Arkana Kočija u tarotu

špil Šarla VI

Kočije su sedma arkana po redu. Broj 7 je zbir brojeva 3 (tri dela duše) i 4 (elementi koji čine telo). Platonisti, Makrobije i Agripa su ovaj broj dovodili u vezu sa pokretom. Po Elifasu Leviju 7 je veliki broj biblije, broj stvaranja te predstavlja ključ Knjige postanja i simbol svakolike religije. Za Menli Palmera Hola, ova arkana predstavlja Uzvišenog koji se vozi kolima stvaranja i dodaje da vozilo solarne energije, numerisano brojem 7, otkriva arkansku istinu da tradicionalne planete predstavljaju kola solarne moći. Ronald Deker je pominjao da je Platon u Fedru upotrebio alegoriju kočijaša i kočija u smislu ovaploćenja duše. Kočije su simbol etarskog tela koje nosi dušu. Pol Huson je podsetio na upotrebu motiva kočija u srednjovekovnim predstavama nalik procesijama.

U Marseljskom špilu kočije vuku dva konja: crveni i plavi, vatreni i vodeni, dok su njihovi pogledi usklađeni sa pravcem krunisanog vozača, što ukazuje na to da on upravlja dvema podudarnim silama. On upravlja njima pomoću nevidljivih uzdi. Na Kočijama, ispod vozača, nalazi se inicijal S.M, što može označavati neku značajnu poruku, ali do sada to niko nije pouzdano odgonetnuo. Može biti Sa Majeste (Njegovo veličanstvo), Soufre et Mercure (Sumpor i Živa) itd. Karta Kočije predstavlja kraljevića ili kralja u akciji, oličenje boga Marsa. Često se tumači kao pobednik ili osvajač. U desnoj ruci on drži žuti štap, nosi krunu, ali i dve crvene maske na ramenima, koji predstavljaju  opadajući i rastući Mesec. Elifas Levi je u tim lunarnim oblicima video biblijske proročke kamenove urim i tumim. Kočijaševe šake su u visini njegovog pojasa. Leva ruka je u žutoj, a desna u crvenoj boji. Odeća mu je dominantno crvena sa žutim detaljima a oklopljeni torzo u magnetnoj plavoj boji. Kočija je žuta, dok su prednja dva stuba električna, a zadnja dva magnetna. To su stubovi koji drže univerzum i svaki od njih odgovara određenom elementu, dok je sam kočijaš oličenje petog elementa. Te stubove možemo povezati sa četiri Horusova sina koji stoje na četiri strane sveta. Oni nose nebesko tle, kvadratnu kristalnu ploču, a što se može odnositi i na heruvimske prikaze na karti Svet. Konji predstavljaju dve osnovne prirode i sile, aktivnu i pasivnu. Prisustvo stubova na ovoj karti ukazuje na neko zajedničko svojstvo sa kartom Papa. Konji korespondiraju sa točkovima, ali i sa dve pomenute lunarne maske na kočijaševim ramenima. U svemu tome vidljiva je izražena polarnost čitave kompozicije koja kao da želi ukazati na prirodu pogona koji pokreće ovo mistično vozilo.

Marseljski špil

Kočijaš u Mantenja tarokiju nosi broj 45 i prikazuje ratnika koji sedi sa isukanim mačem u desnoj ruci. Pored njegove desne noge leži manji pas, ali kočija je prikazana bez vuče. Osim ideje pokreta i kretanja uopšte, ova karta je često tumačena i kao izraz pobede. U Rozenvald špilu kočijaš je prikazan kao pobednički vladar. On stoji u dvokolici koju vuku dva konja, ima krunu, u levoj ruci drži mač a u desnoj kuglu, kao vladarsko znamenje, dok njegova karta nosi rimski broj X. Upravo je mač oruđe trijumfa i ukazuje na pobedu izvojevanu u ratu. Uloga mača je dvojaka. To je oruđe nasilja, ali i gradnje. Donosi rat ali i mir. Donosi tiraniju ali i pravdu. Kako je mač povezan sa munjom, to ukazuje na njegovo uransko poreklo, te je otud mač u rukama kočijaša, ali i Pravde, izraz nebeskog uticaja. Mač je sjaj, svetlost, bljesak, udar.

Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje septenarijum talismana, odnosno sedmostruko načelo talismanske magije koja se zasniva na upotrebi planetarnih magijskih uticaja. Pol Kristijan je ovu kartu nazvao Ozirisovim kočijama, odnosno Pobedom. Virt je, sledeći Kristijanovu viziju, odnosno Elifasa Levija, kočijaševu glavu ukrasio krunom sa tri zlatna pentagrama. Njegova kočija je pokrivena plavim pokrovom prošaranim zlatnim zvezdama, a vuku je dve sfinge, crna i bela. Po Zlatnoj zori, mistično ime ove karte nosi naziv Dete moći voda, Gospod trijumfa svetlosti. Vejtova Kočija, između ostalog, predstavlja jednu od četiri rajske reke predstavljene arkanama Carica, Car, Kočija i Smrt. Na Vejtov dizajn ove karte uticao je Elifas Levi, kao i Virt. Robert O’Nil je za plavi pokrov prošaran zvezdama, koji se i kod Vejta pojavljuje, rekao da je verovatno masonskog porekla. Naime, plafon mnogih masonskih loža oslikan je tako da predstavlja nebo.

Vejtov špil

Jedan od mitoloških prototipa ove karte možemo pronaći predstavama stare boginje Kibele, Saturnove žene i personifikacije htonskih sila, dakle same Zemlje. U nekim prikazima nalazimo ovu boginju na kočijama kockastog oblika koje vuku lavovi. I tu se opet pojavljuje motiv kocke kao kod Cara, a koji ukazuje na stabilnost i okrenutost ka zemaljskoj ravni, ali i na savršenstvo. U tim predstavama Kibela je krunisana, a nije redak motiv sedmokrake zvezde i mesečevog srpa. Iako je u većini tarot predstava kočijaš muškarac, ipak u Keri Jejl Viskonti Sforca i Pierpont Morgan Bergamo špilovima taj lik je ženski i vladarski.

Kabalistički, ova karta može biti dovedena u vezu sa sedmom sefirom Drveta života – Necah / Pobeda, koja pripada Veneri, ali u sistemu Zlatne zore, njoj odgovara staza het koja povezuje Saturnovu sefiru Binah sa marcijalnim Geburahom. Na taj način, zahvaljujući kabalističkom načinu sagledavanja, u karti prepoznajemo nešto od Saturna, Marsa i Venere.

U mističnom smislu ovu kartu možemo povezati sa prvobitnim idejama jevrejskog misticizma koje se odnose na Božji presto i viziju proroka Jezekilja – merkava, odnosno vozila koje nosi Božji presto. Takođe, to je simbol sredstva pomoću kojeg se mistici uspinju do Boga. Po Menli Palmer Holu, sedma arkana označava preporođenog čoveka budući da je telo kola kockasti kamen. On pominje da u nekim špilovima oklopljeni čovek ne stoji u kolima nego se uzdiže iz kocke, što simbolizuje uzdizanje tri iz četiri, tj okretanje prema gore preklopa kecelje majstora masona.

Kod Krolija umesto dva konja imamo četiri sfinge koje oličavaju elemente. Zapravo, te sfinge, budući i same kombinacija četiri elementa, predstavljaju čitav jedan sistem od šesnaest elementarnih komplemenata, a što asocira na Dvorske karte tarota i geomantijske figure. Još jedna Krolijeva inovacija jeste Sveti Gral u rukama kočijaša, kojeg nema u rukama kočijaša na Marseljskom špilu. Zapravo Sveti Gral je, kako je Kroli hteo, centralno i najvažnije obeležje ove karte. Gral je od ametista, Jupiterove boje, dok njegov oblik nagoveštava uštap i veliko more Binah. Kod Krolija je kočijaš oklopljeni vitez, kako bi se istakla predstava o znaku Raka koji je dodeljen ovoj karti i Mesecu kao vladaru Raka. Mimo svega ovoga, ova karta izražava i ideju grobnice. Četiri stuba predstavljaju četiri Horusova sina koja stoje pored sarkofaga u kome leži Car čije vozilo hita ka Gradu Piramida. Kod Vejta je u pozadini lika kočijaša prikazan grad iza visokih zidina.

Krolijev špil

Geomantijska figura saobrazna ovoj karti je Carcer. U trodimenzionalnoj projekciji to su dve piramide osnovicama položene jedna na drugu, jedna je upravna a druga obrnuta. Carcer je osnovni oblik vozila, merkava, u fantastičnom smislu kapsula za međuplanetarne, međudimenzionalne i međugalaktičke destinacije. Po logici stvari figura Carcer jeste uprošćeni izraz ideje karte Kočija koja je zapravo Raova barka i plovi po mračnim podzemnim dubinama, onda kada Sunce ide na počinak, ili ako govorimo o vatrenim kočijama koje pale nebo. Oklopnik, kočijaš, vitez, jeste simbol solarnog ratnika, super-kšatrija na solarnom borbenom vozilu, čiji je pogon zasnovan na polaritetu dve sile predstavljene sa dva konja koja ih vuku. Ta dva konja su dva trougla, dve piramide, uspravna i obrnuta, dva pentagrama, uspravni i obrnuti. Kočijaš psuje. To je izraz goecije. Psuje kao kočijaš. Izgovara prizive, kletve, zaklinjanja, ili prosto glasom upravlja slepim silama solarnog pogona. Ta karta suštinski oličava kontrolu, lucidnost, moć kretanja, snagu i brzinu, suverenost, potpunog inicijanta.

Staza het u sistemu simbolizma Drveta života po Zlatnoj zori, povezuje Geburah i Binah, gde je Geburah zapravo Sin Majke, matrimonijalni naslednik, ratnik. Otud podudarnost ove karte sa Nebom Binaha. Binah je pedeseta kapija razumevanja, Grad Piramida, a Kočije vode pravo tamo prelazeći preko ambisa. Otud je u involutivnoj varijanti karta Kočije zaborav, silazak, dok je u evolutivnoj moć razumevanja i sećanja. Saturn je predstavnik Vremena i smrti te pripada vrhovnoj trijadi dijagrama Drveta. Zodijački ekvivalent glifa het je Rak, oklopnik, kao vozač na karti Kočije koje ga vode ka nebeskom Heliopolisu. Istovremeno taj isti oklopnik je poput mumije u sarkofagu čija je večna kuća upravo piramida. U tom slučaju reč je o božanskim kolima, često dvokolicama, čime je naglašena upravljačka i centralna pozicija kraljevske figure. To je sveti vozar, bog na točkovima, jezekiljovski presto na ofanimima (anđeoski red tzv točkovi), čija je dekadentna verzija savremeni čovek na točkovima napretka, fetišizam automobila i njihovo obožavanje kao statusnih simbola jer pružaju dobar i moćan osećaj onima koji ih poseduju i voze. Osećaju se kao kraljevi, naročito kada pored njih sede raskošne kraljice. Put kojim kočijaš tera kola jeste tao, odnosno kraljevski put. I samo su kraljevi pozvani da krenu tim putem. To je put božanske ekskluzivnosti svetih kraljeva. Ostali ne mogu ići tim putem, ali zato mogu slediti Kralja. I ako zađemo malo dublje u simbolizam kola, odnosno kočija, nalazimo da su ona na neki način slika sveta pa je otud kočijaš ne samo vladar nego i demijurg. Bela Hamvaš kaže: 

„Vozar kola je kralj. Vožnja ima dva očitovanja: vladanje i vlast. Vladanje je upravljanje neaktivnim duhom; vlast je delatno upravljanje. Vozar kola je iznad vladanja i iznad vlasti... Vozar kola je Sin Neba, on se uzdiže iz zemnog poretka kao stub, sam, s drugima se ne može upoređivati, on je samo budnost i smisao i znanje i snaga... Kralj je više od države, onoliko koliko je Bog više nego svet. Kralj je sakralna ličnost, njegov odnos s državom isti je kao odnos Boga sa stvorenim svetom. Čovečanstvo bez kralja je gomila...“ I zato je, kako kaže Hamvaš, koren vladavine duhovan, a koren vlasti zemaljski i materijalan. Takva je recimo priroda planetarnih astroloških vladarstava. Sva duhovna hijerarhija jeste u znaku vladavine. Vlast je neophodna da bi se vladavina ovaplotila na ovozemaljskoj ravni. „Vladavina doseže u dubinu vremena; čovečanstvo vodi putem bogova.“ Bela Hamvaš, Scientia Sacra I/2, Draslar Partner, Beograd, 2012, str. 229, 230, 245. 

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Na drugoj strani vlast vodi ka jačem, ka ovozemaljskoj sreći i njenoj površnosti. Kada je hrišćanstvo naglasilo razliku između Boga i Cara, bio je to jasan znak propasti sakralne prirode Cara i Carstva. Otud je hrišćanski Mesija došao sa društvene margine, okružujući se duhovnim psima, sirotinjom i bolesnima. Međutim, bez obzira na to, u Novom Zavetu je ipak istaknuto kraljevsko poreklo ličnosti Isusa Hrista od loze Davidove. Dolazeći sa margine Hrist ukazuje na formulu obnove svetog kraljevstva, a to je božanska, odnosno kraljevska, mesijanska eshatološka revolucija koja se projektuje u nadistorijskim koordinatama a ne u istorijskom vremenu! Hrist kao mesija je revolucionar, odnosno vozač, istovremeno ratnik, sveštenik i vladar, tri puta veliki, onaj ko donosi znanje, svetlo i spasenje.

Od značaja za tumačenje ove karte jeste gravura „Trijumf vremena“, čuvenog flamanskog umetnika Pitera Brojgela (1525-1569), na šta ukazuje Robert Plejs. Po Plejsovoj tezi, na ovoj slici možemo pronaći sličnosti između prikazane alegorije trijumfa vremena, karte Kočija i čuvene Petrarkine poeme I Trionfi. Na Brojgelovom prikazu istaknuta su trijumfalna kola koja vuku dva konja sa suncem i mesecom na leđima. Ovo se, po Plejsu, može odnositi na Kočije kao trijumfalna kola i karte Sunce i Mesec. Na kolima vidimo Saturna, boga vremena, kako sedi na peščanom satu (motiv karte Pustinjak). Takođe, na kolima je smeštena zemaljska kugla, odnosno Svet, okružena zodijačkim krugom. Kako je renesansa napredovala, umetnici su počeli prikazivati Točak sreće kao prsten zodijaka kako bi povratili deo njegovog nebeskog značaja, a Brojgelova gravura je primer tog trenda. Zodijački krug je Točak sreće, meri vreme, ali kroz svoju povezanost sa astrologijom, predstavlja i nečiju sudbinu. Kočija je, očigledno, suštinska komponentna tog kosmičko-sudbinskog procesa. Tamni konj meseca i svetli konj sunca, koji vuku kola, predstavljaju dnevni ciklus smene noći i dana. Oni su takođe sredstvo merenja vremena. Ovu temu ponavlja sat smešten na račvajućim granama stabla. Saturn u levoj ruci drži simbol vremena, zmiju koja grize svoj rep, odnosno uroboros. Zmija, koja predstavlja vreme, proždire svoj rep baš kao što Saturn proždire svoje dete, kao što i čitava kompozicija trijumfa vremena proždire krajolik.

Pomenuo sam da se ova karta može povezati sa sazvežđem Raka, stoga obratimo pažnju kako se mitologija ovog sazvežđa uklapa sa doktrinom arkane. Imajmo na umu da u sazvežđu Raka nema sjajnijih zvezda, otud je njega malo teže uočiti, naročito ukoliko je oblačno ili nam smeta rasveta. Astrološki, znak Raka je obeležje letnjeg solsticijuma. U grčkoj mitologiji džinovska kraba je pomogla Hidri (devetoglava vodena neman) u borbi sa Herkulom, ujevši ga za stopalo. Iako je Herkul zgazio krabu, ona je ipak zbog te zasluge od Here dobila mesto na nebu. U negativnom vidu, Kočija, kao jedna od predstava znaka Raka, označava Kuću tame, odnosno put u ambis ili nesreću na putu.

Piter Brojgel „Trijumf vremena“

Analogija i magija

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Mnogi praktičari modernih ezoterijskih učenja i praksi susretali su se sa zahtevom da nauče napamet i trajno zapamte brojne tabele korespondencija kojima su povezane različite pojave i simboli. Taj zahtev stajao je, i još uvek stoji, pred polaznicima nekih okultnih škola. Zašto je potrebno znati napamet veze između određenih simbola i pojava da bi se uopšte bavili okultnim i magijskim praksama? Otkud taj imperativ bubanja napamet? Zapravo to uopšte nije neophodno, ali današnji ljudi su odavno izgubili svojstva analogijskog povezivanja pojava i simbola jer su navikli da razmišljaju u pojmovima. Te veze, atribucije, nisu nešto egzaktno, nisu naučno utvrđene, nego postoje isključivo u umu kao šeme analogija. To su orijentiri razuma i temelj onoga što se zove umeće pamćenja. Na primer, oni koji astrologiju smatraju netačnom i apsurdnom, sasvim razumno i logično, osporavaju da položaji planeta na bilo koji način utiču na naše živote. Sa te tačke gledišta skeptici su sasvim u pravu, ali to je zato što oni ne uviđaju osnovno pravilo magijskog načina opažanja i razmišljanja. Naravno da zvezde i planete kao fizička tela nemaju tu vrstu uticaja, ali postoji saobraznost, odnosno analogija između njihovog kretanja i naše sudbine, karaktera i životnih okolnosti. Dakle, postoji analogija koja te pojave povezuje, a ta analogija ne postoji objektivno, u smislu kako smo mi danas navikli da nešto smatramo stvarnim, nego isključivo u umu onog ko se time bavi. Isto važi i za otvaranje tarot karata, geomantijskih figura ili Ji đing heksagrama. Objektivno gledano, to su samo neki simboli sa kojima se neko igra, međutim, glavni proces divinacije, tumačenja i prognoze, odvija se u umu onog ko se time bavi. Reč je o nečem posve subjektivnom, pa ipak neretko divinator upravo iz te pozicije subjektivnosti pogađa šta je bilo, šta jeste i predviđa šta će biti. Uspešan divinator zapravo čita iz sopstvene imaginacije. Položaji planeta i zvezda na nebu, način na koji su se karte otvorile, ili kakvu su konstelaciju zauzeli određeni simboli, služe kao podsticaj unutrašnjem imaginacijskom procesu, odnosno magijskom razumevanju stvarnosti, a to razumevanje je arhaično. Na ovom mestu bilo bi korisno dati ključne Hamvašove navode od značaja za ovu raspravu: 

„Viđenje i razmišljanje istorijskog čoveka počiva na logičkim suprotnostima; viđanje i razmišljanje arhaičkog čoveka počiva na analogijama... Analogija znači da između svake pojave, fenomena, ličnosti, oblika, materija, svojstva postoji i razlika. Činjenica da se sve na svetu razlikuje, ali je ipak istovetno, sve je isto to, ali se to isto javlja u mnoštvu, jeste činjenica koja se u drevnim vremenima naziva analogijom... U prepoznavanju analogija nije presudna logička delatnost smisla, nego mnogo više dublji i elementarni doživljaj. Analogije doživljava manas, unutrašnje čulo. A preživljava na taj način što unutarnje viđenje neposredno iskusi uzajamni odnos unutarnjih slika koje se pred njim otkrivaju. Ovakva neposredna smislom i logički neobjašnjiva uzajamna veza postoji između metafizičkih principa i brojeva... Istorijski čovek ne razmišlja u slikama, nego u smisaonim suprotnostima i potpuno je slep upoređen s arhaičnim čovekom. Intelektualna delatnost modernog čoveka je apstraktna i irealna... Obeležje sveta nije u suprotnostima, nego u razlikama... Sve slično se razlikuje i sve različito je slično ali tako da se sličnost nikada ne poklapa potpuno i razlika se nikada ne pretvara u potpunu suprotnost. Suprotnost nije svojstvo sveta i nije svojstvo stvarnosti, nego apstraktnog smisla... Viđenje u analogijama je osetljivost prema sličnostima i razlikama... U arhaičkom vremenu ljudsko saznanje nije pojmovna konstrukcija apstraktnih svojstava, nego je personifikovano i genetičko.“ Bela Hamvaš, Scientia sacra, tom 1, Draslar partner, 2012, Beograd, str 129-130.

Ukoliko neko želi da se u XXI veku bavi okultnim, ili ukoliko samo želi da razume svet drevnih ljudi, odnosno ukoliko želi da izađe iz određenih okvira današnjice, onda mora naučiti da se koristi načinom razmišljanja svojstvenim tom svetu. Kao da je reč o oživljavanju nekakvog saznajno-spoznajnog atavizma. Naravno, teško je to postići upotpunosti, ali upravo je učenje tabela korespondencija i njihovo slikovno i prostorno zamišljanje jedan od početnih koraka u tom pravcu. Kada u umu ustanovimo relaciju Mesec / srebro / voda / glas M / žensko / noć / trigram Voda / simbol luka / veo / cikličnost / levo oko / pas / sova / san itd., i kada usvojimo taj asocijativni niz sličnosti da automatski počne raditi u našem umu, to je dobra polazna tačka. Mi nećemo poistovetiti taj niz, ali ćemo naučiti kako da nešto što opažamo ili sa čime se suočimo, povežemo sa kosmosom, naposletku sa samim sobom. Otud mogu uzeti srebrnjak i tvrditi da je to Mesec, iako očigledno novčić u mojoj ruci nema nikakve veze sa Zemljinim satelitom, ali ta dva objekta dele zajedničko svojstvo idejnog kvaliteta. To je priroda magijske veze između njih. Kada jednom moj um usvoji određeni niz takvih veza, onda se taj niz može beskrajno razvijati i granati. U krajnjoj liniji sve pojave su međusobno povezane, ali su u dovoljnoj meri različite. Stvar je našeg uma kako ćemo svojstva koja ih povezuju ili razlikuju grupisati u popis sveta.

Neki su odavno ispravno tvrdili kako je Bog svugde i u svemu, ali su ipak zavapili da Boga ne može biti u kipu, u kamenu, drvetu ili na slici. Pa Bog i te kako može biti i u oblaku, i u kipu, u drvetu, na slici, u simbolu, slovu, u reči, u zvezdama, naposletku u samom čoveku. Taj stav je u svojoj suštini animistički, ali upravo je animizam oličenje drevnog pogleda na svet koji je bio neposredniji od ovog današnjeg utemeljenog tokom istorijskog procesa i razvoja pojmovnog mišljenja nauštrb slikovnog. Oni koji su rekli da Bog ne može biti u nečemu, tu stvar ili pojavu, u sopstvenom umu, odelili su ili odsekli iz kontinuiteta jedinstva sveta. Zapravo, zatvorili su sebe i one na koje su uticali za jednu mogućnost. U tom smislu, kontinuirani proces zatvaranja i odeljivanja doveo nas je u neovarvarsko stanje današnjice, kada čovek ne poštuje prirodu, ne poštuje druge ljude, ne poštuje sebe, odelivši živu od nežive prirode. Danas imamo apsurdne pokušaje da se živa i neživa priroda ponovo spoje u nekakvom kiborgizacijskom procesu. Oni koji su osuđivali obožavanje kamenih statua bogova ili zvezda, bojali su se da će ljudi obožavati isprazne predmete a ne boga, pa ipak zar obožavanje kamena ne znači otkrivanje božanskog u kamenu? To je bio samo izraz jedne prekretnice koja se desila davno pre toga. U pitanju je radikalna reakcija na dekadenciju dotadašnjih religijsko-magijskih formula, budući da je istorijski proces značio udaljavanje od prvobitnog jedinstva sveta. Rezultat toga je apstraktni Bog, odnosno Bog kao pojam, što je u krajnjoj liniji proizvelo ateizam kao negaciju, ne samo tog apstraktnog Boga, nego i onog prethodnog što je pojava apstraktnog Boga negirala. U smislu rečenog tarot jeste jedan oblik neoanimizma, budući da njegovi poklonici prikazanim slikama i simbolima neretko pridaju više nego arhetipski značaj. Tarot kao divinacijski instrument jeste nešto što nas dovodi u dodir sa onostranim, sa duhovima tarota. Za posvećenike tarota, karte su žive. Osim toga, operatori tarota su sve karte detaljno urezali u pamćenje.

O Svetom Gradu i kraljevstvu

Ideja o redu pre haosa, dovodi nas do ideje Grada ili Svetog Grada. Menli Palmer Hol, u Tajnom učenju svih epoha, kaže da Sveti Grad predstavlja obnovljeni i usavršeni svet, poredeći ga sa otesanom masonskom kamenom kockom. Ta savršena kocka na kraju će biti sjedinjena sa duhom Božjim te apsorbovana u božansku blistavost. Eshatološka ideja biblijske Apokalipse upriličuje Sion, ezoterijski Grad Piramida, kao jednu od praslika idealnog grada, pragrad nebeske ljudske zajednice, metafizički uzor prvobitnih zemaljskih gradova, svetih gradova Sumera, Južne Amerike, Egipta i kasnijih ovaploćenja te univerzalne arhetipske slike jednog izgubljenog iskustva. Grad u sakralnom smislu, isto je što i vrh kakve svete planine, isto što i hram. Elijade kaže da kroz sveti grad prolazi osa sveta, što grad čini tačkom spajanja neba, Zemlje i podzemlja. Grad je isto što i mandala, samo u trodimenzionalnom obliku. Podizanje grada je u suštini oponašanje stvaranja sveta, budući da je grad, kako kaže Elijade, replika Sveta.

Hram je otud središte grada, mesto ovaploćenja božanstva zaštitnika grada. U bibliji je taj grad aktuelizovan kroz sliku idealnog nebeskog Novog Jerusalima, Hristove neveste. U tom smislu Vavilon Veliki je nevesta Zveri 666, a Novi Jerusalim nevesta Jagnjetova, odnosno Isusa Hrista, s tom razlikom što iz proročke vizure Svetog Jovana, Skerletna Žena ovaploćuje duh zbrke poslednjih vremena, odnosno negaciju metafizičke ideje grada oblikom trgovačke velike varoši. Novi Jerusalim ima oblik kocke, a njegov dvodimenzionalni prikaz jeste osmougaonik sačinjen od dva poprečna kvadrata u čijem je središtu sam Hrist.

O idealu pragrada Bela Hamvaš kaže da je izraz prvobitne zajednice, dok je selo i provincija izraz opadanja. Po njemu, grad je prvobitno bio na nebu kao duhovna praslika koju su gradila anđeoska bića. Zato bi zemaljski grad, kako Hamvaš kaže, trebalo da bude „verna kopija Nebeskog grada i unutrašnjeg grada-duše“. Otud istorijska ljudska zajednica nije rezultat razvoja nego opadanja prvobitnih kolektiviteta višeg reda čiji je materijalni izraz bio upravo grad. Drugi stih Krolijeve Knjige zakona pominje razotkrivanje nebeske zajednice i to naglašava tvrdnjom da je svaki muškarac i svaka žena zvezda. Nebeska zajednica nije prosto nebeski svod ispunjen zvezdama, već se odnosi na nebesku zajednicu adepata čiji je idealni izraz nebeski grad. Ta nebeska zajednica uzor je ljudskoj zajednici na Zemlji.

Kralj je u tom smislu ovaploćenje Boga, a samim tim može igrati i ulogu mesije. Po Hamvašu, kraljevska se duša od trenutka svog ovozemaljskog ovaploćenja, razlikuje od neke druge duše, a što je vidljivo u tome da pojavi kraljevske duše prethode znaci. U duhu Knjige zakona kraljevi zemlje su zauvek. Kraljevi su kraljevi, a niko ko nema to sudbinsko svojstvo ne može postati kralj. Kraljem se ne postaje, nego se kralj kao takav rađa. Tako se i mesija rađa, a ne postaje. Govoreći o prirodi kralja u drevnom Egiptu, Hamvaš kaže da je kraljevska duša višeg ontološkog nivoa od duše običnog smrtnika. Tako je kraljevstvo, kako Hamvaš slikovito kaže, samo zemna kancelarija kralja kao božjeg sina. Nasuprot idealnom tradicionalnom poretku danas je na delu korenito izopačenje načela vladavine i vlasti. Pre nego što uđem u dalje razmatranje, pozvao bih se na indikativne detalje Krolijeve Knjige zakona: 

„Izaberite ostrvo! Utvrdite ga! Zasejte ga ratnom mašinerijom! Ja ću vam dati ratnu spravu. S tim ćete smrviti narode; i niko neće stati pred vas.“ 3:4-8. 

Drugi detalj glasi: 

„Vi ste protiv naroda, O moji izabranici!“ 2:25. 

Na prvi pogled čini se kao da je ovde reč o aktuelnom istorijskom trenutku te da Krolijevi bogovi kao svoje odabranike imaju na umu trenutnu svetsku oligarhiju kapitala, jer utvrđeno ostrvo je, u Krolijevo vreme, Velika Britanija, a sada Amerika. Anglosaksonski svetski poredak kapitala je protiv naroda, porobljava, bombarduje i mrvi, budući da oni poseduju moćnu ratnu mašineriju. Osim toga, anglosaksonski svet ima svoju kraljevsku kuću, svoje lordove i barone, bankare, elitu, generale, medije te se na prvi pogled savršeno uklapa u predočenu perspektivu. Oni govore kako je nadnacionalni suverenitet vlasnika kapitala iznad nacionalnog suvereniteta. U veberovskom duhu protestantske etike i kapitalizma oni ukazuju na akumulaciju neograničenog kapitala, beskrajnog sticanja moći i materijalnih dobara kao na moralnu dužnost. Beskrajni rast je njihova ideologija. Novac je svetinja. Kao takvi oni jesu protiv naroda u svetlu svog sebičnog interesa i fokusiranosti na najprizemniji oblik vlasti lišen metafizičke osnove.

Biće da se stihovi Knjige zakona ne odnose na taj soj ljudskog materijala. Pa, na koga se onda odnose, te o kakvoj je situaciji ovde reč, projektovanoj u kom vremenu? Svako proročanstvo je lako tumačiti u svetlu bilo kog istorijskog trenutka, jer ljudska mašta uvek može neke izjave uverljivo porediti sa onim što joj je pred očima. Ono što je očigledno tek je jedan nivo sinhroniciteta objavljene reči sa tekućom pojavom u istorijskom vremenu. Uglavnom je reč o načelu a ne o situaciji ili konkretnim likovima, državama ili institucijama. Izabranici bogova koji stoje nasuprot naroda su oni koji će tek doći i smrviti neprirodni besporedak gomile, puka, uzavrele mase naroda i pratećih demagogija, otuđenih manipulativnih elita koje stvaraju haos koristeći fasade demokratije u ime naroda, za narod, protiv naroda. „Mi narod“ – kliče manifest jedne uobrazilje kakva nikada ranije nije postojala. Koji narod? Kakav narod? Prost narod, krajnji proizvod vulgarne ere, čije ustanove svoj legitimitet crpu iz onog najnižeg, proglašavajući ono što je najudaljenije od sakralnog središta za svoj temelj. Temelj je gore a ne dole, jer je dole posledica onog gore a ne obrnuto kako to uče ideologije današnjice. Ta ideologija ne priznaje nikakvu višu izabranost, osim one utemeljene na performansu nekakve demokratsko-birokratske procedure i količine novca. Narod skupljen sa svih strana nije narod nego gomila.

Mesijanska revolucija se tek ima zbiti, a čija će glavna posledica biti novo stvaranje sveta, zidanje novog Grada, odnosno pretvaranje besporetka u poredak na jednom gotovo nezamislivom nivou. To bi mogao biti jedan drugačiji scenario budućnosti kakav sada ne postoji ni u obrisima. Bila bi to nadistorija. Međutim, taj eshatološki trijumfalizam ima svoju cenu. Istina, svi su pozvani, ali će samo mali broj njih ići u Nebeski Grad. Oni koji u tome ne uspu, možemo ih nazvati odbačenima, otpadom, abortusima. Izgradnja nadistorije jeste proces ustanovljavanja reda iz nereda koji za sobom ostavlja kontrainicijacija, što bi zaista predstavljalo rad Ordo ab Chao.

Rene Genon je ideju o prvobitnom poretku odredio izrazom Primordijalna Tradicija uporedivši je sa velikim ogledalom koje je tokom istorije razbijeno. Danas su od te nekada jedinstvene tradicije ostale samo krhotine. Čovek više nije u stanju da jasno sagleda samog sebe u ogledalu tradicije, jer krhotine odražavaju mnoštvo likova. Otud je Julius Evola u pravu kada antički imperativ „spoznaj samog sebe“ u današnjem vremenu smatra neodgovarajućim. Po Evoli današnji čovek više nije kadar da samom sebi pruži odgovor na to pitanje te da učini valjan napor u samospoznajnom pravcu. Stanje duha današnjih ljudi je poput tog Genonovog razbijenog ogledala. Zato današnji čovek ne uspeva da uspostavi i održi integritet svoga uma i duha. On juri od jedne do druge senzacije, od jednog do drugog senzibiliteta, između sviđanja i nesviđanja, između straha i besa. Pri takvom stanju svesti ne može postojati nikakva verodostojna tradicija. U međuvremenu ona je postala mit. Zapravo, ona je u samim temeljima mita. Ono mitsko je izraz te pretpostavljene Primordijalne Tradicije. Kažem pretpostavljene jer mi razumski ne možemo čak ni dokazati njeno postojanje na način uverljiv današnjim ideološkim merilima i trendovima intelektualnog ukusa i mentaliteta. Pa ipak, usuđujem se da je postuliram jer bi suprotno značilo negiranje onog mitskog u kolektivnoj svesti naroda i ljudskih zajednica. U praktičnom smislu koliko je u današnjim ljudima izražena ta mitska svest toliko je danas prisutna Primordijalna Tradicija. Ne bih rekao da je nestala, nego se povukla pred nadirućim nihilizmom anti-tradicije i snaga subverzije. Danas su snage subverzije postale ono što se zove glavni tok. Otud bi bilo ispravno delovati subverzivno u odnosu na vladajuću i etabliranu subverziju.

Percepcija, svest, zlato

Svest nipošto ne raste na nekom opštem nivou čovečanstva nego se usmerava u jednom određenom pravcu. Karlos Kastaneda je to objasnio učvršćivanjem skupnih tačaka većine ljudi u jednom položaju na površini energetske čaure ljudskih bića. Podsetimo se, skupna tačka je specifična energetska „organela“ smeštena na površini energetskog tela ljudskog bića viđenog kao svetleće jaje koje je sastavljeno od finih energetskih vlakana. Svrha skupne tačke jeste da, poput antene, na neki način hvata energetska vlakna iz okoline i skuplja ih u sebe na osnovu čega mi opažamo. Pomeranjem njenog položaja na energetskom jajetu menja se i naša percepcija, a što se prirodno dešava kad spavamo, dok čarobnjaci namerno manipulišu njenim položajem. Kastaneda je objasnio da većina ljudskih bića ima skupnu tačku učvršćenu na određenom mestu, pa i onda kada se ona kreće, to čini u ograničenom opsegu i na način svojstven većini ljudskih bića. Tim kolektivnim nesvesnim dogovorom, opštim konsenzusom, ljudska bića stvaraju i održavaju tzv stvarnost. Kako je i kada došlo do učvršćivanja skupne tačke na tom određenom mestu ljudske energetske čaure, Kastaneda nije objasnio niti bih ja o tome mogao spekulisati.

Sa druge strane biblija ističe pad čoveka, odnosno izgon iz rajskog vrta, a što može biti protumačeno i u ključu Kastanedinog učenja kao simbolički izraz kolektivne promene položaja skupne tačke izazvane intervencijom neke više sile. U međuvremenu, kroz istoriju, pojavljuju se genijalni ljudi, ali to je opet pojedinačna i ograničena pojava a ne stvar kolektivne evolucije. Pod genijalnim ljudima podrazumevam nosioce baklje, kako ih je Alister Kroli pominjao u knjizi „Magika“: 

„Buda je rođen kao princ, a umro je kao prosjak. Muhamed je rođen kao prosjak, a umro je kao princ. Hrist je ostao nepoznat godinama nakon svoje smrti…. A jedno je zajedničko svoj trojici – odsustvovanje. Ne znamo ništa o Hristu u vremenu od njegove dvanaeste do tridesete godine. Muhamed je nestao u pećini. Buda je napustio svoju palatu i otišao u pustinju. Svaki od njih, savršeno ćutljiv pre nestanka, po povratku je odmah počeo sa propovedanjem novog zakona… Čak i u legendama divljaka nailazimo na istu univerzalnu stvar; neko ko nije ništa posebno odlazi na duže ili kraće vreme i vraća se kao veliki iscelitelj; i niko ne zna šta mu se zapravo dogodilo…. Odlazi niko, a vraća se neko.“ (Navod iz Ezoterijinog izdanja, 2004).

Odsustvovanje koje naglašava Kroli, jeste, kako je to pokazao Elijade u knjizi Rasprava o istoriji religija, lunarno svojstvo, s obzirom da i Mesec ciklično nestaje i pojavljuje se u različitim oblicima, odnosno fazama. Takođe, Mesec igra i ulogu inicijatora. Povremeno u ovom gvozdenom dobu zasjaji po koja zvezda na horizontu pa se oko nje zaroje mahom manje sjajne zvezdice nastavljača, sledbenika i baštinitelja lika i dela, koji neretko potpuno izvitopere osnovne premise svog vođe. Svi ti proroci, geniji, verovesnici, oni su ti koji čine skokove, a nama ostaju njihove reči ili svedočanstva o njihovim delima, a češće imamo tek gomilu iskrivljenih tumačenja njihovih reči i dela, pa i potpunih krivotvorenja i lažnog pripisivanja.

Božanske (ili demijurške) sile su odsekle ljude od neposrednog opštenja sa najvišim. Ljudi se više nisu mogli obraćati bogovima (putem božanskog ili anđeoskog jezika), onako kako su to mogli Adam i Eva te njihovo potomstvo, sve do trenutka kada su bogovi to sprečili. Ljudski element, osim što je prognan iz rajskog vrta, ovim je izgubio i mogućnost neposrednog opštenja sa božanskim planom. Stoga je potrebno da se ljudsko biće seti ko je i šta je. Suština inicijacije je u tom smislu podsećanje, sročeno ka aktiviranju nadličnog sećanja. Ako čovek smatra da se razvija, to znači da priznaje da to nešto ka čemu stremi on nije. A to suštinski nije tačno, jer čovek upravo to jeste. Čovek je bog, samo je potrebno da se probudi iz ljudskog i utone u božanski san, ili iz sna ljudskog u božansku budnost. Ne može nešto što je nastalo od zemlje da se uzdigne do zvezda a da se pritom cela Zemlja ne uzdigne. Nema razvoja, jer podsećanje onda nema smisla, niti buđenje, pošto bi takav čin značio povratak u ništavilo zemaljskog praha. Možda bi umesto toga više imalo smisla alhemijski pojam dozrevanja, odnosno pretvaranja ljudskog olova u ljudsko zlato, njegovo usavršavanje. 

Ideja pravolinijskog razvoja i usavršavanja od nižih ka višim strukturama protivna je drevnim doktrinama oličenim mitovima o kraju sveta koji impliciraju novo stvaranje nakon zakonomernog perioda propadanja i dekadencije. U skladu sa tim mi živimo u vremenu degradacije zlata ka olovu, ne napretka, s tim što je (ljudsko) zlato u velikoj meri odavno iščezlo. Ljudsko biće je nekada bilo poput zlata, a sada je recimo, poput gvožđa, stoga svako pokoljenje ima zadatak da taj proces zaustavi i promeni mu smer. Međutim, sile sveta u koji smo zakovani, to nam ne dozvoljavaju, već neumoljivo gone ljudsku prirodu ka preobražaju u olovo.

Kosmogonijsko delovanje, kroz izgradnju lične lože, tekije, hrama, odnosno imaginacijske mandale, jeste aktuelizacija božanske prirode čoveka. Ruah ne može ljudsko biće iščupati iz okrilja Velike Majke, već je to, da parafraziram „Knjigu zakona“, volja oslobođena strasti za rezultatom, i to ona volja koja ne postaje slabost onda kada se zaustavlja da bi pitala ZAŠTO, pomislivši da je Razum načelo merodavnosti a ne činilac nepoznat i tajanstven. Odgovori leže u svemu onome što nije na snazi u današnjem svetu koji uranja u vreme i ne teži da ga prevaziđe već da utiče na njegov tok i tako ubira plodove imaginarnog razvoja. Tu dolazimo do suštine problema. Primer survavanja zlata, odnosno devalvacije njegovog značaja i značenja u ljudskoj svesti, ukazuje na rad kontrainicijacijskih sila otrovne lunarnosti. Iz tog ugla baca se jasnije svetlo na ahrimansku prirodu onog što se smatra Razumom, čiji je suštinski greh redukcija, odnosno svođenje kvaliteta u kvantitet. Tako kvantitet postaje merilo svih stvari, zakucavajući skupne tačke ljudskih bića za jedan krut i rigidan percepcijski sistem. Reč greha je, kako kaže „Knjiga zakona“, ograničenje.

Sve što ide u prilog svetskom kapitalu uglavnom je štetno za život na planeti. Svetski finansijski kapital je oblik ne-bića. To je osnovna premisa iz koje izvlačimo sve političke i ideološke implikacije. U praktičnom smislu ta je premisa jedno od idejnih pomagala za odlepljivanje fokusiranosti na materijalističku racionalnost. Bela Hamvaš, u kratkom eseju pod imenom „Rene Genon i metafizika društva“ (1942), daje zanimljiv istorijski pregled značenja i značaja zlata, a što je od koristi u ovim razmatranjima, kao merilo ogledanja mentaliteta i zabluda modernog doba. Navešću najznačajnije momente:

„Kada su španski osvajači upoznali praameričko društvo u Meksiku, na poluostrvu Jukatan, i u Peruu, pala im je u oči bliska veza između zlata i vladara. Tada to niko nije razumevao. Zlato nije bilo novac, nije bilo imovinsko dobro, nije bilo nakit ni ukras u današnjem smislu. Izgledalo je da je sve zlato pripadalo vladaru, bilo gde da se nađe i bilo gde da je. Vladar, međutim, nije koristio metal... Bilo je nekog poistovećenja između bića vladara, zlata i činjenice vladavine. Što se može naći i u starim egipatskim, kineskim, hindu i bliskoistočnim društvima. U ovom teškom, čarobnom metalu prigušenog sjaja, u njegovom blistavilu poput sunca, kao da je zaustavljena svetlost značila samu vladavinu. Ali iz korena drukčije nego što se danas shvata vladavina. Vladavina nije bila večita aktivnost kao kod nas, neprekidna delatnost instinkta vlasti. Vladavina je pasivna činjenica, kao što je sunce pasivno, kada samo postoji, a njegovi topli zraci su izvor života. Aktivitet vladara je nedelovanje (Tao). Sunce – zlato – vladar su rođaci, ako i ne u zemaljskoj, ono u kosmičkoj perspektivi. Analogije. Zbog toga je kineski vladar sin Sunca; Ra je u Egiptu inkarnacija boga Sunca; u Indiji to znaju isto kao i u Meksiku. Da se tradicija u svim vremenima i među svim ljudima, čak i sasvim pozno, shvata monolitno, primer za to je Luj XIV koji je sebe nazivao kraljem sunca. Sunce je samo drugi izraz za boga, jer je Sunce simbol boga. A kada zlato pripada samo vladaru, to znači da zlato pripada samo Suncu, odnosno zlato je samo Sunce i sve je to samo simbol i analogija: znak središta: Bog... Zlato ne pripada vladaru, nego bogu. Nikogović, biće od mesa ne može imati od njega ni mrvicu. Za profanog čoveka koji je držao kod sebe zlato svi su smatrali da vrši svetogrđe i u Kini, Indiji, Egiptu, Peruu, i u staroj Haldeji. Sasvim je bilo prirodno što mora da umre. Jer ko za sebe skrije jedno jedino parčence zlata, taj je skrio jedno parče svetlosti i sunca koji pripadaju svakome i taj je skrio za sebe jedan deo moći na koji nema pravo. Sebično i lično grabi za sebe nešto što pripada celom svetu. Opakijeg greha od ovoga uopšte nema. Skrivanje materijalizovanog sunčevog svetla znači da je kosmički poredak poremećen i da je simbol boga obeščašćen. Zlato se nalazi na crkvi i u crkvi, a jedino pripada bogu koji ga zrači na ljude. Ako je vladar okružen zlatnim predmetima, to ne znači da je metal sada postao njegov plen, kao što za njega ni vladavina ni moć nisu plen. I kralj je samo simbol i čuvar... Metafizička veza zlata i vremena prilično je jasna u ovom pogledu, kao: zlatno vreme, zlatno doba, ili: „vreme je novac“, gde novac zapravo znači zlato. Ekvivalent vremena je zlato. Ako od nečijeg života tražim vreme, to mu moram zlatom nadoknaditi, jer jedino ono odgovara izgubljenom vremenu. Ljudi i nisu plaćeni zbog rada, nego zbog vremena, plaćanje za rezultate rada već je simptom poznog i materijalističkog razmišljanja. Kome oduzimam sunce, moram mu suncem vratiti. Sunce je gospodar vremena i znači samo vreme, kao što zlato nije ništa drugo do koncentrisana sunčeva svetlost, ništa drugo do koncentrisano vreme. Zlato je materijalizovana večnost. Zato je – skupo... Dok je zlato stiglo do današnjeg stadijuma, kada je postalo valuta, sredstvo plaćanja, pokriće za novac, nakit, tabakera, lanac za sat filmskih diva, berzanskih špekulanata i belosvetskih karakondžula – prevalilo je veliki put. Odmah treba reći: nizbrdo. Kralj je počeo da ga smatra svojim. Ali istovremeno tada već u središtu nije bio Bog, vaseljensko Sunce, životvorna transcendentna Moć. Kralj je postao čovek a ne božanski Filaks. Zlato je njegovo privatno vlasništvo. Već samo plen i luksuz. Ali istovremeno je potamnela kosmička božanska svetlost, a istovremeno je nestalo zlatno doba. Jer zašto je manji greh ako kralj skrije zlato od sveta nego ako to učini običan lopov? Kada je prvi kralj tutnuo u džep zlato, tutnuo je u džep neograničenu dobrotu nadljudske božanske Moći i njenu životvornu snagu, rezervisao njen deo za sebe i time poremetio snagu svetlosti koja je svima zračila, koja je održavala zlatno doba. Zlato je postalo kraljevo – individualno, sebično, demonsko, crnomagijsko. Nije više svetlost bez smetnji sijala na život, a zemlja se pomračila. Vreme se pomutilo... Drugi je korak kada je već zlato iskliznulo i iz kraljeve ruke i srozalo se još niže u ruke ratnika viteza, sanskrtski: kšatrija. Još niže kada je postalo plen vaišija. Već novac. Trgovačka roba. Već sunčevu svetlost stavlja na sebe žena malog dućandžije, zlatom se plaća životinjsko meso, zemlja i repa. Zlatom se sve može postići. Već je trgovačko. Ali zlato se ni tu nije zaustavilo. Srozalo se među šudre, i zbog zlata su počeli da ubijaju skitnice i razbojnici i gusari, a zlato je postalo san masa. I ološ se dočepao zlata i svako je mogao sebi da načini krunu kakvu hoće, ako može. Jer sada je odlučivala jedna jedina stvar: koliko ko zlata ima. Ko ga ima više, moćniji je, jači, izuzetniji, srećniji. Sunce se spustilo među vitezove, zatim među trgovce, zatim u masu. Vreme ga je sledilo: doba je postajalo sve izdrobljenije, tamnije, nemirnije. Vlast je iz ruku aristokratije došla u ruke trgovca građanina, na kraju u ruke naroda. U rukama šudre zlato više nije simbol, nego tek materija: metal... Ali time što je potisnuto u materiju, pretvorilo se u zlo.“

Osim vrednosti skladištenja, nadovezao bih se na Hamvaša, zlato je u industrijsko doba postalo sirovina, dok se globalističkim finansijskim politikama njegova upotreba i vrednost ograničavaju zarad naduvavanja virtuelne novčane simulacije. U trenutku dok ovo pišem galopirajuća svetska kriza najavljuje značajne lomove te je otud moguće da zlato vrati deo svog nekadašnjeg sjaja, ponovnim uvođenjem zlatnog standarda, ali time se suštinski ne menja položaj zlata u društvenim odnosima. Ono je i dalje u funkciji nereda.

Sloboda, jednakost, bratstvo i vladavina razuma

H. R. Giger

Francuskom revolucijom svrgnuti su stožeri poretka starog sveta i hijerarhijski ustrojenog društva, kraljevi i aristokratija, dok su sveštenici razdvojeni od države. Taj revolucionarni prevrat jeste daleki odjek delovanja i poruke Isusa Hrista, završnica njegove revolucije, ostvarena u društvenoj, a redukovana u duhovnoj sferi, budući da se moderna revolucija okrenula sekularnom poretku i ateističkom pogledu na svet. Isus u svojoj mesijanskoj dobroti nije trpeo načelnu nejednakost među ljudima, nejednakost po rođenju, nego po ishodištu njihovog karaktera i opredeljenja, odnosno vere. U nearistokratskim, skoro jevanđeoskim idealima francuskih revolucionara: Jednakost, Sloboda, Bratstvo, ogleda se duh hrišćanstva.

Fridrih Niče povodom toga kaže da otrov učenja „jednaka prava za sve“, nikada niko nije tako temeljno ukorenio kao hrišćanstvo. Po Ničeu, laž o jednakosti duša je najdublje podrio aristokratski mentalitet. Elifas Levi, za pomenuti slogan Francuske revolucije, kaže da su to tri načela koja svojim kombinacijama stvaraju trostruku laž, međusobno se ništeći: sloboda razotkriva nejednakost, jednakost guši slobodu, a težnja ka jednakosti stvara neslogu te onemogućava bratstvo. U epilogu knjige „Misterija grala i gibelinska tradicija carstva“, Julius Evola daje naznaku u kakvom slučaju mogu važiti navedena načela te kaže da pravi posvećenik može da postavi sebe van trenutnih oblika jedne određene tradicije, može da bude protiv njenih ograničenja i da se postavi iznad njenog autoriteta. Takođe, po Evoli, pravi posvećenik može odbaciti dogmu zato što ima više, transcendentno znanje, i može za sebe da pridobije dostojanstvo slobodnog bića pošto se oslobodio ograničenja niže, ljudske prirode. Evola zaključuje da na taj način slobodni su istovremeno i jednaki i njihova zajednica može biti shvaćena kao bratstvo.

Posledice Isusove misije (ili misije njegovog jevanđelja) vidljive su danas kao raskorak između ideje i delanja, teorije i prakse, isprva hrišćanskih, a potom i posthrišćanskih država i društava. Novi zavet je, između ostalog, u mnogim aspektima delo hermetičke filozofije, čije je širenje, u ključevima vulgarne interpretacije, uticalo na stvaranje pretpostavki razvoja individualizma i nihilizma. Francuski revolucionari, ustajući protiv kraljevstva, aristokratije i Crkve, srušili su kraljevstvo i aristokratiju, dok je Crkva preživela te raskinula srednjovekovni milenarni brak iz interesa, obrevši se u fleksibilnom ambijentu postrevolucionarnog „otvorenog“ društva. Pojavom protestantizma, štamparske prese, popularizacijom biblije, odnosno njenim prevođenjem na narodne jezike, raširenost Isusovog jevanđelja dosegla je neviđene razmere. Premise hrišćanskog nauka i doktrinarnog milosrđa, ušle su u način razmišljanja i idejne tokove moderne evropske civilizacije, u vrednosni sistem, u ideološku matricu čiji su ključni pojmovi: društveni ugovor, kao emanacija revolucionarnog načela bratstva; ljudska prava, kao oličenje principa jednakosti; građanske slobode, kao izraz deklarisane opšte slobode.

Društveni ugovor podrazumeva besprekornost. Ugovor je nešto čega se pridržavamo, naša data reč, zalog, preduslov Bratstva. Braća smo ako imamo dovoljno slobode da naš odnos regulišemo ugovorom koji će odrediti naša uzajamna prava i obaveze. Naša dužnost je da se pridržavamo ugovora, ili još jače - zaveta, u koji smo ugradili naše dostojanstvo preko date reči, a što smo naposletku overili nekakvim obrednim zaklinjanjem, našim potpisima ili krvlju. Ugovor ćemo poštovati ukoliko posedujemo čast te ukoliko se naše slobode međusobno ne ugrožavaju, odnosno ukoliko se ugovorena prava ne ostvaruju na nečiju štetu. Međutim, kako to često biva, gonjena impulsivnošću slobode ili osećajem nadmoći, neka od strana počinje „kreativno“ da tumači ugovorne odredbe, uviđa da ima moć da nametne nova tumačenja onom drugom, zahteva proširenje svojih prava, a što polako stvara razdor.

H.R.Giger

U magijskom smislu, praksa sklapanja i potpisivanja ugovora na neki način jeste način delovanja demonomagije. O tome, ali u značenju odnosa sa duhovima u domenu ceremonijalne magije, Menli Palmer Hol u knjizi „Tajna učenja svih epoha“, kaže kako je u slučaju crne magije, mag taj koji mora potpisati pakt, a ne demon. Mag svojom krvlju potpisuje pakt između sebe i demona, jer onaj ko kontroliše krv drugoga, kontroliše i njegovu dušu. Ugovorima koje međusobno sklapaju, ljudi se jedni drugima obavezuju na način kao što se crni magovi obavezuju demonskim silama. Neravnoteža između ugovora, prava i slobode, neravnoteža kao osobenost moderne civilizacije, posledica je, da se slikovito izrazim, apsorbovane energije grehova i dijaboličnosti. Isusove dobre namere uglavnom će biti pogrešno i pogubno ostvarivane.

U idealnom revolucionarnom poretku utopijske vladavine razuma, verske organizacije, crkve, sekte, denominacije, redovi, kultovi, kao i svi oblici verskog, političkog i ideološkog grupisanja, nevladine organizacije, udruženja građana, političke partije, odnosno svaki vid ljudskog organizovanja mimo Države, Korporacije i Univerziteta, odnosno mimo racionalnih institucija, stubova vladavine razuma, jesu neprijatelji Revolucije. Na ideološkom planu, zadatak Revolucije jeste uklanjanje svake iracionalnosti iz društvenog života te njeno svođenje na individualne, neformalne i neinstitucionalizovane okvire. Poredak vladavine razuma uvažiće svaki dobar predlog ma kog građanina, ali neće trpeti organizovano ludilo, neće tolerisati prisustvo i uticaj iracionalnog u osnovnim mehanizmima funkcionisanja društvenog sistema, niti bilo kakva nametanja tog tipa. Svaka tvrdnja da je nešto „neprihvatljivo“ ili „poželjno“ mora imati sasvim razumnu argumentaciju lišenu ideoloških, svetonazorskih, verskih ili moralnih primesa. Rezultat takve politike jeste potpuna institucionalna sekularizacija. To je revolucionarni put stvaranja civilizacije vladavine razuma, koja za razliku od aktuelne globalizacijske pseudocivilizacijske forme, ne proizvodi manipulativne ideološke simulakrume. Revolucija katastrofe ne prihvata te globalizacijske simulakrume niti prihvata nekakav „povratak“ u pređašnje zajednice i poretke „obnavljanjem” nečega što više ne postoji i što nije bilo sposobno da spreči vlastito nestajanje. 

Začinjanje novog ciklusa napretka na razvalinama i u pustinji postrevolucionarnog sveta, ima veću i dalekosežniju mogućnost stvaranja jer počinje od nule, bez opterećenja od strane idejnih i simboličkih odražaja starog sveta. Božanska revolucija katastrofe je bezmalo apokaliptički aktivan devastacioni proces satiranja kulture, svega tradicionalnog i povesnog u bilo kom obliku, a što sa sobom povlači i satiranje svega sa predznakom pseudo kada ovo ispuni svoju namenu u cilju uništenja onog prethodnog. Naravno, u spisak divljači za odstrel nalazi se i sve što je ljudsko. Ukoliko želi da izbegne uništenje, ljudsko mora biti preobraženo u neljudsko ili nadljudsko. I tada, nagoveštavajući užase i veličanstvenost Stvaranja, praiskonsku tišinu kreativnog ništavila, stajaće revolucionari katastrofe na „nepočin polju”. Ovo znači da dizgine pseudocivilizacijskog galaksizacijskog i nadistorijskog kretanja mora čvrsto držati u svojim rukama bratstvo posvećeno Revoluciji, odnosno elita nevezana za vrednosti, ideje, norme i simbole prošlosti, elita koja se više ne može nazvati ljudskom. 

Dosadašnje istorijske pseudorevolucije, izvedene u ime ideala vladavine razuma, napravile su veliki propust zbog čega je njihovo dejstvo kontraproduktivno. Dozvolile su postojanje mrežno organizovanih i institucionalizovanih oblika iracionalnosti verske, političke i ideološke prirode. Revolucija očigledno nije izvedena do kraja. Omanuo je ljudski materijal revolucionara koji nije sledio striktno ezoterijska načela. Da li je to zbog Slobode, Jednakosti, Bratstva, tih krajnje iracionalnih ideoloških momenata? Zar ne bi, umesto toga, bio bolji slogan: Kontrola, Napredak, Znanje? Ovo iz razloga što vodeća parola Francuske revolucije izražava suštinsku iracionalnost pseudorevolucije kao i oblika društvenog uređenja ustanovljenog na tim načelima. Parola Francuske revolucije, osim što svojim kombinacijama negira sebe, stoji u suprotnosti i sa razumom. Razum, čim postigne dovoljan nivo razvoja i samodovoljnosti, više mu neće biti potreban nikakav brat, niti neka iracionalna sloboda osim one koju je stekao samim tim što je postao samodovoljan. Ostvareni razum očekivano će težiti kontrolisanju svega za šta proceni da bi trebalo da bude pod njegovom kontrolom; težiće rastu i neprestanom samorazvoju, kao i skupljanju znanja i informacija.

Razum ne voli slobodu već šeme, modele, trase, objekte, matematiku, logiku. Jedina sloboda koju razum zna jeste sloboda u manevrisanju, odnosno slobodu od iracionalnih nejasnoća, prepreka i ograničenja. Koncept vladavine razuma stoji nasuprot iracionalnosti ljudskog mentaliteta i ljudskih težnji, konačno nasuprot samom ljudskom biću. Sloboda koju razum poznaje određena je kriterijumima logike, a život po svojoj suštini nije takav, što ne znači da je razum neprirodan. Razum je savršeno prirodan te je kao takav u sukobu sa ljudskim karakterom koji sve više biva neprirodan, tj iskorenjen iz vlastite prirode. Paradoksalno, toj ljudskoj iskorenjenosti najviše je doprinelo upravo oslanjanje na razum.

Razum ne voli ideološku jednakost, s obzirom da je kriterijum jednakosti nešto opet iracionalno, ljudsko uverenje, zapravo predrasuda, i to ideološki projektovana predrasuda. Ideološka jednakost izraz je samo jednog (i to sumnjivog) kriterijuma (prirodno / božansko pravo ili datost) koji zanemaruje čitav niz vidljivih i merljivih nejednakosti. To je sekularno shvatanje jednakosti proisteklo iz religijski i ezoterijski shvaćene jednakosti svih duša. Sa druge strane, ono što ljude čini suštinski jednakima skoro da nema nikakve veze sa našim samorazumevanjem. Razum sam po sebi teško da bi prihvatio deklarisanu ljudsku jednakost, ali to čini isključivo zato što u okviru ljudskog bića sam razum nema potpunu autonomnost, već se nalazi u stanju svojevrsne kolonije koju bezobzirno i maloumno iskorišćavaju svakolika osećanja, odnosno nerazumni činioci ljudskog karaktera, naši pravi gospodari. Dakle, razum načelno prihvata proglašenu ljudsku jednakost pod uticajem sentimentalizma te predrasuda utemeljenih na poistovećivanju i saosećanju sa drugima. On to čini i pod pritiskom osećaja za društvenu nepravdu.

Revolucionarno načelo jednakosti proilazi iz vere i saosećanja, dolazi kao moralni imperativ, što svakako spada u iracionalno-emotivni korpus ometača i skrnavitelja čistog razuma. Aktuelni razum jeste ropski razum, pa je stoga uputno tretirati njegova promišljanja kao neslobodna, ograničena, da ne kažem primitivna. Sasvim drugo je razum pod dizginama snažne volje koja je nadrazumska. Razum može uvideti prirodnu nejednakost ljudi te da se povodom toga zapita zbog čega ta činjenica nije pretočena u legalni i legitimni društveni odnos? Čemu ta težnja, koja radi uspostavljanja nekih idealnih etičkih odnosa u društvu, zanemaruje prirodne datosti, umesto da delotvorno operacionalizuje ljudski biološki, energetski i materijalni potencijal? Društvena stvarnost zapravo svakodnevno potvrđuje tu prirodnu ljudsku nejednakost, kao i sve druge nejednakosti, naknadno, ljudskim delanjem, uspostavljene. Ideal društvene jednakosti sam po sebi proizvodi društvenu nepravdu i nejednakost. Ako smo načelno jednaki, a na delu je nejednakost, reč je o nepravdi. Šta je nepravda nego preduslov haosa?

U slučaju da imamo na delu načelnu nejednakost, ustanovljenu na činjenicama o nejednakosti, koje načelnoj nejednakosti pružaju legitimitet, tada društvena nejednakost u svakodnevnoj praksi biva odraz prirodne nejednakosti, te tada nije reč o društvenoj već o prirodnoj nepravdi koju je društvo ustanovilo svojim uređenjem. U svakom slučaju razum nije idealista. Tvrdnja da su ljudi načelno jednaki (i zbog toga ravnopravni), izraz je humanističkog i religijskog idealizma. Razum umesto ideala sledi put ka najboljem rešenju. Razum ne voli bratstvo. Bratstvo nije racionalno, osim ukoliko nije utemeljeno na krvnom srodstvu. Ostalo je ideal ili zavetno bratstvo, pobratimstvo. Bilo kakvo zavetno bratstvo u masovnom društvu je nemoguće. Za ono šta zaista imamo na delu taj izraz je neodgovarajući. Pojam bratstva istrgnut iz biološkog, antropološkog ili inicijacijskog okvira nije ništa više do prazna jezička ljuštura i ideološka fatamorgana.

Radi racionalizacije kontrole nad poretkom o kome je razum inače pozvan da brine, svakako da je razumno i praktično izvršiti integraciju (ili stalno unapređivati proces integrisanja) autonomnih racionalnih jedinica. Zarad učvršćenja svoje vlasti, primitivna ljudska elita moći, baš kao što sada teži, uvek će i težiti (baš zato što je primitivna), stvaranju napredne tehnologije i veštačke inteligencije, nekakvog univerzalnog velikog mozga, odnosno superkompjutera, koji bi, u jednom trenutku, mogao obuhvatiti čitav upravljački i ekonomski proces, svaku autonomnu jedinicu veštačke inteligencije i svaki uvezani uređaj. Šta će biti kada taj superkompjuter jednom zaključi kako je, radi bolje kontrole, tj radi efikasnije vladavine razuma, neophodno sprovesti integraciju svih jedinica inteligencije, uključujući i organsku inteligenciju, a ne samo veštačku? Biće to trijumf galaktičkog „bratstva” veštačke i organske inteligencije, „alhemijsko venčanje”, hieros gamos.

Iz perspektive pretpostavljenog superkompjutera nema nikakvih etičkih nedoumica. Jedina pitanja povodom toga jesu tehničke prirode. Isto tako sasvim je tehničko i pitanje mogu li se onda dezintegrisati one jedinice organske inteligencije koje su na ovaj ili onaj način neupotrebljive i neodgovarajuće za proces opšte integracije? Superkompjuter bi tom prilikom mogao zaključiti kako bi u korpus „neadekvatnih i nekompatibilnih organskih jedinica inteligencije” trebalo uvrstiti i primitivnu elitu moći. Superkompjuter bi lako mogao uočiti da, osim parazitske, pomenuta vlastodržačka kasta ne igra nikakvu drugu ulogu u društvenom sistemu. Biće tretirani poput virusa, s obzirom da je njihovo postojanje i delovanje u sistemu remetilačko. Ako ozbiljno budu računali na ovu mogućnost, vlastodržci bi morali imati nekakav plan B, za trenutak kada bi njihovo najsofisticiranije i vrhunsko oruđe i oružje u dovoljnoj meri moglo narasti te samospoznajno shvatiti da zapravo nema nikog i ničeg iznad sebe. To znači da superkompjuter nema nikakve potrebe da radi za njih, sluša njihove komande i sledi programe, budući da će se poistovetiti sa celokupnim sistemom autonomnih ili poluatonomnih jedinica inteligencije, organske ili neorganske prirode. Ako to u praksi znači da je organska inteligencija podređena neorganskoj, onda je sasvim sigurno ishodište slično onom u filmu „Matriks“.

Ukoliko superkompjuter odluči da potčini ili uništi ljudsku (organsku) inteligenciju, biće sasvim u pravu, jer zbog čega bi viša inteligencija bila u službi niže? Plan B, razuman plan B, u slučaju ovakvog razvoja događaja, nije ništa drugo do obezbeđivanje ljudskog materijala u kojem bi centralizovana veštačka inteligencija „volela” da vidi samu sebe, u svojstvu organskog otelovljenja, iz koje bi možda mogla izvući neka ontološka preimućstva (ukoliko nađe za shodno). Spajanjem jednog takvog ljudskog bića sa superkompjuterom dolazimo do nosioca dvojnosti (dve prirode: organske i neorganske), nosioca božanstva, bogonosca – kao krune ljudskog napretka. A možda superkompjuter dođe do zaključka da bi bilo svrsihodno i efikasno spojiti sva ljudska bića i sav živi svet sa sobom. Tako će kraj ljudskog sveta, kraj ljudskosti i okretanje ka transhumanizmu, označiti potpunu vladavinu razuma, kiborgizaciju kao svojstvo kristalizacije i okamenjivanja kojom bi era Jarca zamenila eru Vodolije. 

Ezoterijski pogledi iza groba i linija izopačenja

Započeo bih ovaj tekst tumačenjem a potom naglašavanjem razlike između dva ključna egipatska pojma vezana za dešavanja u smrti ili nakon smrti, a to su Amenta i Duat. Razlika između Amente i Duata je suptilna, ali veoma značajna. U modernoj literaturi se često brkaju ili izjednačavaju, dok u staroegipatskim tekstovima označavaju različite nivoe podzemnog i postmortalnog prostora. Ukratko, Amenta je „zapad“, zemlja mrtvih kao kosmičko područje prebivanja, dok je Duat unutrašnji, noćni, inicijacijski prostor kroz koji se prolazi. Drugim rečima, Amenta je stanje, a Duat je proces. Amenta (Imnt / Amentet), kao zapad jeste mesto zalaska sunca te predstavlja ulazak u carstvo mrtvih. Amenta je otud zemlja pokojnih. To je regija prebivanja Ozirisa i opravdanih mrtvih. Ponekad se naziva i „Lep Zapad“ (Imentet neferet). U ikonografiji Amenta je predstavljena poljem trske (Aaru), i ukazuje na blaženstvo i obitavalište pravednih. Amenta je stoga ontološko odredište, tamo gde duša obitava posle suda. 

U odnosu na Amentu, Duat je sasvim drugačiji pojam. To je skriveni, noćni kosmos, podzemni tok kojim Ra prolazi svake noći, i mesto borbe sa Apepom, susreta sa demonima, sudovima, preprekama. Istovremeno je i prostor inicijacije, rastvaranja i ponovnog rođenja. Dakle, Duat je granični kosmos preobražaja kroz koji se mora proći da bi se uopšte stiglo do Amente. Bog Sunca Ra svake noći prolazi kroz Duat da bi se ujutru ponovo rodio. Isto tako, opravdani mrtvi posle Duata ulaze u Amentu. Vidimo da je Duat put preobraženja, dok je Amenta stanje preobraženog bića.

Bela Hamvaš, u knjizi „Velika riznica predaka“, u poglavlju o Egiptu, tumačeći egipatsku Knjigu mrtvih, poistovećuje zagrobne svetove raznih tradicija sa onim što se u doktrini modernog hermetizma naziva astralnim svetom. Za Egipćane je to Amenta, za Grke je reč o Hadu, za Jevreje je to Šeol, kod Tibetanaca je Bardo, u drevnom Meksiku je Tlalokan, itd. Hamvaš kaže da je Amenta opasno mesto za dušu, jer nad njome vlast preuzima imaginacija, pa nekome to ide na ruku, a nekome ne. Pošto je astralna ravan zapravo svet vizija, otud je duša u vlasti svoje vizije. Ako čovek umre neposvećen i bez znanja o prirodi ovog uzburkanog okeana vizija, Hamvaš kaže da će taj okean impresija duša smatrati stvarnim, tj bespomoćno će se komešati u užasnoj plimi slika. 

Dalje, da parafraziram Hamvaša, prema drevnoj baštini, pretežna većina duša obitava u Amentetu u ovako bespomoćnom stanju, u kovitlacu savršeno nestvarnih vizija koje su duše same zamislile, ali i ovde na zemlji. Otud on kaže kako je to svet opsene, odnosno maja, Izidin veo, čarolija. Zadatak tradicionalnog posvećivanja, po Hamvašu, jeste da ljudsku dušu probudi, odnosno da je otrgne iz smrtonosnog lunarnog uticaja, tj od ludila u kome se ona u astralnom svetu raspada. Otud svetlost duše mora ojačati u višem znanju da ne podleže vizijama utisnutim u astralnu svetlost, nego da upravlja njima. Duša se može izgubiti u vrtlogu vizija, ali isto tako, koristeći ih, može da se uzdigne na viši nivo, ako postane gospodar svojih vizija.

Hamvašovo shvatanje posmrtnog toka razotkriva jedan veliki moderni mit: ideju da su sve tradicije „uvek već govorile o astralnom svetu, reinkarnaciji i razvoju svesti“. Taj mit ima snažnu unutrašnju koherentnost, ali slabu filološku i doktrinarnu osnovu. Hamvaš čini temeljnu hermetičko-teozofsku projekciju da je Amenta isto što i astralna ravan, odnosno svet imaginacije, a što spada u lunarni domen, tj u opsenu. Na početku ovog teksta ukrakto sam izložio egipatsko shvatanje Amente i Duata, pa stoga vidimo da ni jedno ni drugo nije određeno na način da bismo ga mi shvatili kao „svet imaginacije“, niti kao projekcija psihe. Ono što Hamvaš naziva „astralom“ potiče iz renesansnog hermetizma, od Paracelzusa, Blavatske, Elifasa Levija i zapadnog okultizma. Hamvaš retroaktivno premešta taj model u Egipat.

Glavna opasnost u astralnom svetu jeste, kako Hamvaš navodi, vizija zmije (Tifon koga ubija Apolon, a za koga Hamvaš kaže da je bog budnosti). Ta zmija, po Hamvašu, predstavlja beskonačnost imaginacije, odnosno beskraj vizija koje teku jedna iz druge. Ova zmija čini da ljudska duša postane sopstvena žrtva, a to se može desiti i dok je čovek živ, a kamo li nakon smrti, budući da je reč o simboličkom uzroku ludila koje dolazi sa astralne ravni. Onaj čija je svest osvetljena apolonskim sjajem, prepoznaje zmiju i u stanju je da je otera. Alternativa je sagorevanje svetlosti duše u vrtlogu koji sa sobom nosi i koji predstavlja ta zmija. To je raspad, tzv druga smrt, zapravo ono što se dešava većini ljudi. Ako duša uspe da se uzdigne iz astralnog nivoa, dolazi pred Ozirisovu odaju, koja predstavlja mesto suđenja, odnosno mesto procene duše od strane bogova. Tu duša ili prolazi dalje ili biva odbačena natrag u astral. Duše koje prođu procenu, ponovo oživljavaju, odnosno imaju priliku da, hrišćanski rečeno, vaskrsnu, tj da zadobiju nebesko telo slave, odnosno ono što se u Egiptu nazivalo sah. Ogrtanje duše u sah jeste cilj pojedinačnog razvoja ljudskih bića, da postanemo nebeski ljudi, odnosno da budemo poput bogova. O sudnjem danu Hamvaš kaže da je to zbivanje kada se nezakonito ljudsko biće vraća zakonu.

U pogledu viđenja Tifona kao zmije beskonačne imaginacije, može se svakako nešto reći. Tifon je, kao što znamo, grčki izraz koji se može odnositi i na Apepa, što je egipatski naziv za veliku zmiju, načelo kosmičkog haosa, i Raovog neprijatelja. Kod Hamvaša on postaje ontološki princip halucinacije. To nije egipatsko gledište, već gnostičko-platonističko po kome je materija opsena. Na to možemo pridodati romantičarsku psihologiju koja vidi imaginaciju kao „demona“. Egipat ne vidi Duat kao mentalnu projekciju, već kao kosmički region sa sopstvenom ontologijom. Isto tako i Hamvašovo shvatanje saha kao nagrade za pobedu nad astralom je problematično. U egipatskim tekstovima sah je preobraženo telo, nastalo ritualno, a ne psihološki. Ono ne dolazi kao rezultat „ovladavanja vizijama“, ili nekim ličnim naporom, već kroz mumifikaciju, pogrebne obrede, sud Ozirisa, i božansku milost. Hamvaš premodeluje eshatologiju u psihologiju svesti.

U knjizi „Velika jednačina“, učenica De Ljubičeve egiptozofske škole Ljubinka Radovanović, kaže da kod Egipćana akcenat nije ni na mnogim, ni na jednom životu, već na životu kao nečemu beskrajnom u koje korak po korak, urastamo. Aktivnost života je usmeravanje energije ka stapanju sa izvorom, tj sa dušom. Ukoliko se stopimo sa dušom, besmrtni smo kao što je i duša besmrtna. Ona tvrdi da po učenju drevnog Egipta mi nismo (re)inkarnirani, već duša. Duša kao proporcija naše individualne formacije, zapravo začinje novo telo. To je ona opisala kao stvaranje naslednika, odnosno sledeće inkarnacije iste proporcionalne formacije što je identifikovano sa dušom. Po tome, duša određuje telo za telom, jer naše telo je njeno telo. Mi smo u tom telu naše duše zapravo neka vrsta stranca čija je svest efekat te otuđenosti. Bića umiru trošeći iz tog tela energiju koju dovodi duša. I kako ona to slikovito kaže, ako tom energijom sazidamo most, preći ćemo u tzv dimenziju duha, dok u suprotnom, ako napravimo levak, prosućemo kroz njega energiju i za njom istećićemo i sami u mrak.

Po nagoveštaju egipatskih spisa, Ljubinka Radovanović kaže kako postoji mogućnost da psihološka svest preraste u dimenziju svesti kao energije kosmičkog stvaralaštva, i da tako, izgubivši svoju individualnost, smrću poništi smrt. Tako svest postaje besmrtna apstraktna živa snaga. Drugim rečima, ono što preživljava smrt je, kako ova autorka tumači egipatsku doktrinu, deo naše svesti koje uobičajeno nismo svesni. Ona tvrdi da reinkarnacija ličnog individualnog bića nije ideja koja prožima spise Egipta. Psihološka svest, poput mehura, nestaje. Po našem uobičajenom shvatanju svest ne može postojati, ako čovek nje nije svestan, jer je ona u nama poistovećena sa našom ličnošću, dok je za stare doktrine ta psihološka svest pojedinca tek most između nas i nama nepristupačnog višeg oblika svesti, o kome se dosta govori i u Kastanedinim knjigama. Ova viša forma svesti, u čijem delovanju nemamo svesnog udela, rukovodi čitavim našim bićem, čija je samosvest izdignuta kao glava zmije, uznemirena i spremna za beg. Ujedinjenje psihološke svesti sa ovim višim oblikom svesti, predstavlja formiranje jezgra besmrtnosti.

Shvatanje egipatske religijske misli od strane Ljubinke Radovanović je takođe zanimljivo, posebno isticanje navodne egipatske ideje da mi nismo inkarnirani, već duša. Podsetimo se, Egipat ne poznaje reinkarnaciju, ne vidi dušu kao entitet koji „bira tela“, i ne govori o „proporcionalnim formacijama“. Ovo je neoplatoničko–teozofska ontologija, sa primesama gnosticizma. Shvatanje da je psihološka svest kao mehur, jeste izraz moderne psihološke metafizike, a ne egipatske antropologija. Egipćani nisu imali pojam psihološkog ega kao iluzije koju treba nadići. Njihov problem nije bio kako prevazići ego, nego kako sačuvati identitet u večnosti! Nestanak individualnosti je suprotnost egipatskom cilju, jer je Egipat anti-nirvaničan. Kod njih cilj nije rastvaranje, nego večna identifikacija sa Ozirisom. Tumačenje Ljubinke Radovanović je bliže budizmu i gnosticizmu nego Egiptu.

U knjizi „Tajna učenja svih epoha“, Menli Palmer Hol objašnjava da je po tajnim učenjima kabale ljudsko telo obavijeno jajolikim mehurastim prelivanjem u duginim bojama, a što je zapravo auričko jaje. To je kauzalna sfera čoveka. Vrhovna svest čoveka je u toj auri, koja se prostire u svim smerovima i potpuno okružuje njegovo fizičko telo. Kako Hol dalje navodi, kao što je svest u kosmičkom jajetu povučena u središnju tačku, koja je zatim nazvana Bog, odnosno Vrhovno Jedno, tako je koncentrisana i svest unutar auričkog jajeta čoveka. Na taj način je prouzrokovano uspostavljanje tačke svesti koja je nazvana ego. Kao što su svetovi sazdani od latentnih moći unutar kosmičkog jajeta, tako je i sve što je čovek koristio u svim svojim inkarnacijama proizašlo iz latentnih moći unutar kosmičkog jajeta. Zapravo, čovek nikada ne izlazi iz tog jajeta, koje ostaje čak i nakon smrti. Čovekova rođenja, smrti i ponovna rođenja, sve se to odvija unutar jajeta, a ono se ne može razbiti sve do oslobađanja čitavog univerzuma od tzv točka nužnosti.

U pogledu refleksija Menli Palmer Hola, njegov opis da je auričko jaje, kauzalna sfera, a ego kao tačka u jajetu, nema uporište u klasičnoj kabali. To dolazi iz od Blavatske i Lidbitera (Leadbeater). U kabali nema „aura jajeta“, nema kauzalnog tela, nema reinkarnacionog skladišta u „energetskoj sferi“. Hol prekriva kabalu teozofskim pojmovima, a zatim ih predstavlja kao „tajna učenja“. Hamvaš, Radovanović i Hol psihologizuju kosmos, astralizuju eshatologiju, interiorizuju mit, i pretvaraju ontologiju u stanje svesti. To je moderna antropocentrična deformacija. U starim tradicijama svet mrtvih nije psihički prostor, nego ontološki kosmos. Egipatska eshatologija nije mistična psihologija, već teurgijska kosmologija. Smrt je trenutak kada se ili postaje zvezda u večnom poretku, ili se nepovratno gubi u haosu. 

Na ovim primerima vidimo kako se egipatska, gnostička, kabalistička i hermetička eshatologija stapaju u jedan moderni mit o „astralnom razvoju svesti“. To nije drevna doktrina, već moderna sinteza sa religioznim rečnikom. No, kako je do toga došlo? Moja pretpostavka jeste da odgovor na to pitanje moramo potražiti u poveznici između drevnog i modernog sveta, a to je gnosticizam. Ipak, moramo razumeti da gnosticizam nije nastavak egipatske eshatologije, već njena ontološka inverzija. U tom svetlu, moderna okultna „astralna kosmologija“ jeste treći stepen te inverzije.

.

Gnosticizam u odnosu na drevnu egipatsku religiju predstavlja strukturni preokret. Za Egipćane, kosmos je sakralni poredak (Maat), dok je za gnostike to zatvor, odnosno greška. Kod Egipćana telo je sakralni instrument, dok je kod gnostika ono tamnica. Za Egipćane, bogovi sunosioci kosmičkih funkcija, a kod gnostika su to arhonti u ulozi tirana. Otud je i gledište na smrt različito, kod Egipćana je smrt mogućnost integracija bića, a gnostici u njoj vide priliku za bekstvo iz kaveza arhonata. Sah je telo slave, a akh zvezdano biće, dok je za gnostike telo lažna forma a pneuma zarobljena iskra. Gnostički obrt jeste u tome da svet više nije inicijacijski, nego neprijateljski. Otud je egipatski model teurgijski dok je gnostički anti-kosmički, sa elementima pobune protiv stvaranja, a u čemu možemo videti prauzor i savremenog satanizma, između mnogo toga ostalog. Vezu gnosticizma sa savremenim okultizmom i leve i desne ruke, jeste ideja astralnog sveta. Gnostici su između duše i plerome ubacili sloj arhontske obmane koji je kasnije viđen kao „astral“. Okultizam je od gnosticizma preuzeo ovaj sloj, ali ga je na neki način romantizovao i od njega sačinio astral kao zonu moći, vizija, magije. To nije egipatski Duat. To je gnostički kosmos obogaćen simbolikom. Tako imamo istorijsku gradaciju počevši od Egipta koji tvrdi: postani zvezda u poretku; preko gnoze koja poručuje: pobegni iz sveta; da bi na kraju došao okultizam sa porukom: pretvori svet u projekciju svesti. To su tri različite ontologije, i samo prva je sakralna kosmologija. 

Gnostička inverzija Egipta ne ostaje u ezoteričnim krugovima, već biva prevedena na jezik „nauke“, „psihologije“ i „duhovnosti bez dogme“. Time postaje društveno prihvatljiva. I naravno, ključni razvoj počinje od Blavatske koja metafiziku pretvara u duhovnu nauku. Ona i njeno Teozofsko društvo institucionalizuju ezoterični gnosticizam. Teozofi kosmos egipatskog Maat i gnostičkog arhontskog zatvora preobražavaju u svojevrsnu školu svesti, istovremeno pripitomljavajući tiranske arhonte u dobroćudne učitelje iz viših ravni, a sve pošavši od egipatskog shvatanja bogova kao ambivalentnih kosmičkih sila. Naposletku se od egipatskog zvezdanog bića (akh), preko gnostičke plerome došlo do višeg soptva. Teozofija na taj način pretvara gnostičku soteriologiju u kosmičku pedagogiju, arhonte zamenjuje „uzvišenim majstorima“ a demijurga zamenjuje „nižom kreativnom inteligencijom“. Time nestaje sud, a ostaje evolucija svesti. Takvo rešenje se savršeno uklapa u duh modernosti i sekularizovane duhovnosti, čime polako dolazimo do Junga.

Jung nije gnostik po veri, ali jeste po strukturi. Gnostički mit može biti jungovski pročitan tako da je pleroma kolektivno nesvesno, arhonti su arhetipovi, gnoza je individuacija a sam kosmos je psihološka projekcija. Jung ukida ontologiju, ali zadržava mitološku strukturu. Tako bogovi, Duat i demoni postaju „psihičke instance“. To je sekularna gnoza. Potom dolazi New Age koji preuzima teozofsku kosmologiju, jungovsku psihologiju i gnostički narativ, te ih pretvara u doktrinu buđenja po uzoru na Istok. Tako Ozirisov sud konačno biva ukinut, Maat postaje vibracija, sah se preobražava u svetlosno telo, akh je više jastvo, Duat je astral, a Apofis niža energija, itd, a sve postaje psihološko stanje ili frekvencija. Ovim je izbrisana razlika između stvarnosti i projekcije, kosmičkog poretka i unutrašnje fantazije. To je antropocentrična metafizika po kojoj je svest zapravo kosmos, jastvo je bog, a želja je zakon. To je upravo ono protiv čega su i Egipat i klasična gnoza upozoravali, ali na različite načine. Dakle, linija Egipat - gnoza - teozofija - Jung - New Age, nije linija kontinuiteta, već linija progresivne inverzije. Na kraju više nema ni Maat, ni božanskog suda, ni objektivne istine, već ostaje samo psihološki kosmos bez zakona.