Nefilimi i dva tipa inicijacije

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Biblijski narativ i potonja tumačenja dovela su do uobličavanja čvrsto uvrežene predstave o satanskoj pobuni palih anđela, kao i o njihovom subverzivnom delovanju spram čoveka. Preciznije, nije reč o palim anđelima, nego o onima koji su sišli, odnosno Sinovima bogova - Beni Elohim. U kabalističkim šemama Beni Elohim su anđeoski red nivoa jeciraha u sefiri Hod čija je priroda merkurovska. Posledica tog čina je stvaranje Nefilima, tirana, odnosno divova, Giborim, za koje mnoge indicije ukazuju da su ostavili svoj materijalni izraz u onome što se zove megalitska kultura. U biblijskom kontekstu,[1] Nefilimi su na neki način smešteni u istorijski okvir, posebno iz razloga što se ponovo pominju u starozavetnom tekstu u Brojevima 13:33. Tu je opisano kako su potomci Nefilima viđeni u Kananu u Mojsijevo vreme i nazvani su sinovi Anaka, odnosno Anakiti (anak, odnosno ogrlica ili lanac). Otud je Kanan smatran njihovom domovinom. Ali, među mnogim istoričarima postoji mišljenje koje govori u prilog sumerskog porekla njihovog mita oličenog u sedam mudraca ili heroja iz pretpotopskog perioda pod nazivom Apkalu ili Abgal. Ponekad su oni opisivani kao ljudi-ribe te povezani sa akvatičkim motivima i bogovima.

Nefilimi su bili ljudi od autoriteta, znameniti, poput vladara, mudraca ili heroja. Pa kako se to onda premetnulo u ideju njihovog zatiranja od strane Boga? O tome se ništa ne kaže u biblijskom tekstu, ali ima nečeg kod Enoha. Navodno, Giborimi su se osilili, postali su destruktivni i njihovo ponašanje je pretilo da uništi ne samo ljudski rod, nego i sav živi svet na Zemlji. Nosioci višeg poretka su morali da reaguju. Pisci biblijskog Petoknjižja, ali i nekih ranijih uzora, okarakterisali su staru religiju kao idolatrijsku i u neku ruku demonsku. Otud ideja da su tu demonsku religiju nadahnuli nekakvi pobunjeni i pali anđeli iz reda Beni Elohima. Ideja o Nefilima ima svoju paralelu u mnogim religijama tokom istorije. Deca začeta na svetim orgijama smatrana su decom bogova. Ta deca imaju ljudske majke ali su im očevi bogovi ili duhovi. Takođe, ona imaju posebna, magijska svojstva, od njih se biraju budući vračevi. Takva praksa je, razume se, u očima biblijskih autora nečuvena blasfemija i kosi se sa njihovom doktrinom, ali preostaje činjenica da vračeva ima kako dobroćudnih tako i onih izopačenih. Knjiga Enohova pominje brojku od 200 Sinova bogova koji su sišli, te imenuje njihove vođe. Svaki od njih donosio je neko znanje i ljudski rod podučavao nečemu. Tako je recimo Azazel podučavao ljude metalurgiji (kovači – alhemičari). Azazel je učio ljude izradi metalnog oruđa i oružja, kozmetici, obradi dragog kamenja, spravljanju i upotrebi boja. Revolucionarno! Time se lik Azazela, opisanog kod Enoha dobrim delom može poistovetiti sa Prometejom. Drugi anđeli su ljudima preneli znanja o astronomiji, magiji, kretanju Meseca, upotrebi biljaka itd. Sve je to drastično promenilo stanje ljudi na Zemlji.

Nisu Sinovi bogova, oni koji su sišli, bili zli i nečisti, pre nego što su to učinili, nego nakon što su se ovaplotili i uprljali mešajući se sa Evinim ćerkama. Oni su neke Evine ćerke uveli u lunarno-stelarnu formulu. To je dovelo do stvaranja moćnog naraštaja među ljudima, odnosno nečeg što bismo mogli nazvati Mesečevom decom. Evine ćerke jesu žene, ali ukoliko obuhvatimo tim imenom jednu posebnu magijsku struju, to bi onda njen naziv dobio posebnu konotaciju: Evine ćerke. To su, kako kaže Karolj Kerenji, Kćeri Sunca. Ova teza opovrgava uvreženi stav da je lunarno-stelarni kult ženski, a solarni muški. Evine ćerke, odnosno Kćeri Sunca to nekako opovrgavaju, ali je u kontekstu ove postavke istina da one vrše posvećenje muškaraca. U političkom smislu, one daju obredni magijski legitimitet kraljevima (muškarcima). Upravo je to ono što prorok Isaija recimo osporava, ustalom kao i duh biblijskog teksta.

Piter Grej je u knjizi Lucifer: Princeps odlično uočio da, ukoliko tekst biblijskog Postanja okultno tumačimo, možemo govoriti o postojanju dva oblika magijske inicijacije:

1) Zmija - Eva - Adam, koja je, uslovno rečeno, muško posvećenje. To je put zmije, tet, ima prirodu znaka Lava i predstavlja solarno načelo (Vatra). U tarotu je ta priroda pripisana karti Strast / Snaga. Ovom linijom nastali su ljudi i kasnije muški posvećenici.

2) Anđeli - Žene (Evine ćerke), koja predstavlja žensku inicijaciju. To je put ribe, nun, i ima prirodu znaka Škorpije te predstavlja lunarno-zvezdano načelo (Voda). U tarotu je ta priroda pripisana karti Smrt. Ovom linijom nastali su Nefilimi-Giborimi. Oni su posledica ili svrha seksualnog odnosa Evinih kćeri sa duhovima-učiteljima iz reda Beni Elohima (Jecirah Hoda).

Dolorosa de la Cruz

Vratimo se sada na pomenutog Kerenjija, na koga se pozivam u kontekstu solarnog (zmijskog) posvećenja. Po njemu, otelovljenje zmaja, u vidu simbola Sunca, nije toliko daleko od grčke solarne mitologije.[2] Kerenji naglašava da je u pramediteranskoj kulturi, umesto konja, bik bio povezan sa Suncem. U tom kontekstu on ističe da se u Odiseji govori o Helijevim govedima. Bog Sunca je imao svoja sveta stada na ostrvu Trinakiji, koje je bilo čuvena Hadova kapija, ali je i sam Had imao slična stada. Po Kerenjiju, nije bez osnove Sunčevu kapiju smatrati Hadovim ulazom. U ovom smislu valja naglasiti simboličku podudarnost simbola Sunca i Zemlje, odnosno Podzemlja. To je mesto gde se sreću heksagram i pentagram, tj krug sa tačkom u središtu i krst. Kerenji naglašava da Helije svetli živima i besmrtnicima a ne mrtvima te da je njegova priroda da ubire ljudske živote po principu zamene za jedno njegovo pojedeno goveče. I ako ovo povežemo sa mitološkom činjenicom da je Helije kroz podzemni svet putovao, ne u barci, nego u krčagu, aluzije na novoenski krolijevski koncept crvene boginje - Babalon, odnosno Skerletne Žene i njenog pehara, ne mogu biti jasnije. Ono što Babalon povezuje sa zmijom i zmijskom inicijacijom jeste njena atribucija sa hebrejskim slovom tet i znakom Lava, te položajem njene staze na Drvetu života generičke kabale zapadnog okultizma, gde ona spaja Levi i Desni stub. Helijev noćni krčag, kao pehar, predstavlja beskraj vodenog elementa, kojeg je Kerenji uporedio sa Okeanom. Taj dvojac Helije - Okean, podseća na temeljnu postavku krolijevske mitologije i kosmogonije: Nuit  i Hadit. Kerenji se poziva na Heraklita koji tvrdi da Helije i Okean nikada ne skreću sa svoga puta te jamče jedinstvo i zakonitost sveta. Titanska priroda Helija jeste upravo ono što su njegova deca nasledila. On je u mitologiji poznat kao otac veštica i čarobnjaka. Njegova je kćer čuvena čarobnica Kirka, Pasifaja - veštičja kraljica Krita, zatim Aeks - gorgona nimfa, Telkini - čarobnjaci sa Rodosa itd.

Žene, bilo da su posvećene putem Zmije ili Sinova bogova, deluju na način koji je opisao Grej: kao glumice, sveštenice, proročice, veštice ili kurtizane. Upravo ovo poslednje, ukazuje na prastari kult svetih hetera (prostitutki). Kao posvećenice Sinova bogova, one imaju seksualnu magijsku moć nad duhovima. Kao posvećenice Zmije, one imaju sličnu moć nad muškarcima. Ta predstava stoji u korenu one o biblijskoj Velikoj Bludnici, jer je upravo ta Bludnica izvor legitimiteta kraljeva i njihove moći. Kerenji podseća kako je upravo Kirka ta koja Odiseju otkriva put u podzemlje te ukazuje da heterstvo (poput sirena), ima veze sa smrtno-podzemnim. Možda tu uopšte nije reč o dva posebna načina ženskog posvećenja, nego je možda reč o fazama jednog puta, jer se te uloge mešaju, kao što se mešaju ljubav i rat, odnosno život i smrt, kao dvostruka uloga velikih boginja.

Za trenutak obratimo pažnju na još jednu snažnu paralelu koja povezuje vešticu Medeju, ženu vođe Agronauta Jasona sa nečim nama poznatim. Njeno poreklo je solarno, budući da je ona Helijeva unuka i Kirkina bratanica. Po legendi, Medeja je svoju decu skrivala u Herinom vrtu čim bi se ona rodila. Navodno, ona je verovala da će deca na taj način postati besmrtna. Ovo je povezano sa svetkovinom po kojoj je četrnaestoro mladića i devojaka u Herinom vrtu moralo da provede u progonstvu godinu dana, ili da bude žrtvovano, što ima paralelu i u mitu o žrtvovanju atinskih mladića i devojaka Minotauru u kritskom Lavirintu. Minotaur (sazvežđe Bika), čije je pravo ime Asterion (Zvezdani), takođe je Helijev unuk. Drugi solarni lik te priče je Arijadna, takođe Helijeva unuka. Motiv skrivanja dece je hronosovski, jer ako tim činom ona mogu dosegnuti besmrtnost, znači da tako izbegavaju Hronosove, odnosno čeljusti vremena. Cena za to je da ne iskuse život. Hronos kao bog vremena povezan je sa zlatnim dobom, ali i sa kamenom. Dete je u tom smislu skriveni kamen alhemičara (kamen besmrtnosti), što je okultni motiv velike arkane Sunce. To je solarni, odnosno kamen mudrosti, univerzalni lek, cilj alhemijskog rada. Medeja je alhemičarka. Nije li alhemija bila jedno od umeća kojoj su Sinovi bogova, odnosno, konkretno Azazel, podučavali ljude? Vidimo snažno solarno prisustvo u ovim mitskim pričama oko kojih se pletu niti temeljnih inicijacija kraljeva-bogova i država.

Giborimi su moćni preci, prastari oboženi i obožavani heroji, sveti mrtvi. Oni su drevni kraljevi božanskog porekla koji su svoje mitsko mesto našli u zvezdama. Naime, sazvežđe saobrazno njihovoj prirodi je Orion. Prevod naziva ovog sazvežđa u semitskim jezicima jeste div. Astronomski, sazvežđe Orion se zimi uzdiže na istoku dok Škorpija pada ispod zapadnog horizonta. Škorpiju je poslala boginja Gaja da ubije diva Oriona jer je ovaj pretio da će pobiti sve zverinje na zemlji. Taj detalj podseća na kaznu koju je biblijski bog odredio Nefilima-Giborima zbog njihovog sličnog ponašanja. U apokrifnoj Enohovoj knjizi, 10:13, piše da je bog odredio arhanđela Gabrijela da uništi potomke Sinova bogova na Zemlji, odnosno Nefilime. U atribucijama generičke okultne kabale, Gabrijel je arhanđeo Zapada. Njegov astrološki glif je orao koji se odnosi na znak Škorpije. Pojava simbolizma škorpije na ovom mestu je posve u skladu sa opaskom koju je Grej izneo o dva puta posvećenja čarobnica - zmijski (solarni, lavlji) i onaj posredstvom Sinova bogova (lunarno-stelarni, škorpionski). Ubijanje Nefilima od strane entiteta povezanog sa moćima škorpije ukazuje na obrednu ljudsku žrtvu, odnosno žrtvovanje odabranih, Mesečeve dece, a što je povezano i sa drevnim običajima kraljeubistva.

Marc Potts

Posledično, solarna, zmijska inicijacija je uzrok pada čoveka, odnosno izgona Adama i Eve iz Rajskog vrta. Lunarno-stelarna inicijacija je uzrok potopa i uništenja prvog čovečanstva. Zmijska inicijacija je starija, dok tzv Posmatrači ili Sinovi bogova, kao očevi Nefilima, dolaze kasnije. Inicijacija od strane Zmije je osnovna, a ona od strane Posmatrača čini njenu nadgradnju. U kontekstu istorijskog vremena, možemo potvrditi i treću inicijaciju, tj onu koja potiče od duhova Nefilima a koja dopire do nas putem tzv grimoara. U Enohovoj knjizi 15:8-12, opisano je da su duhovi ubijenih Nefilima postali opaki demoni koji bitišu u podzemlju. Tako uočavamo opadajuću gradaciju posvećenja: Zmija - Anđeli - Nefilim (duhovi moćnih preminulih). Motiv o duhovima moćnih predaka ili preminulih šamana je drevan i široko rasprostranjen u raznim kulturama. Kontrainicijacija svoje utemeljenje nalazi upravo u ovoj trećoj inicijaciji, budući da ne poseduje ključeve zmijske i anđeoske inicijacije. Međutim, nefilimska inicijacija, u današnjem obliku nudi samo spoljne ključeve, što rad njenih posvećenika čini nepotpunim a njihov preobražaj nedovršenim.

---

[1] „Kad su se ljudi namnožili na zemlji i kad su im se rodile kćeri, sinovi Božji videvši kako su ljudske kćeri lepe, uzimali su ih sebi za žene, sve koje su izabrali. Tada je Gospod rekao: „Neće se moj Duh doveka sporiti sa čovekom, jer je on samo telo. Neka mu još sto dvadeset godina.” U to vreme, a i kasnije, bilo je divova, kad su sinovi Božji dolazili kćerima ljudskim a one su im rađale decu. Bili su to silni, znameniti ljudi, koji su živeli u staro doba. Gospod je video da čovek čini veliko zlo na zemlji i da je svaka misao njegovog srca uvek usmerena ka zlu. Tada je Gospod zažalio što je načinio čoveka na zemlji, i ražalostio se u srcu. I Gospod je rekao: „Zbrisaću s lica zemlje ljude koje sam stvorio, i ljude i stoku i sve životinje što se miču i stvorenja koja lete po nebesima, jer sam zažalio što sam ih načinio.” Ali Noje je našao milost u Gospodnjim očima.“ Postanje, 6:1-8.

[2] „Na jednom mestu Euripid Helija naziva zmijom, koja je rođena u vatri, i to onom reči koja naglašava pogled zmije, i fonetska osnova reči zmaj prisutna je u svim zapadnim jezicima. Helijeva unuka, Medeja, na poklon od dede dobija prave zmajevske dvokolice, sa upregnutim krilatim zmajevima!“ Karolj Kerenji, Kćeri Sunca, Gradac, Čačak, 1994, str. 14.

Arkana Pustinjak

Vejtov špil

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

Pustinjak nosi broj devet, koji se po Elifasu Leviju, odnosi na posvećenike i proroke. Pustinjak ima više imena: Rerum Edax, L’Eremite, Le Viellard, Capuchin, Le Pretre, Il Gobbo, Il Vecchio itd. On je poput Lude, takođe lutalica. Seli Nikols primećuje da odora marseljskog Pustinjaka predstavlja prototip Ludine kape, što ih čini braćom po duhu. Međutim, kako ističe Nikols, Pustinjakov hod se razlikuje od Ludinog. Pustinjak ne gleda preko svog ramena kao Luda već pravo. On ne uzima u obzir ono što je prošlo, jer je usvojio i nekako svario iskustva. U svakom pogledu pred nama je mistik. Označen je brojem devet i od strane mnogih autora doveden u vezu sa vremenom, pa je otud jedan od njegovih naziva i Gutač stvari. Pustinjak, budući starac, oslonjen na štap, te povezan sa vremenom, ukazuje na saturnovsku prirodu. 

U nekim špilovima Pustinjak ne nosi svetiljku nego peščanik, što je jasno ukazivanje na vreme kao saturnovsko svojstvo. Kabalistički, preko broja devet ovu kartu povezujemo sa devetom sefirom Drveta života koja je pripisana Mesecu, a ovaj predstavlja upravo merač vremena, s obzirom da je lunarno merenje vremena starije od solarnog. Pitagorejci su broj devet dovodili u vezu sa Prometejom čije se ime tumači kao onaj ko vidi unapred. Ronald Deker poistovećuje Pustinjaka sa horoskoposom, tvorcem časa, a što predstavlja tačan stepen ascendenta. Takođe, horoskopos je izraz za drevnog sveštenika-astrologa. On posmatra tačno vreme te otud Pustinjak u toj ulozi nosi peščanik. Deker pominje da se u numerologiji broj devet ponekad naziva horizont, zato što predstavlja najveći jednocifreni broj. Naposletku broj devet, kao kvadrat trojstva, predstavlja vrhunac svesnosti, dovršenje dela te, po Rečniku simbola, predstavlja meru dozrevanja.

Marseljski špil

Takođe, Pustinjak je povezan i sa tradicionalnom vrlinom razboritosti, a poznato je da je ta vrlina često uparivana upravo sa Saturnom, te predstavljena ženskim likom koji se ogleda u ogledalu. Ponekad je u drugoj ruci žena sa ogledalom držala zmiju kao simbol mudrosti. Taj motiv prepoznajemo u karti Prudencija u Mantenja tarokiju: ženska figura sa dva lica – ženskim koje se ogleda u ogledalu i muškim koje se nalazi na potiljku. U donjem desnom uglu stoji maleni krilati zmaj. Sličnog zmaja, ali u obliku Uroborosa, zatičemo na štapu koji drži stari Saturn / Hronos, u Mantenja tarokiju prikazan kako proždire decu. U mitovima zmaj je uvek taj koji čuva neku tajnu ili blago. To je Saturnovo zlato. Zmaj koji ga čuva, kako kaže Fulkaneli, nikada ne spava, odnosno spava otvorenih očiju, kako on tumači etimologiju te reči na grčkom. Kako objašnjava Fulkaneli, simbolizam Pustinjaka povezan je sa vrlinom Razboritosti, koja u interpretaciji vajara Mišela Kolomba iz XV / XVI veka ima dva lica okrenuta na suprotne strane glave figure. Jedno je lice starca sa dugom bradom, a drugo lice mladića. Figura u desnoj ruci drži ispupčeno ogledalo a u levoj šestar. Kraj nogu lika nalazi se zmija. Sve su to simboli smotrenosti i mudrosti. Fulkaneli pominje da je pesnik Dante ukrasio Razboritost sa tri oka. Fulkaneli objašnjava da se u tom ogledalu vidi svet mudrosti u malom jer je Mišel Kolomb isklesao ogledalo sa ispupčenim sočivom kojem je svojstveno da umanjuje oblike čuvajući njihove izvorne razmere. Reč je zapravo o svetlosnom pentaklu koji u svom minijaturnom volumenu sadrži sve što i univerzum. Po Fulkaneliju, fenjer i peščanik imaju međusobno komplementarna značenja. On kaže da fenjer osvetljava jer nosi svetlo, a časovnik je davalac svetlosti koja ne dolazi odjednom, nego postepeno, tokom godina rada i uz pomoć vremena. Po Ciceronu, kardinalna vrlina razboritosti sadrži poznavanje šta je dobro, šta loše, kao i ono što nije ni dobro ni loše. Razboritost u sebi uključuje sećanje na prošlost, razumevanje sadašnjosti i moć predviđanja budućnosti. Otud ovu vrlinu povezujemo sa proviđenjem.

U Marseljskom špilu Pustinjak nosi svetiljku i štap, i kreće se s desna na levo, nasuprot kretanja Lude. Dakle, Pustinjak se ovde kreće kontra vremenu. On prkosi vremenu, baš poput onog iz Keri Jejl Viskonti Sforca i Pierpont Morgan Bergamo špila, a koji, umesto lampe nosi peščanik. U istom tom špilu Luda se kreće u istom smeru kao i Pustinjak. U tarotu Šarla Šestog i Vivil špilu Pustinjak se kreće s leva na desno. Kod Šarla Šestog on drži visoko podignuti peščanik a pred njim se uzdiže krivudavi i strmi planinski puteljak. U Marseljskom špilu, Pustinjakov plašt je plav a unutrašnja odežda crvena, baš kao i njegova kapuljača. Zlatna zora ovu kartu imenuje kao Magus Glasa Svetlosti, Prorok bogova. U tom smislu Pustinjak, zajedno sa Hijerofantom i Opsenarem, predstavlja jednog od tri maga iz Novog zaveta. Pol Kristijan suštinu karte Pustinjak opisuje kao prekrivenu svetiljku čija tanana ali neugasla svetlost predstavlja luč uma koja osvetljava prošlost, sadašnjost i budućnost. 

Keri Jejl Viskonti Sforca tarot

Upravo povodom Pustinjakove lampe, Fulkaneli pominje čudesne plamene svetiljke, zvane večne ili neugasle, kao jedno od zadivljujućih dostignuća hermetičke nauke: „Napravljene su od tečnog eliksira dovedenog u stanje isijavanja i držanog u potpunom vakuumu.“[1] Taj detalj ukazuje na paralelu koju povlačimo između Pustinjakove svetiljke, unutrašnjeg svetla adepta i zapanjujuće dugotrajnog veštačkog svetla kao proizvoda rada posvećenika Velikog dela. Pustinjak takođe predstavlja prikaz luciferskog načela jer je nosilac tajnog plama, skrivene svetlosti. Ta svetlost istovremeno je i peščani sat koji ukazuje na Pustinjakovo gospodarenje vremenom, čime u njegovoj pojavi prepoznajemo alhemičara, odnosno Merkura. Njegov štap je zmija, a zmija, po Fulkaneliju, označava izjedajuću i rastvaračku prirodu Merkura. On je sledbenik prirode koja se ne vidi na karti ali je postulirana. To je posvećenik koji prati tragove prirode i pažljivo posmatra njene procese. Kao posvećenik, Pustinjak je i čuvar plama, inicijacijskih znakova i tajnih reči. Upravo su tajne reči predstavljene svetiljkom ili peščanikom. To su reči bogova, moćne formule, koje se predaju prilikom inicijacije. Kao nosilac malog sunca, Pustinjak je takođe i nosilac, odnosno znalac božanskih imena.  

Starac sa štapom i svetiljkom, često u pratnji psa, takođe podseća na čuvenog antičkog filozofa Diogena (412 p.n.e. – 323 p.n.e.). Robert Plejs primećuje da Pustinjak u Marseljskom špilu drži svoj fenjer u visini očiju, što predstavlja simbolični gest potrage. Ovaj gest je izveden upravo iz opisa samog Diogena. On je pripadao cinicima, odnosno grani filozofije koja je učila da se prava vrednost može pronaći samo kroz odbacivanje udobnosti i konvencija civilizacije. U tarotu d’Este, Diogen je prikazan na karti Sunce. Ilustracija prikazuje poznatu anegdotu u kojoj je Diogen, koji je živio u bačvi, zamolio Aleksandra Velikog da se makne sa otvora njegovog doma i prestane zaklanjati sunce. Osim što je živeo u bačvi, za Diogena se govorilo da obilazi grad danju noseći lampu visoko kao simbol njegove potrage za čestitim čovekom.

špil Šarla Šestog

Kod Krolija njega prati troglavi pas Kerber, čuvar ulaza donjeg sveta. Psa je Kroli sklonio sa karte Luda i dodelio Pustinjaku koji ga je, kao gospodar zveri, pripitomio. To ima opravdanje u stihu Knjige zakona, zar da Bog živi u psu? Otud psu nema mesta na karti koja pokazuje božanskog ludaka te je njegovo mesto kod nogu psihopompa, koji je blizak poslovima Hada. Pse razuma je potrebno zauzdati i uposliti da rade nešto korisno. Tako je Luda postao mudrac, dok je Pustinjak njegovo ludilo (psa) primio na sebe i postao ključar / čuvar donjeg sveta i zmijonosac. On u levoj ruci nosi svetiljku koja, po Kroliju, predstavlja pečat velikog Kralja Vatre, malo sunce sa šesnaest zraka. Svaki od tih zraka predstavlja po jednog duha moćne htonske solarne vatre čija je priroda izražena u simbolizmu geomantijskih figura. U njegovoj desnoj ruci (ili ispred njega) nalazi se zmijsko jaje, odnosno jaje obavijeno zmijom. Zato je Pustinjak zmijonosac te ga možemo dovesti u vezu sa istoimenim sazvežđem (mada, astrološki on pripada sazvežđu Device kao atribut hebrejskog slova jod koje britanska škola okultizma dodeljuje ovoj karti). Za Devicu, Kroli kaže da predstavlja najniži, najprijemčiviji, najženstveniji vid zemlje i obrazuje koru nad Hadom. U tom smislu pogledajte dobro Krolijevu Princezu Diskova. Za pomenuto jaje obavijeno zmijom, Kroli kaže da se graniči sa samim Univerzumom. Kod Krolija, Pustinjak kao da je pošao na alhemijsko venčanje predstavljeno kartom Ljubavnici, noseći zmijsko jaje na poklon, koje se na toj arkani takođe pojavljuje. Pošto u Marseljskom špilu Pustinjak drži štap, otud je prisustvo zmije kod Krolija neka vrsta simboličke zamene za štap, jer zmija jeste štap. Dakle, Kroli u levu Pustinjakovu ruku stavlja pečat velikog Kralja Vatre umesto štapa, dok se štap transformiše u zmiju koja obavija dragoceno filozofsko jaje. Na prirodu tog jajeta ukazuje stih Knjige zakona: „zdrobio sam univerzum“. Kako je ova karta u znaku Device, Pustinjaka možemo sagledati i kao figuru koja predstavlja koren svega.

Krolijev Tot tarot

Vejtov Pustinjak stoji na planinskom vrhu, a takođe, u pozadini su prikazani pusti vrhovi. Po tumačenju Roberta O’Nila, to ukazuje na rozenkrojcersko mistično putovanje i na samoposmatranje. Po O’Nilu karta sugeriše da Pustinjak drži uzdignutu zvezdu kako bi je drugi mogli pronaći, pa je otud on izraz čuvara i prenosioca tradicije posvećeništva u tajnu nauku. Za Menli Palmer Hola Pustinjak otelovljuje tajna društva posvećenika koja vekovima skrivaju svetlost drevne staze mudrosti od profanih. Njegov štap, po Holu, predstavlja znanje koje je njegova glavna i jedina trajna podrška. Osvald Virt ovu kartu povezuje sa sazvežđem Volar. Volar je izvorno čuvar stada. U jednoj ruci drži visoko podignut srp (htonski i saturnovski simbol) a u drugoj štap ili koplje. U biblijskom smislu pastir je Mesija. U Jovanovom otkrovenju (14:16) pominje se drugi Hristov dolazak u kontekstu kosca. Pustinjak je, kao Volar, onaj koji dolazi. Pustinjak je otud Spasitelj, rođen od Carice (sazveđže Device). Pustinjak i Carica, tj Volar i Devica zajedno čine jednu posebnu mitološku celinu. Egipćani su ovo sazvežđe zvali Smat ili Šmat, što označava onog što vlada. Zanimljivo je što ova reč može da se hebrejskim slovima napiše kao šin-mim-alef-tau, koje sadrži tri majčinska slova i poslednje koje se pripisuje Saturnu. To su tri prostorne dimenzije koje se sreću u središtu i obrazuju kocku. Pustinjak kao pandan znaku Device predstavlja Kuću podzemne svetlosti a što ukazuje na duboke tajne.

---

[1] Fulkaneli, Alhemijska boravišta, tom II, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 101 (u fusnoti).