O virtuelnom očaju

Pametan čovek, obrazovan, lepo vaspitan, vedrog duha i sa smislom za humor pretvara se u zaslepljenu ostrašćenu zver čim razgovor skrene na polje politike i pretpostavljenih društvenih vrednosti. Nije bitno kakve stavove neko ima već kako ih zastupa, kakve grimase tom prilikom pravi, kakve vibracije izbijaju iz njega, intonacija, govor tela itd. Ne primete da se tokom razgovora na temu koja ih dotiče pretvaraju u nekakve zveri koje urlaju, nesvesno pljuju sagovornika dok govore, mlataraju rukama, imaju tikove i sl. Meni je nerazumno toliko odsustvo samokontrole i takva slabost karaktera koju lako dotiču opšte stvari da on emotivno-bihejvioralno prsne. A nije malo ni onih u ovom virtuelnom svetu koji su ovisni o verbalnim sukobima sa svakim sa kim se ne slažu po bilo kojem pitanju. Oni stalno tragaju za bilo kakvim stimulansom. Recimo, ukoliko je negde neko nešto napisao, dao makar i benigni komentar, oni nepozvani, bez pardona i sagledavanja konteksta rečenog, odmah uleću đonom i sve meću na onu stvar. Nemaju sposobnost da izignorišu nešto i uzdrže se od komentara. Međutim najgora vrsta ljudskog otpada su komentatori na informativnim portalima koji gmižu u komentarima ispod vesti. Ta mogućnost javnog komentarisanja vesti je jedna od najgorih stvari koja se pojavila u virtuelnom svetu.

Na delu je sunovrat anonimnog komentatorstva po internet portalima. Umesto da komentarišu objavljene vesti i članke, komentatori optužuju jedni druge da su botovi. Botovi su tako završili posao preuzevši identitete ne-botova. Svaka čast botovima! I to je vrhunac uvrede digitalne ere - optužiti nekog da je bot. Nisi ličnost sa svojim stavom nego glupi bot. Do juče tako nešto nije postojalo. Čuj, bot!

Iritantno je kada nepoznati lik ima repliku na moj komentar na zidu zajedničkog prijatelja. Ko si ti? Šta me smaraš svojim mišljenjem? Šta se ubacuješ, ko te zvao? To je poput mešanja u tuđi razgovor. Nepristojnost. Kao eto, osetio je potrebu da reaguje na neki moj iskaz koji uopšte nije njemu upućen, jer dok se nije javio ja nisam ni znao da on uopšte postoji. Pobogu, jer baš mora uvek da se reaguje na nešto, na nekog, na nečije nešto? To mu dođe kao zapišavanje bandere. Nešto sam rekao nekoj trećoj osobi, i sada on, ničim izazvan, ubacuje se, izražava svoje neslaganje ili šta već. Šta te briga, pa ne razgovaram sa tobom. Napiši novi komentar, a mene zaobiđi. Običaji društvenih mreža ljudima dozvoljavaju veliku aroganciju zbog koje se u stvarnom životu može zapasti u neprilike, pa i izgubiti glava. Ima i još gorih slučajeva: jednom sam nešto nekom lajkovao i taj me odmah dodao. Bože kakav očaj! Zato sam uveo pravilo: ne lajkujem nepoznatima po tuđim zidovima! Ne šapućem konjima.

Šta je vnago? To je ono kada se ljudi nepozvani ubacuju nešto da kažu. Vnago je svačije pravo na slobodu iskazivanja svog mišljenja (koje je često pojednostavljeno ili rascepkano tuđe mišljenje ili deo nekakvog manipulativnog narativa). U strukturi nečijeg misaonog vnaga često prepoznajem trule komadiće opšteg mentalnog vnaga koje kruži okolo...

Često puta uhvatim sebe kako napišem komentar na nečijem zidu, a onda izbrišem i nastavim dalje. Zašto bih se ja mešao i petljao u tuđe rasprave i misaone tokove nadasve rizikujući nerazumevanje? I tako, polako se pretvaram u onog sumnjivog i iritantnog koji prati, retko lajkuje i nikad ne komentariše... 

Ono kada tvoj omiljeni lik na fejsu ima puno pogrešnih prijatelja... U tom slučaju samo lajkujem, ne komentarišem, da me ne spaze te zveri. Pakao, to su prijatelji prijatelja.

Bolje da troluju, pa i pljuju, nego da daju glupe komentare koji niti smrde, nit mirišu, niti imaju jasnoće, a što obesmišljava svaki napor da im se odgovori. Glupi komentari, kao oblik nesvesnog trolovanja, predstavljaju jednu od najvećih pošasti društvenih mreža.

I tako uzdržim se od komentara kada vidim ko je pre mene komentarisao. To je isto kao kada bismo koristili toalet iza nekoga ko za sobom nije povukao vodu.

Galaksizacija i transhumanizam

H.R.Giger

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Inverzivno nasilje solarne radijalnosti kontrainicijacijskog pristupa, sumirano je u stavu po kome je „dobro što se Zapad trudi da nametne svetu materijalističku civilizaciju. Svetska civilizacija mora biti jedna; a civilizacija, tehnika ljudske organizacije, može da bude samo materijalna.“ Drugi iskaz: „Univerzalni Čovek dostići će carstvo Sofije tek kad zapadni i individualistički Čovek duhovno pobedi i preobrazi kolektivistički Istočni svet.“[1] Naravno, Mitrinovićeve vizije su dekadentni odraz izvornog „nevidljivog Sunca“ sa kojim su drevni ljudi Zlatnog doba direktno opštili ulazeći u jedinstvo sa solarnom svešću. Zato su vizije istorijskih ljudi zapravo lunarne, jer se „čitaju“ u astralnim zapisima. Istorijski čovek uglavnom nema moć neposrednog gledanja u duhovno Sunce. Otud su vizije mnogih prosvetljenih umova toksične u svojstvu njihove primene ili dalje interpretacije. Kao što se raspada telo čoveka koji je umro, tako i reči koje je on izgovorio ili napisao, postaju agensi dekadencije, ulazeći u instrumentarijum anđela smrti. Vizije se rečima ne mogu preneti, naročito ako drugi um nije kadar da vidi. Međutim, uprkos tome, nadahnuti Mitrinović je ipak u pravu: civilizacija mora biti jedna i može biti samo materijalna, da ne kažem, materijalistička, zasnovana na individualizmu modernog Zapada koji duhovno pobeđuje i preobražava kolektivistički Istočni svet. Nema boljeg opisa istorijskog procesa koji nazivamo globalizacijom, ukoliko pod time obuhvatimo sve ono od 1492. godine na ovamo. Upravo je civilizacijska, duhovna i materijalna ekspanzija Evrope, isprva kao kolonijalizam pa sve do postmoderne „zajednice vrednosti“, ono što čini globalizaciju. I taj proces neće stati čak i onda kada izumre poslednji Evropljanin, nakon čega će svet zaokupiti nova faza bezobalnog prostiranja koja se podrazumeva pod nazivom galaksizacija.

U poslednjoj verziji Božanske revolucije katastrofe galaksizaciju sam opisao kao razvoj koji sledi uspešno dovršeni proces globalizacije, čime sam podrazumevao kulturno-civilizacijsko objedinjavanje, tj pokoravanje čovečanstva i kalegrijevsko poništavanje njegove raznolikosti te stvaranje nametnutog svetskog mira. S obzirom na psihopatski karakter savremene svetske elite sada uviđam da će biti pravo čudo ukoliko uopšte dođe do toga a da u tom pokušaju postojanje samog čovečanstva ne bude dovedeno u pitanje. No, ukoliko razvijemo taj teorijski model te pretpostavimo da će svetsko jedinstvo pod vođstvom „prosvetljenih“ ipak biti ostvareno, možemo zaključiti da će glavni gubitnik galaksizacije biti čovek, prvenstveno onaj od kojeg je sve i počelo – individualistički čovek Zapada. Galaksizacija je zapravo dehumanizacija na kosmičkim osnovama, konačni trijumf transhumanizma koji će opredmećivati svojevrsnu kosmizaciju čovečanstva i života na Zemlji budući da će ideološki biti usmerena ka svemiru. Da bismo prodirali u svemir neophodno je da promenimo ljudsko obličje te se odreknemo antropocentričnog stajališta. Galaksizacija je prevazilaženje organskog, prevazilaženje čoveka, muškarca i žene. To je budućnost na obzorju galaksizacijskih perspektiva. U Božanskoj revoluciji katastrofe izneo sam primedbu da su globalizacija, te predstojeća galaksizacija, posledica prevazilaženja geocentričnog modela svemira. 

Prelaz sa geocentričnog na heliocentrično a potom na necentrično poimanje univerzuma izazvao je velike promene u ljudskoj svesti, otvorivši mentalnu opnu koja je štitila ljudski svet na Zemlji od dalekih upliva. Sada su te stege olabavile u jednom smislu ali su pojačane u drugom. Svet necentričnog univerzuma je materijalniji od geocentričnog. Otud prodor dalekih i neljudskih upliva koristi ljudsku imaginaciju i snove. Reč je o pravoj provali haotičnih boja i oblika na platno ljudske mašte. Ljudska bića nemaju mogućnost da fizičkim putem prevaziđu svemirski ponor koji deli planetu Zemlju od bilo kojeg drugog ljudima prihvatljivog odredišta. Ostvarićemo toliko željeni dodir sa vanzemaljskim, putovaćemo svemirom, ali ne onako kako mi to danas zamišljamo, u nekakvim naprednim teslijanskim kosmičkim brodovima, nego pre nekako lavkraftovski ili njuejdžerski, razmenom svesti, telepatski, astralno, skalarno, kvantno. Već sada imamo pregršt prigodnih izraza kojima bismo mogli predočiti kosmičko iskustvo. U krajnjoj liniji, dovešćemo svemir na Zemlju. Tako će buduće transčovečanstvo bitisati u velikom zajedničkom hologramu i virtuelnoj simulaciji kosmičnosti putem potpunog umrežavanja i objedinjavanja organske i neorganske svesti i inteligencije. Umesto ljudi, životinjskog i biljnog sveta, Zemlju će nastanjivati nekakva organsko-neorganska bića-nebića. Biće to potpuni trijumf i posledica procesa izazvanih dekadencijom duhovne sfere koja je proizvela kontrainicijacijska delovanja a čija će krajnja posledica biti predočeni galaksizam. Neko u tome može videti razvoj i napredak, no sa tradicijskih stajališta, tu ne može biti reči ni o kakvom razvoju ili usavršavanju, već jedino o izopačenju. Kabalističkim jezikom rečeno, čovečanstvo će biti progutano od strane klipotskih sila.

galaktička perspektiva kule Geneks u Beogradu

U Božanskoj revoluciji katastrofe ostavio sam mogućnost da jedan mali broj ljudi umakne takvoj sudbini te ih označio kao nosioce slobode nazvavši ih „revolucionarima božanske katastrofe“. U čitavom ovom futurističkom scenariju pomenuti revolucionari predstavljaće jedinu i poslednju branu ništavilu. Samim svojim postojanjem oni će negirati negaciju i time vršiti afirmacijsko delovanje, što podseća na tikun, odnosno svojevrsno popravljanje sveta po učenju čuvenog kabaliste Isaka Lurije. Lurijanski revolucionari biće nosioci usavršavanja i božanskog preobražaja ljudskog elementa čime će rascep u ljudskoj vrsti biti potpun. Veliki deo ljudskog materijala biće uzet kao organska građa involucijskog galaksizacijskog transhumanizma, a onaj drugi, predstavljen beznačajnom manjinom, dosegnuće nadsmrtnost. Božanska revolucija katastrofe kao takva jeste skica jedne aktivne doktrine na tragu Evolinog „jahanja tigra“. Ona podrazumeva aktuelizaciju jednog radikalnog ezoterijskog mentaliteta negacije negacije, subverzije spram subverzivnog, radi ubrzanja njegovog kraja. To delovanje ima antinomijski i revolucionarni karakter te iziskuje životnu posvećenost onog tipa čoveka kojeg Evola naziva integralnim. 

Pretpostavljeni revolucionar jeste poseban tip integralnog čoveka, utemeljen u samom sebi te predstavlja jednu, po glavni tok, subverzivnu monadu. Revolucionar je izraz onoga što se u hermetizmu naziva mikrokosmosom. Pritom, on je zaogrnut tamom i okružen mračnim silama koje projektuje u globalnu atmosferu senke, na jednom apstraktnom nivou, u cilju izazivanja promena koje će ishodovati propašću izopačenog ljudskog elementa. To ubrzanje daje nekakve šanse za opstanak života, jer podrazumeva radikalniju selekciju. U pitanju je nešto nalik alhemijskom procesu. Poznato je da alhemičar oponaša i ubrzava prirodne procese sazrevanja metala u utrobi zemlje. On veruje kako zlato u utrobi zemlje prirodnim putem te veoma sporo dozreva iz manje plemenitih metala, počevši od olova, kalaja itd. Dakle, kao što alhemičar, u laboratorijskim uslovima, neprirodno ubrzava proces dozrevanja metala složenim operacijama zagrevanja, tako i božanska revolucija katastrofe ubrzava samu katastrofu. Razlozi su praktični i sadržani su, spram istorijskih procesa, u kratkom trajanju ljudskog veka. Kao što alhemičar zapravo radi na sopstvenom preobražaju radeći na pretvaranju običnih metala u zlato, tako i revolucionar o kome je reč zapravo preobražava sebe sprovodeći samu revoluciju.

---

[1] Vidi Dimitrije Mitrinović, Treća sila, Gradac, Čačak, 2004, str. 40.