Skitska boginja Artimpasa i zmijski prag Severa

Ehidna (Εχιδνα) je u grčkom mitu bila čudovišna drakaina sa glavom i grudima žene i repom uvijene zmije. Povezivana je sa mračnim kužnim mestima, močvarama i podzemnim arealom, a ponekad je bila poistovećivana sa čuvenim Pitonom, drevnim pred-apolonskim zaštitnikom proročišta u Delfima. Takođe, bila je smatrana suprugom Tifona (Olujni), koji je grčka varijanta starog boga Seta iz delte Nila. Ehidna i Tifon bili su roditelji mnoštva strašnih čudovišta kao što su Himera, Kerber, Hidra, Sfinga, zmaj Hesperiosa itd. Kako je Ehidna bila poistovećena sa Pitonom, to znači da ju je solarni Apolon i ubio. Za demonsku Ehidnu je dalje rečeno da je majka skitskog naroda. U drugoj varijanti mita, Skiti su nastali od Herkula i boginje Hore iz Skitije. Herodot pripoveda da su Skiti tvrdili da potiču od čudne veze. Naime, Herkul, čuvajući konje ili goveda, zalutao je u Skitiju i legao sa boginjom koja je bila polu-žena, polu-zmija. Pronašao ju je u pećini, sa donjim delom tela uvijenim poput zmije, a gornjim blistavim poput kraljice. Zadržala ga je i vratila mu prethodno ukradene konje i goveda tek nakon što je ležala s njim, a iz njihove veze potekli su prvi skitski kraljevi.

Međutim, teško je zamisliti da je čudovište moglo biti majka nekog naroda, makar ovaj bio i varvarski, pogotovo ne skitskog, kojima grčka mitologija dosta duguje. Iz tog razloga možemo pretpostaviti da je Ehidna bila mračni i dijabolični aspekt boginje koja je imala i svoju blažu stranu, iako bi neki cepidlački duhovi mogli insistirati da je reč o posve odvojenim božanstvima. Ta druga boginja je skitska Artimpasa, odnosno Argimpasa ili Aripasa „Čarobnica koja peva“, prva šamanka. Ova boginja je poput Ehidne, takođe bila boginja sa zmijskim udovima. Bila je poznata kao gospodarica zveri (potnia theron), boginja lova, ljubavi, plodnosti, vegetacije, obilja i muzičkog umeća. Ta veza sa zverima i lovom, ukazuje i na njenu sličnost sa Artemidom, osim toga što dele isti koren imena. Prvi deo njenog imena, kako je protumačeno na Kognarhiji, art / arti, ukazuje na indo-iranski koren arta, koji označava istinu i kosmički poredak (poput sanskrtskog rta ili rita). Isto tako, reč artem na nekim indoevropskim jezicima označava žito. 

Ipak, fenomen Skita je verovatno dublji da bismo mogli izreči nedvosmislen sud o poreklu tog naroda, pod uslovom da je uopšte reč o jednom i jedinstvenom narodu. Otud bih mogao reći da su Skiti najverovatnije bili heterogeni nomadski skup, čiji je jezički i kulturni sloj bio pretežno indo-iranski, ali koji je takođe mogao uključivati ranije lokalne ili susedne elemente turanskog i ugro-finskog porekla. U tom smislu i boginja Artimpasa pripada skitskom svetu, ali njeno poreklo i funkcija nadilaze same Skite. Njeno ime jeste oblikovano u indo-iranskom jezičkom sloju, no ono što ona predstavlja jeste daleko stariji arhetip, a to je: gospodarica srednjeg sveta, čuvarica granice između života i smrti, zemlje i podzemlja, reda i haosa. Artimpasa je dobrim delom boginja prelaza, boginja praga. 

U grčkoj percepciji severa, Skitija zauzima mesto srednjeg kosmičkog pojasa, odnosno prostora između poznatog sveta i mitskog nepoznatog. Severno od nje leži Arimaspea, ne kao stvarna zemlja, već kao mitološka zona u kojoj se gomilaju znaci drugosti: jednooki ljudi, grifoni, zlato koje čuvaju čudovišta. Arimaspea je severni pandan podzemlju; to je prag sveta, horizontalna projekcija htonskog. Grci su ime Arimaspi tumačili kao „jednooke“, ali iza tog motiva stoji njihovo specifično razumevanje skitsko-iranske složenice, verovatno povezane sa konjaničkim narodom. Jednookost nije anatomska osobina već mitološki znak liminalnosti, isto kao što su hibridna tela znak prelaza između nivoa postojanja. Grifoni, čuvari zlata Arimaspee, predstavljaju mitološku racionalizaciju severnih rudnih bogatstava i zatvorenih prostora zemlje.

U tom istom simboličkom polju pojavljuje se i Ehidna, zmijolika žena iz grčke mitologije, majka čudovišta i stanovnica pećina. Ona nije nezavisno božanstvo, već fragmentisana slika iste praiskonske gospodarice zemlje koju Skiti poznaju kao Artimpasu. Tamo gde Grci ne razumeju funkciju boginje, oni je razlažu na čudovišta: Ehidnu, Skilu, Lamiju. Svaki od tih likova čuva prolaz, stražari nad pragom ili prebiva u pećini, odnosno univerzalnom simbolu materice zemlje i ulaza u donji svet.

Astralni ključ za razumevanje ovog sistema jeste, kako je to pokazano u tekstu Artimpasa, Ophiuchus, and the Forgotten Origins of Artemis, sazvežđe Zmijonoša (Ophiuchus). U prastarim epohama, ono je bilo povezano sa žetvom, obnovom i znanjem o životnim ciklusima. Zmijonoša stoji između neba i zemlje, držeći zmiju, a to je isto ono mesto i motiv koji u mitološkom poretku zauzima Artimpasa. Ona je zemaljski izraz istog kosmičkog načela: sile koja reguliše prelaz, rađanje, smrt i ponovno vraćanje poretka. Tako se pokazuje da Artimpasa, Arimaspea, Ehidna i Zmijonoša nisu nepovezani motivi, već različite manifestacije jednog istog arhetipskog sistema. Ime Artimpasa je skitsko i indo-iransko, ali funkcija je starija od jezika: to je sećanje na prvu boginju zemlje i praga, sačuvano u mitu, geografiji i zvezdanom nebu. 

Paralela Ehidna - Artimpasa

Dakle, uočavamo strukturalnu srodnost: polu-žena, polu-zmija. Ehidna je u grčkoj mitologiji gornjim delom žena, donjim delom zmija, stanovnica je pećina i graničnih prostora, te majka moćnih, liminalnih bića (Himera, Kerber, Hidra itd.). Artimpasa je takođe polu-žena, polu-zmija (ili zmijonoga), takođe povezana sa pećinama, podzemljem i prolazima između svetova, istovremeno je i „Majka“ (u mitskom smislu) ratnika, kraljeva ili celog naroda (Skita), a nalazimo je i u ulozi čuvarke kapije između Gornjeg, Srednjeg i Donjeg sveta. Ovo nije slučajna sličnost jer zmijoliki donji deo tela gotovo uvek označava htonsku moć, kontrolu nad plodnošću zemlje, starije božanstvo koje prethodi razvijenim teologijama i konačno vezu sa proročanstvom i znanjem koje dolazi „odozdo“. U tom smislu, Ehidna i Artimpasa dele isti arhetipski morfološki kod. 

Ključna razlika između ovih boginja, ili oblika iste boginje, leži u funkcionalnoj transformaciji. Artimpasa je boginja suverenosti, gospodarica životinja, zaštitnica kraljeva i ratnica, boginja žita, poretka (arta) i inicijacije, šamanska učiteljica. Sa druge strane, Ehidna u grčkom mitu nije boginja, već „čudovište“, lišena je suverenosti i kulta, definisana prvenstveno kroz svoje čudovišno potomstvo, poražena ili marginalizovana u herojskim narativima. U tom smislu, lik Ehidne je tipičan helenski mehanizam mitološke redukcije po kome staro, prehelensko ili nehelensko božanstvo postaje htonski demon i protivnik heroja. Dakle, Ehidna je „razoružana“ Artimpasa: zadržan je oblik, ali je uklonjena kosmička i kraljevska funkcija.

Veza postaje jasnija ako se Ehidna sagleda zajedno sa Skilom. Naime, Skila je polu-žena, polu-zmija, polu-pas, čuvarka prolaza, pećina i moreuza. Ono što je kod Artimpase suverenost nad granicom, kod Grka se cepa na Skilu (čuvarka prostora) i Ehidnu (majku čudovišta). U pitanju je, dakle, fragmentacija jednog arhetipa u okviru grčkog mitološkog sistema, koji nije mogao u potpunosti da integriše figuru ženske htonske suverenosti. Osim toga, Ehidna pripada preolimpijskom mitu. Ona je povezana sa Tifonom, prethodi Zevsovom poretku, i nastanjuje „praznine“ kosmosa (pećine, krajeve sveta). Artimpasa pripada još starijem sloju, tj neolitskom i vezanom za poljoprivredu, sazvežđa i precesiju, sa jakim šamanskim elementom. Grci nisu upoznali Artimpasu neposredno, već kroz razbijene fragmente njenog lika putem raznih akulturacionih procesa tokom kojih je uobličen lik Ehidne. Dakle, Ehidna je fragment jedne šire i potpunije celine koju obuhvata Artimpasa. U zaključku možemo reći da Ehidna i Artimpasa nisu isto božanstvo po imenu, već je Ehidna helenizovana, demonizovana senka istog arhetipa kojem Artimpasa pripada. Njihova veza je arhetipska, funkcionalna i ikonografska, a ne nominalna. 

Takođe, tragajući za Ehidninim poreklom, moramo uzeti u obzir i njene sličnosti sa mesopotamskom drevnom zmijskom boginjom Tijamat, kao i sa sličnom hetitskom Ilijankom. 

Adolf A. Weinman

Ehidna, Tifon i Sfinga

Kod Hesioda (Teogonija) Ehidna i Tifon jesu roditelji čitavog niza htonskih i liminalnih bića: Kerbera, Ortosa, Hidre, Himere. Sfinga se u nekim kasnijim tradicijama (posthesiodske genealogije, sholiasti, mitografski kompendijumi) zaista dovodi u vezu sa Tifonom, ponekad i sa Ehidnom, ali to nije univerzalno kanonska verzija. Važno je, međutim, da Sfinga funkcionalno pripada istoj kategoriji: čuvar praga, čudovište znanja, biće pitanja i smrti. Dakle, i bez striktne genealogije, mitološka logika ih povezuje. 

U pogledu veze Tifona i Seta, tu nije reč o modernoj spekulaciji. Još kod Herodota, a naročito kod Plutarha (Izida i Oziris), Tifon se izričito identifikuje sa egipatskim Setom. Za Grke kasnog arhaičnog i klasičnog perioda Tifon je sila haosa, baš kao i Set. Istovremeno, obojica su protivnici kosmičkog poretka (Zevs / Oziris–Horus), a takođe obojica su povezani sa sušnim, graničnim, severoistočnim ili pustinjskim zonama. Isto tako, Hiksi su u delti Nila, u Abarisu (Tell el-Dabʿa), uspostavili glavno svetilište Seta, koga su smatrali svojim zaštitnikom. Egipatski izvori eksplicitno navode da su Hiksi štovali Seta. Nakon proterivanja Hiksa, Set je u južnom Egiptu demonizovan, ali je u delti zadržao ambivalentan, pa čak i pozitivan status još dugo. 

U smislu teze, na koju sam nailazio u literaturi, da su Skiti održavali vezu sa Egiptom, odnosno da su postojale veze između proročišta i svetilišta iz delte Nila sa pandanima u oblasti ušća Dnjepra, o tome nema dokaza. Dakle, nema materijalnih dokaza o direktnoj institucionalnoj vezi tipa „svetilište–svetilište“ između ušća Dnjepra i delte Nila. Ali postoji nešto suptilnije i važnije, a to je da još od bronzanog doba postoji kontinuitet nekakve komunikacije između severnog priobalja Crnog mora, Anadolije i Levanta sa deltom Nila. Takođe, Grci su taj koridor mitologizovali. Sve što dolazi sa severa i istoka dobija tifonsko-setovski karakter. U pogledu shvatanja Sfinge, imajmo na umu da je egipatska sfinga solarni i kraljevski simbol, dok je ona kod Grka htonska i smrtonosna. Ovaj preobražaj ima smisla ako se posmatra da je egipatski solarni simbol prenesen u egejski i severni kontekst te preoblikovan kroz tifonsko-setovski diskurs, i konačno vraćen u mit kao kćer haosa (Tifon) i zemlje-zmije (Ehidna). U tom smislu, Sfinga je mitološki fosil egipatskog simbola, ali u potpunosti reintepretiran kroz severno-htonsku optiku. Drugim rečima, ovde imamo na delu postojanje jednog mitološkog nerva koji povezuje Skitiju, Egipat i helensku interpretaciju oba prostora. Moguće je da su grčka tumačenja odjek stvarne veze između ovih oblasti, jer poznata je priča da su u jednom periodu egipatski faraoni ženili kraljevske kimerijske (skitske) žene. Otud, možda pomenuti mitološki nerv i nije bez osnova.

Arkana Smrt u tarotu

arkana Smrt u špilu Šarla VI

Ponekad predstavljena bez broja, Smrt se pozicionirala kao trinaesta velika arkana. Po Elifasu Leviju, broj trinaest predstavlja smrt i rađanje, vlasništvo i nasleđe, društvo i porodicu, rat i pakt. Ova karta je jedan od upečatljivijih prikaza tajanstva vremena u tarotu. Imali smo Pustinjaka, kao momentalno vreme, trenutak tišine, čak i beskrajno mali vremenski interval, ovde i sada, zatim Točak sreće kao sve vreme univerzuma, dok je Smrt fatalni trenutak prekida vremena. Druga vrsta simbolike ovu kartu povezuje sa Umerenošću i Đavolom, sa kojima čini trijadu skelet - anđeo - đavo, čime se ukazuje na trojstvo ljudske prirode. U obliku skeleta Smrt je ovde prikazana kao seme budućeg, jer kosti simbolizuju koren života, matricu koja ponovo stvara telo.

Na Krolijevoj verziji ove arkane, u gornjem levom uglu, prikazan je orao kao simbol najvišeg aspekta Škorpije. Budući vezan za smrt, orao se nalazi u određenoj vrsti saglasja sa orlom koji se u kontekstu rađanja i smrti, nalazi u opisima Karlosa Kastanede. Fulkaneli kaže da pustiti orla da poleti znači pustiti svetlost da iziđe iz groba i ode na površinu, što je osobenost istinske sublimacije. Po njemu, sublimacija je niz operacija koje završavaju sjedinjavanjem sumpora i žive. Ova ideja povezuje karte Obešeni, Smrt i Umerenost. Nije orao kod Krolija tek tako tu postavljen, jer ta ideja proizilazi iz duha učenja Zlatne Zore. Ono na šta tačno mislim, vidljivo je na Krolijevoj karti Kočijaš. Jedna od četiri sfingi koje vuku kočije ima ljudsku glavu i njoj je pridodat vazdušni elemenat, što je stavlja pod vlast Saturna. 

U doktrini ere Riba, sfinga sa ljudskom glavom pripadala je vodenom elementu, jer čovek je jedina od četiri heruvimske životinje koja ima veze sa vodom. Žreci nastupajućeg doba Vodolije sfingu sa ljudskom glavom pretvorili su u Vazduh, i od Jupitera, kao vladara Riba, dodelili je Saturnu. To je akt kontrarevolucije, da bi se čovek oslobodio, odlepio od Vode i poleteo. To je razvojna formula za čoveka, ali involutivna za bogove. Kod Krolija je na karti Smrt predstavljen Oziris kao crni bog, u Amenti, sa crnim nemisom na glavi. „Rituali starog doba su crni“, kaže Knjiga zakona, jer je Oziris crni bog. Na samom početku prvog poglavlja knjige The Angel and the Abyss, Daniel Gunter kaže da je primarni cilj polaznika, odnosno neofita u magijskom sistemu A.:A.: uskrsnuće iz smrti koju svet naziva životom. Kandidat u tom smislu simbolički predstavlja Ozirisa te započinje proces unutrašnjeg putovanja kao mrtvac. Neofit kao Oziris je Gospodar Mrtvih, uspavan među klipotima koji predstavljaju nečiste sadržaje psihe. Kandidat se mora uzdignuti iz haotičnog i neuravnoteženog života i posvetiti se drugačijem životu, istrajnosti i služenju Velikom Delu. Smrt je život profanih.

Krolijev špil

U Marseljskom špilu Smrt je bezimena karta i prikazana je u žutoj boji, bez levog stopala i sa crvenom kosom u ruci. Podsetimo se da Obešeni čovek visi vezan za levo stopalo. Na karti Smrt, odsečene glave, šaka i stopala leže pobacane na crnoj zemlji. Ta razbacanost delova tela podseća na drevne obrede ratarskih zajednica kada je vršeno obredno žrtvovanje, komadanje i razbacivanje telesnih ostataka ljudske žrtve po usevima kako bi se magijskim putem obezbedio dobar prinos. Istovremeno, ti ljudski delovi igraju ulogu semena koje oplođuje Majku Zemlju. Smrt je seme, kao što je izbacivanje semena prizvalo smrt i isterivanje Adama i Eve iz rajskog vrta u kome su uživali besmrtnost. Po tantrizmu, jogin koji ejakulira pada pod zakonomernost vremena i smrti. Taj detalj podseća na ezoterijsku činjenicu da svaki snošaj na neki način priziva životnu silu ili nerođene duše koje traže priliku da uđu u ovaj svet. Rekao bih da ih svako aktiviranje seksualne energije priziva, pa ako do uoplođenja i posledične inkarnacije ne dođe dešava se da prizvana životvorna sila (ili duša) bude upletena u niti klipota. Ta činjenica stoji u korenu moralističkih pridika i tabua vezanih za seksualnost.

Crna boja ukazuje na Ozirisa kao Saturna, koji je, kako Fulkaneli kaže, u hermetici crni zmaj ili olovo Filosofa, u magiji crna kokoš itd. I ako Smrt kao nosioca kose, povezujemo sa Saturnom, po sistemu atribucija Zlatne zore, ova karta ima veze sa Marsom i slovom nun, koje znači riba, a čiji je astrološki pandan znak Škorpije. U Krolijevoj verziji karte, osim orla, prikazani su škorpija (truljenje u najnižem vidu), zmija (simbol muške energije, vatreni aspekt vode, ali i zmija Levijatan) i riba (riblji bogovi Oan i Dagon - jer je hebrejsko slovo nun, tj riba, dodeljeno ovoj karti). Naziv ove karte po Zlatnoj zori glasi Dete velikih promenitelja, Gospod vratnica smrti. Sa druge strane, to što su na karti prikazani delovi ljudskih tela razbacani po livadi, ukazuje na ulogu Saturna kao zaštitnika poljoprivrede, a što opet ima veze sa vremenom, setvom i žetvom. Tako možemo u starom Pustinjaku prepoznati sejača a u skeletu Smrti žeteoca.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Seli Nikols takođe naglašava da kosa Smrti u Marseljskom špilu doslovno secka ljudska tela i razbacuje ih po livadi. Ona podseća na ritualno (ili simbolično) ubijanje ili žrtvovanje starog kralja u nekim starim ili primitivnim zajednicama. Žrtvovanog kralja bi komadali i obredno jeli kako bi osigurali plodnost stoke i useva te obnovili kraljevstvo. Upravo to komadanje, rastavljanje na deliće mrtvih ljudskih tela, jeste naglašavanje ideje obnavljanja u karti Smrt. Nikols povlači vezu između arkana Smrt i Sud, budući da ono što je posejano u prvoj, dolazi do zrelosti u poslednjoj. Preminuli se ponovo rađa iz groba. Smrt je u Marseljskom špilu prikazana kao skelet, s tim što ima masku preko lica, čime se aludira na njenu neprepoznatljivost. Ona nas sve vreme vreba a mi je ne primećujemo. Smrt ima mnogo lica, ali takođe, imajmo na umu i običaj posmrtne maske, ukrašavanja mrtvaca, naposletku posmrtnog ukočenog izraza lica. I konačno, maska predstavlja portret sila koje se nalaze iza kapija smrti. Skelet, kao takav, ukazuje na stabilnost, suštinu. To je ogoljena stvar(nost).

Lik Smrti uhvaćen je u pokretu, kako zamahuje kosom, što predočava svojevrsni ples smrti, danse macabre, motiv veoma popularan u srednjovekovnoj Evropi. Otud Smrt nije nepokretan lik, ne sedi, ne stoji, nego je uvek u pokretu. Menli Palmer Hol primećuje da karta Smrt u Marseljskom špilu prikazuje kako je skelet, koseći sve redom, odsekao i samom sebi stopalo. Po njemu to naglašava da su neravnoteža i destruktivnost sinonimi. On dalje objašnjava da je skelet amblem prvog i vrhovnog Božanstva, jer je on temelj tela, kao što je Apsolut temelj stvaranja. Oštrica kose, kaže Hol, jeste Mesec sa njegovom moći kristalizacije. U nekim srednjovekovnim prikazima smrti, imamo skelet koji nosi luk ili strelu, odnosno koplje, što je motiv osoben za judejsko-islamsku tradiciju koja anđela smrti imenuje kao Azrael. U Pierpont Morgan Bergamo špilu na karti Smrt je predstavljen skelet koji nosi luk i strelu, što je, primećujemo, isto oružje poput Kupidonovog sa karte Ljubavnici. To ukazuje da ljubav i smrt deluju na sličan način i poput slepe sile mogu pogoditi bilo koga bilo kad. 

U Vejtovom špilu Smrt je vitez u crnom oklopu koji jaše belog konja i nosi zastavu sa belom ružom. Bela ruža bi kod Vejta predstavljala simbol života. Motiv Smrti kao konjanika srećemo u špilovima Keri Jejl Viskonti Sforca i Šarla VI, gde vidimo kako skelet jaše konja i maše velikom kosom, sekući sve klase srednjovekovnog društva. To je izraz apokaliptičke ikonografije (Apokalipsa, 6:8). Takođe, kod Vejta u pozadini ove karte sa desne strane vidimo zalazeće (ili izlazeće) Sunce smešteno između dve kule, čega nema u izvornim špilovima. Isto se može reći i za Vejtovu Umerenost gde je na njenoj desnoj strani takođe prikazano Sunce koje sjaji iznad planinskih vrhova ka kojima vodi put. To podseća na mističnu ideju puta ka svetlosti kroz tamu i preobražaj. Razlog zašto je Vejt na arkanama Smrt i Umerenost postavio Sunce jeste što na dijagramu Drveta života staza nun (Smrt) i samek (Umerenost) vode ka solarnoj sefiri Tifaretu. Veza između smrti u Sunca je mitološka jer ukazuje na ulaz u Had koji se nalazi na istoku.

Marseljski tarot

Arkani Smrt bliska je ideja ravnodnevice kada dolazi do poravnanja svih ljudi, svih stvari, budući da je sama smrt veliki ujednačitelj. Ujednačavanja jeste suštinsko svojstvo Velike Majke, što povezujemo sa Venerom kao nebeskim ovaploćenjem velikih boginja poput Inane, Ištar, Astarte, koje su bile božanstva ljubavi i rata. Upravljale su opštim tokovima života i smrti. U mitu o Inani pominje se njena sestra Ereškigal, vladarka podzemlja, sveta mrtvih. Sestre su u mitovima dva aspekta jedne iste stvari. Elifas Levi je trinaestu arkanu povezao sa nekromantijom, odnosno kultnog održavanja veze sa precima. U tradicionalnom pogledu na svet preminuli nije potpuno iščezao nego i dalje postoji kao duh, odnosno na neki drugi način, na nekom drugom mestu, zbirno označenom kao svet mrtvih. Taj svet iako na prvi pogled nevidljiv i neopipljiv nije potpuno odsečen i stoga je komunikacija između živih i mrtvih moguća. Pritom mrtvac ne znači leš nego na duh. Leš je zemni ostatak, duh se rađa u novom svetu, ali povezanost na neki način ostaje. Tragom nekromantije dolazimo do goecije i magijskog opštenja sa svetom mrtvih, narikača i obrednih vodiča duša, što ima svoj sofisticiran izraz u egipatskoj Knjizi mrtvih. Ta knjiga je, po Džeraldu Masiju, utemeljena na uskrsnuću duše u Amenti, odakle je moguće vraćati se u svet živih u obličju dvojnika ili duha. Duh pokojnika može obilaziti svet živih, jedino ukoliko u Amenti postigne stanje ba, označeno predstavom sokola sa ljudskom glavom. Otud je smrt dvosmerna ulica.

Vejtov špil

Arkana Točak sreće u tarotu

Vejtov tarot

„De bienes Fortuna

Que no estan escritos“

Fortune presents gifts not according to the book

Luis de Gongora, 1581

Točak sreće je u neku ruku najvažnija arkana jer ona već sama po sebi izražava ideju tarota kao oruđa proročišta. Ona nosi broj deset, kojim se zaokružuje celina sveta. To je broj pitagorejske figure tetraktisa (1+2+3+4) i poslednje sefire Malkut. Dakle, to je ostvarenje i materijalizacija. Broj deset je i broj boginje nužnosti Ananke. Ova karta ukazuje na sile prirode, sile života, prirodni tok stvari, cikličnost promene, ritam koji održava poredak sveta, životne tokove, rotaciju, protok vremena, cirkulaciju krvi i životnih sokova, točak samsare, točak zakona, točak vremena, istorije, tradicije, industrijski točak, mlinski točak. To je točak koji stvara i rastvara bogatstvo, koji nekog čini bogatim ili siromašnim. To je točak misaonih analogija, asocijacija, odnosno spiralni asocijativni niz, točak doktrine, kabale, točak smene dana i noći, točak revolucije, točak zodijaka. Taj točak je zagonetka. Tu zagonetku čuva himera u liku sfinge koja u ruci drži mač. U krajnjoj liniji Točak ukazuje na upravljanje vremenom, odnosno na vreme u njegovoj celokupnosti. Ova karta zatvara sve u svoj tok. To je tok zodijaka i tok sudbine koja stoji u suprotnosti spram slobodne volje. Po Menli Palmer Holu, Točak sreće predstavlja niži univerzum kao celinu, sa božanskom mudrošću oličenoj u sfingi, kao večnom sudiji između dobra i zla.

Marseljski tarot

U Marseljskom šilu točak prikazan na ovoj karti imao je šest paoka, što podseća na činjenicu da je u antičkom Rimu postojalo šest svetilišta boginje sreće Fortune. Takođe, vidimo da točak ima i sedmi paok, odnosno ručku koja je postavljena pod uglom od devedeset stepeni spram ravni točka. Simbolički, točak je poput heksagrama dok je štap, na čijem se kraju nalazi ručka za pokretanje točka, poput središta heksagrama. Heksagram i krug sa tačkom u središtu jesu simboli Sunca. Upravo ta središnja tačka omogućava pokret. U tome prepoznajemo kabalističku formulu ARARITA koja sadrži početna slova sedam reči koje se uobičajeno prevode kao: Jedan je tvoj početak, Jedan je tvoja individualnost, Jedan je tvoja permutacija. Svrha ove formule jeste da uravnoteži neuravnotežene planetarne uticaje i ideje i da omogući kružno kretanje.

U Marseljskom špilu točak krije heksagram, koji je solarni simbol, čijim obrtanjem upravlja krunisana sfinga ljudskog lica sa mačem, dok se dve životinjske figure vrte na njemu. Te dve životinje su dva trougla od kojih je sačinjen oblik heksagrama. Sva tri stvorenja predstavljaju tri osnovna alhemijska načela (Sumpor, Živa, So) kao i tri mene alhemijskog Velikog Dela (crnu, belu i crvenu fazu), tri dekade svakog zodijačkog znaka. Iako Krolijeva verzija ove karte ima deset paoka, aludirajući na deset sefira Drveta života, u samom središtu točka nalazi se desetokraka zvezda koja predstavlja sefiru Malkut / Kraljevstvo, koje pripada Zemlji. 

Po Kroliju, oba karta predstavlja univerzum u vidu neprekidne promene sopstvenog stanja. Kod Krolija se na točku nalaze tri lika, Sfinga sa mačem, Hermanubijus i Tifon. U Marseljskom špilu točak se vrti u smeru nasuprot kazaljke na satu, dok je kod Krolija u smeru kazaljke. U suštini, točak se može vrteti u oba pravca tvoreći dva značenja. Pozovimo nacrt Točka sreće Elifasa Levija u pomoć, koji po njemu, predstavlja Jezekiljev kosmogonijski točak. Kada se točak vrti u pravcu kazaljke na satu, recimo počevši od slova T, točak ispisuje reč TARO, dok obrnuto piše TORA. Reč TARO možemo shvatiti kao obrtanje tarota, dok je TORA zakon. Iz perspektive rotiranja Božjeg imena IHVH, počevši od slova jod, uviđamo da se ono bez promene obrće u oba pravca. Dakle, imamo rotaciju glavnog načela koje je nepromenjivo: IHVH predstavljeno likom Sfinge sa mačem, TARO je Hermanubijus (majmun), u Marseljskom špilu on ponire, kod Krolija se uspinje, TORA je Tifon (himera), koja se u Marseljskom špilu uzdiže, dok kod Krolija ponire. Položaj ovih životinja i sam smer obrtanja točka ukazuje na temeljna načela promene i ritma eona. Ozirisov eon je išao kontra vremenu, u pravcu zatvaranja i manifestovanja zakona TORA, što je vodilo propadanju načela izraženog Hermanubijusom (Hermes-Anubis / alhemijska Živa), a uzdizanju tifonske himere koja predstavlja alhemijsko načelo Soli. To označava poniranje duha, njegovo nestajanje i zamenu vulgarnim, teškim, mračnim, materijalističkim. Kroli je obrnuo njihov smer naznačivši načela obrtanja u eonu Horusa – Hermanubijus je taj koji se sada vraća gore u smeru koji je solaran, u korak sa vremenom. Ono što je nepromenljivo jeste zakon Sfinge koji obuhvata sve. Otud je i jedno od imena ove karte Omnium dominatrix, odnosno Gospodarica svega. U Srednjem veku Fortunu su nazivali gospodaricom ili imperatorkom sveta.

Pierpont Morgan Bergamo tarot

Seli Nikols, tumačeći Marseljski špil, povezala je tasove vage arkane Pravda sa dve životinje koje se vrte na Točku sreće. Ona ističe da je ta nepristrasnost zajednička likovima Pravde i sfinge koja upravlja točkom. U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu na karti Točak sreće prikazano je pet ljudskih likova. Na vrhu sedi plavokosa žena u plavoj odori sa mačem u desnoj i krunom u levoj ruci. Ona je ta koja će glavu koja dolazi krunisati a glavu koja odlazi odrubiti. Takođe imamo i dva muška lika koja predstavljaju vladare, jedan se uspinje a drugi ponire. Na samom dnu, pod jarmom točka puzi stari odrpanac. U srednjovekovnim prikazima Fortune taj motiv su pratile reči: „Regnabo, regno, regnavi, sum sine regno“ (Vladaću, vladam, vladao sam, bez vlasti sam). Figura na vrhu je ona koja vlada; ona na putu ka gore jeste ona koja će vladati; figura koja ponire je ona koja je vladala, dok je ona na dnu potpuno bez vlasti. Na točku Viskonti Sforca sedi krilati ženski lik sa povezom preko očiju, izraz same boginje Fortune, koja svoju desnu ruku polaže na rame onog koji se uspinje. Fortuna je slepa i nepristrasna (baš poput Pravde). Ona je ta koja pokreće točak. Gornji ženski lik, posađen na samom vrhu točka poviše Fortunine glave kasnije je postao zagonetna plava sfinga koja je u Marseljskom špilu zadobila krunu i krila, dok se sama Fortuna zagubila. Na karti Brera Brambila Viskonti špila taj najviše posađeni lik u plavoj haljini je muškarac. Elifas Levi za tu sfingu kaže da ima telo bika i ljudsku glavu i zapravo je asirska sfinga, naposletku heruvim.

U staroj Grčkoj postojalo je nekoliko boginja povezanih s bogatstvom i sudbinom. Glavne među njima bile su Tihe, boginja sreće i slučajnog aspekta sudbine, te Nemezis, koja je predstavljala božansku kaznu. Očigledno je da su one bile modeli oličavanja dobre i loše sreće. Simboli dobre sreće bili su kormilo kojim je ona upravljala, zatim rog obilja koji predstavlja sreću, i globus. Simboli Nemezis bili su grifon, bič, vaga i točak. Tokom pozne antike razvijena je predstava Fortune u kojoj je kosmos predstavljen kao točak sa osam krakova (iako postoje neki primeri s četiri ili šest kraka), a sama boginja prikazana je kako stoji u središtu. Jedno od najstarijih spominjanja ove slike nalazi se u Boetijevoj Utehi filozofije, napisanoj 524. godine. U ovom tekstu Boetije opisuje četiri čoveka na točku sreće kako se uzdižu i spuštaju, a što bi predstavljalo aspekte ili faze života.

Krolijev tarot

Graver Erhard Šon je od Točka sreće načinio amblem jedanaeste kuće zodijaka, koja predstavlja prijatelje i dobročinitelje. Za Zlatnu zoru ova karta nosi naziv Gospod sila života. Elifas Levi u ovoj karti vidi simbol kabale i ključa okultizma. Po sistemu Zlatne zore karta Točak sreće je povezana sa hebrejskim slovom kap, čija je atribucija Jupiter, a koja označava stazu što povezuje četvrtu (Hesed, Jupiter) i sedmu sefiru (Necah, Venera) Drveta života na njegovom desnom stubu milosti. Vejt je dizajn ove karte preuzeo na osnovu opisa i skice koje je dao Elifas Levi. Takođe, Vejt je u uglovima karte pridodao četiri heruvima, bika, čoveka, lava i orla. Ta četvornost izraz je jovialne prirode ove karte, jer Jupiterova sfera, po kabali, nosi broj četiri, što se očitava u broju same karte: (Σ(1-4)=10. Raspored heruvima u Vejtovoj arkani X preuzet je iz rasporeda kvadranta Kula stražara enohijanskog sistema Džona Dija, što je usvojila Zlatna zora. 

Četvorna heruvimska formula Zlatne zore (iz knjige David Allen Hulse: The Western Mysteries)

Heruvim	Slovo u IHVH	Element	Pravac	Zodijak	Redosled
Lav	Yod 10	Vatra	Dole desno	Lav	5
Orao	He 5	Voda	Gore desno	Škorpija	8
Čovek	Vav 6	Vazduh	Gore levo	Vodolija	11
Bik	He 5	Zemlja	Dole levo	Bik	2

U tabeli 19. primetićemo da je zbir redosleda znakova istovetan vrednosti imena Tetragramatona IHVH: 10+5+6+5=26 i 5+8+11+2=26. 

Četvorna heruvimska formula Elifasa Levija (iz knjige David Allen Hulse: The Western Mysteries)

ROTA	Heruvim	Alhemija	Element	Slovo u IHVH
R	Čovek	Azot	Voda	Yod 10
O	Bik	So	Zemlja	He 5
T	Orao	Merkur (živa)	Vazduh	Vav 6
A	Lav	Sumpor	Vatra	He 5

U demonskom ključu Točak sreće je izraz opsesivne želje. Tu prepoznajemo lovce na sreću, kockare, zavisnike od svakog oblika hazarda u kojem traže nova uzbuđenja. U krajnjoj liniji ovde razotkrivamo opsesivno koristoljublje.

Keri Jejl Viskonti Sforca tarot

.

Albreht Direr - točak sreće

Lilit

Po hebrejskoj mističnoj knjizi Zohar Lilit je majka mešovitih rasa, odnosno reda bića nastalih mešanjem takozvanih palih anđela i ljudskih bića. Tih rasa ima pet: Amalekim, koji odgovaraju sefiri Keter; Nefilim, pali, saobrazni sefiri Hokmah; Giborim, moćni, sefira Binah; Refaim, senke, sefire Zeir Anpina (svi između Binaha i Malkuta) i Anakim, divovi, sefira Malkut. Ova ljudima nevidljiva bića predstavljaju nešto što se zove „drugom stranom“, odnosno sitra ahra. Po Zoharu oni se javljaju krajem šabata i odlaze tek kad Izrael obavi avdalu, molitvu odvajanja od njih. Po Zoharu, demon Asimon je jedini u neku ruku dežuran za šabat koji vreba nedostojno polno opštenje. U tome vidimo odjek drevnih seksualnih misterija tzv druge strane. Zohar pominje demone – šedim u svojstvu ženskih demona kao šidot koje zadovoljstvo nalaze isključivo u polnom opštenju sa ljudima, a sa kojima stvaraju demonsko potomstvo tokom noćne polucije. Takođe, što nije bez značaja, rečju arka, po Zoharu, označava se jedna od sedam donjih regija u kojoj prebivaju Kainovi potomci. Tom regijom vladaju dva, kako se kaže, poslanika: Afrira i Kestimon. Navodno, naš svet, odnosno gornja zemlja po Zoharu, zabranjena je za Afrira i Kestimona.

Jedan od ključnih likova sitra ahre jeste Lilit. Uopšteno govoreći Lilit predstavlja destruktivni vid ženske svemoći. Ako je posmatramo samo iz biblijske perspektive videćemo da ona kao proždirateljka predstavlja suprotnost Evi i Bogorodici. Međutim, Bogorodica aktuelizuje izraz drevnog paganskog oblika začinjanja i rađanja bez učešća muškarca, koji je u njenom slučaju apstraktan, a to je Sveti Duh. Taj detalj ukazuje na drevnost formule koja je oživljena u hrišćanstvu. Lilit je izraz tih prauzora koji je odbačen od strane kasnijih religijskih oblika. Naglasio bih ponovo da je Isus Hrist, po ženskoj liniji, a ne po muškoj (jer kako bi?), u srodstvu sa kraljevskom lozom Davidovom, što predstavlja matrimonijalni aspekt porekla i identiteta. Dakle, u samoj svojoj suštini hrišćanstvo je ženski kult, ali se kao takvo nije moglo razviti jer je prepreka tome bila već čvrsto ukorenjena patrijarhalna, solarna, muško-centrična svest čija su žarišta bila u iranskoj, rimskoj, helenskoj, hebrejskoj i egipatskoj kulturi. Ta ženstvena osnova hrišćanstva koje u središte kulta postavlja Sina i Majku, dok je Otac apstraktan i u tom smislu odsutan, jeste ista ona matrica iz koje poreklo vodi i Lilit. To je sumersko-semitska religijsko-magijska osnova. Naravno, Otac je prisutan u hrišćanstvu, ali tu su prisutni Sveti Duh, Isus Hrist, Bogorodica i sveci u svojstvu derivacija i posrednika. 

Lilit, osim što je vampirsko-demonsko ovaploćenje, ona je i Majka. To što je u mit ušla kao nešto zlo i odvratno posledica je promena u religijskoj svesti te nadiranja novih magijsko-religijskih sila koje su se usredsredile na jedan tip energije. Setimo se da svaka od blagorodnih mediteranskih, bliskoistočnih ili indijskih boginja ima svoju mračnu stranu koja može biti izražena i kroz posebnu božansku ličnost, ali zapravo potiče iz jednog, rekao bih ambivalentnog, ženskog božanskog uzora mnogostruke prirode. Često su te boginje, uostalom kao i bogovi, imali i androgina svojstva. Nadirući istorijski solarni kultovi su neke njima neprikladne vidove te ženske božanske mnogostrukosti jednostavno odbacili i anatemisali, verovatno iz praktičnih ili etičkih razloga. Na primer, neprihvatljivo je bilo žrtvovanje ljudi, naročito dece, ili su razlozi bili u potrebi za iznalaženjem novih, praktičnijih formula kako bi se prevazišlo izopačenje kulta koje je možda počelo da se dešava. Ta promena je već vidljiva u dubokoj prošlosti. Tako je recimo akadsku demonicu Lamaštu nebeski bog Anu, njen otac, isterao sa nebesa zbog njenog „nevaljalstva“. Biće da je ta intervencija deo scenarija promene kojim se iz mitologije preinačuje njena dotadašnja uloga te se naglašavanjem njenog opakog karaktera opravdava čin satanizovanja i anatemisanja nekadašnjeg štovanog božanstva. Od tada je ona viđena kao neprijatelj čoveka.

Lilit je takođe i gospodarica zveri (Potnia teron). Ona je vučica, vampirica, zloslutna krilata himera, sova, lešinar, divlja mačka ili lavica. Ona nije, poput sumerske Inane / Ištar božanstvo grada, odnosno civilizacije, već je pre svega duh divljine. Osim toga, ona je kurva, bludnica, grešnica, crna, zavodnica itd. U Starom zavetu Lilit se pominje kod Isaije, ali se njeno prisustvo prepoznaje, iako nije direktno imenovana, i u Jovu (18:15):

„Zveri će s pustinje divlje pse sretati, jarci će se dovikivati, i aveti noćne onde se naseliti i počinka naći. Onde će i zmije jajca svoja sneti, leći male svoje pod senku njezinu. Onde će se i svi jastrebovi sresti.“ (Isaija, 34:14,15).

Lilith by Mike Wildt

Podvučena „avet noćna“ je u hebrejskom originalu zapisana kao Lilit. Pojavljivanje Lilit u biblijskom tekstu poklapa se sa paklenim i zloslutnim ambijentom. Kao i svi demoni, tako je i Lilit ovde prikazana u službi kazne koju strašni abrahamski bog izriče onima koji se suprotstavljaju njegovoj volji. Ona je u tom smislu oruđe njegove božanske pravde. Monoteistički verski duh dozvoljava postojanje ovih drevnih bogova, među kojima je i Lilit, u ulozi strašila i strogosti onog boga koji je Jedan. U kontekstu tadašnje nove religije, stariji božanski uzori su svedeni na prihvatljivi nivo karikaturalne potčinjenosti. Lilit je u hebrejskom kontekstu posebno fokusirana na porodilje i decu, s obzirom na njenu mržnju prema Adamovom potomstvu iz razloga navedenih u predanjima. Ona je na dubljem nivou predstavljena kao oskrnaviteljka ljudskog semena, jer između ostalog, koristi iscurelu ili spermu bačenu na zemlju da bi od nje stvorila sopstveno (demonsko) potomstvo. To je odjek drevne magijske prakse stvaranja homunkulusa ili magijskog bića korišćenjem energije ljudskog semena u cilju privremenog ovaploćenja određenih duhova i njihovog korišćenja u razne svrhe. Slično je poreklo i tzv magije urne, gde urna služi kao zamena za ženski polni organ te je namenjena da primi seme koje pada na talisman urezan na dnu posudice.

Takođe, u duhu lilitske magije su i orgijastični i seksualni obredi, kao što su oni koji prate poljoprivredne radove, na primer kalemljenje limuna (po jednoj legendi Lilit je stvorena iz limuna). Da bi se limun uspešno nakalemio potrebno je izvesti magijski obred koji uključuje analni seks sa devicom. Lilit ukazuje na neki nesvakidašnji i neuobičajeni seksualni odnos, što asocira na posvećenički seks tantričke tradicije. U tom smislu upadljiva je sličnost imena Lilit sa sanskritskim Lalita, koja predstavlja seksualni aspekt Šakti. Takođe, ne bi trebalo smetnuti sa uma i kasniju neprihvatljivost ritualnog žrtvovanja ljudi. To su sve oblici prastare lilitske magijske religije. Iako se prestalo sa tom praksom, inercija magijske struje je preživela ispoljavajući se kao sukuba koja ljudima u snu otima seme. Sve ono potisnuto magijsko i kultno nastavilo je da živi u izopačenoj, demonskoj, fantomskoj ili klipotskoj formi, kao senka ili ljuštura.

Lamaštu

Žak Bril u knjizi „Lilit ili Mračna majka“ ukazuje na implicitno pojavljivanje Lilit u starozavetnom tekstu vezano za kralja Solomona, čije je ime inače povezano sa magijom. U Prvoj knjizi o kraljevima (3:16) imamo onu epizodu kada je Solomon presudio u slučaju spora oko deteta između dve prostitutke. Neki kabalisti u tim prostitutkama prepoznaju demonice Lilit i Naamu (Nahemu). Drugo implicitno pojavljivanje Lilit je opet vezano za Solomona (Knjiga o kraljevima, 10:1) i to u liku kraljice od Sabe, što je posebno zanimljivo, budući da u tom slučaju Lilit poprima konkretno ljudsko obličje. Kraljica od Sabe je njen avatar, inkarnacija ili sveštenica. Zapravo, budući da dolazi sa divljeg, vrelog, pustog i paganskog juga arabijskog poluostrva (ili sa roga Afrike), ona je predstavnik netaknutog svega onog kultnog i magijskog koje je starozavetna monoteistička pravovernost proterala i proklela. Osobenost sabejske kraljice bilo je izražavanje u zagonetkama, a što je, podsetimo se, takođe osobenost sfinge. I opet, kako naglašava Bril, prvo iskušenje koje je zadesilo Jova došlo je upravo od Sabejaca, podanika demonske kraljice:

„U ovoj epizodi, volovi i magarice ukradeni od Jova, pobijene sluge, metaforičke su zamene za njegovu decu. Kao i Lilit, i kraljica od Sabe je - predstavljena bandama pljačkaša, njenih podanika - kradljivica i daviteljka dece.“ Žak Bril, Lilit ili Mračna majka, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci / Novi Sad, 1993, str 94.

U pomenutoj knjizi Bril nas navodi na poznati deo iz biblijske Knjige postanja gde su opisane dve priče o stvaranju čoveka. Prva priča ukazuje da je čovek poslednje stvoreno biće na Zemlji, odnosno kruna stvaranja te su istovremeno stvoreni muškarci i žene.

„Zatim Bog reče: Da načinimo čoveka po obličju i po prilici našoj, pa neka ima on vlast nad ribama morskim i nad pticama nebeskim i nad životinjama i nad celom zemljom, i nad svim gmizavcima koji gamižu po zemlji. I Bog stvori čoveka po obličju svome; po obličju Božjemu stvori ga; stvori čoveka i ženu.“ (Postanje, 1:26).

Druga priča govori o čoveku stvorenom pre bilo koje druge stvari i bića, na samom početku, te da je žena poslednja stvorena. Po hebrejskim predanjima žena iz prvog stvaranja je Lilit. Zapravo, prvo stvaranje je opis temeljnih vrednosnih i aksiomatskih pretpostavki nekog ranijeg kulturnog i religijsko-magijskog oblika, dok je drugo stvaranje odraz kasnije ustanovljenog sistema po kome je muškarac privilegovan u odnosu na ženu. Lilit je izraz te starije kulture. Takođe, kao izraz jedne magijske kulture, muškarcu i ženi je od Boga data vlast nad životinjama, da ih pripitome ali i potčine magijskim putem, odnosno data im je magijska vlast nad daimonima čiji su totemski simboli razne životinje. Jedno od tumačenja prvog stvaranja jeste da je Adam, prvi čovek, zapravo bio androgin, koji je u drugom stvaranju bio rascepljen na muškarca i ženu. Međutim, potrazi za poreklom Lilit u bibliji odgovara ova poslednja teza. Bril na sledeći način parafrazira jevrejsku legendu:

„Lilit je osporavala traženja svog muža da bude glava porodice ukazujući na jednakovrednost njenih prava u okrilju bračnog para, jednakovrednost koja je bila ishod podjednakih okolnosti stvaranja... Kada je Lilit postalo jasno da je Adamova tvrdoglavost beznadežna, odlučila se na poslednji mogući postupak: zazvala je ime Neizrecivog. Tad je na čudesan način dobila krila i kroz vazduh pobegla iz Edenskog vrta.“ Žak Bril, isto, str 98.

Jevrejska legenda Lilit, umesto Adama, nalazi demonskog muškog parnjaka Samaela, koji je u Talmudu nazvan Adam-Belijal. Njihovo potomstvo obaviće Zemlju postojeći uporedo sa potomstvom Adamovim, ali oni ljudima neće biti vidljivi. Bril zaključuje da je tako Lilit u svetu tmine izvršila zadatak istovetan, ali u negativnom smislu, zadatku koji vrši Šehina, božansko prisustvo, u svetu svetlosti. Iz priloženog uviđamo telurske elemente porekla Lilit. Međutim, njen suštinski aspekt je akvatički, koji je povezuje sa likovima grčke mitologije, kao što je lepo pokazao Žak Bril. On naglašava tvrdnju Geršoma Šolema da se istinsko prebivalište Lilit nalazi u dubinama mora (legende pominju Crveno more). Otud njena srodnost sa sirenama i čudovišnim likovima grčke mitologije. Grčke varijacije na temu Lilit su Geloa (sumerska Galu), Lamija (ili Lamije), Skila, Ehidna, Meduza, Sfinga, Himera, Kirka, zatim Harpije, Graje, Empuse (pojavljuju se u podne, poput Pana), Sirene, itd. Lamija, demonska kraljica, ima crte kraljice od Sabe. Ona je vladarka čudovišnih kanibalskih Lestrigona. Lamije u množini su kurve, a kurve su Lupe (vučice) ili Lepore (lisice), odjek kulta svete prostitucije. Bril navodi da su Gelo i Lamija slične sirenama i harpijama. Sve one su zavodljiva i čarobnička stvorenja, imaju lica i poprsja devojaka, umesto šaka imaju kandže, ali iako su morska čudovišta imaju i krila. Upravo je taj detalj znamenit. Vodeno stvorenje sa krilima je saobrazno simbolu heruvimskog orla, odnosno znaku Škorpije, koja je vodeni zmaj, a čija je strana sveta zapad. Takođe, Fork i Keto (deca Geje i njenog sina Talasa), roditelji su Gorgona i Graja, od kojih je svakih bilo po tri. Njima je zajedničko bilo to što obitavaju na dalekom zapadu, zemlji noći, blizu Kraljevstva mrtvih (egipatski Tuat, zemlja mrtvih, takođe se nalazi na zapadu, čarobnica Kirka je živela na dalekom zapadnom ostrvu).

Ehidna, ćerka Forka i Keto, zmija je otrovnica sa ženskim likom, takođe poput Lilit, majka čudovišta. Rodila je Kerbera, Sfingu, Hidru, Prometejevog orla, Nemejskog lava, aždaje. Sva ta čudovišna bića su preživele slike bogova starijih religijsko-magijskih oblika, okamenjenih u negativnoj ulozi kasnijih mitoloških tvorevina. Ova zmija sa ženskim licem snažno podseća na misteriju tarot arkane Snaga / Strast, jer ukazuje na solarno prisustvo Zmije-Lava, odnosno Zveri koju kontroliše žena kao Gospodarica Zveri / Potnia teron. Takođe, sumerski prauzor Lilit je zmijolika demonica KI-SIKIL-LIL-LA koja se gnezdila na drvetu koje je posadila boginja Inana (Ištar). Noćni, odnosno lunarno-zvezdani vid tog istog fenomena, zapravo bliži tradicionalnom shvatanju Lilit, u tarotu je predstavljen kartom Zvezda. Kultno mesto Ehidne je u drevnoj Skitiji (današnja Ukrajina), gde ju je pronašao Heraklo, kome je ona rodila, između ostalog, Gelona i Skita (grad Gelon i narod Skita).

Fosco Culto - Demon of the Moon

Skiti su tajanstven narod. Po Herodotu, oni su, mešajući se sa Amazonkama, izrodili Sarmate (ili Sauromate) koji su nastanjivali Panonsku niziju. Drevno skitsko kultno središte nalazilo se u zoni ušća reka Dnjepar i Dnjestar u Crno More, a što je tačno nasuprot delti Nila. Tako dobijamo perspektivu: Crno More - Mala Azija - Levant. Setimo se, po legendi, prve egipatske faraonske dinastije uzimali su kimerske (skitske) crvenokose i riđe žene za supruge, održavajući time i krvnu vezu sa ovim drugim, podudarnim proročištem. Te žene bile su posvećene u kult gospodarica zveri i bile su deo skitske likantropske magije (nešto poput nordijskih berserkira). Veza između ušća Dnjepra i Dnjestra i delte Nila je prastara i potiče još od vremena kada je kult boga Seta bio dominantan u Egiptu. Proizvod te veze je Sfinga, ćerka Ehidne i Tifona, odnosno Seta. Setimo se, Sfinga je poput kraljice od Sabe, izražavala sebe u zagonetkama. Teško je izvesti neposredne veze između ovih relacija i Lilit. Ako Lilit shvatimo u užem smislu onda nikakvih veza nema, ali posmatrajući šire, u liku Lilit, kao i u likovima mnogih drugih sličnih mitoloških bića i demona, prepoznajemo tragove jedne drugačije religijske, magijske i kulturne stvarnosti koja je organski povezivala udaljene narode i rase u jedan sveljudski kontinuitet prvobitne tradicije, koji je imao jasne međusobne kultne veze, razmene i kontakte.