O Svetom anđelu čuvaru

Istorijska perspektiva fenomena 

Svako ko je kročio stazom okultizma susreo se sa motivom Svetog Anđela Čuvara, (Holy Guardian Angel, HGA), a neretko i sa samim anđelom. Mnogi ljudi na sam pomen HGA odmah pomisle na Alistera Krolija, ali to nije njegov izum, odnosno otkriće, niti je nastao u okviru Hermetičkog reda Zlatne zore. Pre bi se moglo reći da je fenomen HGA rezultat višeslojne istorijske sedimentacije: jevrejske i iranske angelologije, helenističke demonologije, hermetičko-gnostičkih ideja o višem dvojniku, i renesansne magije. Konkretno, Krolijev HGA, da se tako izrazim, ali više preciznosti radi, potiče direktno iz Knjige svete magije Abramelina maga. Ovaj tekst (hebrejsko-nemačkog porekla, XIV–XV vek) opisuje ritual višemesečne askeze čiji je cilj znanje i razgovor sa Svetim Anđelom Čuvarom. U Abramelinu, HGA nije duh za prizivanje, nije elementarno biće, nego je lični nebeski posrednik između čoveka i Boga. Zlatna zora je preuzela taj cilj, a Kroli ga je u neku ruku radikalizovao i identifikovao HGA sa Istinskom Voljom (True Will). 

U Grčkim magijskim papirusima (PGM), spisu iz II-III veka poreklom iz Egipta, pisanih na grčkom, nalazimo nešto veoma slično. Tu se pojavljuje paredros (božanski pratilac), lični daimon koji se priziva i vezuje uz maga, a postoje i rituali za sticanje božanskog pomoćnika. Međutim, tu postoji razlika, jer po PGM paredros je prizvani duh, dok je kod Abramelina HGA već dat od Boga. Paredrosa mag potčinjava, i tu je naglasak na tehnici prizivanja, dok se kod Abramelina mag podređuje anđelu nakon intenzivnog asketskog moralno-fizičkog pročišćenja, a što naravno, uključuje i određene molitveno-obredne radnje. Dakle, sličnost postoji, ali struktura odnosa je različita, na jednoj strani je čista magija, a ovamo, kod Abramelina, imamo bezmalo mističan odnos čoveka i njegovog anđela.

Ukoliko zađemo malo dublje u prošlost, otkrićemo antički grčki koren HGA, a to je  lični daimon o kome je Sokrat govorio. Platon u Odbrani Sokratovoj kaže: Daimon me odvraća od pogrešnog delovanja. U srednjem platonizmu, svaki čovek ima nebeskog dvojnika, duša potiče iz zvezdanog reda, i postoji viši Ja koji je ostao gore. To je vrlo blizu kasnijem HGA konceptu. 

Takođe, postoji i gnostička paralela po ovom pitanju. Naime, kod gnostika (npr. u tekstovima Nag Hamadi), postoji ideja nebeskog dvojnika (syzygos), anđela čuvara svetlosti, odnosno savršenog čoveka koji u pleromi čeka da bude ponovo sjedinjen sa dušom. To znači da svaka duša ima nebeski par, i da je spasenje, zapravo, ponovno sjedinjenje sa tim nebeskim likom. Ovaj motiv se naziva syzygia (duhovni par). Kod nekih gnostika, na primer, kod setijanaca i valentinovaca, nebeski dvojnik je stvarni identitet, dok je zemaljski čovek samo fragment, a cilj je reintegracija. To je snažno ontološki dualistički model.

U jevrejskom misticizmu, svaki čovek ima anđela zaštitnika, ali tu ne nailazimo na ritual za razgovor s njim. U merkava i hehalot tekstovima mistik susreće anđeoska bića, ali nema ličnog anđela u smislu modernog okultizma. Kasnije, u lurijanskoj kabali, govori se o višem korenu duše, mada ne i o individualnom prizivanju ličnog anđela. Dakle, u jevrejskoj tradiciji nema slične strukture kao kod Abramelina. 

U islamskom misticizmu, svaki čovek ima anđele zapisničare, ali to nisu lični vodiči. Kod nekih sufija postoji koncept unutrašnjeg vodiča, ali on je božanska prisutnost, ne individualni entitet. Međutim, postoji jedan detalj koji povezuje iransku angelologiju, sufijsku mistiku i zapadni okultizam. Naravno, govorim o pojmu fravaši (fravarti) iz zoroasterske tradicije, kako ga je tumačio Anri Korbin. U staroiranskoj religiji, fravaši označava preegzistentni duhovni arhetip osobe, odnosno nebeski uzor koji postoji pre rođenja, i zaštitničku i inspirativnu silu. Dakle, u tom smislu, fravaši postoji pre inkarnacije, bira da siđe u svet, a nakon smrti čoveka vraća se u nebesku dimenziju. Dakle, to nije anđeo dodeljen čoveku, nego nebeski aspekt samog bića. Korbin je u iranskom sufizmu (posebno tumačeći Suhravardija) pisao da je fravaši nebeski dvojnik ili anđeoski alter ego čoveka. On to povezuje sa konceptom meleka (anđeo) kao ličnog nebeskog načela, povezuje sa imaginalnim svetom (‘alam al-mithal), i susretom mistika sa sopstvenom nebeskom suštinom. Kako Korbin objašnjava, mistik ne priziva spoljnog anđela, nego susreće sopstvenu anđeosku realnost. To je veoma blisko strukturi HGA. Korbin je pokazao da je ideja ličnog anđeoskog Dvojnika široko rasprostranjena u iranskom i islamskom ezoterizmu.

U Zlatnoj zori nastaje glavni preobražaj ovog koncepta, jer tu se spaja Abramelin, kabala, platonizam i renesansna magija (Agripa). Kao rezultat HGA se tumači kao viši genij, božanski dvojnik, nad-ego, unutrašnji logos. Kod Krolija dolazi završni pomak te HGA biva True Self, istinska volja. To je već psihometafizički konstrukt. 

Ako tražimo najraniju ideju, dobijamo tri paralelna izvora: grčki lični daimon, helenistički paredros iz PGM, i jevrejski anđeo zaštitnik. Abramelin ih sintetizuje u teurgijski model. Nekakva najkraća genealoška linija shvatanja o HGA može biti povučena od Platona (Sokrat), preko srednjeg platonizma, helenističke magije, zatim jevrejske tradicije, pa Abramelina, sve do Zlatne zore i Alistera Krolija. I upravo prateći tu liniju razvoja uviđamo ključne razlike između tradicionalnog i okultnog, jer po antičkoj tradiciji, ulogu HGA možemo tumačiti kao metafizičkog dvojnika; u gnosticizmu je to nebeski identitet; kod Jevreja je anđeo koji štiti; kod Abramelina je to posrednik spasenja; u Zlatnoj zori magijski cilj; a kod Krolija realizacija sopstva jer on razlikuje više sopstvo, odnosno Istinsku Volju od ega. Tok ovih ideja mnogo nam govori i o duhu vremena i mentalitetu ljudi različitih epoha. 

Kod Plotina nema dvojnika koji te čeka kao drugo biće, nego postoji kontinuitet identiteta. A kod gnostika vidimo taj ontološki razdor, jer je nebeski entitet gotovo drugi. Čitajući Krolija stiče se utisak da HGA deluje kao drugo biće, skoro autonomno, iako je deo našeg bića, ali opet, kao da nije. Dakle, to je više gnostički nego platonistički ton. Vidimo da je Kroli tu ambivalentan. U teoriji, kod Krolija je HGA istinsko sopstvo, dakle platonistički model, ali se on ritualno priziva, sa njim se pregovara, on ima ime, i javlja se kao nezavisno biće. To je gnostički ili hermetički model. Dakle, potrebno je razjasniti sledeću dilemu: ako je HGA nus, onda nema stvarnog dualizma, nema ontološkog drugog, a to je prosto metafora za unutrašnju integraciju. Međutim, ukoliko je HGA nebeski dvojnik, tu onda postoji kosmička podela, imamo izgubljeni identitet, dok je magija u tom smislu zapravo ontološka reintegracija.

Iskustva magijskih posvećenika i njihova tumačenja

Kod Krolija, iskustvo HGA se opisuje kao intenzivna svetlosna epifanija, tj kao pojava inteligencije sa sopstvenim imenom, sa kojom se vodi razgovor, a što vodi ka trajnoj promeni identiteta, i jačanju osećaja apsolutne nužnosti životnog pravca (True Will). Kroli opisuje HGA kao objektivno postojeće biće, ali ontološki identično istinskom Sopstvu čoveka sa kojim se nalazi u vezi. Kod kasnijih okultista postoje tri glavna tumačenja. Prvo od njih je objektivističko, odnosno konzervativno, po kome je HGA realna inteligencija izvan psihe. Drugo tumačenje je psihološko, naime HGA je dubinski sloj psihe (transpersonalno sopstvo). I konačno, treće tumačenje je energetsko-magijsko po kome je HGA središnja osovina suptilnog tela, solarni centar svesti. Iskustveno, savremeni okultisti to opisuju kao glas koji se razlikuje od unutrašnjeg monologa, povećanje učestanosti sinhroniciteta, snažan osećaj vođenja, i drastičnu reorganizaciju životnih odluka.

Poznati okultista Ostin Osman Sper (Austin Osman Spare), imao je drugačiji pristup, jer on praktično odbacuje ideju spoljašnjeg anđela. Kod njega postoji nešto što on zove Kia, i to je apsolutni, pred-konceptualni princip. Za Spera sveto jastvo, odnosno HGA, nije entitet, nego stanje svesti bez identifikacije. On kritikuje ceremonijalnu magiju jer smatra da je prizivanje anđela projekcija potisnutog. Umesto HGA kao entiteta, kod Spera imamo radikalnu auto-dekonstrukciju ega i kontakt sa bezličnim centrom. Iskustva opisana kod njega i njegovih sledbenika su praznina, ekstremna lucidnost, bezlična volja, i stanje pre identiteta. 

Kod Pitera Kerola (Peter J. Carroll) praktičara magije haosa, odnosno haotičara, koji nekako nastavljaju Sperove koncepte, nema obaveze prema HGA, jer sve je model. Haotičari često tretiraju HGA kao konstrukt koji može biti koristan, tj kao privremeni simbol višeg integriteta volje. Njihova iskustva povodom HGA su intenzivne vizuelne ili čuvstvene pojave, ali bez tvrdnje da je anđeo nešto objektivno. HGA je za njih servitor visokog nivoa a ne anđeo. Drugim rečima, za haotičare HGA je funkcionalni arhetip.

Još jedan okultista vredan pažnje u ovom smislu je Endru Čambli (Andrew Chumbley), koji upotrebljava izraz Holy Daimon. Kod njega to nije psihološki konstrukt, nije hrišćanski anđeo, nego atavistička, pre-hrišćanska inteligencija sudbine. U njegovim tekstovima iskustvo uključuje inicijacijske snove, susrete sa zoomorfnim ili htonskim oblicima, i rad sa sudbinskim tokom (Fate-Current). To je bliže antičkom daimonu nego Krolijevom solarno-anđeoskom modelu.

I konačno, Džejk Streton-Kent (Jake Stratton-Kent), otvoreno kritikuje anđeosku reinterpretaciju. Umesto toga on vraća koncept ličnog daimona iz helenističke tradicije, htonskog, ne nužno svetlog, te vezanog za podzemne sile i herojski kult. Za Streton-Kenta, HGA je kasna reinterpretacija starog daimonizma, a rad sa daimonom znači rad sa sopstvenom sudbinom i podzemnim identitetom. Iskustva koja nalazimo kod njega i onih na njega upućenih jeste susret sa senkom, inicijacija kroz krizu, ne svetlost, nego integracija tame.

Povodom shvatanja okultista na temu HGA, tu zapažamo jedan zanimljiv obrazac. Što je autor bliži ceremonijalnoj magiji, sklon je anđeoskom modelu prirode HGA. Ukoliko je sklon tradicionalizmu i demonologiji, HGA u tom slučaju biva daimon model. Ukoliko je pak sklon postmodernizmu, tu se ispoljava psihološki pristup. Dakle, na primerima ovih poznatih ličnosti iz sveta savremenog okultizma, ali i šire, o čemu se može čitati u knjigama drugih autora, ili slušati o tome na podkastima, opisana iskustva obično uključuju snažan unutrašnji glas sa osećajem autoriteta, promenu identiteta ili životnog pravca nakon tog iskustva, period intenzivnih sinhroniciteta, inicijacijske snove, te osećaj neko nevidljiv vodi proces. Ipak, povodom toga tumačenja variraju od neuropsihološke integracije do stvarne transpersonalne inteligencije. 

Okultisti skloni tradicionalnijoj ceremonijalnoj, ritualnoj magiji opisuju iskustvo sa HGA kao stabilnije i realnije od snova, vizija ili imaginacije. Kod njih, dakle, HGA je stvarna inteligencija. To je ontološki viši princip koji može biti identičan najdubljem sopstvu, ali nije proizvod ega. U tom smislu, magijski rad uklanja prepreke, a ne stvara entitet. Tu uviđamo strukturu iskustva i pristupa nalik klasičnoj teurgiji: čovek se usklađuje sa već postojećim božanskim principom. Ovaj pristup deluje stabilno ali je teško proverljiv jer podrazumeva drugačiju realnost. Tu se negde krije metafizičko.

Sa druge strane, okultisti poput Spera, čije iskustvo uključuje, da ponovim, glas koji deluje autonomno uz osećaj da dolazi spolja, a sve to praćeno jakim emotivnim i somatskim reakcijama, uz posledičnu reorganizaciju identiteta, pribegavaju psihološkom tumačenju. To tumačenje pretpostavlja da je psiha višeslojna, da se nesvesni kompleksi mogu personifikovati, da ritual povećava sugestibilnost i fokus te da nastaje funkcionalna disocijacija. U tom ključu tumačenja HGA je stabilizovana alter-struktura sa pozitivnim autoritetom. To nije nužno patologija, može biti adaptivno. Ovaj način tumačenja objašnjava zašto iskustvo zavisi od ritualnog konteksta, usklađen je sa psihologijom i ne zahteva metafiziku. Ipak, sperovski način tumačenja ne objašnjava zašto iskustvo često rezultira koherentnijim i etički stabilnijim identitetom i teško objašnjava trajne promene koje nadilaze sugestiju.

Treći ključ tumačenja iskustva HGA nazvao bih arhetipsko-dubinskim psihološkim modelom. Ovaj pristup je blizak jungijanskoj interpretaciji. Ovde je HGA aktivacija arhetipa sopstva, pa tu imamo fenomene poput susreta sa simboličkom figurom autoriteta, inicijacijske snove, javljanje osećaja unutrašnjeg centra, integraciju suprotnosti i pojačan osećaj smisla. Figura HGA može biti anđeo, daimon, zvezdano biće, htonska sila ili solarni genij. Oblik zavisi od kulturnog imaginarijuma. Arhetip sopstva se projektuje u simboličku figuru, a ritual omogućava njegovu dramatizaciju. Znanje i razgovor je proces integracije. Ovaj ključ tumačenja ne negira iskustvo kao takvo, ali ga vidi kao dubinsku psihodinamičku stvarnost, ne ontološki entitet. Ovim načinom objašnjava se univerzalnost motiva (daimon, anđeo, genij), objašnjava zašto različite kulture daju različite oblike za istu pojavu, i uvažava se preobražajni efekat. Pa ipak, čitav fenomen nekako ostaje unutar psihologije i ne odgovara na metafizičko pitanje da li postoji nešto više.

Povodom ove teme, ima smisla priupitati se da li se iskustvo okultista povodom HGA razlikuje od klasične religiozne mistike? U tom smislu, zanimljivo je da klasičan abramelinovski HGA susret ima dijaloški karakter, dok recimo hrišćanska mistika često ima pasivni karakter, a sufijska iskustva imaju oblik voljenog i ljubavnika, ali struktura preobražaja je slična. To sugeriše da fenomen možda pripada širem obrascu transformativne svesti. Tada, vredi zapitati se da li je čitav ovaj fenomen nekako bliži alter-egu? Ponekad zvuči kao da jeste, posebno kada glas daje direktive, kada se razvija snažna personalnost, i pritom postoji emocionalna projekcija. Međutim, to je tako samo na površini posmatranja, jer kod većine ozbiljnih praktičara nema gubitka funkcionalnosti, što ova stanja ipak razlikuje od patološke disocijacije. Dakle, ne možemo reći da su svi ti ljudi nekako ludi. Možda jesu ludi ali na drugačiji način. Povodom svega ovoga, mogli bismo izvesti zaključak da, najverovatnije, ova vrsta iskustva imaju dubinsku psihodinamičku strukturu, ali da ritualni i simbolički okvir oblikuje njegovo ontološko tumačenje, a metafizička interpretacija zavisi od filozofskog polazišta praktikanta. Drugim rečima, fenomen je zaista stvaran kao iskustvo, ali tumačenje nije jednoznačno. 

U telemitskim izveštajima pojavljuju se gotovo uvek sledeći elementi: 

a) Dug period pripreme: intenzivna disciplina, askeza ili koncentracioni rad, i ritualna stabilnost; 

b) Kulminacijski proboj: snažna epifanija (svetlost, oganj, solarni simbolizam), doživljaj Drugog sa autoritetom i osećaj potpunog razjašnjenja životnog pravca; 

c) Post-epifanijska reorganizacija: promena shvatanja identiteta, osećaj da više nema dileme, redefinisanje životnih prioriteta.

Ovaj trodelni obrazac je izuzetno stabilan, što ukazuje da telemitski okvir proizvodi specifičnu inicijacijsku dramaturgiju. Međutim, kada se uđe u detalje, izveštaji se razlikuju. Neki onda tvrde da je HGA potpuno odvojena inteligencija, dok drugi govore o tome kao o sopstvenom višem aspektu, a treći kažu, to je kosmička sila kroz mene. Vidimo da ne postoji doktrinarna uniformnost. Iskustva variraju između auditivnog (glas), vizuelnog (figura), čisto noetičkog (direktno znanje bez slike), somatskog (energetski proboj kroz kičmu), sanjačkog, i gradualnog (nema dramatičnog trenutka). Dakle, nema jednog tipičnog senzornog obrasca. U pogledu emotivnog tona, kod nekih je to što bih mogao opisati kao solarna ekstaza, kod drugih je hladna lucidnost, a kod trećih strah i inicijalna destabilizacija. I tu uviđamo problem retroaktivne interpretacije. Kako telemitski sistem unapred određuje cilj kao Knowledge and Conversation of the Holy Guardian Angel, to znači da praktikant tumači iskustvo unutar tog jezika, a različita iskustva dobijaju isto ime. Dakle, koncept funkcioniše kao interpretativna matrica.

Ipak, tu postoji jedna konzistentna stvar. Bez obzira na razlike, skoro svi ozbiljni izveštaji sadrže osećaj duboke unutrašnje koherentnosti praktičara, smanjenje egzistencijalne ambivalencije, povećanu jasnoću delovanja, subjektivnu sigurnost u životni pravac i stabilizaciju volje. Ovo je najkonzistentniji element. Ono što je zanimljivo, jeste da kada se ukloni simbolički jezik, telemitski HGA izveštaji su fenomenološki veoma slični hrišćanskim opisima o uniji volje sa Božjom voljom, sa sufijskim iskustvom unutrašnjeg vodiča, kao i sa nekim oblicima zen kenšo proboja. Ipak, telemitski okvir razumevanja insistira na individualnoj Volji, a ne na rastvaranju. To je, reklo bi se, specifična ideološka razlika. Ja ne mogu nego da način tumačenja određenih, pa i sličnih iskustava, treiram kao izraz, da tako kažem, duhovne ideologije. Iskustvo ljudi je stvarno, ali je tumačenje tog iskustva izraz njihovog ideološkog svetonazora. Upravo zato što je iskustvo HGA po svojoj strukturi noetičko (daje neposredno znanje), ali po sadržaju siromašno (retko daje nove informacije o svetu), ono postaje savršen ekran za projekciju duhovne ideologije praktikanta. Platonista će u njemu prepoznati anamnezu, gnostik će videti poziv iz plerome, a telemitski okvir će ga protumačiti kao otkrovenje Istinske Volje. Samo iskustvo je, čini se, univerzalno, ali njegov jezik je uvek dijalekt vere.

U čisto psihološkom rezonovanju, možemo tvrditi da efekat rituala i intenzivne posvećenosti vodi ka destabilizaciji ega, a ovo vodi ka pokretanju dubinskih integrativnih procesa, koji, kroz integraciju unutrašnjih konflikata, proizvode osećaj autoritativnog unutrašnjeg centra. U tom smislu HGA iskustvo može biti rezultat dubinske integracije psihe.

Neke nedoumice

Ipak, povodom čitave ove teme neke stvari ostaju nedokazane jer ih je zaista teško objektivno dokazati, a što podrazumeva tvrdnje da je HGA odvojeno biće. da je to objektivna transpersonalna inteligencija, i da postoji nezavisno od mozga i psihe. Ovo ne znači da su te tvrdnje netačne, nego prosto nisu proverljive empirijskim metodama. To su metafizičke tvrdnje. Nečija subjektivna uverenost u stvarnost anđela ne predstavlja dokaz. Isto tako, svođenje čitavog fenomena na neurokognitivni proces ne predstavlja dokaz da entitet ne postoji. Ko zna, možda je to nekakav organizacioni centar svesti koji se aktivira pod posebnim uslovima. Možemo i tako reći, ali ono što HGA svakako nije, a što znam da mnogima pada napamet, jeste da je to možda demon. Oni koji tako misle vode se idejom da čim je u nešto umešana magija, kao i osobe poput Alistera Krolija, mora da je nešto demonsko u pitanju. Ne bih rekao, jer viševekovno iskustvo ljudskog kontakta sa demonskim silama govori o drugačijoj vrsti iskustva. Nemam nameru da razuveravam one koji tako misle, već bih im preporučio, ako smem, da potraže neku drugu vrstu sadržaja i da preskoče ne samo ono šta ja imam reći, nego uopšte i sve teme poput ove.

Zaključak

Čovek može imati iskustva koja radikalno prevazilaze njegovu uobičajenu psihološku organizaciju i koja se doživljavaju kao susret sa nečim drugim ili višim. Da li je HGA zaista drugi koji dolazi iz transcedentne stvarnosti, ili je to samo najdublji sloj nas samih koji doživljavamo kao drugog jer nam je toliko stran? Gnostički syzygos, Korbinov fravaši i Krolijeva Istinska Volja svedoče o istoj napetosti. Izgleda kao da postoji deo nas koji je istovremeno mi i ne-mi, koji je večan i koji nas čeka. Ipak, svako takvo iskustvo, ma koliko transformativno ili ubedljivo bilo, nužno je posredovano strukturom svesti i stoga ne može predstavljati neposredno znanje o stvarnosti koja bi bila nezavisna od psiho-fizičkog sistema. Što bi rekao Don Huan, ovaj svet je tajanstven, a ja bih dodao, svest je tajanstvena. 

Genealogija modernog mita o astralu

Otto Rapp

Uvod: Problem astrala

Ideja „astralnog svetla“, onako kako je danas razumevana u široj okultnoj i new age literaturi, kao supstancijalna ravan postojanja, svet duhova, psihički medijum ili ambijent vizija, nije drevna doktrina. Nije egipatska, nije gnostička, nije biblijska. Ona je plod duge i složene transmisije koja polazi od srednjovekovne arapsko-neoplatoničke kosmologije, biva prelomljena kroz renesansni hermetizam, a zatim radikalno transformisana u XIX veku od strane Elifasa Levija, spiritista i teozofa. Ovaj tekst ima dva cilja. Prvo, da rekonstruiše genealogiju pojma astralnog svetla i pokaže kako se iz teorije o zvezdanim zracima postepeno oblikovao mit o astralnoj ravni. Drugo, da kritički ispita ontološke pretpostavke na kojima počiva moderna okultna magija, pre svega, njeno shvatanje imaginacije kao kreativnog uzroka i astrala kao plastičnog medijuma volje.

I. Poreklo: Zvezdani zraci, ne astralna ravan

Na latinskom, astralis znači „zvezdan“, od astrum (zvezda). U svom izvornom, predmodernom značenju, astral nije označavao ni svet, ni ravan, ni dimenziju, već zračenje koje potiče od zvezda i deluje na sublunarni svet. Ovo nije metafizička hipoteza o zagrobnom životu, već kosmološka teorija o univerzalnoj uzročnosti. Prvu sistematsku formulaciju ove ideje nalazimo kod Al-Kindija (IX vek) u traktatu De radiis stellarum („O zracima zvezda“). Njegova teza je jednostavna: sve stvari u podlunarnom svetu primaju zračenja iz nebeskih sfera. Ti zraci nisu psihičke prirode, nisu fantazmi, nisu duhovi, to su uticaji (species) koji u stvarima aktualizuju potencije. Zvezde ne emituju supstancu, već oblik i moć.

Ovu ideju preuzimaju Abu Ma'shar, Avicena, a kasnije, preko latinskih prevoda, i evropski renesansni mislioci. Kod Fičina i Agripe, zvezdani zraci postaju spiritus mundi, univerzalni medijum koji posreduje između neba i zemlje, povezan sa imaginacijom kao organom primanja. Ali važno je naglasiti da to još uvek nije svet. Spiritus mundi je sredstvo, a ne destinacija. On je ono kroz šta delovanje prolazi, a ne ono u čemu se boravi.

II. Prelom: Elifas Levi i supstancijalizacija astrala

Presudni skok u razvoju ove ideje dogodio se sa Elifasom Levijem. Njegovo astralno svetlo (lumiére astrale) nije više samo zračenje, nije samo medijum prenosa, pa kao takvo ono postaje supstanca. Levi ne preuzima ovaj pojam iz antike. On ga gradi pod uticajem sasvim drugačijih izvora, iz mesmerizma i teorija o animalnom magnetizmu, etera fizičara XVIII veka, i ideje o univerzalnom fluidu koja je kružila u predokultnim krugovima njegovog vremena. Astralno svetlo kod Levija je: 

- univerzalni magijski agens; ono prožima sve stvari;

- rezervoar slika; u njemu su pohranjene sve forme, sva sećanja, sve mogućnosti;

- medijum volje; ljudska imaginacija može u njega utiskivati obrasce i time prouzrokovati promene u fizičkom svetu.

Ovo je ključni preobražaj. Kod Al-Kindija i Fičina, zraci su uzročni, ali ne i supstancijalni. Kod Levija, astral je i uzročan i supstancijalan. On više nije samo relacija, već stvar. I, što je još važnije, on počinje da poprima odlike sveta, odnosno prostora u kome se odvijaju vizije, u kome borave duhovi, u kome mag putuje (astralno putovanje). Levi, doduše, nije eksplicitno nazvao astral „ravni“ ili „dimenzijom“. Njegov jezik je fluidan, metaforičan, često kontradiktoran. Ali njegovi čitaoci, Papus, Zlatna zora, Blavatska, izvršiće upravo tu operaciju: od fluida načiniće svet.

III. Spoj: Spiritizam i rođenje astralnog sveta mrtvih

Druga polovina XIX veka donosi novi faktor: spiritizam. Sestre Foks, Alan Kardek i hiljade medijuma širom Evrope i Amerike traže odgovor na jednostavno pitanje: gde borave duhovi sa kojima komuniciramo? Oni se ne pozivaju ni na egipatski Duat, ni na grčki Had, ni na hrišćansko čistilište. Oni traže prostor koji odgovara njihovim iskustvima: fluidan, blizak, dostupan, prožet svetlošću i maglom. I tu stupa Levijevo astralno svetlo. Spiritisti ne čitaju Levija kao metafizičara. Oni ga čitaju kao opisivača stvarnosti. Ako astralno svetlo jeste rezervoar svih slika i utisaka, onda je ono savršeno stanište za duhove preminulih. Ako je ono fluidno i podložno utiskivanju, onda ektoplazma i materijalizacije imaju svoj medijum. Tako astral, prvi put u istoriji, postaje ontološki kontejner za postmortalna bića.

Ovo je revolucionarno. Ni u jednoj prethodnoj tradiciji svet mrtvih nije shvaćen kao psihički fluidni međusvet. Egipatski Duat je kosmički prostor kroz koji putuje sunce; gnostički međusvet je zamka arhonata; biblijski Šeol je zemlja tišine. Nijedan od njih nije astralan u Levijevom smislu. Spiritizam je, dakle, izvršio potpunu zamenu modela: zagrobni život više nije sudbinski, već topografski.

IV. Sistematizacija: Teozofija i psihologizacija astrala

Teozofija je taj spoj podigla na nivo kosmičke hijerarhije. Helena Petrovna Blavatska i Ani Besant preuzele su Levijev astral, spiritistički „svet duhova“ i indijske koncepte loka, te ih spojile u jedinstvenu lestvicu ravni:

1. Fizička | Gusta materija, čulni svet; 

2. Astralna | Svet mrtvih, larvi, emocija, fantazije;

3. Mentalna | Suptilni oblici, ideje, intelekt;

4. Božanska | Čista svest, jedinstvo;

Ovde se događa nešto što nije postojalo ni kod Levija ni kod spiritista: astral postaje ravan svesti. To više nije samo supstanca, nije samo stanište nego je stanje. I, kao stanje, podleže evoluciji. Duša se ne suočava sa sudom, već se penje kroz ravni. Posledica je radikalna jer teozofija briše razliku između kosmosa, psihe i metafizike. Sve postaje svest. Sve postaje subjekt. I konačno, sve postaje merljivo, ne instrumentima, već stepenom prosvetljenja.

Kasniji razvoj donosi dodatno usložnjavanje: astral biva podeljen na viši i niži. U nižem astralu borave klipotske sile, larve, vampiri, sve ono što je prljavo, nepročišćeno, demonsko. Viši astral je svetli, harmonični međuprostor. Ova podela nema nikakvog utemeljenja u izvornoj teoriji zvezdanih zraka, već predstavlja psihologizaciju kosmosa.

V. Finalizacija: New Age i religija bez Boga

New Age pokret XX veka preuzeo je teozofsku hijerarhiju i podvrgao je konačnom preobražaju: Sud (apokaliptički ili Ozirisov) postaje rezonanca; Raj postaje viša frekvencija; Duša postaje energetsko biće; Pakao postaje niska vibracija; Smrt postaje promena talasne dužine svesti. Sve je prevedeno u jezik svetlosti i vibracije. Astralni fluid Levija, koji je bio ambivalentan, taman, opasan, sada je blistav. Svetlost više nije simbol božanskog prisustva, već ontološka supstanca koja se meri frekvencijom.

Sada dolazim do bitne stvari: ideja da posle smrti „odlazimo u svetlost“ nije ni egipatska, ni hrišćanska, ni gnostička. Ona nastaje tek kada se: astralni fluid (Levi) pretvori u svet duhova (spiritizam), zatim u ravni svesti (teozofija), i konačno u  vibraciju svetlosti (New Age). To je moderna mitologija. Ništa u Egiptu ne odgovara toj slici, tamo postoji Ozirisov sud, opravdanje pred Maat i konačni preobražaj za izlazak u dan. Ničeg sličnog u hrišćanstvu, tamo se očekuje vaskrsenje tela, ne bekstvo u bezličnu svetlost. Ništa u gnosticizmu, jer tamo je cilj bekstvo iz sveta, a ne njegovo prevođenje u vibraciju. New Age je, u tom smislu, religija bez Boga, soteriologija bez suda, kosmologija bez kosmosa. Zašto ovo pominjem? Zato što sam dosta slušao o iskustvima ljudi koji su prošli kroz stanje kliničke smrti i neretko su ta iskustva slična i uključuju pominjanje svetlosti. Ta činjenica ne razotkriva ništa o tome šta se nalazi iza vela smrti, ako uopšte tako mogu da se izrazim. Stanje kliničke smrti nije smrt, bez obzira što telo ne pokazuje znake života, jer smrt je nepovrat.  

VI. Kritički osvrt: Problem imaginacije i uzročnosti

Iz ove genealogije proizilazi ključno pitanje: kako funkcioniše magija ako iz jednačine izbacimo astral? Moderni okultizam (Levi - Papus - Zlatna zora - Kroli - savremeni praktičari) počiva na implicitnoj formuli:

Imaginacija (i) + Volja (v) → Astralno svetlo (a) = Kondenzacija u materiji (c)

Ova formula podrazumeva postojanje astrala kao međusloja između psihe i sveta; zatim kauzalnu propustljivost tog sloja prema materiji; i kreativnu moć svesti da u njega utiskuje obrasce. To je, u suštini, neoplatonički model emanacije, preokrenut u magijski voluntarizam. Kod Plotina, svet emanira iz Jednog preko Nusa i Psihe. Smer je odozgo nadole. U modernom okultizmu, smer je odozdo nagore, pa ljudska volja postaje kosmički uzrok. Čovek ne usaglašava, već nameće. 

Suprotstavimo li ovome tradicionalni model, uočavamo suštinsku razliku:

-U Jamblihovoj teurgiji smer uzročnosti takođe ide odozgo nadole, uloga imaginacije je pasivna, molitvena, a umesto medijuma imamo odnos po kome bog deluje, čovek prima.

-U antičkoj i srednjovekovnoj magiji smer uzročnosti ide odozgo nadole, uloga imaginacije je recepcijska, a kao medijum figurira sam kosmički poredak;

-U renesansnom hermetizmu smer uzročnosti ide odozgo nadole (usaglašavanje), uloga imaginacije je perceptivna, a kao medijum se pojavljuje spiritus mundi (posrednik);  

-U modernom okultizmu smer uzročnosti ide odozdo nagore, imaginacija ima kreativna ulogu, a kao posrednik javlja se astralni fluid (supstanca).

U tradicionalnom modelu, imaginacija je organ primanja, a ne proizvodnje. Ona ne razašilje forme u svet, već percipira forme koje već postoje u kosmičkom redu. Fičinov mag je poput muzičara koji šteluje instrument da bi proizveo harmoniju, a nije kompozitor koji stvara partituru. Kod Jambliha, teurgista ne zapoveda bogovima, nego biva upotrebljen od strane bogova. U modernom modelu, imaginacija postaje uzrok. Astral je pasivna, neutralna, plastična supstanca koja čeka da je volja oblikuje. To je kopija božanske moći bez transcendencije, antropocentrična inverzija teocentričnog poretka.

U ključu tradicionalnijih oblika magije, na primer, vizuelizacija se ne praktikuje radi izazivanja promena, jer se navodno to postiže na taj način, nego radi upodobljenja imaginacije da prima zvezdane zrake. To leži u korenu shvatanja da ako nešto zamišljamo, mi to prizivamo, ali ono što zapravo prizivamo, ako ispravno vizuelizujemo, jeste određeni planetarno-zvezdani uticaj. To je razlog predstavljanja karaktera sazvežđa, dekada, zodijačkih kuća ili planeta u slikama. Uostalom, sam udžbenik zvezdane magije Pikatriks je tome posvećen. Te slike imaju svrhu da našteluju naš opažajni aparat za prijem uticaja.

VII. Alternativa: Telepatija i simpatetička magija bez astralnog medijuma

Ako odbacimo astral kao nepotrebnu hipostazu, kako objasniti fenomene poput telepatije, simpatetičke magije ili neobjašnjivih korelacija među događajima? Odgovor se može tražiti u smeru koji je bliži antičkim i srednjovekovnim modelima, a koji ne zahteva uvođenje supstancijalnog medijuma. 

Kod Al-Kindija, zvezde ne emituju supstancu, već formalne uticaje. Ovi uticaji nisu „energija“ u modernom smislu, već aktualizacija potencija u materiji. Delovanje se ne prenosi kroz prostor kao fizički signal, već se budi u stvarima koje su po svojoj prirodi podešene da ga prime.

Kod Aristotela, nema prenosa supstance od uzroka ka posledici. Uzrok deluje tako što aktualizuje formu koja je u materiji već potencijalno prisutna. Ovo nije fizički, već formalni kauzalitet.

U neoplatonizmu, pojedinačni umovi nisu izolovane monade. Oni su lokalne participacije u jedinstvenom noetičkom poretku, tj u Nusu. Ako dva uma istovremeno misle isti sadržaj, to nije zato što jedan šalje „signal“ drugome, već zato što oba učestvuju u istoj inteligibilnoj strukturi. 

Ovo nas vodi ka modelu telepatije koji ne zahteva astralni medijum. Tako možemo tvrditi da telepatija nije prenos, već korelacija. Kao što dva sata pokazuju isto vreme ne zato što jedan šalje poruku drugome, već zato što su podešena prema istom kosmičkom ritmu, tako i dva uma mogu istovremeno aktualizovati isti obrazac zato što su uronjena u isto polje značenja. U savremenoj filozofiji svesti, ovo bi odgovaralo modelima panpsihizma ili kosmičkog polja svesti. Pojedinačne svesti nisu supstance, već lokalne modifikacije jedinstvenog polja. Njihova korelacija nije uzrokovana signalima kroz prazninu, već činjenicom da već jesu u istom polju.

Simpatetička magija, u ovom ključu, nije delovanje na daljinu putem astralnog fluida, već uspostavljanje formalnog identiteta. Kada mag pravi voštanu figuru i naziva je imenom žrtve, on ne šalje „energiju“ kroz astral, nego uspostavlja strukturnu analogiju koja, u uređenom kosmosu, povlači korelaciju na ontološkom nivou. Ovo nije manje čudesno, ali je metafizički ekonomičnije: ne zahteva uvođenje nove supstance, novog sveta, nove dimenzije.

Mit o astralu i zadatak kritike

Ono što danas u okultnoj i new age literaturi stoji pod imenom „astral“ plod je devetnaestovekovne sinteze, a ne drevnog znanja. Njegova genealogija je jasna:

1. Srednjovekovni arapski neoplatonizam: teorija zvezdanih zraka kao formalnih uticaja;

2. Renesansni hermetizam: spiritus mundi kao medijum usaglašavanja;

3. Elifas Levi: supstancijalizacija astrala u univerzalni fluid;

4. Spiritizam: pretvaranje fluida u stanište duhova;

5. Teozofija: sistematizacija u ravni svesti;

6. New Age: finalni prevod u jezik vibracije i svetlosti.

Svaki od ovih koraka dodavao je nešto što u prethodnom nije postojalo. Niti su zvezdani zraci bili svet duhova, niti je Levijev fluid bio ravan svesti, niti su spiritistički medijumi verovali u kosmičku evoluciju. Tek kada se svi ovi slojevi naslože, dobijamo moderni mit o astralnoj ravni. 

Kritika ovog mita nije poricanje iskustava. Ljudi zaista imaju vizije, zaista komuniciraju sa entitetima, zaista doživljavaju putovanja van tela. Ono što je sporno nije fenomen, već tumačenje i objašnjenje. Da li je astralni svet ontološka činjenica ili kulturno-uslovljena hermeneutička mreža kroz koju se iskustva tumače? Sve što sam ovde izložio ukazuje na ovo drugo. Astral nije pronađen. Astral je izmišljen, ne u smislu prevare, već u smislu postepene, vekovima duge mitopoetske konstrukcije. I kao svaki mit, on ima svoju snagu, svoju lepotu i svoju funkciju. Ali nije drevna istina. To je moderna istina. A moderne istine, za razliku od drevnih, imaju autore, datume i motivacije.

Kosmologija i ontologija teleme

1. Khabs i Khu: Ontološka geometrija Teleme

U Krolijevoj Knjizi zakona, doktrina duše izražena je stihom: „Khabs je u Khu, a ne Khu u Khabsu.“ Khabs je zvezda. U trećem stihu iste glave piše da je svaki muškarac i svaka žena zvezda. Khabs je, dakle, individualni centar, tačka identiteta, „ono što jesam“, ontološki primaran, samostojeći subjekt. Khu je subjektivno telo svetlosti, magijski entitet čoveka, suptilni medijum svesti. Khu jeste analogon Akh-a iz egipatske tradicije, ali je zaista teško u tom smislu povući znak jednakosti. Khu nije univerzalna svetlost Nuit, već pojedinačni ambijent date zvezde. Knjiga zakona upozorava da ne smemo obožavati Khu, ne smemo se zaljubiti u našu magijsku predstavu, jer ako slavimo oblik, on postaje neproziran za biće, i može se uskoro pokazati samom sebi lažan.

Iz ovoga sledi radikalna teza da kod Krolija ne postoji zajednički kosmos. Postoje samo paralelne zvezdane perspektive. Naš sopstveni Khabs je naša jedina istina. Za subjekta, čak i nečiji drugi Khabs predstavlja samo deo subjektovog Khua. To nije epistemološki relativizam („svako ima svoje mišljenje“), već ontološki pluralizam bez centra po kome nema jednog sveta u kome se svi susrećemo, pa stoga postoje samo svetovi koji se međusobno presecaju. Ti ne postojiš „kao takav“ u mom kosmosu, postojiš samo kao fenomen mog svetlosnog polja.

2. Simbolika pentagrama: Nuit i Hadit

Simbol Nuit, boginje beskonačnog prostora, jeste plavi pentagram sa crvenim krugom u središtu. Taj crveni krug je simbol Hadita, njeno „tajno središte“. Pentagram je simbol mikrokosmosa, odnoso zvezde. Njegovi kraci predstavljaju elemente koji tokom procesa umiranja bivaju razloženi, a zvezda biva rasformirana. Naposletku ostaje krug unutar pentagrama, jezgro, nasuprot beskraju svetlosti Nuit. Po rastakanju pentagrama bića, to jezgro, u interakciji sa beskrajnom svetlošću Nuit, uobličava novu zvezdu.

Važno je uočiti da Nuit i Hadit nemaju veze sa našim ličnostima i našim sudbinama. Oni samo igraju svoju igru tkanja, stvaranja i rastvaranja bezbroj zvezda. U klasičnoj ezoteriji kosmički principi su arhetipski uzrok duše, ličnost je senka višeg bića, a sudbina je put povratka. Kod Krolija, kosmički principi su scenografija. Ličnost je funkcija zvezde. Sudbina je izraz probuđene Volje a ne povratak Izvoru u tradicionalnom smislu, jer tog Izvora zapravo nema.

 

3. Telema i klasična metafizika

3.1. Ontološki lom

U klasičnim tradicijama (platonizam, hermetizam, hrišćanstvo, islamska metafizika, kabala) postoji povratak Jednom. Kod Krolija ne postoji Izvor u koji se vraćamo. Postoji samo večno preslagivanje tačaka u beskraju Nuit. To je temeljni metafizički lom. U telemi nema kosmogonije, nema teorije o nastanku kosmosa kao u starim tradicijama i mitologijama. Po tome se telema razlikuje ne samo od njih, nego i od onih modernih kosmičkih teorija koje govore o primordijalnom Jednom kao o tzv kosmičkom jajetu iz čije je eksplozije nastao kosmos. U telemi postoji načelo smene eona, tj modaliteta vremena u istoriji, ali ne i kosmotvoračko načelo shvaćeno pravolinijski koje ima svoj početak, pa stoga i kraj. Kosmička igra u telemitskoj predstavi oduvek i večno traje, pa se nikad i ne završava.

Kada govorimo strogo metafizički, Kroli jeste izopačio starije tradicije, ali ne zato što njegovi simboli nisu stari (jesu), već zato što stari simboli više ne upućuju na transcendentno. Oni u telemi služe samopotvrdi individualnog centra. To je ono što čini telemu radikalno modernom: ona je okultni izraz iste ontologije koju nalazimo kod Ničea i modernog subjektivizma.

3.2. Telema i gnosticizam

U gnosticizmu postoji nostalgija za Izvorom; pleroma je središte; duša je zarobljena iskra; materija je tamnica, cilj je bekstvo iz kosmosa. U telemi na delu je afirmacija imanencije; Nuit je periferija bez centra (njen centar je Hadit); duša je samosvojna zvezda; materija je maska kosmičke igre; a cilj je tvoriti svoju Volju u kosmosu. U telemi, obožavanje plerome je greh, jer iz perspektive beskraja Nuit, svako ograničenje (pa i pleroma) predstavlja otklon od istine. Knjiga zakona kaže: reč greha je ograničenje.

3.3. Telema i lurijanska kabala

Lurijanska kabala, (doktrina čuvenog Isaka Lurije iz XVI veka) i telema imaju jednu sličnost koja ujedno čini i njihovu glavnu razliku. Ono što je u kabali Ain Sof, beskrajna božanska punina, u telemi je Nuit kao beskraj, ali ne i punina. U lurijanskoj kabali imamo koncept cimcum: Bog se povlači i tako stvara prazninu. Nasuprot tome, Nuit ne stvara, već omogućava ispoljavanje. Lurijanska kabala ima izraz ševirat ha-kelim: lom posuda koje nisu u stanju da prime božansku stvaralačku svetlost što stvara neku vrstu kosmičke traume. U telemi nema nikakve kosmičke traume, nikakvog pada ili katastrofe. Lurijanska kabala u tom smislu poznaje načelo tikun kao isceljenje i obnovu kosmosa. U telemi, takođe nema isceljenja niti nekakve obnove, jer nema ničeg što iziskuje obnovu. Zato u lurijanskoj kabali čovek učestvuje u popravci sveta, dok u telemi čovek tvori svoju Volju. Zato kod Lurije etika ima kosmički značaj, a kod Krolija je ona sekundarna u odnosu na Volju. Lurijanska kabala suprotstavlja greh i popravku, dok u telemi, umesto greha, ima samo neuspeh u ostvarenju Volje. Telema, dakle, ukida ideju kosmičke odgovornosti.

3.4. Telema i neoplatonizam

U neoplatonizmu možemo pronaći trijadu Jedno, Nus i duša. U telemi su to Nuit, Hadit i Khabs. U neoplatonizmu ključna činjenica je emanacija, a u telemi, umesto toga, prepoznajemo mrežu koje tvore zvezdane putanje. Stoga je, u neoplatonizmu imamo vertikalni povratak u Jedno, dok je u telemi na delu horizontalna večnost, koja se zapravo rasprostire u svim pravcima. To znači da, ako je u neoplatonizmu cilj povratak Jednom, u telemi je to večno samoostvarenje. Telema nije jeres u konvencionalnom smislu, nego bi se pre moglo reći kako ona predstavlja promenu same metafizičke geometrije sveta.

4. Telema i moderni okultizam

Teozofija uvodi kosmičku hijerarhiju „uzlaznih planova“, spiritualni napredak kao linearno uspinjanje, i kosmos kao moralno-pedagoški mehanizam. U suštini, teozofija je sekularizovana soteriologija koja zadržava iluziju objektivne hijerarhije. Zlatna zora zadržava kabalističku strukturu, anđeoske hijerarhije, astralne planove, ali ih tretira kao psihičko-astralne mape, ne kao ontološke stvarnosti. Sistem lebdi između metafizike i psihologije. To je, zapravo, svojevrsni kvar: ni potpuno transcendentno, ni potpuno imanentno.

Telema u neku ruku „ispravlja“ ovaj kvar na radikalan način, tako što ukida teozofsku kosmičku pedagogiju; ukida objektivnu hijerarhiju (iako telemitska magijska društva imaju hijerarhiju) i ezoterijski moralizam, jer sve je funkcija Volje. Cena te popravke jeste da nema kosmičkog poretka kao slojevite hijerarhijske strukture nego je sve ples Nuit; nema spasenja i eshatološkog scenarija; nema zajedničke istine; nema Izvora, nema pada, nema iskupljenja. Svaki pad je pojedinačni udes neke konkretne zvezde koja ne uspeva da tvori svoju Volju, odnosno ne uspeva da uspostavi svoju zvezdanu putanju koja se neće sudarati sa drugim zvezdama.

Dakle, telema ne isceljuje kosmos nego ga razgrađuje. Ne mislim doslovno, nego razgrađuje tradicionalne metafizičke kosmološke predstave. Otud je ona lek protiv ezoterijske sentimentalnosti, ali i amputacija metafizičkog srca. Zato deluje oslobađajuće i istovremeno ontološki pusto.

5. Telema i Niče: ontologija Volje

U modernoj filozofiji, Fridrih Niče je mislilac čiji pogled na svet najdublje korespondira sa Krolijevim. Telema je okultna artikulacija istog loma koji Niče izvodi filozofski. Niče je, proglašavajući smrt Boga zapravo najavio odumiranje ideje kosmičkog središta, što se poklapa sa doktrinom teleme po kojoj nema Izvora, jer Nuit (a ni Hadit) nije zamena za Boga, već beskraj postojanja. Kod Ničea nema apsolutne istine, a u telemi svaka zvezda je sama sebi centar. Niče vidi volju za moć kao impuls bića, dok je u telemi Istinska Volja viđena kao zvezdani zakon, odnosno jedini zakon! Iz ničeovske optike svet je borba sila, a iz telemitske svet je ples zvezda. Kod Ničea ne postoji „šta jeste“, već „šta hoće“, dok u telemi ne postoji kosmički zakon koji propisuje nekakva viša sila ili autoritet, već samo zakon pojedinačne zvezde. I kod Ničea i u telemi Volja zamenjuje Logos. Ničeov stav da nema činjenica, samo tumačenja, u telemi se odražava kao nema kosmosa, samo Khu svake zvezde. U ničeovskom viđenju istina je tek moćna interpretacija, dok je u telemi istina ostvarena Volja. Stoga Ničeov nadčovek stvara vrednosti, a Krolijeva zvezda ostvaruje zakon. Konačno, po Ničeu, nema dobra i zla po sebi, na šta Kroli dopunjuje: Do what thou wilt! Kod obojice nema povratka, nema iskupljenja, već samo stvaranje smisla iznutra.

6. Dva jezika teleme: Nuit i Babalon

U Telemi postoje dva paralelna ontološka jezika. Prvi jezik je, nazovimo ga, kosmičko-egipatski, a koji obuhvata pojmove kao što su Nuit, Hadit, Ra-Hoor-Khuit, Hoor-paar-Kraat, Khu, Khabs itd. To je nivo bića, načela prostora i tačke, beskraj i impuls, zvezde i njihove igre. Dakle, tu imamo jednu apstraktnu kosmologiju bez biografije i bez događaja.

Drugi jezik teleme jeste onaj apokaliptičko-hrišćanski koji oličavaju pojmovi Zver (To Mega Therion), i Skerletna Žena (Babalon). To je već nivo istorije u kome se pojavljuje drama, telo, krv, ekstaza. Ta vizura je apokaliptička a ne egipatska.

Meni je uvek nekako bilo čudno zašto se ove dve vrste simbolizma mešaju u jednoj doktrini. Nuit i Hadit su večni, statični u svojoj nepromenljivosti. Njihova igra nema vremena, nema krize, nema inicijacije. Oni ne mogu proizvesti događaj. Svrha Zver i Babalon jeste uvođenje vremena. Oni su „ulazak kosmosa u istoriju“, ali i u lični životni tok posvećenika: seksualna magija, telesnost, ekstaza, duše svetaca u peharu Babalon i sl. Bez njih, telema bi ostala zanimljiva ali hladna geometrija bez religijskog naboja.

Povodom ovoga se postavlja pitanje da li su ova dva jezika ontološki spojiva? Hajde prvo da sagledamo fenomen Skerletne Žene, tj Babalon. Ona nije emanacija Nuit. U telemi nema vertikale, pa stoga nema ni emanacije. Babalon ne potiče „odozgo“. Nuit je beskraj koji obuhvata; Babalon je pehar koji prima. Ako bi Babalon bila potpuna emanacija Nuit, telema bi imala vertikalu, ali je nema. Zato Babalon deluje kao strano telo u sistemu, upravo zbog svog apokaliptičkog naboja, što ne pripada čistoj geometriji Nuit i Hadit. Isto možemo reći i za Zver, da to nije emanacija, avatar ili inkarnacija Hadita.

Šta je onda Babalon? Za nju bi se pre moglo reći da je ritualno-lirska maska Nuit, ali ne njena metafizička suština. Nuit je previše apstraktna da bi bila operativna, pa je otud Babalon most između hladnog kosmosa i ljudske ekstaze, tačka kondenzacije beskraja u ritualni događaj. Dakle, to je cena koju telema plaća da bi postala religija: dve ontologije u jednom sistemu.

7. Prorok, glas, prethodnik: Ajvaz i Ankh-af-na-Khonsu

Ankh-af-na-Khonsu je istorijska ličnost, egipatski sveštenik iz Tebe (XXVI dinastija). Njegova Stela otkrivenja (Stele of Revealing), koju su Kroli i njegova tadašnja verenica Rouz „otkrili“ 1904. godine, čuva se u Kairskom muzeju. Na steli se pojavljuje broj 666 kao simbolički ključ. U telemitskoj hronologiji, Ankh-af-na-Khonsu je prethodna inkarnacija proroka (Krolija). Ajvaz (Aiwass) je entitet koji se kroz tu liniju manifestuje. Ankh-af-na-Khonsu je šav između kosmosa i istorije, tj on je dokaz kontinuiteta, odnosno potvrda da se Zakon „pojavio u vremenu“. Veza Krolija i Ankh-af-na-Khonsua jeste karika tog kontinuiteta.

Ajvaz je nešto drugo. Kao bestelesna inteligencija izvan vremena i prostora, i kao stvarni autor Knjige zakona, Ajvaz je glas bez bića, okidač horusovskog diskontinuiteta (u odnosu na pređašnje tradicije i eon Ozirisa), te naposletku, posrednik Zakona teleme (zakon Volje). Kenet Grant je, Ajvaza uporedio sa Lavkraftovim Njarlatotepom. Ja ću ga ovde uporediti sa neoplatonističkim i gnostičkim Losogom, tj Nusom.

U neoplatonizmu i gnosticizmu, Logos / Nus je prvorođeni iz Jednog, nosilac istine, kosmički razum, most između transcendentnog i pojavnog, objektivni poredak bića, smisao sveta, i garancija zajedničkog kosmosa. U telemi, Ajvaz je glas bez bića, nije ničija emanacija (jer nema Izvora), nije kosmički razum (jer nema objektivne istine), ne garantuje istinu, tj ne govori veruj, već pokreće događaj, i ne donosi nekakav novi poredak, nego razbija stari poredak. Na zvezdama je da same organizuju svoj poredak. Dakle, Ajvaz nije „um Boga“, nego je glas bez Boga. Zato telema nije gnoza. Ona je post-gnoza, jer koristi stare simbole, ali je lišena ontološke osnove koju oni nose.

8. Eon Horusa: Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat

Na karti Eon u Krolijevom Tot tarotu predstavljena su četiri načela: Nuit kao beskonačnost, prostor, totalitet; Hadit kao tačka, impuls, unutrašnji centar; Ra-Hoor-Khuit kao aktivna manifestacija, Zakon i sila Eona; i Hoor-paar-Kraat kao skriveni aspekt, tišina, potencijal.

Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat su dva pola istog načela: Horusa. Ra-Hoor-Khuit je egipatski Horus kao solarni ratnik, sudija i zakonodavac. Hoor-paar-Kraat je Harpokrat, Horus-dete, „tihi bog“. Neki okultisti poistovećuju Hoor-paar-Kraata sa egipatskim bogom Setom, ali ja ne vidim na čemu se zasniva takvo uverenje. Nejasno je kakvu bi ulogu kontroverzno i neretko mračno božanstvo poput Seta imalo u mitologiji teleme.

Pošto su, kao što sam već pokazao, Nuit i Hadit večni i statični, to znači da bez Horusa, ne bi bilo događaja. Horus je, otud, tenzija između beskraja i tačke koja proizvodi događaj. Ra-Hoor-Khuit je taj događaj kao sila i sud, a Hoor-paar-Kraat je taj događaj u zametku. Telemitski Horus stoji između kosmosa i istorije. Na karti Eon, Nuit je svod, Hadit je krug u centru, Ra-Hoor-Khuit je bog na prestolu, Hoor-paar-Kraat je dete u znaku tišine. To je ikonografija nastajanja sveta: iz beskraja i tačke rađa se Zakon. Arkana XXI (Svet / Univerzum) po redu nasleđuje XX (Eon).

Vidimo da Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat nisu strani telemitskoj kosmologiji, kao Zver i Babalon, oni su njeno srce u pokretu. Mada, sada biva jasnije otkud Zver i Babalon. Oni su načela koja deluju na Zemlji, među ljudima. To je uloga apokaliptičkog.

9. Telema kao metafizička revolucija

Telema nije tek nekakva ezoterijska škola među mnogima. Ona je promena same metafizičke geometrije sveta. Njene koordinate su sledeće:

1. Ontološki pluralizam bez centra, jer nema zajedničkog kosmosa, nema zajedničke istine;

2. Khabs pre Khua, tj biće pre svetlosti, subjekt pre kosmosa;

3. Imanencija bez povratka, jer nema Izvora, nema pada, nema iskupljenja;

4. Volja umesto Logosa, pošto ne postoji šta jeste, već šta hoće;

5. Dva jezika, dve ontologije: kosmička geometrija i apokaliptička drama, bez konačne sinteze;

Telema je okultni postmodernizam. Ona koristi drevne simbole, ali ih potpuno preinačuje. Njen cilj nije obnova tradicije, već njena razgradnja u korist potpune imanencije. Zato deluje istovremeno kao oslobođenje i kao pustoš. I zato je, više od jednog veka kasnije, i dalje nemoguće mimoići je.