Magijski identitet je
temelj legitimisanja maga u svetu duhova i magijskih sila. To je posebno
obeležje po kome te magijske sile prepoznaju i priznaju i na osnovu kojeg imaš
određeni autoritet da komanduješ i pravo da se pozivaš na nekog ili nešto. U
temelju magijskog identiteta i svega onog što se na osnovu njega postiže stoji
magijska moć samog čoveka. Magijski identitet se obično izražava nekim imenom,
znakom ili obeležjem, bilo da su oni osmišljeni od samog maga, bilo da ih je
nekako on sam otkrio ili ih je možda dobio od drugog maga, odnosno kakvog
moćnog duha i božanstva. Magijski identitet je nešto poput lične karte za
kretanje magijskim svetom i za magijsko delovanje. Kada te kakav duh priupita
da se predstaviš nećeš reći svoje svetovno ime i prezime. Nećeš se predstaviti
onako kako se predstavljaš ljudima. U svetu okultnog to nema nikakav značaj.
Jedini značaj imaju tvoja moć i na osnovu nje izgrađen magijski identitet. Uz
ime, simbol ili obeležje, koje čini estetsko-zvučni nosač identiteta, uvek ide
i magijski zavet. Svaki zavet jeste neki oblik inicijacije. Nije svaki zavet
isti. Nije jednake snage. Kakva moć u čoveka takav je i njegov zavet, pa samim
tim i njegovo magijsko ime, obeležje ili znak. Te stvari određuju opseg nečijeg
magijskog delovanja i znanja.
U bibliji je poznat
Kainov znak kao primer obeleženosti koja se nalazi u suštini magijskog
identiteta osobe poznate pod tim imenom. Taj primer jasno ukazuje na određeni
inicijacijski tip. Kain je bio zemljoradnik i prinosio je žrtve bogu od onog
čime je raspolagao, u čemu je bio vičan i čime se bavio. Njegov brat Avelj bio
je stočar i takođe je prinosio žrtve bogu u skladu sa svojim poslom. Naravno,
priča kaže da je bog više cenio roštilj od pekarskih proizvoda, pa je zavidni
Kain u magnovenju ljubomornog besa prolio bratovljevu krv te zbog toga bio
proklet od strane samog boga te fizički obeležen posebnim znakom. Tako piše u
bibliji. Pa ipak, ne možemo ne primetiti, zabeleženo je da su zemljoradničke
kulture neretko praktikovale prinošenje ljudskih žrtava. Kasnije je to postalo
neprihvatljivo. Setimo se filma Deca kukuruza. Duh žita često traži da ljudska
krv bude prolivena po usevima kako bi žito obilato rodilo. To je jedan, reklo
bi se, na užas onih osetljivih, sasvim razuman magijski čin. Kain je postupao u
skladu sa običajima svojih predaka. Stočari nisu imali takvih prohteva od
strane duhova sočnih pašnjaka. Njima je dovoljno bilo žrtvovati samu stoku. Naravno
da su i stočari ponekad prinosili ljudske žrtve, ali se ta zakonomernost u
većoj meri odražava na zemljoradničke zajednice. Krv je krv. No, duh žita je
ćudljiviji.
U grčkoj mitologiji
boginja Demetra bila je nadležna za zemljoradnju. Njen otac je titanski kralj
Hronos (Saturn), čiji je simbol srp te ukazuje na faktor vremena i vremenske
cikluse koji se nalaze u temelju poljoprivredne delatnosti. Demetrina majka je titanka
Rea, majka bogova, boginja ženske plodnosti i rađanja. Njene svete životinje su
svinja i zmija. Njeno ime ukazuje na pokret, tok, stalno kretanje poput vodenog
toka ili krvi. Ona sama ćerka je Urana (neba) i Gaje (zemlje). Dakle, imamo
žensku liniju Gaja – Rea – Demetra. Hronos i Rea potiču od istih roditelja.
Sama ta činjenica ukazuje na incestuoznu magijsku moć drevnih kraljevskih
formula kada je vladar smatran pre svega magijskim pa tek onda političkim
bićem. Demetra je u mitologiji poznata kao majka Persefone koju je oteo bog
podzemlja Had. Sve ove mitološke činjenice ukazuju na veze poljoprivredne
delatnosti sa moćnim htonskim božanstvima i duhovima. Da bi ljude naučili
poljoprivrednim umećem ili da bi im uopšte dozvolili da se na nekoj teritoriji
bezbedno nasele i uspešno se bave proizvodnjom hrane, duhovi koji su obitavali
na tom mestu ili u blizini, istakli su jednostavne ali stroge zahteve. Svako
nepoštovanje tih zahteva imalo bi za posledicu najezdu štetočina, sušu, grad
ili kakvu drugu nedaću. Obredno prinošenje ljudskih žrtava, pre svega članova
same zajednice, očito je bio jedan od takvih uslova. O razlozima za iznošenje
ovakvih zahteva od strane prirodnih sila mogu samo da nagađam. Sa druge strane,
popularni Hermes, između ostalog, bio je i bog stočara. Njegov simbol bio je
štap, baš kao i u Mojsija, nomadskog vođe. Stočari, budući nomadi, nisu
zavisili samo od jednog mesta, pa su, ukoliko im se duh nekog mesta ne dopadne,
jednostavno mogli da odu dalje.
Sada dolazimo do
suštine, a to su mesta na kojima obitavaju pojave poznate kao bogovi ili
duhovi. Mojsije se na Sinaju sreo sa tamošnjim strašnim i prekim bogom sa kojim
je postigao savez a koji je obavezao čitav njegov narod dokle god postoji. Mi
danas, pod uticajem mnogih teoloških i mističnih pogleda na svet boga shvatamo
kao apsolut, kao nešto sveprisutno, u nama i izvan nas. U paganska vremena nije
bilo tako. Postojali su neodređeni apstraktni nedelatni bogovi, poput bogova
neba, zemlje uopšteno, nekih zvezda i slično, ali mnogi bogovi su imali
konkretna sveta mesta na kojima su se ukazivali i gde su obitavali. Uglavnom su
ta mesta bila po planinama, pećinama, kod izvora, u jezerima, klancima, po
šumskim lokacijama, kod određenih stena, šupljina, čudnih geoloških oblika, po
pustinjama itd. Ponekad bi ljudi upravo na tim mestima podigli svetilišta ili
bi na nekim unapred određenim mestima podigli hramove te u njih naknadno
prizvali određene epifanije. Mojsijev bog sa sinajske gore je poput svakog
drugog duha koji obitava na nekoj planini. Taj moćni gorski sinajski duh je u
sprezi sa ličnom moći samog Mojsija, stvorio savez koji opstaje i danas. Dakle,
može se reći kako je taj bog i dalje živ. Mnogi duhovi prirode od kojih su
ljudi načinili svoje bogove, u međuvremenu su izgubili svoje štovaoce. Jesu li
samim tim sa lica zemlje nestali ti bogovi / duhovi? Istina, neki narodi su od
svojih lokalnih bogova načinili apsolutne, kosmotvoračke bogove, ali to je već
druga tema.
Kako to bogovi mogu
nestati sa lica zemlje? I šta su oni uopšte? Jednom sam došao do spoznaje da su
bogovi formule. Iako je to ispravna spoznaja, ona nije potpuna. Bogovi su mnogo
više od formula. Oni su nedokučivi. Običan duh izvora je
takođe nedokučiv. To su bića, pojave, koja postoje u nekakvoj
višedimenzionalnoj ravni, nama nedostupnoj, i manifestuju se na određenim
mestima. Tako nas mitologija obaveštava da je Zevs odrastao na
jednoj planini ostrva Krit. Afrodita je sa Kipra. Na toj kritskoj planini još
od praistorije ljudima je bilo poznato da tamo obitava nekakav duh od koga su
kasnije načinili Zevsa. No, gde je taj Zevs sada? Je li još uvek na toj
planini? Kažu da se kasnije preselio na Olimp. Je li ga neko video tamo? Da
bismo odgonetnuli ova pitanja moramo se prisetiti kako je Karlos Kastaneda
opisivao svoje dogodovštine sa fiktivnim ili ne, starim Indijancem kojeg je
zvao Don Huan. Indijanac je vodio Karlosa po raznim mestima u Meksiku gde se
ovaj susretao sa određenim duhovima, bićima, entitetima, nazvali mi to kako
god. To je mogao učiniti u stanjima svesti potaknutim određenim magijskim
radnjama samog Don Huana ili pod dejstvom psihoaktivnih supstanci. Obaška što
nas Kastanedine knjige podsećaju na stare šamanske istine da duhovi obitavaju i
u tim tzv biljkama moći (ili gljivama) a ne samo na nekim fizičkim lokacijama.
Dakle, da bismo otkrili gde je Zevs ovih dana i da li je Jahve i dalje na
sinajskoj gori, potrebno je da odemo na te lokacije i primenimo šamanske
postupke. Možda ćemo otkriti nešto a možda nećemo otkriti ništa. Možda ćemo
naići na neke druge duhove, a možda upravo na Zevsa ili Jahvea, pa ipak čak i
kada bismo povodom toga imali spektakularna iskustva to opet ne bi moglo da nam
pruži zadovoljavajuće odgovore. Takva je priroda bogova.
Čovek čije sam mišljenje
vazda cenio jednom prilikom i je rekao da onda kada nestane njihovih poklonika
bogovi se „spakuju i odu“. Na pitanje gde oni tačno odu nisam dobio jasan
odgovor. Navodno, oni odu u njihov apstraktni svet. Jednostavno se povuku u
nedostupnost. Više se ne javljaju na telefon. Ovo pitanje mi se često vraćalo
posebno kada bih se susretao sa savremenim okultistima i neopaganima kako
prizivaju drevne bogove koji više nemaju kultni i religijsko-magijski
kontinuitet. Kako nakon dva milenijuma prizivati Demetru ili Afroditu? Čak je i
pre dva milenijuma to bilo teško budući da smo već tada mogli govoriti o
zaboravu i degradiranim oblicima prvobitnih kultova. Jedini način da ostvarimo
vezu sa prirodom, sa tim drevnim bogovima / duhovima, jeste da odemo na mesta
gde se oni u mitovima pojavljuju i pokušamo da ih nađemo, pod uslovom da se ne
stropoštamo niz neku liticu ili nas rastrgnu divlje zveri. Ne može se obnoviti
paganstvo ili povezati sa nečim drevnim ukoliko se ne povežemo sa mestima moći
i sklopimo nove saveze sa tim istim ili možda nekim drugim duhovima. I šta
ukoliko nam se ne dopadnu njihovi uslovi? Verujem da se većini današnjih ljudi,
pod uslovom da su uopšte sposobni da fizički dosegnu te lokacije moći, ono što
bi dobili od tamošnjeg duha, ukoliko uopšte prežive takav susret, nimalo ne bi
dopalo. Ako prizivamo čitajući tekstove iz nekakvih preživelih grčkih magijskih
papira ili čega već požutelog i starog, hoće li to privući moć neophodnu da od
nje stvorimo nešto odgovarajuće? Sumnjam. Potrebno je otići u divljinu, daleko
od ljudskih naselja i tamo zazvati određene sile. Hoće li kakva sibila izaći iz
kumanske pećine i blagosloviti svitak magijskih bajalica koje joj nosimo? Možda
i hoće, jer i ona sama se više ne seća kad joj je poslednji put pristupio neko
sa takvim zahtevom. Jao onom ko pun sebe umesto svitka sa pravim rečima donese
hartiju sa glupostima!
U knjizi „Slike i
simboli“, Mirča Elijade je pisao da u susretu sa mitom čovek dolazi u dodir
sa svetim i sa stvarnošću, čime se na neki način
prevazilazi ono svetovno, tj istorijski položaj aktuelnog trenutka. Po
Elijadeu, svaki čovek je neznalica, zato što poistovećuje sebe i stvarnost sa
vlastitom situacijom. Neznanje je, kaže Elijade, ono pogrešno poistovećivanje stvarnosti
sa onim što se svakom od nas čini da sam jeste ili da sam poseduje. Otud
mit (i sa njime skopčan ritual), po Elijadeu, reaktuelizuje Veliko Vreme i tako
prenosi slušaoce ili čitaoce, barem u uobrazilji, u nadljudsku i nadistorijsku
ravan. To je osnova za približavanje onoj stvarnosti koja nam je nedostupna sa
stajališta u našoj svakodnevnoj, uobičajenoj, svetovnoj individualnoj egzistenciji.
Istina, to je osnova, ali neki su, nagutavši se mitova, uobrazili kako je to
dovoljno te da je potrebno samo oživeti ili osmisliti nekakve obredne radnje i
eto mi već živimo obnovljenu drevnu tradiciju ili magijsku struju. Evo ga bog
Set, evo ga Pan! Nije dovoljan naš zanos. Potrebno je da ne budemo budale. Mi
smo pacijenti koje Elijade opisuje, oni koji poistovećuju stvarnost sa
vlastitom situacijom. To je zapravo definicija budala.
Šta je sa aktuelnim
živućim religijama? Imaju li one moć i odakle ona dolazi? Naravno da imaju
određenu moć jer u pitanju su dugotrajni magijski egregori ili magijski lanci.
Njihova moć potiče iz ponavljajućih vekovnih grupnih obreda i štovanja
određenih predmeta moći: relikvija, mošti svetaca itd. Lično sam se uverio u
postojanje i snagu tog egregora boraveći u manastiru Dečane na Kosovu. Moć tog
mesta počiva na moštima svetog Stefana Dečanskog i na neprekidnom osmovekovnom
liturgijskom pojanju i fokusu tamošnjeg monaškog bratstva. Sličnu moć poseduju
i sufijski redovi. Ovde govorim isključivo o moći a ne o istinitosti verske
dogme. Potpuno je nevažno kako se zove i koja su tumačenja toga u šta oni
veruju. Jedino što je važno jeste šta oni rade i kako se ophode sa onim što
poseduju.
Na ovom mestu, pozvaću
se na knjigu poznatog američkog okultiste Lon Mila Di Keta (Lon Milo DuQuette)
pod nazivom „Pileća kabala“. Kako Lon Milo (ili Majlo) piše svake godine
desetog dana Tišri (10. oktobar), na Dan pomirenja, prvosveštenik Izraela bi
tri puta išao poseban odeljak Hrama poznat kao najsvetije mesto i tamo posipao
zavetni kovčeg krvlju. Oko noge mu je bilo vezano dugo pleteno uže. Drugi kraj užeta
držali su drugi sveštenici koji su se nalazili van te prostorije. Prilikom
svoje treće posete prostoriji u kojoj se nalazio kovčeg, dok je mnoštvo vernika
stajalo van hrama i pravilo veliku buku, prvosveštenik bi stavio ruke direktno
na kovčeg i izgovorao ime Boga, dok je ognjeno božanstvo otkrivalo sebe u
oblaku i munjama iznad poklopca kovčega. Lon Majlo dalje kaže da se ovaj obred
nije mnogo razlikovao od onog koji su praktikovali egipatski i vavilonski
sveštenici. I oni su takođe jednom ili dvaput godišnje ulazili u njihovo
svetilište nad svetilištima i nudili molitve i prinose pred svetim statuama ili
drugim svetim predmetima. Ono što je činilo tu ceremoniju kod Izraelita malo
drugačijom, imalo je veze sa tim užetom koje je bilo vezano oko noge glavnog
sveštenika. To je urađeno, kako Lon Majlo objašnjava, iz razloga koji je, iako
možda nije odmah očigledan, u vezi sa pravilnim izgovorom imena boga IHVH.
Zašto je konopac uopšte bio potreban u svemu tome? Da bi sveštenici mogli
izvući glavnog sveštenika, jer je ovaj boraveći u prisustvu zavetnog kovčega,
bio u životnoj opasnosti. Prostor u kome je bio smešten kovčeg, onda kada bi
prvosveštenik odradio svoje, punio se dimom, vatrom, nešto je pucalo pa se
dešavalo da izvuku mrtvog ili ugljenisanog prvosveštenika. Onaj ko bi preživeo
dobijao bi na značaju.
Lon Majlo u pomenutoj
knjizi podseća nas na verovanja i mentalitet ljudi tog vremena. Vojske su tada
u borbu nosile statue i obredne predmete svojih bogova. Kad jedna strana dobije
bitku, njihov bog se smatrao superiornijim od boga gubitničke strane. Vrlo
često, prva stvar koju bi pobeđena vojska uradila posle pregrupisanja bila je
da ukrade pobedničkog boga i uposli ga da radi za njih. Prva knjiga Samuilova
kaže da se to dogodilo sa zavetnim kovčegom. Filistejci su ga ukrali, ali su ga
kasnije vratili, jer su mnogi od njih stradali nestručno rukujući njime. Kovčeg
je bio pravougaona kutija u kojoj su se nalazila magična dobra iz egzodusa:
Aronov štap koji je činio sva ona čuda u Egiptu; lonac sa manom, nebeskom
hranom koja je nikla kao pečurka na jutarnjoj rosi i hranila decu egzodusa u
divljini; posuda sa tečnošću koja se naziva ulje za pomazanje, i što je
najvažnije, kamene tablice Mojsijevih Zakona. Kovčeg je bio smrtonosno oružje i
Izraelci su se tako ponašali prema njemu. Držali su ga umotanim u tkaninu i
kožu, a ljudi koji su ga nosili, oblačili su posebnu odeću i obuću. To nije
uvek pomagalo. Biblija nam govori da je ljude koji su slučajno dodirnuli kovčeg
ili mu samo prišli previše blizu, pogodila munja ili progutala vatra. Lon Majlo
pretpostavlja da je Solomonov hram sagrađen više kao kavez za taj opasni i
ćudljivi kovčeg. Deo Hrama, poznat kao Svetinja nad svetinjama, u kojoj je
kovčeg počivao, sagrađena je kao savršena kocka, trideset stopa dugačka,
trideset stopa široka, trideset stopa visoka. Pod, zidovi i plafon su bili
obloženi čistim zlatom, zakovani zlatnim ekserima. Ponekad bi kovčeg izbacio
toliko dima, da su sveštenici Hrama morali da pobegnu i nisu mogli da obavljaju
svoje rutinske dužnosti.
Lon Majlo izvodi zaključak da je drvena kutija (sa dvostrukom oblogom od zlata i zatvorena zlatnom pločom), u kojoj se nalaze lonci misteriozne supstance, teške ploče i šipke potopljene u tiganj tečnosti, po svoj prilici bila ogromna i veoma nestabilna baterija. Dva heruvima na poklopcu služili su kao anoda i katoda, a iskra ili plamteće prisustvo Boga sumanuto je skakala između vrhova dva visoko provodna zlatna krila. Setimo se da su održive baterije pronađene u egipatskim grobnicama ovog perioda, ali i u Mesopotamiji. Lon Majlo piše kako je siguran da ako prostudirate biblijski opis kovčega i njegovog smrtonosnog ponašanja, nećete naći ništa nedosledno sa performansama jednog primitivnog električnog uređaja. Možemo samo zamisliti kakav je utisak ostavljalo delovanje jednog takvog uređaja. Kada bi glavni izraelitski sveštenik položio obe ruke na tu strašnu napravu, njegovo telo bi preusmerilo struju koja se obično stvarala između heruvimskih krila i za jedan spektakularan trenutak moći IHVH je doslovno boravio u njegovom zgrčenom telu. Ako bi preživeo događaj, piše Lon Majlo, najverovatnije bi se preobrazio u nekakvog svetog čoveka, koji pokazuje isto poslušno ponašanje i mističnu nedokučivost pacijenata savremene šok terapije. I pretpostavljam da je i on bio prilično interesantan za razgovor pun duhovnih uvida i dubokih poruka od Boga. Jevreji više nemaju kovčeg, nemaju Hram, ne primaju neposredna uputstva od IHVH-a, pa ipak njihov egregor i dalje postoji. Muslimani imaju kamen u Ćabi, a hrišćani mnoštvo relikvija i svetih mesta. Sistem se održava i opstaje kroz vekove, ali mi ne možemo znati dokle će trajati i hoće li jednoga dana, kada nestane njegovog sveštenstva, kulta i vernika, taj čudljivi avrahamski bog i sam nestati ustupivši mesto nekim drugim bogovima ili ko zna čemu.
I opet dolazimo do pitanja magijskog identiteta, odnosno obeleženosti. Da bi se neko pozvao na nešto, da bi nekog ili nešto sa autoritetom dozvao, taj mora imati legitimitet. Ko si ti prijatelju da se tako drsko pojaviš na ovom mestu i dozivaš moje ime? To može samo neko ko poseduje moć, zvao se on Mojsije, Muhamed ili Alister Kroli. Upravo je Kroli bio taj koji je na neki način oživeo nešto drevno egipatsko ali u novom ruhu. To možda nije to, ali formula jeste ta. Kako je to moguće? Pa bio je odabran na osnovu nekih ličnih svojstava. Možda su ga drevni predmeti u kairskom muzeju strpljivo čekali impregnirani određenom moći koja je čuvala jednu specifičnu nameru.
