Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE
Magijski identitet je temelj legitimisanja maga u svetu duhova i magijskih
sila. To je posebno obeležje po kome te magijske sile prepoznaju i priznaju i
na osnovu kojeg imaš određeni autoritet da komanduješ i pravo da se pozivaš na
nekog ili nešto. U temelju magijskog identiteta i svega onog što se na osnovu
njega postiže stoji magijska moć samog čoveka. Magijski identitet se obično
izražava nekim imenom, znakom ili obeležjem, bilo da su oni osmišljeni od samog
maga, bilo da ih je nekako on sam otkrio ili ih je možda dobio od drugog maga,
odnosno kakvog moćnog duha, božanstva. Magijski identitet je nešto poput lične
karte za kretanje magijskim svetom i magijskim delovanjem. Kada te kakav duh
priupita da se predstaviš nećeš reći svoje svetovno ime i prezime. Nećeš se
predstaviti onako kako se predstavljaš ljudima. U svetu okultnog to nema
nikakav značaj. Jedini značaj imaju tvoja moć i na osnovu nje izgrađen magijski
identitet. Uz ime, simbol ili obeležje, koje čini estetsko-zvučni nosač
identiteta, uvek ide i magijski zavet. Svaki zavet jeste neki oblik
inicijacije. Nije svaki zavet isti. Nije jednake snage. Kakva moć u čoveka
takav je i njegov zavet, pa samim tim i njegovo magijsko ime, obeležje ili
znak. Te stvari određuju opseg nečijeg magijskog delovanja i znanja.
U bibliji je poznat Kainov znak kao primer magijske obeleženosti koja se
nalazi u suštini magijskog identiteta osobe poznate pod tim imenom. Bila
izmišljena ili ne, taj primer jasno ukazuje na određeni inicijacijski tip. Kain
je bio zemljoradnik i prinosio je žrtve bogu od onog čime je raspolagao, u čemu
je bio vičan i čime se bavio. Njegov brat Avelj bio je stočar i takođe je
prinosio žrtve bogu u skladu sa svojim poslom. Naravno, priča kaže da je bog
više cenio roštilj od pekarskih proizvoda, pa je zavidni Kain u magnovenju
ljubomornog besa prolio bratovljevu krv te zbog toga bio proklet od strane
samog boga te fizički obeležen posebnim znakom. Tako piše u bibliji. Pa ipak,
ne možemo ne primetiti, zabeleženo je da su zemljoradničke kulture neretko
praktikovale prinošenje ljudskih žrtava. Kasnije je to postalo neprihvatljivo. Setimo
se filma Deca kukuruza. Duh žita često traži da ljudska krv bude prolivena po
usevima kako bi žito obilato rodilo. To je jedan, reklo bi se, na užas onih
osetljivih, sasvim razuman magijski čin. Kain je postupao u skladu sa običajima
svojih predaka. Stočari nisu imali takvih prohteva od strane duhova sočnih
pašnjaka. Njima je dovoljno bilo žrtvovati samu stoku.[1]
Krv je krv. No, duh žita je ćudljiviji.
U grčkoj mitologiji boginja Demetra bila je nadležna za zemljoradnju. Njen
otac je titanski kralj Hronos (Saturn), čiji je simbol srp te ukazuje na faktor
vremena i vremenske cikluse koji se nalaze u temelju poljoprivredne delatnosti.
Demetrina majka bila je titanka Rea, majka bogova, boginja ženske plodnosti i
rađanja. Njene svete životinje bile su svinja i zmija. Njeno ime ukazuje na
pokret, tok, stalno kretanje poput vodenog toka ili krvi. Ona sama ćerka je
Urana (neba) i Gaje (zemlje). Dakle, imamo žensku liniju Gaja – Rea – Demetra.
Hronos i Rea potiču od istih roditelja. Sama ta činjenica ukazuje na
incestuoznu magijsku moć drevnih kraljevskih formula kada je vladar bio smatran
pre svega magijskim pa tek onda političkim bićem. Demetra je u mitologiji
poznata kao majka Persefone koju je oteo bog podzemlja Had. Sve ove mitološke
činjenice ukazuju na veze poljoprivredne delatnosti sa moćnim htonskim
božanstvima i duhovima. Da bi ljude naučili poljoprivrednim umećem ili da bi im
uopšte dozvolili da se na nekoj teritoriji bezbedno nasele i uspešno se bave
proizvodnjom hrane, duhovi koji su obitavali na tom mestu ili u blizini,
istakli su jednostavne ali stroge zahteve. Svako nepoštovanje tih zahteva imalo
bi za posledicu najezdu štetočina, sušu, grad ili kakvu drugu nedaću. Obredno
prinošenje ljudskih žrtava, pre svega članova same zajednice, očito je bio
jedan od takvih uslova. O razlozima za iznošenje ovakvih zahteva od strane
prirodnih sila mogu samo da nagađam. Sa druge strane, popularni Hermes, između
ostalog, bio je i bog stočara. Njegov simbol bio je štap, baš kao i u Mojsija,
nomadskog vođe. Stočari, budući nomadi, nisu zavisili samo od jednog mesta, pa
su, ukoliko im se duh nekog mesta ne dopadne, jednostavno mogli da odu dalje.
Sada dolazimo do suštine, a to su mesta na kojima obitavaju pojave poznate
kao bogovi ili duhovi. Mojsije se na Sinaju sreo sa tamošnjim strašnim i prekim
bogom sa kojim je postigao savez a koji je obavezao čitav njegov narod dokle god
postoji. Mi danas, pod uticajem mnogih teoloških i mističnih pogleda na svet
boga shvatamo kao apsolut, kao nešto sveprisutno, u nama i izvan nas. U
paganska vremena nije bilo tako. Postojali su neodređeni apstraktni nedelatni
bogovi, poput bogova neba, zemlje uopšteno, nekih zvezda i slično, ali mnogi
bogovi su imali konkretna sveta mesta na kojima su se ukazivali ili gde su
obitavali. Uglavnom su ta mesta bila po planinama, pećinama, kod izvora, u
jezerima, klancima, po šumskim lokacijama, kod određenih stena, šupljina,
čudnih geoloških oblika, po pustinjama itd. Ponekad bi ljudi upravo na tim
mestima sagradili hramove ili bi na nekim unapred određenim mestima podigli
hramove te u njih naknadno prizvali određene epifanije. Mojsijev bog sa
sinajske gore bio je poput svakog drugog duha koji obitava na nekoj planini.
Taj moćni gorski sinajski duh je u sprezi sa ličnom moći samog Mojsija, stvorio
savez koji opstaje i danas. Dakle, može se reći kako je taj bog i dalje živ.
Možda više nije jak kao nekad, ali živ jeste. Mnogi duhovi prirode od kojih su
ljudi načinili svoje bogove, u međuvremenu su izgubili svoje štovaoce. Jesu li
samim tim sa lica zemlje nestali ti bogovi / duhovi? Istina, neki narodi su od
svojih lokalnih bogova načinili apsolutne, kosmotvoračke bogove, ali to je već
druga tema.
Kako to bogovi mogu nestati sa lica zemlje? I šta su oni uopšte? Jednom sam
došao do spoznaje da su bogovi formule. Iako je to ispravna spoznaja, ona nije
potpuna. Bogovi su mnogo više od formula. Oni su nedokučivi. Običan duh
izvora je takođe nedokučiv. To su bića, pojave, koja postoje u nekakvoj
višedimenzionalnoj ravni, nama nedostupnoj, i manifestuju se na određenim
mestima. Tako nas mitologija obaveštava da je Zevs odrastao na jednoj
planini ostrva Krit. Afrodita je sa Kipra. Na toj kritskoj planini još od
praistorije ljudima je bilo poznato da tamo obitava nekakav duh od koga su
kasnije načinili Zevsa. No, gde je taj Zevs sada? Je li još uvek na toj
planini? Kažu da se kasnije preselio na Olimp. Je li ga neko video tamo?
Da bismo odgonetnuli ova pitanja moramo se prisetiti kako je Karlos
Kastaneda opisivao svoje dogodovštine sa fiktivnim ili ne, starim Indijancem
kojeg je zvao Don Huan. Indijanac vukao Karlosa po raznim lokacijama u Meksiku
gde se ovaj susretao sa određenim duhovima, bićima, entitetima, nazvali mi to
kako god. To je mogao učiniti u određenim stanjima svesti potaknutim određenim
magijskim radnjama samog Don Huana ili pod dejstvom psihoaktivnih supstanci. Obaška
što nas Kastanedine knjige podsećaju na stare šamanske istine da duhovi
obitavaju i u tim tzv biljkama moći a ne samo na nekim fizičkim lokacijama.
Dakle, da bismo otkrili gde je Zevs ovih dana i da li je Jahve i dalje na
sinajskoj gori, potrebno je da odemo na te lokacije i primenimo šamanske
postupke. Možda ćemo otkriti nešto a možda nećemo otkriti ništa. Možda ćemo
naići na neke druge duhove, a možda upravo na Zevsa ili Jahvea, pa ipak čak i
kada bismo povodom toga imali spektakularna iskustva to opet ne bi moglo da nam
pruži zadovoljavajuće odgovore. Takva je priroda bogova.
Čovek čije sam mišljenje vazda cenio jednom prilikom i je rekao da onda
kada nestane njihovih poklonika bogovi se „spakuju i odu“. Na pitanje gde oni
tačno odu nisam dobio jasan odgovor. Navodno, oni odu u svoj apstraktni svet.
Jednostavno se povuku u nedostupnost. Više se ne javljaju na telefon. Ovo
pitanje mi se često vraćalo posebno kada bih se susretao sa savremenim
okultistima i neopaganima kako prizivaju neke drevne bogove koji više nemaju
kultni i religijsko-magijski kontinuitet. Kako nakon dva milenijuma prizivati
Demetru ili Afroditu? Čak je i pre dva milenijuma to bilo teško budući da smo
već tada mogli govoriti o zaboravu i degradiranim oblicima prvobitnih kultova. Jedini
način da ostvarimo vezu sa prirodom, sa tim drevnim bogovima / duhovima, jeste
da odemo na mesta gde se oni u mitovima pojavljuju i pokušamo da ih nađemo, pod
uslovom da se ne stropoštamo niz neku liticu ili nas rastrgnu divlje zveri. Ne
može se obnoviti paganstvo ili povezati sa nečim drevnim ukoliko se ne povežemo
sa mestima moći i sklopimo nove saveze sa tim istim ili možda nekim drugim
duhovima. I šta ukoliko nam se ne dopadnu njihovi uslovi? Verujem da se većini
današnjih ljudi, pod uslovom da su uopšte sposobni da fizički dosegnu te
lokacije moći, ono što bi dobili od tamošnjeg duha, ukoliko uopšte prežive
takav susret, nimalo ne bi dopalo. Ako prizivamo čitajući tekstove iz nekakvih
preživelih grčkih magijskih papira ili čega već požutelog i starog, hoće li to
privući moć neophodnu da od nje stvorimo nešto odgovarajuće? Sumnjam. Potrebno
je otići u divljinu, daleko od ljudskih naselja i tamo zazvati određene sile.
Hoće li kakva sibila izaći iz kumanske pećine i blagosloviti svitak magijskih
bajalica koje joj nosimo? Možda i hoće, jer i ona sama se više ne seća kad joj
je poslednji put pristupio neko sa takvim zahtevom. Jao onom ko pun sebe umesto
svitka sa pravim rečima donese hartiju sa glupostima!
U knjizi Slike i simboli, Mirča Elijade je
pisao da u susretu sa mitom čovek dolazi u dodir sa svetim i sa stvarnošću,
čime se na neki način prevazilazi ono svetovno, tj istorijski položaj aktuelnog
trenutka. Po Elijadeu, svaki čovek je neznalica, zato što „poistovećuje sebe i
Stvarnost sa vlastitom situacijom. Neznanje je prvenstveno ono pogrešno
poistovećivanje Stvarnosti sa onim što se svakom od nas čini da sam jeste
ili da sam poseduje.“[2]
Otud mit (i sa njime skopčan ritual), po Elijadeu, reaktuelizuje Veliko Vreme i
tako prenosi slušaoce ili čitaoce, barem u uobrazilji, u nadljudsku i
nadistorijsku ravan. To je osnova za približavanje onoj stvarnosti koja nam je
nedostupna sa stajališta u našoj svakodnevnoj, uobičajenoj, svetovnoj
individualnoj egzistenciji. Istina, to je osnova, ali neki su, nagutavši se
mitova, uobrazili kako je to dovoljno te da je potrebno samo oživeti ili
osmisliti nekakve obredne radnje i eto mi već živimo obnovljenu drevnu
tradiciju ili magijsku struju. Evo ga bog Set, evo ga Pan! Nije dovoljan naš
zanos. Potrebno je da ne budemo budale. Mi smo pacijenti koje Elijade opisuje,
oni koji poistovećuju stvarnost sa vlastitom situacijom. To je zapravo
definicija budala.
Šta je sa
aktuelnim živućim religijama? Imaju li one moć i odakle ona dolazi? Naravno da
imaju određenu moć jer u pitanju su dugotrajni magijski egregori ili magijski lanci. Njihova moć
potiče iz ponavljajućih vekovnih grupnih obreda i štovanja određenih predmeta
moći: relikvija, mošti svetaca itd. Lično sam se uverio u postojanje i snagu tog
egregora boraveći u manastiru Dečane na Kosovu. Moć tog mesta počiva na moštima
svetog Stefana Dečanskog i na neprekidnom osmovekovnom liturgijskom pojanju i
fokusu tamošnjeg monaškog bratstva. Sličnu moć poseduju i sufijski redovi. Ovde
govorim isključivo o moći a ne o istinitosti verske dogme. Potpuno je nevažno
kako se zove i koja su tumačenja toga u šta oni veruju. Jedino što je važno
jeste šta oni rade i kako se ophode sa onim što poseduju.
Na ovom mestu, pozvaću
se na knjigu poznatog američkog okultiste Lon Mila Di Keta (Lon Milo DuQuette)
pod nazivom „Pileća kabala“. Kako Lon Milo ili Majlo piše svake godine desetog
dana Tišri (10. oktobar), na Dan pomirenja, prvosveštenik Izraela bi tri puta
išao poseban odeljak Hrama poznat kao najsvetije mesto i tamo posipao zavetni kovčeg
krvlju. Oko noge mu je bilo vezano dugo pleteno uže. Drugi kraj užeta držali su
drugi sveštenici koji su se nalazili van te prostorije. Prilikom svoje treće
posete prostoriji u kojoj se nalazio kovčeg, dok je mnoštvo vernika stajalo van
hrama i pravilo veliku buku, prvosveštenik bi stavio ruke direktno na kovčeg i
izgovorao ime Boga, dok je ognjeno božanstvo otkrivalo sebe u oblaku i munjama
iznad poklopca kovčega. Lon Majlo dalje kaže da se ovaj obred nije mnogo
razlikovao od onog koji su praktikovali egipatski i vavilonski sveštenici. I
oni su takođe jednom ili dvaput godišnje ulazili u njihovo svetilište nad
svetilištima i nudili molitve i prinose pred svetim statuama ili drugim svetim
predmetima. Ono što je činilo tu ceremoniju kod Izraelita malo drugačijom,
imalo je veze sa tim užetom koje je bilo vezano oko noge glavnog sveštenika. To
je urađeno, kako Lon Majlo objašnjava, iz razloga koji je, iako možda nije
odmah očigledan, u vezi sa pravilnim izgovorom imena boga IHVH. Zašto je
konopac uopšte bio potreban u svemu tome? Da bi sveštenici mogli izvući glavnog
sveštenika, jer je ovaj boraveći u prisustvu zavetnog kovčega, bio u životnoj
opasnosti. Prostor u kome je bio smešten kovčeg, onda kada bi prvosveštenik
odradio svoje, punio se dimom, vatrom, nešto je pucalo pa se dešavalo da izvuku
mrtvog ili ugljenisanog prvosveštenika. Onaj ko bi preživeo dobijao bi na značaju.
Lon Majlo u pomenutoj knjizi nas podseća na
verovanja i mentalitet ljudi tog vremena. Vojske su tada u borbu nosile statue
i obredne predmete svojih bogova. Kad jedna strana dobije bitku, njihov bog se
smatrao superiornijim od boga gubitničke strane. Vrlo često, prva stvar koju bi
pobeđena vojska uradila posle pregrupisanja bila je da ukrade pobedničkog boga i
uposli ga da radi za njih. Prva knjiga Samuilova kaže da se to dogodilo sa zavetnim
kovčegom. Filistejci su ga ukrali, ali su ga kasnije vratili, jer su mnogi od
njih stradali nestručno rukujući njime. Kovčeg je bio pravougaona kutija u
kojoj su se nalazila magična dobra iz egzodusa: Aronov štap koji je činio sva
ona čuda u Egiptu; lonac sa manom, nebeskom hranom koja je nikla kao pečurka na
jutarnjoj rosi i hranila decu egzodusa u divljini; posuda sa tečnošću koja se
naziva ulje za pomazanje, i što je najvažnije, kamene tablice Mojsijevih Zakona.
Kovčeg je bio smrtonosno oružje i Izraelci su se tako ponašali prema njemu.
Držali su ga umotanim u tkaninu i kožu, a ljudi koji su ga nosili, oblačili su
posebnu odeću i obuću. To nije uvek pomagalo. Biblija nam govori da je ljude
koji su slučajno dodirnuli kovčeg ili mu samo prišli previše blizu, pogodila
munja ili progutala vatra. Lon Majlo pretpostavlja da je Solomonov hram
sagrađen više kao kavez za taj opasni i ćudljivi kovčeg. Deo Hrama, poznat kao Svetinja
nad svetinjama, u kojoj je kovčeg počivao, sagrađena je kao savršena kocka,
trideset stopa dugačka, trideset stopa široka, trideset stopa visoka. Pod,
zidovi i plafon su bili obloženi čistim zlatom, zakovani zlatnim ekserima.
Ponekad bi kovčeg izbacio toliko dima, da su sveštenici Hrama morali da pobegnu
i nisu mogli da obavljaju svoje rutinske dužnosti.
Lon Majlo izvodi zaključak[3]
da je drvena kutija (sa dvostrukom oblogom od zlata i zatvorena zlatnom
pločom), u kojoj se nalaze lonci misteriozne supstance, teške ploče i šipke
potopljene u tiganj tečnosti, po svoj prilici bila ogromna i veoma nestabilna
baterija. Dva heruvima na poklopcu služila su kao anoda i katoda, a iskra ili plamteće
prisustvo Boga sumanuto je skakala između vrhova dva visoko provodna zlatna
krila. Setimo se da su održive baterije pronađene u egipatskim grobnicama ovog
perioda, ali i u Mesopotamiji. Lon Majlo piše kako je siguran da ako prostudirate
biblijski opis kovčega i njegovog smrtonosnog ponašanja, nećete naći ništa
nedosledno sa performansama jednog primitivnog električnog uređaja. Možemo samo
zamisliti kakav je utisak ostavljalo delovanje jednog takvog uređaja. Kada bi glavni
izraelitski sveštenik položio obe ruke na tu strašnu napravu, njegovo telo bi
preusmerilo struju koja se obično stvarala između heruvimskih krila i za jedan
spektakularan trenutak moći IHVH je doslovno boravio u njegovom
zgrčenom telu. Ako bi preživeo događaj, piše Lon Majlo, najverovatnije bi se preobrazio
u nekakvog svetog čoveka, koji pokazuje isto poslušno ponašanje i mističnu
nedokučivost pacijenata savremene šok terapije. I pretpostavljam da je i on bio
prilično interesantan za razgovor - pun duhovnih uvida i dubokih poruka od
Boga.
Jevreji više nemaju kovčeg, nemaju Hram, ne
primaju neposredna uputstva od IHVH-a, pa ipak njihov egregor i dalje postoji.
Muslimani imaju kamen u Ćabi, a hrišćani mnoštvo relikvija i svetih mesta.
Sistem se održava i opstaje kroz vekove, ali mi ne možemo znati dokle će
trajati i hoće li jednoga dana, kada nestane njegovog sveštenstva, kulta i
vernika, taj čudljivi avrahamski bog i sam nestati ustupivši mesto nekim drugim
bogovima ili ko zna čemu.
I opet dolazimo do pitanja magijskog identiteta, odnosno obeleženosti. Da bi se neko pozvao na nešto, da bi nekog ili nešto sa autoritetom dozvao, taj mora imati legitimitet. Ko si ti prijatelju da se tako drsko pojaviš na ovom mestu i dozivaš moje ime? To može samo neko ko poseduje moć, zvao se on Mojsije, Muhamed ili Alister Kroli. Upravo je Kroli bio taj koji je na neki način "oživeo" nešto drevno egipatsko ali u novom ruhu. To možda nije to, ali formula jeste ta. Kako je to moguće? Pa bio je odabran na osnovu nekih ličnih svojstava. Možda su ga drevni predmeti u kairskom muzeju strpljivo čekali impregnirani određenom moći koja je čuvala jednu specifičnu nameru.
[1] Naravno da su i stočari ponekad prinosili
ljudske žrtve, ali se za zakonomernost u većoj meri odražava na zemljoradničke
zajednice.
[2] Mirča Elijade, Slike i simboli, Izdavačka
knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1999, str 67.
[3] Verovatno je do sličnog zaključka neko došao pre njega, ali on
to ne navodi.
