Mesečevo dete

U ovom tekstu pokušaću da obradim jednu veoma zanimljivu temu u okultizmu, a to je Mesečevo dete (Moonchild). Prvi put sam se sa time suočio čitajući istoimeni roman Alistera Krolija u mojim tinejdžerskim godinama. Odmah ću napomenuti da to nije jednokratni obred nego čitava jedna magijska operacija, veoma složena i riskantna. 

Babalon radovi

Ovu temu neću otvoriti istorijatom i definicijama, nego jednim konkrentim slučajem zabeleženim u istorijskim analima modernog okultizma. U tu svrhu pomenuću dva imena, a to su Merdžori Kameron (Marjorie Cameron, 1922-1995) i Džek Parsons (Jack Parsons, 1914-1952). Povodom ovih ličnosti, odmah ću izneti napomenu: Džek Parsons u sklopu samog Babalon rada (Babalon Working, 1946) sa Merdžori Kameron NIJE imao za cilj biološko začetak Mesečevog deteta, nego je nešto drugo bilo u pitanju, ali u krajnjoj liniji se svodi na isto. Naime, Kameron je u život Džeka Parsonsa (hemičara, pionira raketnog pogona i Krolijevog učenika) ušla neposredno nakon što je Parsons, zajedno sa L. Ronom Habardom (kasnije je osnovao Sajentološku crkvu), izveo seriju seksualno-magijskih obreda poznatih kao Babalon Working. Cilj ovog rada bio je da se prizove i inkarnira arhetip Babalon (biblijske Skerletne Žene) u ljudskom telu. Hajde prvo da bacimo svetlo na ono što je Parsons zapravo radio u Babalon radu. U tom smislu Parsons je pratio matricu koju je Kroli postavio u Knjizi zakona i svojim spisima o seksualnoj magici, ali je proces podelio u dve jasne faze: 

• Prva faza (prizivanje Skerletne Žene): Parsons i L. Ron Habard su izvodili obrede kako bi privukli i materijalizovali konkretnu ženu koja će poneti arhetip Babalon. Kada se Kameron pojavila na Parsonsovim vratima u Pasadeni, Parsons je u njoj prepoznao odgovarajući vodič i posudu te sile.

• Druga faza (začetak magijskog bića: Cilj rituala koje je izvodio sa Kameron bio je usmeravanje eonske energije kako bi se stvorilo dete u astralnom i magijskom smislu, a ne kao ljudsko biće. U Parsonsovom dnevniku i spisu The Book of Babalon, to dete nije definisano kao biološki fetus od krvi i mesa, već kao neka vrsta avatara koji će ispoljiti eonsku volju boga Horusa. Parsons je to shvatao pre svega kao magijski začetak na astralnom planu.

Kada je Alister Kroli (koji je tada živeo u Engleskoj) preko svojih kontakata čuo šta Parsons i Habard rade u Kaliforniji, bio je zgrožen i besan. Kroli je u pismima isticao da Parsons potpuno pogrešno tumači obred i da kombinacija neoprezne seksualne magike sa nekontrolisanim prizivanjem bića vodi u čistu destrukciju. Kroli je znao da ako se takva sila pokušava mehanički spusti u fizički svet bez potpune kontrole, to ne rađa spasitelja eona, već donosi psihozu, opsednutost i fizičku propast učesnika, a što se na kraju i dogodilo.

Nakon Parsonsove pogibije u eksploziji 1952. godine, Kameron ulazi u fazu teške izolacije, konzumiranja psihodelika i duboke psihičke krize. Malo kasnije, pod uticajem gubitka, traume i sopstvenih vizija, Kameron počinje doslovno i biološki da tumači svoju ulogu. Ona uverava sebe da je njena primarna dužnost da fizički rodi Mesečevo dete / Horusa. Povlači se u pustinju (Joshua Tree), izvodi samostalne rituale i pokušava da kroz sekualno-magijske kontakte i obredne transove začne to biće. Zanimljivo je da je ta lokacija Joshua Tree povezana sa grupom U2, jer njihov najbolji album nosi upravo to ime. S obzirom na neuspeh biološkog začinjanja deteta, Kameron doživljava potpunu transformaciju svog rada: neuspeh biološkog rađanja preusmerava u umetničko i simboličko rađanje. Njene slike, poezija i pojava u kultnom filmu Inauguration of the Pleasure Dome Keneta Angera postaju njeno jedino Mesečevo dete. Kameron se u psihičkom smislu nikada nije oporavila od Babalon radova i veze sa Parsonsom, pa je godinama nakon njegove pogibije pokupavala da ga prizove kao duha. U neku ruku, ocenio bih da je Merdžori Kameron bila luda, ali sa ispravnom magijskom intuicijom.

Istorijske preteče Mesečevog deteta

Hajde sada malo da pretresemo istorijsku pozadinu ove ideje, jer takva operacija svakako da ima svoje duboke korene u obrednim praksama starih kultura. Ideja o začetku bića koje je delom ljudsko, a delom božanska ili demonska sila, jeste prilično stara. U Knjizi Enohovoj, a kratko i u bibliji, ima priča o Sinovima Božijim (anđelima / posmatračima) koji silaze i sa kćerima ljudskim rađaju hibridnu rasu (nefilim). Ovo je jedan od starijih mitova o spoljašnjem, nematerijalnom uticaju na ljudski genetski kod i ideja slična Mesečevom detetu, ali ne u potpunosti. Osim ovoga, imamo i teogamiju u Egiptu i Grčkoj. Ideja da bogovi mogu oploditi smrtne žene bila je osnov kraljevske i inicijacijske doktrine. 

Egipat

Faraoni su smatrani fizičkom decom boga Amon-Ra koji ulazi u telo vladajućeg kralja tokom čina začetka. U starom Egiptu, manifestacija boga u ljudskom telu nije bila metafora već državna i ritualna realnost. Obred teogamije (božanskog venčanja) bio je precizno definisan mehanizam kako da se u utrobu smrtne žene, uglavnom kraljice, useli duha boga Amona. Bog nije silazio neposredno u svom astralnom ili nebeskom obliku, već je zaposedao telo vladajućeg faraona. Tokom ritualnog seksualnog čina, faraon je služio kao fizička posuda, kao nosač boga, dok je bog Amon preuzimao njegovu svest i seme. Dete rođeno iz ovog čina smatrano je direktnim potomkom boga. Na reljefima u hramu u Luksoru (začetak Amenhotepa III) ili u Deir el-Bahariju (začetak kraljice Hatshepsut), bog Tot (Mesec / tišina) vodi boga Amona do odaje kraljice. Amon predaje Ka (duhovni dvojnik) i Ba (dušu) novorođenčeta pred boga Hnuma koji ih oblikuje na lončarskom točku. Egipćani su verovali da se preciznim ritualnim činom u trenutku začetka sprečava da ulazna duša bude obična, smrtna duša. U utrobu se prizivom useljava božanski Ka. Kroli je u romanu Moonchild opisao sličnu stvar, pošto je isključio ljudsku dušu u korist određene astralne sile.

Grčka 

U grčkoj tradiciji, ideja o spuštanju nebeske sile u ljudsku utrobu odvijala se kroz dva ključna koncepta. Kao prvo, gotovo svi grčki heroji (Heraklo, Persej, Tespej) i vladari (Aleksandar Veliki) smatrani su rezultatima spajanja boga i smrtnice. Kod Perseja, Zevs ulazi u vidu zlatne kiše (opet vizija svetlosnog / astralnog semena koje pada sa neba). Kod Aleksandra Velikog, mit navodi da je njegova majka Olimpija, koja je bila posvećenica kabirskih i dionizijskih misterija, spavala sa zmijama i prizivala boga Amona-Zevsa da oplodi njenu utrobu. Aleksandar stoga nije posmatran kao sin Filipa Makedonskog, već kao biće druge rase, doslovno Mesečevo dete prožeto božanskim besom. 

Drugo, u pitagorejskim i orfičkim krugovima postojalo je učenje o Zvezdanim dušama (Psychai Asteroeideis). Verovalo se da se uz pomoć specifičnih rituala pročišćenja i astromagijskih konjunkcija, u utrobu majke tokom začetka može prizvati duša koja ne dolazi iz podzemnog sveta (Hada / obične reinkarnacije), već direktno sa zvezda ili sa Meseca. Mesec je u pitagorejstvu bio Zemlja u vazduhu i stanište čistih duša.

Gnosticizam

U gnosticizmu postoji ideja o tri tipa ljudi (hilični, psihički i pneumatici). Hiličari su materijalni ljudi stvoreni od gline / materije od strane Demijurga. Kao takvi, oni nemaju višu svest, tj stvoreni su da budu glupi, ograničeni i njima je lako upravljati. Psihičari kao duševni, jesu ljudi sa razumom i emocijama, ali i dalje vezani za zakon sudbine. Pneumatici su oni koji u sebi nose božansku varnicu koja ne potiče iz ovog sveta (tj iz demijurgovog poretka), već direktno iz plerome. U prenosnom smislu, oni su neka vrsta Mesečeve dece, ali ona ne bivaju začeta magijskim putem nego se rađaju svojevoljno. Pneumatici, dakle, nisu začeti po volji svojih bioloških roditelja, nego su njihovi ljudski roditelji pružili samo materijalnu ljušturu (Hyle), dok je Pneuma ušla spolja, prosekavši sve arhontske kontrole. Oni su stranci u ovom svetu. To je gnostička verzija indijskih avatara.

Persija

Pre nego što je grčka logika oblikovala zapadnu ezoteriju, a pre nego što je Kroli pisao o Horusovom avataru, na iranskoj visoravni već je postojala sofisticirana doktrina o začetku bića koje nije od krvi i mesa, već od svetlosti i vremena. U zoroastrizmu, ideja o spasitelju, Saošjantu, predstavlja jednu od najstarijih i najčistijih formulacija onoga što ćemo kasnije nazvati Mesečevim detetom. Naime, prema iranskim izvorima, seme samog Zaratustre (Zoroastera) nije uništeno njegovom smrću, već je sačuvano u vodama jezera Hamun-Kavast. U njemu, zaštićeno od Ahrimanovog uticaja, leži nepropadljiva esencija prorokove svetlosne prirode. U tačno određenom trenutku, kada zlo dostigne vrhunac, njegovo seme će se sjediniti sa devicom koja se bude okupala u tom jezeru, ne znajući za božanski teret koji nosi. Iz tog spoja rodiće se Saošjant, poslednji spasitelj, koji će uskrsnuti mrtve, osuditi zle i obnoviti svet u prvobitnom sjaju.

U strukturi ove priče prepoznajemo elemente kasnijih magijskih operacija: čuvanje astralnog semena van vremena, zaštitu od nečistih sila, tačno određen astrološki trenutak (konjunkcija sa zvezdama) i devicu kao posudu koja ne deluje svojom voljom, već služi kao živi oltar. Ovde je reč o čistom, neokaljanom, svetlosnom začeću koje se dešava samo zato što je vreme za to došlo u skladu sa kosmičkom zakonitošću, a ne zbog ljudskog delovanja.

Alister Kroli i Mesečevo dete

Kroli je svoj kultni roman Moonchild napisao 1917. godine (objavljen 1929), ali ideja nije proistekla samo iz njegove mašte. Kroli je sintetišući nekoliko tradicija koncipirao Moonchild kao homunkulusa prožetog planetarnim i zodijačkim silama. Naime, još je Paracelzus je u XVI veku detaljno opisivao stvaranje homunkulusa, tj veštačkog ljudolikog bića stvorenog u laboratoriji od muškog semena i pod dejstvom magijskih sila, bez učešća ženske utrobe. Osim toga, imamo i kabalističku praksu stvaranja golema. Podsetio bih na to kako je čarobnjak Saruman, u Gospodarima prstenova stvarao čudovišne Uruk-Haj ratnike. U srednjevekovnoj demonologiji verovalo se da demoni ne mogu direktno stvarati život, ali mogu sakupljati ljudsko seme i unosite ga u žene kako bi rodili cambione, decu bez duše, posvećenu đavolu. Kroli je ovu ideju preveo u domen seksualne magike, pa je umesto laboratorijskog stakla, utroba žene služila kao posuda u koju se tokom začetka „fiksira“ specifična astralna inteligencija umesto ljudske duše. 

Povodom toga, imajmo na umu da je u kabali Mesec povezan sa sefirom Jesod (astralna matrica, tj materica). Da bi se stvorio homunkulus, mag mora privući i fiksirati duh sa astralnog nivoa (Jesod) u fizički svet (Malkut). U tom smislu, Mesec je kapija kroz koju duše silaze u materiju. Kroli je koristio učenje Zlatne Zore o astralnom oblikovanju, smatravši da se precizno odabranim astrološkim trenutkom (izborom konjunkcija i faza Meseca) i ritualnim usmeravanjem volje tokom seksualnog čina može sprečiti da slučajna duša uđe u fetus, čime se otvara prostor za inkarnaciju određenog boga ili duha. 

Poređenje egipatskog hramskog obreda teogamije i Krolijevih magijskih praksi otkriva sličnu hermetičku strukturu: korišćenje ljudskog seksualnog čina kao žive alhemijske posude za spuštanje nematerijalne božanske sile u materiju. Ipak, iako je Kroli direktno crpeo inspiraciju iz egipatskog panteona i mitologije, između drevnog hramskog obreda i telemitske seksualne magike postoje razlike u operativnom cilju, kosmološkom kontekstu i sudbini stvorenog semena. Egipatski obred teogamije (npr. prizivanje Amona u utrobu kraljice radi začetka vladara) bio je egzoterijski i državni sakrament. Njegov cilj nije bio narušavanje zakona univerzuma, odnosno rušenje starog i uspostavljanje novog eona, već obnavljanje sveta. Faraon je morao biti božanskog porekla kako bi na Zemlji održavao Ma'at (kosmički red, istinu i pravdu). Obred se odvijao u najsvetijem delu hrama, pod nadzorom čitave svešteničke kaste. 

Za Krolija, seksualna magija je ezoterijski, inicijacijski i individualni čin. Njen cilj nije održavanje kosmičkog poretka, već proboj kroz velove svesti i uspostavljanje Volje (Thelema). Kroli ne služi državi ni narodnoj religiji, jer on seksualni čin koristi kao magijsko oružje za samooboženje. Za razliku od drevnih Egipćana, u Krolijevoj magici biološko začeće se izbegava, ali se seme i ženski sekret ne ostavljaju u utrobi da stvore fetus, već se spajaju u Sveti Eliksir koji se zatim konzumira (pričešće), ili koristi za pomazanje magijskih rekvizita i talismana kako bi im se udahnula živa astralna moć. Kada je Kroli pisao o stvaranju Mesečevog deteta, on se najviše približio egipatskom konceptu, ali uz ključnu razliku u fiksiranju duše. U Egiptu se, kao što sam pokazao, bog spušta u utrobu prirodno, kroz hramski zakon. Začeće je sveto po sebi, a priroda sama obavlja fiksiranje božanskog duha. Međutim, kod Krolija mag mora nasilno ili alhemijski da blokira ulazak obične, reinkarnirajuće ljudske duše u formirani fetus. Teoretski, tokom dobrog dela trudnoće, mag i njegova partnerka moraju izvoditi neprekidne astromagijske obrede kako bi u utrobu fiksirali specifičnu planetarnu ili eonsku inteligenciju.

U nekom opštem smislu, Mesečevo dete ne mora imati ljudsko obličje, nego može biti složena magijska ideja, knjiga, pokret ili struja svesti rođena iz spoja magove volje i sile sa kojom radi. Krolijeva Knjiga zakona je u tom smislu njegovo pravo Mesečevo dete. U alhemiji, Filius Philosophorum (Sin Filosofa) jeste sam adept koji prolazi kroz ponovno rađanje u utrobi Noći / alhemijske posude. Adept sam postaje Mesečevo dete kada ovlada svojom podsvešću i astralnom matricom. Ipak, ideja Mesečevog deteta nije izum dekadentne moderne magije, već arhetipski obrazac koji se javlja u svakoj tradiciji koja razlikuje obično ljudsko seme od semena svetlosti. Razlika je, međutim, u cilju: dok recimo iranski spasitelj dolazi da spasi čitav svet, Krolijevo Mesečevo dete dolazi da spasi samo one koji su spremni da ga prepoznaju, ili da uništi one koji nisu. Takođe, možemo povući paralelu između egipatske teogamije i Krolijeve seksualne magike, i uvideti da one dele isti hermetički aksiom po kome je seksualna energija jedina sila u materijalnom svetu koja ima moć da privuče i fiksira nematerijalni Duh. Međutim, dok je Egipat tu silu koristio da bi posvetio biološki život i osigurao opstanak zajednice, Kroli je egipatsku matricu preveo u moderan, faustovski ključ, izmestivši obred iz hrama u magijsku laboratoriju, pretvorivši začeće iz biološkog čina u alhemijsku transmutaciju svesti.

Mesec kao kapija duša

Koncept Meseca kao kapije duša predstavlja jedno od najstarijih i najvažnijih učenja hermetičke, pitagorejske i kasnoantičke astromagijske tradicije. U tom sistemu, Mesec nije samo nebesko telo, već fizičko-astralni carinski prelaz i alhemijski filter kroz koji svaka duša mora proći na svom putu ulaska u materijalni svet (začeće) i izlaska iz njega (smrt). U tekstovima poput Corpus Hermeticum-a, Porfirijevog Spisa o Pećini Nifmi (De Antro Nympharum), kao i kod Pitagorejaca i Plutarha (u spisu O licu na Mesečevom kolutu), postavka o Mesecu zasniva se na nekoliko ključnih aksioma. Kao prvo, Mesec se nalazi na samoj granici između transmutabilnog, propadljivog sublunarnog sveta i nepropadljivog, večnog supralunarnog sveta (sfere ostalih planeta i fiksnih zvezda). Zbog toga je Mesec prijemnik i distributer svih astralnih uticaja. 

U hermetičkoj astrologiji postoje dva ključna astromagijska prolaza. Prvi predstavlja vrata ljudi (znak Raka, kojim vlada Mesec). To je prolaz kroz koji duše silaze sa zvezdanog neba u materijalna tela. Ovaj silazak podrazumeva ispijanje iz reke zaborava (Leta) i oblačenje duše u sublunarne elemente. Drugi prolaz jesu vrata bogova (znak Jarca, kojim vlada Saturn). Ova vrata predstavljaju prolaz kroz koji se pročišćene duše nakon smrti penju nazad ka sferama zvezda.

Plutarh objašnjava da čovek prolazi kroz dve smrti. Prva smrt je ona na Zemlji, kada se telo (soma) odvaja od duše (psyche) i uma (nous). Pritom, jedino telo ostaje na Zemlji. Druga smrt jeste ona na Mesecu. Duša odlazi na Mesec gde prolazi kroz čišćenje. Tu se um odvaja od duše i um odlazi dalje ka Sunčevoj sferi i zvezdama, dok se duša zadržava ili raspada na Mesecu, osim ako se ponovo ne pošalje u novu inkarnaciju. Zbog toga se Mesec posmatrao istovremeno kao materica (iz koje kaplju astralne kapi svesti u utrobe ljudskih žena) i podzemlje (Had), jer su tamne mrlje na Mesecu smatrane mestom boravka duša koje čekaju pročišćenje ili reinkarnaciju.

Ideja Meseca kao kapije nije ostala samo u domenu filozofije, nego je ta ideja  izrodila konkretne hermetičke, teurgijske i magijske prakse. U neoplatonističkoj teurgiji (Jamblih, Proklo), cilj maga bio je anagoge, uzdizanje duše pre biološke smrti. Obredi su se izvodili u noćima određenih luno-solarnih konjunkcija i punog Meseca. Koristile su se vizuelizacije i prizivi gde se adept meditativno i obredno podizao do Mesečeve sfere kako bi prešao preko njenog praga bez gubitka svesti (savladavanje zaborava) i stupio u kontakt sa duhovnim vodičima (daimones).

U kasnijoj arapsko-hermetičkoj tradiciji (poput teksta Picatrix / Gayat al-Hakim) imamo opis pripreme za inkarnaciju. Naime, da bi se privukla specifična duša ili planetarni duh u novoizgrađenu ljušturu (bilo da je u pitanju dete tokom začeća ili magijski talisman), obredi su morali pratiti 28 Mesečevih stanica. Svaka Mesečeva stanica smatrana je otvaranjem specifičnih vrata na Kapiji duša kroz koja se kanališu tačno određeni astralni uticaji.

Budući da se smatralo da sveže duše umrlih prvo borave u Mesečevoj sferi pre nego što odu u više sfere ili se vrate na Zemlju, helenistički i semitski nekromanti izvodili su noćne obrede pod otvorenim nebom, usmerene ka Mesecu. Koristile su se libacije (izlivanja) mleka, meda, vina i crne krvi usmerene ka Mesečevoj svetlosti kako bi se prizvala duša sa Mesečevog praga natrag u sublunarni svet radi proročanstva. 

Konačno, Mesec kao kapija duša ostaje ne samo astronomski i astrološki, već i psihološki prag, kao mesto gde se susreću svest i podsvest, individualno i kolektivno, smrtno i besmrtno. Onaj ko želi da začne Mesečevo dete, mora najpre da postane svestan da je on sam, u svojoj senci, nagonima i strahovima, već jedno takvo dete u nastajanju. Jer pravo Mesečevo dete nije ono koje se rađa iz utrobe, već ono koje se rađa iz svesti koja je uspela da pređe sopstveni prag i ugleda svetlost sa one strane reke Lete. 

Dodatak:

Golem

Pošto sam u tekstu već pominjao golema kao kabalističkog homunkulusa, ovde bih malo razradio tu temu. Stvaranje golema, kako ga opisuju kabalistički tekstovi i predanja, predstavlja najopipljiviju varijantu homunkulusa u judeo-hrišćanskom miljeu. Za razliku od Mesečevog deteta koje zahteva žensku utrobu i seksualni čin, golem je muški, suvi, prašnjavi proizvod, oblikovan od gline ilovače, bez majke, bez začeća, bez krvi. Njegov život ne dolazi iz spoja dve polne suštine, već iz ispisivanja božanskih imena na njegovo čelo ili izgovaranja tajnih kombinacija slova koja aktiviraju skrivenu iskru u neživoj materiji. Najpoznatiji primer je, naravno, golem praškog rabina Jehude Liva ben Becalela (Maharal), koji je sredinom XVI veka navodno stvorio glinenog slugu da štiti jevrejsku zajednicu od pogroma. U kabalističkoj šemi, ovaj čin nije bio puka čarolija, već precizna primena doktrine o sefirotima. Golem se stvara na nivou Jesoda (osnove, astralne matrice), ali mu se uskraćuje duša iz viših sefira, on nema ruah (duh) ni nešamah (višu dušu), već samo nefeš (životinjsku dušu). Zato je golem nem, nesvestan, bez slobodne volje. On je živa stvar, ali ne i biće.

I ovde vidimo jasnu paralelu sa Mesečevim detetom: u oba slučaja reč je o sprečavanju ulaska obične, reinkarnirajuće duše u oblikovanu materiju. Golem je, međutim, obrnuta slika, umesto da se u utrobu pozove viša sila, ovde se materiji uskraćuje bilo kakva viša sila, osim one nužne za pokret i poslušnost. Golem je dakle Mesečevo dete lišeno svog najvažnijeg svojstva, slobodne volje i božanske iskre. Zato je on i bezopasniji, ali i bezvredniji u inicijacijskom smislu.

Zombi

Praksa stvaranja zombija u vudu tradiciji može se tretirati kao srodan, ali obrnuti fenomen u odnosu na Mesečevo dete i golema. Do sada sam govorio o unosu sile u praznu ili namenski pripremljenu ljušturu, bilo da je to utroba (Mesečevo dete), glina (golem) ili astralna matrica (savremene tehnike). Zombi, međutim, predstavlja zadržavanje i podređivanje već postojeće duše u već postojećem, ali biološki mrtvom ili onesvešćenom telu. To je, dakle, operacija suprotnog smera, jer ne stvara novi život, već se postojeći život sprečava da napusti ovozemaljsku ravan, i to ne radi uspostavljanja novog eona, već radi ropskog rada, poslušnosti i produženog služenja.

Uslovno govoreći, prema vudu svetonazoru, ljudsko biće, između ostalog, ima dve ključne komponente: gros bon ange (veliki dobri anđeo, viša duša, svest, individualnost) i ti bon ange (mali dobri anđeo, životna sila, astralni dvojnik, nešto poput eteričnog tela). Kada osoba umre prirodno, ti bon ange se odvaja od tela i putuje ka podzemnim vodama, dok gros bon ange odlazi u više sfere ili se opet rađa, ili se rađa u nekom drugom svetu. Međutim, vudu vrač koji želi da stvori zombija koristi kombinaciju snažnog otrova, koji izaziva stanje prividne smrti, duboku komu, usporen rad srca i disanja, i obredne magije kako bi zarobio ti bon ange žrtve u trenutku kada telo još nije sasvim mrtvo. On tada telo iskopa iz groba (ili ga preuzme pre sahrane) i putem ponovljenih psihičkih i fizičkih trauma, udaraca, uskraćivanja soli, stalne dezorijentacije i obrednih udara u glavu, nekako priguši višu svest žrtve. Ono što ostaje jeste biološko telo koje diše, hoda, jede, radi teške fizičke poslove, ali bez ikakve volje, bez sećanja, bez individualnosti. To je organski automat, živa, ali prazna ljuštura.

U ovom svetlu, zombi je gotovo savršena inverzija golema, budući da je golem neživa tvar (glina) kojoj se dodaje doza života (nefeš) da bi postala pokretna. Nasuprot golemu, zombi je živa tvar (ljudsko telo) kojoj se oduzima dovoljno svesti da postane pokretna, ali bez ikakve unutrašnje iskre. Golem je stvoren da služi, ali on ne oseća patnju, dok je zombi takođe stvoren da služi, ali jeste patio, jer je njegovo stvaranje nasilno, traumatično i predstavlja najteži oblik magijskog zlostavljanja. Golem nema dušu koju bi izgubio, a zombi je dušu izgubio (ili joj je uskraćen pristup sopstvenom telu). 

Zašto sam ovde uopšte pominjao zombija? Zato što postoji jedna značajna tačka dodira koja povezuje golema, zombija i Mesečevo dete. Svaki na svoj način, predstavljaju hibridizaciju između materije i nematerijalnog, poput magijski indukovanog kiborga. Kod golema, materija (glina) biva prožeta slovima (duhovna frekvencija). Kod zombija, materija (telo) biva lišena duhovne frekvencije, ali se održava u životu putem niskofrekventne magijske sugestije. Kod Mesečevog deteta, materija (utroba, seme, krv) biva prožeta visokom, eonskom inteligencijom. Razlika je samo u kvalitetu i smeru te sile, od služenja (golem, zombi) do vladavine (Mesečevo dete).

Genealogija modernog mita o astralu

Otto Rapp

Uvod: Problem astrala

Ideja „astralnog svetla“, onako kako je danas razumevana u široj okultnoj i new age literaturi, kao supstancijalna ravan postojanja, svet duhova, psihički medijum ili ambijent vizija, nije drevna doktrina. Nije egipatska, nije gnostička, nije biblijska. Ona je plod duge i složene transmisije koja polazi od srednjovekovne arapsko-neoplatoničke kosmologije, biva prelomljena kroz renesansni hermetizam, a zatim radikalno transformisana u XIX veku od strane Elifasa Levija, spiritista i teozofa. Ovaj tekst ima dva cilja. Prvo, da rekonstruiše genealogiju pojma astralnog svetla i pokaže kako se iz teorije o zvezdanim zracima postepeno oblikovao mit o astralnoj ravni. Drugo, da kritički ispita ontološke pretpostavke na kojima počiva moderna okultna magija, pre svega, njeno shvatanje imaginacije kao kreativnog uzroka i astrala kao plastičnog medijuma volje.

I. Poreklo: Zvezdani zraci, ne astralna ravan

Na latinskom, astralis znači „zvezdan“, od astrum (zvezda). U svom izvornom, predmodernom značenju, astral nije označavao ni svet, ni ravan, ni dimenziju, već zračenje koje potiče od zvezda i deluje na sublunarni svet. Ovo nije metafizička hipoteza o zagrobnom životu, već kosmološka teorija o univerzalnoj uzročnosti. Prvu sistematsku formulaciju ove ideje nalazimo kod Al-Kindija (IX vek) u traktatu De radiis stellarum („O zracima zvezda“). Njegova teza je jednostavna: sve stvari u podlunarnom svetu primaju zračenja iz nebeskih sfera. Ti zraci nisu psihičke prirode, nisu fantazmi, nisu duhovi, to su uticaji (species) koji u stvarima aktualizuju potencije. Zvezde ne emituju supstancu, već oblik i moć.

Ovu ideju preuzimaju Abu Ma'shar, Avicena, a kasnije, preko latinskih prevoda, i evropski renesansni mislioci. Kod Fičina i Agripe, zvezdani zraci postaju spiritus mundi, univerzalni medijum koji posreduje između neba i zemlje, povezan sa imaginacijom kao organom primanja. Ali važno je naglasiti da to još uvek nije svet. Spiritus mundi je sredstvo, a ne destinacija. On je ono kroz šta delovanje prolazi, a ne ono u čemu se boravi.

II. Prelom: Elifas Levi i supstancijalizacija astrala

Presudni skok u razvoju ove ideje dogodio se sa Elifasom Levijem. Njegovo astralno svetlo (lumiére astrale) nije više samo zračenje, nije samo medijum prenosa, pa kao takvo ono postaje supstanca. Levi ne preuzima ovaj pojam iz antike. On ga gradi pod uticajem sasvim drugačijih izvora, iz mesmerizma i teorija o animalnom magnetizmu, etera fizičara XVIII veka, i ideje o univerzalnom fluidu koja je kružila u predokultnim krugovima njegovog vremena. Astralno svetlo kod Levija je: 

- univerzalni magijski agens; ono prožima sve stvari;

- rezervoar slika; u njemu su pohranjene sve forme, sva sećanja, sve mogućnosti;

- medijum volje; ljudska imaginacija može u njega utiskivati obrasce i time prouzrokovati promene u fizičkom svetu.

Ovo je ključni preobražaj. Kod Al-Kindija i Fičina, zraci su uzročni, ali ne i supstancijalni. Kod Levija, astral je i uzročan i supstancijalan. On više nije samo relacija, već stvar. I, što je još važnije, on počinje da poprima odlike sveta, odnosno prostora u kome se odvijaju vizije, u kome borave duhovi, u kome mag putuje (astralno putovanje). Levi, doduše, nije eksplicitno nazvao astral „ravni“ ili „dimenzijom“. Njegov jezik je fluidan, metaforičan, često kontradiktoran. Ali njegovi čitaoci, Papus, Zlatna zora, Blavatska, izvršiće upravo tu operaciju: od fluida načiniće svet.

III. Spoj: Spiritizam i rođenje astralnog sveta mrtvih

Druga polovina XIX veka donosi novi faktor: spiritizam. Sestre Foks, Alan Kardek i hiljade medijuma širom Evrope i Amerike traže odgovor na jednostavno pitanje: gde borave duhovi sa kojima komuniciramo? Oni se ne pozivaju ni na egipatski Duat, ni na grčki Had, ni na hrišćansko čistilište. Oni traže prostor koji odgovara njihovim iskustvima: fluidan, blizak, dostupan, prožet svetlošću i maglom. I tu stupa Levijevo astralno svetlo. Spiritisti ne čitaju Levija kao metafizičara. Oni ga čitaju kao opisivača stvarnosti. Ako astralno svetlo jeste rezervoar svih slika i utisaka, onda je ono savršeno stanište za duhove preminulih. Ako je ono fluidno i podložno utiskivanju, onda ektoplazma i materijalizacije imaju svoj medijum. Tako astral, prvi put u istoriji, postaje ontološki kontejner za postmortalna bića.

Ovo je revolucionarno. Ni u jednoj prethodnoj tradiciji svet mrtvih nije shvaćen kao psihički fluidni međusvet. Egipatski Duat je kosmički prostor kroz koji putuje sunce; gnostički međusvet je zamka arhonata; biblijski Šeol je zemlja tišine. Nijedan od njih nije astralan u Levijevom smislu. Spiritizam je, dakle, izvršio potpunu zamenu modela: zagrobni život više nije sudbinski, već topografski.

IV. Sistematizacija: Teozofija i psihologizacija astrala

Teozofija je taj spoj podigla na nivo kosmičke hijerarhije. Helena Petrovna Blavatska i Ani Besant preuzele su Levijev astral, spiritistički „svet duhova“ i indijske koncepte loka, te ih spojile u jedinstvenu lestvicu ravni:

1. Fizička | Gusta materija, čulni svet; 

2. Astralna | Svet mrtvih, larvi, emocija, fantazije;

3. Mentalna | Suptilni oblici, ideje, intelekt;

4. Božanska | Čista svest, jedinstvo;

Ovde se događa nešto što nije postojalo ni kod Levija ni kod spiritista: astral postaje ravan svesti. To više nije samo supstanca, nije samo stanište nego je stanje. I, kao stanje, podleže evoluciji. Duša se ne suočava sa sudom, već se penje kroz ravni. Posledica je radikalna jer teozofija briše razliku između kosmosa, psihe i metafizike. Sve postaje svest. Sve postaje subjekt. I konačno, sve postaje merljivo, ne instrumentima, već stepenom prosvetljenja.

Kasniji razvoj donosi dodatno usložnjavanje: astral biva podeljen na viši i niži. U nižem astralu borave klipotske sile, larve, vampiri, sve ono što je prljavo, nepročišćeno, demonsko. Viši astral je svetli, harmonični međuprostor. Ova podela nema nikakvog utemeljenja u izvornoj teoriji zvezdanih zraka, već predstavlja psihologizaciju kosmosa.

V. Finalizacija: New Age i religija bez Boga

New Age pokret XX veka preuzeo je teozofsku hijerarhiju i podvrgao je konačnom preobražaju: Sud (apokaliptički ili Ozirisov) postaje rezonanca; Raj postaje viša frekvencija; Duša postaje energetsko biće; Pakao postaje niska vibracija; Smrt postaje promena talasne dužine svesti. Sve je prevedeno u jezik svetlosti i vibracije. Astralni fluid Levija, koji je bio ambivalentan, taman, opasan, sada je blistav. Svetlost više nije simbol božanskog prisustva, već ontološka supstanca koja se meri frekvencijom.

Sada dolazim do bitne stvari: ideja da posle smrti „odlazimo u svetlost“ nije ni egipatska, ni hrišćanska, ni gnostička. Ona nastaje tek kada se: astralni fluid (Levi) pretvori u svet duhova (spiritizam), zatim u ravni svesti (teozofija), i konačno u  vibraciju svetlosti (New Age). To je moderna mitologija. Ništa u Egiptu ne odgovara toj slici, tamo postoji Ozirisov sud, opravdanje pred Maat i konačni preobražaj za izlazak u dan. Ničeg sličnog u hrišćanstvu, tamo se očekuje vaskrsenje tela, ne bekstvo u bezličnu svetlost. Ništa u gnosticizmu, jer tamo je cilj bekstvo iz sveta, a ne njegovo prevođenje u vibraciju. New Age je, u tom smislu, religija bez Boga, soteriologija bez suda, kosmologija bez kosmosa. Zašto ovo pominjem? Zato što sam dosta slušao o iskustvima ljudi koji su prošli kroz stanje kliničke smrti i neretko su ta iskustva slična i uključuju pominjanje svetlosti. Ta činjenica ne razotkriva ništa o tome šta se nalazi iza vela smrti, ako uopšte tako mogu da se izrazim. Stanje kliničke smrti nije smrt, bez obzira što telo ne pokazuje znake života, jer smrt je nepovrat.  

VI. Kritički osvrt: Problem imaginacije i uzročnosti

Iz ove genealogije proizilazi ključno pitanje: kako funkcioniše magija ako iz jednačine izbacimo astral? Moderni okultizam (Levi - Papus - Zlatna zora - Kroli - savremeni praktičari) počiva na implicitnoj formuli:

Imaginacija (i) + Volja (v) → Astralno svetlo (a) = Kondenzacija u materiji (c)

Ova formula podrazumeva postojanje astrala kao međusloja između psihe i sveta; zatim kauzalnu propustljivost tog sloja prema materiji; i kreativnu moć svesti da u njega utiskuje obrasce. To je, u suštini, neoplatonički model emanacije, preokrenut u magijski voluntarizam. Kod Plotina, svet emanira iz Jednog preko Nusa i Psihe. Smer je odozgo nadole. U modernom okultizmu, smer je odozdo nagore, pa ljudska volja postaje kosmički uzrok. Čovek ne usaglašava, već nameće. 

Suprotstavimo li ovome tradicionalni model, uočavamo suštinsku razliku:

-U Jamblihovoj teurgiji smer uzročnosti takođe ide odozgo nadole, uloga imaginacije je pasivna, molitvena, a umesto medijuma imamo odnos po kome bog deluje, čovek prima.

-U antičkoj i srednjovekovnoj magiji smer uzročnosti ide odozgo nadole, uloga imaginacije je recepcijska, a kao medijum figurira sam kosmički poredak;

-U renesansnom hermetizmu smer uzročnosti ide odozgo nadole (usaglašavanje), uloga imaginacije je perceptivna, a kao medijum se pojavljuje spiritus mundi (posrednik);  

-U modernom okultizmu smer uzročnosti ide odozdo nagore, imaginacija ima kreativna ulogu, a kao posrednik javlja se astralni fluid (supstanca).

U tradicionalnom modelu, imaginacija je organ primanja, a ne proizvodnje. Ona ne razašilje forme u svet, već percipira forme koje već postoje u kosmičkom redu. Fičinov mag je poput muzičara koji šteluje instrument da bi proizveo harmoniju, a nije kompozitor koji stvara partituru. Kod Jambliha, teurgista ne zapoveda bogovima, nego biva upotrebljen od strane bogova. U modernom modelu, imaginacija postaje uzrok. Astral je pasivna, neutralna, plastična supstanca koja čeka da je volja oblikuje. To je kopija božanske moći bez transcendencije, antropocentrična inverzija teocentričnog poretka.

U ključu tradicionalnijih oblika magije, na primer, vizuelizacija se ne praktikuje radi izazivanja promena, jer se navodno to postiže na taj način, nego radi upodobljenja imaginacije da prima zvezdane zrake. To leži u korenu shvatanja da ako nešto zamišljamo, mi to prizivamo, ali ono što zapravo prizivamo, ako ispravno vizuelizujemo, jeste određeni planetarno-zvezdani uticaj. To je razlog predstavljanja karaktera sazvežđa, dekada, zodijačkih kuća ili planeta u slikama. Uostalom, sam udžbenik zvezdane magije Pikatriks je tome posvećen. Te slike imaju svrhu da našteluju naš opažajni aparat za prijem uticaja.

VII. Alternativa: Telepatija i simpatetička magija bez astralnog medijuma

Ako odbacimo astral kao nepotrebnu hipostazu, kako objasniti fenomene poput telepatije, simpatetičke magije ili neobjašnjivih korelacija među događajima? Odgovor se može tražiti u smeru koji je bliži antičkim i srednjovekovnim modelima, a koji ne zahteva uvođenje supstancijalnog medijuma. 

Kod Al-Kindija, zvezde ne emituju supstancu, već formalne uticaje. Ovi uticaji nisu „energija“ u modernom smislu, već aktualizacija potencija u materiji. Delovanje se ne prenosi kroz prostor kao fizički signal, već se budi u stvarima koje su po svojoj prirodi podešene da ga prime.

Kod Aristotela, nema prenosa supstance od uzroka ka posledici. Uzrok deluje tako što aktualizuje formu koja je u materiji već potencijalno prisutna. Ovo nije fizički, već formalni kauzalitet.

U neoplatonizmu, pojedinačni umovi nisu izolovane monade. Oni su lokalne participacije u jedinstvenom noetičkom poretku, tj u Nusu. Ako dva uma istovremeno misle isti sadržaj, to nije zato što jedan šalje „signal“ drugome, već zato što oba učestvuju u istoj inteligibilnoj strukturi. 

Ovo nas vodi ka modelu telepatije koji ne zahteva astralni medijum. Tako možemo tvrditi da telepatija nije prenos, već korelacija. Kao što dva sata pokazuju isto vreme ne zato što jedan šalje poruku drugome, već zato što su podešena prema istom kosmičkom ritmu, tako i dva uma mogu istovremeno aktualizovati isti obrazac zato što su uronjena u isto polje značenja. U savremenoj filozofiji svesti, ovo bi odgovaralo modelima panpsihizma ili kosmičkog polja svesti. Pojedinačne svesti nisu supstance, već lokalne modifikacije jedinstvenog polja. Njihova korelacija nije uzrokovana signalima kroz prazninu, već činjenicom da već jesu u istom polju.

Simpatetička magija, u ovom ključu, nije delovanje na daljinu putem astralnog fluida, već uspostavljanje formalnog identiteta. Kada mag pravi voštanu figuru i naziva je imenom žrtve, on ne šalje „energiju“ kroz astral, nego uspostavlja strukturnu analogiju koja, u uređenom kosmosu, povlači korelaciju na ontološkom nivou. Ovo nije manje čudesno, ali je metafizički ekonomičnije: ne zahteva uvođenje nove supstance, novog sveta, nove dimenzije.

Mit o astralu i zadatak kritike

Ono što danas u okultnoj i new age literaturi stoji pod imenom „astral“ plod je devetnaestovekovne sinteze, a ne drevnog znanja. Njegova genealogija je jasna:

1. Srednjovekovni arapski neoplatonizam: teorija zvezdanih zraka kao formalnih uticaja;

2. Renesansni hermetizam: spiritus mundi kao medijum usaglašavanja;

3. Elifas Levi: supstancijalizacija astrala u univerzalni fluid;

4. Spiritizam: pretvaranje fluida u stanište duhova;

5. Teozofija: sistematizacija u ravni svesti;

6. New Age: finalni prevod u jezik vibracije i svetlosti.

Svaki od ovih koraka dodavao je nešto što u prethodnom nije postojalo. Niti su zvezdani zraci bili svet duhova, niti je Levijev fluid bio ravan svesti, niti su spiritistički medijumi verovali u kosmičku evoluciju. Tek kada se svi ovi slojevi naslože, dobijamo moderni mit o astralnoj ravni. 

Kritika ovog mita nije poricanje iskustava. Ljudi zaista imaju vizije, zaista komuniciraju sa entitetima, zaista doživljavaju putovanja van tela. Ono što je sporno nije fenomen, već tumačenje i objašnjenje. Da li je astralni svet ontološka činjenica ili kulturno-uslovljena hermeneutička mreža kroz koju se iskustva tumače? Sve što sam ovde izložio ukazuje na ovo drugo. Astral nije pronađen. Astral je izmišljen, ne u smislu prevare, već u smislu postepene, vekovima duge mitopoetske konstrukcije. I kao svaki mit, on ima svoju snagu, svoju lepotu i svoju funkciju. Ali nije drevna istina. To je moderna istina. A moderne istine, za razliku od drevnih, imaju autore, datume i motivacije.

Berešit: reč biblijskog stvaranja

בְּרֵאשִׁ֖ית בָּרָ֣א אֱלֹהִ֑ים אֵ֥ת הַשָּׁמַ֖יִם וְאֵ֥ת הָאָֽרֶץ 

BRAShITh BRA ALHIM ATh HShMIM VATh HARTz 

(berešit bara elohim et hašamajim vaet haarec)

U početku stvori Bog nebo i zemlju

Ovim rečima počinje biblijska knjiga Postanje. Dakle, prvi stih sadrži 28 slova i 7 reči. Njihov brojčani zbir daje 2701 = 10 = 1. Numerički redukcioni izraz svake reči u stihu daje niz 4-5-5-5-8-2-8. Dakle, sledeći ovaj niz u magičnom kvadratu Saturna, ispisujemo vizuelni algoritam ovog iskaza u obliku sigila. To je deo operacije kabalističke magije kojom ciljamo da podstaknemo naše stvaralačke sposobnosti i potencijale. Zohar objašnjava da je Berešit zapravo proces gde se Ein Sof (Beskonačno) sažima u jednu tačku (Jod). Ta tačka je Hokmah (Mudrost). Ona se zatim širi i pravi palatu (Hehal), a ta palata je Binah. Elohim (Bog) se u Zoharu često smatra objektom stvaranja, a ne subjektom. Subjekt je Skriveno Jedno koje stvara Elohima (Binah) kroz Početak (Hokmah). Sama reč Berešit nosi vrednost 913 i ukoliko bismo hebrejska slova pisali latinicom dobili bismo ovja oblik: BRAShITh. To je formula sažimanja beskonačnosti (Ein Sof) u tačku (Jod). Meditacija Hokmaha (Mudrosti). Numerička rezonanca: 2-2-1-3-1-4 = 913 = 13 = 4. Sada slede izvedenice. Krenimo prvo od bustrofedonskih koje nam otkrivaju imena i funkcije anđeoskih entiteta:

Bamacael, BMATzAL (BMATz + AL). Numerička rezonanca: 2-4-1-9-1-3 = 164 = 11 = 2. Odnosi se na funkciju Saturna. Koren je B-M-Tz. U hebrejskom je koren M-Tz-Tz povezan sa isisavanjem ili srži. Međutim, u širem semitskom kontekstu, B-M-Tz može sugerisati „Onoga koji je u snazi / tvrđavi”. Značenje: Saturnova funkcija fiksacije. Moć koja je unutar srži materije.

Ritrael, RIThRAL (RIThR + AL). Numerička rezonanca: 2-1-4-2-1-3 = 841 = 13 = 4. Odnosi se na Jupiter. Koren je R-Th-R. Međutim, u aramejskom, koren R-Th-H se odnosi na drhtanje od strahopoštovanja ili ključanje. RIThR zvuči kao dupliranje korena koji označava ekspanzivnu, vrelu moć. U tom smislu možemo reći da potencijalno nosi značenje poput „Božje ključanje”, ili „Onaj koji širi strahopoštovanje”. Savršeno za Jupitera koji širi granice.

Ehahael, AHHAL. Numerička rezonanca: 1-5-5-1-3 = 42 = 6. Odnosi se na funkciju Marsa. Niz A-H-H predstavlja onomatopejski koren uzdaha ili krika. U semitskim jezicima označava prisustvo, ali i bol / napor. Značenje: „Božji krik” ili moć koja se manifestuje kroz silovit udah / izdah. Broj 42 je direktna veza sa Šem Ha-Meforaš (42-slovno ime Boga), što ovom imenu daje teurgijsku težinu.

Šalšahael, ShLShHAL (ShLShH + AL). Numerička rezonanca: 3-3-3-5-1-3 = 666 = 18 = 9. Odnosi se na Sunce. Koren Sh-L-Sh ukazuje na: „Trostruki Bog” ili „Bog Trojstva”. S obzirom na vrednost 666, ovo je solarni logos u svojoj punoj materijalnoj snazi (kvadrat Sunca). Predstavlja potpunu manifestaciju svetlosti u tri sveta.

Jamtael, IAMThAL (IAMTh + AL). Numerička rezonanca: 1-1-4-4-1-3 = 482 = 14 = 5. Odnosi se na Veneru. Koren I-M-Th u hebrejskom i ugaritskom, I-M je more, a M-Th je smrt ili istina (Emet). Značenje: „Istina Mora” ili „Besmrtnost lepote”. Venera ovde nije samo strast, već duboka, okeanska istina privlačnosti koja prevazilazi smrt.

Tajael, ThAIAL (ThAIA + L). Numerička rezonanca: 4-1-1-1-3 = 442 = 10 = 1. Odnosi se na Merkur. Koren Th-A-I povezuje se sa korenima koji znače „opisati”, „iscrtati” ili „odrediti granice”. Značenje: „Božji opisivač” ili „Nebeski geometar”. Odgovara Merkuru kao glasniku koji ispisuje zakone i komunikaciju. Broj 442 se redukuje na 10 (Malkut), reč koja postaje opipljiva.

Baramoel, BRMVAL (BRMV + AL). Numerička rezonanca: 2-2-4-6-1-3 = 279 = 18 = 9. Odnosi se na Mesec. Koren B-R-M u aramejskom može značiti „uistinu” ili „ipak”, ali u akadskom Barmu znači „prugast” ili „raznobojan” (kao mesečeve mene). Značenje: „Božja promena” ili „Istinsko ogledalo”. Predstavlja Mesec kao onoga koji odražava svetlost Sunca u različitim oblicima.

Izvedenica iz akrostiha

Reč Babaehoh, BBAAHVH, predstavlja akrostih cele rečenice prvog stiha iz Postanja. Numerička rezonanca: 2-2-1-1-5-6-5 = 22 = 4. Dvostruko B (Bet - Kuća / Dvojnost) na početku, praćeno sa A (Alef - Dah), i završava se sa HVH (što je koren Tetragramatona, označava postojanje). Ovo je Ime Rečenice i nosi DNK celokupnog stvaranja. Redukcija na 4 (Dalet - Vrata) sugeriše da je ova formula portal kroz koji sav potencijal prvog stiha ulazi u prostor i smisao rada.

Dalje izvedenice

Ehohohe, AHVHVHA je izvedeno iz kvadrata akrostiha BBAAHVH (Babaehoh). Numerička rezonanca: 1-5-6-5-6-5-1 = 29 = 11 = 2. Ovde dominiraju He i Vav. To su slova koja u kabali predstavljaju prozor (He) i stub / ekser koji spaja nebo i zemlju (Vav). Redukcija na 2 (Bet) ukazuje na Ogledalo. Dok je Babaehoh bila udar, ova je odjek. To je Dah Elohima koji se kreće unutar samog sebe.

Ešitiš, AShIThISh, je izvedeno iz kvadrata reči Berešit. Numerička rezonanca: 1-3-1-4-1-3 = 1021 = 4. Ovde bljeska ASh (Eš - Vatra) i ITh (krajnji pečat). Redukcija je na 4. Ovo je vatra koja strukturira. U kabali se kaže da je svet stvoren crnom vatrom na beloj vatri. Ešitiš je ta crna vatra, mastilo kojim je ispisana stvarnost.

Itabrarabati, IThBRARBThI je izvedeno iz kvadrata Berešit bara. Numerička rezonanca: 1-4-2-2-1-2-2-4-1 = 1225 = 10 = 1. Sadrži snažan koren BR (Bara - Stvarati) i Th (Tav - Pečat / Kraj). Numerička vrednost 1 (Keter) je ovde ključna. Ovo ime je tačka singularnosti. To je trenutak pre nego što je stvaranje postalo vidljivo.