Nefilimi i dva tipa inicijacije

„Kad su se ljudi namnožili na zemlji i kad su im se rodile kćeri, sinovi Božji videvši kako su ljudske kćeri lepe, uzimali su ih sebi za žene, sve koje su izabrali. Tada je Gospod rekao: „Neće se moj Duh doveka sporiti sa čovekom, jer je on samo telo. Neka mu još sto dvadeset godina.” U to vreme, a i kasnije, bilo je divova, kad su sinovi Božji dolazili kćerima ljudskim a one su im rađale decu. Bili su to silni, znameniti ljudi, koji su živeli u staro doba. Gospod je video da čovek čini veliko zlo na zemlji i da je svaka misao njegovog srca uvek usmerena ka zlu. Tada je Gospod zažalio što je načinio čoveka na zemlji, i ražalostio se u srcu. I Gospod je rekao: „Zbrisaću s lica zemlje ljude koje sam stvorio, i ljude i stoku i sve životinje što se miču i stvorenja koja lete po nebesima, jer sam zažalio što sam ih načinio.” Ali Noje je našao milost u Gospodnjim očima.“ Postanje, 6:1-8.

Biblijski narativ i potonja tumačenja dovela su do uobličavanja čvrsto uvrežene predstave o satanskoj pobuni palih anđela, kao i o njihovom subverzivnom delovanju spram čovečanstva. Preciznije, nije reč o palim anđelima, nego o onima koji su sišli, odnosno sinovima bogova (Beni Elohim). U kabalističkim šemama Beni Elohim su anđeoski red nivoa jeciraha u merkurovskoj sefiri Hod. Posledica njihovog „silaska“ i „mešanja“ sa ženama je stvaranje Nefilima, tirana, odnosno divova, Giborim, za koje neki veruju da su ostavili svoj materijalni izraz u onome što se zove megalitska kultura. U biblijskom kontekstu, Nefilimi su na neki način smešteni u istorijski okvir, posebno iz razloga što se ponovo pominju u starozavetnom tekstu u Brojevima 13:33. Tu je opisano kako su potomci Nefilima viđeni u Kananu u Mojsijevo vreme i nazvani su sinovi Anaka, odnosno Anakiti (anak, odnosno ogrlica ili lanac). Otud je Kanan smatran njihovom domovinom. Ali, među mnogim istoričarima postoji mišljenje koje govori u prilog sumerskog porekla njihovog mita oličenog u sedam mudraca ili heroja iz pretpotopskog perioda pod nazivom Apkalu ili Abgal. Ponekad su oni opisivani kao ljudi-ribe te povezani sa akvatičkim motivima i bogovima.

Nefilimi su bili ljudi od autoriteta, znameniti, poput vladara, mudraca ili heroja. Pa kako se to onda premetnulo u ideju njihovog zatiranja od strane Boga? O tome se ništa ne kaže u biblijskom tekstu, ali ima nečeg kod Enoha. Navodno, Giborimi su se osilili, postali su destruktivni i njihovo ponašanje je pretilo da uništi ne samo ljudski rod, nego i sav živi svet na Zemlji. Nosioci višeg poretka su morali da reaguju. Pisci biblijskog Petoknjižja, ali i nekih ranijih uzora, okarakterisali su staru religiju kao idolatrijsku i u neku ruku demonsku. Otud ideja da su tu demonsku religiju nadahnuli nekakvi pobunjeni i pali anđeli iz reda Beni Elohima. Ideja o Nefilima ima svoju paralelu u mnogim religijama tokom istorije. Deca začeta na svetim orgijama smatrana su decom bogova. Ta deca imaju ljudske majke ali su im očevi bogovi ili duhovi. Takođe, ta deca imaju posebna, magijska svojstva, od njih se biraju budući vračevi. Takva praksa je, razume se, u očima biblijskih autora nečuvena blasfemija i kosi se sa njihovom doktrinom, ali ostaje činjenica da vračeva ima kako dobroćudnih tako i onih izopačenih. „Knjiga Enohova“ pominje brojku od 200 tih sinova bogova koji su sišli, te imenuje njihove vođe. Svaki od njih donosio je neko znanje i ljudski rod podučavao nečemu. Tako je recimo Azazel podučavao ljude metalurgiji (kovači - alhemičari). Azazel je učio ljude izradi metalnog oruđa i oružja, kozmetici, obradi dragog kamenja, spravljanju i upotrebi boja. Revolucionarno! Time se lik Azazela, opisanog kod Enoha dobrim delom može poistovetiti sa Prometejom. Drugi anđeli su ljudima preneli znanja o astronomiji, magiji, kretanju Meseca, upotrebi biljaka itd. Sve je to drastično promenilo stanje ljudi na Zemlji.

Nisu sinovi bogova, oni koji su sišli, bili zli i nečisti, pre nego što su to učinili, nego nakon što su se ovaplotili i uprljali mešajući se sa Evinim ćerkama. Oni su neke Evine ćerke uveli u lunarno-stelarnu formulu. To je dovelo do stvaranja moćnog naraštaja među ljudima, odnosno nečeg što bismo mogli nazvati Mesečevom decom. Evine ćerke jesu žene, ali ukoliko obuhvatimo tim imenom jednu posebnu magijsku struju, to bi onda njen naziv dobio posebnu konotaciju: Evine ćerke! To su, kako kaže Karolj Kerenji, Kćeri Sunca. Ova teza opovrgava uvreženi stav da je lunarno-stelarni kult ženski, a solarni muški. Evine ćerke, odnosno Kćeri Sunca to nekako opovrgavaju, ali je u kontekstu ove postavke istina da one vrše posvećenje muškaraca. U političkom smislu, one daju obredni magijski legitimitet kraljevima (muškarcima). Piter Grej je u knjizi „Lucifer: Princeps“ odlično uočio da, ukoliko tekst biblijskog Postanja okultno tumačimo, možemo govoriti o postojanju dva oblika magijske inicijacije:

1) Zmija - Eva - Adam, koja je, uslovno rečeno, muško posvećenje. To je put zmije, tet, ima prirodu znaka Lava i predstavlja solarno načelo (Vatra). U tarotu je ta priroda pripisana karti Strast / Snaga. Ovom linijom nastalo je ljudsko potomstvo i kasnije muški posvećenici;

2) Anđeli - Žene (Evine ćerke), koja predstavlja žensku inicijaciju. To je put ribe, nun, i ima prirodu znaka Škorpije te predstavlja lunarno-zvezdano načelo (Voda). U tarotu je ta priroda pripisana karti Smrt. Ovom linijom nastali su Nefilimi-Giborimi. Oni su posledica ili svrha seksualnog odnosa Evinih kćeri sa duhovima-učiteljima iz reda Beni Elohima;

Dolorosa de la Cruz

Vratimo se sada na pomenutog Kerenjija, na koga se pozivam u kontekstu solarnog (zmijskog) posvećenja. Po njemu, otelovljenje zmaja, u vidu simbola Sunca, nije toliko daleko od grčke solarne mitologije.

„Na jednom mestu Euripid Helija naziva zmijom, koja je rođena u vatri, i to onom reči koja naglašava pogled zmije, i fonetska osnova reči zmaj prisutna je u svim zapadnim jezicima. Helijeva unuka, Medeja, na poklon od dede dobija prave zmajevske dvokolice, sa upregnutim krilatim zmajevima!“ Karolj Kerenji, Kćeri Sunca, Gradac, Čačak, 1994, str. 14.

Kerenji naglašava da je u pramediteranskoj kulturi, umesto konja, bik bio povezan sa Suncem. U tom kontekstu on ističe da se u Odiseji govori o Helijevim govedima. Bog Sunca je imao svoja sveta stada na ostrvu Trinakiji, koje je bilo čuvena Hadova kapija, ali je i sam Had imao slična stada. Po Kerenjiju, nije bez osnove Sunčevu kapiju smatrati Hadovim ulazom. U ovom smislu valja naglasiti simboličku podudarnost simbola Sunca i Zemlje, odnosno Podzemlja. To je mesto gde se sreću krug sa tačkom u središtu i krst. Kerenji naglašava da Helije svetli živima i besmrtnicima a ne mrtvima te da je njegova priroda da ubire ljudske živote po principu zamene za jedno njegovo pojedeno goveče. I ako ovo povežemo sa mitološkom činjenicom da je Helije kroz podzemni svet putovao, ne u barci, nego u krčagu, aluzije na novoenski krolijevski koncept crvene boginje Babalon, odnosno Skerletne Žene i njenog pehara, ne mogu biti jasnije. Ono što Babalon povezuje sa zmijom i zmijskom inicijacijom jeste njena atribucija sa hebrejskim slovom tet i znakom Lava, te položajem njene staze na Drvetu života generičke kabale zapadnog okultizma, gde ona spaja Levi i Desni stub. Helijev noćni krčag, kao pehar, predstavlja beskraj vodenog elementa, kojeg je Kerenji uporedio sa Okeanom. Taj dvojac Helije i Okean, podseća na temeljnu postavku krolijevske mitologije i kosmogonije: Nuit  i Hadit. Kerenji se poziva na Heraklita koji tvrdi da Helije i Okean nikada ne skreću sa svoga puta te jamče jedinstvo i zakonitost sveta. Titanska priroda Helija jeste upravo ono što su njegova deca nasledila. On je u mitologiji poznat kao otac veštica i čarobnjaka. Njegove kćeri su čuvena čarobnica Kirka, zatim Pasifaja - veštičja kraljica Krita, potom Aeks - gorgona nimfa, ali i Telkini - čarobnjaci sa Rodosa itd.

Žene, bilo da su posvećene putem zmije ili sinova bogova, deluju na način koji je opisao Grej: kao glumice, sveštenice, proročice, veštice ili kurtizane. Upravo ovo poslednje, ukazuje na prastari kult svetih hetera (prostitutki). Kao posvećenice sinova bogova, one imaju seksualnu magijsku moć nad duhovima. Kao posvećenice zmije, one imaju sličnu moć nad muškarcima. Ta predstava stoji u korenu one o biblijskoj Velikoj Bludnici, jer je upravo ta Bludnica izvor legitimiteta kraljeva i njihove moći. Kerenji podseća kako je upravo Kirka ta koja Odiseju otkriva put u podzemlje te ukazuje da heterstvo (poput sirena), ima veze sa smrtno-podzemnim. Možda tu uopšte nije reč o dva posebna načina ženskog posvećenja, nego je možda reč o fazama jednog puta, jer se te uloge mešaju, kao što se mešaju ljubav i rat, odnosno život i smrt, kao dvostruka uloga velikih boginja.

Za trenutak obratimo pažnju na još jednu snažnu paralelu koja povezuje vešticu Medeju, ženu vođe Agronauta Jasona sa nečim nama poznatim. Medejino poreklo je solarno, budući da je ona Helijeva unuka i Kirkina bratanica. Po legendi, Medeja je svoju decu skrivala u Herinom vrtu čim bi se ona rodila. Navodno, ona je verovala da će deca na taj način postati besmrtna. Ovo je povezano sa svetkovinom po kojoj je četrnaestoro mladića i devojaka u Herinom vrtu moralo da provede u progonstvu godinu dana, ili da bude žrtvovano, što ima paralelu i u mitu o žrtvovanju atinskih mladića i devojaka Minotauru u kritskom Lavirintu. Minotaur (sazvežđe Bika), čije je pravo ime Asterion (Zvezdani), takođe je Helijev unuk. Drugi solarni lik te priče je Arijadna, takođe Helijeva unuka. Motiv skrivanja dece je hronosovski, jer ako tim činom ona mogu dosegnuti besmrtnost, znači da tako izbegavaju Hronosove, odnosno čeljusti vremena. Cena za to je da ne iskuse život. Hronos kao bog vremena povezan je sa zlatnim dobom, ali i sa kamenom. Dete je u tom smislu skriveni kamen alhemičara (kamen besmrtnosti), što je okultni motiv velike arkane Sunce. To je solarni, odnosno kamen mudrosti, univerzalni lek, cilj alhemijskog rada. Medeja je alhemičarka. Nije li alhemija bila jedno od umeća kojoj su sinovi bogova, odnosno, konkretno Azazel, podučavali ljude? Vidimo snažno solarno prisustvo u ovim mitskim pričama oko kojih se pletu niti temeljnih inicijacija kraljeva-bogova i država.

Giborimi su moćni preci, prastari oboženi i obožavani heroji, sveti mrtvi. Oni su drevni kraljevi božanskog porekla koji su svoje mitsko mesto našli u zvezdama. Naime, sazvežđe saobrazno njihovoj prirodi je Orion. Prevod naziva ovog sazvežđa u semitskim jezicima jeste div. Astronomski, sazvežđe Orion se zimi uzdiže na istoku dok Škorpija pada ispod zapadnog horizonta. Škorpiju je poslala boginja Gaja da ubije diva Oriona jer je ovaj pretio da će pobiti sve zverinje na zemlji. Taj detalj podseća na kaznu koju je biblijski bog odredio Nefilima-Giborima zbog njihovog sličnog ponašanja. U apokrifnoj „Enohovoj knjizi“, 10:13, piše da je bog odredio arhanđela Gabrijela da uništi potomke sinova bogova na Zemlji, odnosno Nefilime. U atribucijama generičke okultne kabale, Gabrijel je arhanđeo Zapada. Njegov astrološki glif je orao koji se odnosi na znak Škorpije. Pojava simbolizma škorpije na ovom mestu je posve u skladu sa opaskom koju je Grej izneo o dva puta posvećenja čarobnica - zmijski (solarni, lavlji) i onaj posredstvom sinova bogova (lunarno-stelarni, škorpionski). Ubijanje Nefilima od strane entiteta povezanog sa moćima škorpije ukazuje na obrednu ljudsku žrtvu, odnosno žrtvovanje odabranih, Mesečeve dece, a što je povezano i sa drevnim običajima kraljeubistva.

Posledično, solarna, zmijska inicijacija je uzrok pada čoveka, odnosno izgona Adama i Eve iz rajskog vrta. Lunarno-stelarna inicijacija je uzrok potopa i uništenja prvog čovečanstva. Zmijska inicijacija je starija, dok tzv Posmatrači ili sinovi bogova, kao očevi Nefilima, dolaze kasnije. Inicijacija od strane Zmije je osnovna, a ona od strane Posmatrača čini njenu nadgradnju. U kontekstu istorijskog vremena, možemo potvrditi i treću inicijaciju, tj onu koja potiče od duhova Nefilima a koja dopire do nas putem tzv grimoara. U „Knjizi Enohovoj“ 15:8-12, opisano je da su duhovi ubijenih Nefilima postali opaki demoni koji bitišu u podzemlju. Tako uočavamo opadajuću gradaciju posvećenja: Zmija - Anđeli - Nefilimi (duhovi moćnih preminulih). Motiv o duhovima moćnih predaka ili preminulih šamana je drevan i široko rasprostranjen u raznim kulturama. Kontrainicijacija svoje utemeljenje nalazi upravo u ovoj trećoj inicijaciji, budući da ne poseduje ključeve zmijske i anđeoske inicijacije. Međutim, nefilimska inicijacija, u današnjem obliku nudi samo spoljne ključeve, što rad njenih posvećenika čini nepotpunim a njihov preobražaj nedovršenim.

Marc Potts

Magijsko poreklo prostitucije

artist Laura Stoltsvärd

Poznato je da najstariji zanat na svetu ima svoje kultne, religijske i magijske korene. U ovom odeljku hteo bih osvetliti magijski aspekt prostitucije, ne kakva je ona sada, već u njenim prvobitnim oblicima i svrhama. Baveći se pitanjem magijske prostitucije, odmah bih se ogradio od izraza „prostitucija“ jer taj pojam podrazumeva javno izlaganje njenih aktera. Otud izraz javna kuća. Tzv sveta prostitucija, kao i običajna prostitucija, jesu međufaze istorijskog razvoja, da bismo naposletku dobili ono što imamo još od antike: puku seksualnu eksploataciju. Prvobitna prostitucija zapravo i nije bila prostitucija u istorijski poznatom smislu, niti je bila javna, već je počela kao rukavac u suštini vampirskog magijskog delovanja. Dakle, koreni fenomena prostitucije su vampirske prirode a koji su kasnije pridobili kultni i religijski značaj. Isprva je kurva bila posve magijsko biće, sukubi pod kontrolom kakvog opakog vrača ili čarobnjaka, koji ju je koristio kao sredstvo za uzimanje životne energije od drugih ljudi. Takođe, kurva je bila veštica-vampirica, kojoj nije bila neophodna nikakva fantomska posrednica nego je sama uzimala šta je i kako htela. Tek je kasnije kurvom postala sveštenica i proročica te naposletku ono što se u istorijskom svedočenju smatra prostitutkom, obična kurva, što predstavlja posledicu profanizacije i svojevrsne demokratizacije aktivnosti koja manipuliše seksualnošću.

Zamislimo sliku magijskih bordela kojima vladaju slepe sile u službi energetskih vampira koji isisavaju seme muškaraca i njihovu životnu energiju te tako održavaju svoje i bitisanje svojih gospodara. U toj gotovo arhetipskoj slici, bordel je mesto razmene. U još starijem uzoru imamo legende o strašnim vešticama koje su se pretvarale u lepe i mlade devojke te zavodile razne junake, spavale sa njima i ubijale ih. Taj motiv je u korenu čitave današnje industrije seksa, prostitucije i pornografije. Ta opaka čarobnica održava svoju dugovečnost uzimanjem životne energije zavođenjem muškaraca. U ekstremnijem obliku ona ih ubija, ali takođe, praktičnosti radi, ona svojim seksualnim umećem čini da joj muškarci dobrovoljno predaju svoju energiju. Tako joj dolaze mnogi a ona vlada njima. Osim seksualnog umeća čarobnica vlada i pomoću drugih veština: proricanja, isceljivanja, droga, bajanja i stvaranjem opsesija. Time ona izlazi iz opskurnosti i zločina u društveno prihvatljiv oblik. Iz tog prvobitnog društveno prihvatljivog oblika rađa se sveta prostitucija a iz nje običajna. Kurva postaje sveštenica sa ulogom u kultu plodnosti. U klasičnoj knjizi na temu prostitucije o sveštenicama-prostitutkama zapadnoafričke tradicije kaže se:

„Sveštenice nikada ne stupaju u brak, niti se može za sveštenicu platiti glavarina. Čini se da je razlog tome, što sveštenica pripada bogu kojem služi te ne može postati vlasništvo muškarca, kao što je to slučaj s udatim ženama. Ta se zabrana odnosi samo na brak, a sveštenici se ne zabranjuju seksualni odnosi.“ „U vavilonskom epu o Gilgamešu, Ištar, boginja plodnosti, ujedno je i boginja prostitucije. Njene podanice, svete bludnice, učestvovale su u svečanostima koje su simbolizovale plodnost i pri tom se podavale štovaocima.“ Fernando Henriques, Historija prostitucije, Epoha, Zagreb, 1968, str 31.

Sveštenice koje su služile u hramovima svete prostitucije tretirane su gotovo kao svetice. Deca koju bi one rađale bila su deca bogova, posebno ukoliko su rađana kada je Mesec u nekoj posebnoj fazi, kada je neka zvezda na nebu itd. Sveštenica-prostitutka u suštini predstavlja arhetip tarot arkane Prvosveštenica, ona koja čuva ključeve mudrosti, koja je skrivena iza vela itd. U tom smislu su hramovi u svojstvu javnih kuća bili betili svetosti. Ovo može konvencionalnom mentalitetu zvučati blasfemično, međutim, setimo se da je sve ono što je u jednom trenutku proglašeno nečistim, bogohulnim, perverznim ili bolesnim, nekada bilo sveto. Tako su recimo i homoseksualne kurve zapravo bili sveštenici, često puta kastrati. Imajmo na umu da su uškopljenici bili Kibelini i Astartini sveštenici. Nije li to slično što i celibat asketizma? Muškarac-čarobnjak koji postane žena stiče veliku moć, pridobija magijsku moć svojstvenu ženama. Otud drevni homoseksualac, odnosno transseksualac nije nikakav izopačenik nego svetac. Upravo ga njegova homoseksualnost a potom i uškopljenost čini izuzetnim, odnosno čini osnovu na kojoj gradi svoj magijski identitet. O tome Fernando Henrikez kaže:

„Ti su šamani glasoviti po moćima koja im se pridaju. Takva bi se praksa mogla tumačiti time da se ona magična svojstva koja se često pridaju ženama prenose takvim imitiranjem na muškarca. Drugi je aspekt da se muškarac u dodiru sa svetom duhova pretvaranjem u titularnu ženu odriče svoje muškaračke ličnosti i tako stiče imunitet. Sveti ljudi pri hramovima često su nastupali i kao homoseksualne prostitutke.“ Fernando Henriques, isto, str 29.

Današnji trend transseksualizma je psihički odjek tih običaja koji silovito izbija u ovo vreme seksualnih sloboda usled popuštanja represivnog morala i prodora emancipatorskih ideologija utemeljenih na kontrainicijacijskim ezoterijskim načelima. Uzgred, podsetio bih na jedan detalj iz Kastanedinih knjiga, kada on opisuje jednog drevnog meksičkog šamana, koji je i nakon dve hiljade godina i dalje na čudesan način živ, nakon što je uspeo pobeći iz zatočeništva tzv neorganskih bića jednostavno pretvorivši se u ženu. Kao žensko on njima više nije bio zanimljiv pa im je tako utekao te potom održavao svoju dugovečnost pokazujući čarobnjacima Kastanedine loze neke položaje skupne tačke u zamenu za malo vitalne energije. Tu je tanka linija koja bi takvu, u biti posve magijsku osobu, mogla povezati sa vampirskim i magijskim korenima prostitucije. Kurva je ta veštica, čarobnica, vampirica, koja u zamenu za svoje seksualne ili kakve druge usluge, vidovnjačke, magijske, od određenih ljudi uzima energiju, seme, krv i tako održava svoju vitalnost i dugovečnost. Oblik javnog izlaganja, dakle prostituisanje u užem smislu reči, samo je odraz, oponašanje tog prvobitnog magijsko-vampirskog odnosa. Kao sveštenica, kurva i dalje zadržava taj magijski veo, tu vezu sa onostranim, sa svetom duhova i bogova, dok obična kurva biva samo telo te biva žrtva trgovaca belim robljem.

Takođe, postoji veza između prostitucije, odnosno heterizma, inicijacije i smrti. Kirka, kao čarobnica, odnosno hetera-čarobnica, bila je ta koja je, kako to primećuje Karolj Kerenji, Odiseju otkrila put u podzemlje. U knjizi „Kćeri Sunca“ Kerenji kaže da heterstvo ima veze sa smrtnim i podzemnim, pa u tom smislu pominje sirene. Smrtno i podzemno, kaže Kerenji, povezuju Kirku sa htonskim dubinama, daleko više nego što bi to samo po sebi učinilo materinstvo. Takođe, imamo pojavu poput tantričke suvasini, odnosno partnerke u seksomagijskoj praksi i obredima. To jeste jedan od rukavaca svete prostitucije, ali one su daleko od onoga što se danas smatra kurvom. Te žene nisu kurve nego svetice jer služe buđenju božanske svesti kod muškaraca. Zamislite sada u ovoj našoj civilizaciji javnu kuću čija je svrha ne da služi prostom iživljavanju ili gašenju strasti, nego da kultiviše duh i diže svest svojih posetilaca. Tada bi javne kuće zaista postale betili svetosti, ljudi bi iz njih izlazili bolji nego onda kada su u njih ušli, jer kako kaže Alister Kroli, savršeni orgazam za sobom ne ostavlja pohotu.