Fraternitas Saturni

Eugen Groše, osnivač Fraternitas Saturni

Uvod 

U srcu evropske okultne tradicije jedna organizacija je svesno birala tamu. Fraternitas Saturni, odnosno Bratstvo Saturna, nije bilo društvo za traganje za svetlošću. Ono je bilo društvo za onoga ko nosi svetlost u sebi, čak i kada ta svetlost potiče iz najdublje tame. Osnovan u Berlinu 1926. godine od strane Eugena Grošea (poznatijeg pod redovničkim imenom Gregor A. Gregorius), ovaj red je postao najuticajnija magijska loža nemačkog govornog područja XX veka. Za razliku od većine okultnih grupa koje su se oslanjale na izmišljene ili dograđene legende o svom drevnom poreklu, Fraternitas Saturni je imalo drugačiji pristup: otvoreno je priznavalo svoju modernost. Ipak, ubrzo nakon svog osnivanja, ovaj red je postao toliko tajanstven da su o njemu kružile uznemirujuće priče, o seksualnoj magiji, luciferijanskoj gnozi i mračnim ritualima. Tek objavljivanjem internih dokumenata u drugoj polovini XX veka svet je mogao da sagleda pravu prirodu ove Saturnove lože.

I Pansofija i sukob sa Alisterom Krolijem

Koreni Fraternitas Saturni vezani su za pansofski pokret u Nemačkoj, a njegovo stvaranje je direktna posledica jednog od najpoznatijih sukoba u istoriji modernog okultizma: Vajdske konferencije. Početkom 1920-ih, Hajnrih Trenkler (poznat kao Rekartus) delovao je kao veliki majstor O.T.O.-a za Nemačku i osnovao Pansofsku ložu svetlotražeće braće Orijent-Berlin. Groše je u toj loži služio kao sekretar. Međutim, 1925. godine, na sastanku u Vajdi, Alister Kroli je pokušao da nametne svoju vlast nad svim nemačkim grupama, zahtevajući da se one podrede njegovom redu A. A. (Argenteum Astrum). Trenkler je to odbio. Sukob je eskalirao, loža je zatvorena, a Groše i četvorica njegovih sledbenika osnovali su Fraternitas Saturni. Ipak, oni su prihvatili Krolijev zakon Novog Eona, ali su ga drastično izmenili. Na krolijevsku maksimu: Ljubav je zakon, ljubav pod voljom, dodali su: ljubav bez sažaljenja. Ova hladna, saturnovska formulacija ljubavi bez saosećanja (compassionless love) definisala je duh čitavog reda, asketski, strog i nepokolebljiv.

II Struktura: 33 stepena i Gotos

Poput Škotskog obreda slobodnog zidarstva, Fraternitas Saturni je usvojio sistem od 33 stepena inicijacije, organizovanih u nekoliko faza. Najviši stepen, 33°: Gradus Ordinis Templi Orientis Saturni (GOTOS), ne pripada pojedincu, već duhovnom jezgru lože. GOTOS je egregor: suptilna esencija koju stvara grupna magijska praksa. Ona deluje kao magnet koji skladišti energiju magijskog lanca Bratstva. U ikonografiji reda, GOTOS se upoređuje sa Bafometom. Zanimljivo je da red prihvata žene ravnopravno sa muškarcima, ali iz specifične perspektive: žena je krvava rana kosmosa, čije su mesečeve moći negativna manifestacija Saturna. Zadatak muškarca je da savlada te energije. Ovaj stav odražava dublju okultnu dijalektiku Mesečevog (podložnog promenama, instinktivnog) i Saturnovog (nepokolebljivog, disciplinovanog) principa. Zapravo, Saturn i Mesec su kabalistički kompatibilni.

III Učenje: Teorija ledenog kosmosa, Lucifer, zmija i gnoza tame

Doktrina Fraternitas Saturni je izuzetno eklektična. Ona spaja Agripinu magiju, masonsku simboliku, kabalu, ariosofiju, tantru, pa čak i kontroverznu teoriju ledenog kosmosa (Welteislehre) Hansa Herbigerа. Međutim, njeno srce je luciferijanski princip, shvaćen u gnostičkom ključu. Pre nego što uđem u taj detalj, malo bih pojasnio izuzeto zanimljivu teoriju ledenog kosmosa (WEL), poznate i kao Glacijalna kosmogonija. Zapravo, to je kosmološka teorija koju je početkom XX veka osmislio austrijski inženjer Hans Herbiger (1860–1931). Njegova najpoznatija tvrdnja jeste da led predstavlja osnovnu supstancu svih kosmičkih procesa. Prema Herbigeru, većina nebeskih tela, uključujući Mesec, planete, pa čak i Mlečni put, u velikoj meri su sačinjeni od leda. Prema sopstvenom svedočenju, Herbiger je otkrio ključnu spoznaju za razvoj te teorije u viziji 1894. godine. Navodno, on je posmatrao Mesec kroz teleskop kada ga je bljesnula ideja da njegova svetla i hrapava površina mora biti led. Ubrzo nakon toga, sanjao je kako pluta kroz svemir i posmatra klatno koje se sve više rasteže, dok nije puklo, iz čega je zaključio da se Njutn prevario i da gravitacija Sunca prestaje na tri puta udaljenosti Neptuna.

Svoje ideje Herbiger je prvi put objavio 1912. godine u obimnom delu pod naslovom Glacijalna kosmogonija, gde on tvrdi da svemirom dominira večna borba vatre i leda, stalni sukob između ogromnih vatrenih i ledenih planeta. Sunčev sistem je navodno nastao kada se jedan džinovski ledeni div sudario sa ogromnim Suncem, pri čemu su se ogromne mase leda razletele svemirom i formirale planete i Mlečni put. Prema ovoj teoriji, Zemlja je vremenom zarobila nekoliko meseca koji su se postepeno spiralno približavali i na kraju srušili na nju. Današnji Mesec je, navodno, tek četvrti ili šesti po redu. Svaki takav pad izazivao bi globalne katastrofe, poput biblijskog potopa i nestanka Atlantide.

Iako je naučna zajednica ovu teoriju odmah odbacila jer je protivrečila osnovnim poznatim zakonima fizike i astronomije, ona je u međuratnom periodu postala iznenađujuće popularan masovni pokret u Nemačkoj i Austriji. Teoriju su posebno prihvatili nacisti, koji su je videli kao nordijsku i arijevsku alternativu judeo-materijalističkoj fizici Alberta Ajnštajna. Dakle, jedna ovakva teorija uticala je i na ozbiljan okultni red kakav je Fraternitas Saturni. Mada, istini za volju, taj red jeste bio pod uticajem ariozofskih shvatanja. Ipak, na čisto simboličkom nivou, za red koji obožava Saturna, planetu povezanu sa olovom, vremenom i granicama, teorija po kojoj je svemir izgrađen od leda (tvrde, hladne, statične supstance), predstavlja savršenu fizičku alegoriju za njihovu hladnu, strogu i nepokolebljivu filozofiju ljubavi bez saosećanja.

Sada bih se vratio na njihovo shvatanje Lucifera. Prema učenju reda, tama je na početku bila moćniji praelement od svetlosti, ali je svetlost boravila unutar tame. Da bi svetlost zasijala, bio je neophodan Logos, a taj Logos je upravo Lucifer, donosilac svetlosti. Red ga smatra demijurgom koji je stvorio vidljivi svet kršenjem statičkog kosmičkog poretka. Posledica tog kršenja bio je rat na nebu i ulazak smrti u svet. Ovaj detalj umnogome podseća na neko od brojnih gnostičkih učenja. U tumačenju Fraternitas Saturni, Lucifer se poistovećuje sa Prometejem, titanom koji je ukrao vatru bogovima i dao je ljudima, i sa zmijom iz Edenskog vrta. Po njima, Hrist i Zmija su jedno te isto spasonosno načelo. Jahve nije spasilac, već tamničar koji želi da zadrži čovečanstvo u ropstvu prirodnih zakona. Stoga, Lucifer (ili Hrist kao njegov glasnik) donosi gnozu, znanje koje oslobađa.

Saturn je u kosmologiji reda uzvišeni sudija, čuvar praga i kapija transcendencije. Ali Saturn je takođe i planeta olova, tame i vremena. Cilj adeptа je alhemijska repolarizacija svetlosti, odnosno pretvaranje Saturnovog teškog, tamnog olova u zlato, čime Saturn postaje Sunce. Adept služi Suncu obožavajući Saturna, čime pomaže povratak mračnog brata kući. Ova dijalektika je sažeta u krilatici reda: Lux e Tenebris, tj Svetlost iz Tame, i da parafraziram Grošea: Bez Tame nema Svetlosti. Svetlost sija u Tami i Tama je moćnija od Svetlosti. Ovo nije dualizam dobra i zla, već dualizam izvan dobra i zla, gde adept teži da stekne iskustvo i vlast nad obema silama.

IV. Elektromagnetizam, Tesla, Rajh, Bekon i joga mračne svetlosti

Ono što Fraternitas Saturni izdvaja od drugih redova jeste njegov neobično moderan naučni pristup magiji. Groše je verovao da se magija može objasniti fizičkim zakonima koji su nauci još uvek nepoznati. U rituale je uveo koncepte radio-talasa, elektromagnetizma i astralnih frekvencija. U arhivi reda postoje priručnici koji opisuju rituale kao podešavanje prijemnika i odašiljača energije. Ovaj pristup je kasnije, krajem XX veka, evoluirao u ideju o astralnom sajber-prostoru, verovanje da se Saturnovo polje energije poklapa sa strukturom interneta, pa se algoritmi i digitalna enkripcija koriste kao moderni magijski pečati u tehnomagiji.

Na ovom mestu napravio bih malo skretanje u pravcu neodoljive analogije između shvatanja Fraternitas Saturni, Nikole Tesle i Vilhelma Rajha. Temeljna sličnost između njih leži u svođenju stvarnosti na nevidljive ali merljive sile. I Tesla i Fraternitas Saturni odbacuju naivni materijalizam koji vidi samo čvrstu materiju. Tesla je još početkom XX veka propagirao gledište da je univerzum izgrađen od energije, frekvencije i vibracije. Za njega, svet nije statična kolekcija objekata, već dinamičan sistem oscilacija, rezonanci i talasnih dužina. Njegov san o bežičnom prenosu energije počivao je na uverenju da prostor ne može biti prazan, već je ispunjen energijom koju treba podesiti. Fraternitas Saturni je u svoju doktrinu uveo koncept električne magije, tumačeći rituale kao oblik elektromagnetne tehnologije. Verovali su da magičar, poput inženjera, manipuliše nevidljivim saturnijskim poljima i astralnim frekvencijama kako bi izazvao promene u stvarnosti. Ovo je, strukturalno, isti jezik kojim se Tesla služio da opiše stvarnost, samo što je Fraternitas Saturni ovaj model preuzeo kao operativni princip za magiju. Ova sličnost nije samo površna, ona se ogleda u načinu na koji oba sistema zamišljaju interakciju sa svetom.

Međutim, ono gde se oni radikalno razilaze jeste krajnji cilj. Upravo to pokazuje granicu između naučne magije i primenjene mistike. Teslina zaokupljenost frekvencijama bila je u službi oslobađanja čovečanstva, što je, setimo se, temeljna ideja rozenkrojcera, alumbradosa i proto-iluminata. Sanjao je o besplatnoj, bežičnoj energiji za ceo svet. Iako je imao asketske navike, njegov cilj je bio altruistički: da ubrza napredak ljudske civilizacije. Sa druge strane, Fraternitas Saturni je već po sebi predstavljao izopačenje izvornih rozenkrojcerskih načela, iako izvire iz tradicije koja se temelji na toj liniji: Njihova električna magija je elitistička. Cilj nije dobrobit čovečanstva, već samoobogotvorenje kroz saturnovsku gnozu. To je već domen Puta Leve ruke (LHP). Oni koriste iste principe da bi ovladali svetlošću i tamom, i oslobodili se sputanosti prirode, a ne da bi je pokorili za opšte dobro.

Druga ličnost na koju ovde ukazujem u kontekstu doktrine Fraternitas Saturni, jeste Vilhelm Rajh (1897-1957), ličnost ekstremnih kontradikcija. Austrijski psihijatar, Frojdov učenik, komunista, kasnije izopštenik i na kraju zatvorenik federalnog zatvora u Luisburgu. Njegova priča je priča o intelektualcu koji je prešao granicu koju je nauka postavila, i za to platio cenu. Rajh je započeo kao ugledni član Frojdovog kruga, ali je njegovo uverenje da libido nije samo psihički koncept već fizička, merljiva energija dovelo do raskida. To uverenje, da postoji suštinska jedinstvenost psihe i tela, subjektivnog i objektivnog, postalo je vodilja čitavog njegovog kasnijeg rada. Ključni presek dogodio se kada je Rajh počeo da veruje da je otkrio orgonsku energiju, univerzalnu životnu silu koju je opisao kao masovnu, svuda prisutnu, plavkaste boje, odgovornu za formiranje galaksija, vremenske pojave, gravitaciju i orgazam. Orgon je trebalo da bude ono što se zapravo dešava tokom orgazma: ne puka subjektivna senzacija, već objektivna, merljiva pojava. Ono što povezuje Rajha, Teslu i Fraternitas Saturni jeste paradigma električne magije, verovanje da se nevidljive kosmičke sile mogu tehnički manipulisati. Tesla: Bežična energija, frekvencija, Tesline zavojnice, oscilatori, oslobađanje čovečanstva, besplatna energija; sudbina: zaboravljen, njegovi rukopisi zaplenjeni.

Rajh: Orgon (životna energija), orgon akumulator, oblakolovac, izlečenje (posebno raka), otključavanje orgazmičke potencije; sudbina: zatvor, zaplena i spaljivanje knjiga, uništavanje instrumenata.

FS: Astralne frekvencije, Saturnovo polje, ritualni predmeti, ali i električni uređaji, samo-obogotvorenje, kontrola nad svetlošću i tamom; sudbina: zabrana od strane nacista, unutrašnji raskoli.

Rajhov slučaj je možda najdramatičniji. Američka Uprava za hranu i lekove (FDA) je 1954. godine dobila sudsku zabranu protiv njega, naređujući mu da prestane da šalje orgon akumulatore preko državnih granica. Kada je prekršio zabranu, osuđen je na zatvor, a FDA je uništila sve njegove knjige, istraživačke materijale i uređaje, uključujući i one koji su bili u njegovom institutu. Ovo nije samo birokratska odluka, nego ritualno uništenje jeretičke doktrine, sekularna verzija spaljivanja na lomači. Rajhov najpoznatiji izum je orgonski akumulator, kutija napravljena od naizmeničnih slojeva metala i nemetalnog materijala. Prema njegovoj teoriji, spoljni, nemetalni sloj privlači orgonsku energiju, dok je unutrašnji, metalni sloj zarobljava i reflektuje. Više slojeva pojačavalo je efekat. Ovo zvuči kao opis faradejevog kaveza, ali umesto da blokira elektromagnetno zračenje, akumulator ga navodno koncentriše. U praksi, pacijent bi sedeo unutar akumulatora i apsorbovao koncentrisanu orgonsku energiju kako bi poboljšao svoje zdravlje. Fraternitas Saturni je imao slične koncepte. Njihova električna magija uključivala je korišćenje visokofrekventnih polja, ultraljubičaste i infracrvene svetlosti, ozonizacije atmosfere, sve u svrhu postizanja magijskih efekata. Verovali su da se određene vrste svetlosti i zvuka mogu koristiti za prizivanje određenih entiteta: niske frekvencije za niži astral, više frekvencije za suptilnije sfere. Ono što Rajha čini posebno zanimljivim u ovom kontekstu jeste da je njegov sistem, uprkos naučnom jeziku, sadržao skrivenu ezoterijsku strukturu. Rajh je verovao da je univerzum bojno polje između dve sile: orgon – stvaralačka, životvorna energija, kvant ljubavi; i DOR (Deadly Orgone Radiation) – razarajuća sila, koju je poistovetio sa nuklearnim zračenjem. Rajh je, doduše, verovao da orgon na kraju može da neutrališe DOR, da su sile ljubavi moćnije od sila zla. Ali sam okvir, kosmos kao arena sukoba suprotstavljenih energija, duboko je gnostički. Njegova definicija boga je još radikalnija: fizička sila u univerzumu u korenu svega bića; sila koju je čovek konačno učinio dostupnom za rukovanje, usmeravanje, merenje, korišćenje u korisne svrhe pomoću ljudskih alata. Ovo je obogotvorenje tehnike, bekonovski san o kontroli prirode doveden do teološkog apsurda: čovek ne služi bogu; čovek rukovodi bogom. Rajh je, poput Tesle i Fraternitas Saturni, utemeljitelj jedne operativne mitologije, odnosno verovanja da se nevidljive sile mogu meriti, skladištiti, usmeravati i koristiti. Njegov zatvor i spaljivanje knjiga nisu samo epilog jedne tragične sudbine. Oni su potvrda granice koju društvo postavlja pred ovakav poduhvat. Smem li da manipulišem nevidljivim silama? Da, ako sam inicijat u tajnom redu. Ne, ako sam naučnik koji tvrdi da ima dokaze. Fraternitas Saturni je preživeo jer je ostao u sferi tajne. Rajh je uništen jer je izašao na svetlost dana. Fraternitas Saturni je, prema dostupnim izvorima, prepoznao ovu srodnost, i uključio Rajhove ideje u svoj eklektični sistem.

Na ovom mestu moram ubaciti još jednog igrača u Saturnovo polje, a to je Frensis Bekon. Više je nego jasno da je moguće povući strukturalnu vezu između Bekonovog spisa Nova Atlantida, pristupa Nikole Tesle, Vilhelma Rajha i shvatanju magije u Fraternitas Saturni. Upravo ta veza otkriva jednu od najmoćnijih struja u istoriji evropske misli: ideju o tajnom bratstvu naučnika-magova koje poseduje više znanje i koristi ga za proučavanje i preobražaj stvarnosti. Nije li to rozenkrojcerski ideal?

U svom nedovršenom spisu Nova Atlantida (objavljenom 1626. godine), Frensis Bekon opisuje misteriozno ostrvo Bensalem kojim upravlja tajni red Solomonska kuća. Ovo bratstvo je, kako jedan od likova kaže, oko ovog kraljevstva posvećeno proučavanju dela i stvorenja Božjih. Ključno je Bekonovo objašnjenje svrhe ovog reda: znanje o uzrocima i tajnim kretanjima stvari; i proširenje granica ljudskog carstva, do izvođenja svih stvari koje su moguće. Ova rečenica sažima čitav jedan svetonazor, znanje nije radi kontemplacije, već radi moći. Solomonska kuća je zamišljena kao elitna institucija od svega 36 mudraca (broj solarnog magičnog kvadrata) koji poseduju eksperimentalne laboratorije, kontrolišu poljoprivredu, medicinu, čak i kuće prevara čula gde izvode lažne pojave i iluzije. Oni putuju svetom pod lažnim identitetima (trgovci svetlošću), sakupljaju znanja iz svih kultura i zatim ih primenjuju za dobrobit Bensalema, ali iza zatvorenih vrata.

Ono što povezuje Bekona, Teslu, Rajha i Fraternitas Saturni jeste upravo ova kartezijansko-bekonovska paradigma: priroda je tajna u koju treba prodreti, da bi otkrila svoje skrivene mehanizme. Razlika je samo u stepenu ezoteričnosti i vrsti moći kojoj se teži. Bekon nije bio okultista, ali je bio jedan od arhitekata moderne nauke. Metodološki i svetonazorski stajao je na istim temeljima kao i renesansni magovi: verovanje da postoji skriveni poredak stvari, da ga elitna grupa iniciranih može razumeti, i da to razumevanje daje moć nad prirodom.

Fraternitas Saturni predstavlja, moglo bi se reći, radikalizaciju onoga što je Bekon tek nagovestio. Tamo gde Bekon piše o kućama prevara čula, eksperimentalnim postavkama koje proizvode iluzije, Fraternitas Saturni ima rituale prizivanja duhova. Tamo gde Bekon govori o trgovcima svetlošću koji tajno putuju svetom sakupljajući znanje, Fraternitas Saturni ima svoju mrežu inicijata. Tamo gde Bekon sanja o proširenju granica ljudskog carstva, Fraternitas Saturni praktikuje magiju koja treba da adeptu podari božanske moći. Zanimljivo je da se Bekonovo delo često navodi kao inspiracija za osnivanje Kraljevskog društva iz 1660. godine, prvog zvaničnog naučnog udruženja. Ono što je Bekon zamišljao kao tajni red mudraca, postalo je javna institucija. Nauka je, u određenom smislu, institucionalizovana magija, sistematsko, kolektivno, metodično ispitivanje prirode radi sticanja moći nad njom. Fraternitas Saturni i njima slični redovi predstavljaju u tom smislu alternativnu, okultnu granu ovog bekonovskog nasleđa. Oni su odbacili javnost i institucionalizaciju, zadržali su tajnost i elitizam, i zadržali su jezik višeg znanja, ali su mu dodali teozofiju, kabalu i seksualnu magiju.

Ovo moje prepoznavanje Bekonovog odjeka iz daljine povodom ove teme otkriva ideološku maticu iz koje su izrasli i moderna nauka i moderni okultizam. Bekon nije bio samo otac empirizma, on je bio i arhitekta jedne utopije moći, u kojoj tajni red naučnika-mudraca upravlja svetom iz senke. Tu utopiju, u različitim varijacijama, preuzeli su i prosvetitelji (Kraljevsko društvo) i oni koji su odbacili prosvetiteljstvo (okultni redovi poput Fraternitas Saturni).

Konačno, i suprotno brojnim predrasudama, Fraternitas Saturni nije bio isključivo seksualno-magijski, ali je ta praksa zauzimala važno mesto u njegovom sistemu. Dok je O.T.O. o seksualnoj magiji govorio u nejasnim šiframa, Fraternitas Saturni je objavio izuzetno direktne priručnike. U njihovoj simbolici, falus je zemaljsko ispoljavanje božanske moći volje i imaginacije; vagina je simbol haosa kao kreativnog temelja bića; muško seme je vozilo božanskog duha. Tantričke prakse imaju za cilj preobražaj generativne energije u duhovnu energiju. Zbog toga je pre važnih rituala propisivan period apstinencije do 180 dana, a za najviše stepene zahtevala se potpuna apstinencija.

V Nacističke senke i posleratni raskoli

Sa dolaskom nacista na vlast Fraternitas Saturni je, kao i većina okultnih društava zabranjen. Groše je pobegao u Švajcarsku (Ticin), a potom u severnu Italiju, odakle je 1943. izbačen i vraćen u Nemačku. Posle rata, Groše se nastanio u Zapadnom Berlinu i 1950. godine zvanično obnovio red, pokušavajući da ga pretvori u krovnu organizaciju za sve nemačke ezoterične grupe. Međutim, njegova smrt 1964. godine izazvala je rat za nasleđe koji je zauvek rasturio jedinstvo ovog reda. Od tada, istorija reda postaje lavirint. Nastale su frakcije:

1. Zvaničan Fraternitas Saturni (današnji legalni naslednik): diskretan, fokusiran na arhivu, i dalje aktivan u Nemačkoj.

2.  Ordo Saturni (osnovan 1982. od strane Dietera Hajkauza nakon sudskog spora oko imena): više naučno orijentisan (parapsihologija), otvoreniji prema teozofiji i bliži Krolijevom učenju.

3.  Communion of Saturn (CoS): međunarodni ogranak, nastao iz obe frakcije, prilagođen engleskom govornom području (oni su danas najzaslužniji za digitalizaciju literature reda).

Literatura o Fraternitas Saturni

-The Fraternitas Saturni: History, Doctrine, and Rituals of the Magical Order of the Brotherhood of Saturn, Stiven E. Faulers. Ovo je kapitalno i najsveobuhvatnije delo na engleskom jeziku o Fraternitas Saturni. Iako je Faulers i sam praktičar, ova knjiga predstavlja ozbiljno istraživanje koje akademija prepoznaje. Autor je doktor germanistike i medievalistike, a njegova studija nudi detaljnu analizu istorije, doktrine i rituala reda od njegovog osnivanja do kasnih 1960-ih godina. Knjiga je doživela nekoliko izdanja, a izdanje iz 2018. godine smatra se najpotpunijim.

-Fire and Ice: The History, Structure, and Rituals of Germany's Most Influential Modern Magical Order: The Brotherhood of Saturn, Stiven E. Faulers. Ovo je prethodno, originalno izdanje Faulersove studije objavljeno 1994. godine. Iako je delo nastalo iz naučnog ugla, njegova svrha je praktična, da prenese znanje i rituale Fraternitas Saturni engleskom govornom području.

-Die Fraternitas Saturni, FS, als Beispiel für einen arkan-mystogenen Geheimorden des 20. Jahrhunderts, Fridrih-Vilhelm Hak. Ova knjiga na nemačkom jeziku je jedan od retkih primera akademske studije o Fraternitas Saturni iz pera spoljnog istraživača. Fridrih-Vilhelm Hak (1935-1991) se bavio proučavanjem religija, sa posebnim fokusom na ezoterijske i pseudoreligijske pokrete. Njegovo delo iz 1977. godine predstavlja ranu analizu Fraternitas Saturni kao arkano-mistogenog tajnog društva XX veka.

-Die ersten Jahre der Fraternitas Saturni, priredio Folker Lehler. Ova knjiga, čiji je podnaslov Pod razmatranjem prepiske između Gregora A. Gregoriusa (Eugen Groše) i Rah-Omira (Wilhelm Quintscher), predstavlja izuzetno vrednu primarnu građu za istraživače. Kroz objavljenu prepisku osnivača reda, ona nudi uvid u samu genezu Fraternitas Saturni i njegove unutrašnje odnose. Ovo je jedan od ključnih izvora za razumevanje ranog perioda reda.

Rad prosvetiteljske oligarhije

U nedovršenom spisu „Nova Atlantida“ renesansni duh Engleske, Fransis Bekon, opisivao je utopijsko ostrvo Bensalem na Pacifiku kao ovaploćenje visoko moralne i razvijene zajednice, očito rozenkrojcerskog uređenja, kojim je vladalo Društvo doma Solomonova za koje se u spisu kaže: „Svrha naše ustanove je saznavanje uzroka i tajni kretanja stvari, i proširenja međa ljudskog gospodarenja, radi postizanja svega što je mogućno.“ Čitav sistem Bensalema je izgrađen na načelima Društva koje je potpuno okrenuto nauci. Zajednica ustanovljena u Bensalemu ima misiju i podređena je cilju postizanja svega što je mogućno. Bekon u tom spisu navodi čitav niz tehničkih i tehnoloških dostignuća koji u njegovo vreme nisu postojali, a mnogi još uvek ne postoje. Ukratko, ovo je utopijska projekcija Nove Atlantide kojom je protestantska kolonija na tlu Severne Amerike trebalo da postane. Umesto visoko moralne rozenkrojcerske sakralne države, severnoamerička federalna republika postala je svetski hegemon vršeći volju finansijskog kapitala globalne oligarhije / plutokratije u ime vulgarnog materijalističkog monoteizma tržišta i novca.

Premostiti ambis vremena i prostora oduvek je bio san vodećih duhova čovečanstva. U osvit novog doba, nauka je trebalo biti ta koja će to omogućiti. Međutim, umesto jednostavnosti, nauka je izgradila skupu i nezgrapnu mašineriju, koja odražava vladajuću tehnologiju moći. To što danas imamo na delu nije  nauka u svom punom kapacitetu, nego interesom vođena ograničena birokratizovana nauka velikog novca i strukture moći čiji je cilj ugnjetavanje, tlačenje i iskorišćavanje čovečanstva, ograničavanje i satiranje njegovih stvaralačkih moći u ime izopačene dominacije i pseudomesijanskog sna o prosvećenom liderstvu svetske oligarhije i plutokratije. Povodom takve nauke, prirodnjak Konrad Lorenc kaže da tzv Big Science nije nauka o najvećim i najvišim stvarima na našoj planeti, nije nauka o ljudskoj duši i ljudskom duhu, nego je isključivo ono što donosi mnogo novca ili velike količine energije, ili daje veliku moć, pa bilo to i samo moć da se uništi sve istinski veliko i lepo. Osim toga, današnja nauka je ograničena ideološkim fatamorganama, jer, kako Lorenc kaže, naučnici takođe pate od kulturnih bolesti, odnosno bolesti kulture.

Svetska oligarhija i plutokratija je savremeni ljudski i istorijski izraz klipotične koprene koja je vekovima prekrivala Zemlju, a poslednjih stotinu godina sve jače i jače, menjajući oblike svog ispoljavanja. Manipulišući marcijalnim energijama, plutokratija je, (da parafraziram jedno opšte shvatanje), ljudsku želju za životom blokirala strahom; manipulišući energijama Merkura zadovoljstvo su blokirali krivicom; solarnu volju blokirali su sumnjama i stidom; venuzijansku ljubav blokirali su depresijom i seksualnom izopačenošću; jovialnu istinu natkrilili su lažima; lunarnu viziju zamaglili su opsenom; saturnalnu kosmičku energiju zaprečili su prokletstvom nužnosti zemaljskog tereta. Upravo taj teret, povećanjem volumena čovečanstva i civilizacijskog prostiranja, iziskuje više napora od svake generacije da, kako to primećuje Konrad Lorenc, zadovolji potrebu za prilagođavanjem i preoblikovanjem prenetog kulturnog nasleđa prethodnih pokoljenja. Otud pojava sumanute ideje prosvetiteljskog mentaliteta da se racionalnim putem, društvenim inženjeringom, može stvoriti nova kultura ni iz čega! Povodom toga Lorenc kaže da bi za ostvarenje takvog cilja bilo potrebno uništiti roditeljsku kulturu, a što bi u krajnjoj liniji vodilo ka nekulturi, s obzirom da kultura nije proizvod racionalnog planiranja. Uostalom, kako se ljudsko biće uopšte može poistovetiti sa takvom projektovanom kulturom? Tu nije reč o kulturi nego o parakulturnom supstratu. Iz tog razloga ljudi projektovane kulture završavaju u subkulturnim grupacijama i nekulturi.

iz filma Frica langa

Svetska oligarhija / plutokratija insistira na trendovima, na zakonitostima vremena čiji su oni nepogrešivi tumači i demijurzi, te otud zahtevi za poštovanjem standarda modernosti, savremenosti, trenutka koji je već prošao, promenivši modalitete koje smo tek naučili i usvojili. I tako u beskraj, uvek kaskamo za progresom, a zapravo ne idemo nikuda, jer modernost ima bezbroj lica, iako u suštini reciklira jedan neprirodan status quo u funkciji održanja klipotične moći svetske vlasti. Ta moć i njeni nosioci jesu izopačeni izraz principa biblijske Kurve Vavilonske, viđene kao bezdušnu trgovačku svetsku varoš.

Na jednom mestu, govoreći o boginji Kali, Mirča Elijade ističe da onaj ko živi pod vlašću vremena žrtva je svakojakih patnji, a oslobođenje je zapravo ukidanje vremena, izbegavanje sveopšte promene. To je standard istočnih škola, dok škola objavljena „Knjigom zakona“ ukazuje na izazivanje promena i gospodarenjem nad procesom koji iz toga sledi. Oligarhija prividno pokazuje tu osobinu i nameru upravljanja vremenom, odnosno istorijom, ali ona suštinski nije sposobna da prihvati zakon slobodne volje. U protivnom ne bi posledice njenog delovanja bile tako razorne. Delujući u ime apstraktnog čoveka i na tom čoveku uobličenog takođe apstraktnog, ideološkog čovečanstva, oni ispuštaju iz vida konkretne ljude i njihov prirodni ambijent. Njihov imperativ je stalna promena, potpuno pokoravanje vremenu, sumanuta dijalektika čiji je jedini cilj održanje i rast njihove moći. Oni istoriju stvaraju „ex nihilo“, svodeći život na planeti u jednu jedinu ravan, u koncept pravolinijskog vremena čija se eshatološka svrha gubi u milenarističkim maglama raznovrsnog prosvetiteljskog i mesijanskog voluntarizma. Rezultat svega toga je opšta zbunjenost i izgubljenost većine ljudi. U naše doba ljudi sve teže razumevaju šta se dešava i zbog čega, a nekada, u daljoj prošlosti, to nije bio slučaj, jer se nijedna pojava nije mogla razumeti a da to ne vodi razumevanju svega. Čoveku prošlosti je bio mnogo jasniji njegov položaj u univerzumu, a samim tim i u ljudskoj zajednici.

Govoreći o svrsi „Knjige zakona“, Kenet Grant kaže da se ona može okarakterisati kao zapadnjačka tantra, koja je za razliku od indijske tantričke tradicije, univerzalna jer se odnosi na čitavo čovečanstvo. Zato nije slučajno da je diktirana jednom Britancu (Kroliju), upravo na engleskom jeziku u vreme kada je Britanska imperija bila na svom vrhuncu u kojoj Sunce nikada nije zalazilo, dok je zlatno doba svetskog širenja engleskog jezika tek predstojilo. Knjiga se ovaplotila u Egiptu, odražavajući sliku drevnih egipatskih bogova pomešanih sa apokaliptičkim figurama i načelima, dajući novi impuls opštoj renesansi staroegipatskih motiva u okultizmu na Zapadu kako je to postalo trend još od kraja XVIII veka. Grant kaže da „Knjiga zakona“ sadrži univerzalne ključeve moći pomoću kojih će čovek može prodreti u najdublje ćelije Vremena i Prostora te da istraži nepoznate dimenzije bez upotrebe nezgrapne mašinerije kakva je sada potrebna za naučne pristupe objektivnom univerzumu. Po Grantu je trenutno na delu pseudonaučni princip koji pretpostavlja da čovek može pobediti Prostor i Vreme samo ako je spreman da plati velike sume novca za opremu koja će se pokazati potpuno nepotrebnom. 

Očigledno je da oligarhija nema mentalnog kapaciteta za takav pristup nauci kojim se njoj iz ruku otima monopolska pozicija skopčana sa izrabljivačkim odnosima, koji čine glavnu prepreku suštinskom razvoju nauke. Setimo se sudbine legendarnog Nikole Tesle i stvari će biti kristalno jasne. Energija može biti gotovo besplatna i dostupna svima, ili će biti skupa i dostupna samo onima koji imaju novca. Očito je pobedio duh trgovačkog monopolizma. Pri takvom stanju stvari, u tako skrojenom sistemu nečasne trgovine skopčane sa nasiljem i nametanjem, one zdrave ljudske ambicije su bezvredne pa i štetne.

Nikola Tesla kao Bafomet

Konrad Lorenc je ukazivao da napredak nauke i sve što čovek čini da umanji ljudske patnje na paradoksalan način doprinose opadanju i propadanju čovečanstva. On ispravno primećuje da prve propadaju upravo one najplemenitije i uzvišene ljudske osobine i sposobnosti, one koje sa pravom osećamo i vrednujemo kao specifično ljudske. Velika gustina naseljenosti vodi ka umanjivanju vrednovanja društvenog kontakta, ka bagatelisanju međuljudskih odnosa i rađanju otuđenosti, apatije i ravnodušnosti prema drugim ljudima. To je jedna od ključnih psiholoških posledica demografske eksplozije čovečanstva praćene urbanizacijom bez presedana u poznatoj nam istoriji. Otud suštinski altruizam i nije moguć u velikom gradu. Lorenc kaže:

„Našu ljubav prema bližnjima toliko razređuju mase bližnjih, suviše bliskih, da ona na kraju nestaje bez traga. Ko uopšte još želi da ispolji srdačna i topla osećanja za ljude, mora da ih susredi na malen broj prijatelja, jer nismo tako stvoreni da možemo da volimo sve ljude, ma kako pravilan i etičan bio zahtev da to činimo.“ Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998. str. 27.

U takvim uslovima života teško je nekakvim društvenim inženjeringom stvoriti novog, humanog, prosvećenog čoveka. U suštini, reč je o velikoj laži, jer oligarhiji nije cilj stvarati humane ljude nego dehumanizovane podljudske zveri, idealne robove i potrošače, jer:

„Samovrednovanje modernog čoveka sa punim pravom zahteva potvrđivanje njegove individualnosti. Čoveka njegova filogeneza nije tako konstruisana da bi, poput mrava ili termita, podneo da bude anoniman i posve zamenljiv element među milionima potpuno istovrsnih elemenata.“ Konrad Lorenc, isto, str. 82.