Alister Kroli, politika i ideologija

Alister Kroli

Knjiga Marka Pasija Aleister Crowley and the Temptation of Politics, istražuje složeni odnos između Alistera Krolija i politike. Pasi istražuje kako su se Krolijevi ezoterijski i religijski pogledi, posebno telema, presecali sa političkim ideologijama i dešavanjima njegovog vremena. Knjiga pokazuje da Kroli nije bio samo čudak ili šarlatan, već intelektualac čije se delovanje može razumeti u kontekstu evropske kulturne i političke istorije. Ova knjiga pruža temeljnu analizu političkih aspekata Krolijevog života i dela, ističući njegovu složenost i uticaj na modernu ezoterijsku i političku misao. 

U prvom poglavlju pod nazivom An unspeakable life, Pasi daje kratku biografsku skicu Krolijevog života, ističući ključne trenutke koji su oblikovali njegovu političku svest: od boravka na Kembridžu i uticaja racionalizma, preko inicijacije u Hermetički Red Zlatna zora, do primanja Knjige zakona 1904. godine u Kairu. Naglašava se uloga njegovog ranog odbacivanja hrišćanstva, kontakta sa ezoteričnim tradicijama, kao i njegova sklonost ka romantičarskom, antimodernističkom i elitističkom gledištu. 

U poglavlju Magical politics autor se bavi Krolijevim političkim idejama i njihovim razvojem. Pasi pokazuje da su Krolijevi stavovi bili protivrečni. Sa jedne strane, on je bio zagovornik prosvetiteljskih vrednosti i naučnog pristupa magiji, a sa druge, pokazivao je sklonost ka reakcionarnim, feudalnim i elitističkim shvatanjima. Posebno se analizira njegov odnos prema hrišćanstvu, demokratiji, te fašizmu i nacizmu. Njegova doktrina telema se tumači kao pokušaj da se religija i politika spoje u novi društveni poredak.

U knjizi Pasi razbija ukorenjeni mit da je Kroli bio isključivo apolitični mistik i individualista. Naprotiv, autor pokazuje da je Kroli bio duboko zaokupljen politikom i preobražajem sveta. Iako nikada nije razvio koherentnu političku doktrinu, Kroli je stalno bio u iskušenju da telemu pretvori u metapolitički projekat. Pasi ne tvrdi da je Kroli bio fašista ili komunista, već da je bio strukturalno sklon totalnim vizijama. Verovao je u dolazak Novog eona, u elitu probuđenih i u propast stare civilizacije. Ta kombinacija ga čini paradigmatičnom figurom modernog ezoterijskog revolucionara, proroka koji želi novi svet, ali nema političko telo. Kroli je, prema Pasiju, razvio političku imaginaciju bez realne politike. Njegova fascinacija snagom, hijerarhijom i istorijskim preokretom ostala je u domenu mita, magije i retorike, nikada ne prelazeći u organizovani pokret.

Nevezano za Pasijeve uvide, možemo zaključiti da Kroli prezire demokratiju jer je vidi kao vladavinu „stada“, ali istovremeno sanja o novoj aristokratiji, ne krvnoj, već duhovnoj. Ne bi se reklo da Kroli veruje u jednakost, već da smatra kako su ljudi ontološki nejednaki po svojoj Volji, mada njegov pamflet Liber Oz liči na manifest hiperbolisanih ljudskih prava. Naizgled paradoksalno, Kroli ponekad koristi i revolucionarnu, gotovo komunističku retoriku. Može biti da je on u komunizmu video snagu koja razara stari poredak i oslobađa energiju za novi svet, ali tu se sličnost završava. Za razliku od komunizma, koji teži ukidanju hijerarhija, Kroli zahteva radikalnu hijerarhiju Volje. Njegova vizija je gnostička: mali broj probuđenih vlada nad neprobuđenima. On želi revoluciju, ali ne i jednakost. Ta jednakost postoji među posvećenicima, među braćom, a ne između posvećenih i profanih, ne između telemita i robova.

Pasi se u knjizi bavi i pitanjem Krolijevog odnosa prema fašizmu. On jasno naglašava da Kroli nikada nije bio član fašističkog pokreta, niti je razvio politički program u tom pravcu. Ipak, njegova fascinacija autoritetom, snagom i imperijalnom simbolikom ima strukturalne sličnosti sa fašističkim mentalitetom. Kroli prezire slabost i vidi istoriju kao borbu jakih i slabih. Njegov jezik često je ratnički, hijerarhijski i elitistički. U tom smislu, on deli sa fašizmom jednu duboku emocionalnu matricu: želju za potpunim preobražajem kroz silu Volje. Ipak, razlika je ključna, jer fašizam traži masovni pokret, dok Kroli ostaje aristokrata duha. Njegova revolucija nikada nije populistička. U tom smislu, njegova politika nije institucionalna, već ontološka, pošto svet treba da bude uređen prema zakonu Volje, a ne prema zakonima mase. Pasi naglašava da Kroli nikada nije razvio doslednu političku teoriju, ali je stalno imao na umu da telema može postati osnova nove civilizacije. Novi eon i zakon teleme nisu samo mistične kategorije, već elementi jednog totalnog narativa preobražaja. Kroli ne želi reformu institucija, već preoblikovanje same ljudske prirode. Njegov projekat nije politički u klasičnom smislu, već metapolitički, jer teži promeni simboličkog horizonta čovečanstva. U tome je sličan velikim revolucionarnim ideologijama 20. veka, koje takođe obećavaju „novog čoveka“. Pasi zaključuje da Kroli nije jednostavno bio politički oportunista, već da je njegov politički angažman bio neraskidivo povezan sa njegovom religijskom misijom i ezoteričnim pogledom na svet. Kroli je video političke pokrete i režime svog vremena kao potencijalne nosioce novog duhovnog doba, ali je istovremeno pokazivao nedoslednost i pragmatizam u svojim savezima.

Treće poglavlje nosi naslov Dangerous liaisons, i tu Pasi istražuje Krolijeve kontakte sa ličnostima koje su bile politički angažovane ili uticajne. Među njima su: 

-J. F. C. Fuller, britanski general i teoretičar ratovanja, blizak Kroliju u mladosti, a kasnije blizak britanskim fašistima; 

-Tom Driberg, novinar i političar, pripadnik Komunističke partije, a kasnije Laburističke stranke, Krolijev prijatelj i potencijalni učenik. Driberg je radio za MI5 kao informator; 

-Volter Duranti (Walter Duranty), moskovski dopisnik New York Timesa, Krolijev prijatelj iz Pariza, preko koga je Kroli pokušao da dopre do sovjetskih vlasti sa svojom religijskom porukom. Ovi odnosi ilustruju kako je Kroli tražio političke veze kako bi promovisao telemu.

Kroli je tokom života bio predmet brojnih spekulacija o vezi sa obaveštajnim službama, posebno britanskom MI6. Ove teorije su bile potkrepljene njegovim putovanjima, poznanstvima i sklonošću za tajnovitošću. Povodom toga, u knjizi se iznose neke ključne epizode:

1. Kroli je tokom Prvog svetskog rata živeo u SAD i radio za nemački propagandni list The Fatherland, vođen od strane Georgea Sylvestera Vierecka. Kroli je kasnije tvrdio da je to bio deo tajne misije pod okriljem britanske obaveštajne službe, da bi diskreditovao nemačku propagandu pisanjem preterano apsurdnih i ekstremnih tekstova. Povodom toga ima indicija da je Kroli pokušao da stupi u kontakt sa britanskim službama, ali nema čvrstih dokaza o regularnoj saradnji.

2. Tokom Drugog svetskog rata, Kroli je aktivno nudio svoje usluge britanskim obaveštajcima. Posebno je tražio da ispita Rudolfa Hesa nakon njegovog leta u Britaniju 1941. godine, tvrdeći da može da dešifrije njegove motive kroz astrološke i magične metode. Takođe, nema dokaza da je ova Krolijeva ponuda prihvaćena.

3. Maksvel Najt (Maxwell Knight), šef odeljenja MI5 za nadzor nad subverzivnim grupama, bio je prijatelj sa Krolijem. Najt je verovatno video u Kroliju izvor informacija o ezoteričnim i političkim krugovima. 

4. Istoričar Ričar B. Spens (Richard B. Spence) u knjizi Secret Agent 666 tvrdi da je Kroli bio povezan sa britanskom obaveštajnom službom tokom više perioda, ali priznaje da su dokazi posredni i spekulativni.

Kao što se može pretpostaviti, većina zvaničnih arhiva MI6 i MI5 još uvek nije dostupna, pa se temeljna istina teško može utvrditi. Ipak, ima indicija da pretpostavimo da je Kroli verovatno služio kao povremeni informator, ali nije bio redovni agent u klasičnom smislu. Njegova sklonost ka tajnama, manipulaciji i drami činila ga je prirodnim svedokom i posrednikom u različitim krugovima, što su obaveštajne službe eventualno koristile, ali ne uvek na organizovan način.

The Mouth of Hell je naslov poglavlje je posvećeno Krolijevom susretu sa portugalskim pesnikom Fernandom Pesoom 1930. godine. Analizira se njihov zajednički interes za ezoteriju, kao i skandalozna inscenacija Krolijevog lažnog samoubistva u Portugalu. Ova epizoda se dovodi u vezu sa teorijama zavere i spekulacijama o Krolijevom uticaju na nacističku Nemačku.

Alister Kroli i Fernando Pesoa igraju šah

U poglavlju Counter-initiation and conspiracy, Pasi razmatra kako je Kroli percipiran među tradicionalistima i teoretičarima zavere. Posebno se osvrće na stavove Rene Genona, koji je Krolija smatrao predstavnikom kontrainicijacije, i Juliusa Evolu, koji je imao složeniji, ambivalentniji odnos prema njemu. Takođe se analizira kako su italijanske fašističke vlasti i britanske obaveštajne službe posmatrale Krolija.

Na kraju knjige ima dva dodatka, a onaj koji je napisao Hans Thomas Hakl i koji se tiče napomena o odnosu Evole i Krolija, je posebno zanimljiv. Hakl detaljnije istražuje odnos između ove dvojice. Evola je Krolija smatrao značajnom, ali kontroverznom figurom, čiji je rad imao odreden uticaj na njegovo razumevanje magije i inicijacije, iako je kritikovao neke aspekte Krolijevog pristupa. Hakl naglašava da Evola nije delio Genonovo potpuno odbacivanje Krolija, već ga je posmatrao kao složenog i delimično značajnog autora. Julius Evola je posmatrao Krolija kroz prizmu tradicionalističke kritike modernog sveta. Evola je smartao da Kroli poseduje autentično znanje i iskustvo u oblasti magije, posebno u vezi sa ritualima i tehnikama transformacije svesti. Ipak, Evola je kritikovao Krolijev „hedonistički“ i individualistički pristup, koji je, po njegovom mišljenju, vulgarizovao i profanisao inicijacijsku tradiciju. Krolijeva težnja da magiju učini dostupnom „svima“ bila je u suprotnosti sa Evolinim elitističkim i hijerarhijskim shvatanjem ezoterije. Mislim da je to gledište delimično pogrešno, jer je Kroli, istina, nudio reč zakona teleme svima, ali to ne znači da je zaista i verovao u sposobnost baš svakog da usvoji i sledi taj zakon. Dalje, Evola je video u telemi potencijal za obnovu herojskog pogleda na svet, ali je smatrao da je Kroli tu viziju iskvario mešanjem sa dekadentnim, senzualističkim i anarhističkim elementima. Evola vrednuje Krolija kao primer savremenog maga koji je pao u zamku modernog materijalizma, iako priznaje snagu nekih njegovih ritualnih formulacija. Dakle, Evola nije Krolija potpuno odbacivao, ali ga je kritikovao zbog nedostatka tradicionalne discipline i metafizičke čistote. 

Naposletku, Kroli i Evola stoje na dve različite, ali duboko povezane tačke unutar zapadne ezoterijske modernosti. Obojica su sebe videli kao glasnike kraja jednog sveta i začetnike drugog, ali su taj kraj i taj početak tumačili na radikalno različite načine. Ako je Kroli bio gnostički prorok individualne transgresije, Evola je bio metafizički aristokrata političke restauracije. Obojica polaze od iste dijagnoze: moderna civilizacija je u dekadenciji. Međutim, njihovi odgovori na tu krizu otkrivaju suprotne ontologije. Kod Krolija, centralni pojam je Volja (True Will). Ona je unutrašnja, jedinstvena i kosmički usklađena, ali u krajnjoj instanci individualna. Svaki čovek nosi sopstvenu Volju i mora je otkriti kroz rad, inicijaciju i samorazgradnju ega. Kod Evole, temelj nije Volja već Tradicionalni Princip kao nadlični, hijerarhijski i nadistorijski poredak koji dolazi „odozgo“. Pojedinac nije izvor smisla, već njegova funkcija. Evolina metafizika je vertikalna, a Krolijeva radikalno imanentna. Krolijev telemita (novi čovek) je mag, onaj koji stvara realnost kroz svest, ritual i imaginaciju. On razbija granice moralnosti, religije i identiteta kako bi spoznao svoju Volju i delovao u skladu sa njom. Evolin integralni čovek* je ratnik-duhovnik, figura asketske discipline, hladne distance i hijerarhijske poslušnosti principu. Njegov ideal nije transgresija, već samo-nadilaženje kroz formu i red. Jedan ruši granice kako bi otvorio prostor za nešto novo, drugi ih obnavlja. 

Julius Evola

Kao što je rečeno, Kroli nikada nije uspeo da telemu pretvori u politički projekat jer je ona po strukturi metapolitički mit. On govori o Novom Eonu, ali nema model države. Evola, naprotiv, eksplicitno želi obnovu tradicionalne države, hijerarhijske i sakralne. Njegova kritika demokratije, liberalizma i egalitarizma je sistematska i politički artikulisana. U tom smislu, logično, Kroli želi revoluciju svesti, a Evola obnovu poretka, povratak Tradiciji, pa je stoga on tradicionalista u ideološkom smislu. I dalje, kao što možemo naslutiti, obojica preziru mase, ali iz različitih razloga. Kroli ih vidi kao neprobuđene, u vlasti klipota, nesposobne za Volju. Evola ih vidi kao degenerisane, nesposobne za Tradiciju. U jungianskom ključu, Kroli i Evola predstavljaju dva arhetipska odgovora na krizu Zapada: Kroli je senka liberalne modernosti (haos, transgresija, eros), a Evola je senka autoritarne modernosti (red, hijerarhija, tanatos). Obojica pokazuju da racionalni projekat Zapada nosi u sebi potisnutu žudnju za totalnim smislom.

-----------------------------------

* Podsetimo se, ključna karakteristika Evolinog integralnog čoveka jeste celovitost bića, budući da on nije podeljen između tela, duha i duše, već ih harmonizuje u jedinstvenu celinu. Evola odbacuje modernu fragmentaciju ličnosti. Druga osobenost integralnog čoveka je njegova transcendentna orijentacija. Evola naglašava da integralni čovek živi u skladu sa „vertikalnim dimenzijama“ postojanja, tj usmeren je ka višem, metafizičkom principu, a ne samo ka materijalnom svetu. Takođe imamo načelo duhovne discipline koja se oblikuje kroz unutrašnju askezu, samosavladavanje i stalnu težnju ka nadčulnom znanju. Evola se oslanja na hermetizam, hinduizam i budizam, gde se naglašava unutrašnji preobražaj. I konačno, to je aristokratski duh, jer integralnog čoveka Evola vidi kao „aristokratu duha“, zapravo nekoga ko se ne meri društvenim statusom ili bogatstvom, već sposobnošću da živi u skladu sa višim vrednostima.

Ezoterija, politička ideologija i aktuelna kriza

Od drevnih bogova do digitalnog reformatiranja

To što prosečan moderan političar ili glasač misli da su politike XIX, XX i XXI veka izum prosvetiteljstva, ekonomskih teorija ili industrijske revolucije, samo je površinski privid. Političke ideologije su u svojoj suštini sekularizovane i degradirane gnostičko-religijske strukture. One su teološki koncepti koji su skinuli odore i obukli odela, ali su zadržali svoje izvorne ezoterijske i mitološke nosače. Kada ogulimo slojeve savremene politike, ispod njene površinske pene ne nalazimo samo borbu suprostavljenih interesa, već arhitekturu prastarih arhetipova. Da bismo razumeli potpunu dezorijentaciju XXI veka, stanje u kojem su tradicionalne kategorije „levice“ i „desnice“ izgubile svako doktrinarno značenje, potrebno je vratiti se metafizičkim i društvenim korenima koji pokreću ovaj istorijski kazan.

Politička mapa modernog sveta izrasla je na tlu dva suprostavljena kosmička obrasca. Prvi je Put Desne Ruke (Coagula / zoroasterski arhetip). Mojsijevski monoteizam nosi u sebi elemente saveza, pustinje i specifičnog zakona naroda, ali je iranski zoroastrizam prvi u istoriji uspostavio apsolutnu kosmičku binarnost, potpuni dualizam, odnosno borbu Poretka (Aša) protiv Haosa (Druđ). Mojsijevski monoteizam je, zapravo, u velikoj meri preuzeo ovaj zoroasterski okvir tokom vavilonskog ropstva i persijskog uticaja, ali je izvorna matrica zoroasterska. Ahura Mazda vlada kroz hijerarhiju Aršaspanda (svetih bića). Desnica je uvek vertikalna, ona veruje u autoritet, strukturu, tradiciju, granicu i fiksirane uloge. To je matrica koja traži učvršćenu strukturu, granicu, apsolutne moralne aksiome i odbranu kosmosa od udevanja haosa. U svojim sekularizovanim izvedenicama, ovaj impuls je postao temelj konzervativizma i desnog ideološkog spektra. Konzervativizam počiva na ideji da postoji prirodni ili božanski poredak koji se mora sačuvati od raspada i haosa. To je svetlost Poretka koja se bori protiv tmine rasula. Svet se deli na čisto i nečisto, na Istinu i Laž. Nema sive zone. Ovo je temelj desničarskog moralizma i nacionalnog i državnog dogmatizma. Svaka desničarska doktrina, od umerenog tradicionalizma do ekstremnih autoritarnih sistema, zapravo reaktivira zoroastersku matricu: očuvanje Kosmosa (Poretka) pred naletom Haosa (atavizma i subverzije). Konzervativizam i desnica uvek počivaju na ideji da Poredak (Aša) dolazi odozgo i da je nepromenjiv. Tradicija, hijerarhija, nacija, porodica i zakon posmatraju se kao bedemi koji brane civilizaciju od upada kosmičkog i društvenog haosa. Zoroasterski obrazac zahteva jasnu podelu na Prijatelja i Neprijatelja (što je i osnova politologije Karla Šmita, jednog od vodećih teoretičara desnice). Desnica, čak i kada je potpuno sekularizovana, zadržava tu zoroastersku potrebu za fiksiranom strukturnom granicom i odbranom Kosmosa od Hada i tame.

Nasuprot tome imamo Put Leve Ruke (Solve / Arhetip Velike Majke). To su kultovi Inane, Ištar, Izide i indijski tantrički narativi koji funkcionišu na načelu imanencije i transgresije. To je rastakanje čvrstih hijerarhija, brisanje tabua i ukidanje granica radi oslobađanja prvobitne energije. U sekularnom svetu, ova matrica napaja levičarske, socijalističke i anarhističke doktrine. Po toj matrici, Boginja-Majka rađa sve ljude jednake. Pred njom nema hijerarhije. Svi su njena deca i svi se na kraju vraćaju u isti supstrat. To je metafizički temelj komunizma i socijalizma, ukidanje klasa, jednakost i univerzalno bratstvo. U tom smislu, Inana / Ištar je boginja koja spaja suprotnosti: ona je boginja ljubavi i rata, svetlosti i podzemlja. Ona prelazi granice. Jedan od ključnih obreda Inane i Ištar (kao i kasnijih dionizijskih i tantričkih kultova) bio je preokret društvenih uloga: brisanje klasnih razlika, ukidanje tabua, androginost (sveštenici koji menjaju rodni identitet u obredima), i izjednačavanje visokog i niskog.

Međutim, na ovom mestu moram jedan detalj da raščistim. Sveta ženstvenost (sacred femininity), kako je danas u trendu reći, Velika Boginja u mnogim oblicima, obožavana je u sofisticiranim kulturama koje ipak jesu bile kastinske, imale su strogu hijerarhiju, a svako izvrtanje uobičajenih uloga bilo je privremeno i u okviru rituala, kao običaji hramske prostitucije. Dakle, ta vrsta levice ili levosti nije imala anarhičnu komponentu kao svoje osnovno načelo, nego je izlazak iz ustaljenih normi imao za cilj upravo njihovo učvršćivanje. U drevnim civilizacijama Mesopotamije i Egipta, društvo je bilo izrazito hijerarhijsko, kastinsko i sakralno fiksirano. Izvrtanje uloga tokom obreda (poput Akitu festivala u Vavilonu, rituala Ištar ili rimskih Saturnalija) nije imalo za cilj rušenje poretka. Upravo suprotno, to je bio obredno dozvoljen izlazak iz norme kako bi se potisnuti haos bezbedno ispraznio, a društveni poredak ponovo potvrdio i očistio. Isto tako, sjedinjenje sa sveštenicom Ištar ili Inane nije bilo anarhično oslobađanje seksualnosti u modernom smislu, već državni sakralni čin. Vladar se spajao sa Boginjom da bi obezbedio plodnost zemlje, legitimitet svoje krune i stabilnost kosmosa. To je bila izrazito državotvorna magija.

Privremeni Solve (ukidanje normi) služio je isključivo u svrhu konačnog i jačeg Coagula (fiksiranja poretka). Poredak se nakratko suspenduje da bi se svest oslobodila pritiska strukture, ali se odmah potom poredak vraća još jači i utvrđeniji. Da bi preokret uloga imao bilo kakav smisao, poredak mora postojati. Sluga ne može glumiti kralja u ritualu ako van rituala kralj i sluga nisu jasno definisani. Preokret je potvrđivao pravilo. Dakle, drevni kultovi Boginje nikada nisu imali za cilj trajno rušenje hijerarhije, kastinskog poretka i biologije. Oni su te strukture obnavljali kroz ciklični povratak u Pra-Haos. Moderni mislioci poput Viktora Ternera (Victor Turner) i Renea Žirara (René Girard) to nazivaju „liminalnošću u službi strukture“. Drevni svet nije hteo anarhiju jer je znao da ako nema ritualnog ventila, haos će sam provaliti i uništiti carstvo.

Dok desnica traži Boga ili poredak iznad sveta (transcendencija), levica i kultovi Boginje traže božansko u samoj materiji (imanencija, Boginja je sama Zemlja, Malkut / Prakriti). Pošto su u matrijarhalnom i materinskom arhetipu, sva deca jednaka jer potiču iz iste utrobe (Zemlje), otuda komunizam i socijalizam teže ukidanju veštačkih hijerarhija koje je uspostavio Otac / Poredak. Put Desne Ruke fiksira i gradi (Coagula), dok Put Leve Ruke rastače i oslobađa (Solve). Komunizam i revolucionarne doktrine su čisti Solve proces, rušenje starih klasnih, religijskih i porodičnih struktura da bi se stvorilo besklasno i nadetničko, nadnacionalno neograničeno, poperovsko otvoreno društvo. Ipak, imajmo na umu da ova podela nije ontološka, nego je prvenstveno arhetipska. To znači da nijedna stvarna politička opcija nije čisto Coagula ili čisto Solve. Svaka sadrži oba, samo u različitim proporcijama. Desnica nije samo poredak, jer i ona koristi transgresiju da bi ga učvrstila (ritual, žrtva, rat). Levica takođe nije samo rastakanje, jer ona stvara novi poredak iz haosa (revolucija, diktatura, novi čovek). Razlika je u tome koji princip dominira, a ne koji jedini postoji. To bi bila neka opšta slika.

Dakle, jasna je razlika između drevne obredne transgresije i revolucionarnog nihilizma. U tom smislu moderna sekularna levica je napravila fatalnu alhemijsku grešku: uzela je obredni metod (transgresiju) i proglasila ga za trajno stanje društva! Umesto da inverzija uloga bude privremeni praznik koji uspostavlja mir, moderna levica zahteva da se norma trajno ukine, a izuzetak proglasi novom normom. Drevni svet je razmišljao u ciklusu (red - haos - obnova reda). Moderna levica razmišlja u linearnoj sekularnoj eshatologiji (permanentna revolucija, trajno rušenje poretka dok se ne stvori utopija, famozna revolucija koja teče, ili ono čuveno geslo jugoslovenskih komunista o odumiranju države). Kada se transgresija izvuče iz hrama i spusti u politiku bez povratka u Poredak, rezultat su sistematski rušilački režimi, od francuskog Terora, preko SSSR-a i Pol Potove Kambodže, gde se rastakanje pretvara u fizičko proždiranje sopstvenog naroda.

Povodom alhemijske greške moderne levice, vredi istaknuti primer savremene Kine kao ekonomsko-civilizacijskog čuda aktuelnog istorijskog trenutka. Maoizam je u svojoj prvoj fazi (naročito tokom Kulturne revolucije) bio čisti zapadno-levičarski Solve, odnosno rušenje starih običaja, kulture, navika i ideja. Rezultat je bio opšti slom, glad i društveni kolaps. Kina je preživela i postala svetsko čudo tek onog trenutka kada je napustila revolucionarni fantazam i vratila se svojoj dubokoj, hiljadugodišnjoj matrici Središnjeg Carstva. Deng Sjaoping i kasniji lideri (uključujući i današnju Kinu), reaktivirali su konfučijanski arhetip: poštovanje reda, porodice, države, meritokratije i harmonije. Oni su zadržali levičarsku komunističku nomenklaturu kao organizacioni oklop, dok su sadržaj napunili tradicijom, nacionalnim suverenitetom i najstrožim drilom produktivnosti. Kina je shvatila ono što zapadna levica odbija da shvati: bez čvrstog Poretka (Coagula), društvo umire od samoproždiranja. Drevni čovek je znao da je Haos sluga Poretka. Moderna levica je pokušala da izgradi kuću na samom Haosu, i zato su njene građevine ili završavale u krvi ili su morale, poput Kine, da se vrate neokonzervativnoj strukturi da ne bi propale. Međutim, put bezobalnog rastakanja još uvek nije napušten kod određenih ideološko-političkih opcija.

Katolička crkva kao alhemijski posrednik

Zapadni modernitet je nastao na izuzetno specifičnom hibridu. Katolička crkva je vekovima držala pod ogromnim naponom dva nepomirljiva koda:

• Proto-levičarsku, subverzivnu i antinomijsku prirodu ranog hrišćanstva (jednakost pred Bogom, zaštita potlačenih, eshatološko ukidanje poretka).

• Imperijalni, pravno-administrativni kalup Rima (stroga hijerarhija, kanon, Pontifex Maximus).

Elejn Pejgls (Elaine Pagels) u svojim radovima o gnosticizmu i ranom hrišćanstvu, kao i Valter Benjamin (Walter Benjamin) i Ernst Bloh (Ernst Bloch), jasno osvetljavaju tu izvornu, hrišćansku infekciju u utrobi Rima. Za rimskog građanina i pagansku elitu, rani hrišćani nisu bili samo sledbenici nove religije, oni su bili ateisti i sociopate. Odbijali su da prinesu žrtvu Geniju Cara (Genius Augusti), što je u Rimu smatrano direktnim činom veleizdaje i rušenjem kosmičkog poretka (Pax Deorum). Hrišćanske zajednice (eklesia) funkcionisale su kao ilegalne, podzemne ćelije. U njima su rob, žena, varvarin i rimski plemić sedeli za istim stolom, deleći imovinu (proto-komunizam iz Dela apostolskih). To je za hijerarhijski, patrijarhalni i ratnički Rim bilo čisto rastakanje društvenog tkiva, proces Solve. Verovanje da je ovaj svet prolazan i pod vlašću demonizovanih arhonata i idolopokloničke imperije, stvorilo je kod hrišćana radikalni odbijajući stav prema državnom aparatu. 

Kada je Rim hrišćanstvo pretvorio u državnu religiju, dogodio se najveći alhemijski obrt u istoriji. Imperija, gubeći svoju vojnu i političku koheziju, preuzima hrišćanstvo da bi preživelo, ali ga istovremeno fiksira i paganizuje kroz strukturu. Crkva preuzima rimsku administrativnu podelu. Rimski Pontifex Maximus (vrhovni sveštenik državnog kulta) postaje Papa. Subverzivna, ekstatična i gnostička preispitivanja bivaju potisnuta (kroz sabore i proglašavanje jeresi), a umesto njih se uspostavlja stroga rimska pravno-kanonska hijerarhija. Unosi se imperijalna ideja da postoji jedan Bog na nebu, jedan Car na zemlji, jedna Crkva u svetu.

Konačno pucanje ove membrane dogodilo se kada su Luter i Kalvin napali „Rimsku bludnicu“ (imperijalni okvir Crkve) u ime unutrašnje, individualne savesti (ranohrišćanskog impulsa). Kada se iz hrišćanstva izbaci Bogočovek, a zadrži njegova ranohrišćanska struktura (jednakost, ukidanje klasa, raj na zemlji, osuda bogatih), dobija se komunizam. Dok je vera u Hrista funkcionisala kao vertikalna osa, ovaj hibrid je stvarao civilizacijsku dinamiku. Međutim, procesom sekularizacije, ta spona je popustila. Vidimo da kada se ukloni Hrist kao alhemijski posrednik, dakle, kada izgori vertikalna osa vere koja je držala u ravnoteži rimsku strukturu (Coagula) i ranohrišćansku eshatološku transgresiju (Solve), te dve komponente ne nestaju. One podivljaju, odvoje se i mutiraju u svoje najstrašnije, čisto sekularne entitete. 

Komunistička partija preuzima ulogu Crkve (nepogrešivo telo), Marksov Kapital postaje Sveto pismo, a Proletarijat postaje Hristos-spasitelj koji pati da bi otkupio grehe sveta i žrtvuje se radi boljeg sutra. Da bi se izgradilo Novo carstvo, staro društvo mora biti potpuno rasformirano. Porodica, tradicija, privatna svojina i stara estetika se moraju spaliti. Kao i u najekstremnijim gnostičkim i ranohrišćanskim sektama, pojedinac ne znači ništa, jer je samo građa za izgradnju Eshatona (besklasnog društva). Rezultat je teror u ime altruizma, humanizma i istorijske neizbežnosti.

Na drugoj strani, kada se rimska potreba za redom, hijerarhijom, imperijom i zakonom očisti od hrišćanskog milosrđa i ideje da su svi ljudi stvoreni po liku Božijem (Imago Dei), dobija se Hitlerov nacionalsocijalizam. Hitlerizam reprizira zoroastrijsku borbu za čistoću, ali je umesto na duhovni nivo spušta u krv i meso. Istina i poredak postaju arijevska rasa, dok Haos postaje parazit, odnosno rasni neprijatelj kojeg treba fizički istrebiti radi očuvanja Kosmosa.

Međutim, imajmo na umu još jednu važnu stvar. Suština ideološkog konflikta Zapada i dalje je u osnovi sukob protestantsko-reformacijskog, rozenkrojcersko-masonskog i prosvetiteljskog projekta i Rimske crkve (koja je u međuvremenu kapitulirala). Ovaj projekat, izrastao iz renesansnog hermetizma, kabale i rozenkrojcerskih manifesta s početka XVII veka, postavio je temelje moderniteta. Njegova lozinka je bila znanje, napredak, naučni racionalizam i svetsko bratstvo čovečanstva. Preko prosvetiteljstva, Velike francuske revolucije i formiranja SAD, ovaj impuls je imao za cilj ukidanje starog, feudalno-sakralnog poretka. Crkva je vekovima jasno prepoznavala ovaj projekat kao svog smrtnog neprijatelja (što se vidi u papskim bulama poput Humanum Genus pape Lava XIII). Crkva je branila ideju Imperiuma, hijerarhije, transcedentnog autoriteta i nepromenjivog prirodnog zakona. U XX veku (naročito nakon Drugog vatikanskog koncila), iscrpljena Crkva gubi metafizičku autonomiju. Ona se svrstala uz svoje dojučerašnje neprijatelje, preuzevši jezik globalnog humanizma, ekumenizma, ljudskih prava i progresivizma. Time je zapadni sakralni bedem srušen iznutra, a rozenkrojcersko-masonska prosvetiteljska vizija unifikovanog, sekularizovanog i naučno upravljanog sveta postala je dominantna dogma Zapadne civilizacije.

Nova situacija

Nalazimo se u stanju potpune semantičke i ezoterijske konfuzije jer su tradicionalni nosioci oba koda zamenili mesta, preuzeli alfe i bete svojih protivnika i stvorili ideološke izopačenosti koje više nemaju nikakvo utemeljenje u klasičnoj ideologiji. Ako pogledamo kako danas funkcionišu moderna levica i moderna desnica, uočićemo potpunu perverziju izvornih arhetipova. Izvorni impuls levice: Solve, kroz oslobađanje potlačenih i marginalizovanih, antiautoritarnost, sloboda govora, borba protiv korporacija i državne birokratije, danas je nešto drugo. Moderna levica je postala glavni zagovornik cenzure, birokratske kontrole, digitalnog nadzora, saveznik megakorporacija i finansijske oligarhije. Ona danas deluje sa zoroastrijanskim fanatizmom: ko se ne uklapa u novu dogmu, biva otkazan (ekskomuniciran). Preuzeli su rimsko-inkvizitorske alate (Coagula) da bi sproveli agenda rastakanja (Solve). Levica je na Zapadu prešla put od radničke klase do ideološkog avangardizma globalnog kapitala. Njena revolucija više nisu fabrike, jer je na delu deindustrijalizacija, već rastakanje tradicije, nacije i biologije (ideološko iskrivljenje rozenkrojcersko-prosvetiteljskog univerzalnog čoveka). Zato je zapadna levica izrazito anti-suverenistička. Tako je levica na Zapadu postala izrazito globalistička, dok je levica u Trećem svetu (izrasla iz anti-kolonijalnih borbi) izrazito suverenistička. Za Treći svet levica je uvek bila nerazdvojna od nacionalnog oslobođenja i odbrane državnog suvereniteta od zapadnog (neo)kolonijalnog kapitala. Za njih je država štit, a ne represivni aparat koji treba srušiti.

Sa druge strane, zapadna desnica, isterana iz institucija, poprimila je ranohrišćanski, anarhični impuls bunta protiv globalnog poretka. Moderna desnica je postala antielitistička, populistička i duboko sumnjičava prema državi, naučnim institucijama i sistemu. Njen diskurs danas zvuči anarhično, protestantski i subverzivno. A kada negde dođe na vlast postaje klovnovski nezgrapna i započinje ratove. Desnica na Zapadu brani nacionalni suverenitet, dok je desnica u Trećem svetu uglavnom kompradorska (posrednička) elita usmerena na integraciju u globalne tokove. To su lokalne oligarhije i hunte koje su neposredno umrežene sa zapadnim kapitalom, Svetskom bankom i globalnim strukturama radi sopstvenog profita. Njima suverenizam smeta jer im ograničava protok kapitala. Dakle, pokušaj rezonovanja kroz stare parametre unutar ovog lavirinta sa ogledalima dovodi posmatrača do potpunog slepila.

Klasični konzervativci su mislili da će kapitalizam zaštititi tradiciju. Dogodilo se suprotno: kapitalizam je najveća Solve sila u istoriji. Da bi tržište neometano raslo, ono mora da sruši sve tradicionalne granice: naciju, porodicu, lokalnu kulturu, pa čak i biološki pol. Globalni kapital danas koristi progresivnu tj levu retoriku jer mu odgovara potpuno fluidan pojedinac bez identiteta, koji je samo čist potrošač. Kada nema metafizičkog centra (onog stožera vere ili jasne filozofske ideje), ideologije postaju identitetske plemenske značke. Politika se više ne vodi oko ideja kako urediti društvo i državu, već oko simbola, estetskih preferencija i tehnološke kontrole. Ljudi ne biraju levicu ili desnicu na osnovu doktrine, već na osnovu toga koji im se psihološki afekt nudi u medijskom prostoru. Dakle, nalazimo se u ambijentu u kome su stare reči postale zamke za misao. Neko ko danas pokušava da razmišlja u kategorijama ja sam levičar ili ja sam desničar zapravo ulazi u lavirint sa ogledalima gde se bori protiv sopstvene senke. Nije uvek jasno da je zapadni globalizam zapravo sekularizovana gnostičko-masonska utopija, dok je otpor tom globalizmu razbijen na stotine regionalnih, suverenističkih frakcija koje ne dele istu ideologiju, ali dele istog protivnika.

Smene narativa i tehnologija nužnosti

Pametni alati, algoritam i digitalna birokratija ne znaju za levicu i desnicu. Tehnopolicija sprovodi i imperijalni red (potpuna kontrola i evidencija) i levičarsko rastakanje privatnosti i starog načina života. Tehnologija je usisala obostranu energiju i pretvorila je u jedinstveni sistem nadzora. Ovo stanje potpunog mešanja signala i konfuzije dovodi do toga da savremeni čovek ima osećaj da živi u dezorijentisanom svetu u kome su sve reči izgubile svoje značenje. Kada su ideološke i političke odrednice (levica / desnica) postale šum i marketinški proizvodi, jedini način da se zadrži bistrina svesti jeste napuštanje tih površinskih kategorija i povratak na analizu osnovnih elemenata svesti i jezika.

Trenutni geopolitički i ideološki sukobi nisu večni. Moć ne vodi ratove do sopstvenog uništenja. Kada cena održavanja konflikta pređe korist koju tenzija donosi, kalkulacija vladajućih struktura se menja. Sa promenom kalkulacije sledi kadrovsko čišćenje, odnosno marginalizacija radikalnih lica i dolazak „tehnokrata mira“. Druga promena jeste promena retorike. Stvara se novi hibridni narativ zarad pacifikacije u narednim decenijama. Postaje vidljiv šok posmatrača koji nisu razumeli da su ideologije bile samo gorivo za održavanje upravljivosti.

U tom procesu, ezoterijska sfera je uvek vesnik promena. Ono što je danas podzemni ezoterijski narativ, sutra postaje filozofski koncept, prekosutra politička ideologija, a za pedeset godina zakon i zdrav razum. Novi misaoni oblici koji nadilaze stare podele već se uobličavaju oko ključnih izazova dekada pred nama: demografskog sloma, krize polova, raspada brakova i krize produktivnosti. Novi narativ neće ponuditi stari fundamentalizam, već neo-hermetički vitalizam: rehabilitaciju muškog i ženskog principa (Hieros Gamos), rađanje kao čin duhovnog otpora tehnološkoj entropiji i produktivnost kao alhemijski čin preobražaja materije. Takav novi ezoterijski narativ ne bi bio povratak tradiciji nego, pre svega, povratak biologiji, ali ne biologiji kao sudbini, već biologiji kao sakralnom činu. Otud polnost nije društveni konstrukt nego susret dva kosmička principa. I dalje, produktivnost nije ekonomska nužnost, nego je alhemijski čin preobražaja materije. Novi narativ ne brani tradiciju od modernosti, nego brani život od entropije.

Polna kriza i krah komunikacije između muškarca i žene nisu nastali zbog nedostatka zakona, već zbog gubitka svete dimenzije polnosti. Kada su polovi svedeni na društvene konstrukte ili suparničke tabore u borbi za resurse, privlačnost je ugasla pod teretom politike i sterilnog racionalizma. Dosadašnji ezoterijski narativi bili su pod snažnim uticajem Solve procesa,  rastakanja polnih uloga, potpunog odvajanja svesti od biologije i slavljenja hiper-individualizma. To je dospelo do svoje krajnje, sekularne tačke u modernim rodnim teorijama i krizi odnosa muškog i ženskog principa. Novi ezoterijski narativ koji se pomalja odustaje od tog destruktivnog rastakanja i pomera se ka radikalnoj komplementarnosti (nova Coagula). 

Kada svet uđe u fazu demografskog odumiranja, sekularni pozivi državnika (rađajte zbog penzionog sistema i BDP-a) deluju potpuno smešno i delotvorno prazno. Niko ne stvara život zbog fiskalne politike. Tu nastupa novi ezoterijski impuls koji problemu demografije prilazi sa potpuno druge visine. Polnost postaje duhovna disciplina. Budi se arhetip seme - predak - potomak. Rađanje se u novom narativu ne definiše kao individualni teror ili konzumentski izbor, već kao sidro svesti u vremenu. Ako je XX vek slavio bekstvo od materijalnog i biološkog kontinuiteta radi duhovne emancipacije, novi narativ prepoznaje da je odbijanje reprodukcije zapravo oblik kosmičke entropije i predaje pred tehnologijom. Rađanje postaje čin duhovnog otpora i očuvanja ljudskog duha pred algoritmizovanim svetom.

Iako je digitalna sfera u svojoj prvoj fazi delovala kao čista sila fragmentacije (Solve), u uslovima medijske rascepkanosti ona postaje najefikasniji Coagula aparat u istoriji. To znači da je postala novi poredak. Ali svaki poredak nosi u sebi seme svog raspada. Očigledno da je digitalni Coagula zapravo najkrhkiji poredak u istoriji, jer nema telo, nema krv, nema dušu. Taj poredak je čista forma bez sadržaja, pa ga je zato i najlakše urušiti, ne snagom, već tišinom. Zato Revolucionar ne napada digitalni poredak, nego ga ignoriše. I time ga ubija.

Pojava kada starije generacije iznenada shvate da omladina živi u potpuno drugom mentalnom i vrednosnom univerzumu, ranije je zahtevala 30 do 50 godina (smenu dve generacije kroz školstvo i štampu). Danas, u uslovima fragmentisane medijske sfere, taj period je skraćen na svega 10 do 15 godina, Propagandno delovanje više ne ide preko centralnog dnevnika ili opštih novina koje prate i roditelji i deca. Ono se odvija u zatvorenim algoritmatskim mehurima (mikro-zajednice, specifični kanali, kratki video formati, digitalne subkulture). Dok starija populacija još uvek vodi ratove iz XX veka ili se bavi prevaziđenim političkim podelama, omladina upija potpuno novu sintaksu. Stariji to ne primećuju ne zato što je tajno, već zato što je za njih nevidljivo, jer nije formatirano za njihov profil svesti. Algoritmi ne samo da prate želje korisnika, već ih navode ka ekstremnijim i čistijim oblicima određenog misaonog obrasca. Ono za šta su nekada bili potrebni sektaški kružoci i godine ubeđivanja, algoritam postiže za nekoliko meseci intenzivnog feed-a.

Na kraju, donosioci odluka se nikada ne menjaju iz prosvetljenja ili moralnog uvida. Oni se menjaju isključivo pod pritiskom nužnosti. Kada stara politika više fizički ne može da se sprovodi, jer nema ko da radi, nema ko da plaća porez, nema ko da održava sisteme ili ratuje, kalkulacija se menja. U tom trenutku, čak i najgori, najkorumpiraniji ili najkratkovidiji lideri bivaju primorani da povuku ispravne poteze radi sopstvenog opstanka na vrhu. Oni će preuzeti taj novi ezoterijski i društveni narativ ne zato što su naprasno zavoleli čovečanstvo ili shvatili dubinu krize reprodukcije i rada, već zato što je to jedina preostala gorivna ćelija za održavanje bilo kakve strukture. Digitalni aparat, koji trenutno deluje kao uzrok opšte dezorijentacije, u rukama pragmatične nužnosti postaće instrument kojim će se u rekordnom roku uspostaviti nova pravila igre. Sve se svodi na to ko prvi definise i kodira te nove misaone oblike pre nego što pritisak nužnosti dostigne tačku pucanja.

Naravno, ovo je presek trenutnog stanja i nagoveštaj jedne mogućnosti, koja čak i ako ostvari optimistički ishod, to je tek jedan predah u stihiji opšteg rastvaranja koje će nastaviti da razlaže sve šta se može razložiti dokle god ima šta da se razlaže. Aspiranti i protagonisti Božanske revolucije katastrofe neće dozvoliti da budu zavarani privremenim i povremenim rešenjima koja ciljaju ka održanju, makar i u krajnje svedenom obliku, svih onih civilizacijskih i kulturnih sadržaja koji samim svojim postojanjem uporno izazivaju i podstiču sopstveno poništavanje. Sva ta rešenja su besmislena jer su osmišljena da sačuvaju upravo onaj ljudski sloj i soj koje revolucija prvenstveno drži na svom nišanu.

Ideologija Novog doba

When the Moon is in the Seventh House

And Jupiter aligns with Mars

Then peace will guide the planets

And love will steer the stars...

Iz mjuzikla Kosa.

Pedesetih godina XX veka, u predgovoru knjige Mefistofeles i Androgin, Mirča Elijade je zapisao da je modernom dobu svojstveno sučeljavanje evropske kulture (kao avangarde modernosti) sa nepoznatima i sa strancima i njihovim svetovima, odnosno sa neevropskim idejama i svetonazorima: 

„Otkrića dubinske psihologije, baš kao i prispevanje vanevropskih etničkih grupa na horizont Istorije, uistinu označavaju nadiranje nepoznatih u polje zapadne svesti, koje je ranije za njih bilo zatvoreno.“

„Astronomska i geografska otkrića renesanse nisu samo potpuno izmenila sliku univerzuma i pojam prostora; ona su osigurala, najmanje za tri naredna veka, naučnu, ekonomsku i političku prevlast Zapada, i istovremeno otvorila put koji neminovno vodi ka jedinstvu sveta. Frojdova otkrića donela su drugi važan prodor, uranjanje u skrivene svetove nesvesnog. Tehnika psihoanalize označila je početak jedne nove vrste silaska u pakao. Kada je Jung otkrio postojanje kolektivnog nesvesnog, istraživanje drevnih riznica - mitova, simbola, slika arhajskog čovečanstva - počelo je da liči na okeanografske i speleološke tehnike.“ 

Mirča Elijade, Mefistofeles i Androgin, Gradac, Čačak, 1996, str. 7.

To je imalo za posledicu rastvaranje do tada uvrežene slike sveta. Ta nova nauka o duši u kombinaciji sa uplivom istočnjačkih učenja i svetonazora, na neki su način poremetili lagani prelaz zapadnjačkog mentaliteta i kulture od religijskog ka čisto racionalnom (kada kažem zapadnjačko mislim na Evropu i njenu kolonijalnu prekookeansku dijasporu). U tom procesu sekularizacije i racionalizacije pridodat je jedan iracionalni i strani element, a to su pogledi na svet vanevropskih i nemodernih kultura.

Pogledajmo šta dalje kaže Elijade pre nego što uronimo u razmatranje onog što je glavni predmet ove rasprave: 

„Značajno je da su se plodovi psihoanalize u kulturi, kao i sve veće zanimanje za proučavanje simbola i mitova, u velikoj meri poklopili sa stupanjem Azije u Istoriju i, pre svega, s političkim i duhovnim buđenjem primitivnih naroda. Posle Drugog svetskog rata, susret sa drugima, sa nepoznatima postao je za zapadnjake istorijska neminovnost... Još ne postoji jasna svest o tome da se prodori načinjeni otkrićima psihologa i istraživača arhajske misli podudaraju s masovnim stupanjem neevropskih naroda u Istoriju... Nije isključeno da će se interesovanje za aktivnosti nesvesnog, zanimanje za mitove i simbole, oduševljenje za egzotično, primitivno, arhajsko, susreti sa Drugima i sva ambivalentna osećanja koja oni podrazumevaju - nije isključeno da će se sve to jednog dana pojaviti kao nova vrsta religioznosti.“

Mirča Elijade, Mefistofeles i Androgin, isto.

O kako je Mirča Elijade bio u pravu! U ovom poslednjem citatu ovaj slavni učenjak kao da skicira polazišta ideološko-religijskog fenomena poznatog kao Novo doba. Ideju o Novom dobu kao ideologiji, odnosno grupi shvatanja, učenja, praksi i rekao bih mentaliteta, koje možemo obuhvatiti ovim nazivom, prvi put sam otkrio u knjizi Ideologija novog doba, autora Mišela Lakroa. U toj knjizi je kratko, ali suštinski i učinkovito predstavljeno i sažeto sve ono što čini glavne elemente jednog pogleda na svet čije namere autor oslikava veoma mračnim tonovima. Naime, po njemu prava suština ideološkog sklopa zvanog njuejdž jeste sadržana u njegovim sveobuhvatnim i totalitarnim težnjama. Njuejdž, naime, ima odgovor na bezmalo sve što muči današnje ljude i već sama ta činjenica navodi na oprez kada su njegovi sadržaji, rešenja i tumačenja u pitanju.

Kako to Lakroa primećuje, njuejdž, oslanjajući se na raznorodne doktrine ili njihove uprošćene elemente, vrši plitku i vulgarnu pseudosintezu tih elemenata sa dometima moderne nauke, tvoreći ideološko-kvaziokultni-scijentističko-tehnicističko-parapsihološko-parareligijski supstrat čiji je ambicija utopistička, globalna i dakako politička. Ta primedba neodoljivo podseća na karikirani slogan Metod nauke - cilj religije, tzv naučnog iluminizma krolijevskog legata. Neodoljivo podseća na nastojanja Helene Petrovne Blavacke da se uhvati u koštac sa dominantnim religijskim, ezoterijskim i naučnim tokovima XIX veka, posebno u Britaniji, te da čitavu kulturu Zapada stavi na optuženičku klupu. I pre Blavacke, skica njuejdža koju daje Lakroa neodoljivo podseća na iluminatska nastojanja Vajshauptovog pokreta. I Vajshaupt i Blavacka i Alister Kroli, imali su specifičnu životnu misiju da reformišu glavne idejne struje zapadnog sveta crpeći iz dubina mitološkog, ezoterijskog i vanevropskog. Nije mi namera da ovde tumačim njihova nastojanja, preispitujem njihove motive i slično, već ih pominjem kao agense jednog novog sinkretističkog pravca čije izvedbe i brojne aberacije, čak i ako one ne prepoznaju svoj koren u struji predstavljenoj pomenutim ličnostima, često poprimaju karikaturalne pa i zabrinjavajuće oblike. Pogledajmo ključne detalje Lakroove kritike ideologije njuejdža: 

„Novo doba dovodi u pitanje sam pojam subjekta na čije mesto stavlja čoveka bez granica i bez pravog identiteta. Korišćenje sredstava za preobražaj ličnosti dovodi do tehnizacije duhovnog života (koji predstavlja jedan oblik „orazumljenja bitka“ o čemu govori Hajdeger) i otvara put ispiranju mozga koje vrše sekte. Osim toga, izmenjena stanja svesti, koje Novo doba diže u visine, unazađuju čoveka: prikrivajući povezanost sa „kulturom droge“ ona odaju privid naučne aktivnosti. Potom smo analizirali politiku Novog doba i zaključili da ona uništava i sam pojam politike i građanstva. Polazeći od spekulacija o Gei, Novo doba postavlja osnove jednog novog svetskog poretka koji karakterišu novi oblici totalitarizma, što je verovatno jedna od najvećih opasnosti koje nas čekaju u budućnosti. Najzad, pokazali smo kako temama Novog doba nema mesta u pogledu na svet svojstvenom zapadnjačkoj kulturi...“

Mišel Lakroa, New Age, Ideologija novog doba, Klio, 2001, Beograd, str 74.

I dalje, po Lakrou, njuejdž ugrožava kulturna bogatstva koja je više od dva milenijuma stvarala naša civilizacija. Pa kako je to uopšte moguće? Kako je moguće da neko ko radi na sebi predstavlja takvu opasnost? Pođimo redom... Na početku knjige, govoreći o kalifornijskoj kontrakulturi šezdesetih, Lakroa ističe da je ona od pojedinca tražila da bude otvoren za vrednosti kao što su mir, bratstvo i ljubav. Uzgred, sve tri vrednosti su posve apstraktne i nekako nespojive sa životnim tokovima i stvarnošću, jer je praksa pokazala kako je mir zapravo rat, bratstvo je razdor a ljubav je mržnja ili barem ravnodušnost. Dakle, po Lakrou, model udobnog građanskog života američkog sna trebalo je da bude zamenjen modelom čoveka kao bića sposobnog za doživljavanje zajedništva na u praksi neutemeljenim i utopističkim osnovama. Sve je to, primetićete, u duhu ranog hrišćanstva, uz jaku dozu pseudo-orijentalizma, pseudoezoterizma,  ekologizma i prenaglašenog psihologizma. Kao dodatno pojačanje imamo jaka milenaristička iščekivanja velikih promena i vanrednih dešavanja, koja se, kako kaže Lakroa, danas javljaju u vidu istinskog misaonog sistema: 

„Daleko od toga da bude čudna mešavina ideja i prakse, ostava za sve, kako se ponekad o njemu misli, Novo doba predstavlja jednu potpunu, zaokruženu misao. Ono nije ni prolazna ni površna moda, jer očigledno da zauzima sve značajnije mesto u našem kulturnom životu i utiče na način razmišljanja i delanja sve većeg broja ljudi.“ 

Mišel Lakroa, New Age, Ideologija novog doba, Klio, 2001, Beograd, str 74.

Kako ovaj autor ocenjuje, njuejdž kao ideologija, suprotstavlja se: 

„Kulturi nastaloj tokom vekova pod uticajem grčko-rimske civilizacije, judeo-hrišćanskih religija, savremene filozofije i naučnog racionalizma nastalog u doba Galileja i Dekarta. Suprotstavljenost našeg zapadnog nasleđa i Novog doba potpuna je i preti da uništi sam naš identitet.“ Mišel Lakroa, New Age, Ideologija novog doba, isto.

Iz ovakve perspektive, spram njuejdž alternative, nihilizam kapitalizma i sterilnost racionalizma deluju kao poslednji bastioni kakve-takve slobode, koju čak ni primitivni idiotizam verskog fanatizma, fašizma i komunizma ne mogu u tolikoj meri ugroziti kao što to mogu pobornici izmenjenih stanja svesti. U čemu se ogleda ta opasnost? Odgovoriću rečima Mišela Lakroa (parafraza): Novo doba čoveku pruža podršku u rešavanju svakodnevnih životnih problema! Upravo u onoj tački gde ga je moderni svet ostavio na cedilu da se sam snalazi, nudeći mu skupe i parcijalne medicinske usluge, društvenu nejednakost, cinizam, skepticizam, stres, tavorenje i gomilu gotovo nepremostivih prepreka. Pa zašto je to onda loše? Na prvi pogled tu zaista nema ničeg lošeg a kamo li zlokobnog. Novo doba nudi novu medicinu, alternativna lečenja, nove psihoterapije, nova tumačenja, naposletku i nove činjenice. Ono uvodi red u haos modernog sveta, zadovoljava potrebu za smislom, za kulturom, i kako to Lakroa ističe, potrebu za ideologijom, da se ispuni zjapeća i zastrašujuća praznina koju su racionalizam i kritički um stvorili. U suštini, socijalizam, liberalizam, tehnokratski racionalizam, filozofija napretka izgubili su svoju privlačnost i ostavili prazan prostor za nove ideologije. Kako primećuje Lakroa, naši savremenici se nalaze u iščekivanju jedne totalizujuće slike sveta i čovečanstva i spremni su da slušaju one koji će im takvu sliku predstaviti. Novo doba nudi takvu totalizujuću sliku, zaključuje Lakroa.

Ta totalizujuća slika sveta utemeljena je na kosmičkoj činjenici precesije ravnodnevnice koja u naše vreme iz znaka Riba ulazi u znak Vodolije. Po tom pitanju Lakroa stoji na liniji filozofa Karla Popera koji je, kritikujući marksizam, odbacivao tumačenje istorije makroistorijskim zakonitostima. Ne ulazeći dublje u ovu temu, želim naglasiti ocenu Mišela Lakroa o istoricističkoj utemeljenosti ideologije njuejdža da je ljudsko delanje zapravo rezultat viših sila, u ovom slučaju astro-istorijskih. To gledište ima duboke mitološke korene, a što je naročito vidljivo u indijskom učenju o jugama ili gnostičkoj doktrini smene eona (što su propagirali Blavacka i Kroli). Sledeći osnovnu astro-istorijsku premisu o ulasku u doba Vodolije, njuejdž postulira i poseban milenaristički cilj: ujedinjenje čovečanstva čemu prethodi proces masovne promene svesti ljudi. Dakle, politički izraz Novog doba je globalizam, a gde je globalizam tu je i svetska vlada. Otud naslućujemo svojevrsno paktiranje i zaogrtanje elementima njuejdž ideologije od strane svetskih elita moći i kapitala. 

Da ovde ukratko parafraziram stav koji Lakroa iznosi: po njuejdž ideologiji pojedinac služi čovečanstvu a čovečanstvo služi Zemlji. Između pojedinca i svetskog vrha ne stoji bezmalo ništa, nikakva međufaza, nikakav poseban oblik suvereniteta koji bi štitio tog istog pojedinca od tehnokratsko-birokratske samovolje svetskog vrha. A upravo taj vrh, budući prosvetljen i na višem nivou svesti, najbolje zna kakva je volja naše planete! Pa ko sam onda ja da se suprotstavljam volji planete ili da imam nekakvu posebnu težnju!? To samo govori o mom nivou svesti i potrebi da još malo poradim na sebi kako bih razumeo tako jednu volšebnu stvar kao što je volja Zemlje posredovana uredbama svetske vlasti – i pokorio se toj volji, odnosno uskladio moju volju i moj um sa kosmičkom voljom i kosmičkim umom. Svaki ekskluzivizam remeti načela doba mira, sloge i jedinstva čovečanstva usklađenog sa kosmičkom svešću. Moramo priznati da ovoga nema ni kod fašista, ni kod komunista, niti kod talibana ili jezuita, a najmanje je ima u klasičnoj liberalnoj demokratiji.

Korak po korak, dolazimo do tzv holizma. Lakroa navodi indikativnu misao Dejvida Spenglera: „Jedinstvo je jedina realnost, a različitost je njen pojavni oblik.“ To zaista jeste tako, ali u jednom zaista specifičnom smislu i ne na nivou svakodnevnog racionalnog funkcionisanja uma. Na to dodajem Elijadea koji kaže: „Ono što je istinito u večnosti nije nužno istinito u vremenskoj egzistenciji.“ I isihasta i sufi vide istu svetlost, pa ipak razlika je u tumačenju. Na nivou razuma prepreke su nepremostive a ideje dijametralne. Ipak, postoji perspektiva koja sve to poništava i ka kojoj valja težiti. Uputno je navikavati um na misao koja nadilazi polarnost ideja. Nešto istovremeno jeste i nije. Holistička vizija sveta odgovara posvećenicima i misticima, jednom posebnom soju, ezotericima a ne profanima. Međutim, ideja njuejdža jeste inkluzivna, da uz pomoć inovativnih, jednostavnih i brzih spiritualnih tehnika, koje često uključuju i upotrebu psihoaktivnih supstanci, obuhvati što veći broj ljudi i dovede ih do izmenjenog stanja svesti i prihvatanja holističke slike sveta. Rečnikom Harija Potera, njuejdž širom otvara vrata percepcije za tzv normalce (muggles). 

Neko bi se zapitao šta ima tu loše? Načelno, sve je to u redu, ali podizati svest i širiti percepciju, bez da to čini nekakav Don Huan ili adekvatni Tibetanac, sufi šejh ili ko već stručan i sa debelim stažom, nego kakav priučeni njuejdžer izvan verodostojnog inicijacijskog lanca, jeste put ka teškoj manipulaciji, opasnim (samo)obmanama i pripremi terena za jedan novi oblik totalitarizma. Svest nalik holističkoj jeste svest adepta a ne profanih. Umesto stvarne svesti o jedinstvu i povezanosti svega sa svim, profani jedino može uzgajati ideološku svest o istom predmetu bez da je to tako i zaista doživeo. Pa čak i da je doživeo, profani, uz pomoć ma kojih njuejdž spiritualnih tehnika i metoda, nema načina da održi tu istu svest ili da u nju ulazi po volji bez posledica koje bi u najmanju ruku mogle biti traumatične.

U ideološkom i političkom smislu, njuejdž je za razliku od fašizma i komunizma, više utemeljen u životu i orijentisan ka životu i opštim težnjama ljudi te je otud obuhvatniji i totalniji. Njuejdž je zato opasniji jer njegovo polazište nije rat: klasni, verski, etnički ili rasni. Njuejdž gotovo da i nema protivnika, nema neprijatelja, nema sukoba već samo jedinstva, bez obzira na razlike (koje su iluzija). Njuejdž neposrednije crpe iz baštine, iz ezoterijskog i mitskog, kombinujući ga sa modernim i naučnim, ali je u suštini, kako je to Lakroa lepo pokazao, iracionalan. Njuejdž nije sklon analizi, niti kritičkom mišljenju, već prevazilaženju i ujednačavanju. Magijskim jezikom govoreći, njuejdž ne koristi mač nego je njegovo najomiljenije oruđe pehar. Ako ga i koristi, taj mač je više eksponat potopljen na dnu jezera tek da pruži legitimitet akvatičkim namerama i zavede u suštini i dalje racionalne umove našeg vremena.

„Milenarizam velike prekretnice, holistička metafizika i neophodnost ličnog preobražaja, čine, na neki način, tvrdo jezgro ideologije Novog doba. Ali time se sadržaj Novog doba ne iscrpljuje. Ono sebe predstavlja i kao kulturnu pojavu ogromnih dimenzija koja se širi na sve oblasti duhovnog života... Novo doba ne dozvoljava postojanje drugačijih misli od svojih i neodoljivo teži ka totalizujućem poimanju sveta, nudeći odgovore na sva pitanja koja čovek sebi postavlja. Ta kulturna hegemonija proizlazi čak i iz ideje holizma. U stvari, čim se metafizički pojam ukupnosti prihvati kao neprikosnovena istina, tradicionalni oblici kulturnog života, religije, nauke, ezoterizma itd., dobijaju izgled ograničenih i nepotpunih doprinosa otkrivanju jedne stvarnosti koja suštinski predstavlja jedinstvenu celinu.“

Lakroa, isto, str 36.

U tom pogledu svaki ekskluzivizam jeste jeres Novog doba. A najveći izolator jeste ljudski ego protiv kojeg njuejdž pokreće svojevrsni džihad. Da bi se to postiglo ljudi moraju naučiti da žive po novim obrascima, da temelje svoje razumevanje na novim činjenicama: talasi, zračenja, energija, polja uticaja, multidimenzionalnost i sl, jer univerzum je hologram. Da bismo promenili svoje obrasce potrebno je da se nekako preobrazimo. Da bismo se preobrazili potrebne su nam naučno utemeljene spiritualne tehnike, rituali preobražaja, intenzivi prosvetljenja ili kakav drugi način skokovite promene svesti. U tom smislu bih parafrazirao i produbio misao Mišela Lakroa: da li je korišćenje droge zamena za nemogućnost jednostavnog i lakog načina promene svesti ili je promena svesti zamena za drogu? Korišćenje droga upravo u tu svrhu je drevna i opšte raširena praksa, pa ipak, u vulgarnoj kulturi današnjice, teško je razlikovati posvećeni mitote indijanskih šamana i ljudi od znanja (Kastanedin izraz), od puke toksikomanije savremenih urbanih ljudi. Droga nije eksperiment, nego predstavlja jedna od kanala opštenja sa onom stranom, a opštenje sa onostranim svakako nije eksperiment već deo posvećenja, nešto ustanovljeno kao integralni deo puta ratnika. Vulgarni čovek mase nipošto nije ratnik niti je posvećenik, ma kakvo mišljenje imao o sebi, ma kakve sertifikate posedovao izdate od strane ove ili one zvučne gnostičke ili jogičke škole. Pravo znanje se ne deli niti kupuje po kursevima gnoze, nema ga na internetu nego se u krugove posvećenika stupa po pozivu. A to je, iz optike njuejdža, neka vrsta jeresi, budući da predstavlja elitizam na delu, jer nije pristupačno svakom, nije pozvan svako, nego samo izuzetan pojedinac koji je dobar kandidat zbog nekog svog specifičnog svojstva, zbog nečeg po čemu se razlikuje od drugih. 

Sve je to kilometrima daleko od egalitarističkog ukusa njuejdža. Taj metod isključivanja iz sveta u koji smo uronjeni, a da i dalje bitišemo tu gde jesmo, bez da se od nas zahteva da odemo na Tibet ili u kakvu svetu pustinju, jeste posebna vrsta ludila. Ne možemo tako živeti a da budemo uspešni u promeni svesti. Jedino u čemu možemo na taj način biti uspešni jeste usvajanje i širenje ideološkog programa njuejdža. Vidimo, na primer, u biografiji Alistera Krolija ili u izveštajima Karlosa Kastanede, da duga i ciljana odsustvovanja i izolovanja zarad postizanja neke vrste prosvetljenja, prelaska bezdana, razgovora sa svetim anđelom čuvarem ili radi kakvog drugog zadatog cilja, predstavljaju opšte mesto na putu posvećeništva. Ipak, nije svako Kroli ili Kastaneda. Nema svako svog Don Huana ili Ajvaza. Neko ko nema svoje anđele i dobrotvore, taj će slušati bilo koga ko zvuči autoritativno, ili će nešto petljati sam koristeći se knjigama. Upravo je neko takav vojnik njuejdža, jer njegova svrha nije da bude prosvetljen nego da predano usvoji i širi predočenu akvarijansku ideologiju. I za kraj ovog odeljka, Lakroa poslednji put: 

„Svako ko se upusti u ostvarivanje ličnog preobražaja mora da smanji pritisak svojih spoljnih obaveza. Mora da uspori svakodnevni ritam života, da smanji nivo aktivnosti. Lični preobražaj počinje, dakle, činom prepuštanja, posredstvom relaksacije i usporenog disanja. Potrebno je da se i svest opusti, što zahteva vežbe meditacije, ali meditacije kojoj nije cilj racionalno razmišljanje, jer ovde nije reč o proširivanju znanja.“ Lakroa, isto, str. 31.

Ukidanje misaonog toka jeste cilj meditacije, no to neću zameriti ovom autoru, budući da njegova polazišta nisu ezoterijska. Ipak, meditacija profanih osmišljena je da praktikantima umiri savest i pruži im iluziju rada na sebi. Oni teško da će dosegnuti oslobođenje...