Alister Kroli, politika i ideologija

Alister Kroli

Knjiga Marka Pasija Aleister Crowley and the Temptation of Politics, istražuje složeni odnos između Alistera Krolija i politike. Pasi istražuje kako su se Krolijevi ezoterijski i religijski pogledi, posebno telema, presecali sa političkim ideologijama i dešavanjima njegovog vremena. Knjiga pokazuje da Kroli nije bio samo čudak ili šarlatan, već intelektualac čije se delovanje može razumeti u kontekstu evropske kulturne i političke istorije. Ova knjiga pruža temeljnu analizu političkih aspekata Krolijevog života i dela, ističući njegovu složenost i uticaj na modernu ezoterijsku i političku misao. 

U prvom poglavlju pod nazivom An unspeakable life, Pasi daje kratku biografsku skicu Krolijevog života, ističući ključne trenutke koji su oblikovali njegovu političku svest: od boravka na Kembridžu i uticaja racionalizma, preko inicijacije u Hermetički Red Zlatna zora, do primanja Knjige zakona 1904. godine u Kairu. Naglašava se uloga njegovog ranog odbacivanja hrišćanstva, kontakta sa ezoteričnim tradicijama, kao i njegova sklonost ka romantičarskom, antimodernističkom i elitističkom gledištu. 

U poglavlju Magical politics autor se bavi Krolijevim političkim idejama i njihovim razvojem. Pasi pokazuje da su Krolijevi stavovi bili protivrečni. Sa jedne strane, on je bio zagovornik prosvetiteljskih vrednosti i naučnog pristupa magiji, a sa druge, pokazivao je sklonost ka reakcionarnim, feudalnim i elitističkim shvatanjima. Posebno se analizira njegov odnos prema hrišćanstvu, demokratiji, te fašizmu i nacizmu. Njegova doktrina telema se tumači kao pokušaj da se religija i politika spoje u novi društveni poredak.

U knjizi Pasi razbija ukorenjeni mit da je Kroli bio isključivo apolitični mistik i individualista. Naprotiv, autor pokazuje da je Kroli bio duboko zaokupljen politikom i preobražajem sveta. Iako nikada nije razvio koherentnu političku doktrinu, Kroli je stalno bio u iskušenju da telemu pretvori u metapolitički projekat. Pasi ne tvrdi da je Kroli bio fašista ili komunista, već da je bio strukturalno sklon totalnim vizijama. Verovao je u dolazak Novog eona, u elitu probuđenih i u propast stare civilizacije. Ta kombinacija ga čini paradigmatičnom figurom modernog ezoterijskog revolucionara, proroka koji želi novi svet, ali nema političko telo. Kroli je, prema Pasiju, razvio političku imaginaciju bez realne politike. Njegova fascinacija snagom, hijerarhijom i istorijskim preokretom ostala je u domenu mita, magije i retorike, nikada ne prelazeći u organizovani pokret.

Nevezano za Pasijeve uvide, možemo zaključiti da Kroli prezire demokratiju jer je vidi kao vladavinu „stada“, ali istovremeno sanja o novoj aristokratiji, ne krvnoj, već duhovnoj. Ne bi se reklo da Kroli veruje u jednakost, već da smatra kako su ljudi ontološki nejednaki po svojoj Volji, mada njegov pamflet Liber Oz liči na manifest hiperbolisanih ljudskih prava. Naizgled paradoksalno, Kroli ponekad koristi i revolucionarnu, gotovo komunističku retoriku. Može biti da je on u komunizmu video snagu koja razara stari poredak i oslobađa energiju za novi svet, ali tu se sličnost završava. Za razliku od komunizma, koji teži ukidanju hijerarhija, Kroli zahteva radikalnu hijerarhiju Volje. Njegova vizija je gnostička: mali broj probuđenih vlada nad neprobuđenima. On želi revoluciju, ali ne i jednakost. Ta jednakost postoji među posvećenicima, među braćom, a ne između posvećenih i profanih, ne između telemita i robova.

Pasi se u knjizi bavi i pitanjem Krolijevog odnosa prema fašizmu. On jasno naglašava da Kroli nikada nije bio član fašističkog pokreta, niti je razvio politički program u tom pravcu. Ipak, njegova fascinacija autoritetom, snagom i imperijalnom simbolikom ima strukturalne sličnosti sa fašističkim mentalitetom. Kroli prezire slabost i vidi istoriju kao borbu jakih i slabih. Njegov jezik često je ratnički, hijerarhijski i elitistički. U tom smislu, on deli sa fašizmom jednu duboku emocionalnu matricu: želju za potpunim preobražajem kroz silu Volje. Ipak, razlika je ključna, jer fašizam traži masovni pokret, dok Kroli ostaje aristokrata duha. Njegova revolucija nikada nije populistička. U tom smislu, njegova politika nije institucionalna, već ontološka, pošto svet treba da bude uređen prema zakonu Volje, a ne prema zakonima mase. Pasi naglašava da Kroli nikada nije razvio doslednu političku teoriju, ali je stalno imao na umu da telema može postati osnova nove civilizacije. Novi eon i zakon teleme nisu samo mistične kategorije, već elementi jednog totalnog narativa preobražaja. Kroli ne želi reformu institucija, već preoblikovanje same ljudske prirode. Njegov projekat nije politički u klasičnom smislu, već metapolitički, jer teži promeni simboličkog horizonta čovečanstva. U tome je sličan velikim revolucionarnim ideologijama 20. veka, koje takođe obećavaju „novog čoveka“. Pasi zaključuje da Kroli nije jednostavno bio politički oportunista, već da je njegov politički angažman bio neraskidivo povezan sa njegovom religijskom misijom i ezoteričnim pogledom na svet. Kroli je video političke pokrete i režime svog vremena kao potencijalne nosioce novog duhovnog doba, ali je istovremeno pokazivao nedoslednost i pragmatizam u svojim savezima.

Treće poglavlje nosi naslov Dangerous liaisons, i tu Pasi istražuje Krolijeve kontakte sa ličnostima koje su bile politički angažovane ili uticajne. Među njima su: 

-J. F. C. Fuller, britanski general i teoretičar ratovanja, blizak Kroliju u mladosti, a kasnije blizak britanskim fašistima; 

-Tom Driberg, novinar i političar, pripadnik Komunističke partije, a kasnije Laburističke stranke, Krolijev prijatelj i potencijalni učenik. Driberg je radio za MI5 kao informator; 

-Volter Duranti (Walter Duranty), moskovski dopisnik New York Timesa, Krolijev prijatelj iz Pariza, preko koga je Kroli pokušao da dopre do sovjetskih vlasti sa svojom religijskom porukom. Ovi odnosi ilustruju kako je Kroli tražio političke veze kako bi promovisao telemu.

Kroli je tokom života bio predmet brojnih spekulacija o vezi sa obaveštajnim službama, posebno britanskom MI6. Ove teorije su bile potkrepljene njegovim putovanjima, poznanstvima i sklonošću za tajnovitošću. Povodom toga, u knjizi se iznose neke ključne epizode:

1. Kroli je tokom Prvog svetskog rata živeo u SAD i radio za nemački propagandni list The Fatherland, vođen od strane Georgea Sylvestera Vierecka. Kroli je kasnije tvrdio da je to bio deo tajne misije pod okriljem britanske obaveštajne službe, da bi diskreditovao nemačku propagandu pisanjem preterano apsurdnih i ekstremnih tekstova. Povodom toga ima indicija da je Kroli pokušao da stupi u kontakt sa britanskim službama, ali nema čvrstih dokaza o regularnoj saradnji.

2. Tokom Drugog svetskog rata, Kroli je aktivno nudio svoje usluge britanskim obaveštajcima. Posebno je tražio da ispita Rudolfa Hesa nakon njegovog leta u Britaniju 1941. godine, tvrdeći da može da dešifrije njegove motive kroz astrološke i magične metode. Takođe, nema dokaza da je ova Krolijeva ponuda prihvaćena.

3. Maksvel Najt (Maxwell Knight), šef odeljenja MI5 za nadzor nad subverzivnim grupama, bio je prijatelj sa Krolijem. Najt je verovatno video u Kroliju izvor informacija o ezoteričnim i političkim krugovima. 

4. Istoričar Ričar B. Spens (Richard B. Spence) u knjizi Secret Agent 666 tvrdi da je Kroli bio povezan sa britanskom obaveštajnom službom tokom više perioda, ali priznaje da su dokazi posredni i spekulativni.

Kao što se može pretpostaviti, većina zvaničnih arhiva MI6 i MI5 još uvek nije dostupna, pa se temeljna istina teško može utvrditi. Ipak, ima indicija da pretpostavimo da je Kroli verovatno služio kao povremeni informator, ali nije bio redovni agent u klasičnom smislu. Njegova sklonost ka tajnama, manipulaciji i drami činila ga je prirodnim svedokom i posrednikom u različitim krugovima, što su obaveštajne službe eventualno koristile, ali ne uvek na organizovan način.

The Mouth of Hell je naslov poglavlje je posvećeno Krolijevom susretu sa portugalskim pesnikom Fernandom Pesoom 1930. godine. Analizira se njihov zajednički interes za ezoteriju, kao i skandalozna inscenacija Krolijevog lažnog samoubistva u Portugalu. Ova epizoda se dovodi u vezu sa teorijama zavere i spekulacijama o Krolijevom uticaju na nacističku Nemačku.

Alister Kroli i Fernando Pesoa igraju šah

U poglavlju Counter-initiation and conspiracy, Pasi razmatra kako je Kroli percipiran među tradicionalistima i teoretičarima zavere. Posebno se osvrće na stavove Rene Genona, koji je Krolija smatrao predstavnikom kontrainicijacije, i Juliusa Evolu, koji je imao složeniji, ambivalentniji odnos prema njemu. Takođe se analizira kako su italijanske fašističke vlasti i britanske obaveštajne službe posmatrale Krolija.

Na kraju knjige ima dva dodatka, a onaj koji je napisao Hans Thomas Hakl i koji se tiče napomena o odnosu Evole i Krolija, je posebno zanimljiv. Hakl detaljnije istražuje odnos između ove dvojice. Evola je Krolija smatrao značajnom, ali kontroverznom figurom, čiji je rad imao odreden uticaj na njegovo razumevanje magije i inicijacije, iako je kritikovao neke aspekte Krolijevog pristupa. Hakl naglašava da Evola nije delio Genonovo potpuno odbacivanje Krolija, već ga je posmatrao kao složenog i delimično značajnog autora. Julius Evola je posmatrao Krolija kroz prizmu tradicionalističke kritike modernog sveta. Evola je smartao da Kroli poseduje autentično znanje i iskustvo u oblasti magije, posebno u vezi sa ritualima i tehnikama transformacije svesti. Ipak, Evola je kritikovao Krolijev „hedonistički“ i individualistički pristup, koji je, po njegovom mišljenju, vulgarizovao i profanisao inicijacijsku tradiciju. Krolijeva težnja da magiju učini dostupnom „svima“ bila je u suprotnosti sa Evolinim elitističkim i hijerarhijskim shvatanjem ezoterije. Mislim da je to gledište delimično pogrešno, jer je Kroli, istina, nudio reč zakona teleme svima, ali to ne znači da je zaista i verovao u sposobnost baš svakog da usvoji i sledi taj zakon. Dalje, Evola je video u telemi potencijal za obnovu herojskog pogleda na svet, ali je smatrao da je Kroli tu viziju iskvario mešanjem sa dekadentnim, senzualističkim i anarhističkim elementima. Evola vrednuje Krolija kao primer savremenog maga koji je pao u zamku modernog materijalizma, iako priznaje snagu nekih njegovih ritualnih formulacija. Dakle, Evola nije Krolija potpuno odbacivao, ali ga je kritikovao zbog nedostatka tradicionalne discipline i metafizičke čistote. 

Naposletku, Kroli i Evola stoje na dve različite, ali duboko povezane tačke unutar zapadne ezoterijske modernosti. Obojica su sebe videli kao glasnike kraja jednog sveta i začetnike drugog, ali su taj kraj i taj početak tumačili na radikalno različite načine. Ako je Kroli bio gnostički prorok individualne transgresije, Evola je bio metafizički aristokrata političke restauracije. Obojica polaze od iste dijagnoze: moderna civilizacija je u dekadenciji. Međutim, njihovi odgovori na tu krizu otkrivaju suprotne ontologije. Kod Krolija, centralni pojam je Volja (True Will). Ona je unutrašnja, jedinstvena i kosmički usklađena, ali u krajnjoj instanci individualna. Svaki čovek nosi sopstvenu Volju i mora je otkriti kroz rad, inicijaciju i samorazgradnju ega. Kod Evole, temelj nije Volja već Tradicionalni Princip kao nadlični, hijerarhijski i nadistorijski poredak koji dolazi „odozgo“. Pojedinac nije izvor smisla, već njegova funkcija. Evolina metafizika je vertikalna, a Krolijeva radikalno imanentna. Krolijev telemita (novi čovek) je mag, onaj koji stvara realnost kroz svest, ritual i imaginaciju. On razbija granice moralnosti, religije i identiteta kako bi spoznao svoju Volju i delovao u skladu sa njom. Evolin integralni čovek* je ratnik-duhovnik, figura asketske discipline, hladne distance i hijerarhijske poslušnosti principu. Njegov ideal nije transgresija, već samo-nadilaženje kroz formu i red. Jedan ruši granice kako bi otvorio prostor za nešto novo, drugi ih obnavlja. 

Julius Evola

Kao što je rečeno, Kroli nikada nije uspeo da telemu pretvori u politički projekat jer je ona po strukturi metapolitički mit. On govori o Novom Eonu, ali nema model države. Evola, naprotiv, eksplicitno želi obnovu tradicionalne države, hijerarhijske i sakralne. Njegova kritika demokratije, liberalizma i egalitarizma je sistematska i politički artikulisana. U tom smislu, logično, Kroli želi revoluciju svesti, a Evola obnovu poretka, povratak Tradiciji, pa je stoga on tradicionalista u ideološkom smislu. I dalje, kao što možemo naslutiti, obojica preziru mase, ali iz različitih razloga. Kroli ih vidi kao neprobuđene, u vlasti klipota, nesposobne za Volju. Evola ih vidi kao degenerisane, nesposobne za Tradiciju. U jungianskom ključu, Kroli i Evola predstavljaju dva arhetipska odgovora na krizu Zapada: Kroli je senka liberalne modernosti (haos, transgresija, eros), a Evola je senka autoritarne modernosti (red, hijerarhija, tanatos). Obojica pokazuju da racionalni projekat Zapada nosi u sebi potisnutu žudnju za totalnim smislom.

-----------------------------------

* Podsetimo se, ključna karakteristika Evolinog integralnog čoveka jeste celovitost bića, budući da on nije podeljen između tela, duha i duše, već ih harmonizuje u jedinstvenu celinu. Evola odbacuje modernu fragmentaciju ličnosti. Druga osobenost integralnog čoveka je njegova transcendentna orijentacija. Evola naglašava da integralni čovek živi u skladu sa „vertikalnim dimenzijama“ postojanja, tj usmeren je ka višem, metafizičkom principu, a ne samo ka materijalnom svetu. Takođe imamo načelo duhovne discipline koja se oblikuje kroz unutrašnju askezu, samosavladavanje i stalnu težnju ka nadčulnom znanju. Evola se oslanja na hermetizam, hinduizam i budizam, gde se naglašava unutrašnji preobražaj. I konačno, to je aristokratski duh, jer integralnog čoveka Evola vidi kao „aristokratu duha“, zapravo nekoga ko se ne meri društvenim statusom ili bogatstvom, već sposobnošću da živi u skladu sa višim vrednostima.

Ideologija Novog doba

When the Moon is in the Seventh House

And Jupiter aligns with Mars

Then peace will guide the planets

And love will steer the stars...

Iz mjuzikla Kosa.

Pedesetih godina XX veka, u predgovoru knjige Mefistofeles i Androgin, Mirča Elijade je zapisao da je modernom dobu svojstveno sučeljavanje evropske kulture (kao avangarde modernosti) sa nepoznatima i sa strancima i njihovim svetovima, odnosno sa neevropskim idejama i svetonazorima: 

„Otkrića dubinske psihologije, baš kao i prispevanje vanevropskih etničkih grupa na horizont Istorije, uistinu označavaju nadiranje nepoznatih u polje zapadne svesti, koje je ranije za njih bilo zatvoreno.“

„Astronomska i geografska otkrića renesanse nisu samo potpuno izmenila sliku univerzuma i pojam prostora; ona su osigurala, najmanje za tri naredna veka, naučnu, ekonomsku i političku prevlast Zapada, i istovremeno otvorila put koji neminovno vodi ka jedinstvu sveta. Frojdova otkrića donela su drugi važan prodor, uranjanje u skrivene svetove nesvesnog. Tehnika psihoanalize označila je početak jedne nove vrste silaska u pakao. Kada je Jung otkrio postojanje kolektivnog nesvesnog, istraživanje drevnih riznica - mitova, simbola, slika arhajskog čovečanstva - počelo je da liči na okeanografske i speleološke tehnike.“ 

Mirča Elijade, Mefistofeles i Androgin, Gradac, Čačak, 1996, str. 7.

To je imalo za posledicu rastvaranje do tada uvrežene slike sveta. Ta nova nauka o duši u kombinaciji sa uplivom istočnjačkih učenja i svetonazora, na neki su način poremetili lagani prelaz zapadnjačkog mentaliteta i kulture od religijskog ka čisto racionalnom (kada kažem zapadnjačko mislim na Evropu i njenu kolonijalnu prekookeansku dijasporu). U tom procesu sekularizacije i racionalizacije pridodat je jedan iracionalni i strani element, a to su pogledi na svet vanevropskih i nemodernih kultura.

Pogledajmo šta dalje kaže Elijade pre nego što uronimo u razmatranje onog što je glavni predmet ove rasprave: 

„Značajno je da su se plodovi psihoanalize u kulturi, kao i sve veće zanimanje za proučavanje simbola i mitova, u velikoj meri poklopili sa stupanjem Azije u Istoriju i, pre svega, s političkim i duhovnim buđenjem primitivnih naroda. Posle Drugog svetskog rata, susret sa drugima, sa nepoznatima postao je za zapadnjake istorijska neminovnost... Još ne postoji jasna svest o tome da se prodori načinjeni otkrićima psihologa i istraživača arhajske misli podudaraju s masovnim stupanjem neevropskih naroda u Istoriju... Nije isključeno da će se interesovanje za aktivnosti nesvesnog, zanimanje za mitove i simbole, oduševljenje za egzotično, primitivno, arhajsko, susreti sa Drugima i sva ambivalentna osećanja koja oni podrazumevaju - nije isključeno da će se sve to jednog dana pojaviti kao nova vrsta religioznosti.“

Mirča Elijade, Mefistofeles i Androgin, isto.

O kako je Mirča Elijade bio u pravu! U ovom poslednjem citatu ovaj slavni učenjak kao da skicira polazišta ideološko-religijskog fenomena poznatog kao Novo doba. Ideju o Novom dobu kao ideologiji, odnosno grupi shvatanja, učenja, praksi i rekao bih mentaliteta, koje možemo obuhvatiti ovim nazivom, prvi put sam otkrio u knjizi Ideologija novog doba, autora Mišela Lakroa. U toj knjizi je kratko, ali suštinski i učinkovito predstavljeno i sažeto sve ono što čini glavne elemente jednog pogleda na svet čije namere autor oslikava veoma mračnim tonovima. Naime, po njemu prava suština ideološkog sklopa zvanog njuejdž jeste sadržana u njegovim sveobuhvatnim i totalitarnim težnjama. Njuejdž, naime, ima odgovor na bezmalo sve što muči današnje ljude i već sama ta činjenica navodi na oprez kada su njegovi sadržaji, rešenja i tumačenja u pitanju.

Kako to Lakroa primećuje, njuejdž, oslanjajući se na raznorodne doktrine ili njihove uprošćene elemente, vrši plitku i vulgarnu pseudosintezu tih elemenata sa dometima moderne nauke, tvoreći ideološko-kvaziokultni-scijentističko-tehnicističko-parapsihološko-parareligijski supstrat čiji je ambicija utopistička, globalna i dakako politička. Ta primedba neodoljivo podseća na karikirani slogan Metod nauke - cilj religije, tzv naučnog iluminizma krolijevskog legata. Neodoljivo podseća na nastojanja Helene Petrovne Blavacke da se uhvati u koštac sa dominantnim religijskim, ezoterijskim i naučnim tokovima XIX veka, posebno u Britaniji, te da čitavu kulturu Zapada stavi na optuženičku klupu. I pre Blavacke, skica njuejdža koju daje Lakroa neodoljivo podseća na iluminatska nastojanja Vajshauptovog pokreta. I Vajshaupt i Blavacka i Alister Kroli, imali su specifičnu životnu misiju da reformišu glavne idejne struje zapadnog sveta crpeći iz dubina mitološkog, ezoterijskog i vanevropskog. Nije mi namera da ovde tumačim njihova nastojanja, preispitujem njihove motive i slično, već ih pominjem kao agense jednog novog sinkretističkog pravca čije izvedbe i brojne aberacije, čak i ako one ne prepoznaju svoj koren u struji predstavljenoj pomenutim ličnostima, često poprimaju karikaturalne pa i zabrinjavajuće oblike. Pogledajmo ključne detalje Lakroove kritike ideologije njuejdža: 

„Novo doba dovodi u pitanje sam pojam subjekta na čije mesto stavlja čoveka bez granica i bez pravog identiteta. Korišćenje sredstava za preobražaj ličnosti dovodi do tehnizacije duhovnog života (koji predstavlja jedan oblik „orazumljenja bitka“ o čemu govori Hajdeger) i otvara put ispiranju mozga koje vrše sekte. Osim toga, izmenjena stanja svesti, koje Novo doba diže u visine, unazađuju čoveka: prikrivajući povezanost sa „kulturom droge“ ona odaju privid naučne aktivnosti. Potom smo analizirali politiku Novog doba i zaključili da ona uništava i sam pojam politike i građanstva. Polazeći od spekulacija o Gei, Novo doba postavlja osnove jednog novog svetskog poretka koji karakterišu novi oblici totalitarizma, što je verovatno jedna od najvećih opasnosti koje nas čekaju u budućnosti. Najzad, pokazali smo kako temama Novog doba nema mesta u pogledu na svet svojstvenom zapadnjačkoj kulturi...“

Mišel Lakroa, New Age, Ideologija novog doba, Klio, 2001, Beograd, str 74.

I dalje, po Lakrou, njuejdž ugrožava kulturna bogatstva koja je više od dva milenijuma stvarala naša civilizacija. Pa kako je to uopšte moguće? Kako je moguće da neko ko radi na sebi predstavlja takvu opasnost? Pođimo redom... Na početku knjige, govoreći o kalifornijskoj kontrakulturi šezdesetih, Lakroa ističe da je ona od pojedinca tražila da bude otvoren za vrednosti kao što su mir, bratstvo i ljubav. Uzgred, sve tri vrednosti su posve apstraktne i nekako nespojive sa životnim tokovima i stvarnošću, jer je praksa pokazala kako je mir zapravo rat, bratstvo je razdor a ljubav je mržnja ili barem ravnodušnost. Dakle, po Lakrou, model udobnog građanskog života američkog sna trebalo je da bude zamenjen modelom čoveka kao bića sposobnog za doživljavanje zajedništva na u praksi neutemeljenim i utopističkim osnovama. Sve je to, primetićete, u duhu ranog hrišćanstva, uz jaku dozu pseudo-orijentalizma, pseudoezoterizma,  ekologizma i prenaglašenog psihologizma. Kao dodatno pojačanje imamo jaka milenaristička iščekivanja velikih promena i vanrednih dešavanja, koja se, kako kaže Lakroa, danas javljaju u vidu istinskog misaonog sistema: 

„Daleko od toga da bude čudna mešavina ideja i prakse, ostava za sve, kako se ponekad o njemu misli, Novo doba predstavlja jednu potpunu, zaokruženu misao. Ono nije ni prolazna ni površna moda, jer očigledno da zauzima sve značajnije mesto u našem kulturnom životu i utiče na način razmišljanja i delanja sve većeg broja ljudi.“ 

Mišel Lakroa, New Age, Ideologija novog doba, Klio, 2001, Beograd, str 74.

Kako ovaj autor ocenjuje, njuejdž kao ideologija, suprotstavlja se: 

„Kulturi nastaloj tokom vekova pod uticajem grčko-rimske civilizacije, judeo-hrišćanskih religija, savremene filozofije i naučnog racionalizma nastalog u doba Galileja i Dekarta. Suprotstavljenost našeg zapadnog nasleđa i Novog doba potpuna je i preti da uništi sam naš identitet.“ Mišel Lakroa, New Age, Ideologija novog doba, isto.

Iz ovakve perspektive, spram njuejdž alternative, nihilizam kapitalizma i sterilnost racionalizma deluju kao poslednji bastioni kakve-takve slobode, koju čak ni primitivni idiotizam verskog fanatizma, fašizma i komunizma ne mogu u tolikoj meri ugroziti kao što to mogu pobornici izmenjenih stanja svesti. U čemu se ogleda ta opasnost? Odgovoriću rečima Mišela Lakroa (parafraza): Novo doba čoveku pruža podršku u rešavanju svakodnevnih životnih problema! Upravo u onoj tački gde ga je moderni svet ostavio na cedilu da se sam snalazi, nudeći mu skupe i parcijalne medicinske usluge, društvenu nejednakost, cinizam, skepticizam, stres, tavorenje i gomilu gotovo nepremostivih prepreka. Pa zašto je to onda loše? Na prvi pogled tu zaista nema ničeg lošeg a kamo li zlokobnog. Novo doba nudi novu medicinu, alternativna lečenja, nove psihoterapije, nova tumačenja, naposletku i nove činjenice. Ono uvodi red u haos modernog sveta, zadovoljava potrebu za smislom, za kulturom, i kako to Lakroa ističe, potrebu za ideologijom, da se ispuni zjapeća i zastrašujuća praznina koju su racionalizam i kritički um stvorili. U suštini, socijalizam, liberalizam, tehnokratski racionalizam, filozofija napretka izgubili su svoju privlačnost i ostavili prazan prostor za nove ideologije. Kako primećuje Lakroa, naši savremenici se nalaze u iščekivanju jedne totalizujuće slike sveta i čovečanstva i spremni su da slušaju one koji će im takvu sliku predstaviti. Novo doba nudi takvu totalizujuću sliku, zaključuje Lakroa.

Ta totalizujuća slika sveta utemeljena je na kosmičkoj činjenici precesije ravnodnevnice koja u naše vreme iz znaka Riba ulazi u znak Vodolije. Po tom pitanju Lakroa stoji na liniji filozofa Karla Popera koji je, kritikujući marksizam, odbacivao tumačenje istorije makroistorijskim zakonitostima. Ne ulazeći dublje u ovu temu, želim naglasiti ocenu Mišela Lakroa o istoricističkoj utemeljenosti ideologije njuejdža da je ljudsko delanje zapravo rezultat viših sila, u ovom slučaju astro-istorijskih. To gledište ima duboke mitološke korene, a što je naročito vidljivo u indijskom učenju o jugama ili gnostičkoj doktrini smene eona (što su propagirali Blavacka i Kroli). Sledeći osnovnu astro-istorijsku premisu o ulasku u doba Vodolije, njuejdž postulira i poseban milenaristički cilj: ujedinjenje čovečanstva čemu prethodi proces masovne promene svesti ljudi. Dakle, politički izraz Novog doba je globalizam, a gde je globalizam tu je i svetska vlada. Otud naslućujemo svojevrsno paktiranje i zaogrtanje elementima njuejdž ideologije od strane svetskih elita moći i kapitala. 

Da ovde ukratko parafraziram stav koji Lakroa iznosi: po njuejdž ideologiji pojedinac služi čovečanstvu a čovečanstvo služi Zemlji. Između pojedinca i svetskog vrha ne stoji bezmalo ništa, nikakva međufaza, nikakav poseban oblik suvereniteta koji bi štitio tog istog pojedinca od tehnokratsko-birokratske samovolje svetskog vrha. A upravo taj vrh, budući prosvetljen i na višem nivou svesti, najbolje zna kakva je volja naše planete! Pa ko sam onda ja da se suprotstavljam volji planete ili da imam nekakvu posebnu težnju!? To samo govori o mom nivou svesti i potrebi da još malo poradim na sebi kako bih razumeo tako jednu volšebnu stvar kao što je volja Zemlje posredovana uredbama svetske vlasti – i pokorio se toj volji, odnosno uskladio moju volju i moj um sa kosmičkom voljom i kosmičkim umom. Svaki ekskluzivizam remeti načela doba mira, sloge i jedinstva čovečanstva usklađenog sa kosmičkom svešću. Moramo priznati da ovoga nema ni kod fašista, ni kod komunista, niti kod talibana ili jezuita, a najmanje je ima u klasičnoj liberalnoj demokratiji.

Korak po korak, dolazimo do tzv holizma. Lakroa navodi indikativnu misao Dejvida Spenglera: „Jedinstvo je jedina realnost, a različitost je njen pojavni oblik.“ To zaista jeste tako, ali u jednom zaista specifičnom smislu i ne na nivou svakodnevnog racionalnog funkcionisanja uma. Na to dodajem Elijadea koji kaže: „Ono što je istinito u večnosti nije nužno istinito u vremenskoj egzistenciji.“ I isihasta i sufi vide istu svetlost, pa ipak razlika je u tumačenju. Na nivou razuma prepreke su nepremostive a ideje dijametralne. Ipak, postoji perspektiva koja sve to poništava i ka kojoj valja težiti. Uputno je navikavati um na misao koja nadilazi polarnost ideja. Nešto istovremeno jeste i nije. Holistička vizija sveta odgovara posvećenicima i misticima, jednom posebnom soju, ezotericima a ne profanima. Međutim, ideja njuejdža jeste inkluzivna, da uz pomoć inovativnih, jednostavnih i brzih spiritualnih tehnika, koje često uključuju i upotrebu psihoaktivnih supstanci, obuhvati što veći broj ljudi i dovede ih do izmenjenog stanja svesti i prihvatanja holističke slike sveta. Rečnikom Harija Potera, njuejdž širom otvara vrata percepcije za tzv normalce (muggles). 

Neko bi se zapitao šta ima tu loše? Načelno, sve je to u redu, ali podizati svest i širiti percepciju, bez da to čini nekakav Don Huan ili adekvatni Tibetanac, sufi šejh ili ko već stručan i sa debelim stažom, nego kakav priučeni njuejdžer izvan verodostojnog inicijacijskog lanca, jeste put ka teškoj manipulaciji, opasnim (samo)obmanama i pripremi terena za jedan novi oblik totalitarizma. Svest nalik holističkoj jeste svest adepta a ne profanih. Umesto stvarne svesti o jedinstvu i povezanosti svega sa svim, profani jedino može uzgajati ideološku svest o istom predmetu bez da je to tako i zaista doživeo. Pa čak i da je doživeo, profani, uz pomoć ma kojih njuejdž spiritualnih tehnika i metoda, nema načina da održi tu istu svest ili da u nju ulazi po volji bez posledica koje bi u najmanju ruku mogle biti traumatične.

U ideološkom i političkom smislu, njuejdž je za razliku od fašizma i komunizma, više utemeljen u životu i orijentisan ka životu i opštim težnjama ljudi te je otud obuhvatniji i totalniji. Njuejdž je zato opasniji jer njegovo polazište nije rat: klasni, verski, etnički ili rasni. Njuejdž gotovo da i nema protivnika, nema neprijatelja, nema sukoba već samo jedinstva, bez obzira na razlike (koje su iluzija). Njuejdž neposrednije crpe iz baštine, iz ezoterijskog i mitskog, kombinujući ga sa modernim i naučnim, ali je u suštini, kako je to Lakroa lepo pokazao, iracionalan. Njuejdž nije sklon analizi, niti kritičkom mišljenju, već prevazilaženju i ujednačavanju. Magijskim jezikom govoreći, njuejdž ne koristi mač nego je njegovo najomiljenije oruđe pehar. Ako ga i koristi, taj mač je više eksponat potopljen na dnu jezera tek da pruži legitimitet akvatičkim namerama i zavede u suštini i dalje racionalne umove našeg vremena.

„Milenarizam velike prekretnice, holistička metafizika i neophodnost ličnog preobražaja, čine, na neki način, tvrdo jezgro ideologije Novog doba. Ali time se sadržaj Novog doba ne iscrpljuje. Ono sebe predstavlja i kao kulturnu pojavu ogromnih dimenzija koja se širi na sve oblasti duhovnog života... Novo doba ne dozvoljava postojanje drugačijih misli od svojih i neodoljivo teži ka totalizujućem poimanju sveta, nudeći odgovore na sva pitanja koja čovek sebi postavlja. Ta kulturna hegemonija proizlazi čak i iz ideje holizma. U stvari, čim se metafizički pojam ukupnosti prihvati kao neprikosnovena istina, tradicionalni oblici kulturnog života, religije, nauke, ezoterizma itd., dobijaju izgled ograničenih i nepotpunih doprinosa otkrivanju jedne stvarnosti koja suštinski predstavlja jedinstvenu celinu.“

Lakroa, isto, str 36.

U tom pogledu svaki ekskluzivizam jeste jeres Novog doba. A najveći izolator jeste ljudski ego protiv kojeg njuejdž pokreće svojevrsni džihad. Da bi se to postiglo ljudi moraju naučiti da žive po novim obrascima, da temelje svoje razumevanje na novim činjenicama: talasi, zračenja, energija, polja uticaja, multidimenzionalnost i sl, jer univerzum je hologram. Da bismo promenili svoje obrasce potrebno je da se nekako preobrazimo. Da bismo se preobrazili potrebne su nam naučno utemeljene spiritualne tehnike, rituali preobražaja, intenzivi prosvetljenja ili kakav drugi način skokovite promene svesti. U tom smislu bih parafrazirao i produbio misao Mišela Lakroa: da li je korišćenje droge zamena za nemogućnost jednostavnog i lakog načina promene svesti ili je promena svesti zamena za drogu? Korišćenje droga upravo u tu svrhu je drevna i opšte raširena praksa, pa ipak, u vulgarnoj kulturi današnjice, teško je razlikovati posvećeni mitote indijanskih šamana i ljudi od znanja (Kastanedin izraz), od puke toksikomanije savremenih urbanih ljudi. Droga nije eksperiment, nego predstavlja jedna od kanala opštenja sa onom stranom, a opštenje sa onostranim svakako nije eksperiment već deo posvećenja, nešto ustanovljeno kao integralni deo puta ratnika. Vulgarni čovek mase nipošto nije ratnik niti je posvećenik, ma kakvo mišljenje imao o sebi, ma kakve sertifikate posedovao izdate od strane ove ili one zvučne gnostičke ili jogičke škole. Pravo znanje se ne deli niti kupuje po kursevima gnoze, nema ga na internetu nego se u krugove posvećenika stupa po pozivu. A to je, iz optike njuejdža, neka vrsta jeresi, budući da predstavlja elitizam na delu, jer nije pristupačno svakom, nije pozvan svako, nego samo izuzetan pojedinac koji je dobar kandidat zbog nekog svog specifičnog svojstva, zbog nečeg po čemu se razlikuje od drugih. 

Sve je to kilometrima daleko od egalitarističkog ukusa njuejdža. Taj metod isključivanja iz sveta u koji smo uronjeni, a da i dalje bitišemo tu gde jesmo, bez da se od nas zahteva da odemo na Tibet ili u kakvu svetu pustinju, jeste posebna vrsta ludila. Ne možemo tako živeti a da budemo uspešni u promeni svesti. Jedino u čemu možemo na taj način biti uspešni jeste usvajanje i širenje ideološkog programa njuejdža. Vidimo, na primer, u biografiji Alistera Krolija ili u izveštajima Karlosa Kastanede, da duga i ciljana odsustvovanja i izolovanja zarad postizanja neke vrste prosvetljenja, prelaska bezdana, razgovora sa svetim anđelom čuvarem ili radi kakvog drugog zadatog cilja, predstavljaju opšte mesto na putu posvećeništva. Ipak, nije svako Kroli ili Kastaneda. Nema svako svog Don Huana ili Ajvaza. Neko ko nema svoje anđele i dobrotvore, taj će slušati bilo koga ko zvuči autoritativno, ili će nešto petljati sam koristeći se knjigama. Upravo je neko takav vojnik njuejdža, jer njegova svrha nije da bude prosvetljen nego da predano usvoji i širi predočenu akvarijansku ideologiju. I za kraj ovog odeljka, Lakroa poslednji put: 

„Svako ko se upusti u ostvarivanje ličnog preobražaja mora da smanji pritisak svojih spoljnih obaveza. Mora da uspori svakodnevni ritam života, da smanji nivo aktivnosti. Lični preobražaj počinje, dakle, činom prepuštanja, posredstvom relaksacije i usporenog disanja. Potrebno je da se i svest opusti, što zahteva vežbe meditacije, ali meditacije kojoj nije cilj racionalno razmišljanje, jer ovde nije reč o proširivanju znanja.“ Lakroa, isto, str. 31.

Ukidanje misaonog toka jeste cilj meditacije, no to neću zameriti ovom autoru, budući da njegova polazišta nisu ezoterijska. Ipak, meditacija profanih osmišljena je da praktikantima umiri savest i pruži im iluziju rada na sebi. Oni teško da će dosegnuti oslobođenje...

Tradicija i tradicionalizam

Jednom prilikom sam se našao u raspravi sa sagovornikom koji je tvrdio da je čovečanstvo mnogo napredovalo na svaki način, u odnosu na sve ono što je istorija imala da nam ponudi u prošlosti. Po njemu, ravnopravnost i tolerancija prema različitostima je na daleko višem nivou nego ranije, a tendencija je da će u tom pogledu biti postignut još veći napredak u budućnosti. Navodno, društvena uređenja su mnogo bolja i bliža individualnosti nego ranije, omogućena je daleko veća sloboda izražavanja mišljenja i govora, sloboda kretanja, sloboda napredovanja itd. Tehnološki smo u mogućnosti da komuniciramo i razmenjujemo ideje, gotovo besplatno i trenutno, sa ljudima na najudaljenijim krajevima svetla, a i putovanja su daleko jednostavnija i brža. Imamo struju i toplu vodu, internet i telefone i sve ostalo, a mogućnosti zarade su gotovo neograničene. Takođe i spiritualno, nadišli smo gotovo sve tabue, i saznali gotovo sve što je nekada bilo misteriozno i nejasno, a što se davalo samo izabranima u linijama nasleđa. Danas je sve dostupno svakome, i samo zavisi od čoveka šta želi i šta hoće da postigne, naravno samo ako se potrudi. Ukratko, manje-više sve je bolje nego ranije.

Na prvi pogled šta bi jedno zakeralo poput mene tu moglo da ospori? U prvu ruku rekao sam da se ne bih složio da čovečanstvo napreduje. Recimo, šta su pokazatelji tog napretka? Zapitao sam se da li su idiotizam širokih narodnih masa i nadmenost elite danas nešto drugačiji, odnosno napredniji nego pre hiljadu ili dve hiljade godina? Karakter ljudskih bića se suštinski nije promenio, a prava promena, pravi napredak ogledao bi se upravo u promeni karaktera. Jedino čega ima novog to su načini oživljavanja starog i gomilanje posledica delovanja prethodnih pokoljenja. Međutim, ono što je suštinski sporno jeste sama ideja napretka. Ukoliko napredak merimo količinskim pokazateljima, onda svakako da je čovečanstvo ostvarilo ogroman napredak. Međutim, takva gledišta su hronocentrična i u suštini naivna, jer ne uzimaju u obzir suštinske temelje čoveka.

Izneću ovde primer jednog nekonvencionalnog gledišta poreklom iz, po mnogima, upitnog izvora, ali ja ga naglašavam kako bih osvetlio mogućnost drugačijeg sagledavanja. Karlos Kastaneda je pisao da su ljudi u suštini degradirali u odnosu na početne pretpostavke ljudskog bića. Nekada je ljudsko energetsko obličje bilo u obliku sfere dok je danas jajastog oblika, a što mogu opaziti vidovnjaci njegove magijske loze. Dakle, čovek je napredovao merilima jednog uskog materijalističkog pogleda na svet, u okviru sagledavanja osobenog za jedan položaj skupne tačke. Međutim, mi koji težimo da stvari sagledavamo metafizički, ne samo da moramo odbaciti te tvrdnje nego i sam materijalistički pogled na svet. Ne možemo materijalističkim merilima procenjivati stvari metafizičke prirode, osim ukoliko se materija ne počne sagledavati i određivati na potpuno drugačiji način. U svakom slučaju, danas postoji velika mogućnost da mnogi ljudi ostvare značajne spoznaje i usavršavanja znanja i veština, ali daleko od toga da se opšta situacija čovečanstva može nazvati napretkom. Na primer, u oblasti ezoterije, možemo pronaći mnoštvo knjiga i informacija na tu temu, ali hoćemo li biti u stanju da sretnemo pouzdanog čoveka, adepta, baštinika neke određene grane ezoterizma? Ezoterijske i mistične škole danas nisu ništa manje zatvorene nego pre hiljadu ili više hiljada godina. Ono čega je danas više u tom pogledu jeste broj neznalica i manipulanata u svim tim oblastima, među koje ubrajam i one što vode neke takve navodno autentične škole.

Pogledajmo čega još nije bilo nikada pre. Nikada pre (da je to nama poznato) na planeti nije živelo oko 8 milijardi ljudi niti je ljudska nejednakost bila toliko izražena kao u današnje vreme. Istovremeno, nikada pre čovečanstvo nije živelo pod režimom vladavine novca, a što ukazuje na materijalistički duh vremena. Nikada pre ljudska svest nije bila u tolikoj meri materijalistička nego danas, a sama ta činjenica ukazuje na napredak materijalne civilizacije i opadanje duhovnih karakteristika velike većine čovečanstva (svaka čast pojedincima). To što smo danas prevazišli tradicionalne tabue posledica je uništenja tradicionalnog sveta, a što ne znači kako sada živimo bez ikakvih tabua. Danas su na delu drugačiji tabui, u skladu sa duhom vremena. 

Dalje, nije stvar u tome da većina čovečanstva danas bolje živi, nego da se iz materijalističke perspektive ne mogu sagledavati metafizička pitanja kao što je recimo duhovni napredak (čak je i sama ta formulacija upitna). Drevne religije imale su jasno unutrašnje metafizičko jezgro, što je u vremenu širenja hrišćanstva u velikoj meri uništeno. Samo hrišćanstvo, budući siromašno duhom, nije moglo izgraditi ezoterijsko duhovno jezgro, nego je mestimično iskrilo verski obojenim misticizmom, a što u suštini nije imalo nekog posebnog uticaja na glavni tok koji se vremenom vulgarizovao i izrodio u dobro nam poznati sekularizam. Nije postojalo, ne postoji, niti će ikada postojati središnja ezoterijska hrišćanska struktura, jer je samo hrišćanstvo utemeljeno na instituciji Crkve, koja je egzoterne prirode, a ne na ezoterijskom tajnom društvu posvećenika. Crkva nije i ne može biti tajno društvo već univerzalna zajednica. U hrišćanstvu nema autoriteta izvan Crkve niti u njoj postoji legitimna i autoritativna ezoterijska struktura. Ne sporim metafizičke aspekte hrišćanstva, mistično hrišćanstvo, ali unutar hrišćanske tradicije nije postojalo nikakvo strukturisano ezoterijsko jezgro. Tako nešto jednostavno nije svojstveno hrišćanstvu kao religiji. I sama ta činjenica ima svoje posledice, a jedna od njih je proces sekularizacije. Hrišćanstvo nije elitistički kult ili tip religije. U hrišćanstvu ne postoje nivoi posvećenja, niti su neki njegovi aspekti nedostupni bilo kome osim uskom krugu adepata. Hrišćanstvo je u tom smislu izraz egalitarizma. Ono ne sadrži više i niže istine, nema gradacije. Tačno je da su postojale hrišćanske ezoterijske struje i mistični oblici, ali takve pojave nikada nisu bile u njegovom središtu, već su glavne tokove određivale uglavnom razne interesno-dogmatske klike. Međutim, ono čega je u hrišćanstvu bilo u obilju, jesu veliki intelektualci čije je delovanje utrlo put ustanovljavanju vladavine razuma.

Prioritet boljeg života je opšti izraz za ono što znamo pod specifičnim nazivom „američki san“. U knjizi „Zajahati tigra“, Julius Evola je tvrdio da između materijalnog siromaštva i duhovne bede ne postoji nikakva veza i da samo najnižim i najglupljim slojevima društva možete nagovestiti kako je formula sreće i ljudskog integriteta ono što se s pravom naziva idealna životinja, blagostanje kao kod stoke. Po Evoli, ne postoji veza između smisla života i uslova ekonomskog blagostanja. Pravi smisao ekonomskog i socijalnog mita jeste da je to sredstvo unutrašnjeg otupljivanja usmerenog ka izbegavanju problema egzistencije lišene svakog smisla i da učvrsti suštinski besmisao života savremenog čoveka. Evola primećuje da veliki deo čovečanstva Zapada smatra prirodnim postojanje lišeno stvarnog značenja nepodređeno nekom višem načelu, tako da su se ljudi pomirili s tim da žive što podnošljivije i što je manje neprijatno moguće.

Mi živimo u vremenu opšteg mediokritetstva, skepticizma i izveštačenosti, dok su naše veze sa prirodom sve tanje. Čovečanstvo je na ovom svetu postalo kao slon u staklarskoj radnji. Ljudi se ponašaju suviše nadmeno, ne poštuju prirodu, ne poštuju sami sebe, jedni druge. Hoće da pametuju a nemaju kapaciteta, znanja i veštine. Nemaju mudrosti. Ekosistem nikada pre nije bio toliko uništen kao u naše vreme. Iza egipatske civilizacije, na primer, ostale su piramide i hramovi, kao što su iza gotovo svih iščezlih civilizacija ostali objekti sakralne prirode, a što ukazuje da su najtrajnije građevine one posvećene duhovnim svrhama. Iza aktuelne civilizacije ostaće samo gomila đubreta i opasne radioaktivne materije koje će se raspadati ko zna koliko dugo. Mi smo jedina civilizacija koja je zaprljala okeane. 

Pogledajmo kako je u najnaprednijoj državi prve polovine XX veka prošao jedan genije Nikola Tesla. Mogli smo imati besplatnu energiju, pa ipak na snazi su i dalje fosilna goriva i proizvodnja struje koja se naplaćuje, bila ona „zelena“ ili „crna“. Može biti da imamo lekove skoro za sve bolesti (što je upitno), pa ipak leče se oni koji imaju da plate, što ukazuje na ispravnost moje teze o tome da je ljudski karakter ostao nepromenjen, samo su sredstva uništenja danas efikasnija. Osim toga, mi nemamo lekove za mnoge otrove koje smo sami stvorili.

Franz Sedlacek

U naše vreme socijalni darvinizam je izraženiji, ali to je posledica veće društvene pokretljivosti i otuđenosti. Danas lakše možemo napustiti naše mesto rođenja i jednostavno se odseliti na drugi kontinent, ali je to od slabog značaja u pogledu duhovnog usavršavanja čoveka. Sa druge strane, australijski Aboridžini, za koje se smatra da već 50.000 godina žive na tom kontinentu, za sve to vreme nisu izgradili ništa. Ostavili su samo crteže po pećinama. Hoćemo li ih zbog toga, baš kao i britanski protestantski kolonizatori Australije, smatrati manje vrednim, primitivnim, podljudskim? A malo ko zna koliko je aboridžinska kultura duboka, magijska i bogata sadržajem. Sada dobar deo tog naroda „uživa“ blagodeti moderne civilizacije, i poput severnoameričkih Indijanaca, traži smisao u alkoholu, drogama, umirući od bolesti uzrokovanih šećerima i lošom ishranom. Njihove zajednice se polako raspadaju i gube religijsko-magijsku vezu sa precima. Veliki napredak!

Poslednji veliki prorok Zapada, Alister Kroli, bio je za života (i još uvek je) izvrgnut ruglu i satanizaciji, u ambijentu kojim vladaju tabloidi i vulgarna svetina, i to u zemlji koja je u njegovo vreme civilizacijski bila najnaprednija. On je na jednom mestu napisao kako čovečanstvo očekuje barem još pet stotina godina mraka dok ne zaiskri svetlost novog eona koja bi onda proizvela stvarnu promenu. Ovo što gledamo, što nazivamo napretkom, da upotrebim Krolijeve reči, jesu „abortusi novog eona“. Taj napredak je jedno bezvredno đubrište za šta će biti potrebni vekovi da se počisti sa lica Zemlje. Međutim, mi nemamo garancije da će se to tako i dogoditi jer budućnost je velika nepoznanica.

U naše vreme ljudska svest je dobila mogućnost rasta i širenja, ali je uglavnom postala još suženija, egocentrična. Data reč više ništa ne vredi, jer nikome se ne može verovati čak i kada nešto potpiše a kamo li kad se zakune ili obeća da će nešto ispuniti ili neće. Nije mi namera da idealizujem prošlost, ali naše vreme ne smatram ni po čemu boljim, samo drugačijim i u neku ruku jedinstvenim. Ono što je posebno zanimljivo i jedinstveno, jeste to da čovečanstvo danas nema više nekoliko paralelnih civilizacija, nego postoji samo jedna, i to ona koju sam nazvao pseudocivilizacijom, budući da predstavlja obezdušenu mešavinu većine prethodnih civilizacija na nosećem temelju tzv zapadne, odnosno evropske civilizacije. Druge civilizacije polako gube svoja osnovna svojstva i postaju karakteristični oblici pseudocivilizacije. Govoreći o kulturološkom odnosu i modernoj interakciji između Istoka i Zapada, Julius Evola kaže da Istok sada prati Zapad te sve više podleže idejama i uticaju koji su nas doveli tu gde jesmo, modernizujući se i uzimajući naše iste sekularne oblike materijalnog života. U tom procesu ono tradicionalno sve više gubi ovozemaljsko tlo i odlazi na marginu.

Šta danas znači biti tradicionalan ili biti tradicionalista? Danas se mnogi predstavljaju kao takvi, ali ono što se uglavnom može videti, jeste parada mediokritetskih klovnova koji po društvenim mrežama vitlaju heraldikom. Temelj tradicije je u identitetu, a kako je vreme u kome živimo u dobroj meri epoha „projektovane“ istorije, a ne istorije kao stihijskog procesa, tako je i identitet projektovan a ne oblikovan u stihijskim nepredvidivostima i izazovima. U tom smislu bilo bi veoma zanimljivo videti kako bi izgledalo sučeljavanje onog projektovanog sa iznenadnom provalom stihijskog. Na ličnom planu to bi se odrazilo panikom ili ludilom, a na kolektivnom civilizacijskom katastrofom. Mi smo danas mnogo ranjiviji nego naši preci još do pre samo stotinu godina.

Ne postoji više predmet tradicionalnog protiv kojeg bi se emancipatorski duh modernog i razumnog pobunio. Umesto toga, taj duh se podelio na onaj brži i onaj nešto sporiji (brži i sporiji u nihilizmu, u ovaploćenju kulturnog i duhovnog ničeg), pa je ovaj brži i avangardniji onog sporijeg i zaostalijeg nazvao konzervativnim i tradicionalnim. I što je najgore od svega, ovaj sporiji se rado poistovetio sa tom etiketom, što je bolje nego suočiti se sa sopstvenom ništavnošću koja nije ništa manja nego onog koji sebe smatra naprednim. To je kao kada bismo ideološku desnicu proglasili tradicionalnom, konzervativnom i iracionalnom, a ideološku levicu avangardnom, razumnom, naprednom i emancipatorskom. Niti je desnica tradicionalna, konzervativna i iracionalna, niti je levica avangardna, razumna, napredna i emancipatorska. Obe su, zapravo, jedno veliko ništa, izraz nihilizma duha vremena. Nihilistička pećnica se podelila budući da nema više šta da troši i sagoreva, okrenuvši se tako sama protiv sebe. Leva ruka ujeda desnu i obrnuto. Današnji tradicionalista se nalazi pred velikim problemom jer, kao što sam već istakao, ne postoji više ono za šta bi se mogao uhvatiti i stvoriti svoje uporište. Veliko ogledalo tradicije je razbijeno, a krhotine nisu dovoljne da se sagleda celokupna slika koja je, između ostalog, odraz čoveka u vremenu.

U većini današnjih ljudi besni unutrašnji sukob i postoji konfliktna psihološka napetost, što nije tlo pogodno za razvoj identiteta kakav je postojao u okvirima sveta kojeg bismo mogli nazvati tradicionalnim ili tradicijskim. Moderni čovek je čovek laži, jer on pre svega laže sebe, živeći pod maskom lažnog i varljivog identiteta, nevezano od toga kakvo je njegovo ideološko ili političko usmerenje. Otud je drevni poziv „upoznaj samoga sebe“, kako Evola primećuje, za današnjeg čoveka gotovo neupotrebljiv, neostvariv, čak nepraktičan, pa i fatalan. Ako malo zavirimo u dušu današnjih ljudi otkrićemo strašnu pustoš. Kako u toj nigdini pronaći središte sopstvenog bića oko kojeg bi istkali niti integriteta i utemeljili identitet, koji, kao što sam već rekao, čini osnovu tradicije i tradicionalnog? Ko bi se danas uopšte bavio tako zaludnim poslom kada je praktičnije pridružiti se lajavim psima levice i desnice u permanentnom građanskom ratu unutar pseudocivilizacije.

U naše vreme temelj identiteta pripada, da upotrebim izraz iz Krolijeve „Knjige zakona“, „psima razuma“. Otud je potrebno razviti indiferentnost prema svemu što se u današnje vreme smatra društvenim vrednostima i moralnim normama. Te tzv vrednosti nemaju nikakvo ishodište i uporište. Sa druge strane, napredak je u sećanju, kako kaže Dragoš Kalajić, a današnji ljudi žive u zaboravu, u kolektivnoj senilnosti, jer ne znamo ko smo i šta smo. Ako to ne znamo onda još manje znamo gde se nalazimo i kuda idemo. Naš idejni horizont je stoga hologramski. Čovečanstvo će se osloboditi i uzdići kao Feniks, iz pepela modernog sveta, ili će nestati sa lica Zemlje u sunovratu idiokratije.

Demonsko, racionalno, progresivno

Kenet Grant je fenomen demona okarakterisao kao nerešene komplekse unutar psihe i ostavišta u psihičkom nervnom sistemu, koja bivaju podstaknuta na štetnu aktivnost kada postoji ozbiljna energetska blokada. Međutim, ljudi od znanja demone mogu kontrolisati i naterati da reaguju pomoću sigila ili kontrolom sna. A za energetske blokade, Grant kaže da se mogu razbiti i oslobođena energija ponovo preusmeriti ka stvaralačkim, magijskim ciljevima. Ti nerešeni kompleksi postoje kako unutar individualne, tako i kolektivne psihe pojedinih klika, grupa, naroda ili kultura, pa čak i na nivou celokupnog čovečanstva. Mesec je glavni faktor demonskih fenomena. Njegov nektar je istovremeno i otrov i lek, a jedina razlika između otrova i leka je u načinu primene i proporciji doziranja. Nerešeni kompleksi su istorijski nagomilani, energetske blokade gotovo nepremostive. 

Oni koji upravljaju procesom civilizacije nemaju leka za njeno umiranje, niti imaju leka za sebe. U pogledu sudbine svetske oligarhije / plutokratije nije potrebno biti prorok, biće uništeni, kao što će, kako Grant kaže, biti uništeni oni koji ne budu u stanju da prihvate duh novog eona. Oligarhiju će uništiti moć kojoj služe, jer služiti moći znači želeti biti uništen. Bolest u koju je zapalo čovečanstvo rezultat je bujanja samoubilačke opsesije ljudskog materijala koje je istorijski proces izbacio na sam vrh. Njihova dijabolična isijavanja truju atmosferu ljudskog bitisanja na Zemlji. Svoj zločinački karakter i nedela širom sveta kriju iza odrednice Čovek. Tog Čoveka će, kaže Kenet Grant u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“, uništiti elementalne sile koje je prebrzo prizvao. Zato je bitno, kaže Grant, da sve doktrine praznoverja koje pritiskaju čovečanstvo, budu očišćene, a religija, onako kako se popularno shvata, prva je među njima.

Dakle, sve ono što oligarhija vekovima emituje, ili je u svojim inkarnacijama poslednja dva-tri veka emitovala na osnovu kidnapovanog nasleđa i falsifikovanih inicijacijskih linija iz dalje prošlosti, mora biti pročišćeno. Ta masa beživotnog verovanja nisu samo survivali monoteističkog religijskog kompleksa, ili neki okamenjeni ostaci starijeg porekla, nego i mnogi aspekti istočnjačkih religija koje su zaglibile u beslovesni automatizam. U tu beživotnu masu, po Alisteru Kroliju, osim hrišćanstva, spadaju islam, hinduizam, budizam, konfučijanizam i judaizam. Na tu listu bih dodao i (post)moderna sujeverja koja nameće ideološki humanizam i ateizam. Takođe, čitav tzv njuejdž je jedan veliki abortus, nastao kao reakcija na materijalizam modernosti i idealizam predmodernih vremena ili religijsku zatucanost.

Kenet Grant je, u knjizi „Kultovi senke“, stvaranje mase beživotnog verovanja objasnio neuravoteženom maskulinizacijom religijskog života, prvenstveno u Egiptu, odakle su se religijsko-magijske formule širile Bliskim Istokom i mediteranskim svetom. Po njemu, patrijarhalna tradicija u samom Egiptu, sa svojim naglaskom na muškom principu, razvila se u Kult trojstva koji se sastojao od Oca, Majke i Deteta. Kasnija hrišćanska verzija, koja je potisnula žensku komponentu, zasnovala je potpuni patrijarhat koji je izvitoperio čitavu misterijsku tradiciju i vodio ka zarazi civilizacije neuravnoteženim verovanjima o muškom autoritetu i ukidanju svega što je pripadalo ženskom elementu u prirodi. 

Ipak, hrišćanstvo u suštini i nije baš toliko patrijarhalno. Zapravo, manje je patrijarhalno od judaizma i islama, a u okviru hrišćanskog korpusa protestantizam je patrijarhalniji od katoličanstva i pravoslavlja, budući da odriče sakralni značaj Bogorodice i ženskih svetaca kojima su tradicionalne hrišćanske crkve, pod pritiskom narodnih verovanja, ublažile muškocentričnu figuru trojedinog Boga. Osim toga, katoličanstvo, a naročito pravoslavlje, prihvatili su prilično paganskih elemenata procesom asimilacije i hristijanizacije narodnih običaja, verovanja i kalendara. Mirča Elijade je, u knjizi „Mit i zbilja“ napomenuo da seljaštvo Evrope nije bilo privučeno istorijskim i moralnim hrišćanstvom, nego je živelo u nekom svom kosmičkom, odnosno paganskom hrišćanstvu, koje je shvatalo hrišćanstvo kao kosmičku liturgiju. Po Elijadeu, mistička bliskost kosmičkim ritmovima koju su napadali starozavetni proroci, a Crkva donekle tolerisala, nalazi se u samoj suštini verskog života seoskog stanovništva, posebno u jugoistočnoj Evropi. Za čitav taj deo hrišćanstva, kaže Elijade, priroda nije svet greha, nego Božje delo.

Nasilno umanjivanje udela ženskog elementa iz svetog, rezultat je ništećih težnji monoteističkih religija da sve prilagode dogmatskim aksiomima na kojima je utemeljen legitimitet (i legalitet) društvene moći koja se na njemu vekovima održava. Fridrih Niče je maestralno kritikovao posledice hrišćanskog morala u „Antihristu“ i „Volji za moć“, optužujući hrišćanstvo za negaciju prirode i jačanje individualnog egoizma, koji i u posthrišćanskom svetu ostaje kao jedno od njegovih glavnih posledica. Hrišćanin je, po Ničeu, izrođenik i bolesnik, jer imperativ opstanka ljudske vrste iziskuje propast „neuspelih, slabih, degenerisanih, ali se hrišćanstvo obratilo baš njima, kao konzervirajuća sila“, kaže Niče u knjizi „Volja za moć“. Ta konzervirajuća sila, pripremila je teren za današnje bezvoljno stanje mase ljudskih bića. Čovek učinjen bezopasnim, kaže Niče, slab, bačen na kolena u poniznosti i skromnosti, svestan svoje slabosti, grešnik, to je taj najpoželjniji tip!

Slične osobine, primetićemo, poželjne su i sa stanovišta globalne vlasti kapitala. U našem vremenu idealan čovek više nije grešnik, ali ima umetnute potrebe, od vernika i sledbenika pretvoren je u potrošača. Jedva da je potrebno naglašavati idejnu bliskost Ničea i Krolija po pitanju hrišćanstva kao patološke pojave u istoriji čovečanstva. O istom motivu govori i „Knjiga zakona“: „Čujte me, vi ljudi što uzdišete! Žalosti patnje i kajanja ostavljene su mrtvima i umirućima, narodu koji me još ne poznaje. Oni su mrtvi, ti bližnji; oni ne osećaju. Mi nismo za bedne i žalosne: gospodari zemlje su naši rođaci.“ „Mi nemamo ništa s odbačenima i nesposobnima: neka umru u svojoj bedi. Jer oni ne osećaju. Sažaljenje je mana kraljeva: zgazite jadne i slabe: ovo je zakon snažnih: ovo je naš zakon i radost sveta.“ Kroli je vreme obeleženo vladavinom hrišćanstva nazvao erom vulgaris, dok je Niče rekao da hrišćanstvo kao religija, spada na vulgus; za virtus najviše vrste ono nema nikakvog smisla. Međutim, iz perspektive doktrine novog eona, najveći i najopasniji demon je tzv. racionalizam. „Knjiga zakona“ pominje pse razuma, koji blokiraju volju, te kaže: „I razum je laž; jer postoji činilac beskrajan i nepoznat; i sve njihove reči su iskrivljene.“ Upravo je taj beskrajni i nepoznati činilac ono što „religija“ razuma tako silno i fanatično poriče i protiv čega, u ime prosvećenja i napretka, ustaje.

Rene Genon, u knjizi „Mračno doba“, govori o težnji današnjeg racionalnog mentaliteta da isključi svaku misteriju iz sveta i naglašava da što je jedna koncepcija ograničenija, na nju se više gleda kao na striktno racionalnu. Genon nas podseća da su, počev od enciklopedista osamnaestog veka, najogorčeniji poricatelji svake natčulne stvarnosti posebno voleli da bilo kojim povodom prizivaju razum i da se proglase racionalistima. Po Genonovom viđenju, racionalizam se u svim svojim oblicima bitno definiše verovanjem u nadmoć razuma, objavljenog kao prava dogma, koja podrazumeva poricanje svega što je nadindividualne kategorije, posebno čiste intelektualne intuicije, što za sobom logično povlači isključivanje svake prave metafizičke spoznaje. Za Genona, posledica ovog poricanja je, u jednoj drugoj kategoriji, takođe odbacivanje svakog duhovnog autoriteta, budući da je njegov uzor nužno nadljudski. Genon primećuje koliko je ovaj racionalizam u skladu sa savremenom težnjom ka pojednostavljivanju stvari i to uvek na njihove najinferiornije elemente. Posledično, kaže Genon, ta tendencija potvrđuje se pre svega poništavanjem čitave nadindividualne oblasti.

Tako redukcionistički shvaćen, razum je sredstvo svojevrsne materijalizacije percepcije i interpretacije, jer kako kaže Genon, razum biva poslednji ili najinferiorniji stepen na kojem je „čvrstoća“ dosegla krajnji nivo. Racionalizam je, po Genonu, zapravo negacija svakog višeg načela razuma, a što na neki način oslepljuje ljudsku inteligenciju, odvajajući je od unutrašnjeg genija, od „čistog i transcendentnog intelekta“. Tako ljudski spoznajni horizonti bivaju suženi i zatvoreni. Po Genonu, time što je izgubio svaku dodatnu komunikaciju sa nadindividualnim intelektom, razum samo može da teži nadole, ka inferiornom polu postojanja, i da sve više tone u „materijalnost“. I posledično, Genon zaključuje da razum postepeno gubi sve, čak do same ideje istine i dolazi do toga da traži samo najveću udobnost za svoje ograničeno shvatanje. Opšti je zakon da racionalnost cilja ka pojednostavljivanju i izjednačavanju svih stvari.

Na delu je težnja ka svođenju svake pojave na prost skup kvantitativnih odrednica, odnosno genonovska „vladavina kvantiteta“. Sve se nastoji svesti na broj, pri čemu se previđa suštinska mističnost brojeva, jer kako kaže „Knjiga zakona“: „Svaki broj je beskonačan; nema razlike.“ Kabala koristi brojeve, ali sa premisom kvaliteta a ne kvantiteta. Broj je kvalitet, što se posebno vidi u doktrinama sefirota. Racionalizam je u tom pogledu kruna onoga što je Kroli nazivao vulgarnom erom, budući da teži svođenju svega na materijalni, kvantitativni aspekt. To je ludilo redukcije, odnosno „greh ograničenja“, kako to piše u „Knjizi zakona“. Kabalistički, ograničenje je jedno od obrnutih svojstava sefire Binah (treća sefira na Drvetu života). Budući da je veliko more, crna boja, planeta Saturn i pojam vremena vezan za ovu sefiru, upravo tu vidimo koren izopačenja psihičke energije čoveka koje se u našem vremenu zove racionalizam. Racionalizam je svojevrsno pomračenje Sunca, pomračenje načela Logosa u čoveku, odnosno znak klipotične lunarizacije maskuliniteta i uopšte ljudske svesti. Otud je racionalizam analogan klipotskim zmijama koje muče Mesijinu dušu. Egzorcizam tih demona biće bolan i trajan, a završiće se tako što će predstavnici dubljih magijskih sila i fizički uništiti one koji se lažno predstavljaju. Predstavnike tih dubljih sila nazvao sam „revolucionarima katastrofe“, što ukazuje na pojavu nove i obuhvatnije mesijanske struje. Da, pojaviće se nove knjige zakona i novi protagonisti globalnog revolucionarno-mesijanskog delovanja. Neki novi i drugačiji trendovi progutaće umišljene trendsetere.

Modernom dobu osobena doktrina materijalnog, ekonomskog rasta i razvoja, izvedena je iz učenja o duhovnom rastu i razvoju, usavršavanju čoveka ili samousavršavanju, odnosno razvoju svesti, a što ima svoje paralele u alhemiji, koja oponašanjem prirodnih procesa, usavršava metale u težnji da ih pretvori u zlato. Najpogubnija su kasnije protestantske izvedbe po kojima su materijalni i duhovni rast međusobno povezani. Što je neko bogatiji, to je na višem nivou svesti. Takva učenja imaju za cilj da opravdaju aktuelne odnose moći te da na neki način idealizuju elitu. Doktrine duhovnog rasta projektuju taj rast u beskonačnost – do konačnog, te u neodređenu budućnost, kroz (ne)određeni niz reinkarnacija ili usavršavanja – projektovanog oslobođenja. U tom smislu, kako nešto što je po prirodi već savršeno može biti usavršavano? Doktrine rasta povodom toga imaju drugačiji fokus. Učenja o duhovnom rastu ciljaju ka prevenciji revolucionarnog delovanja, osim ukoliko sami pobornici tih doktrina nisu u položaju društvene opozicije. Zanimljivo je povući paralelu između ezoterijskih doktrina i političkih ideologija: 

„U ezoterizmu postoji jedna desna politička struja – koja više i odgovara samom duhu skrivenog znanja – struja koja se u političkom ispoljavanju ezoterične misli vidi kod Žozefa de Mestra ili Juliusa Evole. Ali, postoji i jedna levičarska, koja se može uočiti npr kod Elifasa Levija, učesnika socijalističkih kružoka. Naročito je kod spiritista prisutan socijalistički duh; a i rani socijalisti-utopisti su bili zainteresovani za spiritizam ili učenja o reinkarnaciji. U teozofiji je prisutan ovaj levi ton, recimo kod Ani Bezant koja je pre pristupanja Blavackoj bila socijalistički aktivista, ali je i kasnije zadržala neke stavove; isto kao što u teozofiji postoje i oni tonovi koji su kasnije davali inspiraciju desnim okultnim pokretima.“ Nemanja Radulović, Podzemni tok, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 231.

Sklon sam mišljenju da su ezoterijske doktrine preteče političkih, odnosno da političke doktrine i ideologije predstavljaju društveni odraz ezoterijskih učenja ili nekih načela tih učenja. U kontekstu ove teme obratio bih pažnju na čuvenog mistika Emanuela Svedenborga, koji je u knjizi „Poslednji sud“ lepo sumirao premise učenja o beskrajnom rastu. Jedno poglavlje u toj knjizi nosi indikativan naslov: „Množenje Ljudskog Roda na Zemlji neće nikada prestati“. Porast broja ljudi na Zemlji povezan je sa porastom njihovog broja na Nebu, jer „ljudski rod će i dalje postojati kroz večnost“. Po Svedenborgu, ljudski rod je temelj na kojem počiva Nebo, pa je otud čovečanstvo semenište Neba, mesto odakle se regrutuju stanovnici nebeskih sfera (ali i onih paklenih, dodao bih). Ljudi su preteče anđela. On tvrdi da se nebeski beskraj nikada ne može ispuniti anđelima (a primetio bih, verovatno ni paklenske jaruge). Zašto je bitno puniti Zemlju ljudskim bićima? Zato što je to neophodan uslov da bi se napunilo Nebo, pošto ono biva savršenije s povećanjem broja onih koji u njega ulaze. Takav je božanski red stvari s obzirom da se svako božansko delo, kako to tvrdi Svedenborg, odnosi na beskraj i večnost. Anđeosko Nebo je svrha radi koje je sve u svemiru stvoreno (kosmički antropocentrizam). Cilj razvoja ljudskih bića je, po Svedenborgu, njihov preobražaj u anđeoska bića, otud taj proces mora trajati večno, ljudsko umnožavanje mora trajati večno, ne samo na Zemlji, nego i po planetama širom univerzuma. On tvrdi da svako ko veruje da će poslednjim sudom nestati Nebo i Zemlja, te da će se pojaviti novo Nebo i nova Zemlja, automatski podrazumeva i nestanak ljudskog roda.

Svedenborgijanski pogled na svet je dobar primer kako izgledaju premise spiritualnog humanizma i antropocentrizma koji se nalazi u korenu tradicionalnog iluminizma. Zemaljski čovek je prototip nebeskih ljudi – anđela, koji svi zajedno čine velikog nebeskog čoveka. Ali šta je sa mračnim ostatkom? Kakva je sudbina onih koji su pali u infernalne ambise? Kakvog to anti-čoveka oni tvore? U kakve se đavole oni preobražavaju? Nije li tu reč o rascepu ljudskog bića iz kojeg proizilaze podljudske i nadljudske vrste? I nije li održavanje takvog gledišta ili derivacija tog gledišta uzrok svakojakih izopačenja živih ljudi i kvarenja njihovih zajednica? Neko sebi daje za pravo da odredi kriterijume društvene poželjnosti, pa ako ih neko ispunjava ide u Nebo, a ako ne, onda ide u Pakao. Naravno da „Nebo“ i „Pakao“ imaju svoje ovozemaljske, društvene i ekonomske pandane: neko živi u favelama, a neko u elitnim naseljima. U korenu ideologije beskrajnog rasta nalazi se upravo takav pogled na svet čija je dobra ilustracija učenje Emanuela Svedenborga. Održavanje beskrajne ljudolikosti, koja je navodno odraz božanskog obličja, jeste jedna velika mistična i religijska utopija čije civilizacijske posledice kao ostvarenja takvih stajališta, imamo prilike da rezignirano posmatramo.

Doba Vodolije, idealno je predstavljeno Krolijevom „Knjigom zakona“, koja je zapravo ključ razumevanja epohe koja je pred nama. Ta knjiga umnogome krije tajne vremena koje je pred nama, pa je otud korisno oruđe mapiranja budućnosti i razumevanja procesa koji se dešavaju pred našim očima. U samoj njenoj suštini nalazi se stara gnostička ideja o smeni eona. Međutim, trebalo bi opreznije donositi zaključke. Eon Vodolije, kao izraz vladavine Saturna, nije epoha opšteg razvoja i napretka čovečanstva, već kolektivne pogibelji i despotizma, barem dok se ne raščiste stvari. U tom smislu napredak može biti shvaćen kvantitativno. U neku ruku ono što žreci akvarijanizma proriču kao dobit čitavog čovečanstva zapravo je projekcija za izuzetne pojedince. Dakle, pravo je vreme za delovanje sudbinom odabranih.

Zdislaw Beksinski

Po učenju utemeljivača antropozofije Rudolfa Štajnera, ljudsko biće, između ostalog, sadrži tri osnovna tela: fizičko, etarsko i astralno. Fizičkom telu odgovara planetarna priroda Saturna, dok je njegovo svojstvo htenje kao rudiment volje. Etarskom telu odgovaraju ljudska osećanja, odnosno sunčeva priroda. Astralno telo je lunarne prirode kojoj je saobrazno mišljenje. Tako dobijamo poznati planetarni glif Merkura koji na neki način predstavlja čoveka slikovitim nizom tri planetarne prirode. Na vrhu je polumesec; sredinu krasi solarni disk, dok se ispod diska nalazi saturnalni krst. Takođe, tim rasporedom imamo u nizu duh, dušu i telo, odnosno astralno, etarsko i fizičko telo, mišljenje, osećanja i htenje, itd.

U dobu Vodolije ljudska priroda će biti uređena na način koji će u potpunosti aktuelizovati dati raspored – u pozitivnom ili u negativnom smislu, tako da će u narednom eonu (eon Jarca), doći do potpunog rascepa u ljudskoj vrsti, odnosno do involucijskog skoka u podljudsko, čiji je simbol čovek-Jarac, Pan, Bafomet, odnosno karta Đavo u tarotu. Da ne bude zabune, Đavo iz tarota, Pan, Bafomet, jesu mnogo složeniji simboli i izraz „podljudsko“ ovde je upotrebljen u drugačijoj konotaciji, budući da navedeni likovi ukazuju na takvu vrstu očiglednosti. Ljudsko biće kakvo poznajemo danas prestaće da postoji, a pretpostavke za taj scenario potrebno je stvoriti u dobu Vodolije. 

U vremenima pred nama, astralna tela većine ljudi, biće upotpunosti ispunjena parazitskim astralnim strukturama čija je svrha održanje ljudske svesti na niskom nivou u cilju obaranja ljudskog bića u podljudsko. To znači da će samo izuzetni pojedinci odražavati čistu misao, odnosno misao očišćenu od smetnji, za razliku od većine ljudskih bića čije će misli biti upotpunosti maligne te sastavljene od već fabrikovanih mentalnih sklopova koje će kao instalacija i astralni implant, kontrolisati misaoni proces ljudi. To još uvek nije slučaj, ali takva je intencija duha vremena.

Da bi bila proizvedena kvalitetna manjina sposobna za evolutivni skok, potrebno je žrtvovati masu ljudskog materijala. To je rezon Saturna. Shodno tome, solarna emotivnost većine ljudi će u eri Vodolije biti zamračena, te dolaskom doba Jarca posve gurnuta u podzemlje. Saturnovski krst elemenata, odnosno uticaj Zemlje će jačati i povećavaće materijalnost ljudske percepcije koja će dolaskom eona Jarca poprimiti oblik potpune kristalizacije. Na delu je, dakle, neka vrsta „mineralizacije“ većeg dela ljudske vrste, pa će u skladu s tim, vremenom, materijalizam jačati i poprimiti danas nezamislive forme. Nasuprot tome, moć će postati paperjasta i lagana, razuđena i vetropirasta. S jedne strane inertnost, sa druge lakoća. Upravo će ta lakoća omogućiti uzdizanje predodređenih.