Monday, January 29, 2024

Satanizam i kultovi ekstaze

William Mortensen

Ovaj tekst deo je mojih Sabranih ezoterijskih spisa.

Mnogo je knjiga napisano na temu satanizma, od strane različitih autora, bilo da je reč o naučnim istraživačima, teoretičarima, laicima, ili onih autora koji su posvećeni u „stvari“. Ovde neću obrazlagati ideje drugih autora niti raspravljati sa njima. Moja razmišljanja na ovu temu kreću se između dve fokusne tačke. Prva tačka je stajalište da satanizam kao organizovana religija, obožavanje đavola, nikada nije postojao sve do modernih vremena. Sve što je do sada postojalo jesu povremena, privremena, individualna ili grupna satanistička „isijavanja“ faustovskog tipa. To znači da bi ponekad neko sklopio pakt sa demonskim silama radi neke konkretne lične koristi. Takođe, u vekovima crkvene vladavine paktiranje sa đavolom oduvek je bila dobra optužba radi diskreditacije i eliminacije političkih i ideoloških protivnika. U vremenu Prosvetiteljstva i romantizma satanizam je poprimio oblike luciferijanstva, koje je lik Božjeg protivnika pretvorilo u antiklerikalnog i emancipatorskog junaka poput Prometeja ili Tantala.

Druga fokusna tačka, kojom se u ovom tekstu više bavim, jeste da u suštini tzv satanizma ili satanističkih tendencija, leže neshvaćeni i neartikulisani ostaci drevne magijske religije u čijem su središtu bila neka „čudna“ božanstva i njihovi kultovi. Nazovimo to demonolatrijom. U drevna vremena, današnji demoni bili su bogovi, i to uglavnom htonske prirode. Demonolatrija je stoga pokušaj održavanja ili oživljavanja magijskih struja drevnih vremena. Neki od tih pokušaja su neutemeljeni i karikaturalni, neki su morbidni, dok neki drugi imaju liniju kontinuiteta.
Wes Benscoter

U bibliji saznajemo da je Bog, odnosno Elohim, u samom Rajskom vrtu postavio Drvo spoznaje Dobra i Zla (Stvaranje, 2:9). Upravo je to drvo u samom temelju satanističkog fenomena, jer je ono objekat koje je samim svojim postojanjem uzrokovalo pad prvih ljudi i njihovo proterivanje sa mesta u kome su uživali privilegije. Drvo spoznaje (dobra i zla), drvo gnoze, jeste primordijalno ispoljavanje duha satanizma i oblik prvobitnog htonskog božanstva. Satanizam je manifestacija znanja, a znanje je na hebrejskom Daat (Daleth-Ain-Tav), čija brojčana vrednost iznosi 474. Simbolički, Daat je Krst, Oko i Venera. Sveta životinja, obeležje duha Drveta gnoze, jeste zmija, čija je atribucija slovo Tet i znak Lava. U sedamnaestom stihu istog poglavlja Tvorac se obraća Adamu na sledeći način: „Ali s drveta spoznaje dobra i zla ne jedi, jer u dan kad ga okusiš, sigurno ćeš umreti." Konzumacija plodova gnoze uzrokuje smrt! Istina je da od konzumiranja određenih biljaka ili gljiva zaista možemo umreti. Ali ovde je reč o nečemu dubljem. Konzumacijom plodova gnoze mi postajemo svesni sopstvene smrtnosti, ali možemo videti šta je iza. Znanje oslobađa, ali ono je takođe i otrov. Znati stvari podrazumeva imati jak stomak. Smrt je Mooth (Mem-Vav-Tav), odnosno 446. Simbolički, to je Voda, Klin i Krst. Primetićemo da je Krst prisutan kako u Znanju, tako i u Smrti. Krst je raspeće. Krst je Drvo gnoze.

Apolon (Απολλων) je u mitologiji poznat kao olimpsko božanstvo proricanja, vidovitosti, muzike, isceljenja, streljaštva, ali i pošasti.Takođe, Apolon je zaštitnik omladine. Njegova oruđa-simboli su, između ostalog, strela, oko, lira. On je gospodar muza koje nadahnjuju stvaralačke i umne ljude. Vidimo da je apolonijski delokrug prilično širok. Takođe, Apolon je ubica, ne zato što uzrokuje pošasti, koje takođe isceljuje, nego zato što je svojom rukom presudio velikoj i strašnoj zmiji-zmaju Pitonu, detetu Majke Zemlje Gaje i zaštitnika drevnog proročišta u Delfima. Ubijanjem Pitona, Apolon je preuzeo njegovo mesto zaštitnika i gospodara Delfa, a samim tim preuzeo je istu ulogu i u drugim proročištima helenskog sveta. Apolon je postao bog glavnog proročišta, što je stvorilo uslove da taj bog proširi svoj kult. Tako smo, hipotetički, dobili Apolo-Pitona. Takođe, Apolon je u Delfima izvršio integrisanje dionizijske energije divljeg tračkog boga ekstaze Sabazijusa, pripitomivši njegovu bestijalnost u oblik prihvatljiv sofisticiranom grčkom građanstvu. Grci su ublažili varvarski, orgijastični i krvavi deo trakijskog kulta i proizveli pripitomljeni dionisizam kasnije epohe. Tako je Sabazijus postao Dionis, a vrhovni bog proročišta sada biva Apolo-Piton-Dionis. 
Vincenzo Lamolinara

Neki čistunci kažu da se apolonijsko uprljalo mešajući se sa dionizijskim. Navodno, to je sunovrat uranskog. Međutim, oni previđaju da je u praksi apolonijski princip dobrovoljno i željno prihvatio dionizijski način prorokovanja – putem mantičke ekstaze. Čista apolonijska linija proročišta utemeljena je na simbolima i znakovima, pa čovek razumevanjem dolazi do gnoze i do proročanstva. Prorokovanje iz stanja ekstaze neposrednije i izražajnije kanališe poruke bogova nego znakovi koji se čitaju i tumače. Otud je drevni, dionizijsko-pitonski način prorokovanja ostao metod rada proročišta. Apolonijski alati, znaci, kockice, zapisi, lovorovo lišće, kamenčići itd, ostali su ili su postali, dodatni ili niži oblici proricanja. Naravno, vidovnjak je mogao zapasti u stanje ekstaze tumačeći raspored proročkih oruđa, ali zna se kakav je oduvek bio rad pitonesa, odnosno Pitonovih proročica. Pitanje metode proricanja možemo pojednostaviti ocenom da Apolon daje znake a Dionis zaposeda. Otud strukturu mantičkog dionisizma možemo predstaviti na sledeći način: uzbuđenje + pokret + oduševljenje + zanos + ekstaza = glasovna epifanija.

U jednom trenutku Vrhovno proročište je zanemelo. Kažu da je Apolon napustio kako Delfe tako i sva druga proročišta u kojima je vladao. Napuštanjem tog mesta, napustio je i ljude koji su bili okrenuti ka njemu. Delfi su sada samo kamenje, stanište seni. U drevna vremena Proročište je bilo Zakon. Lokalna proročišta bila su lokalni zakon, a Veliko Proročište je bilo Opšti Zakon. Mi živimo u vremenu kada je reč Zakona odavno utihnula. Ovo je stoga svet bezakonja. Sada važe neki drugi zakoni, ali to nisu zakoni proročišta. 

Religiozna žudnja je izvor potrebe za ekstazom. Ta žudnja izbija iz opskurnih dubina psihe naroda. Uvođenje ekstaze je odgovor na religioznu žudnju. Kod divljih Tračana je taj odgovor skopčan sa orgijastičkim obredima uz ritam, ples, pijanstvo, seks, kanibalizam. Kod sofisticiranih civilizovanih naroda, umesto orgija imamo misticizam ili kanalisanu orgijastičnost. U tom smislu, ako naš pogled sa grčke antike usmerimo ka današnjici, možemo reći sledeće: dajte narodu da oseti zanos i izleči se! Narodu je potreban zanos a ne racionalno prosvećivanje koje samo po sebi jeste karikatura apolonskog, solarnog. Prosvetiteljstvo vazda strahuje od zanosa jer su putevi zanosa nepredvidivi i divlji. Otud svojim „racionalnim objašnjenjima“ taj kvaziapolonizam teži da zauzda onaj olujni iracionalni deo, odnosno Dionisa u širokim masama. Da bi predupredio taj naboj, izopačeni racionalistički apolonizam masovno proizvodi mediokritete i širi doktrinu moralne ispravnosti. Onima pametnima ovaj redukovani apolonizam nudi prosvećenje umesto prosvetljenja. Oni daju objašnjenje a ne oslobođenje. Da bi se ljudi iscelili potrebno je da budu oslobođeni, a to mogu jedino zanosom i ekstazom.
Steffi Grant

Vera je izvor mistike koja vodi do egzaltacije i ekstaze. Vera koja nema svoj mistični izraz, postaje teskobna i teži da se ispolji na neočekivan i iracionalan način. Vera se ne može zadovoljiti razumom, teologijom, čitanjem. Vera koja ne vodi u prosvetljenje vodi u pomračenje. Prosvetljenje je otud apolonski, civilizovan oblik ekstaze. Prosvetljen čovek stvari vidi neposredno. Za prosvetljenje nije neophodno uzbuđenje već disciplina i posvećenost. Ne može se očekivati od običnih ljudi svakodnevna predanost mističnom cilju, ali oni se pomoću zanosa mogu dovesti veoma blizu ekstaze, neposredne obuzetosti božanskim, pa i preći tu granicu. Nakon tog doživljaja ljudi se mirno mogu vratiti svojim svakodnevnim poslovima, dok je mistik vazda obuzet svojom mističnošću. Ono što je ekstatično, divlje, ludo, neobuzdano, pripada htonskom.

Sveštenici su posrednici između bogova i ljudi. Revolucionari bi ukinuli tu vrstu jer iluminizam, koji stoji u pozadini prosvetiteljskih revolucionara, ne priznaje autoritet sveštenstva. Sveštenik ne može biti posrednik svetla. U krajnjoj liniji, sledeći asocijativni niz, sveštenik je posrednik mraka. Mnogi ljudi tako razmišljaju, posebno kada su u pitanju sveštenici avrahamskih religija, pa i šire. To je rezon pseudoapolonskih pozitivističkih revolucionara katastrofe, što ne znači da avrahamski kler uopšte deli blagoslove. Po svom osnovnom određenju sveštenik jeste posrednik između bogova i ljudi. Da bi obavljao tu ulogu neophodno je da sveštenik poseduje moć. Dakle, sveštenik u većoj ili manjoj meri poseduje moć. Ukoliko je ne poseduje onda je jednostavno šarlatan a ne sveštenik. To je razlog zbog čega je sveštenik (ne šarlatan) potreban običnim ljudima, jer obični ljudi nemaju moć. Prosvećivanje ljudima jača moć razuma, ali to nije ona moć koja je potrebna dubljim slojevima psihe. Nekim ljudima je dovoljno da budu obrazovani, ali većini ipak nije. Običan svet takođe želi da iskusi moć. Taj svet iskušava i stiče moć masovnim oduševljenjem i buđenjem zanosa. Uzbuđenje podstiče pokret naroda, a taj pokret stvara oduševljenje, koje vodi ka zanosu, a zanos ka ekstazi. Ne dožive svi ekstazu, ali svako može osetiti treperenje moći koja se kotrlja po masi. U najmanju ruku, doživeće uzbuđenje.

Ekstaza je izlazak, odnosno egzodus. Omogućava ljudima da izađu iz skučenih kostreti vlastitog bića, uslovljenog zabranama i glupošću. Mojsije je bio majstor kolektivnog zanosa. Isus Hrist bio je majstor kolektivne ekstaze. Jovan Krstitelj bio je majstor kolektivnog entuzijazma. Možda ovo i nisu baš sasvim najsrećnija poređenja. Ipak, to nas navodi ka pitanju ko postaje sveštenik, u punom smislu reči? Rekao bih da su to duše podložne uzbuđenju koje vodi ka zanosu. Setimo se, uzbuđenje pokreće ljude. Moć uzbuđivanja i zanošenja kako sebe, tako i drugih ljudi, jeste sveštenička moć. Ta moć poseduje još jedno svojstvo, a to je pročišćenje. Sveštenička moć čisti od zlih duhova koji opsedaju i muče ljude. Sveštenik leči dušu i telo. On je egzorcista i iscelitelj. Podsticanje entuzijazma, usmeravanje zanosa, isceljivanje, isterivanje zlih duhova, prorokovanje – to su svešteničke moći. Jevanđelja su opisi primene te moći. Naš lokalni pop ne može ništa od toga. Međutim, mogao bih se kladiti ukoliko bi inicijalni pokret energije došao sa vrha, možda bi to podiglo i našeg lokalnog popa.
Apolonov tron

Ovo sam razmatrao kako bi lakše bila prihvaćena veza između ekstatičara i iscelitelja, odnosno egzorcista. To je jedan isti lik. Ekstatičari isceljuju ne samo pojedince, nego čak i grupe. Obično su takvi ekstatičari zmijari. Njihov simbol je zmija, a što ukazuje i na određenu seksualnu ulogu. U širok krug isceljivanja spada i lečenje neplodnosti. Dete koje napravi iscelitelj je dar od Boga. Takva deca su darovita i po rođenju nose delić moći svoga oca. Dakle, ekstatičar nije samo vidovnjak. Ne znači da će se svaki ekstatičar baviti ovim što sam naveo, ali to su te moći. Tradicionalno znamo neke oblike ekstatičara kao svete jurodive. U svom drevnom obliku oni su praktikovali tzv katariku, sveto pročišćenje. U svemu ovom važno je naglasiti da ekstatičari, sveti jurodivi, ti primitivni hijerofanti, jesu sa one strane morala. Setimo se Isusa Hrista koji je isceljivao na šabat, kršivši jevrejski verski zakon. To je nemoralno. Međutim, gde se ogleda superiornost vrhunskih oblika svete jurodivosti? Takvi su oni među njima koji smrću izgone smrt. I opet, Hrist je izgonio smrt, vrativši u život preminulog Lazara te naposletku vaskrsnuo. Nevažno je verujemo li u ovu priču. Posmatrajmo je kao model.

Vratimo se opet u Delfe. Mistična teokratija vladala je proročištem. Njihovi pripadnici imaju drevne korene. Oni potiču od lovaca i slave Artemidu. Setimo se, ta boginja ima razna svoja obličja. Drevna mistična teokratija proročišta ima pradionizijsko poreklo. Kao jedna osobenost pradionizijskih kultova jeste element strave. Setimo se Nikteliosa (noćni Dionis) i njegovog proročišta Noći, odnosno boginje noći Niks (Νυξ) ili Nox kako su je zvali Rimljani. To je zapravo bilo žensko proročište, odnosno proročište ženske mantičke ekstaze vezano za noćne misterije. Muški oblik je bio posvećen bezimenom muškom božanstvu. Po nekim mišljenjima taj muški kult predstavljen labrisom potiče sa Krita, dok je ženski oblik, čiji je simbol tirs, kontinentalni. Iz te ženske komponente potiču menade. Za oba kulta je osobeno prinošenje ljudskih žrtava i obredno jedenje ljudskog mesa. Ujedinjenjem te dve struje postavljeni su temelji jedinstvenoj dionizijskoj religiji. Tada je došlo do prvog potiskivanja izvornog ženskog ekstatičkog mantizma u korist muškog, ali je pravi preobražaj ostvaren tek uvođenjem apolonskog, odnosno solarnog elementa. Izvorno ženski, htonski orgijastički mantizam i ekstaza, predstavljao je glas drevne velike boginje u obliku Niks, Stiks ili kasnije Temide. Kroz ekstatične sveštenice – pitonese, sama je noć govorila, a ona nije imala etičkih ili moralnih ograničenja. Iz današnje vizure, i ne samo današnje, to je bila veoma mračna magija.  

Inače, za pradionizijske religijske oblike vezan je kult bezimenog heroja. Danas, kao krajnji odjek drevnih htonskih kultova, imamo spomenike „neznanom junaku“. To je oblik štovanja htonskog božanstva koje upravlja svetom preminulih potpuno lišen religijskog sadržaja. Bezimeni heroj je konjanik i lovac. Možda je to onaj čuveni Trački konjanik? To je bog sveti junak! On je arheget ili rodonačelnik stradanja. Setimo se, stradanje je uzdizanje, uzdizanje je božansko.
Simon Bull

Evo gde leži strava. Bogoosećanje je obeležje orgijastičkih zajednica. To su zajednice preobražaja. Pokretač orgija je nevidljiv, ali se oseća njegovo prisustvo. Svaki član orgijastičke zajednice u nekom trenutku može biti pokretač. To je rad likantropije i životinjskog atavizma. Mistične zveri. Mega Terioni. Simbol mističnih zveri je isti onaj kao kod htonskog Zevsa – labris. To je onaj drevni divlji i bezimeni „Zevs“ koji je obitavao u Lavirintu, a kojeg u mitu poznajemo pod imenom Minotaur. Jasno je da je reč o božanstvu orgijastičkih žrtava. I bog kome se žrtve prinose, a i same žrtve su takođe bog. Bog koji proždire i sam biva proždran. Osobenost takvog kulta je omofagija, odnosno proždiranje živog mesa žrtve koja je isprva bila ljudska. Dakle, reč je o kanibalskoj omofagiji.

Grčka paralela sa biblijom jeste kult Melihiusa, poznatog kao Moloh, a kojeg možemo opisati sintetičkim imenom Had-Dionis. Njegov simbol je crna smokva. Melihiusovi ili Molohovi sledbenici su poznati kao mahniti, memakt, memati, bahati, bahanti, bakoi. Za današnje ukuse to je jedna zastrašujuća religija koja predstavlja mračnu stranu ekstatičkog orgijastičkog kulta. Naglasio bih da tu nije reč o patrijarhatu. Sličan koren, ali u blažem ispoljavanju, ima i kult Melkarta (Melkior, Melikart) – feničanskog Dionisa koji je prikazivan kao delfin ili kako jaše delfina, a što neodoljivo podseća na brazilski Boto kult.   

Takođe, mračnu stranu imao je i kult arkadijskog Zevsa Likejosa, čiji su sveštenici jeli obredno ljudsko meso pritom se pretvarajući u vukove. Otud legende o vukodlacima. Setimo se i Likurga (Λυκουργοσ), tračkog kralja, koji je po nekim mišljenjima, oblik pradionizijskog tračkog Dionisa – Omadija. On je vitlao sekirom. Zbog napada na Dionisa Likurg je kažnjen ludilom u čijem je zanosu zaklao svoju ženu i sinove. I on je takođe bio vuk čiji su sledbenici, obrednom konzumacijom žrtvenog živog ljudskog mesa, postajali vukovi. U magijskom smislu, jedenje mesa sa čoveka koji je još živ, onako kako to čine zveri, jeste čin preuzimanja njegove moći i snage. Ta vrsta divljih primitivnih bahanta ekstatičara je praktikovala ne samo orgije nego krvave kanibalske likantropske orgije. Teško je i zamisliti takav prizor. Takve stvari su kasnije polako potiskivane, jer praktikovanje obreda divlje ekstaze, osim same neprihvatljivosti kanibalizma, imalo je i zdravstvene posledice na članove kulta. Konzumacija ljudskog mesa vodila je ka zavisnosti, što je pobuđivalo manijakalne strasti. Da ne pominjemo ludilo izazvano upotrebom ko zna kakvih biljaka i gljiva.

Valjalo bi uzeti u obzir i činjenicu da su bogovi koje znamo pod imenima Dionis, Ares i Artemida, prvobitno, i pod drugim imenima, obožavani od strane mahnitih ekstatičara. Neretko je brisana granica između Dionisa i Aresa. Bio je to mahnit i krvavi bog rata, odnosno ratničke ekstaze – berserkirizma. Poznato je da su ratnici pili krv orgijastički obuzeti Aresom. Takođe, Ares je bio bog žena-ratnica poznatih kao Amazonke. I njih je takođe karakterisao orgijastički krvavi kult i preobražaj u zveri, odnosno životinjski atavizam.

Kao jedan od reformatora divljih ekstaza pominje se Melamp ili Melampod, odnosno „crnonogi“, čime se ukazuje na njegovo himerično poreklo, jer bi to „crnilo“ moglo biti objašnjeno njegovom vezom sa podzemnim, a što asocira na zmiju. Tako može biti povezan sa Erihtoniusom, ali i sa Pitonom. Melamp je bio poznat kao mag, egzorcista, iscelitelj i vidovnjak. Njegova uloga je reformatorska i sinkretička jer je uskladio i prilagodio muški i ženski orgijazam, osmislio delotvorne ekstatične plesove i kanalisao energiju oba kulta. Tako je dionisizam postavljen na zdrave osnove.

Međutim, kako to primećuje poznati ruski helenista Vjačeslav Ivanov, dionisizam nije bio dovoljan za izgradnju trajne društvene organizacije i napredne civilizacije, pa je stoga tadašnja magijska teokratija lansirala novog boga – Apolona. Duh vremena se promenio. Nebeski Apolon je stoga morao preuzeti htonske proročke elemente Dionisa / Pitona. Pa ipak, uloga solarnog boga bila je krotiteljska. Kako piše Ivanov, dionizijstvo nije bilo zainteresovano niti kadro da uspostavi etička načela, niti se na njemu mogla graditi ozbiljna i ambiciozna civilizacija. Ivanov naglašava da su Grci sa Dionisom mogli samo da prorokuju ali ne i da donose opšte zakone. Apolon je bio očinski karakter, na strani patrijarhata i muške moći. Međutim, iako je Apolon zavladao proročištem, suštinska proročka uloga je i dalje ostala netaknuta i ženska – u rukama glavne pitonese. Apolonovi vidovnjaci bili su samo tumači glasa koji je još uvek dolazio od strane mistične i drevne Noći.

Kada sve ovde rečeno uzmemo u obzir vidimo da je ono što nazivamo satanizmom, i oko čije prirode još uvek ne može biti postignuto usaglašavanje, jeste bleda senka izvornih htonskih nokturnalnih kultova ekstaze. Nama je „satanizam“ došao iz biblije kao antihrišćanstvo i svojevrsna religija Antihrista. Pa ipak, vidimo da satanizam u obliku emancipatorskog luciferijanizma jeste neka vrsta apolonizma. Lučonoša je i dalje onaj pozniji muški aspekt koji osvetljava bakljom, razgoni iskvarenost i uspostavlja red. Terionski satanizam, kakav zapravo i ne postoji, potpuno pripada noći, mračnom aspektu velike boginje i htonskoj orgijastičkoj, omofagijskoj, životinjskoj, krvoločnoj i kanibalskoj obuzetosti. Nekakav intelektualni, prosvetiteljski, iluminatorski satanizam, odnosno luciferijanizam, i dalje je u domenu apolonskog. Satanizam u kome je pak glavni bilo kakav muški lik, Ahriman, Pazuzu, Set, Šejtan, Azazel, Samael itd, iako korak bliže, i dalje je samo odraz onog primitivnog i primordijalnog u kome nema nikakvog sina, muškog posrednika, junaka, već postoje samo Velika Majka i njena deca. Povratak čovečanstva na „fabrička podešavanja“ u okrilju Velike Majke, jeste sunovrat u varvarstvo i praistoriju. Otud smatram da je „satanizam“, ukoliko pod tim izrazom podrazumevamo prastaru žensku i htonsku nokturnalnu magijsku religiju ne samo što ne postoji, nego i ne može postojati. Istina, ima ljudi kojima bi tako nešto sasvim odgovaralo, ali mentalitetu, načinu života i rezonu civilizovanih ljudi sasvim je neprihvatljiv i krajnje zastrašujuć taj drevni divlji duh.

Dakle, u nastojanjima da obnovimo „paganstvo“ mi možemo ići do nekih granica. Možemo obnoviti neke običaje, povratiti neke vrednosti, ali u suštini mi ne možemo mrdnuti iz našeg vremena, pa su otud takvi napori plitki i nedelotvorni. Rečju, reaktuelizacija iskonskog „satanizma“ je nemoguća. To može samo privremeno i povremeno zaživeti u nekom ograničenom obliku, obuhvatiti neke pojedince ili grupe, ali ne i šire zajednice. Možda mogu zavladati neki principi, kultovi i običaji koji mogu imati bled „satanistički“ izgled, ali to nije moguće u gradovima, u kapitalizmu, u socijalizmu, u modernim vremenima, u pravnoj državi, u digitalnom i birokratizovanom sekularnom svetu. Ukoliko čovečanstvo zapadne u potpuno varvarstvo i vrati se nazad u praistoriju, onda možemo očekivati i povratak Drakaine. 
Steffi Grant

Wednesday, January 10, 2024

O doktrini Božanske revolucije katastrofe

NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

„Čovečanstvu se mora biti nadmoćan snagom, visinom duše – prezirom...”
Fridrih Niče, „Antihrist“ 

Uskoro će se navršiti četvrt veka, a moja malenkost će biti u dvostruko starijoj dobi, od trenutka kada me je vizija jednog opšteg toka svetskih događaja potpuno obuzela, prodrmala i trajno usmerila moja traganja i delovanja. Sa ovog vremenskog stajališta ta ideja deluje naivno, ali sada na jasniji način uviđam njenu moć. U mojim studentskim danima bio sam izložen traumatičnom događaju na koji je moj um reagovao pomišljajući jednu destruktivnu misao koja je obuhvatala čitav univerzum. Potaknut energijom traume poželeo sam kraj čovečanstva, shvativši da nešto sa ljudima temeljno nije u redu i da se oni nikako ne mogu popraviti. Možda to mogu retki pojedinci ali ne i ljudski rod. Da bih ojačao tu misao potrudio sam se iznaći argumente koji bi je podržali. Potom sam argumente svrstao u određeni poredak i tako skicirao doktrinu. U međuvremenu, dodao sam joj inicijalnu energiju, otkinuvši od sopstvenog bića te uvezao sa energijom nečeg što bih mogao nazvati imanentnim sudbinskim silama, budući da me je energija traume sa njima povezala. Tako je nastala ideologija koja stoji u pozadini posebnog ezoterijskog revolucionarnog delovanja pod imenom „Božanska revolucija katastrofe.“ 

Namera ove revolucije nije plemenita niti progresivna, već korektivna. Imao sam jasnu viziju dolaska korektivne sile koja će uništiti čovečanstvo, ali koja će ipak pružiti milimetar šanse onima koji ne budu oklevali. Nosioce te korektivne sile nazvao sam revolucionarima katastrofe. Bilo bi suviše pretenciozno reći kako je moja uloga u svemu tome proročka, pa bih radije rekao da je moja malenkost ovde više u ulozi propagandiste ili agitatora. Ovom knjigom upozoravam ljude na dolazak pomenutih revolucionara katastrofe, ali istovremeno, zgađen ljudskim elementom, taj dolazak priželjkujem.

Osnovna premisa revolucije jeste da svet umire jer mu je to u prirodi. Katastrofe, prirodne, ili one izazvane od strane ljudi, deo su sistema sveta u kome živimo. Temeljne sile koje univerzum drže na okupu teže međusobnom razlazu budući da su u aktuelni poredak uterane od strane više volje čiju bih suštinu u ovoj raspravi izostavio, pošto se tom temom umni ljudi bave vekovima. Samo ću reći da je ta viša volja utemeljila svet potom ga prepustivši njegovom prirodnom ishodu, a to je, po viđenju revolucije, rastavljanje na sastavne elemente koji pripadaju sasvim drugačijim energijama. Ovo pravilo važi kako na mikro, tako i na makro nivou. Važno je naglasiti da se ovde ne podrazumevaju nuklearne i druge sile poznate i shvaćene parametrima savremene nauke, nego je reč o posve subjektivnom viđenju ustrojstva sveta. Sa stajališta koje zauzimam nevažno je da li se moja viđenja slažu ili odudaraju od opšteprihvaćenih gledišta, koja bi navodno trebalo biti objektivna, budući da su spoznata naučnim, dakle iskustvenim i merljivim metodima. Isto tako moj pogled na svet odudara i od horizonata verske nauke. Standardi moje objektivnosti su drugačiji. Moj metod nije naučni niti mi je cilj religijski.
Jedno od ključnih pravila revolucije jeste odbacivanje tuđih tački gledišta, tumačenja i istina, samim tim što su tuđi. Neko bi rekao da je istina samo jedna te ne mogu postojati više istina, pa ipak usprotivio bih se takvom stavu iskazom da moja volja tvori ono što je za mene istina i da me ne zanima ukoliko se to kosi sa istinom mnogih ili svih drugih ljudi. Mogu usvojiti stav da drugi ljudi zapravo ne postoje te su otud ništavna njihova gledišta, a samim tim i ono šta oni proglašavaju istinom. Božanska revolucija katastrofe kao doktrina odriče značaj postojanja drugih ljudi i značaj ljudske vrste u potpunosti. Činjenica da sam ovaploćen kao ljudsko biće ukazuje na moju vlastitu zabludu o prirodi onoga što ja jesam. Kao što drugi ljudi ne postoje, tako ni ja ne postojim, jer niti su oni ljudi, niti sam ja čovek, niti oni imaju svoje jastvo, niti je moje jastvo stvarno. Revolucija je put oslobađanja svesti iz uslovljenosti stvarnosti. Paradoksalno, put revolucije nije traganje za istinom i za nekom višom ili stvarnijom stvarnošću već sistematsko negiranje bilo kakve stvarnosti i samim tim istine. Stvarnost može biti stvarna samo ako je iluzorna.
 
Vratimo se ponovo prirodi sastavnih elemenata univerzuma. Gledište koje usvajam ukazuje da je univerzum sastavljen od dve osnovne suprotne sile. Priroda jedne je haos a druge kosmos. Jedna je svetlost a druga tama. Jedna je jang a druga jin. Viša volja je uobličila obrasce njihovog mešanja i preplitanja tako da zajedno one tvore univerzum, kako stvari i pojave beskrajno velike, tako i one beskrajno male. Kosmostvaranje je veliko mešanje dve tvari koje u zasebnom obliku postoje razdvojeno, s tim što to postojanje po merilima razumske objektivnosti ne može biti stvarno, pa bi mu se otud moglo odreći to svojstvo, ali to suštinski ne menja stvari. Kosmotvoračka volja je izmestila tvar iz jednog posve drugačijeg univerzuma, mešajući tu tvar sa onim što postoji van svakog univerzuma, stvarajući ovaj univerzum u kome se nalazimo. Nisam imao potrebu za daljim filozofiranjem o razlozima i prirodi kosmotvoračke volje, već sam to prihvatio kao aksiomatsku datost. Posledica toga jeste univerzum koji teži raspadu, jer njegove osnovne komponente mogu postojati samo privremeno. Kako čitav stvoreni univerzum teži raspadu, tako i svaka pojedinačna pojava u njemu takođe teži istom.
Victor Delhez
Oblik bitisanja koji privremeno zauzimam je, kako sama reč kaže, privremen i teži svom okončanju. Sve ljudske tvorevine takođe teže raspadu. Svaki lični i opšti napredak u službi je ubrzanja tog raspada. Svako naše „napred“ korak je bliže ka našem kraju. Otud je besmisleno pridavati važnost kako sebi tako i ljudskim tvorevinama, tradicijama, vrednostima, verovanjima, moralu, istoriji. Naravno, to ne znači da sve te pojave nemaju svojih zakonitosti i da ih ne bi trebalo izučavati. Trendove tih promena posmatram kao zakonitosti duha vremena. Ne smatram da se kosmotvoračka volja uopšte zanima za to jer je kosmotvoračka. Ta je volja u privremenim i entropijskim uslovima stvorila svoje remek delo, kosmičko savršenstvo, a to je (o paradoksa) – univerzum haosa. Kažem haosa jer ono što je kosmično u njemu nalazi se u ulozi vraćanja u prvobitno neuređeno stanje. Tvar koja je uljez u ovoj ravni, pre ili kasnije, vratiće se tamo odakle je ovaploćena kosmotvoračkom voljom. Sve je podređeno tom cilju. Svetlost je bačena u tamu da bi se, ispunivši krug postojanja, vratila nazad u stanje ne-promene. Tama je privremeno uznemirena prisustvom svetlosti i teži da istu proguta ili istisne te se i sama vrati u prvobitnu nirvanu. Svaka tvar teži da se vrati prapočetnom stanju svoje čistote. Pojave mešane prirode nisu namenjene da traju večno, niti da se večno menjaju, već imaju svrhu koja je sadržana u kosmotvoračkoj volji i o kojoj je sasvim besmisleno teoretisati.

Kako se sve ovo odražava na ljude, na njihove zajednice, društva i istoriju? Zar nije dovoljno osvrnuti se malo oko sebe u potrazi za odgovorom na to pitanje? Otud su ideološke pretpostavke Božanske revolucije katastrofe izrazito nihilističke. U pitanju je radikalni nihilizam koji ima za cilj ubrzanje promene radi oslobađanja zatočene tvari koja pripada, uslovno rečeno, univerzumu reda. Tada kada su mi ove ideje navirale nisam bio svestan da ništa novo nisam otkrio već da je sličan idejni koncept razvijan u XVI veku od strane velikog kabaliste Isaka Lurije. Isto tako, u pogledu konkretnih ideoloških i metodoloških izvedenica, nisam bio svestan da je doktrina radikalne antinomijske akcije već bila uobličena od strane Šabataja Cvija i Jakova Franka, dvojice apostatskih kabalista iz XVII i XVIII veka, koji su na temeljima lurijanske kabale, izveli zapanjujuće doktrine. Međutim, za razliku od pomenute dvojice, moj koncept je još radikalniji.

U uvodu prvog izdanja „Božanske revolucije katastrofe“ zapisao sam da je sve je bolje od sudbine namenjene ljudima. Svaka neizvesnost bolja je od ma kakve izvesnosti. Svaka izvesnost deo je sudbine namenjene ljudima. Neizvesnost je jedina šansa da uteknemo od izvesnosti namenjene ljudima. Sve u vezi nas, što smatramo prirodnim, nije prirodno, već je deo izvesnosti namenjene nama. Neizvesnost je slatka muka pred užasom izvesnosti. Krenimo u neizvesnost, jer izvesno je jedino ništavilo. Sada bih tom uvodu pridodao pomisao kako je priroda tako ustrojena da od malih užasa ne možemo očekivati velike promene. Dakle, krenimo ka velikim užasima… Imajmo na umu da uvek kada sile mraka naprave iskorak time stvaraju mogućnost da oni odvažni zadaju kontraudar ili izađu iz nepovoljne situacije. Zato, radujmo se inicijativama služitelja tame, te katastrofičnim i apokaliptičkim trendovima duha vremena, jer se time otvaraju šanse.

Uzvišeni čovek se neće mešati u sukobe, podele i raspre. Njegov zadatak je da pamti i da zna, da nauči i prenese. Spram svega mora održavati kraljevsku distancu sa uporištem u nekoj vrsti zdrave ravnodušnosti ravnoteže srca, bez da mrzi ili voli, navija, napada, brani ili zastupa. Biti negativan, biti protiv, najniži je i najprimitivniji oblik mobilizacije volje. Biti konstruktivan, biti za, jeste drugi nivo, superiorniji od prethodnog. Biti ravnodušan, ali ne tupo i nepokretno ravnodušan, već ravnodušan u stanju mira iz kojeg može proisteći bilo kakva delotvorna svrhovita akcija, jeste treći i uzvišeniji oblik mobilizacije volje.

Kome je namenjena poruka Božanske revolucije katastrofe? Nikako grupi, nego pojedincu, ali isključivo onom pojedincu koji je dotaknut od strane posebne moći. Biće vođen od strane te moći i zaštićen. Tako će znati tačno šta treba da radi, od jedne stanice, do druge stanice. Taj će pojedinac odabrati jedno, neće se raspojasati u svim pravcima. I biće majstor u tom jednom. I to nema nikakve veze sa modalitetima samousavršavanja koje poznajemo jer je moć ta koja vrši odabir a ne ličnost. Pritom, ta moć ne traži ničiju saglasnost. Ako je neko odabran, onda je odabran, samim tim i snabdeven svime što je potrebno.

Jedna od temeljnih mikrokosmičkih kriza, osim ove uvek prisutne egzistencijalne, zapravo je filozofskog porekla. Reč je o krizi svetonazora iz kojeg izviru mnoge druge lične krize. Savremeni ljudi nemaju jasan i celovit pogled na svet koji ih lišava nepotrebne unutrašnje tenzije izazvane oštrim kontradiktornostima. Zato će mnogi koji se prvi put suočavaju sa idejama ove knjige na neki način biti uznemireni i pobuniće se protiv tih ideja. Verujem da bi se neko mogao uvrediti nekim iznesenim izjavama i stavovima ili bi energično bio protiv. Kao što sam prethodno napomenuo, za sve izneseno u ovoj knjizi ne tvrdim da je istina u nekom opštem smislu. To su samo moje činjenice koje tvore moju istinu i pogled na svet. Međutim, čak i kao takve, te činjenice u mom umu ne opstoje kao konačne istine. Promena ugla gledanja na stvari, pojave i odnose, proizvodi promenu poimanja istine. Ipak, bez obzira na tu relativnost, držim kako je moja istina, ovde iznesena, istinitija od mnogih aktuelnih opšteprihvaćenih istina i njihovih, takođe opšteprihvaćenih, alternativa.

Na ovu knjigu se može gledati i kao na malu enciklopediju mojih istina. Naravno, šta god neko ko čita pomisli o ovoj knjizi i njenom autoru, biće u pravu. Sa stajališta onog koji je to zaključio, doneseni sud će nesumnjivo biti istinit. To je sasvim u redu pošto je istina klovn sa bezbroj lica, od kojih mi, tokom naših kratkih života, stignemo da upoznamo tek jedno, dva, eventualno tri. Naš suštinski nedostatak je upravo to što ne možemo videti sebe očima drugih. O sebi znamo tek onoliko koliko smo samosvesni, a o drugima još manje. Ne znamo kako je to biti neko drugi, ili nešto drugo. Ukalupljeni smo i omeđeni našom ličnošću, neponovljivom i jedinstvenom pojavom, našom energijom, anatomijom, kulturom, nasleđem, naposletku našom vrstom. Kao pojedinci mi nemamo iskustvo samosvesti drugih. Otud isključivost i mnoštvo izvedenih isključivih istina i činjenica, odnosno opažajnih iskustava ili pojava koje tumačenjem pretvaramo u činjenice.

Ako ova knjiga nekom pomogne u traženju, odnosno građenju njegove vlastite istine, onda je njena svrha ispunjena. Ne želim nametati sopstvenu istinu, već želim da ona posluži kao primer po kome svako može izgraditi samosvojnu istinu, pogled na svet koji se ne uklapa nigde i koji je možda drugima neprihvatljiv. Na taj način svako može postati kovač vlastite sreće, bez da bude nečiji sledbenik. Nije mi namera da ono što je za mene dobro proglasim opštim dobrom, niti da mojoj istini pridajem univerzalan značaj. Oni kojima su aktuelne istine i činjenice takođe iz nekog razloga neprihvatljive, a kojima se dopadne moja istina, neka se osete slobodnim da je usvoje, delimično ili potpuno, barem do onog trenutka kada će i njoj reći zbogom. 

„Božanska revolucija katastrofe“ je duboko antihumana knjiga i u suprotnosti je sa tekućim idejama o čoveku, čovečanstvu i čovečnosti. Antihumana je, jer nije antropocentrična. Pedagoška je, jer opominje i podučava. Proročka je, jer ukazuje ne samo na posledice aktuelnog hoda čovečanstva nego i na dalekosežna ishodišta tog kretanja. Jedna od njenih suštinskih misli je da sudbina čovečanstva sledi sudbinu višeg ili nižeg reda, a to je sudbina fizičkog Univerzuma koju sam prikazao kao proces entropije a istoriju ljudi kao dekadenciju. To je moj suštinski dodir sa nekim tradicionalnim nazorima, ali raskid je u metodu delovanja. Ideja knjige jeste svesno i namerno odustajanje od antropocentrizma, raskid sa kolektivitetom i opstajanje u ekstremnom individualizmu. Involucija je kolektivni fenomen i to je gvozdeni zakon dekadencije. Evolucija je iznimna i uvek individualna, zato je neophodno izdvojiti se iz svih oblika kolektiviteta i pripadnosti te opstajati u gotovo kosmičkoj samoći.

Budućnost ne pripada svima već onima koji su se izborili za nju. Isto tako ni sloboda ne pripada svima, pa ni istina. Logične su iluzije, nelogična je istina, no koji je um kadar da svesno održava kontradikciju u sebi i tako bitiše na ovom svetu čekajući trenutak udara smrti? Iako je mračan, duh ove knjige je ipak na strani života, ali ne svakolikog i svakakvog života, i ne po bilo koju cenu. Božanska revolucija katastrofe ima revolucionarnu nameru te gotovo nemoguć zadatak. U tom smislu, njen cilj je jasan: potaknuti revolucionarne duhove na akciju, reakciju i kontra-akciju. Revolucionari u značenju ove doktrine nisu tek neki buntovnici. Oni su usamljeni i prokleti, ali slobodni od bilo čega i bilo koga. Ogrnuti su tamom ali unutar tmine uzgajaju unutrašnji, spolja nevidljivi plamen. Da bi se čovek ogrnuo tamom mora imati mnogo vere u vlastitu unutrašnju luč.

Sudbina sveta se ne dotiče revolucionara. Njihov način delovanja je krajnje individualan i destruktivan prema ljudskom svetu. Bez egoizma nema individualizma, ali taj egoizam jeste egocentričnost delovanja i ispoljavanja volje a ne stvar same sebe radi. Revolucionar se postavlja u središte Univerzuma. On je tačka oko koje se opisuje beskrajna kružnica. U tom smislu on je najveći mogući egomanijak. Van konteksta duše kao središta bića, ego kao funkcija duha, nema mnogo svrhe osim kada je utkan u smisao koji ga nadilazi a koji ga ne lomi i suspreže, nego ispravlja neravnine u njemu. Idealan ego je poput savršene sfere. Takav ego se lako da sabiti ili izvrnuti u vesiku ili osmicu. To je ego revolucije i njenih nosilaca, ego aktivne Lepote koja se zrakasto širi u svim pravcima.