Lilit

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije"  okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Po hebrejskoj mističnoj knjizi Zohar Lilit je majka mešovitih rasa, odnosno reda bića nastalih mešanjem takozvanih palih anđela i ljudskih bića. Tih rasa ima pet: Amalekim, koji odgovaraju sefiri Keter; Nefilim, pali, saobrazni sefiri Hokmah; Giborim, moćni, sefira Binah; Refaim, senke, sefire Zeir Anpina (svi između Binaha i Malkuta) i Anakim, divovi, sefira Malkut. Ova ljudima nevidljiva bića predstavljaju nešto što se zove „drugom stranom“, odnosno sitra ahra. Po Zoharu oni se javljaju krajem šabata i odlaze tek kad Izrael obavi avdalu, molitvu odvajanja od njih. Po Zoharu, demon Asimon je jedini u neku ruku dežuran za šabat koji vreba nedostojno polno opštenje. U tome vidimo odjek drevnih seksualnih misterija tzv druge strane. Zohar pominje demone – šedim u svojstvu ženskih demona kao šidot koje zadovoljstvo nalaze isključivo u polnom opštenju sa ljudima, a sa kojima stvaraju demonsko potomstvo tokom noćne polucije. Takođe, što nije bez značaja, rečju arka, po Zoharu, označava se jedna od sedam donjih regija u kojoj prebivaju Kainovi potomci. Tom regijom vladaju dva, kako se kaže, poslanika: Afrira i Kestimon. Navodno, naš svet, odnosno gornja zemlja po Zoharu, zabranjena je za Afrira i Kestimona.

Jedan od ključnih likova sitra ahre jeste Lilit. Uopšteno govoreći Lilit predstavlja destruktivni vid ženske svemoći. Ako je posmatramo samo iz biblijske perspektive videćemo da ona kao proždirateljka predstavlja suprotnost Evi i Bogorodici. Međutim, Bogorodica aktuelizuje izraz drevnog paganskog oblika začinjanja i rađanja bez učešća muškarca, koji je u njenom slučaju apstraktan, a to je Sveti Duh. Taj detalj ukazuje na drevnost formule koja je oživljena u hrišćanstvu. Lilit je izraz tih prauzora koji je odbačen od strane kasnijih religijskih oblika. Naglasio bih ponovo da je Isus Hrist, po ženskoj liniji, a ne po muškoj (jer kako bi?), u srodstvu sa kraljevskom lozom Davidovom, što predstavlja matrimonijalni aspekt porekla i identiteta. Dakle, u samoj svojoj suštini hrišćanstvo je ženski kult, ali se kao takvo nije moglo razviti jer je prepreka tome bila već čvrsto ukorenjena patrijarhalna, solarna, muško-centrična svest čija su žarišta bila u iranskoj, rimskoj, helenskoj, hebrejskoj i egipatskoj kulturi. Ta ženstvena osnova hrišćanstva koje u središte kulta postavlja Sina i Majku, dok je Otac apstraktan i u tom smislu odsutan, jeste ista ona matrica iz koje poreklo vodi i Lilit. To je sumersko-semitska religijsko-magijska osnova. Naravno, Otac je prisutan u hrišćanstvu, ali tu su prisutni Sveti Duh, Isus Hrist, Bogorodica i sveci u svojstvu derivacija i posrednika. 

Lilit, osim što je vampirsko-demonsko ovaploćenje, ona je i Majka. To što je u mit ušla kao nešto zlo i odvratno posledica je promena u religijskoj svesti te nadiranja novih magijsko-religijskih sila koje su se usredsredile na jedan tip energije. Setimo se da svaka od blagorodnih mediteranskih, bliskoistočnih ili indijskih boginja ima svoju mračnu stranu koja može biti izražena i kroz posebnu božansku ličnost, ali zapravo potiče iz jednog, rekao bih ambivalentnog, ženskog božanskog uzora mnogostruke prirode. Često su te boginje, uostalom kao i bogovi, imali i androgina svojstva. Nadirući istorijski solarni kultovi su neke njima neprikladne vidove te ženske božanske mnogostrukosti jednostavno odbacili i anatemisali, verovatno iz praktičnih ili etičkih razloga. Na primer, neprihvatljivo je bilo žrtvovanje ljudi, naročito dece, ili su razlozi bili u potrebi za iznalaženjem novih, praktičnijih formula kako bi se prevazišlo izopačenje kulta koje je možda počelo da se dešava. Ta promena je već vidljiva u dubokoj prošlosti. Tako je recimo akadsku demonicu Lamaštu nebeski bog Anu, njen otac, isterao sa nebesa zbog njenog „nevaljalstva“. Biće da je ta intervencija deo scenarija promene kojim se iz mitologije preinačuje njena dotadašnja uloga te se naglašavanjem njenog opakog karaktera opravdava čin satanizovanja i anatemisanja nekadašnjeg štovanog božanstva. Od tada je ona viđena kao neprijatelj čoveka.

Lilit je takođe i gospodarica zveri (Potnia teron). Ona je vučica, vampirica, zloslutna krilata himera, sova, lešinar, divlja mačka ili lavica. Ona nije, poput sumerske Inane / Ištar božanstvo grada, odnosno civilizacije, već je pre svega duh divljine. Osim toga, ona je kurva, bludnica, grešnica, crna, zavodnica itd. U Starom zavetu Lilit se pominje kod Isaije, ali se njeno prisustvo prepoznaje, iako nije direktno imenovana, i u Jovu (18:15):

„Zveri će s pustinje divlje pse sretati, jarci će se dovikivati, i aveti noćne onde se naseliti i počinka naći. Onde će i zmije jajca svoja sneti, leći male svoje pod senku njezinu. Onde će se i svi jastrebovi sresti.“ (Isaija, 34:14,15).

Lilith by Mike Wildt

Podvučena „avet noćna“ je u hebrejskom originalu zapisana kao Lilit. Pojavljivanje Lilit u biblijskom tekstu poklapa se sa paklenim i zloslutnim ambijentom. Kao i svi demoni, tako je i Lilit ovde prikazana u službi kazne koju strašni abrahamski bog izriče onima koji se suprotstavljaju njegovoj volji. Ona je u tom smislu oruđe njegove božanske pravde. Monoteistički verski duh dozvoljava postojanje ovih drevnih bogova, među kojima je i Lilit, u ulozi strašila i strogosti onog boga koji je Jedan. U kontekstu tadašnje nove religije, stariji božanski uzori su svedeni na prihvatljivi nivo karikaturalne potčinjenosti. Lilit je u hebrejskom kontekstu posebno fokusirana na porodilje i decu, s obzirom na njenu mržnju prema Adamovom potomstvu iz razloga navedenih u predanjima. Ona je na dubljem nivou predstavljena kao oskrnaviteljka ljudskog semena, jer između ostalog, koristi iscurelu ili spermu bačenu na zemlju da bi od nje stvorila sopstveno (demonsko) potomstvo. To je odjek drevne magijske prakse stvaranja homunkulusa ili magijskog bića korišćenjem energije ljudskog semena u cilju privremenog ovaploćenja određenih duhova i njihovog korišćenja u razne svrhe. Slično je poreklo i tzv magije urne, gde urna služi kao zamena za ženski polni organ te je namenjena da primi seme koje pada na talisman urezan na dnu posudice.

Takođe, u duhu lilitske magije su i orgijastični i seksualni obredi, kao što su oni koji prate poljoprivredne radove, na primer kalemljenje limuna (po jednoj legendi Lilit je stvorena iz limuna). Da bi se limun uspešno nakalemio potrebno je izvesti magijski obred koji uključuje analni seks sa devicom. Lilit ukazuje na neki nesvakidašnji i neuobičajeni seksualni odnos, što asocira na posvećenički seks tantričke tradicije. U tom smislu upadljiva je sličnost imena Lilit sa sanskritskim Lalita, koja predstavlja seksualni aspekt Šakti. Takođe, ne bi trebalo smetnuti sa uma i kasniju neprihvatljivost ritualnog žrtvovanja ljudi. To su sve oblici prastare lilitske magijske religije. Iako se prestalo sa tom praksom, inercija magijske struje je preživela ispoljavajući se kao sukuba koja ljudima u snu otima seme. Sve ono potisnuto magijsko i kultno nastavilo je da živi u izopačenoj, demonskoj, fantomskoj ili klipotskoj formi, kao senka ili ljuštura.

Lamaštu

Žak Bril u knjizi „Lilit ili Mračna majka“ ukazuje na implicitno pojavljivanje Lilit u starozavetnom tekstu vezano za kralja Solomona, čije je ime inače povezano sa magijom. U Prvoj knjizi o kraljevima (3:16) imamo onu epizodu kada je Solomon presudio u slučaju spora oko deteta između dve prostitutke. Neki kabalisti u tim prostitutkama prepoznaju demonice Lilit i Naamu (Nahemu). Drugo implicitno pojavljivanje Lilit je opet vezano za Solomona (Knjiga o kraljevima, 10:1) i to u liku kraljice od Sabe, što je posebno zanimljivo, budući da u tom slučaju Lilit poprima konkretno ljudsko obličje. Kraljica od Sabe je njen avatar, inkarnacija ili sveštenica. Zapravo, budući da dolazi sa divljeg, vrelog, pustog i paganskog juga arabijskog poluostrva (ili sa roga Afrike), ona je predstavnik netaknutog svega onog kultnog i magijskog koje je starozavetna monoteistička pravovernost proterala i proklela. Osobenost sabejske kraljice bilo je izražavanje u zagonetkama, a što je, podsetimo se, takođe osobenost sfinge. I opet, kako naglašava Bril, prvo iskušenje koje je zadesilo Jova došlo je upravo od Sabejaca, podanika demonske kraljice:

„U ovoj epizodi, volovi i magarice ukradeni od Jova, pobijene sluge, metaforičke su zamene za njegovu decu. Kao i Lilit, i kraljica od Sabe je - predstavljena bandama pljačkaša, njenih podanika - kradljivica i daviteljka dece.“ Žak Bril, Lilit ili Mračna majka, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci / Novi Sad, 1993, str 94.

U pomenutoj knjizi Bril nas navodi na poznati deo iz biblijske Knjige postanja gde su opisane dve priče o stvaranju čoveka. Prva priča ukazuje da je čovek poslednje stvoreno biće na Zemlji, odnosno kruna stvaranja te su istovremeno stvoreni muškarci i žene.

„Zatim Bog reče: Da načinimo čoveka po obličju i po prilici našoj, pa neka ima on vlast nad ribama morskim i nad pticama nebeskim i nad životinjama i nad celom zemljom, i nad svim gmizavcima koji gamižu po zemlji. I Bog stvori čoveka po obličju svome; po obličju Božjemu stvori ga; stvori čoveka i ženu.“ (Postanje, 1:26).

Druga priča govori o čoveku stvorenom pre bilo koje druge stvari i bića, na samom početku, te da je žena poslednja stvorena. Po hebrejskim predanjima žena iz prvog stvaranja je Lilit. Zapravo, prvo stvaranje je opis temeljnih vrednosnih i aksiomatskih pretpostavki nekog ranijeg kulturnog i religijsko-magijskog oblika, dok je drugo stvaranje odraz kasnije ustanovljenog sistema po kome je muškarac privilegovan u odnosu na ženu. Lilit je izraz te starije kulture. Takođe, kao izraz jedne magijske kulture, muškarcu i ženi je od Boga data vlast nad životinjama, da ih pripitome ali i potčine magijskim putem, odnosno data im je magijska vlast nad daimonima čiji su totemski simboli razne životinje. Jedno od tumačenja prvog stvaranja jeste da je Adam, prvi čovek, zapravo bio androgin, koji je u drugom stvaranju bio rascepljen na muškarca i ženu. Međutim, potrazi za poreklom Lilit u bibliji odgovara ova poslednja teza. Bril na sledeći način parafrazira jevrejsku legendu:

„Lilit je osporavala traženja svog muža da bude glava porodice ukazujući na jednakovrednost njenih prava u okrilju bračnog para, jednakovrednost koja je bila ishod podjednakih okolnosti stvaranja... Kada je Lilit postalo jasno da je Adamova tvrdoglavost beznadežna, odlučila se na poslednji mogući postupak: zazvala je ime Neizrecivog. Tad je na čudesan način dobila krila i kroz vazduh pobegla iz Edenskog vrta.“ Žak Bril, isto, str 98.

Jevrejska legenda Lilit, umesto Adama, nalazi demonskog muškog parnjaka Samaela, koji je u Talmudu nazvan Adam-Belijal. Njihovo potomstvo obaviće Zemlju postojeći uporedo sa potomstvom Adamovim, ali oni ljudima neće biti vidljivi. Bril zaključuje da je tako Lilit u svetu tmine izvršila zadatak istovetan, ali u negativnom smislu, zadatku koji vrši Šehina, božansko prisustvo, u svetu svetlosti. Iz priloženog uviđamo telurske elemente porekla Lilit. Međutim, njen suštinski aspekt je akvatički, koji je povezuje sa likovima grčke mitologije, kao što je lepo pokazao Žak Bril. On naglašava tvrdnju Geršoma Šolema da se istinsko prebivalište Lilit nalazi u dubinama mora (legende pominju Crveno more). Otud njena srodnost sa sirenama i čudovišnim likovima grčke mitologije. Grčke varijacije na temu Lilit su Geloa (sumerska Galu), Lamija (ili Lamije), Skila, Ehidna, Meduza, Sfinga, Himera, Kirka, zatim Harpije, Graje, Empuse (pojavljuju se u podne, poput Pana), Sirene, itd. Lamija, demonska kraljica, ima crte kraljice od Sabe. Ona je vladarka čudovišnih kanibalskih Lestrigona. Lamije u množini su kurve, a kurve su Lupe (vučice) ili Lepore (lisice), odjek kulta svete prostitucije. Bril navodi da su Gelo i Lamija slične sirenama i harpijama. Sve one su zavodljiva i čarobnička stvorenja, imaju lica i poprsja devojaka, umesto šaka imaju kandže, ali iako su morska čudovišta imaju i krila. Upravo je taj detalj znamenit. Vodeno stvorenje sa krilima je saobrazno simbolu heruvimskog orla, odnosno znaku Škorpije, koja je vodeni zmaj, a čija je strana sveta zapad. Takođe, Fork i Keto (deca Geje i njenog sina Talasa), roditelji su Gorgona i Graja, od kojih je svakih bilo po tri. Njima je zajedničko bilo to što obitavaju na dalekom zapadu, zemlji noći, blizu Kraljevstva mrtvih (egipatski Tuat, zemlja mrtvih, takođe se nalazi na zapadu, čarobnica Kirka je živela na dalekom zapadnom ostrvu).

Ehidna, ćerka Forka i Keto, zmija je otrovnica sa ženskim likom, takođe poput Lilit, majka čudovišta. Rodila je Kerbera, Sfingu, Hidru, Prometejevog orla, Nemejskog lava, aždaje. Sva ta čudovišna bića su preživele slike bogova starijih religijsko-magijskih oblika, okamenjenih u negativnoj ulozi kasnijih mitoloških tvorevina. Ova zmija sa ženskim licem snažno podseća na misteriju tarot arkane Snaga / Strast, jer ukazuje na solarno prisustvo Zmije-Lava, odnosno Zveri koju kontroliše žena kao Gospodarica Zveri / Potnia teron. Takođe, sumerski prauzor Lilit je zmijolika demonica KI-SIKIL-LIL-LA koja se gnezdila na drvetu koje je posadila boginja Inana (Ištar). Noćni, odnosno lunarno-zvezdani vid tog istog fenomena, zapravo bliži tradicionalnom shvatanju Lilit, u tarotu je predstavljen kartom Zvezda. Kultno mesto Ehidne je u drevnoj Skitiji (današnja Ukrajina), gde ju je pronašao Heraklo, kome je ona rodila, između ostalog, Gelona i Skita (grad Gelon i narod Skita).

Fosco Culto - Demon of the Moon

Skiti su tajanstven narod. Po Herodotu, oni su, mešajući se sa Amazonkama, izrodili Sarmate (ili Sauromate) koji su nastanjivali Panonsku niziju. Drevno skitsko kultno središte nalazilo se u zoni ušća reka Dnjepar i Dnjestar u Crno More, a što je tačno nasuprot delti Nila. Tako dobijamo perspektivu: Crno More - Mala Azija - Levant. Setimo se, po legendi, prve egipatske faraonske dinastije uzimali su kimerske (skitske) crvenokose i riđe žene za supruge, održavajući time i krvnu vezu sa ovim drugim, podudarnim proročištem. Te žene bile su posvećene u kult gospodarica zveri i bile su deo skitske likantropske magije (nešto poput nordijskih berserkira). Veza između ušća Dnjepra i Dnjestra i delte Nila je prastara i potiče još od vremena kada je kult boga Seta bio dominantan u Egiptu. Proizvod te veze je Sfinga, ćerka Ehidne i Tifona, odnosno Seta. Setimo se, Sfinga je poput kraljice od Sabe, izražavala sebe u zagonetkama. Teško je izvesti neposredne veze između ovih relacija i Lilit. Ako Lilit shvatimo u užem smislu onda nikakvih veza nema, ali posmatrajući šire, u liku Lilit, kao i u likovima mnogih drugih sličnih mitoloških bića i demona, prepoznajemo tragove jedne drugačije religijske, magijske i kulturne stvarnosti koja je organski povezivala udaljene narode i rase u jedan sveljudski kontinuitet prvobitne tradicije, koji je imao jasne međusobne kultne veze, razmene i kontakte.