Mesijanska zmija - drugi deo

Emil Melmoth

Svojstvo nečistoće i raskalašnosti Skerletne Žene ima svoj odraz i u jeretičkom mesijanskom jevrejskom pokretu na prostorima Osmanskog carstva u sedamnaestom veku čija je ključna figura bio kontroverzni Šabataj Cvi. U njegovom naglašenom antinomizmu, namernom kršenju strogih jevrejskih verskih propisa i zapovesti, vidimo ovaploćenje babalonskog svojstva raskalašnosti i kurvarluka. Piter Levenda je u knjizi The Dark Lord ukazao na vezu između tantrizma i skrivenih aspekata jevrejskog misticizma, a koji se ispoljio u šabatajskom pokretu i njegovim derivacijama. Opisujući vezu između tantrizma i jevrejskog misticizma, Levenda je upotrebio izraz cross-fertilization. Pomenuta nečistoća ukazuje na drevno i atavističko poreklo, jer je ono što je proglašeno nečistim zapravo inkriminisani sadržaj pređašnjih religijskih oblika. 

Povodom toga, Kenet Grant, u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“ kaže da je jedan od glavnih božanskih oblika, smatran svetim u najranijim kultovima, bila svinja, žrtvovana Tifonu, mračnom gospodaru tzv Drakonijanske tradicije. Kasnije je svinja smatrana nečistom, između ostalog i zato što je bila poznata kao jedina životinja koja jede ljudski izmet. Interesantno je, primećuje Grant, da su Jevreji svinju odbacili kao nečistu kada su sa obožavanja stelarnog El Šadaja (Al Šejtana) prešli na obožavanje paternalističkog i solarnog Jehove. Izvorno, svinja je bila znak najveće svetinje, vezano za doktrinu koja obuhvata apsorbovanje supstanci koje su neprosvećeni izbegavali kao gadne, što one jesu u svom nepreporođenom ili nesakramentalnom obliku. Kada se očiste i za služenje Boginji posvete, kaže Grant, one predstavljaju valjanu pomoć u buđenju Vatrene Zmije, odnosno kundalini.

Šabataj Cvi

Geršom Šolem je Šabataja Cvija okarakterisao kao bolesnog čoveka, opisavši ga kao manično-depresivnog, što znači da se manjak njegove mentalne uravnoteženosti ispoljavao kroz naizmenične napade najdublje utučenosti i neobuzdane živosti i preterane radosti. Periodi duboke melanholije kod njega su se stalno smenjivali sa grčevima maničnog poleta, oduševljenja i euforije, između kojih su se umetali trenuci normalnijeg stanja duha. Šabatajev revolucionarni mesijanski stil, sklonost kršenju pravila, uneo je pometnju u ustaljenu normiranu zajednicu na način sličan onome kako je Isus Hrist prodrmao i suštinski doveo u opasnost jevrejski identitet i način života svog vremena. I Isusova pojava je u svojoj suštini bila antinomična, kršeći pravila koja u Isusovoj interpretaciji doživljavaju korenit preobražaj. Otud nije ni čudo što su Jevreji u velikoj većini odbacili kako Isusa Hrista, tako i Šabataja Cvija šesnaest vekova kasnije, jer su obojica predstavljala opasnost po tradicionalno utemeljen način funkcionisanja verskog života koji se nalazi u korenu jevrejstva. Jevreji će u većini slučajeva uvek odbacivati svakog mesijanskog poslanika s obzirom da pojava Mesije u suštini znači prekid sa istorijski potvrđenom i utemeljenom tradicionalnom religijskom praksom, njenim normama i tumačenjima. Geršom Šolem opisuje tako shvaćeno delovanje Mesije, iz perspektive starog poretka, kao podrivački, jer on nastupa u svojoj mesijanskoj slobodi i ostvaruje novi zakon. Budući da Mesija potkopava stari poredak, otuda svi njegovi postupci protivreče tradicionalnim vrednostima. U tom smislu Mesija je agens subverzije. Zato su mesijanski pokreti u suštini revolucionarni, subverzivni i uopšteno govoreći, predstavljaju izraz ženskog načela, budući da deluju ka preobražaju postojećeg stanja.

Šabatajev savremenik, prorok i kako bi se to danas reklo – propagandista, Natan iz Gaze, vidovnjak, čovek koji je navodno pronašao Šabataja i ubedio ga u njegovo mesijansko poslanje, jer ga je kao takvog video u svojoj viziji, dao je dobar opis njegove pojave, o čemu piše Geršom Šolem. On ističe demonski i erotski karakter iskušenja koja su spopadala Šabataja Cvija, kako to izveštava Natan iz Gaze, odnosno Šabatajev Jovan Krstitelj i apostol Pavle u jednoj ličnosti. Dakle, Natan je u Šabataju prepoznao Mesijinu dušu koja obitava na strašnom mestu. To je koren Šabatajevog mesijanskog ludila. Mesija se manifestovao kao Šabataj, a Natan ga je u viziji otkrio. Mesijina duša boravi negde drugde, u ambisu mračnih sila, zatočena u najcrnjoj tamnici na dnu bezdana: 

„Mučen bi i zlostavljen, ali usta svoja ne otvori, kao jagnje se na klanje vodi...“ Isaija 53:7. 

Mračne sile su, imajmo to u vidu, čuvari kapija svetlosti čiji su ključevi ljubav. Međutim, ono što Natan nije rekao jeste da je Mesijina duša još uvek u fazi inkubacije, što je i razlog izostanka njegove pojave u punoći izražaja. Otud je Šabataj Cvi zapravo mesijanska projekcija, tj projekcija Mesijine duše koja iz paklenog zatočeništva nagoveštava svoje još uvek nesavršeno prisustvo.

Natan od Gaze

Šolem kaže da je Natan smatrao tragičan lik starozavetnog Jova kao prototip Šabatajevog mesijanstva, zato što se, po Natanu, Jov nalazio u vlasti klipota. Zato su u pravu i oni koji tvrde da je Šabataj lažni Mesija, ali i oni koji veruju da je on zaista pravi. Njegova ličnost je obilovala velikim protivrečnostima. Šolem kaže da je po učenosti bio u rangu običnog učenjaka, ni po čemu izuzetnog, ali ono što je kod njega bilo vanserijsko jesu njegova isijavanja tokom faza posebne nadahnutosti. Šolem ističe njegov dar snažne sugestivnosti na druge ljude. U stanjim prosvetljenosti on je bio živući arhetip paradoksa svetog grešnika, čime ga prepoznajemo kao primer arhetipa prikazanom na tarot karti Luda. U stanjima povišene svesti, Šabataj je mogao videti put svetske obnove posredstvom namerne povrede svetih zakona koje propisuje Tora.

Šabatajeva emocionalna strana bila je jače izražena. Moglo bi se reći da je umeo da se na fascinantan način prenemaže, što je bilo u korenu njegove čudne harizme. Za tu harizmu postoji kabalističko objašnjenje. Naime, Mesijini koreni nalaze se u najvišem svetlu, onom ain sofu koje u prikazima Drveta života kao beskonačno trostruko svetlo stoji iznad samog Drveta. To svetlo je sama Božja priroda predstavljena matematičkom Nulom koja prethodi Jedinici. Geršom Šolem, obrazlažući Natanove ideje o prirodi i položaju Mesijine duše kaže da je u početku kosmičkog procesa ain sof svoju svetlost uvukao u samog sebe čime je nastao iskonski prostor u njegovom središtu gde se svi svetovi rađaju. Taj iskonski prostor ispunjen je bezobličnim ali materijalnim silama, klipotima. Kosmostvaranje se, objašnjava Šolem, sastoji od davanja oblika tim bezobličnim silama, da bi se one pretvorile u nešto. Sve dotle iskonski prostor, a naročito njegov „niži“ deo, kaže Šolem, biće tvrđava tame i zla. Zato se dubini velikog bezdana nalazi boravište demonskih sila. Napomenuo bih da je ideja o božanskom povlačenju kako bi svet bio stvoren potiče od velikog kabaliste Isaka Lurije iz XVI veka. 

Na poreklo klipota ukazuju početni stihovi iz biblijskog Postanja 1:1-2: 

„U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ 

Tu su ključne reči tohu i košek. Tohu se piše tau-he-vav, označava nešto pusto, bezoblično, haotično. Često se navodi zajedno sa nastavkom ve-bohu, kao tohu ve-bohu (vav-bet-he-vav). Zajedno to su nered i praznina, pusto i prazno te zvuče poput imena kakvih demona. Tohu ve-bohu je izraz haotičnog i prastarog ambijenta koji prethodi pojavi oblika, ali i dolazi na kraju kao ishodište rastvaranja oblika. U psihičkom smislu to je izraz ludila. Košek označava tamu i piše se kao het-šin-kap. U bibliji kralja Džejmsa to je thick darkness. Izraz košek pominje se i Drugoj knjizi Mojsijevoj, Izlazak 10:22, što je Lujo Bakotić preveo kao: 

„Mojsije pruži ruku svoju k nebu i nasta gusta magla po svoj zemlji egipatskoj za tri dana.“ 

O prirodi te tame se može raspravljati, ali imajmo na umu njenu dvostrukost, da iz nje nastane svetlo, ali i da večno ostane tama. Iz razloga nedokučive Božje premudrosti ili zato što joj je baš takva volja, duša Mesije je pala upravo u te najcrnje klipotske dubine bezdana.

Šolem piše da od početka procesa stvaranja Mesijina duša boravi u dubinama bezdana, zatočena u klipotsku tamnicu te naglašava kako zajedno sa tom najsvetijom dušom, na dnu ponora obitavaju „zmije“, koje je muče i pokušavaju da je zavedu. Među tim zmijama, Mesijina duša figuriše kao sveta zmija jer, podseća Šolem, hebrejska reč za zmiju, nahaš, ima istu brojčanu vrednost kao reč za mesiju, mašijah. I dalje, Šolem kaže da se duša Mesije oslobađa svojih okova onom brzinom kojom svetski proces „tikuna“ odvaja dobro od zla u dubini iskonskog prostora. Tikun je mističan pojam Isaka Lurije kojim je označen proces popravljanja ili podizanja sveta, što podrazumeva odvajanje čestica božanske svetlosti od ljuštura klipota. Kada se okonča proces usavršavanja, na kojem Mesijina duša radi u svojoj „tamnici“ i za koji se bori sa klipotskim zmijama, tada će ona izaći iz tamnice i prikazati se svetu u zemaljskom ovaploćenju. To će se dogoditi tek okončanjem opšteg tikuna.

Klipotske bezdanske zmije, kako Šolem navodi Natana, sve vreme teže da zavedu Mesijinu dušu, a kad god se on trudio da iz tih zmija izvuče veliku svetost, one bi uspele da ga savladaju u času kada ga napusti prosvetljenje. Time su, po Natanu, zmije pokazivale da im je moć jednaka moći solarne sefire Tifaret (Lepota), kojom je predstavljen istinski Bog. Po Natanu, božanska Šehina se spustila u Egipat, koji je predstavljen kao demonsko i mračno carstvo u kome se obožavaju klipotske sile, a čiji su žreci zapravo crni magovi. Šehina to čini da bi prikupila otpale iskre Božje svetlosti, a što po ugledu na nju čini i sam Mesija na kraju vremena kada kreće na svoj najteži put u carstvo tame da bi izvršio svoje poslanje. Po toj doktrini zlo će nestati a iskupljenje će se proširiti na spoljašnji svet tek kada Mesija stigne na odredište. Njegovo otpadništvo je ispunjenje najtežeg dela mesijanske misije, jer iskupljenje sadrži paradoks koji se ispoljava tek kada se dogodi u ovozemaljskoj stvarnosti.  

Biblijska epizoda sa Mojsijem i zmijama asocira na šabatajsku poziciju o Mesiji kao Zmiji u borbi sa klipotskim zmijama. Naime, otrovne zmije koje srditi Bog šalje na odabrani narod (koji u trenucima očajanja gunđa na tog Boga), ujedaju i ubijaju ljude, a Mojsije, opet po uputstvima dobijenim od istog tog Boga, pravi veštačku ali čudesnu zmiju koja iste te ljude spašava od otrovnih zmija (Brojevi 21:6-9). Znači li ovo da mi zaista smemo i možemo da manipulišemo slepim klipotskim silama samo ukoliko je naš pogled potpuno usmeren na (zmijski) Krst Spasitelja? Možemo sići i u sam Pakao, uvek imajući na umu spasonosnu formulu svete mesijanske zmije koja nas čini imunim od fatalnih ujeda. Možemo poput mesijanskog Raspućina bez posledica ispiti čašu otrovnog vina jer je naša svest fokusirana na krstasti ključ večnog života. On će umeti da popijenu čašu otrova sprovede kroz svoje telo na način koji će ga neutralisati ili barem ublažiti štetu. To možemo, ali samo ako pripadamo adeptima, jer unošenje otrova, kaže Kenet Grant, dovodi čoveka u neposrednu vezu sa demonskim svetovima i nižim elementalima. To sve ukazuje na prirodu čiji simbol predstavlja geomantijska figura Cauda Draconis, odnosno Zmajev rep, u obliku slova Y naopako postavljenog. To su sile okrenute ka dole koje su, po Kenetu Grantu, nabijene otrovnim vibracijama i mogu se koristiti za operacije materijalizacije ili rastakanja, a sa smrtonosnim dejstvom u aktivnostima crne magije. To je svojstvo Škorpije. Nasuprot tome postoji i drugi vid zmijske prirode predstavljen simbolom Zmajeve glave, tj. Caput Draconis, (slovo Y), čije je svojstvo nektar. To je ona podignuta glava mikrokosmičke zmije koja uranja u beskrajni nebeski okean simbolizovan boginjom Nuit. Tako je i duša Mesije raspeta između te dve zmijske krajnosti te je poput žene iz čije jedne dojke curi otrov, a iz druge nektar. Povodom rečenog o otrovima, ukazao bih na dva stiha iz „Knjige zakona“:

„Ja sam Zmija koja daje Znanje i Užitak i sjajnu uzvišenost, i pobuđuje ljudska srca pijanstvom. Da bi me obožavali uzmite vina i čudne droge o kojima ću kazati mom proroku, i budite opijeni od toga! One vam uopšte neće nauditi. To je laž, ta besmislica protiv sopstva. Izlaganje nevinosti je laž. Budi snažan, o čoveče! Strastan, uživaj u svim čulnim stvarima i zanosu: ne boj se da će te bilo koji Bog zbog toga odbaciti.“ (2:22);
„Ja sam tajna Zmija sklupčana pred skok: u mojoj sklupčanosti je radost. Ako podignem glavu ja i moja Nuit su jedno. Ako spustim glavu, i izbacim otrov, tada je to naslada zemlje, i ja i zemlja smo jedno.“ (2:26);

Kenet Grant navodi predavanje Džeralda Masija „Čovek u potrazi za svojom dušom tokom 50.000 godina i kako ju je pronašao“, gde se kaže da je Afrika prapostojbina zmijske mudrosti. Naime, zmija se tamo koristila da bi se kod osetljivih izazvalo abnormalno stanje. Po afričkim tradicijama, žena u sebi poseduje, a u dodiru sa zmijom proizvodi – mahnitost, što dalje vodi ka transu opsednutosti. Zmija, kaže Grant, fascinantnošću svoga izgleda, strahom od njenog dodira i korišćenjem jezika, izaziva u medijima stanje transa (zmijska obamrlost). Medijumi u tom stanju, nadahnuti duhovima, postaju vidoviti, predskazuju i proriču. Zmija je, odnosno duh / bog koji ona ovaploćuje, sama birala svog proroka i tumača čijim je posredstvom postajala otkrovitelj natprirodnog znanja. Pošto je zmija simbol istovetan sa falusom, koji je, po Kroliju, „fiziološka osnova Nad-duše“, biva jasnija suština zmijskog zavođenja Eve i „pada u greh“ prvobitnog ljudskog para.

Na jednom mestu u „Velikoj Majci“, Erih Nojman pominje divovske grifone sa repom škorpije kao životinje Velike Boginje iz Tel Halafa, koja obuhvata kako donji svet, tako i tamna noćna nebesa. On pominje reljef na kome se vide grifoni prikazani kao pobednici nad lavovima, solarnim životinjama. Taj motiv uveliko podseća na situaciju patnje Mesijine duše, božanskog lava mučenog od strane klipotskih sila, ali takođe podseća i na detalj mučenja grešnika iz Apokalipse 9:7-11:

„Ti skakavci behu kao konji spremljeni za boj. Na glavama njihovim behu kao krune od zlata, a lica im behu kao lica čovečja. Imahu kose kao kose ženske, a zubi njihovi behu kao u lavova. Imahu oklope kao oklope gvozdene, i šum krila njihovih beše kao praska kola sa mnogim konjima koji trče u boj. Imahu repove kao skorpije, i žalce, i u repovima svojim imahu silu da ude ljudima pet meseci. I imahu nad sobom kao kralja anđela bezdana, kome je ime jevrejski Abadon, a grčki Apolion.“

Ime Abadon izvedeno je iz hebrejskog korena alef-bet-dalet, što znači uništitelj. Može se odnositi ne samo na ime entiteta, nego i na lokaciju (Knjiga o Jovu, 31:12). Po proročanstvu, svi oni koji na čelu ne budu imali božanski znak (tau krst, ili egipatski ank) biće mučeni od strane ovih strašnih klipotskih sila bezdana.
Pred budućim jevrejskim Mesijom stoji izazov da savlada čitav jevrejski narod, da na čudesan način nadjača njegove tvrdokorne i ortodoksne verske vođe, što do sada nikome nije pošlo za rukom, pa ni Isusu Hristu koji je, sudeći po izveštajima jevanđelista, činio nesvakidašnja čudesa. Tek kada nekome pođe za rukom da na svoju stranu preobrati glavninu jevrejstva, za njega se može reći da je pravi Mesija, odnosno da se kroz njega ispoljila mesijanska priroda.

Baš kao i u slučaju prvobitnog greha zbog kojeg je prvi ljudski par izbačen iz rajskog vrta, Eva je ta, odnosno žena, prva koja je pala pod uticaj zmije sa drveta spoznaje dobra i zla, odnosno drveta znanja (gnoze). Žena je bila ta koja je prouzrokovala katastrofalna dešavanja: prvo izgon iz raja a potom i uništenje pokoljenja čovečanstva koje je bilo izmešano sa nefilima. I u naše vreme, kada se oblaci raznih katastrofa gomilaju na horizontima vremena, ženski element biće taj koji će svojom prijemčivošću poslužiti kao okidač velike promene. Kao što i sam biblijski tekst ukazuje, bez uloge žene, bez uloge njene prirode, nikakve promene i ostvarenja Božjeg plana za čovečanstvo ne bi bilo. Otud je žena subjekat ali i sredstvo uzdizanja i pada. Tako će biti opet. Na delu je povratak magije, magijskih sila, imaginacije, povratak fantazmičkog, medijumski kanalisanog, povratak sanjačkog, onog davno potisnutog i zaboravljenog. Karlos Kastaneda, navodeći reči Don Huana, u knjizi „Drugi krug moći“, kaže da je žena u magijskom smislu bolja od muškarca jer ona ne mora skakati u ambis. Ona ima svoje puteve. Ona menstruira te tada, sudeći po Don Huanu, postaje nešto drugo. Muškarac to ne može.

Mesijanski demijurg istorije

U ovom odeljku razmatraću mesijanskog demijurga istorije kroz prizmu mističnog ludila i prosvetiteljskog razuma, jer upravo u spoju ta dva možemo naslutiti skrivene arhetipske mehanizme od interesa za ovo istraživanje. Tako ću ovu temu započeti pitanjem: hoćemo li biti pravoverni zato što smo otpadnici ili ćemo biti otpadnici zato što smo pravoverni? Jesu li norme religijskog, moralnog ili politički korektnog života upravo te klipotske zmije koje muče naše napaćene mesijanske duše, koje pritiskaju našu unutrašnju mikrokosmičku mesijansku Zmiju, sve dok se ona ne probudi i ne poruši sva pravila, ne da bi svest i svet gurnula u anarhiju i haos, nego da bi uspostavila novi revolucionarni poredak. Da li je opet taj novi poredak zapravo novo tumačenje starog zakona, čitanje stare i večne knjige u novom ključu, jer je taj novi ključ formula novog modaliteta svetske energije i makrokosmičkih intencija? Zakon heksagrama ima svoje puteve i načine funkcionisanja mašine sveta kroz razna vremenska razdoblja i istorijske epohe.

Poslednja karta u nizu velikih arkana tarota je Univerzum, odnosno Svet. U „Knjizi Tota“ Alister Kroli kaže da je lik Univerzuma zapravo lik device koja predstavlja poslednje slovo Tetragramatona, i dodaje da je ona predstavljena kao lik koji pleše. U rukama se poigrava i upravlja blistavom spiralnom silom, aktivnom i pasivnom, a obe poseduju dvostruku polarnost. Ta blistava spiralna sila je Zmija. Devica koja kontroliše Zmiju je Duša Sveta, Anima Mundi, a to je duša Mesije, devičanski čista, čedna u sred orgija i luč u sred tame. Po konvenciji slovo-slika po kojoj se ravnao Kroli, atribucija karte Svet / Univerzum je hebrejsko slovo tau koje znači krst, a planetarna priroda je Saturn. U eri Vodolije, čiji je vladar takođe Saturn, dolazi do razrešenja mesijanske drame, do pobede nad zmijama klipota od strane mesijanske Zmije, čiji ples, kako to Kroli objašnjava, spaja slovo alef, koji je atribucija prve karte Luda, sa Univerzumom, tj slovom tau, u reč At, odnosno alef-tau, što znači „suština“. Ta suština je po Krolijevom tumačenju Ništavilo u potpunom rasprostiranju, odnosno beskraj ain sofa.

Krolijeva arkana Univerzum

Zmije koje muče Mesijinu dušu i tamnica bezdana u koju je ona zatvorena u velikoj meri podseća i na izgnanu i mučenu dušu jevrejskog naroda, koji, umesto da bude svetlost sveta, posađen na mesto odakle će kao odabrani narod zrakasto širiti slavu Božju po zemlji, zapravo bitiše kao lutalica i prokletnik, bratoubica Kajin, kažnjen da do kraja vremena ne nađe mira. Izlazak iz te tamnice predstavlja okončanje izgnanstva, pobedu nad zmijama-klipotima i eshatološku obnovu Izraela pod Mesijom. Jevrejstvo deli sudbinu svog Mesije. Govoreći o mesijanskom očekivanju lurijanske kabale Geršom Šolem, u knjizi „Glavni tokovi jevrejskog misticizma“ kaže da je koncepcija oslobađanja imala praktičnu ali i istorijsku konotaciju. Takođe, podsetimo se očekivanja zilota od Isusa da kao Mesija povede jevrejski ustanak protiv Rimljana. Šolem izvodi zaključak o preobražaju narodnog shvatanja mesijanstva i nacionalne obnove u kosmičku dramu, čime se ističe sličnost između hrišćanstva i ideologije šabatajskog pokreta, s tom razlikom što su oba, umesto cionizma, jevrejskom narodu ponudili eshatološke parabole (Isus), a samoproglašeni mesija Šabataj Cvi, radikalni antinominalizam sa univerzalnim ciljevima. 

Tumačeći taj šabatajski univerzalizam, Šolem u pomenutoj knjizi kaže da iskupljenje prestaje da na prvom mestu bude oslobađanje iz ropskog jarma progonstva i postaje preobražaj suštine stvaranja. U pitanju je tikun, obnova velike harmonije, proces koji se odvija kroz vidljive i skrivene svetove. Iskupljenje, kako kaže Šolem, podrazumeva korenitu promenu strukture univerzuma. Značaj iskupljenja nije samo u tome što će ono okončati progonstvo začeto razaranjem Hrama, već što će obeležiti završetak unutrašnjeg progonstva svih stvorenja koje je započelo kada je Adam isteran iz raja. Ne možemo ne primetiti zakonomernost alhemijskog duha u pozadini shvatanja koje opisuje Šolem (popravljanje sveta, popravljanje prirode).

U prethodnom pasusu dotakao sam se istorijskog aspekta, pa neka mi u tom smislu bude dozvoljena mala digresija. U praktičnom smislu veći je mesijanski učinak imao Teodor Hercl kao ideolog cionizma, nego pobornici mističnog mesijanstva. Osnivanje države Izrael jeste bio čin obnove, ali veoma ograničen, sekularan, moderan, racionalan, nacionalistički, nikako mistički. Upravo je razvoj tog sekularnog, modernog, racionalnog i nacionalističkog dobrim delom posledica mističnog ludila te kao takvo potpada pod zakone i ritmove upravo tog ludila. Stoga, imajmo na umu neka Šolemova zapažanja u „Glavnim tokovima jevrejskog misticizma“. Kako on primećuje, činjenica da su verski i mistički pokreti imali važnu ulogu u razvoju racionalizma osamnaestog veka danas je, što se tiče hrišćanstva, opšte priznata. U tom smislu Šolem daje primer radikalnih pijetista, anabaptista i kvekera koji spadaju među mističke pokrete čiji je duh, iako utemeljen u verskim pobudama, stvorio atmosferu u kojoj je racionalistički pokret, uprkos sasvim različitom poreklu, mogao da raste i razvija se, tako da su u suštini delovali u istom pravcu. Slično, kaže Šolem, važi za judaizam, što se ogleda u nastojanju jedne manjine da neke nove duhovne vrednosti, u saglasju sa novim verskim iskustvom, odbrani pred progonima, što je olakšalo prelaz na nov judaistički svet u razdoblju emancipacije.

U tom smislu je upravo šabatajstvo vesnik modernog emancipovanog jevrejstva XIX veka. Tako su, po rečima Geršoma Šolema, sledbenici Jakova Franka (Poljska, 1726-1791), kao naslednici šabatajstva, nakon Francuske revolucije u mnogim jevrejskim krugovima svojim uticajem presudno pomogli pokret za reformu, liberalizam i prosvećenost. Tako je vladavina Razuma poduprta pretpostavkama ludila, ali ne bilo kakvog ludila, nego mesijanskog ludila koje stoji u korenu revolucionarnog ludila i žara. Revolucionarno ludilo je sekularni izraz mističnog zanosa mesijanskog ludila. Iz perspektive baštinika načela vladavine razuma koje pretpostavlja sekularni društveni sistem, deluje groteskno odakle podrška takvom poretku sve dolazi, često puta od strane onih koji uronjeni u magijsku ili mističnu svest, u sekularnom i demokratskom poretku vide slobodu od klerikalnog ugnjetavanja. Isto tako šabatajski konvertiti u islam, tzv donmeh, koji su u tajnosti održavali svoja verovanja, zdušno su stali na stranu emancipatorskih i nacionalističkih Mladoturaka.

Takođe, revolucionarno ludilo ima svoje simptome i izvan revolucionarnog vremena u užem smislu, te teži da se legitimiše kao trajno i normalno stanje ideološkog i političkog delovanja. Otud razni oblici voluntarizma i aktivizma. Odatle potiče i ideja revolucionarne infiltracije (oblik mimikrije tipičan za šabatajce, frankiste, iluminate i komuniste) i permanentne revolucije koja je nužno svetska, čiji je protagonista bio Lav Trocki. Nije li to izopačeni i sekularni odraz načela oslobađanja lurijanske kabale? Tako izopačeni odraz kabale oslobođenja, u trockističkom i voluntarističko-ideološkom redukovanom obliku, jeste formula za stvaranje svetskog haosa čija je očigledna svrha poravnanja terena. Dakle, to su sve sekularni odrazi mističnog zanosa i ekstatičnih pokreta. Imajmo na umu da istorijske procese često pokreću refleksije čisto mističnih i ezoterijskih ideja i impulsa. Te ideje i impulsi se u izlomljenom i iskrivljenom obliku prelamaju kroz umove neupućenih i tako stvaraju izopačena ovaploćenja na društvenom tkivu.

Savremeni voluntaristi i aktivisti, večiti reformisti i popravljači svega što postoji, veruju u svoju moralnu i gotovo mističnu ispravnost, koja svoj legitimitet crpi iz višeg znanja, odnosno iz razuma poduprtog naukom (ili zloupotrebom iste), a što prepoznajemo u poznatoj ideološkoj paradigmi o američkoj izuzetnosti. Njihov zanos je zapravo ideološka i politička ostrašćenost i jednodimenzionalna idejna fiksacija. To crpljenje iz višeg znanja ima svoje uzore u pokretu prosvetiteljstva, koje je takođe derivacija mesijanskog ludila, odnosno njegova racionalizacija. Sa druge strane, crpljenje iz višeg moralnog stajališta jeste tipično reformacijski, puritanski i protestantski kliše superiornosti u odnosu na izopačenost papstva. Slično se može reći i za pokret bavarskih Iluminata koji predstavlja zanimljivu smesu okultizma, prosvetiteljstva, racionalizma i revolucionarnog misticizma, koji se borio da oslobodi društvo od stega pre svega katoličke crkve. Adam Vajshaupt (1748-1830), vođa bavarskih Iluminata, istakao je krug sa tačkom u središtu kao simbol njegovog Reda osnovanog 1. maja 1776. godine. O Iluminatima Kenet Grant kaže sledeće:

„Među iniciranima u Red Iluminata bili su grof Kaljostro i Anton Mesmer. Kaljostro je iniciran u Frankfurtu 1781. godine, uz odobrenje „Velikih Majstora Templara“ - drugi naziv za Iluminate. Kaljostro je od Vajshaupta primio uputstva i velike svote novca. Vajshaupt ga je potom poslao u Francusku sa posebnim zadatkom da prosvetli francuske masone. Vajshaupt, čije je prvo naukovanje bilo pod uticajem Jezuita, osnovao je Red Iluminata - kao i Blavatska Teozofsko društvo - sa osnovnom namerom da uguši kobne uticaje organizovanog hrišćanstva. Vajshaupt je tvrdio da se koristio „istim sredstvima u dobre svrhe kao što su to Jezuiti činili u loše.“ Oslanjajući se na Ignjacija Lojolu (1491-1556), Vajshaupt je uveo obavezu bezuslovnog pokoravanja Statutu ovog Reda. Tako su Iluminati - kako ih je svrstao Vajshaupt - bili ustrojeni po ugledu na Jezuitski Red, mada je njihov plan rada bio dijametralno suprotan. I pored toga što je Red Iluminata bio ugušen 1786. godine, Vajshaupt i unutrašnji krug adepata nastavili su da rade tajno iza vela slobodnog zidarstva sa kojim se Red povezao 1778. godine. Vajshaupt je ustrajavao na tome da su Iluminati manje Red a više Struja, koja može uspešnije da dela pod štitom nečeg drugog: pod drugim imenima i drugim zanimanjima… Iluminati su postupno sticali kontrolu nad svim značajnijim redovima, dok konačno, nije stvorena iluminatska mreža okultnih društava.“ Kenet Grant, Magijski preporod, iz poglavlja Povratak Feniksa, Esotheria, Beograd.

Red Iluminata je u jednom trenutku brojao oko 2.000 članova, od kojih su mnogi bili veoma uticajni i iz moćnih porodica, ali i poznati (na primer Gete). Na sličnoj ideološkoj liniji je i učenje Ogista Konta (1798-1857), oca tzv nauke o društvu, odnosno sociologije, koji je zastupao vladavinu naučnog i tehnokratskog „sveštenstva“, sociokratiju. Kontova sociologija učila je da bi društveni procesi trebalo da budu pod kontrolom tzv društvenog razuma pomognutog naukom o društvu. Njegov neposredan uzor Anri de Sen Simon (1760-1825), formulisao je glavne teorijske pretpostavke koji će se kasnije naći u Kontovoj sociologiji. Pre njega bio je Kondorse (1743-1794), koji je u Francuskoj revoluciji video oličenje duge pripreme za novo doba civilizacije itd. Ovaj francuski filozof i matematičar, zalagao se za liberalnu ekonomiju, ustavnu vladu, besplatno i slobodno obrazovanje, jednaka prava za muškarce i žene, kao i za ljude svih rasa. Za njega je rečeno da je utelovljavao ideale Doba Prosvetiteljstva i prosvećenog racionalizma. Završio je u čeljustima Francuske revolucije.

To sve takođe ima svoje uzore u Platonovoj utopiji vladavine filozofa kao preteči organizovane vladavine Razuma (i Bekonovog opisa vladavine mistično-naučnog društva u „Novoj Atlantidi“). Razum i Ludilo su oduvek nadopunjavali jedno drugo, ali je Ludilo vazda bilo temelj, ona utopistička osnova na kojoj je zidan hram boginje Razuma. Međutim, ponekad je i Razum hranio Ludilo. Bez racionalnosti jednog Cvinglija (1484-1531), vođe Reformacije u Švajcarskoj, teško je razumeti versko ludilo anabaptista, amiša, menonita, kvekera. Ideja o vladavini filozofa ili tehnokrata nije ništa više razumnija od ideje vladavine sveštenstva. I filozofi i sveštenici svoj legitimitet crpu iz Ludila, bilo da je reč o verskoj objavi ili pseudomističnom zanosu racionalnog humanističkog utopizma. Razum je lažni Mesija, što je očigledno u stavu koji bi da popravlja prirodu i čoveka, pretpostavljajući sebi viši nivo savršenstva. Tako razum sebe stavlja u poziciju božanskog uma – Logosa.

Svaka revolucija, verska ili ideološka, u jednom trenutku dolazi do tačke rascepa u pogledu načina delovanja, odnosno daljeg vođenja revolucionarnog pokreta. Sukobljavaju se sa jedne strane neonominalisti, tj birokrate revolucije, njeni sveštenici, koji bi da uspostave novi poredak, definišu nove procedure, standarde, norme i malo uspore čitavu stvar, lokalizujući je na određeni prostor, i radikalni antinominalisti, čija je pozicija proročka, mistička i više mesijanska. Staljin i Trocki su lep primer takvog razvoja događaja. Staljin je hteo da izgradi državni sistem, moć države i da legitimiše sovjetsku revolucionarnu republiku u neprijateljskom kapitalističkom svetu, dok je Trocki bio za permanentno globalno delovanje, pošto bi svaki zastoj, makar i taktički, bio poguban po revolucionarni projekat. Drugi primer, u okviru šabatajske verske revolucije, Šolem opisuje kao račvanje umerenog i ekstremnog šabatajstva obeleženog pitanjem da li bi Mesijini postupci trebalo da služe verniku kao uzor ili su takvi postupci i ponašanja ipak samo privilegija Odabranog a ne i njegovih sledbenika? Odnosno, mogu li se i sledbenici ludirati i prenemagati na isti način, sledeći mesijanski uzor, ili bi iz ograničene udobnosti nominalizma i tradicionalnih pravila trebalo samo da gaje veru u moć Mesijinog poslanja?

I zaista, šta bi bilo da su recimo Isusovi sledbenici krenuli u svemu da imitiraju svoj uzor sa žarkom željom da na kraju završe na krstu? Mudro su odabrali da izgrade Crkvu (hijerarhiju i instituciju), umesto mučeničke avanture. Naravno, to ne znači da hrišćanstvu nisu poznati oni koji su težili da noseći Hristovo ime, ponesu malo i od težine njegovog krsta. Pa ipak, znamo da je u hrišćanstvu pobedu odnela „birokratska“ struja tvoreći od religije i prvobitnog mesijanskog zanosa istorijske eklezijastičke tvrđave. Geršom Šolem navodi Natana iz Gaze (1643-1680), propovednika Šabatajevog mesijanstva, koji o antinomizmu Šabataja Cvija kaže: 

„Jer kad ne bi bio Iskupitelj, ta skretanja mu ne bi ni pala na pamet; kad ga Bog obasja svojom svetlošću, on čini razna dela koja su u očima sveta neobična i izazivaju čuđenje, i time dokazuje da govori istinu.“ 

Iza ovog Šolem zaključuje kako istinski činovi iskupljenja ujedno izazivaju najveću sablazan. U nekoj daljoj refleksiji, tu leži koren opravdanja revolucionarnog nasilja, koje ne samo što je nužno neophodno nego je i deo mesijanskog proviđenja revolucionarnih vođa. Sa druge strane, Šolem kaže da se umerenjaštvo odlikuje stavom da u životu vernika nema mesta za nihilističke tendencije sve dok okončanje tikuna ne preobrazi spoljašnji svet, i dok se Izrael nalazi u progonstvu. Formalno Izrael više nije u progonstvu, jer osnivanjem moderne jevrejske države tamo gde je nekada bilo ono staro biblijsko Božje kraljevstvo, ta epoha je završena. Sa druge strane, moderna jevrejska država, za razliku od one stare, nije Božja država, nije sveto kraljevstvo, nego sekularna demokratska nacionalistička republika, pa je otud moguće reći kako ona zapravo predstavlja tek simulakrum obnove onog duhovnog Izraela koji bi u punoj slavi trebalo da bude obnovljen od strane Mesije a ne nekakvog nacionalističkog pokreta. Dakle, progonstvo još uvek traje.

Geršom Šolem je ocenio da radikalni sledbenici Šabataja Cvija nisu mogli da se zadovolje pasivnim verovanjem u paradoks Mesijinog poslanja. To bi značilo povratak u normu, doduše sa malo drugačijom teologijom. Radikalni šabatajci su sledili mesijanski paradoks u želji da iskuse mesijanski zanos i kroz njega deluju. Za njih je mesijanski paradoks bivao zakon, nešto poput maksime iz Krolijeve „Knjige zakona“: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom“ i „Čini kako ti volja, neka to bude jedini Zakon.“ Šolem taj stav predstavlja na način po kome svi moramo sići u carstvo zla da bismo ga iznutra savladali. Koristeći razne teorijske forme, apostoli nihilizma propovedali su da postoje sfere u kojima se procesu tikuna više ne može doprineti pobožnim delima; protiv zla se mora boriti zlom. Ogrnuti se tamom, ogrnuti se zlom, ući u zmijsko leglo. To može samo lud čovek ili samo Mesija, ili onaj ko je opravdano samouveren, ko ima poverenja u sopstvenu iskru, svetlo svoje unutrašnje zvezde. Naravno, većina koja teži delovanju po takvoj formuli u njoj samo nalazi opravdanje za sopstvenu izopačenost, ali mora joj se priznati da je opako privlačna. Pomoću nje se mogu naći opravdanja za svakojaka nepočinstva, a ne samo za herojska i spasonosna dela. Takvo delovanje priliči samo Iskupitelju a ne svakolikom svetu, jer, da se poslužim Krolijevim rečnikom, ono priliči samo onima koji bez posledica po sebe mogu da tvore svoju volju. Kad kažem bez posledica, mislim da su prethodno došli do spoznaje šta je njihova volja. Bez toga imamo haotično delovanje gomile fanatika i sociopata koje će razumni i umereni članovi pokreta teško uspeti da urazume. Za Revoluciju se kaže da jede svoju decu, ali bi permanentna Revolucija pojela ne samo svoju decu, nego sve i svakog, i sve od svakog, te naposletku i samu sebe.