Uticaj šabatajstva i frankizma na evropski okultizam (Kratka povest LHP - V deo)

Ovaj detalj je zapravo karika koja nedostaje za jasnije razumevanje kako se istočnjački impuls Puta Leve ruke preobrazio u zapadni okultizam. Učenja Šabataja Cvija (šabatajci, XVII vek, Turska) i Jakova Franka (frankisti, XVIII vek, Poljska), jesu radikalni primeri teološke transgresije u istoriji, gde se greh ne vidi kao pad, već kao oružje iskupljenja. Pre Šabataja Cvija, u XVI veku, Isak Lurija je postavio temelje nove kabale. On je tvrdio da je prilikom stvaranja sveta došlo do katastrofe, lomljenja posuda (Ševirat Ha-Kelim). Božanska svetlost je pala u ponor i ostala zarobljena u ljuskama zla (klipot). Zadatak kabalističkog mistika bio je sakupljanje tih iskri božanske svetlosti. Šabataj Cvi i njegov bliski saputnik Natan iz Gaze, tvrdili su da su neke iskre pale toliko duboko da se do njih ne može stići molitvom, već samo direktnim silaskom u greh.

Pitanje o Natanovoj manipulaciji je ključno. Šabataj Cvi je verovatno patio od teškog oblika bipolarnog poremećaja (ekstatične faze su nazivane osvetljenjima, a depresivne padovima). Dakle, Šabataj kao samozvani jevrejski mesija, bio je čudna i kontroverzna ličnost. Neki su mislili da je on bio potpuno lud. Međutim, njegov učenik, ali i njegov teolog, tumač i glasnik, Natan iz Gaze, bio je proračunat, dovitljiv, učen i inteligentan. U svakom slučaju, on nije bio običan sledbenik, nego bi se za njega moglo reći da je predstavljao teologa senke. Natan je Šabatajevo ludilo uokvirio u kabalističku doktrinu. Kada je Šabataj radio bizarne, zabranjene stvari (kršenje košer pravila, izgovaranje zabranjenog Imena), Natan je narodu objašnjavao da je to sveti greh (Aveira Lišma). Tako je Natan stvorio koncept Mesije koji mora postati nečist da bi pobedio nečistoću iznutra. To je apsolutni LHP, rvanje sa demonima na njihovom terenu.

Kada je Šabataj Cvi 1666. godine, pod pretnjom smrću, prešao na islam, to je bio šok koji je trebalo da uništi pokret koji je stvorio, a koji je uznemiravao rabine. Ali Natan iz Gaze je izveo vrhunski intelektualni manevar: tvrdio je da je Mesija morao da obuče odoru islama kao masku kako bi se spustio u najdublji nivo tame i tamo oslobodio poslednje iskre. Ovo je stvorilo tajnu sektu Donmeh u Turskoj, ljude koji su spolja muslimani, a iznutra čuvaju šabatajsku gnozu.

Vek kasnije, u Poljskoj, pojavljuje se Jakov Frank, koji šabatajsku ideju dovodi do apsurda. Ako Šabataja okarakterišemo kao bolesnog ili ludog sveca, Frank je bio LHP tiranin. Frank je tvrdio da svi zakoni (Tora) moraju biti uništeni. Njegova krilatica je bila: Došao sam da iskorenim svaku religiju i svaki zakon. Anarhisti,  komunisti i Markiz de Sad bi se u ovome složili sa njim. Povrh svega, frankisti su praktikovali ritualnu razmenu žena i seksualnu magiju, verujući da kroz potpunu degradaciju i sramotu (kao sufije Malamatije, ali agresivnije) uništavaju ego i oslobađaju božansku moć. Frank je od svojih sledbenika napravio paravojnu strukturu, živeo je kao plemić i na kraju prešao na katolicizam, ponavljajući Šabatajev obrazac maskiranja.

Šabatajstvo je naposletku završilo u brižljivo čuvanoj diskreciji, opstajući u okviru Osmanskog carstva rukovodeći se doslednim ketmanom. Sa druge strane, nakon Frankove smrti, njegov pokret nije nestao, nego se rastopio u evropskom društvu. Neko bi rekao, zauzeli su značajne položaje i nastavili sa svojom subverznom delatnošću. Mnoge frankističke porodice su postale deo intelektualne elite u Austriji i Nemačkoj. Geršom Šolem, najveći istraživač ove teme, sugerisao je da je ovaj nihilistički impuls frankizma direktno doprineo razbijanju tradicionalnih vrednosti i pripremi terena za moderne ideologije i tajna društva. 

Povodom njihovog uticaja, upravo je frankizam onaj divlji LHP koji se, preko tajnih veza u XVIII i XIX veku, u značajnoj meri ulio u rane masonske, frindž-masonske i iluminatske krugove, donoseći sa sobom ideju da je red koji nastaje iz haosa jedini pravi put. Ovo je bila hidžra LHP-a pre nego što je taj termin uopšte postojao. U neku ruku Frank je bio Mejrinkov Bartlet Grin pre nego što je Mejrink uopšte rođen. Uticaj frankizma na evropska tajna društva XVIII i XIX veka jedna je od najeksplozivnijih tema u istoriji ezoterije. Frankizam nije bio samo religiozna jeres, već i subverzivni virus koji se infiltrirao u tadašnje lože, noseći sa sobom doktrinu o iskupljenju kroz greh i uništenju svih tradicionalnih zakona. 

Veza između frankista, iluminata i rozenkrojcera (mislim na obnovljene nemačke rozenkrojcere XVIII veka) nije samo spekulacija, već se može pratiti kroz konkretne istorijske tačke prelamanja. Ključna tačka susreta bio je red poznat kao Braća Svetog Jovana Jevanđeliste iz Azije u Evropi, popularno nazvani Azijatsko bratstvo. To je bio prvi masonski red u Nemačkoj koji je dozvolio Jevrejima da postanu članovi. Osnovao ga je Hans Hajnrih fon Eker, ali su ga ideološki oblikovali frankisti poput Efraima Jozefa Hiršfelda. Azijatsko bratstvo je praktikovalo praktičnu kabalu pomešanu sa alhemijom, ali je u svojoj srži nosilo frankistički antinominalizam. Hiršfeld je bio direktno povezan sa Jakovom Frankom i njegovim dvorom u Ofenbahu. Azijski vitezovi su služili kao inkubator u kojem su se frankističke ideje o društvenom prevratu mešale sa nemačkim okultizmom.

Iako su Vajshauptovi Bavarski Iluminati bili primarno prosvetiteljski i racionalistički red, postojala je značajna siva zona u Frankfurtu i okolini Ofenbaha (gde je Frank imao svoj centar). Činjenica je da su i iluminati i frankisti delili isti cilj, a to je rušenje postojećeg poretka (tronova i oltara, kraljeva i klera). Frankisti su to želeli iz ezoterijskih razloga (da bi oslobodili svetlost iz tame), dok su motivi iluminata bili političko-ideološki. Navodno, postoje dokazi da su se istaknute frankističke porodice u Frankfurtu (poput porodica Dobruška i Adler) kretale u istim krugovima kao i iluminati. Mojsije Dobruška, rođak Jakova Franka, kasnije je otišao u Pariz, promenio ime u Junius Frej i postao ključna figura u Francuskoj revoluciji (povezujući se sa jakobincima), pre nego što je giljotiran.

Druga rozenkrojcerska struja, Zlatni i Ružin krst, koji su bili konzervativni, hrišćanski orijentisani i lojalni državi, videli su u frankizmu i Azijatskom bratstvu svog najvećeg neprijatelja. Možemo u žargonu reći da su Zlatni ružokrstaši bili predstavnici Puta Desne ruke, dok su Azijatska braća (i frankisti) oličavali Put Leve ruke. Ovi desni rozenkrojceri težili su obnovi starog poretka i hrišćanskoj alhemiji, a frankiste i Azijatsku braću doživljavali su kao magijske anarhiste. Rozenkrojceri su optuživali drugu stranu da koriste kabalu za manipulaciju političkim tokovima. Ovaj sukob je zapravo bio prvi veliki rat unutar zapadnog okultizma između Desne staze i LHP.

Dvor Jakova Franka u Ofenbahu (blizu Frankfurta) bio je mesto hodočašća za mnoge evropske aristokrate i okultiste. Frank je tamo živeo u neverovatnom luksuzu, okružen stražom od nekoliko stotina naoružanih ljudi. Veruje se da su tamo dolazili članovi raznih tajnih društava da uče o snazi prevrata. Frank im je prodavao ideju da se stari svet mora srušiti do temelja kako bi se oslobodila nova energija, što je prototip svih kasnijih revolucionarnih tajnih društava. Tako je frankizam u nemačka tajna društva uneo tri ključna elementa koja su kasnije postala stubovi LHP-a: 

a) Dvostruki život (mimikrija): kada je spoljašnja pripadnost bilo kojoj religiji ili grupi je samo maska, dok je pravi cilj unutrašnji, tajan i često suprotan spoljašnjem.

b) Religija nihilizma: destrukcija nije greh, već čin pročišćenja.

c) Duhovna aristokratija: frankisti su verovali da su oni ljudi sutrašnjice koji su iznad zakona običnih smrtnika.

Vidimo kako je frankizam bio glavni katalizator koji je inficirao nemačko-jevrejske okultne krugove subverzivnim impulsom. Preko Azijatskog bratstva i veza sa pro-iluminatskim krugovima u Frankfurtu, frankistička ideja o potpunoj transgresiji postala je deo podzemnog DNK zapadnog misticizma. Tako je senka frankističkog nihilizma razarala evropski humanizam iznutra, zamenjujući ga hladnom, tehničkom moći volje. 

Naravno, ovo nije kraj razmatranja frankističkih uticaja, pa bih u tom smislu ukazao i na eventualnu vezu između frankizma i Zlatne zore. Moram odmah naglasiti da ta veza nipošto nije direktna u smislu da su frankisti osnovali Red, ali je genealoška i doktrinarna povezanost jasna. Frankizam je poslužio kao neka vrsta rezervoara iz kojeg je Zlatna zora crpila svoje najspecifičnije kabalističke i seksualno-magijske elemente. Na primer, Zlatna zora je tvrdila da svoj legitimitet vuče iz Nemačke, preko misteriozne Ane Šprengel i lože Licht, Liebe, Leben. Iako je ta priča verovatno lažna, ona ukazuje na to gde su osnivači čuvenog viktorijanskog okultnog društva tražili izvore. Kao što sam pomenuo, Azijatsko bratstvo u Frankfurtu bilo je prožeto frankistima (porodica Hiršfeld). Isto tako, Zlatna zora nije koristila čistu, ortodoksnu jevrejsku kabalu, već katoličko-hermetičku kabalu Rojhlina i Kirhera koja je već prošla kroz frankistički filter unutrašnjeg prosvetljenja i kršenja spoljašnjih tabua. Mnogi dijagrami i koncepti o klipotima (ljuskama tame) u Zlatnoj zori nose odjek te revolucionarne kabale koja je cvetala u frankističkim krugovima.

Jedna od najvećih tajni Zlatne zore (i njenih kasnijih ogranaka poput Stella Matutina) bila je upotreba seksualne energije u magijske svrhe. Jakov Frank je bio prvi koji je u evropski okultni milje uveo ideju da je seksualni čin najviša forma teurgije (prizivanja božanskog). Postoje indicije da su rani lideri Zlatne zore (posebno S.L. Makgregor Meters) imali pristup spisima ili usmenim predanjima koja su potekla iz frankističkih porodica koje su se preselile u London i Beč. 

U Londonu je u XVIII veku živeo čuveni Samjuel Falk, poznat kao Baal Shem iz Londona. On je bio figura oko koje su se plele legende i bio je direktno povezan sa frankističkim i mesijanskim pokretima tog doba. Osnivači Zlatne zore (Vestkot i Meters) bili su fascinirani Falkom. On je za njih bio prototip Majstora Leve ruke, čoveka koji poseduje magijsku moć, kontroliše duhove i ne povinuje se običnim zakonima. Preko proučavanja Falkovog života, frankistički impuls suverenog maga ušao je u samu srž inicijacijskog sistema Zlatne zore. Tako je Zlatna zora od frankizma nasledila metafizičku aroganciju. Dok su stariji redovi težili poniznosti pred Bogom, Zlatna zora (a kasnije i Kroli) teži ovladavanju silama. Frankisti su ulazili u sferu klipota kako bi oslobodili svetlo. Sa druge strane, Zlatna zora je praktikovala prizivanje demona radi njihovog vezivanja i kontrole. Upravo je posredstvom Zlatne zore i njenog nasleđa demonomagija i Goecija stekla veliku popularnost u naše vreme postajući okosnica modernog LHP-a. I ne samo to, frankistički antinominalizam, odnosno poništenje svakog spoljašnjeg zakona veoma podseća na načelo Zlatne zore da je zakon maga kao adepta iznad zakona profanog sveta. 

Dakle, mogu reći da je frankizam za Zlatnu zoru bio ono što je mračni podrum za velelepnu palatu. Bez frankističkog proboja u oblast svetog greha i radikalne kabale, Zlatna zora bi ostala samo još jedan dosadni masonski red. Ovako je postala kolevka modernog LHP-a, dajući Kroliju alate da frankistički nihilizam pretvori u modernu telemu.

Gnoza i istinsko rozenkrojcerstvo

Vidi prethodni tekst na ovu temu: Od gnostičke hidžre u Iran do rozenkrojcera

Put gnoze u dekadenciju: od rozenkrojcera i iluminizma do “Iluminata” i ariozofa

U ovom tekstu bavim se ključnim pitanjima koja se tiču istorijskog razdvajanja operativne gnoze od institucionalnog okultizma. Kratak spoj se desio onog trenutka kada je „unutrašnja svetlost“ (koja je po definiciji anarhična i individualna) pokušala da se fiksira u spoljašnju strukturu moći. Možemo identifikovati tri specifične tačke preloma gde je plemenita ideja iluminizma izopačena. Kao prvo, prvobitni rozenkrojceri su objavili svoje namere i „nestali“. Njihov nestanak je bio nameran, jer su oni „Nevidljivi red“. Međutim, u XVIII veku, sa usponom racionalizma, tajna društva (poput bavarskih Iluminata Adama Vajshaupta) počela su da koriste oblik inicijacije za političku subverziju. Šta su time postigli? Umesto da inicijacija bude sredstvo za unutrašnju reformu čoveka (alhemija), ona je postala sredstvo za spoljašnju reformu države i društva. Tu nastaje sistem lozinki, stroge hijerarhije i špijunskih mreža. Duhovno viteštvo je zamenjeno političkim lobiranjem. 

Kao drugo, u XIX veku dolazi do pojave „sertifikovanog okultizma“. Grupe poput Zlatne zore su gnostičku ideju o direktnom uvidu zamenile složenim birokratskim sistemom stepenova. Naravno, struktura stepenova postojala je i ranije, ali je u XIX veku usavršena. Gde je tu tačno subverzija? Gnosticizam nas uči da je autoritet u tebi. Moderni okultizam je uveo „Tajne majstore“ (Mahatme) koji navodno šalju pisma sa Tibeta. To je stvorilo zavisnost od autoriteta, što je sušta suprotnost slobodi protoiluminata poput recimo španskih alumbradosa iz XVI veka. Teozofija je pomešala istočne i zapadne pojmove bez suštinskog razumevanja njihove operativne geometrije, podstičući stvaranje onog duhovnog supermarketa koji danas vidimo na internetu. Izopačenje se dovršilo onog trenutka kada je ideja o „Nevidljivom bratstvu“ (koje deluje kroz inspiraciju) u narodnoj mašti postala ideja o „Tajnoj vladi“ (koja deluje kroz manipulaciju). Rozenkrojcerska namera bila je da budu „so zemlje“, nevidljivi podsticaj nauci, medicini i umetnosti. Pošto su oni „nestali“, prazninu su popunili šarlatani i politički paranoici. Simboli poput „Svevidećeg oka“ pretvoreni su u simbole policijskog nadzora.

Šta se zapravo dogodilo sa rozenkrojcerima? Oni nisu nestali jer su propali, već zato što je to bila njihova doktrina. Pravi rozenkrojcer se nikada ne deklariše kao takav. Oni su se povukli u „tihu diplomatiju duha“. Kratak spoj u modernom dobu nastaje zbog inflacije ega: savremeni „okultisti“ žele titule, prepoznatljivost i moć nad drugima. Alumbradosi su goreli na lomačama jer su tvrdili da im niko ne treba između njih i Boga; moderni „iluminati“ grade piramide hijerarhije da bi se sami postavili na vrh. Današnja pop-kultura „iluminata“ je zapravo trijumf arhonata, da se tako izrazim. Oni su uzeli emancipatorske simbole i napunili ih strahom i konfuzijom kako bi ljude odvratili od stvarne gnoze. Pravi iluminizam nije lobistička mreža, već „smaragdna planina“ u svakom čoveku. Sve ostalo su samo lozinke bez suštinskog pokrića. 

Nakon što je nevidljivo bratstvo obznanilo svoje postojanje, dogodila se pometnja, ali i tišina. Ova tišina između 1614. i 1776. godine je zapravo period u kojem se hermetički gnosticizam pretvorio u društvenu instituciju, a taj preobražaj je sa sobom doneo i prvu veliku uzurpaciju izvornog impulsa. U tom periodu imamo dve značajne pojave u Evropi: englesko slobodno zidarstvo i nemačko rozenkrojcerstvo. To nije bila samo geografska podela, već duboko ontološka: to je bio sukob između razuma i magije, odnosno misticizma.

Engleski model je masonerija kao „Škola Razuma“. Naime, u Engleskoj i Francuskoj, slobodno zidarstvo (posebno nakon 1717. godine) postalo je utočište za prosvetiteljske ideje. Cilj ovih organizacija bio je stvaranje prostora za versku toleranciju i naučni napredak (Kraljevsko društvo u Londonu bilo je prepuno masona). Međutim, britanska masonerija je bila svesno deistička i racionalna. Ona je izbacila direktnu magijsku operativnost i svela je na moralne simbole (uglomer, lenjir, šestar), što ju je svelo na suvoparne protokole. 

Za nemački temperament, ovo je bilo previše suvo i lišeno stvarne gnoze. Nemačka je u XVIII veku bila epicentar teozofske (ne mislim na Blavackine teozofe) i alhemijske tradicije. Nemci nisu želeli samo moralne lekcije, nego su želeli moć, kontakt sa anđelima i zlato (metafizičko i fizičko). Karl fon Hund, osnivač reda Strikt Obzervanc, tvrdio je da masonerija vodi direktno poreklo od templara. Ovo je bila prva velika istorijska konstrukcija, pokušaj da se loži pripiše aristokratski i ratnički sjaj. Zlatni i Ružin Krst (Gold und Rosenkreuzer) je ključna organizacija koja se pojavila sredinom XVIII veka. Oni su tvrdili da su pravi naslednici onih rozenkrojcera iz 1614. godine. Dakle, ovde imamo klasičan primer uzurpacije forme. Dok su izvorni rozenkrojceri bili protivnici hijerarhije i tražili unutrašnju slobodu, Zlatni i Ružin Krst su uveli strogu, autoritarnu hijerarhiju, baveći se često dvorskim intrigama i pokušajima da kontrolišu pruskog kralja Fridriha Vilhelma II.

Tako je došlo do prećutnog razgraničenja. Engleska i Francuska su se usredsredile na arhitekturu društva, politiku i humanizam, a kod njih masonerija deluje kao Nevidljivi koledž koji postaje vidljiv kroz revolucije i zakone. Međutim, u nemačkim zemljama fokus je bio na unutrašnju alhemiju, teurgiju i kontakt sa Tajnim Šefovima. Tu se rađa galimatijas titula (Vitezovi Sunca, Adepti, Magusi) koji će kasnije preuzeti moderni okultizam preko Zlatne zore. 

Povodom ovoga, imajmo na umu da je pravi rozenkrojcerski impuls iz 1614. godine bio svojevrsni hermetički anarhizam, te kao takav nije mogao da postoji unutar krutih nemačkih loža XVIII veka. Obnovljeni rozenkrojcerski redovi su pokušali da patentiraju istinu. Ako moraš da platiš članarinu i slušaš vrhovnog magusa da bi saznao tajnu, ti si već u sistemu arhonta, a ne u gnozi. U međuvremenu, istinsko nasleđe je ostalo među usamljenim pojedincima, alhemičarima i mističarima koji su odbijali da se pridruže ovim bučnim obnovljenim redovima. Možda su i bili u dodiru sa njima, ili sa nekim od njih, ali sada je teško razlučiti pravog i krivog rozenkrojcera sa ove vremenske daljine. U svakom slučaju, XVIII vek je bio trenutak kada je brend rozenkrojcerstva pobedio suštinu samog fenomena. Dok su se engleski masoni bavili izgradnjom hrama humanosti, nemački obnovljeni redovi su se igrali dvorskih templara. Izvorni duh 1614. godine, onaj koji je tražio opštu reformu nauke i religije bez dogme, ostao je beskućnik između te dve krajnosti. To objašnjava zašto danas imamo toliko redova, a tako malo stvarne prosvetljenosti. 

Vidimo kako je XVIII vek zapravo bio trenutak kada je duhovnost postala hobi za aristokratiju i višu srednju klasu. Istovremeno, stvorene su i pretpostavke da se volja za prosvetljenjem pretvori u volju za moć nad drugima. Da se izrazim slikovito, to je trenutak kada svetlosni čovek biva zamenjen arijevskim nadčovekom, a gnoza biva kidnapovana od strane rasne biologije i političkog misticizma. Linija od nemačkog okultnog romantizma do Društva Tule (Thule-Gesellschaft) predstavlja školski primer arhontske subverzije. Dok je izvorni rozenkrojcerski impuls bio univerzalan (obnova čitavog čovečanstva), nemački okultni romantizam XIX veka (Gvido fon List, Lanc fon Libenfels) izvršio je opasnu redukciju. Duhovna hijerarhija postala je rasna. Pojam „izabranih“ više se nije odnosio na one koji su prošli unutrašnju transmutaciju, već na one koji imaju određenu genetiku. To je bio direktan prekid sa gnosticizmom, koji uči da je „iskra“ (Pneuma) prisutna u svakom čoveku, bez obzira na poreklo. Tako smo došli i do ariozofije kao mešavine teozofije (ideja o korenskim rasama Blavacke) i germanske mitologije. To više nije bila potraga za istinom, već za opravdanjem dominacije.

Paralelno sa tim ariozofskim nemačkim razvojem, imamo dve značajne figure nemačkog rozenkrojcerstva, a to su Rudolf Štajner i Gustav Mejrink. Ova dvojica predstavljaju suptilnije ogranke nemačkog u suštini kontrainicijacijskog rozenkrojcerskog stabla. Mejrink je, kao neka vrsta izuzetka iz svega toga, u svojim romanima (Golem, Beli dominikanac) briljantno opisao atmosferu tih tajnih redova u Pragu i Minhenu. Njegova vizija je ostala verna gnostičkoj i rozenkrojcerskoj tradiciji „budnog spavanja“ i unutrašnjeg preobražaja, ali je bio okružen pseudorozenkrojcerskom „idiokratijom“. Štajner, iako je bio prosvetitelj na svoj način (Antropozofija), on je ipak zadržao nemačku sklonost ka klasifikacijama, nivoima i „duhovnim naukama“ koji su, uprkos plemenitim namerama, dodatno doprineli birokratizaciji duha.

I tako dolazimo do Rudolf fon Sebotendorfa kao ključne figure „kratkog spoja“. On je bio čovek koji je u Fezu (opet taj grad!) proučavao sufizam i alhemiju, ali je to znanje, umesto za oslobođenje, upotrebio za izgradnju mita o Tuli. Društvo Tule je preuzelo rozenkrojcersku formu (tajno udruženje, inicijacija, simboli), ali ju je napunilo fantazijom. Simbol sunca (svastika) više nije bio simbol Nur al-Anwara (Svetlosti svetlosti), već simbol ekskluzivne, plemensko-rasne moći. To je stvorilo pseudoezoterijski okvir iz kojeg se rodila nacistička ideologija. Nacizam je bio vrhunac onoga što gnostici nazivaju „delom Arhonta“, kreiranje totalitarnog sistema koji koristi mističnu retoriku da bi porobio ljudsku svest. To je bila potpuna inverzija iluminizma. Umesto da oslobode čoveka iz tamnice materije, oni su pokušali da tu tamnicu učine večnom i gvozdenom.

Istorija „tajnih društava“ uči da svaki put kada Gnoza napusti svoju nevidljivu, unutrašnju prirodu i pokuša da postane instrument političke i društvene moći, ona prestaje da bude put ka božanskom i postaje alat arhonta. Pravi rozenkrojceri su nestali ne zato što su poraženi, već zato što nisu hteli da učestvuju u tom cirkusu moći.

Alojz Majlander

Alojz Mailander, Jakob Beme i tiho rozenkrojcersko tkanje

Međutim, nedavno je otpečaćeno, odnosno postalo dostupno za javnost jedno zaveštanje koje ukazuje na izvorniji oblik rozenkrojcerskog fenomena, a to je Alojz Majlander. Njegov značaj je u tome što je predstavljao jednu od onih nevidljivih tačaka oslonca nemačkog misticizma koja izmiče zvaničnim istorijama, ali operativno stoji iza ključnih ljudi ezoterijskog interesovanja. Vrednovanje Majlandera zahteva pažljivo razdvajanje hrišćansko-teozofskog misticizma (koji je on praktikovao) od okultne kontrainicijacije koja je usledila. Ko je zapravo bio Alojz Majlander (Alois Mailänder)? On nije bio učeni okultista sa diplomama, već skromni tkač iz Firta (Bavarska), što ga odmah povezuje sa tradicijom Jakoba Bemea (takođe zanatlije). Osnovao je zajednicu poznatu kao Savez za obećanje (Bund der Verheißung). Njegovo učenje se baziralo na unutrašnjem prosvetljenju i hrišćanskoj teozofiji, ali sa specifičnim nemačkim naglaskom na Hristovo rođenje u duši. Rudolf Štajner je u svojim ranim danima (pre Blavackinog Teozofskog društva) bio duboko fasciniran Majlanderom. Isto tako i Mejrink je Majlandera u svojim pismima nazivao svojim jedinim učiteljem. Za njih je on bio inkarnacija onog Skrivenog Majstora, čovek bez titula koji poseduje stvarnu gnozu.

Majlander se smatrao delom nevidljive inicijacijske linije rozenkrojcerstva. On nije pripadao organizacijama poput onih bučnih obnovljenih nazovi rozenkrojcerskih redova XVIII veka, već je bio bliži izvornom impulsu iz 1614. godine. On je, poput španskih alumbradosa, verovao da su spoljašnji autoriteti i složeni rituali nepotrebni ako je unutrašnja veza sa Svetlošću uspostavljena. Majlander je bio brana protiv indijske teozofije koju je forsirala Blavacka. Želeo je da sačuva specifično zapadni, hermetički i hrišćanski put inicijacije. 

Ipak, iako je Majlander bio čist izvor, njegovi učenici su krenuli različitim putevima. Štajner je Majlanderovo unutrašnje hrišćanstvo pokušao da sistematizuje u Antropozofiju, čime je donekle (paradoksalno) ponovo stvorio institucionalnu strukturu od koje je Majlander imao otklon. Sa druge strane, Mejrink je ostao najverniji Majlanderovom duhu, fokusirajući se na unutrašnju alhemiju i prevazilaženje ega, što se vidi u njegovoj literaturi. Opasnost je nastala kada su Majlanderovi naslednici (poput Franca Hartmana) počeli da mešaju te čiste koncepte sa rasnim teorijama i ariozofijom, što je kasnije, preko drugih kanala, nahranilo Društvo Tule.

Majlandera možemo vrednovati kao poslednjeg rozenkrojcerskog tkača. On je bio pokušaj da se nemački misticizam vrati svojim korenima (Bemeu i Majsteru Ekartu) pre nego što ga je progutala moderna okultna birokratija i rasno-nacionalistički fanatizam. Majlander je ona uska staza koja je preostala nakon što su se velike lože XVIII veka izvitoperile. Majlander je dokaz da je Nevidljivi Red nastavio da postoji kroz male, tihe krugove, daleko od očiju javnosti i politike. Dakle, Alojz Majlander je bio most koji je pokušao da prenese gnostičku iskru preko provalije modernizma, ne dajući je ni racionalistima ni šarlatanima. To što su njegovi učenici kasnije postali poznatiji od njega, samo potvrđuje njegovo rozenkrojcersko pravilo o nevidljivosti. On je savršen primer kako stvarna moć ne treba lozinke, već unutrašnju tišinu.

Kako sam već pominjao Jakoba Bemea, hajde malo da osvetlimo vezu između njega i Alojza Majlandera. Ta veza je organska i suštinska jer je Majlander bio svesni nastavljač Bemeove teozofije srca. Iako ih deli više od dva veka, oni pripadaju istoj duhovnoj lozi: laičkom misticizmu zanatlija. Beme (obućar iz Gerlica) i Majlander (tkač iz Firta) oličavaju rozenkrojcerski ideal u njegovom najčistijem obliku, kroz unutrašnju iluminaciju običnog čoveka, bez posredovanja crkve ili akademskih titula. 

Iako Jakob Beme (1575–1624) zvanično nije bio član nikakvog reda (jer su manifesti objavljeni tek pred kraj njegovog života), on je metafizičko srce rozenkrojcerstva. Beme piše svoja ključna dela (Aurora) upravo u deceniji kada se pojavljuju rozenkrojcerski manifesti (1614–1616). On diše isti vazduh opšte reforme. Za Bemea, kao i za gnostike, Bog se ne spoznaje kroz dogmu, već kroz unutrašnji blesak (Blitz). On je opisao proces u kojem božanska svetlost proždire tminu gnevne prirode, što je čista alhemijska transmutacija Ruže i Krsta. Njegovo učenje o Ungrundu (bezdanu iz kojeg sve nastaje) je najdublja zapadna gnostička kosmologija, koja je direktno uticala na kasnije hermetičke redove. 

Ako bismo tražili istorijsku ličnost koja najviše liči na mitskog Kristijana Rozenkrojca, to bi bio Jakob Beme. Pravi rozenkrojcer ne traži slavu. Beme je bio proganjan od strane luteranske pravovernosti, živeo je skromno i pisao u tišini, baš kao što su manifesti nalagali braći da se ne ističu odećom i da leče bolesne besplatno. Beme je tvrdio da čita Knjigu Prirode potpisanu božanskim potpisom (Signatura Rerum). To je suština rozenkrojcerskog učenja, svet je tekst koji treba dešifrovati gnozom.

Majlander je u XIX veku bio brana protiv suvog intelektualizma. On je vratio fokus na Bemeovu praksu. Obojica su učila da istorijski Hrist nema vrednost ako se ne rodi u unutrašnjosti vernika. Kao što obućar spaja gornji i donji deo obuće (nebo i zemlju), tkač prepliće niti osnove i potke (duh i materiju). Majlander je živeo tu simboliku, odbijajući da postane profesionalni mag ili Veliki Majstor. 

Dok su se nemačke lože XVIII veka gubile u titulama i ritualima, stvarna nit rozenkrojcerskog učenja tekla je podzemno, od obućara Bemea do tkača Majlandera. To je linija teozofije rada, gde se tajna ne kupuje, već se zaslužuje unutrašnjom tišinom i radom na sopstvenoj prirodi. Oni su dokaz da se planina Kaf ne osvaja vojskama, već iglom i nitima svakodnevnog života prosvetljenog svesnošću.

Od gnostičke hidžre u Iran do rozenkrojcera

Vidi moj pethodni tekst na ovu temu: Uvod u gnosticizam

Gnostičko putovanje u Iran

Henri Korbin je proglasio Iran „zemljom gnostika“ i dokazao da se gnostička iskra, nakon progona iz Vizantije, nije ugasila, već je emigrirala na Istok, gde je uvezana sa islamskom objavom procvetala u sufizmu (Išrakizam). Kada su gnostičke škole (poput valentinovaca ili hermetista) potisnute, njihova kosmologija se prelila u Mesopotamiju i Iran. Suhravardi, osnivač škole Prosvetljenja (Ishraq), povezao je staroiransku svetlosnu metafiziku sa hermetizmom. U tom smislu, ono što je za gnostika Pneuma, za sufija je suptilni centar svetlosti u srcu. Gnostički arhonti koji sprečavaju uspon duše kod sufija postaju „70.000 velova tame i svetlosti“. Putovanje duše kroz sfere kod Ofita je identično sufijskom putovanju kroz stepene svesti ka Bogu. 

Postoji istorijska i mitska teza da je evropsko rozenkrojcerstvo (posebno kroz legendu o Kristijanu Rozenkrojcu i njegovom putovanju na Istok, u Damar) zapravo re-importacija gnostičkog znanja koje je u međuvremenu „prezimilo“ i sazrelo u arapskim i iranskim tajnim društvima (poput Ikhwan al-Safa ili Čiste Braće). Sufizam je sačuvao alhemiju i hermetizam dok je Evropa spavala u mračnom Srednjem veku. Preko mavarske Španije i krstaških redova (templari), te ideje su se vratile i formirale jezgro rozenkrojcerskog i kasnije masonskog misticizma.

Dakle, iz svega ovog vidimo da gnosticizam nije religija, već operativni metod buđenja. Kroz Srednji vek, kao čuvar plamena gnosticizma, figurirao je mistični sufizam koji je održao gnostičku strukturu bića kroz specifičnu angelologiju. U tom smislu, ni rozenkrojcerstvo nije „nastalo“ u XVII veku, nego je ono samo evropski prevod te neprekidne struje koja teče od Egipta, preko Irana, i potom u srce Evrope. Gnosticizam, vidimo, nije istorijski kuriozitet, već jedna konstanta. Od gnostičkih amajlija Abraksasa do smaragdnih vrhova planine Kaf i rozenkrojcerskog Mons Abiegnusa, reč je o jednoj te istoj mapi uspona. Razlika između hrišćanina i gnostika / sufije je u pravcu pogleda: dok prvi gleda u istorijsku ličnost na krstu, drugi gleda u svetlosnog čoveka (fiziognomiju sopstvene biti) koji stoji na vrhu unutrašnje planine, čekajući da bude prepoznat. 

Pomenuti Šihabudin Jahja Suhravardi (XII vek), koga su zvali Šejh al-Išrak (Majstor Prosvetljenja), bio je veliki integrator koji je izvršio svesnu restauraciju onoga što je nazivao Istočna mudrost (Hikmat al-Išrak). To povezivanje nije bilo slučajno, već duboko osmišljen projekat povratka izgubljenom nasleđu. Suhravardi je verovao u postojanje Jedinstvene Tradicije (Sophia Perennis). On je tvrdio da je iskonska mudrost bila jedna, ali se razgranala na dva toka. Prvi je bio zapadni tok koji je izvirao iz Egipta i kretao se preko Hermesa Trismegistosa do Grčke (Pitagora, Empedokle, Platon). Drugi tok je istočni, koji je izvirao u drevnom Iranu, te je preko mitskih kraljeva-sveštenika došao zoroastrijanskih mudraca. Suhravardi je tvrdio da se ovi tokovi ponovo ujedinjuju u njemu. Za njega, Hermes nije bio samo grčko-egipatska figura, već istovetan sa Idrizom (prorokom iz Kurana) i sa iskonskim izvorom svetlosti koji su slavili iranski mudraci (Hosravani). On je uzeo peripatetičku logiku (Aristotela), vratio joj dušu pomoću hermetičke intuicije i sve to zaodenuo u zoroastrijansku svetlosnu terminologiju.

Po Suhravardiju, iznad svega postoji Prva Svetlost, apsolutno Jedno. Ona nije izvor koji je negde daleko, već je samoprikazivanje. Sve što postoji, postoji samo zato što je osvetljeno. Biće je identično sa Svetlošću, a nebiće (tmina) je samo odsustvo te svetlosti. Svet ne nastaje kroz stvaranje iz ničega, već kroz emanaciju (izlivanje). U osnovi je to stajalište Origena i kabalista. Svaka niža svetlost nastaje iz senke koju viša svetlost baca. Svaka niža čezne za onom višom. U čoveku postoji svetlosni organ koji je povezan sa ovim nizom, a to je latifa, i nalazi se u srcu, ili je povezana sa srcem.

U staroiranskoj misli (mazdaizmu), svaki čovek ima svoju Daenu (nebesko Ja ili Anđela). To je Svetlosni čovek o kojem Korbin piše, ono što moderni okultizam naziva Svetim anđelom čuvarem, mada možda ne u potpuno istom smislu shvatanja. Inicijacija je susret sa sopstvenom Daenom na vrhu planine Kaf. To je trenutak kada čovek prestaje da bude senka i postaje izvor. U sufizmu postoji pojam mistične planine Kaf. To je smaragdna planina koja okružuje svet, ona je „kosmički sever“, tačka gde se spajaju nebo i zemlja. To je Axis Mundi. Mons Abiegnus u rozenkrojcerskoj tradiciji je ista ta unutrašnja planina inicijacije. Uspon na nju nije prostorno kretanje, već, kako Henri Korbin kaže, „orientatio“, okretanje ka unutrašnjem Severu, ka izvoru svetlosti koja ne baca senku. Dakle, mistična planina je u mikrokosmičkom smislu, srce, odnosno sefira Tifaret, tj anahata čakra.

Takođe, važno je znati i da između sveta čiste inteligencije (Svetlosti) i sveta čiste materije (Tmine), postoji Međusvet. To je svet simbola, slika i vizija. Tu se nalaze mitski gradovi Džabalka i Džabarsa, i tu se nalazi Planina Kaf. To je prostor gde telo postaje duh, a duh postaje telo. Planina Kaf nije geografsko mesto. To je Kosmički Sever, tačka polarnosti. Kod sufija, dostići Kaf znači dostići sopstveni centar. Mons Abiegnus (rozenkrojcerska planina) je ista ta unutrašnja vertikala. Razlika između običnog gnosticizma i ove sinteze je u tome što Suhravardi ne prezire materiju kao tamnicu na isti način kao rani gnostici. Za njega je materija najudaljenija tačka svetlosti. Cilj nije samo pobeći, već prosvetliti mrak. Ta ideja podseća na učenje o tikunu, velikog kabaliste Isaka Lurije, koji govori o razdvajanju čestica svetlosti od ljuštura tame.

Templari, ismailiti, alumbradosi i rozenkrojceri

Dakle, gnosticizam nije nestao pod mačem Crkve, nego je izvršio hidžru (seobu) na Istok. Tamo je, u srcu Irana, kroz genija poput Suhravardija, pronašao svoj tajni jezik. Umesto borbe sa zlim arhontima, inicijacija je postala uspon uz planinu Kaf, ka susretu sa Svetlosnim Čovekom. Ta prepletenost hermetizma, staroiranske svetlosti i sufijske dubine stvorila je rezervoar iz kojeg će se vekovima kasnije napajati evropski rozenkrojceri. Pitanje prenosa istočne gnoze u Evropu nije samo pitanje hronika, već tajne geografije duha. U tom smislu povezaćemo templare, ismailitske iranske sufije i marokanski grad Fez, jer upravo ta veza pogađa suštinu rozenkrojcerskog mita.

Veza između Reda Hrama (templara) i ismailitskih asasina (nizarija) u Svetoj zemlji je jedan od zanimljivih podzemnih tokova istorije. Tu uočavamo strukturnu sličnost između njih. Ismailitska hijerarhija (sa stepenima inicijacije od mureeda do da’ija) gotovo je identična unutrašnjoj strukturi templara. Obe grupe su verovale u unutrašnji smisao svetih spisa nasuprot spoljašnjem zakonu. Postoje legende da su templari u Libanu i Siriji došli u kontakt sa ismailitskom doktrinom o Svetlosnom Čoveku. Templari su od njih preuzeli ideju o duhovnom viteštvu koje nadilazi verske dogme. To je klica onoga što će kasnije postati masonska i rozenkrojcerska ideja o univerzalnom bratstvu mudraca. 

Španija (Al-Andalus) nije bila samo tranzitna zona, već mesto transmutacije. U Toledu su u XII veku prevedeni ključni hermetički i alhemijski spisi sa arapskog na latinski. Tu je Evropa ponovo otkrila Hermesa, ali ne onog antičkog, već onog provučenog kroz sufijsku alhemiju. Ibn Arabi, kao najveći sufijski učitelj (Sheikh al-Akbar), rođen u Mursiji, u Španiji, razvio je doktrinu o jedinstvu bića koja je direktan most između neoplatonizma, gnosticizma i kasnijeg evropskog panteizma. Njegova vizija Svetog Grala (kao srca koje prima božansko izlivanje) duboko je uticala na evropsku trubadursku poeziju i viteške romane.

U Fama Fraternitatis, osnivač rozenkrojcerskog reda Kristijan Rozenkrojc, nakon Damara (Egipta, ili možda Sirije) odlazi u Fez (Maroko). To nije slučajan detalj. U to vreme, Fez je bio prestonica magijskih i alhemijskih nauka Magreba. Dok je Damar predstavljao izvor (istok), Fez je bio mesto primene. Prema legendi, Kristijan Rozenkrojc je u Fezu preveo Knjigu M na latinski (to je zanimljivo jer malo je bilo ljudi u Evropi tog vremena koji su bili prevoditi tekstove sa arapskog na latinski!). Mnogi ezoteristi smatraju da M stoji za Mundus (Svet) ili Magia. Fez je bio čuven po proučavanju teurgije i talismanske magije (zasnovane na pokretima nebeskih sfera). Isto tako, u Fezu su se čuvale tradicije povezane sa magijskim kvadratima i gematrijom (arapska Abjad numerologija), što je temelj rozenkrojcerske matematičke magije. 

Dakle, vidimo jasnu liniju kako se gnostička iskra, preobražena u iransku svetlosnu metafiziku i sufijski misticizam, vratila u Evropu kao moćna reka. Ona nije tekla kroz crkvene kanale, već kroz šifrovane kontakte templara i ismailita, kroz prevodilačke dvorane mavarske Španije i, konačno, kroz mistična vrata Feza. U tom smislu, kada Kristijan Rozenkrojc u Fezu prevodi Knjigu M, on zapravo vrši transmisiju gnoze na Zapad. Mons Abiegnus nije ništa drugo do planina Kaf koja je progovorila latinski. Tako se krug zatvara: od egipatskog Hermesa, preko gnostičkih eona i iranskih svetlosnih anđela, do rozenkrojcerske ruže koja cveta na krstu vremena. Gnosticizam, dakle, nije mrtva jeres, već lingua franca tajne istorije čovečanstva.

Takođe, neophodno je razmotriti period, otprilike od 1314. do 1614. godine, koji predstavlja „inkubaciono doba“ zapadnog ezoterizma, gde se gnostički i hermetički impulsi povlače u duboku ilegalu, koristeći preživela bratstva, zanatske cehove i procvat renesansne magije kao svoje nove ljušture. U tom svetlu valja pomenuti španske alumbradose (prosvetljene), jer oni čine onaj ključni, zapaljivi most između španske mistike i kasnijeg evropskog rozenkrojcerstva. Alumbradosi se pojavljuju se u Španiji krajem XV veka. Oni su u suštini iluminati, odnosno proto-iluminati. Iako su formalno bili hrišćani, njihova doktrina je bila čisti gnostički interiorizam. Verovali su da se duša može toliko usavršiti da neposredno primi Sveti Duh, nakon čega joj crkveni sakramenti i zakoni više nisu potrebni. To je za Crkvu opasna ideja jer u suštini dovodi u pitanje njeno postojanje u ulozi posredničke hijerarhijske svešteničke dogmatske strukture. Ta ideja je zajednička kako alumbradosima, tako i Bavarskim iluminatima XVIII veka.

Mnogi alumbradosi su bili conversos (pokršteni Jevreji ili Arapi) koji su sa sobom nosili unutrašnje razumevanje vere, identično onom koje je Kristijan Rozenkrojc navodno izučavao u Fezu. Naravno, inkvizicija je proganjala alumbradose jer su, između ostalog, tvrdili da Bog u čoveku ne može da greši, u smislu da je prosvetljeni čovek, onaj ko je u sebi ostvario susret sa Bogom, bezgrešan jer je postigao savršenstvo. Ta ideja o unutrašnjoj iluminaciji direktno se prelila u rozenkrojcerske manifeste kroz koncept Renovatio (obnove) sveta kroz obnovu pojedinca. Ovo podseća na tumačenje Valtera L. Vilmshursta, poznatog masonskog učenjaka s početka XX veka, koji je rekao da je smisao masonstva u regeneraciji. I ovaj detalj podseća na lurijansku doktrinu tikuna.

Ključni trenutak u ovoj praznini nastupa kada Marsilijo Fičino prevodi Corpus Hermeticum. To je bio trenutak kada je gnostički impuls dobio svoj intelektualni legitimitet u srcu renesanse. Fičino i Piko dela Mirandola su konstruisali ideju o Prisca Theologia (drevnoj teologiji) koja povezuje Hermesa, Zoroastra, Orfeja i Platona. To je upravo ona genealogija koju će kasnije rozenkrojceri proglasiti za svoju nevidljivu liniju.

Nakon uništenja templara, njihova operativna i duhovna znanja nisu nestala, već su se fragmentisala. Već u XIV veku, nedugo nakon templarske katastrofe, u alhemijskim traktatima počinju da se pojavljuju simboli ruže i krsta, npr. kod autora poput Arnolda de Villanova ili u krugu sledbenika Rejmonda Lula. Postojala je neformalna mreža lekara, alhemičara i botaničara koji su putovali između evropskih dvorova i arapskog sveta, razmenjujući knjige prirode (Liber Mundi). Oni su bili prototip Braće Ružinog Krsta pre nego što je Red zvanično imenovan. Takođe, bez Paracelzusa (1493–1541), rozenkrojcerstvo ne bi imalo svoju medicinsku i praktičnu osnovu. On je spojio narodnu magiju, gnostičku ideju o svetlu prirode (Lumen Naturae) i alhemijsku praksu. Manifesti Rozenkrojcera su prožeti njegovim jezikom, iako ga pominju samo u šiframa.

Jasno je da istorijska praznina između lomača na kojima su goreli templari i pojave rozenkrojcerskih manifesta nije bio period tišine, već period tihe fermentacije. Dok je Crkva gradila svoje bedeme, gnostički impuls se krio u jeretičkom zanosu španskih alumbradosa, u rukopisima Fičinove akademije i u retortama paracelzijanskih lekara. To je bila nevidljiva katedrala duha koja je povezala piramide Egipta, smaragdne vrhove planine Kaf i marokanske biblioteke Feza sa evropskim srcem. Kristijan Rozenkrojc (ili ko već) nije izmislio Red, nego je samo dao ime onome što je oduvek postojalo, gnosticizmu koji je naučio da ćuti, dok ne dođe vreme da se Ruža ponovo otvori na Krstu istorije. Između mita i istorije stoji živa struja koja nas uči da je jedina stvarna domovina ona koju duša sagradi unutar Planine Inicijacije.

Uticaj Joakima od Fjore

Naravno, cela ova priča nije potpuna bez Joakim od Fjore (XII vek), koji nije samo deo istog lanca, nego je arhitekta vremena koji je gnostičkom impulsu dao ono što mu je nedostajalo: istorijsku dinamiku. Dok je rani gnosticizam bio fokusiran na individualni beg iz kosmičke tamnice, Joakim je postavio tezu da će se čitavo čovečanstvo, kroz istorijske eone, kolektivno prosvetliti. To je direktna preteča rozenkrojcerske ideje o Opštoj reformi sveta. Joakim je podelio istoriju na tri eona, što je zapravo gnostička podela nivoa svesti primenjena na protok vremena. Prvo je bilo Doba Oca (Stari Zavet): vreme Zakona, straha i ropstva materiji. Drugo je bilo Doba Sina (Novi Zavet): vreme milosti, vere i discipline, ali još uvek pod senkom institucije (Crkve). Naposletku dolazi Doba Svetog Duha (Eon koji dolazi): vreme direktne inteligencije (intelligentia spiritualis). U ovom dobu, hijerarhija i sakramenti nestaju jer čovek prima unutrašnje svetlo neposredno. To je, ponavljam, iluminatska ideja, čime Joakima od Fjore prepoznajemo kao preteču alumbradosa.

Joakimovi nastavljači, naročito radikalno krilo franjevaca poznato kao Spiritualci, otišli su korak dalje. Oni su verovali da je Doba Svetog Duha već počelo ili da je na pragu. Verovali su da prava Crkva nije ona od kamena i zlata u Rimu, već nevidljiva zajednica prosvetljenih duša. Ovo je direktna preteča rozenkrojcerske Nevidljive škole. Španski alumbradosi su bili joakimiti bez imena. Njihovo uverenje da prosvetljena duša ne može da greši i da joj ne treba posrednik je čista Joakimova vizija Trećeg Eona. 

Kada se u XVII veku pojavi Fama Fraternitatis, ona odjekuje Joakimovom terminologijom. Ideja o otvaranju grobnice Kristijana Rozenkrojca je zapravo metafora za otvaranje Trećeg Eona, vremena kada će se tajno znanje objaviti svima. Ako je gnosticizam bio seme, a sufizam čuvar plamena na Istoku, onda je Joakim od Fjore bio onaj koji je posejao to seme u samu strukturu zapadnog vremena. Njegova vizija Doba Svetog Duha, vremena u kojem čoveku više ne trebaju ni papa ni kralj jer nosi živu gnozu u srcu, postala je operativna lozinka svih tajnih društava Evrope. Od Joakimovih Spiritualaca, preko jeretičkih pokreta Slobodnog Duha, pa sve do španskih alumbradosa, teče jedna neprekidna struja: težnja ka unutrašnjoj autonomiji. To je onaj nevidljivi lanac koji povezuje antičku jeres sa rozenkrojcerskom opštom reformom. Joakim je bio taj koji je prorekao da će nevidljiva planina Kaf (ili Abiegnus) postati dostupna svima koji su spremni da se odreknu spoljašnjeg autoriteta zarad unutrašnje svetlosti.

Uticaj Majstera Ekarta

Da bismo razumeli prelazak sa antičke gnoze na modernu rozenkrojcersku misao, Majster Ekart (XIII vek) je nezaobilazna nulta tačka poput Joakima od Fjore. Dok je Joakim od Fjore dao hronologiju i istorijski zamah, Ekart je dao psihološku i ontološku dubinu onome što će kasnije postati srž nemačkog misticizma i Bemeove teozofije. Ekartov uticaj na Bemea i rozenkrojcersku ideju možemo razumeti kroz tri ključna koncepta koji čine samu srž unutrašnjeg hrama:

1. Seelenfünklein (iskra u duši); Ovo je direktna veza sa gnostičkom Pneumom. Ekart je tvrdio da u samom središtu ljudske duše postoji nešto što je nestvoreno i što je identično sa samim Bogom. Jakob Beme je ovu ideju preoblikovao u koncept unutrašnjeg svetla koje prosijava kroz tminu bića. Ruža u centru krsta je upravo ta Ekartova iskra. Ona je tačka u kojoj se ljudsko i božansko dodiruju. Bez Ekartovog insistiranja na ovoj iskri, rozenkrojcerstvo bi ostalo samo prazna alhemijska laboratorija; on mu je dao subjekat.

2. Gelassenheit (prepuštenost / smirenost); Ekart uvodi pojam Gelassenheit kao stanje u kojem čovek potpuno napušta sopstvenu volju, ego i slike o Bogu kako bi dozvolio Bogu da deluje u njemu. To je proces u kojem alhemijsko olovo ega mora biti uništeno da bi se oslobodilo zlato duha. To je stanje koje je neophodno za ulazak u Fama Fraternitatis. Pravi Rozenkrojcer je nevidljiv upravo zato što je postigao Gelassenheit, on više ne deluje iz svog ega, već kao provodnik univerzalnog zakona.

3. Gottesgeburt (rođenje Boga u duši); Za Ekarta, Božić nije samo istorijski događaj, već se mora dešavati neprestano u duši svakog pojedinca. Bog se rađa u tebi onog trenutka kada postaneš prazan od sebe. Ovo je postala centralna tema nemačkog proročkog misticizma. Stoga Isus u meni (česta formula u rozenkrojcerskim tekstovima) nije verska dogma, već biološka i duhovna činjenica transformisane svesti.

Dok je Joakim od Fjore rekao (parafraza): Dolazi vreme kada će Duh vladati svetom (istorijska ravan), Ekart je rekao: To vreme je sada, unutar tebe, ako si spreman da postaneš prazan (unutrašnja ravan). Bez Ekarta, Beme bi možda bio samo još jedan vizionar prirode. Ekart mu je dao negativnu teologiju, razumevanje da je Bog Ništa (ili Ungrund kod Bemea) koje je istovremeno Sve. To je onaj paradoks koji rozenkrojceri koriste u svojoj simbolici: Krst (patnja, materija) je neophodan da bi Ruža (svetlost, gnoza) procvetala. Pošto je Joakim od Fjore postavio skele za Treći eon, Majster Ekart je bio taj koji je u samom čoveku pronašao kamen temeljac. Bez njegove iskre u duši, nemački misticizam bi ostao bez svog goriva. Beme je Ekartovu vatru preveo u slike alhemije, a rozenkrojceri su od nje napravili nevidljivu baklju koja osvetljava put kroz mrak institucija. Ova trijada: Ekart (unutrašnjost), Joakim (vreme), Beme (priroda), čini potpuni ontološki sistem koji nalazimo u ovoj gnostičko-rozenkrojcerskoj vezi.

Vidi moj naredni tekst na ovu temu: Gnoza i istinsko rozenkrojcerstvo