Rad prosvetiteljske oligarhije

U nedovršenom spisu „Nova Atlantida“ renesansni duh Engleske, Fransis Bekon, opisivao je utopijsko ostrvo Bensalem na Pacifiku kao ovaploćenje visoko moralne i razvijene zajednice, očito rozenkrojcerskog uređenja, kojim je vladalo Društvo doma Solomonova za koje se u spisu kaže: „Svrha naše ustanove je saznavanje uzroka i tajni kretanja stvari, i proširenja međa ljudskog gospodarenja, radi postizanja svega što je mogućno.“ Čitav sistem Bensalema je izgrađen na načelima Društva koje je potpuno okrenuto nauci. Zajednica ustanovljena u Bensalemu ima misiju i podređena je cilju postizanja svega što je mogućno. Bekon u tom spisu navodi čitav niz tehničkih i tehnoloških dostignuća koji u njegovo vreme nisu postojali, a mnogi još uvek ne postoje. Ukratko, ovo je utopijska projekcija Nove Atlantide kojom je protestantska kolonija na tlu Severne Amerike trebalo da postane. Umesto visoko moralne rozenkrojcerske sakralne države, severnoamerička federalna republika postala je svetski hegemon vršeći volju finansijskog kapitala globalne oligarhije / plutokratije u ime vulgarnog materijalističkog monoteizma tržišta i novca.

Premostiti ambis vremena i prostora oduvek je bio san vodećih duhova čovečanstva. U osvit novog doba, nauka je trebalo biti ta koja će to omogućiti. Međutim, umesto jednostavnosti, nauka je izgradila skupu i nezgrapnu mašineriju, koja odražava vladajuću tehnologiju moći. To što danas imamo na delu nije  nauka u svom punom kapacitetu, nego interesom vođena ograničena birokratizovana nauka velikog novca i strukture moći čiji je cilj ugnjetavanje, tlačenje i iskorišćavanje čovečanstva, ograničavanje i satiranje njegovih stvaralačkih moći u ime izopačene dominacije i pseudomesijanskog sna o prosvećenom liderstvu svetske oligarhije i plutokratije. Povodom takve nauke, prirodnjak Konrad Lorenc kaže da tzv Big Science nije nauka o najvećim i najvišim stvarima na našoj planeti, nije nauka o ljudskoj duši i ljudskom duhu, nego je isključivo ono što donosi mnogo novca ili velike količine energije, ili daje veliku moć, pa bilo to i samo moć da se uništi sve istinski veliko i lepo. Osim toga, današnja nauka je ograničena ideološkim fatamorganama, jer, kako Lorenc kaže, naučnici takođe pate od kulturnih bolesti, odnosno bolesti kulture.

Svetska oligarhija i plutokratija je savremeni ljudski i istorijski izraz klipotične koprene koja je vekovima prekrivala Zemlju, a poslednjih stotinu godina sve jače i jače, menjajući oblike svog ispoljavanja. Manipulišući marcijalnim energijama, plutokratija je, (da parafraziram jedno opšte shvatanje), ljudsku želju za životom blokirala strahom; manipulišući energijama Merkura zadovoljstvo su blokirali krivicom; solarnu volju blokirali su sumnjama i stidom; venuzijansku ljubav blokirali su depresijom i seksualnom izopačenošću; jovialnu istinu natkrilili su lažima; lunarnu viziju zamaglili su opsenom; saturnalnu kosmičku energiju zaprečili su prokletstvom nužnosti zemaljskog tereta. Upravo taj teret, povećanjem volumena čovečanstva i civilizacijskog prostiranja, iziskuje više napora od svake generacije da, kako to primećuje Konrad Lorenc, zadovolji potrebu za prilagođavanjem i preoblikovanjem prenetog kulturnog nasleđa prethodnih pokoljenja. Otud pojava sumanute ideje prosvetiteljskog mentaliteta da se racionalnim putem, društvenim inženjeringom, može stvoriti nova kultura ni iz čega! Povodom toga Lorenc kaže da bi za ostvarenje takvog cilja bilo potrebno uništiti roditeljsku kulturu, a što bi u krajnjoj liniji vodilo ka nekulturi, s obzirom da kultura nije proizvod racionalnog planiranja. Uostalom, kako se ljudsko biće uopšte može poistovetiti sa takvom projektovanom kulturom? Tu nije reč o kulturi nego o parakulturnom supstratu. Iz tog razloga ljudi projektovane kulture završavaju u subkulturnim grupacijama i nekulturi.

iz filma Frica langa

Svetska oligarhija / plutokratija insistira na trendovima, na zakonitostima vremena čiji su oni nepogrešivi tumači i demijurzi, te otud zahtevi za poštovanjem standarda modernosti, savremenosti, trenutka koji je već prošao, promenivši modalitete koje smo tek naučili i usvojili. I tako u beskraj, uvek kaskamo za progresom, a zapravo ne idemo nikuda, jer modernost ima bezbroj lica, iako u suštini reciklira jedan neprirodan status quo u funkciji održanja klipotične moći svetske vlasti. Ta moć i njeni nosioci jesu izopačeni izraz principa biblijske Kurve Vavilonske, viđene kao bezdušnu trgovačku svetsku varoš.

Na jednom mestu, govoreći o boginji Kali, Mirča Elijade ističe da onaj ko živi pod vlašću vremena žrtva je svakojakih patnji, a oslobođenje je zapravo ukidanje vremena, izbegavanje sveopšte promene. To je standard istočnih škola, dok škola objavljena „Knjigom zakona“ ukazuje na izazivanje promena i gospodarenjem nad procesom koji iz toga sledi. Oligarhija prividno pokazuje tu osobinu i nameru upravljanja vremenom, odnosno istorijom, ali ona suštinski nije sposobna da prihvati zakon slobodne volje. U protivnom ne bi posledice njenog delovanja bile tako razorne. Delujući u ime apstraktnog čoveka i na tom čoveku uobličenog takođe apstraktnog, ideološkog čovečanstva, oni ispuštaju iz vida konkretne ljude i njihov prirodni ambijent. Njihov imperativ je stalna promena, potpuno pokoravanje vremenu, sumanuta dijalektika čiji je jedini cilj održanje i rast njihove moći. Oni istoriju stvaraju „ex nihilo“, svodeći život na planeti u jednu jedinu ravan, u koncept pravolinijskog vremena čija se eshatološka svrha gubi u milenarističkim maglama raznovrsnog prosvetiteljskog i mesijanskog voluntarizma. Rezultat svega toga je opšta zbunjenost i izgubljenost većine ljudi. U naše doba ljudi sve teže razumevaju šta se dešava i zbog čega, a nekada, u daljoj prošlosti, to nije bio slučaj, jer se nijedna pojava nije mogla razumeti a da to ne vodi razumevanju svega. Čoveku prošlosti je bio mnogo jasniji njegov položaj u univerzumu, a samim tim i u ljudskoj zajednici.

Govoreći o svrsi „Knjige zakona“, Kenet Grant kaže da se ona može okarakterisati kao zapadnjačka tantra, koja je za razliku od indijske tantričke tradicije, univerzalna jer se odnosi na čitavo čovečanstvo. Zato nije slučajno da je diktirana jednom Britancu (Kroliju), upravo na engleskom jeziku u vreme kada je Britanska imperija bila na svom vrhuncu u kojoj Sunce nikada nije zalazilo, dok je zlatno doba svetskog širenja engleskog jezika tek predstojilo. Knjiga se ovaplotila u Egiptu, odražavajući sliku drevnih egipatskih bogova pomešanih sa apokaliptičkim figurama i načelima, dajući novi impuls opštoj renesansi staroegipatskih motiva u okultizmu na Zapadu kako je to postalo trend još od kraja XVIII veka. Grant kaže da „Knjiga zakona“ sadrži univerzalne ključeve moći pomoću kojih će čovek može prodreti u najdublje ćelije Vremena i Prostora te da istraži nepoznate dimenzije bez upotrebe nezgrapne mašinerije kakva je sada potrebna za naučne pristupe objektivnom univerzumu. Po Grantu je trenutno na delu pseudonaučni princip koji pretpostavlja da čovek može pobediti Prostor i Vreme samo ako je spreman da plati velike sume novca za opremu koja će se pokazati potpuno nepotrebnom. 

Očigledno je da oligarhija nema mentalnog kapaciteta za takav pristup nauci kojim se njoj iz ruku otima monopolska pozicija skopčana sa izrabljivačkim odnosima, koji čine glavnu prepreku suštinskom razvoju nauke. Setimo se sudbine legendarnog Nikole Tesle i stvari će biti kristalno jasne. Energija može biti gotovo besplatna i dostupna svima, ili će biti skupa i dostupna samo onima koji imaju novca. Očito je pobedio duh trgovačkog monopolizma. Pri takvom stanju stvari, u tako skrojenom sistemu nečasne trgovine skopčane sa nasiljem i nametanjem, one zdrave ljudske ambicije su bezvredne pa i štetne.

Nikola Tesla kao Bafomet

Konrad Lorenc je ukazivao da napredak nauke i sve što čovek čini da umanji ljudske patnje na paradoksalan način doprinose opadanju i propadanju čovečanstva. On ispravno primećuje da prve propadaju upravo one najplemenitije i uzvišene ljudske osobine i sposobnosti, one koje sa pravom osećamo i vrednujemo kao specifično ljudske. Velika gustina naseljenosti vodi ka umanjivanju vrednovanja društvenog kontakta, ka bagatelisanju međuljudskih odnosa i rađanju otuđenosti, apatije i ravnodušnosti prema drugim ljudima. To je jedna od ključnih psiholoških posledica demografske eksplozije čovečanstva praćene urbanizacijom bez presedana u poznatoj nam istoriji. Otud suštinski altruizam i nije moguć u velikom gradu. Lorenc kaže:

„Našu ljubav prema bližnjima toliko razređuju mase bližnjih, suviše bliskih, da ona na kraju nestaje bez traga. Ko uopšte još želi da ispolji srdačna i topla osećanja za ljude, mora da ih susredi na malen broj prijatelja, jer nismo tako stvoreni da možemo da volimo sve ljude, ma kako pravilan i etičan bio zahtev da to činimo.“ Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998. str. 27.

U takvim uslovima života teško je nekakvim društvenim inženjeringom stvoriti novog, humanog, prosvećenog čoveka. U suštini, reč je o velikoj laži, jer oligarhiji nije cilj stvarati humane ljude nego dehumanizovane podljudske zveri, idealne robove i potrošače, jer:

„Samovrednovanje modernog čoveka sa punim pravom zahteva potvrđivanje njegove individualnosti. Čoveka njegova filogeneza nije tako konstruisana da bi, poput mrava ili termita, podneo da bude anoniman i posve zamenljiv element među milionima potpuno istovrsnih elemenata.“ Konrad Lorenc, isto, str. 82.

Mesijanska revolucija

Mnogi su uvereni da je vreme u kome živimo nekako posebno, jedinstveno i temeljno drugačije od svih prethodnih. I zaista, možemo reći da je mnogo toga danas čega nikada nije bilo u poznatoj nam istoriji. Nikada pre nije živelo toliko ljudskih bića; nikada nije bilo toliko ogromnih ljudskih naseobina; nikada razorna moć čovečanstva nije bila ispoljavana niti se gomilala u meri kao danas; nikada živi svet nije tako naglo i masovno nestajao a da ljudski rod to pamti (ako izuzmemo mitove o potopu), nikada ljudske aktivnosti nisu bile toliko masovne i opsežne kao u ovo vreme; nikada pre Zemlja nije bila toliko ekološki opustošena; nikada komunikacija između ljudi nije bila toliko obimna i brza a otuđenost veća; nikada čovečanstvo nije bilo suočeno sa tako drastičnim ograničenjima i tako širokim mogućnostima istovremeno. Potrošio bih stranice i stranice nepotrebno nabrajajući čega sve nije bilo nikada pre a danas je stvar naše svakodnevice, naše iluzije normalnosti. Neki tu jedinstvenost tumače konceptima „poslednjih vremena“, najavljujući razrešenje svetske, ako ne i kosmičke eshatološke drame. Veliki prirodnjak XX veka Konrad Lorenc nabrojao je osam međusobno povezanih procesa koji, po njemu, prete opstanku današnje kulture i generalno čovečanstva, a to su:
a) prenaseljenost, koja opterećuje ljudske kapacitete održavanja socijalnih kontakata i rađa agresiju;
b) ekocid;
c) kompetitivnost koja ljudima oduzima vreme i čini ih slepim za istinske vrednosti;
d) plima opšteg mekuštva i beskarakternosti, što uzrokuje gubitak jakih osećanja i toleranciju spram neprijatnosti te suspreže mogućnost iskrenog radovanja (takođe, to ljude čini nesposobnim da uživaju pa otud pomama za novim podsticajima);
e) genetsko propadanje usled nedostatka faktora koji vrši selekcioni pritisak na razvijanje i održavanje društvenih normi ponašanja te epidemija infantilnosti;
f) napuštanje tradicije i kidanje tradicijom uspostavljenih veza i odnosa;
g) masovna prijemčivost indoktrinaciji i uniformisanost shvatanja i ideja kakvo nije postojalo ni u jednom trenutku ljudske istorije, a što je suštinska posledica redukcije individualnosti;
h) masovno naoružavanje nuklearnim oružjem...

Dolorosa de la Cruz

U ovim svakako jedinstvenim simptomima današnjice, neki vide znakove novog početka, novog doba koje se budi. Nije mi namera da ovde raspravljam ko je u pravu, niti izvodim kreativne sinteze i filozofska pomirenja dva različita pogleda na svet, ni da negiram oba. Želim da istaknem moje duboko uverenje, koje čak nije ni samo moje, da u kulturi, istoriji, odnosno u ljudskoj svesti nema ničeg suštinski novog, nego je svaka pojava odraz manje više iskrivljenih prvobitnih kulturnih, religijskih, ezoterijskih, magijskih i mitoloških koncepata. Tako dolazimo do paradoksa po kojem imamo stvari i pojave kakvih nikada nije bilo ranije, ali da su te do sada neviđene pojave zapravo odjeci drevnih uzora u ovom vremenu.

Mesijanska revolucija i prateći apokaliptički sadržaji, takođe imaju svoje ezoterijske korene i simbole koji se pojavljuju od pamtiveka, čija se tumačenja menjaju u zavisnosti od gledišta posmatrača, ali je njihova namera uvek ista, mesijanska i prevratnička. Mesijanstvo jeste revolucionarno. Mesija je revolucionar, a revolucija je svojstvo planetarne prirode Saturna. Taj Saturn, odnosno Hronos, stari je lisac. Uhvaćeni u njegove vremenske mreže mislimo kako revolucija počinje sa nama, od nas, ili barem od pokoljenja vremenski nama bliskim, a ne vidimo neprekidni tok saturnovske „revolucije koja teče“ od praiskona. Iako znači stalnu promenu njena načela su večna i nepromenljiva. Menjaju se akteri, likovi koji manje više uspešno bivaju obuzeti mesijanskim žarom revolucije a čiji su uzroci i koreni duboki, sakralni, utkani u točkove same prirode univerzuma. 

Ideja Mesije je svojstvena samoj ljudskoj prirodi jer pretpostavlja boljeg čoveka, njegovo popravljanje. Ipak, govoreći o revoluciji ne bi bilo fer ne pomenuti Jupitera kao izraz planetarne prirode samih revolucionara, jer po mitu, upravo je Zevs (Jupiter) zbacio tiranina Hronosa (Saturna) i zaveo dvostruke standarde po kojima volovima nije dozvoljeno isto što i njemu, novom vladaru, novom režimu i poretku. Dolazak Mesije povezan je sa strahovitim razaranjem koje mu prethodi ili ga najavljuje, čime se ukazuje i na neophodnost obnove u skladu sa načelima koje Mesija sa sobom donosi.

Zmija je jedan od važnijih oblika mesijanskog simbolizma. Rajska zmija je izbavitelj ljudi iz rajskog vrta, bez čega Božja promisao o padu i iskupljenju ne bi bila moguća. Biblijski Noje (simbol golubica), odnosno mesopotamski Utnapištim, spasitelj je od potopa kao Božje kazne, omogućivši obnovu ne samo čovečanstva nego i ostalog živog sveta, čime se ukazuje na ljudsku odgovornost za sva ostala živa bića na planeti. Mojsije je izbavitelj odabranog naroda iz Egipta. Mojsijeva „zmija u divljini“ je simbol spasenja i obnove. Isus Hrist (golub u svojstvu Svetog Duha) je izbavitelj čovečanstva od smrti. Hristovo raspeće je obnova. Krolijeva Babalon je izbaviteljica ljudi iz podvojenosti od božanskog. To je takođe obnova. Setimo se da je Sveti Duh u obliku goluba oplodio Devicu Mariju, majku Mesije itd.

Istakao sam da je Mesija onaj koji menja i obnavlja. U suštini Mesija je božansko ovaploćenje oličeno u nekoj konkretnoj osobi ili magijskom lancu koji izbavlja čoveka iz vezanosti elementarnih sila i uzdiže ga na viši nivo. Ličnosti ili likovi koji igraju mesijansku ulogu, tokom istorije se menjaju, zato što se menjaju istorijske okolnosti, ali suštinska svrha mesijanskog poslanja je uvek ista. Mesijanska ideja postoji gotovo u svim važnim mitologijama i tradicijama: u Mesopotamiji, Iranu, Egiptu, Meksiku, Kini i Indiji. Mesija iskupljuje, uzdiže, spašava, obnavlja, menja. Naravno, to sve ima i svoja izopačenja, ali čak i kada je umišljeno ili karikaturalno, mesijansko poslanje, odnosno pseudoposlanje, takođe ima neka svojstva istinskog mesijanstva, ali u kontrainicijacijskom ključu. Takođe, mesijanska priroda može biti i ženskog pola: imamo plavi ženski mesijanski aspekt oličen u gnostičkoj Sofiji i crveni u Babalon, odnosno Velikoj Bludnici, dok bi zlatnožuti bio muški, a čiji je značajni istorijski predstavnik Isus Hrist.

Barry Hale

Poznato je da hebrejske reči za zmiju (nahaš) i Mesiju (meših), pisane na hebrejskom pismu, imaju istu brojčanu vrednost. U kabalističkom poimanju to ima dublji smisao od puke slučajnosti. Zapravo, ukazuje na simboličku istovetnost. Simbol povezan sa Zmijom / Mesijom jeste Zvezda, zato što je dolazak Mesije ili značajne osobe u biblijskoj, i ne samo biblijskoj tradiciji, povezan sa pojavom neke posebne zvezde. U Novom zavetu je poznata Vitlejemska zvezda koja je najavila rođenje Isusa Hrista. Stari zavet takođe povezuje pojavu Mesije sa uzdizanjem određene Zvezde: „Vidim ga, al’ ne kao što je sada. Gledam ga ja, ali ne iz bliza: Izlazi zvezda iz Jakova, Skiptar se iz Izrailja diže...“ (Brojevi 24:17, prevod Lujo Bakotić). Zvezda kao simbol predstavlja probuđenog i prosvetljenog čoveka, usavršeni mikrokosmos.

Na tarot karti Prvosveštenik (Krolijev špil), predstavljen je egipatski bog Oziris ispred koga su prikazani mali čovek u pentagramu i žena opasana mačem. Gnostičko ime za Ozirisa je Osoronofris, odnosno egipatski Asar-un-Nefer, samousavršeni. Otud je pentagram, tj petokraka zvezda, simbol savršenstva. Još jedan simbol koji tu spada je Mač kao mesijansko oruđe kojim se nagoveštava rat, fizički, duhovni, makrokosmički, mikrokosmički. Zmija dolazi odozdo, a Mač se zariva odozgo. Mač dolazi sa nebesa, a Zmija se uzdiže sa zemlje. To je plamteći Mač kabale koji polazi iz prve sefire Keter i juri kroz svih devet sfera Drveta Života odozgo na dole (od apstraktnog ka konkretnom) do poslednje desete sfere Malkut (Kraljevstvo), koja se nalazi u podnožju dijagrama Drveta; za razliku od Zmije koja se iz Malkuta uspinje ka vrhu, tj ka Keteru. Ta uspinjuća Zmija je Mojsijeva bronzana zmija koja spašava od smrti u biblijskoj epizodi u sinajskoj pustinji (Brojevi 21:6-9). Planetarna atribucija te Zmije je Venera, čiji je astrološki simbol nalik egipatskom anku, a to je krug na krstu. 

Mač je put silaska duha, odnosno silaska Boga, a Zmija je put uspenja čoveka, uzdizanja kundalini itd. Mač povezuje sfere Drveta Života, a Zmija ide njegovim stazama. Mač je poput munje. Mač jeste Munja, a Munja je povezana sa Ženom. Munja je, kako to primećuje Alister Kroli, po obliku hebrejsko slovo alef, koje podseća i na svastiku. Alef je simbolička veza između sfere Hokmaha (Mudrost, sfera zvezda stajačica) sa sferom Ketera koja je tradicionalno predstavljena simbolom svastike. Munja / Mač dolazi iz najviše sfere, od samog Boga i predstavlja Ženu, odnosno Devicu sveta, koja je zapravo duša Mesije, o čemu svedoči tarot arkana Svet, odnosno Univerzum. Po Kroliju, Devica sveta se preobražava u fluidnu vatru te pretvara svoju lepotu u Munju. U drugom smislu, munja je simbolički predstavljena kao Filozofski Krst ili Hermetički Krst (svastika). U obliku svastike Munju sačinjava 17 vidljivih kvadrata od imaginarnih 25, koji spajaju četiri elementa, dvanaest znakova Zodijaka i Sunce smešteno u središtu krsta. Otud je Munja u vezi sa brojem 17, a to je broj arkane Zvezda, što po obliku podseća na slovo alef.

Po Genonu, svastika nije slika sveta, već slika delovanja načela u odnosu na svet. Govoreći o slici zmije obmotane o Drvo koje predstavlja osovinu sveta, Genon, u knjizi „Simbolika krsta“ kaže da ta zmija predstavlja sveukupnost ciklusa univerzalne pojavnosti jer njeno kretanje kroz različita stanja prikazuje se, u nekim tradicijama, kao seoba bića kroz telo te zmije. Dakle, simbolizam je naizgled složen, zato što opisuje proces i različite vidove jedne stvari. Okultista Daniel Gunter u knjizi „Inicijacija u Eon Deteta“ otkriva da je u skladu sa krolijevskom doktrinom Mesija zapravo Babalon, biblijska Skerletna Žena, odnosno Kurva Vavilonska. Gunter kaže da pojava (telemitskog) Mesije nije imala za cilj da bude predmet obožavanja ili javnog priznanja, već naglašava neprimetan i tajanstven način njegovog pojavljivanja, nalik Hristovom obećanju da će doći tiho kao lopov u noći. Mesijanska misija Babalon je, kako Gunter kaže, da čoveku donese Reč koja će opiti najunutrašnjije, a ne ono spoljašnje. Međutim, on naglašava da će dolazak tog Mesije biti praćen porođajnim mukama novog doba i da će njegov sluga biti odbačen od ljudi.

U Jevanđelju po Mateju (2:13-22) pominje se Isusov boravak u Egiptu, gde je njegova porodica našla utočište od progona kralja Iroda. Navodno, Isusova porodica je neko vreme boravila u Heliopolisu. Sve i da to nije tačno, sama ideja o mogućnosti boravka Isusa Hrista na tom mestu bremenita je simbolikom. Isus je svojim životom zapravo izveo kraljevsku formulu, kojom bi postao kralj, odnosno faraon u simboličkom smislu. Tako bi on postao Horus za života, dok bi nakon smrti i uskrsnuća postao Oziris. Zato je on Rex Iudae, vršeći kraljevsku, svešteničku i proročku ulogu. U Poslanici Jevrejima 5:11, Sveti Pavle kaže: „I bi narečen od Boga poglavar sveštenički po redu Melhizedekovu…“ Melhizedek je bio vladar Salimski i istovremeno sveštenik Svevišnjega. Dakle, Kralj Sveta je obavljao dvostruku funkciju. 

Rene Genon u knjizi „Kralj sveta“ navodi da je Melhizedek, tj Melhi-Cedek u judeohrišćanskoj tradiciji bio prikazan kao višeg ranga od samog Avrama. Isus kao pripadnik kraljevskog plemena Judinog ukazuje na melhizedekovsku formulu koju je kult, iz kojeg je kasnije nastalo hrišćanstvo, pokušao da oživi. Zato je Isus Hrist u tom kontekstu ovaploćenje mitske figure Kralja sveta. Taj mit ukazuje na najstariji i, kako kaže Genon, primordijalan inicijacijski red odakle poreklo vode svi redovi. Melhizedek je „veliki primalac večne svetlosti“, kako se to navodi u „Pistis Sophia“ aleksandrijskih gnostika. Po legendi arhanđeo Mihail je posvetio Melhizedeka u zemaljskom raju u njegovoj 52. godini. Jedan od indijskih ekvivalenata Melhizedeku, po Genonu je, Darma Radža. Melhizedek ima tri funkcije, zapravo Melhizedek je jedna od tri funkcije tog entiteta, a to su: Adoni-Cedek, Kohen-Cedek, Melhi-Cedek. Oni imaju iste funkcije kao indijski Brahatma, Mahatma i Mahanga.

U starom kraljevstvu faraon je bio otelovljenje vrhovnog boga dok je kasnije degradirao u božjeg sina. U tom smislu Isus je oživeo već degradiranu egipatsku kraljevsku formulu Deus Homo Est. Horus je u određenom smislu Hrist. Hrist je solarna priroda, on je zlato i svetlost sveta. Kao takav, on povezuje dve zagrobne destinacije, od kojih jedna, ona podzemna, u hrišćanskom kultu postaje mesto večnog izgnanstva i ispaštanja, a ona nebeska ukazuje na odredište spašenih. Prebivalište mrtvih je od pamtiveka bilo vezano ili za podzemni svet ili za nebeska odredišta, među zvezdama. Ono što želim da naglasim jeste nebesko poreklo duše i ljudske suštine. To je osnovna ideja egipatske kosmoantropologije. Po tome, ono neuništivo u nama je nebeskog porekla a zvezdane magnitude su naše odredište. 

Kao i u Hristovom slučaju, da bi se duša uznela na nebo mora proći kroz podzemlje, baš kao i u slučaju boga Kefre u obliku svete bube skarabeja. To je solarni put svesti, izbor istorijskog čovečanstva po kome svi bivaju bačeni u podzemni ambis, ali se samo retki uzdižu do zvezda. U knjizi „Istorija verovanja i religijskih ideja“ Mirča Elijade, opisujući egipatska verovanja, kaže da se nakon smrti duše sjedinjuju sa zvezdama i dele njihovu večnost. Egipćani su nebo gledali kao Boginju Majku, dok je smrt bila jednaka ponovnom rođenju, odnosno vaskrsnuću u svetu zvezda. Materinstvo neba, kako tumači Elijade, podrazumevalo je predstavu o tome da umrli treba da bude rođen po drugi put i dojen od Boginje Majke predstavljene u obliku krave. U početku, nebesko rođenje je izvorno bilo namenjena isključivo kraljevima, pa se dekadencijom egipatske religije ta mogućnost proširila i na druge ljude. Samo je Oziris taj koji nekome može dati večni život tako što mu daruje sah. Sah je telo za večnost, Ozirisov dar, odnosno oblik u kome postojimo u drugom, nebeskom životu.

Oziris

Povratak lunarne muškosti

Duhu arkane Carica odgovara predstava Filozofa koji sledi Prirodu, odnosno prikaze mudraca, tj arhetipskog Pustinjaka koji drži svetiljku i prati stope žene umotane u velove čiji je korak lagan i koja zna kuda ide, iako je svuda okolo mrkli mrak. Ta ideja ima svoj odjek u nekim modernim okultnim učenjima. Izlaz ka slobodi nalazi se u gubitku ljudskog obličja, o čemu je i Kastaneda pisao. Kod Kastanede taj izlaz je pored kosmičke sile zvane Orao (vidi njegovu knjigu „Orlov dar“), iz kojeg ka našem svetu dolazi sve što ga uopšte čini svetom a ka čijem kljunu nas u smrtnom času vode zastrašujuća i podmukla ne-bića koje je Don Huan nazvao „letačima“ a koja predstavljaju deo sistema univerzuma. Čarobnjak toj ništećoj sili može pobeći pod određenim uslovima (što je posebna tema), prolaskom pored Orla, baš kao što iz perspektive Majkla Bertioa može uteći kroz „tunele“ kroz koje iz spoljašnjeg svemira u naš svet dopiru klipotske i demonske energije i oblici svesti. Bertio i Grant upozoravaju na sve intenzivnije prisustvo ovih entiteta. To zasigurno ne može proći bez određenih posledica. To je onaj mračni vid arkane Carica koji će sve više dolaziti do izražaja. Ali, to nije jedini proces u čije se trasiranje možemo osvedočiti u našem vremenu.

Pokušaću da iznesem gledište o reafirmaciji starog i primitivnog, lunarnog, odnosno ženskom principu podređenog muškog elementa, a što smatram tendencijom koja će tek doći do svog punog zamaha. Ta nova aktuelizacija (zapravo reaktuelizacija) ima svoja ezoterijska obeležja, ali i vulgarna iskrivljenja. Ezoterijski aspekt je otkriven u „Knjizi zakona“ Alistera Krolija, dok je vulgarni vidljiv kroz dominaciju senke na kolektivnom nivou današnje civilizacije. U ovom značenju senku možemo shvatiti kao zajedničko određenje onih psihičkih i duhovnih svojstava koji potiču iz inferiornih predispozicija psihološke i rekao bih, magijske prirode. Ta senka je posledica neuravnoteženosti u stanju svesti i duha današnjih ljudi, a naročito vodećih elita. Poreklo te neuravnoteženosti jeste u domenu okultnog. Razbijanjem ogledala Primordijalne Tradicije, vremenom su se gubile i iskrivljavale razne ezoterijske škole koje su baštinile njena učenja, poprimajući izopačene oblike. Ti izopačeni oblici postali su generatori duhovnog otrova koji hrani senku čiji je delokrug gotovo sav ljudski svet.

Na delu je aktuelizacija Moćnog Ženskog koje jaše mušku Zver, dominira nad njome i kroti je. Ta Zver je Lav-Zmija, ali motiv zveri takođe je povezan i sa simbolikom Bika, budući da je Bik predstavnik zemaljskog elementa, dok je Lav vatreni. Bik je simbolički predstavnik Venere, a Lav - Sunca. Bik je muško načelo u svojstvu oplođujućeg partnera, ali samim tim što je muški element predstavljen u životinjskom obliku znači da je potčinjen Boginji čije je obličje ljudsko. Žena koja jaše bika je u tom smislu prastari motiv. Žena koja jaše ili kroti Lava, kao što to u Krolijevom špilu predstavlja Strast, takođe ukazuje na potčinjavanje muškog moćnijem ženskom, a što može odražavati i staru inicijacijsku situaciju u kojoj mlad muškarac biva uvođen u kultne tajne od strane žene, sveštenice ili veštice. U suštini to je incestuozni odnos majke i sina, gde sin može igrati i ulogu muža te oca njihove zajedničke dece.

Dakle, imamo motiv kada Boginja sama stvara svog muškarca kojeg potom pretvara u velikog i moćnog Oca, čime se omogućava izlazak iz stanja uroborosa i obrazovanje muškosti i svesti. Erih Nojman ukazuje da su zvezda i mesečev srp astralni simboli koji ukazuju na Veliku Boginju kao kraljicu noćnog neba, sa kojom su arhetipski povezani Mesec i planeta Venera. Na dijagramu kabalističkog Drveta života, atribut staze koja povezuje sefire koji odgovaraju Mesecu (Jesod) i Veneri (Necah) jeste slovo cadi, a po sistemu Zlatne zore, povezuje se sa kartom Zvezda i astrološkim znakom Vodolije. Zvezda i mesečev srp, to su simboli nove, odnosno aktuelizovane stare, ezoterijske i civilizacijske formule. Ujedno, to je slika novog-starog mesijanskog modaliteta. Naravno, izopačeni oblici formule su već počeli da se stvaraju istovremeno sa pojavom njenih pretpostavki. 

Taj novo-stari mesijanski modalitet, kao znak kontinuiteta, takođe uključuje goluba kao Venerin simbol. Zmija, kao višeznačni simbol takođe ima svoje mesto u ulozi muškog entiteta, poput one zmije iz rajskog vrta, kao oploditelj i inicijator. Zmija je i jedan od simbola oplođujuće muške htonske moći. Osim toga, kako kaže Nojman, simbol zmije može se javiti i kao žensko i kao muško. Kao muški i falički element, zmija se javlja kao deo ženskog ili kao pratilac ženskog. U knjizi „Velika Majka“ Nojman pominje pečatne valjke iz akadskog perioda na kojima se pojavljuje zmija pod mesečevim srpom zajedno sa boginjom vegetacije, a što je motiv koji veoma podseća upravo na Evu, zmiju i rajski vrt. Zmija je poput duha oploditelja, kao bog koji oplođuje, u čemu je slična ulozi goluba, koji je simbol božanskog duha koji takođe oplođuje, ali i inicira. Golub i zmija su oplodioci i inicijatori, oni daju seme i znanje.

U doktrini teleme, Terion, odnosno Zver, jeste pratilac Babalon. Kao takav on je oblik lunarne muškosti, (bez obzira na njegova solarna svojstva, koja su neophodna da bi uopšte bio muško), a što je u „Knjizi zakona“ vidljivo kroz proročku ulogu Zveri. Zver je isto što i Muškarac, otud je broj Zveri i čoveka - 666, uzimajući u obzir heksagram (simbolički geometrijski izražaj solarnog broja Šest) kao simbol muževnosti i solarnosti, tj. svesti. Zver je od ženskog stvoren i od ženskog zavistan entitet, budući da predstavlja oličenje rušilačkih atributa Velikog Ženskog. Navodeći preteće ptičje kandže drevnih mesopotamskih ženskih božanskih oblika te pominjući sirene i harpije, Nojman ukazuje da su ti instrumenti za uništavanje i kidanje, često preneseni na figure muških pratilaca Velike Boginje. 

Biblijska i Krolijeva Zver jeste upravo izraz jednog takvog prenošenja. Ta je Zver u određenom aspektu i pas, noćna životinja, pratilac mrtvih. Za taj aspekt Velike Boginje Nojman kaže da kao: gospodarica gornjeg i donjeg puta, ona za simbol ima ključ, faličku otvaračku silu muškog, znak boginje, gospodarice rađanja i začeća. Kao dobra majka ona je gospodarica istočne kapije, odnosno vratnice rođenja, a u svom strašnom vidu ona je vratnica smrti, odnosno kapije zapada. Podsetiću da je upravo Ključ jedan od mesijanskih aspekata, budući da je to suštinski atribut Merkurove prirode, koja je mesijanska. Ključ je Coniunctio, geomantijska figura koja zaključava i otključava, spaja i razdvaja, ali čije je značenje često seksualno.

Dakle, na delu je reafirmacija ili povratak lunarne muškosti, čije su vulgarna ispoljavanja često izopačena i karikaturalna. Svojevrsna solarizacija je omogućila istorijsku mušku emancipaciju, ali budući sklona opadanju, što je saobrazno kretanju i položaju Sunca posmatrano sa Zemlje, ta emancipacija nije održiva. Ona ima svoje uspone i padove, a na delu je faza koja aktuelizuje pad. Otud poplava muške nesigurnosti, odnosno opšteg opadanja muškosti i tipično muških karakternih crta, što se nadomešta željom za posedovanjem i dosezanjem moći. To više nije patrimonijalni muškarac, koji sebe stavlja u centar sveta, nego bestijalni, poživotinjeni muškarac, podložan ritmovima lunarne prirode. Naravno, i ovakva perspektiva, ukoliko se pravilno razvije, nije lišena nekih prednosti. Na primer, muška seksualnosti možda više neće biti kontinuirana, solarna, stalna, nego lunarna, periodična, uz nužno uspostavljanje tzv sezona parenja, čime će muškarci doći u priliku da steknu kontrolu nad svojom energijom, koja se u solarnom vremenu nemilice trošila ili susprezala. 

Vekovima nametani celibat sveštenstva i monogamija naroda su, kako kaže Kenet Grant, razlozi seksualne dekadencije na Zapadu, pa i bitni uzroci masovne pojave homoseksualnosti među sveštenicima, što se kasnije odrazilo na građane u vreme seksualnih sloboda. Sa druge strane, rigidni sistem katoličkog odgoja (a potom i protestantskog), generator je takođe ne retke pojave pedofilije u Zapadnom svetu. Povodom toga Grant kaže da je čovek izmešao vremena i godišnja doba u seksualnom smislu. Po njemu, to je povezano sa promenom magijske paradigme:

„Nakon mnogih stoleća stelarne boginje i njihovo potomstvo smatrani su nelegalnim zbog njihovog pogrešnog merenja vremena. Ovo je na etičkom nivou u ljudskim poslovima protumačeno kao zlo koje je izazvano neodržavanjem vremena (ritma) u seksualnom smislu, pa je poreklo smrti i bolesti povezivano sa tim prvobitnim kultom. Zbog toga su taj kult prognali poklonici Sunca koji su postepeno smenjivali Tifonijance i uzdizali boga kao dete oca, najpre na zemlji a kasnije na nebesima. Ovo je konačno vodilo ka fanatičnom veličanju muškog ideala...“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, str. 59.

Rosaleen Norton

Čoveka je učinila smrtnim i suštinski osakatila, kako to Grant kaže, zloupotreba sedišta moći vatrene zmije, odnosno kundalini. U tom smislu je simptomatična biblijska priča o tome kako su Adam i Eva, zgrešivši, prečagama pokrili svoje genitalije i tako razotkrili pred Bogom ono šta su uradili. Solarna seksualnost, kao pandan solarnoj svesti, dovela je do pravolinijskog shvatanja i praktikovanja seksualnog čina, što jeste izopačenje, budući da je pravolinijski doživljaj, kao i pravolinjsko doživljeno vreme koje ima tendenciju ubrzanja, zapravo posledica okamenjavanja (saturnizacija) načela solarnosti, a što ima psihičke i fiziološke posledice po ljude. Tako recimo indijski pisac Mani Madukar ukazuje da je prerana ejakulacija praktično endemska pojava među pozapadnjačenim muškarcima:

„Seksualni život zapadnog čoveka jedna je od prvih žrtava njegove neumesne žurbe. Delotvornost se meri brzinom kojom jedna osoba uspešno obavlja jedan čin, a uspešan seksualni čin jeste onaj koji dovodi do orgazma – ili bi, bar, na Zapadu hteli da u to verujemo. Drugim rečima, što brže do orgazma, to je snošaj uspešniji. Ovo čudno posuvraćanje vrednosti dovelo je do veličanja muškarca koji može da se pari s najvećim mogućim brojem žena, i žene koja je osobito voljna da odustane od zanosnih predigri civilizovanog seksa. Danas romansijeri prave junakinje od žena koje kao da su večito spremne za parenje...“ Mani Madukar, Kamatantra, VAJAT, Beograd, 1982, str. 168.

O toj manijakalnoj žurbi i njenim uzrocima, koji stvaraju jednu sumanutu inerciju, Konrad Lorenc kaže:

„Mora čovek da se zapita šta nanosi veću štetu duši današnjeg čovečanstva: zaslepljujuća pohlepa za novcem ili iznurujuća žurba. Bilo koje da je od toga dvoga, u interesu je moćnika svih političkih pravaca da podstiču i jedno i drugo i da do hipertrofije povisuju one motivacije koje čoveka pokreću na nadmetanje... Smatram vrlo verovatnim da pored pohlepe za posedovanjem - ili za višim položajem u hijerarhiji, ili i za jednim i za drugim - veoma bitnu ulogu igra i strah, strah da će se zaostati u trci, strah od osiromašenja, strah da će se doneti pogrešne odluke i da se neće, ili neće više, biti doraslo celoj toj ubitačnoj situaciji. Strah u svakom mogućem obliku je sasvim izvesno najbitniji faktor koji potkopava zdravlje modernih ljudi... Užurbanog čoveka ne mami samo pohlepa, ni najjače primame ne bi mogle da mu daju povoda za tako energično samooštećivanje; njega nešto goni, a to što ga goni može da bude i strah. Strašljiva žurba i žuran strah doprinose da čovek bude lišen svojih bitnih osobina. Jedna od njih je refleksivnost.“ Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998, str. 31.

Franz von Stuck

To je sve posledica uranjanja u vreme, hvatanja koraka sa vremenom, kao poželjnog mentalnog i kulturnog stava modernog čoveka. U suštini radi se o pristanku na potčinjavanje kroz sleđenje trendova bez mnogo razmišljanja o posledicama. Jedna od posledica potčinjavanja vremenu jeste umnožavanje veštački izazvanih ljudskih potreba iza čega stoje prizemni komercijalni interesi i banalni odnosi moći. Ulazeći dublje u tumačenje aktuelne bolesti dobrog dela čovečanstva, govoreći o poremećajima koji se odražavaju u morbidnim seksualnim činovima samouništavajuće prirode, Kenet Grant piše:

„Tamo gde su laici bili efikasno zaluđeni monogamijom, slobodno korišćenje i razvoj seksualnosti bili su zabranjeni za kreativnu upotrebu i zakopavani u sterilni samoerotizam ili nemaštoviti bračni polni odnos. Vreme i navika neutralizuju i uništavaju električne naboje dvojne polarnosti, bitne za prodor u suptilnije ravni postojanja. Sa psihičke tačke gledišta, institucija monogamije dovodi do devitalizacije samih seksualnih sekrecija. One se umaraju, kao što se metali zamaraju i eventualno umiru zbog inercije koju izaziva isključiv oblik polnog snošaja nametnut monogamijom, koja ne dozvoljava svež podsticaj, novo nadahnuće. Telo želje postaje preopterećeno i truli zbog skupljanja otrova u psihoseksualnom sistemu, najpre kod pojedinaca, a zatim kod društva u celini. Sada su brane popustile i mi doživljavamo reakciju nasilja. U društvenoj sferi rezultat će biti u stvaranju s jedne strane pokornih robova suviše apatičnih da bi pružili bilo kakav otpor, a s druge strane, neljudskih automata, zombija, koje isključivo motiviše nazadno i bezosećajno nasilje što prodire iz pakla sputavanja, kao užasni oblici iskrivljene božanske energije, koja se javlja kao ružna reakcija izopačenih misli i perverznih želja. Ta bolest prodire u dublje nivoe nego što su oni psihosomatske prirode. Ona izaziva stvarnu paralizu dubljih centara svesti u kojima je koren same Volje.“ Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 210-211.

Kao jedna od posledica posledica reaktuelizacije lunarne muškosti, nestaće i pojave kao što je homoseksualnost, koja je kao takva postojala tokom čitave epohe solarne muževnosti, a koja je eksplodirala u aktuelnom međuperiodu prelaska na oživljeni lunarni režim kao reakcija na izopačenje solarnosti. Ponovno ustanovljavanje lunarnog maskuliniteta neće biti samo lunarno nego lunarno-stelarno, čime se najavljuje i promena religijskog mentaliteta. Velika Boginja neće više biti samo boginja ljubavi, čime je, kako kaže Nojman, moć ženskog bila svedena na seksualnost (pa je tako žena postala seksualni objekat), nego će reafirmacijom ratničkog načela (boginja ljubavi i rata, odnosno Jupitera i Marsa, Heseda i Geburaha), koncept Velike Boginje povratiti svoje drevne pozicije prvenstveno u ulozi Velike Majke. Time se nagoveštava i ponovno utapanje muškosti i svesti u prvobitni uroboros, nakon čega bi ciklus solarizacije-maskulinizacije opet mogao da započne stvaranje novih civilizacijsko-kulturnih oblika. Krug se sužava novim krugom. Svakako da taj proces neće proteći bez „abortusa“, odnosno propratnih izopačenja kojih ćemo se tek nagledati.

Steffi Grant