Magijsko-mitski koreni rasizma

Poznati okultista Izrael Regardije je u knjizi The Golden Dawn zapisao da bi trebalo praviti razliku između četvororučne rase (quadrumana, tj. majmuna) i čovekolikih majmuna, jer se ovi poslednji nalaze na sredini između čoveka i zveri, i ostalih životinja. Čovekoliki majmuni, kako kaže Regardije, nisu ni jedno ni drugo, već predstavljaju pali i izopačeni rezultat jednog drevnog magijskog delovanja koje je ciljalo ka stvaranju fizičke i neposredne veze između ljudskog i životinjskog mikrokosmosa. U tom smislu oni ne predstavljaju uspon zveri ka čoveku, već pogrešan magijski uzrokovani pad čoveka u zver. U davnini, preci čovekolikih majmuna su bili strašna sila na ovoj planeti, jer su tada imali više od čoveka nego od životinje, dok danas u njima preovlađuje ono životinjsko nad ljudskim. Drevne predaje o njihovom prvobitnom stanju sačuvane su do danas u raznim legendama i u obredima kanibalizma.

U ovim, za mentalitet našeg vremena, nečuvenim izjavama, Regardije naglašava jedan drevni stav i verovanje koje stoji nasuprot uvreženom evolucionističkom shvatanju darvinizma o poreklu vrsta. Shodno tome, nisu čovekoliki majmuni izraz prirodnog preobražaja iz nižih u viši evolucijski nivo, nego predstavljaju degenerisani ostatak magijskog pada, odnosno neuspeh njihovog formiranja kao mikrokosmosa. Naravno, nisu to smislili okultisti viktorijanske Engleske, pa ni Regardije, već taj detalj vuče mnogo dublje poreklo. O razlozima zbog kojih je došlo do degradacije majmuna Regardije ne nudi više detalja. Priča o majmunima kao neuspelim ljudima, odnosno ljudolikim neuspelim mikrokosmičkim prirodama, podseća i na Tolkinove Orke, koji su proizvod izopačujućeg delovanja mračnih magijskih sila. Orci su, poput majmuna i drugih zveri, podložniji magijskom zaposedanju od strane jačih volja, kao i od strane demonskih sila. 

Alister Kroli je u Knjizi Tota pišući o Hanumanu, između ostalog, napomenuo da je taj majmunoliki bog hinduska zamisao Merkura, primer strahovite  degradacije. U njegovom kultu, kaže Kroli, ne može se naći nijedan od viših vidova simbola i ističe da je glavni cilj njegovih adepata bio stvaranje privremene inkarnacije boga time što su žene iz plemena svake godine slane u džunglu. On primećuje da o Hanumanu nema niti jedne jedine legende koju bi krasila dubina ili produhovljenost. Za Krolija je Hanuman jedva nešto više od Totovog majmuna.

Iz ove perspektive, kult Hanumana je već sam po sebi izraz degradacije, krajnje iskrivljena slika koja karikaturalno svedoči o nekadašnjoj istini mikrokosmičkog stanja one grane čovečanstva čiji su potomci današnji čovekoliki majmuni. Ove refleksije o poreklu majmuna imaju svoje pandane i u promišljanju porekla i aktuelnog stanja određenih rasa, naroda ili grupa naroda, pa u tome možemo potražiti i koren onog što se u moderno vreme naziva rasizmom. Moderni rasizam je u tom smislu iskrivljeni, ideološki, vulgarni i materijalistički izraz drevnih shvatanja čiji je koren u mitu. Pomenute Regardijeove tvrdnje o čovekolikim majmunima imaju svoje pandane u nekim drugim tvrdnjama, poreklom iz sličnog miljea o ljudskim rasama, kako ovim postojećim, tako i o izumrlim. 

Ostajući i dalje na terenu Indije, valja se podsetiti i kako je Elifas Levi opisivao njen narod, kulturu i religiju. Po njemu, Indiju su isprva naselili potomci Kajina, a  kasnije i neki drugi narodi. Indija je stoga, više od svih drugih zemalja, zemlja goecije (demonolatrije) i iluzornih čuda. U njoj se održala crna magija, kao i izvorne tradicije bratoubistva koje su moćni nametnuli slabima. Levi kaže da je Indija mudra majka svih idolopoklonstava. Dogme njenih gimnosofa bile bi ključevi najviše mudrosti, kada, po Leviju, ne bi lakše otvarale vrata koja vode u izopačenje i smrt. Ali koren njenog drveta, kako to vidi Levi, izjela je paklena zmija. Šiva je otud apoteoza Kajina, ali u celoj toj mitologiji nema ničega što bi podsećalo na blagost Avelja. Levi zaključuje da su Gnostici iz lažne kabale Indije pozajmili svoje snove, čas užasne, čas opscene, a upravo je indijska magija ta koja se pojavljuje na pragu okultnih nauka, iskrivljena u hiljadu oblika. Tako je o indijskoj tradiciji sudio Elifas Levi u knjizi Istorija magije.

U Levijevom poimanju očitava se rasistički koren gledanja na stanovnike Indije kao dijabolične, podljudske i proklete Kainove potomke. Pa ako je već reč o ljudima čijeg je pretka bog biblije prokleo, kakvi bi onda njegovi potomci i njihovi kultovi mogli biti? Jedan od jasnih izvora tvrdnji i stavova, koji se danas smatraju rasističkim, nalazimo u samoj bibliji, odnosno u Starom zavetu. Setimo se priče o Nojevim sinovima, Semu, Jafetu i Hamu kao rodonačelnicima tri rasne grupacije: semitskog tipa, evropskog i afričkog.

„Noje poče obrađivati zemlju i posadi vinograd. I napi se vina, opi se, i otkri se usred svog šatora. Ham, otac Hananaca vide golotinju svog oca i kaza to dvojici svoje braće napolju. Tada Sem i Jafet uzeše ogrtač i staviše ga na svoja ramena, i idući natraške pokriše njim golotinju svoga oca, i kako je njihovo lice bilo okrenuto na drugu stranu, nisu videli golotinju svoga oca. Kad se Noje otrezni, dozna šta mu je mlađi sin učinio, i reče: Proklet neka je Hanan i slugama braće svoje, sluga da je! I još reče: Blagosloven da je Jahve Bog Semov, a Hanan da je sluga njihov! Da raširi bog Jafeta, da u šatorima Semovim živi, a Hanan da je sluga njihov!” Postanje 9:20-27.

Navodno zbog sagrešenja svog biblijskog praoca Hama, Afrikanci su postali bestidni, nisu nosili odeću i kažnjeni su tako što su postali sluge i robovi potomcima druge dvojice braće. Jedno od ezoterijskih tumačenja Hamovog prekršaja jeste u tome što je Ham zapravo profanisao očeve misterije, razotkrivši i ne poštujući tajne unutrašnjeg kulta. Podsetimo se, po tekstu biblijskog Postanja, upravo su Hamovi potomci rodonačelnici visoke civilizacije, ne samo Egipta, nego i Sumera. Nimrod, pretpostavljeni graditelj mitske Kule Vavilonske, Hamov je potomak. Dakle, tamni ljudi su, shodno tome, bili prvi civilizatori, ali su profanisali svoje misterije, što je dovelo do njihove degradacije. Naravno, ovo je poslužilo kao dobra isprika za pravdanje kasnijeg etničkog čišćenja Kananaca od strane Izraelita i zaposedanje njihove zemlje, kao i trgovinu i držanje robova. Dakle, robovlasništvo je bogougodno ukoliko su robovi potomci Hama, na čije je potomstvo, Božji čovek Noje, bacio kletvu.

Sve ovo podseća i na mormonsko tumačenje porekla obojenih ljudi čiju je bezbožnost, odnosno otpadništvo od Božjeg zakona ovaj kaznio njihovim poružnjavanjem i tamnjenjem boje njihove kože. Takođe, kad smo već kod Noja, podsetimo se da je biblijski Bog uništio prvi naraštaj čovečanstva jer se ovaj izopačio. Dakle, izvor rasizma je u drevnoj magijsko-religijskoj i mitskoj svesti, a rasistička ideologija je samo sekularni i vulgarni odjek onoga što je u davnini bilo neupitna činjenica. Ta činjenica ima svoje utemeljenje u mitskom i magijskom, a ne u predrasudama. Mitsko i magijsko je iskustveno a predrasude su izraz neutemeljenih pretpostavki. Međutim, priroda mitskog i magijskog iskustva je posve drugačija od onog što nazivamo objektivnim iskustvom. Današnji ljudi uglavnom nemaju mitsku i magijsku svest, ali elementi te svesti i dalje žive u profanom i vulgarnom, te krajnje redukovanom obliku karakterističnom za eru vladavine razuma.

Jedan od banalnih primera rasizma jeste onaj ispoljen prema Jevrejima, a koji je utemeljen na njihovom odbacivanju jednog Jevrejina kojeg su kasnije na Bliskom istoku i u Evropi prigrlili kao svog boga. Ta vrsta rasizma nije mitsko-magijska, ali je verska, i Jevreje uopštava kao dijaboličan, antihrišćanski, te kako bi Hitler rekao: „agens rastvaranja“ hrišćanskog i evropskog morala (i pretpostavljene rasne čistote). To hrišćansko i antisemitsko gađenje možemo uporediti sa gađenjem starozavetnih proroka spram bogova i običaja mnogobožačkih naroda koji su boravili u okruženju biblijskog izabranog naroda. Neko slično gađenje imaju muslimani prema bezbožnoj kulturi današnjeg sekularnog Zapada. To sve ima svoje verske, ideološke i kulturne uzroke, pa je otud banalno, jer nema dublje ezoterijsko utemeljenje. Ezoterijska rasna teorija ipak zahvata dublje od one verske ili ideološke, i nije nužno negativna i mrzilačka kao što su to verske, sekularno-ideološke i darvinističke teorije.

Ovde bih upotrebio jednu malu digresiju u pogledu jedne veoma dobro poznate simbolike bliske nam istorije kako bih osvetlio skorašnje raspakivanje tog mita. Naime, u okviru magijskog sistema Zlatne zore, znak stepena zelatora, koji odgovara desetoj sefiri Drveta života Malkut (Kraljevstvo), u suštini jeste isti onaj kojim su nacisti pozdravljali „firera“. Naziv za taj znak, odnosno položaj tela, jeste „Set koji se bori“. Naravno, samo ta činjenica ne bi bila dovoljna za povlačenje bilo kakve paralele, jer su sličan pozdrav koristili i Rimljani. Međutim, simbol stepena zelatora jeste kukasti krst, doduše suprotnog smera od onog koji su koristili nacisti. Pa ipak, teško je odoleti utisku nekog ko u predočenoj pozi stoji pred imaginarnom svastikom. Neko je, dakle, nacističku ritualnu ikonografiju obogatio ovim, u suštini, prizivnim znakom sile. Neko je našao za shodno da upravo ovaj znak, kao i simbol svastike, postavi u ulogu ključnog simboličkog detalja jednog vulgarnog i genocidnog političko-ideološkog pokreta, čija je pojava i uspeh, kao i pad, fenomen istorijski munjevite brzine. Taj neko možda ima ili nema neposredne veze sa britanskom Zlatnom zorom (ili njenim derivatima), ali ono što možemo pretpostaviti jeste njihov zajednički (nemački) izvor koji je u Evropu utemeljio jednu doktrinu čije je poreklo bliskoistočno, odnosno gnostičko. Ta doktrina je imala svoja pozitivna i negativna ovaploćenja, ali joj ne možemo sporiti sveobuhvatni uticaj na oblikovanje istorije Evrope i evropskog uticaja na svet u poslednjih pet vekova. Ona je, između ostalog, i majka onog što u moderno vreme znamo kao rasizam. Ta magijska struja i dalje postoji i teče kroz nekoliko rukavaca, od kojih su neki potpuno iscrpljeni, neki benigni a neki pak maligni. Hoću reći da, skoro osamdeset godina nakon Aušvica i Jasenovca, podzemne sile koje su na okultan način prouzrokovale pojavu ovih imena užasa i smrti, još uvek nisu nestale sa istorijske scene.

Znak stepena zelatora u okultnom sistemu Hermetičkog reda Zlatna zora

Rudolf Štajner je donekle skicirao ezoterijsku rasnu teoriju povezujući glavne ljudske rasne tipove sa određenim astrološkim i planetarnim prirodama te sa okultnom antropologijom. To je mene jako podsetilo na ono što je Dimitrije Mitrinović zapisao u knjizi Treća sila, da svaka rasa tokom svoje istorije mora doći do svoje suštine. Štajnerova analogija planetarnih priroda sa ljudskim rasama je jedan od vidova te suštine. U tom smislu, ljudi pretežno evropskog porekla, oličenje svoje prirode i rasne suštine trebaju tražiti u jovialnim analogijama. Jupiter je njihov bog, kao što je Mars bog semitskih naroda itd. U tom smislu, svaki narod, svaka grupa naroda ili rasna grupacija, što se više udaljava od svoje ezoterijski utemeljene prirode, to je očiglednija njihova fizička, mentalna, duhovna i kulturna degradacija. Ukoliko nam neki narod ili zajednica danas deluju primitivno, to je zato što predstavlja degenerisani ostatak nekada razvijene kulture, a ne karika zaostala u razvoju iz divljaštva ka civilizovanom čovečanstvu (to bi bio izraz nekakvog darvinističkog, materijalističkog i vulgarnog rasizma). Dakle, ovo je samo primer rasne teorije zasnovane ne na naučnim i pozitivističkim, nego pre svega na shvatanjima koja imaju svoje utemeljenje u ezoterijskom. U suštini to i nije nikakva rasna teorija nego uzgredno tumačenje porekla rasa u skladu sa pravilima okultne nauke u jednom ključu tumačenja.

Ako je nešto ezoterijsko, magijsko i mitsko to ne mora i nužno biti loše, niti na magijsko-mitskom temelju zasnovana rasna teorija automatski vodi u rasizam shvaćen u današnjem smislu. U rasističkoj ideologiji pitanje rase je suštinsko, što u mitsko-magijskom pogledu na svet nije slučaj. Podsetimo se, rasizam je postignuće modernih vremena. Rasizam je ideologija, a ne prosto gađenje, strah, mržnja ili prezir prema nekom drugačijem. Prezir, mržnja, strah i gađenje spram drugih i drugačijih su oduvek postojali, ali rasizam je tumačenje istorije, politike i uopšte društvene stvarnosti idejom rase koja se u rasnim teorijama postavlja kao osnovna determinanta. Rasistička ideologija eksploatiše pomenuti sklop osećanja i senzibiliteta. Očevi rasističke ideologije su poreklom iz bivših zapadnoevropskih kolonijalnih sila. Nasuprot tome, drevna shvatanja o rasama i narodima su nešto posve drugo i utemeljena su na magijskom pogledu na svet.

Tarot, egiptozofija i afrocentrizam

Da bismo stvorili pretpostavke za razumevanje tarota korisno je imati na umu dve teorije pamćenja, jedna je Aristotelova, druga Platonova. Evo kako to povezuje Frensis A. Jejts: 

„Aristotelova teorija pamćenja i sećanja zasnovana je na njegovoj teoriji znanja koju obrazlaže u delu De anima. Opažaje koji se primaju preko čula prvo obrađuje sposobnost zvana imaginacija, tek potom, kada se pretvore u slike, mogu postati materijal za intelekt. Imaginacija je, dakle, posrednik između opažaja i misli. Mada sve znanje potiče od čulnih opažaja, misao ih ne obrađuje u sirovom stanju, već tek pošto ih upije i preradi imaginacija. Bez učešća duše koja stvara slike, viši misaoni procesi ne bi bili mogući.“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 48-49.

„Pamćenje pripada istom delu duše u kojem se nalazi i imaginacija; to je zbir mentalnih slika dobijenih putem čulnih utisaka, ali sa pridodatim elementom vremena, pošto se mentalne slike iz pamćenja ne dobijaju percepcijom sada prisutnih stvari, već stvari iz prošlosti.“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 49. 

Današnjem mentalitetu je Aristotelov pogled na pamćenje bliži od Platonovog, budući da je empirijski i konkretan. Platonov je nekako jungovski i metafizičan, pa je zato njegov pogled na pamćenje bliži ezoteričarima. Pogledajmo šta Jejts kaže o Platonovom gledištu: 

„Platon, za razliku od Aristotela, veruje da postoji znanje koje ne potiče od čulnih utisaka i da u našem pamćenju postoje latentni oblici ili forme ideja, delovi stvarnosti koje je duša poznavala pre no što je sišla ovamo. Pravo znanje sastoji se u tome da otiske čulnih osećaja spojimo sa formama ili otiscima one više realnosti, jer su stvari ovde na zemlji samo odrazi te više stvarnosti. U Fedonu on razrađuje tvrdnju da se svi predmeti dostupni čulima mogu dovesti u vezu sa određenim arhetipovima čije slike predstavljaju. Mi te arhetipove nismo ni videli ni upoznali u ovom životu, ali smo ih videli pre no što je i započeo naš život i znanje o njima sadržano je u našem pamćenju... Istinsko znanje sastoji se u tome da se otisak koji ostavlja čulni osećaj spoji sa otiskom oblika ili ideje koji odgovara čulno percipiranom predmetu. U Fedru, gde Platon iznosi svoje poglede o pravoj funkciji retorike – da navede ljude da spoznaju istinu – on ponovo razrađuje temu da se spoznaja istine i duše sastoji od sećanja, prisećanja ideja koje su sve duše jednom sagledale, a čije se zbrkane kopije nalaze u ovozemaljskim stvarima.“ Frensis A. Jejts, isto, str 53. 

Da li redosled i izgled velikih arkana tarota predstavlja izraz aristotelovskog sećanja na proživljeno inicijacijsko iskustvo (koje se nekad iskušavalo čulima) te se kao šifrovani postupak pohranjuje u nasleđe budućim generacijama, ili je u pitanju platonovski koncept oživljavanja prasećanja uz pomoć arhetipskih simbolima bremenitih slika? Stav mnogih okultista i ezoteričara mogao bi se opisati kao kombinacija ova dva pristupa, ali sa većim oslanjanjem na platonizam, jer tarot predstavlja izraz inicijacijske priče, ali ta je priča impregnirana arhetipskim slikama koje nam služe da se setimo. Upravo je taj većinski platonski stav, da se tako izrazim, u temelju kabalističkih koncepata makrokosmosa i mikrokosmosa koji su umnogome poslužili za uobličavanje ezoterijskog i okultnog pogleda na tarot. Uzevši u obzir prethodno rečeno, slobodan sam izneti pretpostavku da je tarot memorijski kodifikovan sistem znanja, čije ključeve nećemo otkriti tako što ćemo buljiti u karte i „astralno se projektovati“ u njih, ali mnogo možemo naučiti uočavanjem zakonitosti i saobraznosti putem analize različitih rasporeda i kontempliranjem o tome. U tom smislu tarot je didaktičko sredstvo čije poreklo možemo potražiti u renesansnom tumačenju poglavito hermetičke filozofije i mističnog poimanja hrišćanstva. Poreklo tarota kao didaktičkog sredstva vuče svoje korene u drevnom umeću pamćenja, koje je u evropski Srednji vek došlo preko antičkih izvora.

Po Frensis A. Jejts, Aristotel je ključan za sholastičke i srednjovekovne oblike veštine pamćenja, a Platon za renesansne. Kako je Jejts pokazala, izvore veštine pamćenja možemo pratiti do antičke Grčke, do izvesnog Simonida, pa ipak, usudio bih se reći, da praizvore te veštine možemo locirati u mudrosti drevnog Egipta, čiji je duh oličen u „Knjizi mrtvih“ u kojoj je ključni imperativ pamćenje određenih formula, redosleda slika i predstava ambijenta zagrobnog bitisanja u Amenti. Naravno, ne mislim da ćemo u egipatskoj mitologiji, magijskoj i religijskoj praksi, pronaći neposredne izvore inspiracije likova i redosleda tarota, niti da su oni izraz nekakve preživele tajne doktrine koju su egipatski žreci ovekovečili te saželi kroz sistem karata za igranje i proricanje te, tokom istorije, tajno prenosili „podzemnim“ inicijacijskim tokovima sve do savremenih okultista. Isto tako, ne bi smelo da smetnemo sa uma postojanje starih mnemotehničkih tradicija paganske Evrope. Na primer, poznato je da su keltski druidi svoje znanje prenosili usmenim putem i mnogo toga pamtili. Uostalom, nisu li to činili i bardovi, nepismeni hroničari i pesnici? Takođe, o mnemotehničkim tradicijama Indije, Persije, Dalekog istoka i pretkolumbovske Amerike malo znamo.

Pitanje je, dakle, šta je i kako uticalo na pojavu tarota, ali kada se već pojavio u XV veku, mi znatno lakše možemo slediti njegov razvoj do naših dana. Podsetiću poštovaoce Karlosa Kastanede na to kako je njegov navodni učitelj Don Huan govorio o sećanju koje je pohranjeno u tzv višoj svesti i da je trik čarobnjaka da se priseti svega što je iskusio i spoznao u tim stanjima. Don Huan je magijskim postupkom podizao Kastanedinu svest na viši nivo kada mu je prenosio znanje, a što bi ovaj zaboravio onda kada bi se ponovo vratio na redovno stanje svesti. Otud mu je bilo važno da se priseti tih lekcija i tako sam izazove stanje povišene svesti. U sećanju je ključ. Mnogo okultisti su verovali i još uvek veruju kako tarot zapravo krije šifrovanu poruku drevnih egipatskih majstora čije otključavanje izaziva prisećanje na skrivene arhetipske istine, inače nedostupne svakodnevnoj svesti. Međutim, ovde se nameće jedno pitanje o kakvom je zapravo tarotu reč? Da li je tu reč o nekom italijanskom renesansnom tarotu ili nekoj kasnijoj verziji, možda baš o Marseljskom tarotu? Ukoliko nešto od toga jeste istina zašto su onda okultisti, počev od XVIII veka imali potrebu da reinterpretiraju taj tarot drevnih egipatskih inicijanata? Jesu li možda moderni inicijanti mudriji od starih i u čemu se tačno ogleda njihovo preimućstvo? Zašto su onda moderni okultisti prekrajali pretpostavljenu drevnu egipatsku mudrost skrivenu u kartama? Da bi je učinili transparentnijom? Očigledno je da nešto tu ne štima.

Dodatak

Otkud uopšte Egipat u fokusu ljudi od intelekta i duha u praskozorje novog doba? Prvobitni impuls egipatske civilizacije bio je kolosalan i sveobuhvatan. Refleksije tog impulsa možemo pratiti i u današnje vreme. Po poznatom nemačkom vidovnjaku Rudolfu Štajneru naše doba jeste neka vrsta ponovnog življenja drevne egipatske epohe. Štajner je podelio postatlantsku istoriju, tj istoriju nakon potopa Atlantide, na sedam razdoblja, od kojih mi trenutno živimo u petom. Prvo razdoblje je bilo vreme drevne indijske civilizacije, koje će se ponoviti i u poslednjem, sedmom razdoblju. Drugo razdoblje je bilo vreme persijske kulture, koje će na neki način ponovo oživeti u šestom razdoblju, dok treće i peto razdoblje pripadaju duhu Egipta. Antička grčko-rimska epoha je četvrta i jedinstvena, odnosno neponovljiva u Štajnerovoj transistorijskoj šemi smena razdoblja. Otud i toliko interesovanje za mit, civilizaciju i kulturu drevnog Egipta, odnosno fascinacija duhom Egipta. U neku ruku danas imamo na delu oživljavanja određenih odjeka i načela tog duha. Mnoge okultne struje crpu sa tog izvora. Kao da postoji zakulisna koordinacija nekakve nekromantije koja će oživeti sasušenu mumiju te na neki način vratiti sjaj hramovima i piramidama posađenim u dolini Nila. A možda je sve to zakonomerno slučajno s obzirom da je i antička epoha imala interes za tu tajanstvenu civilizaciju. U novovekovnom nadiranju evropske civilizacije istraživači i osvajači susretali su se sa uspavanom egipatskom sfingom i bili fascinirani njenim duhom. Kao da smo na nekoj velikoj istorijskoj spiritističkoj seansi u kojoj duh modernog vremena zaziva duh mrtve civilizacije ili biva zaposednut njim. Povodom zore egipatske renesanse, slavni Elijade je ocenio kako je Đordano Bruno oduševljeno pozdravio Kopernikova otkrića, pre svega zato što je smatrao da heliocentričnost ima duboko religiozno i magijsko značenje. Tokom svog boravka u Engleskoj, Bruno je najavljivao neminovan povratak drevne egipatske okultne religije. Po Elijadeu, za Bruna je Kopernikov nebeski dijagram predstavljao simbolički znak božanskih misterija.

Egipat, budući geografski blizak Evropi kao epicentru svetskog duha, sve vreme je obasjavao taj epicentar, ali tek je u moderno vreme njegov uticaj dosegao vrhunac. I prodor hrišćanstva u Egipat takođe je pobudio interesovanje crkvenih intelektualaca za drevnu civilizaciju te zemlje, naročito za egipatske ideje o zagrobnom životu. U XV veku, kada su udarani temelji novog doba, Evropa ponovo otkriva antičke pisce koji govore o Egiptu. Od tada počinje ubrzanje egiptomanije što je eskaliralo sa Napoleonovom ekspedicijom u tu zemlju. Dakle, uticaj Egipta na evropski svet je ogroman i često neprimetan jer su mnogi njegovi kanali podzemni. Štajner recimo, tvrdi da je darvinizam neka vrsta refleksije egipatskog religijskog zoomorfizma. Čak i materijalizam savremene kulture Štajner dovodi u vezu sa egipatskim običajem mumifikacije pokojnika. On ide toliko daleko i tvrdi da današnji čovek ne bi bio toliko okrenut materijalnom te da bi izgubio interesovanje za fizički svet da Egipćani nisu pokapali mumije. Kao jednu u nizu saobraznosti suštinske veze hrišćanske evropske kulture sa drevnim Egiptom, Štajner ukazuje na istovetnost predstave Madone kako u naručju drži Spasitelja i Izide koja drži malog boga Horusa. Isto tako je Džejms Frejzer pisao o uticaju drevnog Egipta na evropski svet ukazajući na uzor katoličkog kulta Bogorodice u egipatskoj boginji Izidi: 

„Stoga se ne treba čuditi što je u doba dekadencije, kada su tradicionalne vere bile uzdrmane, kada su se sistemi sudarali, kada su ljudski duhovi bili uznemireni, kada je i sama zgrada Imperije, koja je nekada smatrana večnom, počela da pokazuje zloslutne pukotine, blaga Izidina figura, svojom duhovnom mirnoćom, svojim plemenitim obećanjem besmrtnosti, izgledala mnogima kao zvezda na tamnom nebu, i što je izazivala u njihovim srcima ušićeno obožavanje, ne bez sličnosti sa onim koje je u srednjem veku ukazivano Devici Mariji. Stvarno, njen dostojanstveni ritual, sa obrijanim sveštenicima, čije je i teme bilo obrijano kao u katoličkih sveštenika, jutrenjima i večernjima, zvonkom muzikom, krštenjem i pošropljivanjem svetom vodicom, svečanim litijama, nakitima, ukrašenim kipovima majke božije, pokazivao je mnogo sličnosti sa pompama i ceremonijama katolicizma. Ova sličnost ne mora da bude samo slučajna. Moguće je da je stari Egipat doprineo velelepnom simbolizmu katoličke crkve, a takođe i bledim apstrakcijama njene teologije. Zaista, u umetnosti, Izida predstavljena kako doji malog Hora toliko je slična ikonama Bogorodice i deteta da su je neki hrišćani obožavali, pogrešno misleći da ona predstavlja Bogorodicu. Izidi, u njenom kasnijem svojstvu zaštitnice moreplovaca, Devica Marija možda duguje svoj lepi naziv Stella Maris, Zvezda Mora, pod kojom je obožavaju burom gonjeni mornari.“ Džejms Frejzer, Zlatna grana, drugi tom, BIGZ, Beograd, 1992, str 56. 

Džerald Mesi je iscrpno pisao i povlačio paralele između hrišćanstva i učenja egipatske „Knjige mrtvih“, ukazujući da je hrišćanstvo dekadentan i osiromašeni izraz egipatskog nauka. Da parafraziram samo nekoliko njegovih navoda koji govore o egipatskom poreklu hrišćanskih misterija: misterija Device Majke; dvanaestogodišnji dečak koji se preobražava u čoveka od trideset godina; preobražaj mrtvog Ozirisa u živog Horusa silaskom Duha svetoga, odnosno ptice sa ljudskom glavom; misterija božanskog bića u tri osobe; uskrsnuće i podizanja; transsupstancijacija; regeneracija nakon krštenja; pomazanje; euharistija itd. Po Mesiju, egipatske misterije su izvor hrišćanskih, gnostičkih, kabalističkih i masonskih misterija. Mesi tvrdi da je pomazani Hrist mistični a ne istorijski lik koji potiče od koncepta egipatske mumije po dvostrukom karakteru Ozirisa u svojoj smrti i Ozirisa u uskrsnuću.

Po Rudolfu Štajneru, na Zemlji postoji zakonitost neke vrste duhovnog geografskog determinizma. Naime, u Africi je najjači uticaj Zemlje na ljudska bića u njihovom detinjstvu i mladosti, u Aziji je to u njihovim srednjim godinama, a u Evropi u starosti. Dalje ka zapadu je zemlja smrti. Sva kultura koja nastaje na zapadu, u skladu sa tom šemom, jeste kultura smrti, kultura lišena duše. Revitalizacija, ako ćemo se ravnati po Štajneru, podrazumeva pokret ljudskih masa i središta sveta sa Zapada na Istok. Kao idealna destinacija figurira središnja Azija negde na prostoru današnjeg Kazahstana. To je idealno geografsko odredište buduće prestonice sveta, civilizacijskog srca novog čovečanstva koje teži kreativnosti i životu. U nekoj sledećoj etapi, to bi značilo pomeranje centra sveta nazad u detinjstvo, u Afriku, odnosno u region delte Nigera. Svojevrsna afrikanizacija je, dakle, ishodište ere Vodolije u geopolitičkom i geoezoterijskom smislu. I tu se ponovo vraćamo na Egipat, jer sve što je doživelo vrhunac u drevnom Egiptu, ima svoje uzore u još drevnijoj podsaharskoj Africi. Kenet Grant, u knjizi „Kultovi senke“, tvrdi da su se u zapadno-afričkim fetiškim kultovima očuvala neka od prvobitnih imena za magijsku silu koja su se u poznije doba uklopila sa starom egipatskom i haldejskom tradicijom. Po Grantu, ofidijanski (zmijski) kult unutrašnje Afrike nastavljen je i razvijen u drevnom Egiptu u obliku drakonijanske tradicije. Grant na jednom mestu prikazuje zanimljivu analogiju: 

„Najstariji oblik „fizičke geografije“ zasnivao se na ženi: žena dole kao zemlja, žena u visinama (tj nebeska Nuit) kao nebo. Bilo da se radi o ženi dole okrenutoj nogama ka sazvežđu Velikog Medveda – Boginja Sedam Zvezda – ili o ženi na nebu u liku Velikog Medveda, unutrašnja Afrika bila je materica sveta, Egipat izlaz (stidnica) ka Severu, a sam Nil obličje stidnice žene dole.“ Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str 25. 

Oživljavanje interesovanja za Egipat, odnosno ispoljavanje duha Egipta u našem vremenu i u našoj kulturi, jeste put koji vodi u afrikanizaciju svetskog duha, jer egipatski koreni su afrički. Istovremeno sa tim dešava se i oživljavanje astrologije, interesovanja za stelarnu magiju, zvezdu Sirijus, za Đavola, Satanu, Seta, Ktulua, Vudu, Tantrizam itd.

Konvencionalna monoteistička ideja o slobodnoj volji kojom je Bog darovao ljude predstavlja iskrivljenje ideje o magijskoj volji koja postoji kao uspavana potencija u ljudskom biću a ne kao sudbinska datost. Sloboda izbora nije sloboda volje jer čovek lako može postati rob sopstvenog izbora. Bog Šu u nekom značenju predstavlja oličenje čoveka čija je volja aktivirana, dakle slobodna, ali to je idealna projekcija, boga kao čoveka i čoveka kao boga. To nije svaki čovek, koji u ključu monoteističke interpretacije bira između vere i nevere, između Boga i đavola, između ispravnosti i greha, pa je zato njegova volja slobodna. Slobodna volja ne može biti svedena na odabir jedne od dve opcije. Kao mutacija tog učenja u modernom dobu javlja se učenje o slobodi, liberalizmu, libertenstvu, slavi se nekakva sloboda, zahteva se sloboda, oslobođenost od stega mračnog i dogmatskog mišljenja itd. To nije ništa više nego mutacija ideje o tome da ljudsko biće ima nekakvu slobodu izbora, pa sledstveno tome i slobodnu volju. To je nalik iskrivljenoj slici egipatskog boga vazduha koji razdvaja Nebo i Zemlju. Možemo dakle reći da je drevni Egipat na neki način oživeo u našem vremenu, ali bojim se da imamo posla sa oživelom mumijom, sa nečim što je mrtvo te na neprirodan način, poput kakvog zombija, pridignuto u lažni život. 

Ovo što u naše vreme slovi za egipatske bogove samo su ljušture i senke nekadašnjeg velelepnog sjaja kada su ti bogovi živeli u punoj snazi, kada je postojalo carstvo koje je te bogove obožavanjem održavalo u zemaljskoj prisutnosti. Sada su to jalove senke koje nadahnjuju moderne žrece egiptomanije. Egipatski bogovi odavno više ne stanuju ovde. Danas imamo na delu nešto nalik nekromantijskom spiritizmu. Tom spiritizmu nije dovoljno dizanje davno umrlog Egipta. On bi da otkopava još dublje pa da iz okeanskih dubina vaskrsne mitsku Atlantidu, ili još dalje, da probudi drevnog Ktulua. Da bi duh drevnog Egipta ponovo bio živ i snažan, neophodno je prisustvo živog boga na zemlji, a to u tom kontekstu jedino može biti faraon. Moderni duh bi da uživa i da se baškari u egzotičnom isijavanju drevnih kultova, ali nije spreman da se odrekne svoje ušuškanosti u hronocentričnu sliku u ogledalu uokvirenu mentalitetom zapadne civilizacije. Oživljeni kultovi i magijske struje drevnih vremena podrazumevaju i uspostavljanje odgovarajućih društvenih vrednosti i poretka. Imajmo na umu da, slikovito govoreći, tamo gde Ktulu ili bog Set obitava, nema ljudskih prava, a nema ni čoveka kakvog mi znamo.

Magijski atlantizam

Ghuedhe (Gede) by Karlo Danilović

Već sam na ovom blogu ukazivao na simbolički značaj ušća dve najveće reke američkog kontinentalnog kompleksa: Amazon i Misisipi. Međutim, ono što tada nisam pomenuo jeste njihovo saglasje sa ušćem afričke reke Niger, čija je šira regija značajno kultno i magijsko središte, a čiji se ogranak, putem trgovine robljem, proširio na karipsko-brazilsku regiju. Američki kontinent i Afrika su tokovima svojih najvećih reka okrenuti jedno prema drugom. Čak su i dve delte – Amazona i Nigera, na sličnoj geografskoj širini. Južno od Nigera, nalazi se i ušće moćne centralnoafričke reke Kongo, čiji je južnoamerički pandan još južnije smeštena reka La Plata. Osim toga dugačkim planinskim masivom Kordiljera, kao da je stvoren panamerički zid prema Pacifiku, praktično okrećući leđa velikoj zapadnoj vodenoj masi i svetu iza nje, otvorivši se ka istoku, odnosno ka atlantskom basenu i afričkom kontinentu. Odavno je poznata i sličnost i skoro „anatomska“ uklopivost između brazilske i zapadnoafričke obale koja oivičuje veliki kontinentalni Gvinejski zaliv. Istina, jugoistočni deo Afrike putem toka reke Zambezi otvara se ka Indijskom okeanu, svedočeći o vekovnim vezama istočnoafričke obale sa južnoazijskim oblastima. Istovremeno, moćna reka Nil povezuje severoistok Afrike sa mediteranskim i evropskim svetom na koji je vršen snažan religijski uticaj iz Egipta putem sistema proročišta. Te činjenice ukazuju na središnji položaj Afrike u odnosu na sve ostale kontinente.

Istovremeno, slobodan sam zaključiti, nije Severna Amerika (ili Amerika uopšte), svojim pozicioniranjem praktično od Severnog do Južnog pola i između dva okeana, centralna svetska regija, niti je to Evroazija kao najveća kopnena masa i najveće svetsko ostrvo. Upravo je to Afrika, posebno ako se uzme u obzir njen položaj i oblik koji sledi vektore istok-zapad (na severu kontinenta) i sever-jug. Afrika je krstastog oblika, s tim što je levi, odnosno zapadni krak tog krsta duži od istočnog (izraženog u tzv Rogu Afrike). Istočni krak afričkog krsta simbolički označava Etiopija u istorijskom i kultnom smislu, dok je sakralni nosilac zapadnog kraka sveti grad Ifa u zapadnoj Nigeriji, sve do zemlje Dogona u Maliju. Severni krak afričkog krsta obeležen je drevnom egipatskom civilizacijom i kulturom čija je najjača tačka plato Gize sa njenim sakralnim piramidalnim kompleksom i sfingom. Negde sam pročitao da je plato Gize svojevrsno središte sveta budući da ako tu povučemo liniju duž ose sever-jug (umesto one koja prolazi kroz Grinič), površina svetskog kopna koja bi se tom podelom našla na istoku bila bi jednaka onoj na zapadu. Istovremeno ukoliko bi kroz plato Gize povukli liniju koja bi opasivala Zemlju u pravcu istok-zapad (umesto ekvatora), površina svetskog kopna severno od te linije bila bi jednaka onoj koja bi ostala na južnoj strani. Naposletku na jugu Afrike imamo tačku čiji je izraz misteriozni Veliki Zimbabve. Afrika u širem smislu, nije samo afrički kontinent, nego obuhvata i Arabiju, odnosno Bliski Istok pa i Evropu, odnosno njene mediteranske i atlantske oblasti. Sa afričkim svetom povezana Amerika tvori jedan širi kompleks čije je srce smešteno u dubinama Atlantika. U tom smislu zapravo nije važno da li je Atlantida uopšte postojala, jer je kao simbol ona stvarna, kao agregat magijske moći. Današnja civilizacijsko-politička osovina na relaciji Severna Amerika – Zapadna Evropa, u svetlu rečenog predstavlja neku vrstu vulgarnog pobačaja u poređenju spram metafizičkog značaja magijskog atlantizma.

Na prvi pogled deluje čudno i iznenađujuće, ali savremeni okultista Dejvid Bet, u knjizi „Voudon Gnosis“, pravi paralelu između nordijskih i zapadnoafričkih bogova, uz tvrdnju da oni imaju iste, atlantske korene. Zapravo, reč je o varijacijama poreklom iz istog magijskog izvora, drevne Atlantide. Tako recimo Bet povezuje Odina sa Dambalom, Frigu sa Ajdom, Lokija sa Legbom, Freju sa Erzuli, Baldera sa Gedeom itd. Upravo je vudu religija (uostalom kao i sve tradicionalne afro-američke i afričke), jedina od još uvek živih religija, tako neposredno i najčvršće povezana sa atlantskim izvorima. Na primer, domorocima Konga nije bilo teško da razumeju poruku katoličkih misionara kada su im ovi propovedali o Isus Hristu, budući da su u tom liku mogli naći pandane u svojoj tradicionalnoj religiji, a što se može reći i za sam simbol krsta. Isusova čudotvorna isceljivanja bolesnih i oživljavanje Lazara, takođe su sastavni deo i njihove religije. Raspeće na Golgoti (lobanja) simbolički se uklapa u autohtoni afrički religijsko-magijski pogled na svet. O svemu tome piše Nikolaj de Matos Frisvold u knjizi „Palo Mayombe, The Garden Of Blood & Bones“. On pominje i paralelu sa bliskoistočnim bogom sunca Šamašom koji je važio za lobanju nad lobanjama. Podsetiću na vezu simbolizma lobanje sa proricanjem te sa proročkim svojstvom Sunca (Apolon). Vudu božanstvo Gede Nibo poglavar je porodice duhova, odnosno loa smrti ali i života. Poput Hrista, i Gede stoji na raskršću između života i smrti. Obojici je svojstven krst. Kenet Grant daje lep uvid u afričko ili transafričko poreklo mnogih magijskih i religijskih pojava. Govoreći o kabalističkom dijagramu Drveta života i univerzalnosti primene njegove šeme, Grant kaže sledeće:

„Njegova šema je u stanju da rasvetli tajanstvene sisteme klasične antike pozivanjem na one kultove iz kojih su oni prvobitno proistekli: kultove Afrike. Štaviše, tragovi nekih od najnejasnijih magijskih jezika još uvek postoje u nekim od božanskih imena, imena mesta i drevnih dijalekata Afrike. U zapadno-afričkim fetiškim kultovima, na primer, očuvala su se neka od prvobitnih imena za magijsku silu koja su se prenela i integrisala sa egipatskom i haldejskom tradicijom u mnogo poznije doba. Panteoni ovih prvobitnih kultova krcati su imenima koja navode na enohijanske, atlantiđanske, pa čak i još ranije korene. Odudua, Vrhovna Roditeljka, koju su obožavali narodi Joruba, Dahomej, Benin i neka okolna kraljevstva, bilo je bez sumnje ime-tip i koren najstarijeg božanstva poznatog čoveku, kasnije obožavanom u muškom obliku kao Od, Ad ili Had, Hadit, haldejski oblik Seta. Slično tome, Ol-i-orun ili Oludumare Svemoćni nosi očigledno enohijanske odjeke, dok ime Oga-ogo, Najslavniji, podseća na Ar-O-Go-Go-Ru-Abrao... (misli se na antički ritual Nerođenog, Akefale)... Oba ova božanstva, Oliorun i Oga-Ogo, su izrazi Aina, ili Oka Praznine, koje je u tom prvobitnom afričkom kultu bilo poznato kao Elemi, ime za koje se govorilo da je neizrecivo. Ono je bilo ekvivalent imena El ili Al, koje se nastavilo u Drakonijanskim kultovima kao El Šadaji ili Al Šejtan, stelarno božanstvo koje su obožavali Arapi i Jevreji i najraniji naseljenici u Sumeru. Alemi ili Alhim postalo je Elohim biblijskog nauka.“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 35/6.

To su, dakle, varijacije starih bogova legendarne Atlantide, njihov magijski i mitski odjek sačuvan do našeg vremena. Reč je o izrazima mitskog i metafizičkog Zapada i ispoljavanjima magijskog duha atlantizma. Taj atlantizam je magijskog porekla i ne bi ga trebalo mešati sa aktuelnim geopolitičkim i ideološkim izrazom pod istim imenom koji je, pre svega, vulgarne i materijalističke prirode, odnosno neka vrsta civilizacijskog izopačenja izvorne atlantske prirode (sa kojom jedino postoji paralela u ludilu koje je uzrokovalo uništenje Atlantide). Atlantizam o kome govorim jeste ezoterični odsjaj duha mitske Atlantide. Odrazi tog duha poprimali su različite oblike te obuhvatali narode i kulture sa svih obala Atlantika, od dalekog juga do krajnjeg severa, od Patagonije do Skandinavije. Naravno, taj atlantizam nije uvek čist već je često pomešan sa drugim elementima te vidljiv u dekadentnim oblicima. Njegova ključna simbolička ispoljavanja su Ostrvo i More a što se simbolički može krajnje pojednostaviti na krug sa tačkom u središtu. Najpoznatija ključna reč tog ezoterijskog atlantizma poznata na Zapadu je Avalon (ostrvo jabuka, ostrvo mrtvih, ostrvo staklenih tornjeva, odnosno britanska verzija Atlantide) i Tula (najudaljenija zemlja na dalekom severozapadu, iza Britanije, a na sanskrtu označava znak Vage koja je u ezoterijskom kontekstu postavljena na zapadu), ali takođe to mogu biti i mnogi manje poznati pojmovi. Uzmimo za primer egipatsko Aalu (ognjeno ostrvo na dalekom zapadu). Mit o ognjenom ostrvu u Atlantskom okeanu postoji i kod Apača koji pripovedaju o dolasku njihovih predaka sa takvog ognjenog ostrva koje je nestalo u velikom potopu itd. Mnogo je knjiga napisano na temu širenja atlantizma po zemljama atlantskog priobalja, pa i dalje, nakon ali i pre glasovite kataklizme. Nije mi namera da ovde dokazujem postojanje Atlantide, već da ukažem na jednu matricu ezoterijske prirode čiji je zajednički imenitelj iščezlo mitsko ostrvo u Atlantiku. U tom smislu Atlantida nije ništa manje ili više stvarna od Mojsija, Sodome i Gomore, Nojeve barke, Isusa Hrista ili Apokalipse. O tome sjajno piše Dimitrij Mereškovski:

„Atlantizam bi mogao biti najbolji naziv za religiju Kecalkoatla-Atlasa, zbog drevnog korena oba njihova imena: atl – možda korena čitave Atlantide. Šta je Atlantizam ovde, na drevnom Zapadu, Hrišćanstvo pre Hrista – u paganskim misterijama bogo-čoveka koji pati – jeste na drevnom Istoku. Tajna Istoka i Zapada jeste – Krst... Naravno, za nekrštene ili one koji zaziru od krsta, krst na Golgoti znači tako malo kao krst na Jukatanu: tamo je on ponižavajuće oruđe rimske torture, ovde magijski znak kiše ili sunca. Ali upućeni na to gledaju drukčije, pa je krst na njih ostavio dubok utisak. Upravo zato u obe te reči – uništeni svet i svet na putu spasenja – postoji jedan i isti krst.“ Dimitrij Mereškovski, Tajna Zapada, Metaphysica, Beograd, 2002, str. 135/6.

„Bog Kecalkoatl, isti onaj koji je na drevnim meksičkim crtežima prikazan kao Atlas nebonosac, bio je rođen kao čovek, smrtan i od smrtne majke, da bi spasio čovečanstvo. Bog je čovek... Oni se sećaju da je izgledao kao hodočasnik iz strane zemlje. Lice mu je bilo belo među crvenokošcima i imao je bradu među ljudima koji je nisu imali. Oni pamte njegovu belu odeću pa čak i njen fin kroj – crveni krstići na belom polju, i visoke, reklo bi se, kraljevske tijare na njegovoj glavi, i grubu, reklo bi se prosjačku obuću. Oni pamte i njegov glas, čas tih poput ćurlika kolibrija, čas strog poput huke okeana. Dok su mu oči bile tako svetle da su ulivale strah u srce kad bi u njih gledali. Srce mu je bilo čisto, poput dečjeg. On nije znao za ženu, a sam je bio poput žene-devojke, uprkos svoje brade, duge kao u Atlasa. Poput Dionisa, Adonisa, Tamuza, Atisa, Mitre – svih bogova iz misterija što su patili, on je u sebi sjedinjavao dve prirode, mušku i žensku... Kecakoatl ne uči da se prinose krvave žrtve, bilo životinjske ili ljudske, bogu ljubavi, već plodovi i cveće, i molitve i čisto srce.“ Mereškovski, Tajna Zapada, str. 132/3.

Podsetio bih ovde na temeljnu ideju američke mormonske religije po kojoj se Isus Hrist, vaskrsavši, ukazao i narodu američkog kontinenta. Formula atlantizma jeste ona tarot arkane Obešeni čovek, a to je formula umirućeg boga i njegovog povratka, formula vode, posvećenja i iskupljenja vodom, formula potopa. Ipak, imajmo na umu i da je to formula krvi, odnosno žrtvovanja. Mereškovski, u „Tajni Zapada“ kaže da utoliti žeđ krvožednog boga označava mitologiju žrtvovanja, odnosno spoljašnju ideju, dok je tajna ideja izraz misterije: sjediniti se s bogom u žrtvi. Učesnici obreda jedu meso i piju krv ljudske žrtve, pošto je sam bog žrtva. Mereškovski pravi paralelu prinošenja žrtvi bogu Tlaloku, Posejdonu crvene puti, na jednom kraju srušenog mosta, u Americi, dok se na drugom kraju, u Africi, slične žrtve prinose bogu Olokunu, tamnoputom Posejdonu. U mitu o Kecalkoatlu privremeno pobeđuje mračna religija-magija, dok bog svetlosti odlazi uz obećanje da će se vratiti. Istorijski, američki kontinent osvojilo je zlo u obliku hrišćanske verzije Kecalkoatla. Osvajači su došli i doneli, isprva katolički a potom i protestantski krst, bibliju, mač, topove, bolesti i nepojmljivu jagmu za zlatom i prisvajanjem bezmalo svega. Doneli su svog Kecalkoatla – Isusa Hrista, pa se na neki uvrnut način može reći kako se bog koji je obećao da će se vratiti zaista i vratio, samo što to nije bilo ono pravo. U Americi se Hrist pojavio kao Antihrist. O tome Mereškovski kaže:

„Moguće je da zemlja Izlazećeg Sunca, Tlapalan, kontinent ili ostrvo s one strane okeana, kuda je otišao, da se kasnije vrati, bogočovek koji pati, Kecalkoatl-Atlas, nije ništa drugo do Atclan-Atlantida. Značenje toga je jasno: šta je bila prva Atlantida i zašto je stradala, može se suditi prema drugoj – Atlantidi-Americi.“ Mereškovski, Tajna Zapada, str. 136.

Godina 1492. za autohtoni američki svet bila je osvit tame jer, kako to kaže Mereškovski, krst je bio dat čoveku kao oruđe spasenja, ali ga je čovek pretvorio u oruđe razaranja. Ipak, imajući na umu običaje masovnih žrtvovanja u Centralnoj Americi, pod krstom i u ime krsta, biće da je tama zavladala ključnim delovima novog sveta i pre dolaska španskih konkvistadora. Uništenje prvog čovečanstva opisanog u bibliji (ali i u vavilonskim te sumerskim mitovima), a što u neku ruku jeste, kako Mereškovski zaključuje, uništenje Atlantide, nije bilo samo fizičko već i duhovno. Zašto je Atlantida propala? Može se o tome spekulisati, a po Mereškovskom, razlog je rat (uz korišćenje izuzetno destruktivnog oružja), što nas vraća u sadašnji istorijski trenutak u kojem živimo pod stalnom pretnjom upotrebe nuklearnog naoružanja. Simbolizma radi, dve najjače suprotstavljene nuklearne sile upravo su ona najveća na američkom i najveća na evroazijskom kontinentu. Upravo je to ono ludilo koje je uništilo Atlantidu.

„Oni su pili krv, kaže Platon o Atlantima. Oni su pili krv, kaže Enoh o Nefilima. Oni su pili božju krv, jeli su božje telo i potom uništavali jedni druge, a završili su tako što su jeli vlastito meso i pili vlastitu krv. Bela magija je postala crna, sunce je potamnelo, osovina sveta se zaljuljala, nebo je palo na zemlju i došao je smak sveta. Uništiću sve što sam stvorio. Potopiću zemlju i sve će ponovo prekriti voda - ta odluka egipatskog boga Atuma je bila, možda, zapisana u saiškom hramu skupa sa mitom-istorijom o kraju Atlantide.“ Mereškovski, Tajna Zapada, str. 139.

Činjenica da je atlantizam još uvek najprisutniji u religijsko-magijskim tradicijama afričkog porekla ukazuje na središnju ulogu tog kontinenta u njegovoj akulturaciji. Afrika, bez obzira na njenu izloženost vekovnoj agresiji hrišćanstva i islama, a potom protestantskog i pseudoprotestantskog evangelizma, kolonijalizma te globalizacije, i dalje održava vezu sa atlantskim korenima. To ukazuje upravo na Afriku kao na žarište i prvu dijasporu atlantizma, odakle se putevima akulturacije prenosio na Aziju, mediteranski svet i Evropu (koja je i sama imala svoje atlantske misterije u obliku druidizma na britanskim ostrvima). Drugo žarište koje se nalazilo na američkom kontinentu, brutalno je uništeno evropskom kolonizacijom, mada je već bilo u fazi izopačenja. Kolonijalna trgovina afričkim robljem imala je za posledicu i preseljenje afričkih kultova koji su u novoj domovini dobili novi i sinkretički karakter. Era Vodolije sa sobom donosi određenu re-atlantizaciju upravo kroz jačanje i širenje uticaja afričkih magijskih struja čija je vitalnost odolevala zubu vremena i profanizacije. Naravno, to će imati i svoje profane i vulgarno-materijalističke posledice koje će se odraziti u mentalitetu i modalitetima globalizacijskih procesa, jer će uporedo sa ezoterijskim atlantizmom marširati vulgarna praznina geopolitičkog i ideološkog atlantizma. Sudbina ovog poslednjeg biće poput sudbine prvobitnog atlantskog izvora, čijim će lešom smetlište istorije budućnosti, odnosno kolekcija abortusa novog eona, biti obogaćena.