O dosadnosti Raja

Zašto su predstave o Raju mahom dosadne a one o Paklu uzbudljive i zanimljive, čak i kada su užasne? Nekako je uvreženo mišljenje da je Raj dosadno mesto u kome se ništa ne dešava. Dobra zabava, navodno je u Paklu. Pa ipak, Pakao ne bi bio to što jeste da je tamo baš sve tako fantastično, kako to sugerišu raširene stereotipne predstave. Naravno, ovakva pitanja deluju više kao razbibriga nego kao ozbiljna zapitanost, pre svega zato što duh modernog (i postmodernog) doba takve toponime stavlja u domen geografije fantastičnog, i to u znatnoj meri prevaziđenog fantastičnog. Današnji um je nekako prevazišao tu izanđalu podelu na nekakav Raj i Pakao, odlažući tu dihotomiju na smetlište istorije fantastičnih pretpostavki i predstava. U te stvari veruju samo zatucani vernici, dok sekularizovani svet na to gleda čisto kao na fantaziju. 

Čak su i među onima koji su zašli malo dublje u svet ezoterijskog i okultnog, brojni oni koji takođe odbacuju te prevaziđene predstave o onostranom te radije govore o multiverzumu, o drugim dimenzijama, paralelnim svetovima, o višem i nižem astralu, o nivoima postojanja, energijama i sl, u šta bi se negde i nekako mogle uklopiti i te predstave o Paklu i Raju, kao varijante u mnoštvu gotovo bezbrojnih mogućnosti. Pa ipak, predstave o rajskim i paklenim predelima uporno opstaju kako god ih mi razvrstavali ili tretirali u našem poretku ideja i svetonazora. Sa druge strane, razne tradicije imaju sledeće toponime / areale kao što su jevrejski Šeol, actečki Tlalokan, tibetanski Bardo, iranski Činvat most koji vodi ka Pakohu (raj) ili Dužaku (pakao), grčki Had koji ima svoj rajski predeo Asfodel i duboki Tartar za prokletnike, vavilonski Irkala ili Erec, sumerski Kur, nordijski Helheim, odnosno Hel, ili Valhala za odabrane ratnike, islamski Dženet (raj) i Džehenem (pakao), indijski Naraka (pakao) i Pitrloka (svet predaka), kineski Diju, itd. Dakle, za tradiciju nema mesta sumnji o prirodi tih fantazmičkih lokacija u vezi kojih postoje određene manje ili više razvijene predstave. 

Nedavno sam na jednoj popularnoj crnomagijskoj okultnoj grupi na Fejsbuku zapazio komentar jedne osobe koja je oduševljeno i gotovo s nevericom svedočila o tome da su "te stvari stvarne". Navodno, ta osoba je sa skepsom prizivala demone u skladu sa demonolatrijskim uputstvima i uskoro se uverila kada je sa druge strane došao veoma konkretan odgovor. Dakle, te stvari su stvarne - those things are real! Pa naravno da jesu, šta ste vi mislili!? Takođe, zašto je mašti češće lakše da zamisli užase, paklene prizore i dešavanja, zašto lakše uđe u horor nego u blaženstvo, koje se često povezuje i sa erotskim motivima? Ne možemo ne primetiti lakšu i bržu dostupnost infernalnih i htonskih sila nego onih nebeskih. Zapravo, ovo su sve retorička pitanja i konstatacije. Odgovor na njih je gotovo očigledan. 

Istančanija je i bliža granica koja deli demonski od ljudskog sveta. I ta granica još je tanja, ako je ima uopšte u svetu snova nego u nama poznatoj i uobičajenoj stvarnosti, koju takođe olako prihvatamo. Hajde prvo da vidimo koje su osnovne osobine infernalnog areala i paklenskih energija. Izdvojio bih ono najosnovnije: haotičnost, odnosno diskontinuitet prostora i vremena, što znači da se prostor ne prostire logično i smisleno, niti vreme teče pravolinijski. Za razliku od toga, prostor u našem svetu je logičan i smislen, a vremenski tok pravolinijski. Na šta nas podseća haotičnost paklenskog ambijenta? Zar to upravo nije opis ambijenta u kome se odvijaju naši snovi? Nisu li upravo snovi često poprište noćnih mora, raznih užasa, ali i užitaka, šaputanja onostranog i poruka druge strane, predskazanja i ukazanja? Otud, nije li smisleno povući određenu paralelu između htonskog i infernalnog sveta sa svetom snova ali sa arealom smrti? Nije neophodno da snovi budu mračni, strašni ili neprijatni. Mogu biti idilični, fantastični u pozitivnom smislu, obojeni, svetli, realistični, ponekad erotski i puni raznih užitaka, no često bivaju besmisleni, plitki, i brzo ih zaboravimo. U suštini, diskontinuitet prostora i vremena ukazuje na fragmentiranu, odnosno izdeljenu svest, što u mnogome podseća na neke opise dešavanja nakon smrti, osim ukoliko nismo uspeli da na neki volšeban način sačuvamo svest.

Sa druge strane imamo rajske i nebeske ambijente koji su mahom osvetljeni i u kojima vreme kao da stoji. Osnovno svojstvo takvih ambijenata je statičnost i nepromenljivost te umanjeni značaj prostora i vremena. Tamo je fokus na svetlosti i zvuku, odnosno vibraciji i nitima koji sve prožimaju, čineći svaku promenu besmislenom i nepotrebnom. Prosečni um navikao na užurbanu aktivnost bi rekao dosadno. Ipak, predočimo sebi jedan beskrajan trenutak potpunog užitka na gotovo nezamisliv način. Zato je to dosadno, jer nedostaju reči opisa, nedostaju slike, imaginacija je u tom smislu oskudna i gladna.  

Po kabalističkim šemama, univerzum se sastoji od četiri nivoa od kojih se svaki prostire u po deset sfera emanacija. Otud možemo govoriti o četrdeset nivoa stvaranja. Tom broju možemo prodružiti čisto klipotski svet koji se takođe prostire u deset emanacija razaranja, čime upotpunjavamo kabalističku kosmičku šemu na pedeset elemenata. Ta kabalistička mandala simbolički ukazuje na složenost prirode univerzuma. Ostajući u domenu kabale saznajemo da četiri osnovna nivoa odgovaraju po jednom od četiri slova Imena Božjeg - Tetragramatona, odnosno IHVH. Uobičajeni nivo naše svesti je u onom najnižem i najgrubljem nivou koji označava poslednje slovo Tetragramatona i materijalni svet, odnosno asijah. U tom smislu, naše bitisanje je smešteno u arealu Malkuta, desetoj emanaciji asijaha, koja, ukoliko usmemo u obzir svih pedeset sfera, zauzima broj 40. Dakle, kabalistički, naš svet je zaveden pod rednim brojem 40. To je Zemlja u materijalnom smislu. 

Iznad našeg nivoa grube materije, tj. asijaha, nalazi se suptilniji plan jecirah, takođe rasprostranjem u deset emanacija. Jecirah se uobičajeno naziva anđeoskim planom te se ponekad poistovećuje sa domenom Svetog Duha. U tom smislu, ljudsko opažanje i svest mogu se uzdignuti do Malkuta jeciraha. Imajmo na umu da je vrh Drveta života na manje suptilnom planu smešten ispod dna onog Drveta na suptilnijem itd. U tom smislu broj Jedan asijaha se na toj mandali nalazi ispod broja Deset Jeciraha, dok je broj Jedan jeciraha ispod broja Deset narednog nivoa iznad sebe a to je brijah, odnosno arhanđeoski plan. Iznad brijaha je acilut, božanski plan. Po kabalističkoj legendi, Božje Ime se prepolovilo nakon sagrešenja Adama i Eve u Rajskom vrtu što je uslovilo njihov izgon odatle i nemogućnost povratka. U praktičnom smislu to znači da su ljudskim bićima ostala nedostupna dva viša nivoa kosmosa: arhanđeoski i božanski. Čovek te više planove može sagledati jedino kroz vizire jeciraha, ali tu je reč o posredovanom sagledavanju. Zato je ljudima nemoguće da steknu uvid u rajsko stanje već po tom pitanju uglavnom imaju nedostatne predstave što ostavlja utisak dosade. 

Sa druge strane, sa svetom asijaha je isprepletan klipotski svet, odnosno areal ljuštura takođe razdeljen u deset anti-emanacija. To znači da su nam ti svetovi dostupniji, te je otud veoma lakše prizvati njihove žitelje i odlaziti tamo. Zato je ljudsko biće sklono padu, odnosno izloženije je infernalnim uticajima. U skladu sa rečenim, veoma je lako dobijati slike o predelima i fauni paklenskih ili nižih mesta, pretežno htonske prirode, ali ono što znamo o višim svetovima je posredovano, te je u neku ruku često nadograđeno imaginacijom.

Okultista Lon Majlo DiKet (Lon Milo DuQuette) je u knjizi Pileća kabala predstavio četiri plana univerzuma po kabali uporedivši ih sa projektnim biroom za nameštaj. Zamislimo trospratnu zgradu. Na prizemlju je salon u kome je izložen nameštaj. Na prvom spratu radnici oblikuju i sklapaju komade nameštaja u skladu sa nacrtima koji dolaze sa drugog sprata gde sede dizajneri, dok na poslednjem spratu zatičemo marketinške stručnjake i upravu koji mozgaju o potrebama koje njihovi proizvodi mogu zadovoljiti na bolji način od konkurencije. Tako na nivou aciluta, odnosno božanske ravni, imamo upravu koja zamišlja stvari i te koncepte prenosi dizajnerima na nižem spratu. Taj niži sprat je brijah, arhanđeoski nivo, gde se crtaju konkretni komadi nameštaja u skladu sa uputstvima i željama uprave. Potom se ti crteži prosleđuju sprat niže na nivo jeciraha, anđeoskog nivoa, gde vidimo radnike koji na mašinama za obradu platna, kože i drveta izrađuju delove nameštaja koje potom sklapaju i lepe. Gotove komade nameštaja potom spuštaju u prodajno-izložbeni salon što predstavlja materijalni nivo, odnosno asijah.

U skladu sa šemom salona nameštaja možemo zamisliti kako se odvija proces neprekidnog stvaranja pojava i dešavanja u materijalnom svetu koje imaju svoje uzorke na suptilnijim nivoima. Naposletku, Lon Majlovom kabalističkom salonu mogao bih pridodati i podrum, odnosno neku vrstu ostave u kojem su odloženi rezervni delovi, razni neobrađeni materijali, sirovine, otpad. Bio bi to svet klipota, po kvalitetu najbliži materijalnom svetu. Sada biva jasnije zašto je mračne i užasne stvari lakše prizvati na mentalni ekran i u postojanje dok je fenomene čiste svetlosti uopšte teško i zamisliti a kamo li prizvati.

Egregori

Sascha Schneider

Reč egregor je grčkog porekla i izvedena je od égrégoros, što znači „budan“ ili „posmatrač“. O tome možemo čitati u Knjizi o Enohu, gde se egregor opisuje kao anđeosko biće. Knjiga o Enohu, pripisana Nojevom dedi, koji se zvao Enoh, nije kanonska, ali je privukla pažnju zbog svog odeljka poznatog kao Knjiga Posmatrača. Smatra se da je ovaj deo napisan oko 300. godine pre nove ere. Iako je izvorni tekst možda bio na hebrejskom ili aramejskom, nijedan potpuni rani rukopis na tim jezicima nije preživeo. Glavne teme ove knjige odnose se na dvesta „palih“ anđela, njihovo mešanje sa ženama, potom stvaranje rase divova (Nefilima) i njihovo uništenje potopom u biblijskoj Knjizi Postanja. 

Obično se određenje egregora u okultnom smislu tumači kao autonomni psihički entitet sastavljen od misli grupe ljudi i koji na njih utiče. To nije netačno, ali je svakako nedovoljno za razumevanje ovog fenomena. Po drugoj definiciji egregor je, osim pomenutog, ujedno i prebivalište ili kanal za određenu neljudsku inteligenciju, koja povezuje nevidljive, ili skrivene svetove sa svetom u kojem živimo. To je, zapravo, pravi izvor moći drevnih kultova i njihovih religijsko-magičnih praksi.

Poznati okultista Muni Sadu, u knjizi Tarot, kaže da je egregor kolektivni entitet, kao što su nacija, država, religije i sekte sa svojim sledbenicima, pa čak i manje ljudske organizacije. Po njemu, egregori imaju fizička tela, tj. ukupnost fizičkih, astralnih i mentalnih tela svih osoba koje egregor obuhvata. Ukratko, egregor je zbir svih tih elemenata. Učenjak Džojslin Godvin u knjizi The Golden Thread, povodom ove teme kaže da se izraz egregor odnosi na nematerijalno biće koje „posmatra“ ili nadgleda neku zemaljsku stvar ili kolektivitet. Godvin kaže da se egregor uvećava ljudskim verovanjem, molitvama, ritualom, a naročito žrtvovanjem. Ako se dovoljno hrani takvim energijama, Godvin primećuje da egregor može zadobiti sopstveni život i izgledati kao nezavisno, lično božanstvo, sa ograničenom moći u korist svojih poklonika i neograničenim apetitom za daljom odanošću. Tada se veruje da je on besmrtni bog ili boginja, anđeo ili daimōn.

Godvin kaže da su u istorijskom smislu, egregori formirani od strane antičkog sveštenstva da bdiju nad gradovima–državama helenskog sveta, ali i Rimom kao carstvom uopšte. Sve dok je trajala odanost, kultno obožavanje i prinošenje žrtava, smatralo se da su blagostanje i dobrobit države ili polisa obezbeđeni. Međutim, ako bi nastali novi kultovi i energije obožavanja bile usmerene drugde, savez bi bio prekinut i egregor bi počeo da slabi te prestao da podržava zemlju i njen narod. Ezoterijski gledano, ističe Godvin, to se može videti kao razlog propasti Rimskog carstva. Kada stari bogovi i boginje više nisu bili održavani od strane naroda, oni zauzvrat više nisu mogli da podržavaju Rim niti njegove teritorije. 

Prihvatanjem novih religijskih praksi započelo je postepeno odlivanje energije iz tradicionalnih kultova i njihovih pratećih egregora ka novim egregorima. Ujedno, to bi bio i praktičan razlog zašto je jevrejski bog ljubomoran, osvetoljubiv i nemilosrdan kada su u pitanju skretanja jevrejskog naroda, grupa iz tog naroda ili pojedinaca prema drugim bogovima i kultovima, odnosno prema drugim egregorima. Po Godvinu, uspon i pad nacija neraskidivo su povezani sa njihovim odnosom prema nacionalnim bogovima, jer to su stvarna psihička bića kolektiva, iako nisu večna i svemoćna kakvim se obično smatraju. 

Sada bih ovo razmatranje suzio na primer jednog egregora manjeg obuhvata a odnosi se na Hermetički Red Zlatne Zore i njegove derivate. Kao što je poznato Zlatna Zora crpi svoj legitimitet prevashodno na osnovu kontakta sa Tajnim Šefovima koji ujedno čine i osnovu tog magijskog egregora. Ideja posedovanja te veze postala je sredstvo međusobnog razlikovanja okultnih organizacija i njihovih ideologija. Istovremeno, pitanje kako utvrditi da li te veze zaista postoje postalo je predmet mnogih rasprava. To nas dovodi do užeg shvatanja fenomena egregora. Po nekima egregor ima manje veze sa uticajem anđeoskog ili demonskog bića, a više sa time da se bude pod uticajem nekada ljudskih, a sada potpuno usavršenih bića ili majstora. Ovi nekadašnji ljudi, za koje se govorilo da su adepti okultnih umetnosti i nauka, pošto su dostigli najviše nivoe duhovnog prosvetljenja, usmeravali su čovečanstvo na put povratka ka božanskom. Takva bića dobijala su razna imena, poput Nepoznatih Nadređenih, Nevidljivih Majstora, Velikog Belog Bratstva ili drugih uzvišeno zvučećih titula. 

U suštini ova hijerarhija jeste okultna verzija hrišćanskih svetitelja, kabalističkih pravednika, zatim skrivenih imama šiizma, sijana u taoizmu ili bodisatvi u budizmu. Zapravo, adepti nevidljivog bratstva, rozenkrojcerskog ili nekog drugog, koji vode posvećenike zapadnog sveta, često se opisuju kao bića izvan sekte ili veroispovesti, pa samim tim i izvan hrišćanstva. Smatrani su gospodarima svih tradicija i sistema, a što možemo sagledati i kao ezoterijski izvor sveobuhvatnog ekumenizma. Posebno se često opisivalo da oni imaju osobine bliže adeptima istočnjačkih sistema kao što su tibetanska vadžrajana i dzogćen, zatim taoizam, kao i neke indijske jogi tradicije, nego svecima kakvi su opisani u abrahamskim religijama. Najvažnija među tim osobinama bila je sposobnost delovanja kako u fizičkom tako i u psihičkom području kao nezavisno biće. 

Za razliku od nekih ezoterijskih škola koje su zagovarale potpuno rastvaranje ličnosti ili osećaja sopstva, ovi adepti su spoznali ravnotežu između individualnosti i prosvetljene svesti i postojali su kao samousavršena autonomna bića. Ipak, postoje izuzeci ovom shvatanju. Na primer, govori se o savršenim duhovnim bićima koja, iz razloga koji nisu uvek jasni, nemaju mogućnost da deluju neposredno u materijalnom svetu, te im je potreban posrednik neke vrste. To, naravno, znači da se sa tim bestelesnim inteligencijama može stupiti u kontakt, ali i da one mogu želeti da učestvuju u stvaranju egregora ili ga same oblikuju, kako bi obezbedile trajniji mehanizam delovanja.

Prema jednom internom dokumentu Zlatne Zore, o čemu piše okultni autor Patrik Zalevski, eterička veza čini samu osnovu postojanja tog Reda. Odnos člana prema toj „vezi“ odvija se postepeno kroz tri etape, od kojih prva počinje u strukturi zvanoj Spoljašnji Red. U stepenu 0=0, Neofit se prvi put upoznaje sa vezom, što izaziva neku vrstu energetskog naleta u auri, čime se ona širi i povećava se njena gustina. U naredna četiri elementalna inicijacijska stepena Reda, veza uspostavljena u 0=0 se potom otvara da primi nalet energije usklađen sa telesnim elementima. U tom trenutku auru je potrebno neprestano puniti ritualnom praksom i meditativnim vežbama, kako se protok snage kroz vezu ne bi zatvorio, što se dešava ukoliko se neko predugo zadrži u tim spoljašnjim stepenovima. 

Prema dokumentu koji navodi Zalevski, ako član napusti ili bude izbačen iz Reda u nižoj fazi adepstva, veza će se sama zatvoriti, presecanjem svake psihičke povezanosti sa Redom. Međutim, kada učenik uđe u viši stepen portala, njegov lični odnos prema vezi (kao značajnom delu egregora) Reda postaje konkretniji i određeniji. Od portala nadalje, veza prolazi kroz izvesnu promenu. Po prirodi parazitska, ona formira čvrstu ljušturu unutar aure, koja podseća na oblik tela. Providna je i isijava kroz auru iz suptilnih centara tela. Kada se u stepenu 5=6 prihvati u telo, ona se utiskuje u pojedinca za ceo život, osim ako Poglavari koji emituju vezu ne odluče da je ugase. Ako neko napreduje kroz više stepenove ova veza se dalje učvršćuje ritualom. Vrhunac se dostiže u stepenu Adeptus Exemptus i znači da član na tom nivou nije samo učenik već i oficir lože i sastavni deo Reda. Kako Zalevski kaže, u stepenu 7=4, obavlja se ritual nazvan Prenos eteričke veze (obično rezervisan za one koji zauzimaju mesto Poglavara ili će ga naslediti), gde se veza u celosti prenosi adeptu, kako bi mogao da nastavi delovanje.

Pomenuta magijska veza, u svojim različitim fazama, mogla bi se opisati i kao neka vrsta astralnog tunela, koji omogućava pristup određenim područjima suptilnijih dimenzija gde jedna grupa entiteta upravlja svojim oblastima. Po tom gledištu, ukoliko postoji dovoljno veza sa čovečanstvom, oslobađa se više energije čoveku da ostvari deo Velikog Dela. Dakle, kada neko biva primljen u Red, ove veze se polako stvaraju. Zapravo, to je dvosmerna komunikacija. Tim entitetima potrebna je odanost da bi uvećali svoju moć (time što posvećenik vraća natrag nalet energije kroz odanost, ritualno-meditativni rad i obožavanje), a rezultat toga je da se energije dva sveta primaju i preobražavaju sve dok obe strane teže da se usklade. Moram primetiti kako je u tehničkom smislu istovetan način magijskog rada struktura inicijacijskog vampirizma! 

Okultni Red obično deluje na osnovnoj temeljnoj ideji, ali se usredsređuje na različite oblasti razvoja. Neposredan kontakt sa entitetima ostvaruje se tokom vizionarskih putovanja. Ima slučajeva kada adepti otkrivaju da ih njihove vizionarske sposobnosti privlače ka entitetima u oblastima izvan onih osobenih za Red kome pripadaju. U takvim slučajevima, čuvar egregora daje saglasnost ili neku vrstu blagoslova, odnosno opunomoćenja, na osnovu čega bi adepti mogli napredovati do izvesnog nivoa. Potom se od te tačke gradi nova veza sa drugim skupom entiteta ili drugim egregorom. 

Dakle, vidimo da su egregori istovremeno neodređeni i opšti ali i veoma precizni u poimanju okultista. Proučavanjem egregora možemo mnogo naučiti o svetu u kome živimo, o skrivenim uticajima i uzrocima mnogih religijskih, kulturnih, naučnih, tehničkih i civilizacijskih pojava u istoriji čovečanstva. Takođe, u tim egregorima možemo pronaći ključeve tumačenja aktuelne civilizacijske, pa i političke stvarnosti u kojoj se nalazimo.

Isusovo poreklo i Sveti Gral

Nisam sklon verovanju u postojanje direktne Hristove krvne loze, jer je i samo postojanje njegove ličnosti upitno. Verovatno zaista jeste postojao neko nalik biblijskom Isusu, ali u krajnjoj liniji to je bez značaja budući da je njegov mit i te kako živ a što ga na neki način opredmećuje. Odnosno, postvaruje ga vera onih koji veruju u njega kao spasitelja od smrti. U tom smislu je i teorija o Svetom Gralu kao simbolu Isusove krvne loze jedna zanimljiva tema, jer možda ona ne govori toliko o Isusovoj krvnoj lozi u užem smislu, nego o mesijanskoj krvnoj lozi kao takvoj, koja vodi poreklo iz plemena Judina, odnosno od kralja Davida. Kao dokaz za tvrdnje o Isusovom potomstvu navodi se jedan detalj iz Jevanđelja po Jovanu (19:25-27, prevod Emilijan Čarnić):

„A kod Isusova krsta stajahu njegova majka, i sestra njegove majke, Marija Klopina, i Marija Magdalina. A Isus, videvši majku i kraj nje učenika koga je ljubio, reče majci: ženo, eto ti sina. Zatim reče učeniku: eto ti majke. I od onoga časa uze je učenik k sebi.“

Upravo u ovom stihu zagovornici svetogralovske loze vide snažnu indiciju o seksualnoj vezi Isusa Hrista i Marije Magdalene čije navodno potomstvo predstavlja nosioce božanske krvi. Naravno, svako ko je čitao jevanđelja nije mogao a da ne zapazi Isusov radikalno negativan stav po pitanju razmnožavanja, po čemu je potpuno odudarao od zvanične jevrejske verske doktrine koja je nalagala rađanje i stavljala prokreaciju u središte bračnog života. I mimo toga, moglo bi se reći da bi osoba takvog ranga kao Isus Hrist bila izvan takvog oblika telesne strasti. Međutim, misaonog eksperimenta radi, ukoliko pretpostavimo stvarno postojanje osnova nekakve eventualne veze seksualne prirode između Isusa i Marije Magdalene, uvidećemo da bi nosioci te božanske krvi bile upravo žene a ne muškarci. 

Dakle, po toj pretpostavci, krv Isusova bi se prenosila sa majke na ćerku, budući da je, po bibliji, i sam Isus potomak kralja Davida, mada po tom pitanju ima značajnih nedoumica, što ću pokušati malo dalje da razjasnim. Po onome šta piše u jevanđelju po Mateju, Isus je kraljevskog porekla po svom "ocu" Josifu. Prenebregnimo tu činjenicu i za trenutak zamislimo da je, umesto Josifa, Isusova majka Marija rodom iz kraljevske loze, za šta ima neke osnove u jevanđelju po Luki. I potom na tu računicu dodajmo i pretpostavljenog Isusovog potomka. U tom slučaju, u središtu ove pseudomitološke priče imali bismo ženu, odnosno kontinuirani niz žena kao žive kontejnere krvi (ideja Svetog Grala), koje nose božansku moć i ključ manifestovanja Mesije, što je i ideja fame o tajni Sionskog priorata i potonje eksploatacije te teme od strane Dena Brauna. 

Zapravo, izvesni Pjer Plantard je pedesetih godina XX veka pokrenuo tu famu tvrdnjama da je Isus bio oženjen Marijom Magdalenom, i da su imali potomstvo koje se u Srednjem veku nastavilo kroz dinastiju Merovinga (franački vladari iz 5–7. veka), jer je Marija, navodno, pobegla u tadašnju rimsku provinciju Galiju. Ona je sa sobom povela i Isusovo dete (ili decu), čiji su potomci nekoliko vekova kasnije osnovali merovinšku dinastiju. Time se sugeriše da je Sveti gral zapravo kraljevska krv, sang réal (fr. kraljevska krv), igra reči sa San Graal (Sveti gral).

Žene u pretpostavljenoj genetskoj liniji, izraženo jezikom Apokalipse, jesu sve od reda žene „ogrnute Suncem“, solarne Maje, tj Marije, (MAJA + solarno R = maRija), jer svojim porodom one učestvuju u međugeneracijskoj izgradnji drugog Hristovog dolaska. Rađanje je njihova suštinska svrha, što deluje u potpunoj suprotnosti sa ukusima današnjice, kao i sa načelima asketizma. Možda te žene mesijanske krvne loze nisu obične žene, dok imperativ rađanja nije tek izraz nekakvog patrijarhalnog viđenja uloge žene. Imajmo na umu da je rađanje takođe imperativ matrijarhata. Nema ničeg u tradicijama svih meridijana što je u suprotnosti sa imperativom rađanja, a da nije reč o asketizmu. U patrijarhatu, ako je žena nerotkinja, ona biva zamenjena drugom, plodnom ženom. U matrijarhatu je nemogućnost rađanja kraj loze.

Žensko genetsko nasleđe Isusove loze, koje takođe uvažava mogućnost njegovog kraljevskog porekla, moglo bi nas odvesti do jednog indikativnog lika, odnosno do jedne od Solomonovih brojnih žena, poznate kao kraljica od Sabe. Upravo je ona bila nositeljka jedne posebne loze i okultne struje, a što bi moglo baciti sasvim drugačije svetlo i na čitavu priču o Isusu Hristu i predstaviti ga u ključu Puta Leve ruke, iz čega bi mogle biti izvučene zanimljive teorije. Dakle, ukoliko razrađujemo tu pretpostavku, zaključujemo da je linija mesijanskog zaveštanja matrimonijalne prirode, a Mesija je otud Sin Majke a ne Oca, bez obzira što je upravo Otac „onaj koji ga posla“. To je drevna formula nasleđivanja, lunarno-stelarna i suštinski htonska, iako je mit o Isusu Hristu smešten u patrijarhalni kontekst.

Hajde sada da razmotrimo neke biblijske kontroverze Isusovog porekla. Isusov kanonski otac nije bio Josif nego Sveti Duh, a sa druge strane Isusovo kraljevsko poreklo upravo se vezuje za Josifa. Teolozi su po ovom pitanju dali nekoliko glavnih objašnjenja. Prvo od tih tumačenja je pravno (ili zakonsko) nasleđe kroz Josifa. Iako Josif nije biološki otac Isusa, on je njegov zakonski otac. Po jevrejskom pravu, usvojenik ili dete priznato od muža majke ima ista prava kao rođeni sin. Time Isus nasleđuje Davidovu lozu pravno, iako ne biološki. Odatle dolazi i česta novozavetna titula „Isus, sin Davidov“ (npr. Matej 1:1; Luka 1:27; Rimljanima 1:3). Matej 1:16: „Jakov rodi Josifa, muža Marije, od koje se rodi Isus, koji se zove Hristos.“ Dakle, Matej svesno kaže „muž Marijin“, ne „otac Isusov“, ali ipak veže Isusa za Josifovu genealogiju. Ova verzija rodoslovlja, s obzirom da se vezuje za pravni argument, bez obzira što je to pravo utemeljeno na Božjem zakonu, previđa i umanjuje tradicionalno poimanje kraljeva kao sinova bogova, budući da su oni u drevnim obrascima imali sakralnu a ne samo političku ulogu. Dakle, tu vidimo odustajanje ili izopačivanje drevne tradicije zarad zadovoljenja forme. 

Drugo objašnjenje je da Luka daje Marijino rodoslovlje, a ne Josifovo, i time Isus ima biološko Davidovo poreklo kroz majku. Luka 3:23 kaže: „I Isus, kad poče učiti, beše oko trideset godina, i beše, kako se mišljaše, sin Josifov, sin Elijev…“ Po ovom tumačenju, izraz „sin Elijev“ znači da je Elija bio Marijin otac, a Josif njegov zet (što je u semitskoj genealogiji uobičajeno, rodoslovlja se vode preko muških imena, pa se zet može navesti kao „sin“). Dakle, Isus je po majci Mariji potomak Davida, preko linije njenog oca Elija. 

Treće tumačenje, više mističko i teološko, naglašava da Isus ne mora biti Davidov potomak po telu, već po duhu i proročanstvu. Starozavetna obećanja o Mesiji iz Davidove loze (2. Samuilova 7:12–16; Isaija 11:1) shvataju se tipološki, tj. David je slika Mesije, a Isus je ispunjenje te slike. Isus je „novi David“, duhovni naslednik kraljevstva Božjeg, a ne nužno telesni potomak. 

Takođe, od važnosti za ovu raspravu je da osvetlimo i dva Isusova kanonska rodoslovlja. Prvo je rodoslovlje po Mateju (Matej 1:1–16). Matej piše kao da su njegova ciljna grupa jevrejska publika, pa otud naglašava kraljevsku, Davidovu lozu kroz Solomona, Davidovog sina i legitimne kraljeve Judeje. Rodoslovlje ide od Avrama ka Isusu (od starog ka novom). Matej daje kraljevsku lozu po Solomonu, preko Josifa, Isusovog zakonskog oca. Povodom toga, pitajmo se zašto je bitno da Isus bude Mesija po jevrejskim merilima? Odgovor glasi: zarad kontinuiteta Starog i Novog zaveta, jer hrišćanstvo bez jevrejskog prtljaga teško da bi moglo uopšte biti uobličeno i istorijski uspešno. Ne bi bilo legitimno, a ne bi se mogle ustanoviti ni prve hrišćanske zajednice, koje su, setimo se, bile sačinjene isključivo od Jevreja. Da je tako ostalo, hrišćanstvo bi u istoriju ušlo kao jedna od brojnih jevrejskih ili jevrejsko-gnostičkih sekti tog vremena i ne bi postalo kosmopolitska religija.

Drugo rodoslovlje je ono po Luki (Luka 3:23–38) koji piše za nejevrejsku publiku, pretežno za helenski ili helenizovani svet, i naglašava nadetničku univerzalnost Isusove misije. Njegovo rodoslovlje ide od Isusa ka Adamu, unazad kroz vreme. Ovde linija ide ne kroz Solomona, nego kroz Natana, drugog sina Davida. Luka daje lozu po Natanu, i mnogi tumače da to zapravo predstavlja Marijino (a ne Josifovo) poreklo. Matej pokazuje da Isus ima zakonsko pravo na Davidovo nasledstvo kao sin Josifov (po zakonu). Luka pokazuje da Isus ima prirodno poreklo iz Davidove loze kroz Mariju (po krvi). Obe linije zajedno potvrđuju: Isus je Mesija iz Davidovog doma, kako su to najavili proroci.

Dakle, ukoliko se priklonimo Matejevom rodoslovlju, onda zapadamo u nerazmrsivu kontroverzu, koju možemo glatko prevazići prihvatanjem Lukine verzije. Po Lukinoj verziji, koja nije ciljala da zadovolji cepidlačko-pravne kriterijume, ima više osnova za utemeljenje pretpostavke i o Isusovom potomstvu koje se prenosi ženskom linijom. Istovremeno, usvajanjem Lukinog rodoslovlja, izbegavamo pravni argument Isusovog kraljevskog porekla, koje ipak nije faktičko, a takođe izbegavamo da osporavamo i kanonsku činjenicu da je Isusa rodila devica. Imajmo na umu da mitologija poznaje magijsko začinjanje dece od strane duhova ili bogova bez učešća muškaraca, a je jedna sasvim zasebna tema. Zašto je uopšte važno da Isus bude kraljevskog porekla? Pa, zbog jevrejskog verovanja da Mesija dolazi iz kraljevske loze Judine, a ako nije iz te loze onda ne može biti Mesija. Osim toga, važno je i zarad kontinuiteta Starog i Novog zaveta, jer hrišćanstvo bez jevrejskog prtljaga teško da bi moglo uopšte biti uobličeno i istorijski uspešno i legitimno. Pogledajmo šta o tom kraljevskom legitimitetu nosioca hrišćanstva piše u samom tekstu Apokalipse:

I videh u desnici onoga što seđaše na prestolu knjigu, ispisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata. I videh jakog anđela kako objavljuje snažnim glasom: ko je dostojan da otvori knjigu i da otpečati njene pečate? I niko ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom, nije mogao da otvori tu knjigu niti da zagleda u nju. A ja sam mnogo plakao što se ne nađe niko dostojan da otvori knjigu niti da zagleda u nju. I jedan od starešina reče mi: ne plači; vidi, pobedio je lav iz Judina plemena, izdanak iz korena Davidova, pa može da otvori knjigu i njenih sedam pečata. 

Imajmo na umu šta ovde anđeo kaže ko je dostojan da otvori zapečaćenu nebesku knjigu: Lav iz plemena Judinog, izdanak iz korena Davidova! Dakle, Mesija, odnosno Isus mora biti kraljevskog roda, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što tako piše u kanonskom tekstu. Isus je istovremeno Lav i Jagnje. Otud i snaga u Jaganjca. Lav je svojstvo i Zveri i Jaganjca. Obožavanje Jaganjca je obožavanje Ovna u obliku Jaganjca. To je obožavanje Marsa, a Mars je snažan. Mars je jedan od temelja carstva, pa otud nije ni čudo što je marcijalni Rim naposletku prihvatio hrišćanstvo kao imperijalnu kosmopolitsku religiju. 

Sa muške strane, ključni Isusovi učenici su Petar, Jovan i Pavle. Pavle je prenosio reč. Na Petru je sazidana Crkva, ali je Jovan nosilac ezoterijske tajne hrišćanstva, pa stoga apostolska (muška) loza svetaca nije krvna nego inicijacijska, od Jovana pa do današnjih dana. Petar je izraz egzoterne Crkve i institucionalizovanog hrišćanstva. Petar je kamen, tj kamen temeljac, ali je i pitrim, odnosno otac, sveti otac, papa, patrijarh. Jovan je izraz unutrašnjeg, ezoterijskog ili mističnog hrišćanstva. U krajnjem obliku, u istorijskom iskustvu, Petar je Vatikan (ili recimo pravoslavni Vaseljenski patrijarh, ili bilo koji istočni patrijarh), a Jovan je nekakav oblik mističnog hrišćanstva, koje u jednom smislu može biti čuvar ili nosioc Svetog Grala kao unutrašnjeg božanskog semena, ili svetlo u čoveku. U tom smislu, pretpostavljeni jovanovci predstavljaju duhovnu lozu prosvetljenih. 

Ovaj tok misli, na kraju, vraća se na svoju polaznu tačku. Bez obzira na to da li je Marija Magdalena zaista delila postelju, ili samo put, sa Isusom, da li loza vodi preko Natana ili Solomona, suština nije u dokazivanju istorijske činjenice. Jer, kako sam na početku rekao, Isus Hrist je danas živ upravo kao mit, opredmećen verom miliona, a ne kao DNK zapis u nekoj evropskoj plemićkoj porodici. Teorija o matrijarhalnoj lozi stoga ne pokušava da pruži biološki dokaz za Sveti Gral. Ona pre otkriva jedan potisnuti sloj simbolike, onaj u kome žensko, lunarno i htonsko, uprkos patrijarhalnom omotaču hrišćanstva, nose ključ tajne. U tom ključu, rađanje nije samo biološka funkcija, već kosmički čin. Žena nije samo majka, već živi pehar, tj Gral, kroz koji se božanska suština prenosi sa kolena na koleno. 

Ako je nosilac loze žena, a koren seže do Kraljice od Sabe, one tajanstvene vladarke koja je Solomonu donela mudrost i blago s juga, da li to znači da mesijanska krv nije samo Davidova? Nije li moguće da u sebi nosi jednu stariju, drugu tradiciju, onu koju nazivamo Putem Leve ruke? I nije li onda Hrist, u tom ključu, više od jagnjeta žrtve? Nije li on, zapravo, konačni ishod jednog davnog saveza između Solomona i jedne okultne, solarno-lunarne struje? Na ova pitanja ne mogu dati konačan odgovor. Ali ono što nagoveštavam jeste da priča o Svetom Gralu, ma koliko bila opterećena modernim izmišljotinama i komercijalizacijom, krije u sebi zrno istine, ne one istorijske, već one dublje, arhetipske. Jer Gral na kraju ne traži onaj koji će dokazati njegovo postojanje, već onaj koji je dostojan da ga ugleda, bilo da je to Lav iz plemena Judinog, ili žena ogrnuta suncem.

Numerologija i astronumerologija

Ovo je moj drugi pokušaj da pišem o brojevima, jer brojevi imaju značajnu ulogu u okultizmu, i načelno se na njih, u ezoterijskom smislu gleda kao na kvalitet, a ne kao kvantitet. Dakle, brojevi su nosioci nekog kvaliteta, neke kakvoće, ukazuju na osobenost i dublji smisao onog šta označavaju. Brojevi su stoga mistični. Ovde sam sačinio klasifikaciju i analizu brojevnih struktura koja pruža jednu koherentnu viziju. Tako umesto statičnog posmatranja brojeva, ja im ovde pristupam kao dinamičkim vektorskim procesima koji imaju svoj smer (rast / opadanje), ritam (gradualnost / skok), simetriju (refleksija) i harmonijsku rezonancu (astrološki krug i deljivost). Započeo bih od osnovnih jednocifrenih brojeva kao nosioca principa.

Osnovni brojevi

Ovde ću ukratko sumirati te principe za svaki osnovni broj:

Broj 1. Početak, inicijativa, jedinstvo, impuls, izvor, sila. To je energija koja pokreće i ne zavisi od drugih.

Broj 2. Odnos, dualnost, ravnoteža, refleksija, posuda. Energija koja povezuje, upoređuje, uravnotežuje.

Broj 3. Ekspanzija, kreativnost, komunikacija, akcija, nepon, prenos. Energija koja se širi, izražava, povezuje ideje.

Broj 4. Struktura, oblik, stabilnost, materija, organizacija, prolaz. Energija koja gradi, organizuje, učvršćuje.

Broj 5. Promena, dinamika, moć, transformacija, perspektiva. Energija koja pokreće, oslobađa, preobražava. To je broj središta i zauzima centralno mesto u nizu od 1 do 9. Ovaj broj pokreće stvari a da sam ostane nepokretan.

Broj 6. Harmonija, sinteza, fiksiranje. Energija koja održava i usklađuje.

Broj 7. Analiza, introspekcija, intenzitet. Energija koja istražuje, produbljuje, osamostaljuje, ali i odeljuje kako bi nešto moglo postojati odvojeno.

Broj 8. Beskonačnost, večnost, ovladavanje, prevazilaženje, razvoj. Energija koja menja, beskonalno teče, vlada, transcendira.

Broj 9. Vrhunac, oslobađanje, završetak, ispunjenje, ali i sažimanje. Energija koja zatvara jedan ciklus i oslobađa prostor za početak nečeg drugog.

Iz perspektive osnovnih brojeva, broj 10, jedinica sa orbitom, jeste simbol celine i ostvarenja, zaokruženosti, i može biti predstavljen točkom. U tarotu je broj X pridružen ideji točka sreće.

Osnovna klasifikacija brojeva

(praktičnosti radi, kao i zbog ezoterijskih razloga, neću ići dalje od četvorocifrenih brojeva):

1. Progresivni brojevi. Oni mogu biti gradualni (12, 78, 456, 2345, itd), ili skokoviti (15, 29, 38, 108, 369, 1048, 3579, itd). Kod ovih brojeva noseće načelo jeste progresija, napredovanje, nešto nezaustavljivo raste.

2. Regresivni brojevi. Kod ovih brojeva vidimo zakonitu stopu regresije, nešto se smanjuje gradualno (21, 65, 98, 321, 987, 4321, itd) ili skokovito (31, 72, 95, 301, 631, 974, 8631, itd).

Četvorocifreni brojevi mogu gradualno rasti i naglo ubrzati, na primer: 1259, ili isto tako mogu opadati 9841. Tu ima nekoliko varijacija.

3. Među dvocifrenim brojevima ističu se tzv brojevi-anđeli: 11, 22, 33, 44, 55, 66, 77, 88, 99. To su udvostručenja energije osnovnih brojeva. 

4. Sledeći karakteristični brojevi su oni sa nulom (dvocifreni): 10, 20, 30, 40, 50, 60, 70, 80, 90, a potom trocifreni: 100, 200, 300, 400, 500, 600, 700, 800, 900; četvorocifreni: 1000, 2000, 3000, 4000, 5000, 6000, 7000, 8000, 9000. Energija osnovnog broja je proširena u beskonačnost, otvorena, neodređena, potencijalna. Nula daje infinitivni karakter,  nema granice, ali nema ni fokusa.

 

5. Sledeći tip brojeva su rastući dvocifreni sekvencijalni: 12, 23, 45, 56, 67, 78, 89. Onda imamo trocifrene rastuće sekvencijalne: 123, 234, 345, 456, 567, 678, 789. Zatim slede četvorocifreni rastući sekvencijalni: 1234, 2345, 3456, 4567, 5678, 6789.

 

6. Isto tako imamo opadajuće sekvencijalne brojeve, dvocifrene: 98, 87, 76, 65, 54, 43, 32, 21; trocifrene: 987, 876, 765, 654, 543, 432, 321; četvorocifrene: 9876, 8765, 7654, 6543, 5432, 4321.

Izneo bih ovde napomenu o preklapanju sekvencijalnih i blokovskih brojeva. Kategorije 5 i 6 zapravo su samo strogo određeni podskup kategorija 1 i 2 (gradualni progresivni / regresivni brojevi). Možda i nema suštinske potrebe da postoje kao odvojeni primarni nivoi, već kao specijalan slučaj unutar progresije / regresije sa korakom +1 ili -1. Ipak, oni su ovde izdvojeni radi boljeg uočavanja ove varijacije.

7. Potom imamo brojeve ogledala, kojih ima više pa ću navesti neke primere: 101, 121, 131, 141, 151, 161, 171, 181, 191, 202, 212, 222, 232, 242, 252, 262, 272, 282, 292, 303, 313, 323, 333, 343, 353, 363, 373, 383, 393, 404, 414, 424, 434, 444, 454, 464, 474, 484, 494, 505, 515, 525, 535, 545, 555, 565, 575, 585, 595, 606, 616, 626, 636, 646, 656, 666, 676, 686, 696, 707, 717, 727, 737, 747, 757, 767, 777, 787, 797, 808, 818, 828, 838, 848, 858, 868, 878, 888, 898, 909, 919, 929, 939, 949, 959, 969, 979, 989, 999, 1001, 1111, 1221, 1331, 1441, 1551, 1661, 1771, 1881, 1991, 2002, 2112, 2222, 2332, 2442, 2552, 2662, 2772, 2882, 2992, 3003, 3113, 3223, 3333, 3443, 3553, 3663, 3773, 3883, 3993, 4004, 4114, 4224, 4334, 4444, 4554, 4664, 4774, 4884, 4994, 5005, 5115, 5225, 5335, 5445, 5555, 5665, 5775, 5885, 5995, 6006, 6116, 6226, 6336, 6446, 6556, 6666, 6776, 6886, 6996, 7007, 7117, 7227, 7337, 7447, 7557, 7667, 7777, 7887, 7997, 8008, 8118, 8228, 8338, 8448, 8558, 8668, 8778, 8888, 8998, 9009, 9119, 9229, 9339, 9449, 9559, 9669, 9779, 9889, 9999. Ovi brojevi su palindromski i kao takvi odražavaju neku situaciju, nekakvu energiju ili tok. Oni se sastoje od broja ili brojeva koji čine osu simetrije, i brojeva koji čine refleksiju, mada ponekad ko te brojeve možemo uzeti u obzir uvećane brojeve poput 8888, 222 i sl.

8. Zatim imamo blokovske brojeve koji slede prepoznatljiv obrazac u kome ima ponavljanja, a oni mogu biti rastući: 122, 133, 144,..., 112, 113, 114,..., 255, 266, 331, 332, ..., 366,..., 899,... 1011, 1022, 2020, 3030, 3344, 5656 itd,; i opadajući: 9988, 9977, ... 877, 866,..., 211. Dodatni primeri: 1212, 1313, 1414, 1515, 1616, 1717, 1818, 1919, 2020, 2121, 2222, 2323, 2424, 2525, 2626, 2727, 2828, 2929, 3030, 3131, 3232, 3333, 3434, 3535, 3636, 3737, 3838, 3939, 4040, 4141, 4242, 4343, 4444, 4545, 4646, 4747, 4848, 4949, 5050, 5151, 5252, 5353, 5454, 5555, 5656, 5757, 5858, 5959, 6060, 6161, 6262, 6363, 6464, 6565, 6666, 6767, 6868, 6969, 7070, 7171, 7272, 7373, 7474, 7575, 7676, 7777, 7878, 7979, 8080, 8181, 8282, 8383, 8484, 8585, 8686, 8787, 8888, 8989, 9090, 9191, 9292, 9393, 9494, 9595, 9696, 9797, 9898, 9999

9. Potom, imamo varijantne brojeve koji nemaju nikakav poseban obrazac ali slede opadajuću tendenciju (852, 976, 7431…) ili rastuću (139, 579, 1359…).

10. Konačno, imamo brojeve koji variraju, rastu i opadaju: 8153, 1924 ili se zakucaju, tipa 1388, 9266, 4418, 2281. To su asimptotski ili fiksirajući brojevi, odnosno brojevi koji nemaju jasan obrazac, nisu ni rastući, ni opadajući, ni ponavljajući (osim ovih zakucanih brojeva), ni simetrični. To su slobodni brojevi, energija nije ukalupljena, ne ponavlja se, ne reflektuje. Oni su jedinstveni jer svaki nosi sopstvenu, neponovljivu dinamiku.

11. Kao posebnu grupu svrstao sam brojeve sa nulom na kraju a koji su raznovrsni, tipa 320, 1890, 1700, 1420, 790 itd.

12. Ovde bih izdvojio posebne palindromske brojeve, tzv aksijalne brojeve, a to su oni sa nulom, ili nulama, u sredini: 101, 202, 303, 909, 1001, 2002, 9009. Ovo su palindromi sa nulom u sredini. Oni suspenduju energiju, jer nula deluje kao praznina između dva ista broja. Međutim, nula je ovde i osa stabilnosti (vakuum) oko koje se vrši refleksija. To nisu obični palindromi, jer nula nije broj, ona je odsustvo broja. 

13. Poremećeni (invertovani) palindromi (npr. 1221 vs 2112, ili 1881), mogu biti potkategorija prethodne. To su brojevi kod kojih su spoljašnje cifre manje / veće od unutrašnjih. Oni ne predstavljaju samo ogledalo, već inverziju pritiska (da li spoljni svet stiska unutrašnje jezgro ili unutrašnje jezgro eksplodira ka spolja).

14. Ali takođe imamo i nepalindromske brojeve sa nulom u sredini, a ti brojevi mogu biti rastući: 105, 208, 304, 809, 1009, 2003, 3007, 8009; ili opadajući: 201, 302, 502, 807, 904, 2001, 4003, 5002, 9006 itd.

15. Brojevi sa klizećom nulom (nula na različitim pozicijama) kao rastući: 1030, 4050, 6070 itd; opadajući: 9080, 7040, 2010. To su brojevi koji menjaju težište, energija se premešta.

16. Brojevi koji su deljivi sa 9 (karmički brojevi). Svi ovi brojevi imaju svojstvo vraćanja na 9 (digitalni koren), i u podvarijantama mogu biti rastući, padajući, palindromski itd. To nije numerološka osobina nego matematička invarijanta. Oni su zatvoreni krugovi: 9, 18, 27, 36, 45, 54, 63, 72, 81, 90, 99, 108, 117, 126, 135, 144, 153, 162, 171, 180, 189, 198, 207, 216, 225, 234, 243, 252, 261, 270, 279, 288, 297, 306, 315, 324, 333, 342, 351, 360, 369, 378, 387, 396, 405, 414, 423, 432, 441, 450, 459, 468, 477, 486, 495, 504, 513, 522, 531, 540, 549, 558, 567, 576, 585, 594, 603, 612, 621, 630, 639, 648, 657, 666, 675, 684, 693, 702, 711, 720, 729, 738, 747, 756, 765, 774, 783, 792, 801, 810, 819, 828, 837, 846, 855, 864, 873, 882, 891, 900, 909, 918, 927, 936, 945, 954, 963, 972, 981, 990, 999, 1233, 1251, 1359, 2340, 4320, 5400…

17. Prosti brojevi (nedeljivi, čisti). Ovi brojevi su nepropusni jer se ne mogu rastaviti. U numerološkom smislu, to su zatvoreni sistemi ili monade. Ne podležu daljoj redukciji, osim što podeljeni sa samim sobom daju broj 1, a to su: 2, 3, 5, 7, 11, 13, 17, 19, 23, 29, 31, 37, 41, 43, 47, 53, 59, 61, 67, 71, 73, 79, 83, 89, 97, 101, 103, 107, 109, 113, 127, 131, 137, 139, 149, 151, 157, 163, 167, 173, 179, 181, 191, 193, 197, 199, 211, 223, 227, 229, 233, 239, 241, 251, 257, 263, 269, 271, 277, 281, 283, 293, 307, 311, 313, 317, 331, 337, 347, 349, 353, 359, 367, 373, 379, 383, 389, 397, 401, 409, 419, 421, 431, 433, 439, 443, 449, 457, 461, 463, 467, 479, 487, 491, 499, 503, 509, 521, 523, 541, 547, 557, 563, 569, 571, 577, 587, 593, 599, 601, 607, 613, 617, 619, 631, 641, 643, 647, 653, 659, 661, 673, 677, 683, 691, 701, 709, 719, 727, 733, 739, 743, 751, 757, 761, 769, 773, 787, 797, 809, 811, 821, 823, 827, 829, 839, 853, 857, 859, 863, 877, 881, 883, 887, 907, 911, 919, 929, 937, 941, 947, 953, 967, 971, 977, 983, 991, 997, 1237, 1259, 2357, 3467, 9851…

18. Brojevi sa ponavljanjem izvan udvostručenja. To su blokovski brojevi, ne samo 11, 22, 33, već i 111, 222, 333, 1111, 2222. Takođe, ponavljajući parovi: 1212, 1313, 1414. Ovo su ciklični obrasci, gde se ritam ponavlja u jednakim intervalima. Ovi brojevi se već nalaze u nekim prethodno navedenim kategorijama.

19. Fibonačijevi, tj zlatni brojevi (niz rasta) su brojevi čije su cifre zbir prethodne dve (npr. 112, 123, 235, 358, 1123, 2358). U numerološkom smislu ovo su brojevi organskog rasta ili prirodne evolucije (za razliku od linearnog skoka).

Vidimo da neke od ovih kategorije brojeva nisu apsolutne nego se u nekim slučajevima prožimaju sa drugim kategorijama. Svaki broj možemo tumačiti na osnovu toga kojoj kategoriji pripada, jednoj ili više njih; zatim koja je njegova brojčana osnova (broj koji dobijemo kada izvršimo redukciju, 2891 = 2+8+9+1 = 20 = 2. Tako svaki broj može u osnovi biti pročitan na osnovu svog jednocifrenog redukcionog broja. Otud je 2891 izraz broja 2, a to ukazuje na odnos, dualnost, ravnotežu, refleksiju, posudu, na energiju koja povezuje, upoređuje, uravnotežuje. I konačno, broj čitamo i na osnovu toga kakva mu je dinamika, tj kako se ponaša, da li raste, opada, ponavlja, reflektuje, varira. U tom smislu svaki broj se na kraju svodi na jednu od devet osnovnih energija. Ovo je najdublji sloj, ono što broj jeste bez obzira na formu:

Broj 1: početak, jedinstvo

- Karakter: Inicijativa, nezavisnost, samostalnost, originalnost.

- Senka: Sebičnost, usamljenost, tvrdoglavost.

- To je uvek prvi korak. Bez obzira na formu, njegova energija pokreće.

Broj 2: odnos, dualnost

- Karakter: Saradnja, ravnoteža, osetljivost, posredovanje.

- Senka: Zavisnost, neodlučnost, manipulacija.

- Uvek traži drugog, bilo osobu, ideju ili ravnotežu.

Broj 3: kreativnost, ekspanzija

- Karakter: Izražavanje, radost, komunikacija, umetnost.

- Senka: Površnost, rasipanje, nerealnost.

- To je glas koji ne može da ćuti, mora da se izrazi.

Broj 4: struktura, stabilnost

- Karakter: Red, disciplina, trud, materijalizacija.

- Senka: Krutost, dosada, stagnacija.

- Ovo je temelj, sve što se na njemu gradi je stabilno, ali teško se menja.

Broj 5: promena, sloboda

- Karakter: Kretanje, avantura, prilagodljivost, transformacija.

- Senka: Nestabilnost, impulsivnost, bekstvo.

- To je vetar, ne može da miruje, stalno pomera granice.

Broj 6: harmonija

- Karakter: Odgovornost, lepota, sklad.

- Senka: Zavisnost, žrtvovanje, kontrolisanje.

- Ovde je most koji povezuje, održava, ali koji može postati teret.

Broj 7: analiza, introspekcija

- Karakter: Istraživanje, mudrost, samoća, mistika.

- Senka: Izolacija, sumnjičavost, pesimizam.

- To je oko koje gleda duboko, ali često gleda samo.

Broj 8: moć, transformacija

- Karakter: Autoritet, obnova, beskonačnost, materijalna moć.

- Senka: Pohlepa, dominacija, iscrpljivanje.

- Ovde imamo zmiju koja guta sopstveni rep. Stalno se obnavlja, ali može i da proguta sebe.

Broj 9: završetak, ispunjenje

- Karakter: Sažimanje, oslobađanje, transcendencija.

- Senka: Pasivnost, fatalizam, gubitak identiteta.

- Ove je na delu zadnji dah, jer sve se vraća na svoje mesto, ali ne kao kraj, već kao sažetak.

Kako bi postigli jednostavnost u tumačenju, sada bih izložio ovu složenu klasifikaciju na četvorodimenzionalnu matricu čitanja bilo kog broja do 9999:

• Redukcija analizira numerički koren (1-9). Svrha je svođenje broja na arhetipsku energiju kojoj broj služi.

• Vektor u smislu vremenske dinamike analizira smer kretanja cifara kao progresivni, regresivni, varijabilni i fiksirajući. Svrha je sagledati kako se energija razvija u vremenu (razvoj, pad, oscilacija).

• Arhitektura (morfologija) analizira geometrijski raspored cifara, i obuhvata palindromske i blokovske brojeve. Svrha je sagledati da li je energija zatvorena, reflektovana, rasuta ili fiksirana.

• Matrica (karakter) analizira matematičku narav brojeva (karmički ili monade).

Astronumerologija

Sledeći korak je prepoznavanje osnovnih načela astronumerologije. U tom smislu kao osnovnu formu razvrstavanja brojeva i njihovog tumačenja uzimamo stepenove zodijaka, odnosno koristimo funkciju moduo kao MOD(360). To znači da svaki broj može biti lociran na određenom stepenu zodijačkog kruga. Na primer, broj 345 je na 345° stepenu, što je 15° stepen znaka Riba. Broj 345 je rastući sekvencijalni, koji u osnovi ima broj 3, energija širenja koja raste ka ostvarenju promene. Međutim, broj 1066 takođe možemo povezati sa istim stepenom zodijaka, iako ovaj broj ima vrlo drugačiji energetski potpis, jer prvo ide ka praznini a potom naglo skoči ka šestici, ka harmoniji, gde se zakucava. Primenom funkcije MOD(360) brojevi od 1 do 9999 obrću 27 krugova i ulaze do 279° 28. kruga, tj do 9° znaka Jarca. Vidimo da 10° Jarca već zauzima prvi petocifreni broj, a to je 10.000. Ovim putem, možemo sagledati odnos stepena zodijaka i nekog određenog broja sa kretanjem planeta po zodijačkom krugu. Takođe, najveći trocifreni broj, 999 nalazi se na istom stepenu Jarca kao i najveći četvorocifreni.

Ako se Merkur nađe na 9° Jarca onda gledamo koji brojevi rezonuju sa tim stepenom i tada te brojeve vidimo kao numeričke rezonance Merkurovog uticaja. Potom možemo sagledati druge astrološke aspekte i doći do zaključka u kakvom se međusonom odnosu određeni brojevi nalaze u periodu kada je Merkur u datom stepenu, a neke druge planete u nekom drugom. Ako je uticaj Merkura tada povolja, biće povoljna i energetska konfiguracija brojeva koji se nalaze u rezonanci sa Merkurom, na osnovu svog položaja u zodijačkom krugu. Podsetiću, sa 9° Jarca povezani su brojevi 279, 639, 999, 1359, 1719, 2079, 2439, 2799, 3159, 3519, 3879, 4239, 4599, 4959, 5319, 5679, 6039, 6399, 6759, 7119, 7479, 7839, 8199, 8559, 8919, 9279, 9639 i 9999. Primetite kako MOD(360) sa 9° Jarca uvezuje brojeve koji se svi završavaju na 9 i koji se mogu numerički redukovati na 9. Isti je slučaj numeričke rezonance i u pogledu drugih stepenova.

Primer integrisanog tumačenja prema ovoj metodi

Uzmemo npr. prost broj 1259. 

• Redukcija (kviritacija): 1+2+5+9 = 17 = 1+7 = 8 (princip moći, transformacije, beskonačnosti).

• Vektor: progresivan sa ubrzanjem.

• Matrica: Prost broj (nedeljiva monada, suvereni impuls).

• Astro-rezonanca: 1259 \ MOD{360} = 179°, što ga smešta na 29° Device (sam kraj znaka Device, kritični anaretik stepen pre prelaza u Vagu).

• Sintetičko čitanje: Neprobojna, suverena energija (prost broj) koja snažno ubrzava i širi se (progresija 1-2-5-9), usmerena ka potpunom ovladavanju i preobražaja materije (redukcija 8), koja deluje na samom pragu transformacije iz analize u odnos (29° Device). Ovakav pristup donekle spaja matematički rigoroznu klasifikaciju sa ezoterijskom simbolikom.