Arkana Svet u tarotu

Arkana Svet, Vejtov špil

Konačno dolazimo do broja dvadeset i jedan koji označava poslednju u nizu velikih arkana, a to je Svet, odnosno Univerzum. U Rečniku simbola, za ovaj broj je rečeno da predstavlja simbol savršenosti, odnosno trostruku sedmorku. Stvaranje sveta je kruna procesa opisanog slikama tarota. To je aluzija na biblijski Novi Jerusalim, grad večnog života, grad spašenih i svetih, onaj koji se sa nebesa spušta na Zemlju. To nije nekakav idealizovani grad prošlosti nego predstavlja projekciju savršene ljudske zajednice u nekakvom drugom vremenu i drugom svetu. Kvadrat, odnosno kocka, simbol je te projekcije, dok je prvobitno rajsko stanje predstavljeno krugom, odnosno sferom. U Keri Jejl Viskonti Sforca tarotu na arkani Svet vidimo superiorni lik kakve vladarke ili matrone koja sa oblaka nadvisuje pejzaž načičkan utvrđenim gradovima i lađama. Dominantna žena u desnoj ruci drži žezlo a u levoj krunu. Sličan motiv vidimo na toj karti u špilu Šarla VI, s tom razlikom što matrona ne drži u ruci krunu nego globus. Istovremeno pejzaž sa gradovima je uokviren krugom. Nalik ovome je i onaj u Rozenvaldu, s tom razlikom što ženski lik ima krila. U tarotu d’Este isti je motiv, ali je razlika u tome što umesto kakve moćne žene ovde imamo nago krilato dete, odnosno anđela, dok u samom dnu karte, ispod predstave gradova, zapažamo pticu, verovatno orla, kako širi krila. Pierpont Morgan Bergamo ovu arkanu predstavlja sa dva naga krilata dečaka (anđela) koji stoje na zemlji i u vis drže podignutu sferu u kojoj se nalazi utvrđeni grad. Obojica imaju crvene šalove. Vivil verzija ove arkane nalikuje marseljskoj, ali središnji lik ima oreol, štap i plašt. 

Svet, Viskonti di Madrone špil

U Marseljskom špilu vidimo ženski lik, (neki kažu hermafroditni), uhvaćen u pokretu. To je naga plavokosa devojka koja pleše. Ogrnuta je komadom crvene tkanine koja podseća na šal ili je u pitanju marama. Menli Palmer Hol primećuje da je oblik koji marama zauzima sličan hebrejskom slovu kap. U levoj ruci drži žuti štap čiji su krajevi crveni. U desnoj ruci nije sasvim jasno šta se nalazi, mada neki taroti i tu smeštaju još jedan štap. Zanimljivo, njene noge, u zanosu plesa, uobličavaju krst, što ovaj lik povezuje sa likovima Obešenog i Cara, ali i sa Zvezdom, s obzirom da tako nameštene noge podsećaju na svastiku. Krst Obešenog i Cara je statičan, ali je zato krst devojke Sveta dinamičan. Svet je stalno u pokretu, što znači da to nije neki idealni nepokretni i neprirodni svet, već univerzum stalnog kruženja. Devojčin ples odigrava se u prostoru omeđenom vencem oblika vesike ili mandorle, tj badema, koji jeste jedan od drevnih simbola Velike Majke. U njemu je ona na neki način zaštićena. Istodobno, ta predstava devojke u mandorli, jeste lik duše sveta. Imamo istih takvih predstava Isusa Hrista, kao Hrista u slavi, okruženog sa četiri evanđeoska stvorenja. Osim toga, u Mantenja tarokiju lik Jupitera sedi u okviru tog oblika. Oblik mandorle, kako primećuje Seli Nikols, za razliku od uroborosa, nagoveštava dalji razvoj, i dodaje zanimljivu opasku da je marseljska verzija ove karte napustila tradicionalni kolektivni simbolizam Novog Jerusalima u korist individualnijeg i više nekako ljudskog pristupa. Venac u obliku mandorle Menli Palmer Hol tumači kao prirodu koja okružuje plameni centar. Taj venac je kruna inicijata ili, kako je Elifas Levi to rekao, kruna koja se odnosi na vrhovnu sefiru Keter. Kruna je, po Holu, simbol onog ko je nadvladao četiri čuvara i ušao u prisustvo razotkrivene Istine.

Svet, Pierpont Morgan Bergamo špil

U uglovima karte postavljene su četiri heruvimske životinje: u donjem levom uglu je bik, u donjem desnom je lav. To su zemljane zveri. U gornjem levom uglu je krilati anđeo ljudskog lika, dok u gornjem desnom uglu nalazimo orla. Anđeo i orao su bića visina. Raspored heruvimskih životinja odgovara rasporedu elemenata označenih pentagramom u doktrini Zlatne zore i sa rasporedom elemenata u enohijanskim tablama Džona Dija: dole levo je Zemlja, dole desno je Vatra, gore levo je Vazduh, gore desno je Voda. Oni zajedno čine osnovu kvadrata u koji je smeštena vesika, a što bi u trodimenzionalnoj projekciji bila kocka koja sadrži jajast oblik. Ovde ću dati kratke opise uloga četiri heruvimske životinje u skladu sa atribucijama evropskog ezoterizma: 

Bik – element Zemlja, sazvežđe i znak Bika, jevanđelje Svetog Luke (koje govori o Hristovom delanju na zemlji); 

Lav – element Vatre, sazvežđe i znak Lava, jevanđelje Svetog Marka; 

Anđeo – element Vazduha, sazvežđe i znak Vodolije, jevanđelje Svetog Mateje (govori o Hristovoj geneologiji); 

Orao – element Vode, sazvežđe i znak Škorpije, jevanđelje Svetog Jovana (nadahnuće i božanska priroda Hrista). 

Postoji sličnost heruvima sa četiri Horusova sina koji stoje na četiri strane sveta. Oni nose nebesko tle, četvornu kristalnu ili ledenu ploču, kako je opisano u knjizi proroka Jezekilja.

Zlatna zora ovu kartu naziva: Velikan u noći vremena, što odgovara atribuciji Saturna i hebrejskom slovo tau, što znači krst, a čija staza na Drvetu života povezuje zemaljsko kraljevstvo (Malkut) i Mesečevu sefiru Jesod. Hijeroglif krsta vezan je za tajnu karte Svet. Krst je egzistencija, patnja života i promene putem koje menjamo naše agregatno stanje, da se tako izrazim. U dubljem smislu krst je simbol univerzalnog života, dok u svojoj egipatskoj verziji označava večni život i polni organ boginje Izide. U Marseljskom špilu oblik krsta se pojavljuje na kartama Papesa (na njenim grudima), Sud (na trubi anđela), Car (krst načinjen nogama i krst na vrhu žezla), Carica (vrh žezla), Obešeni (načinjen nogama), te na kraju trostruki krst štapa koji drži Papa. Na samoj karti Svet krst nije prisutan, ali je imanentan. Zapravo, u vencu oblika vesike, kojim je uokvirena središnja ženska figura, imamo dva crvena poveza u obliku X, gornji i donji, što ukazuje na zaokruženost procesa, na postignuto savršenstvo. Prisustvo krsta na ovim kartama nagoveštava njihov značaj u simbolizmu procesa dobijanja ugaonog kamena alhemičara. Međutim, krst kao simbol ugaonog kamena ukazuje na osnovu hrama, a taj hram vidljiv je u dnu Krolijevog dizajna ove karte. Uostalom, krstasta osnova katedrala, na šta ukazuje Fulkaneli, ukazuje na ideju o kamenu na kome je Isus podigao svoju Crkvu. Dakle, u Krolijevom Univerzumu nema krsta, ali je zato istaknut hram. Sa druge strane, u Krolijevom špilu krst se pojavljuje kod Carice, Obešenog i na karti Umerenost kao mali grčki krstić na loncu.

Na Krolijevoj karti peti element je predstavljen ženom i zmijom (Eva i Zmija) koje su okružene sa četiri heruvima, odnosno četiri sfinge, elementa, arhanđela. U Krolijevom špilu u tu kartu umetnuto je oko pod čijim zračećim pogledom žena pleše sa zmijom. Preko ove karte Kroli poručuje: budite žena u igri sa zmijom, pred licima heruvima i pogledom Božjeg oka. Božje oko predstavljeno je najsjajnijom zvezdom na nebu, Venerom. Isto to oko u Krolijevom špilu prisutno je na karti Kula. Ta žena koja pleše sa zmijom je devica, duša sveta koja je lik univerzuma. Po Kroliju, to je prikaz svetkovanja izvršenja Velikog dela. Naposletku, Krolijeva karta prikazuje i elipsu sastavljenu od sedamdeset dva odeljka koji označavaju kvinare zodijaka, odnosno imena anđela Šemhamforaša.

Jupiter, Mantenja taroki

Karta Svet je svojevrsna mapa, bilo da kosmos shvatamo kao sveukupnost univerzuma ili arhitektonsko-simboličko savršenstvo hrama. Simbolički ova karta može biti prikazana kockom ili heksagramom. To je kosmos prikazan kao um. Svet je krst, a krst je univerzalni ključ. Ženski lik na slici u ruci drži dva štapa, odnosno sa obe ruke upravlja silinama spiralne zmije. Elifas Levi je u ovoj arkani video simbol Hermesove knjige, odnosno ključ hermetizma. Menli Palmer Hol opšti simbolizam ove arkane ocenjuje kao mikrokosmos makrokosmosa, budući da su u njoj, kako on kaže, sabrani svi agensi koji doprinose strukturi stvaranja. U prostornoj kocki karta Svet predstavlja zamišljenu tačku koja se nalazi u samom njenom središtu. To je središte kocke, odnosno centar kruga, sfere ili heksagrama te predstavlja univerzalnu svest ili sveopštu perspektivu. Osim toga, centralna pozicija arkane Svet (i slova tau) u kocki ukazuje na dodir sa mitskim središtem, a što samo po sebi znači ukidanje svetovnog vremena i prelazak na mitološko, odnosno kosmotvoračko vreme izvan vremena. U tom smislu karta Svet je simbol pupka sveta, a što je na nebesima zvezda Severnjača, astronomska atribucija koju je ovoj karti dodelio Osvald Virt.

Jedna od široko prihvaćenih asocijacija karte Svet jeste da ona predstavlja Dušu sveta. Po alhemičarima, Anima mundi, odnosno Duša sveta, jeste izraz kvintesencije, odnosno savršenog petog elementa. Ronald Deker ukazuje da je u mističnom platonizmu Duša sveta povezivana sa planetom Jupiter. On pominje da su u periodu preobražaja Rimske imperije u hrišćansko carstvo, astrolozi poimali Jupitera kao boga vere, odnosno zaštitnika nove religije. Zato je u srednjovekovnoj umetnosti Jupiter predstavljan kao monah ili sveštenik, a što bi ga pre moglo dovesti u vezu sa kartom Papa. Međutim, Duša sveta se pojavljuje i u obliku boginje Fortune, pa stoga ženski lik ove arkane može biti poistovećena i sa njom. U firentinskom Minkijate tarotu imamo kartu Fortuna predstavljenu krilatim likom koji stoji na sferi, u jednoj ruci drži krunu a u drugoj veliku strelu ili koplje. U demonskom smislu, Svet predstavlja ulazak u Pakao. Jedan od simbola ove karte je i zmija, koja u naopakoj perspektivi predstavlja čuvara paklenog praga, da povuče one koji su blizu i ne dozvoli onima koji su unutra da izađu. Kao što Elohimi stvaraju Novi Jerusalim kao nebeski grad u obliku kocke, tako Zmaj stvara Novi Vavilon u obliku kocke, u dubinama i tminama neizmernog bezdana.

Hajnrih Aldegrever (1502-1538), Fortuna

Ilustracija iz knjige Ronalda Dekera, The Esoteric Tarot

Arkana Obešeni čovek u tarotu

Vejtov špil

Dvanaesta velika arkana tarota je Obešeni čovek. Broj dvanaest, po Elifasu Leviju je cikličan te predstavlja broj univerzalnog verovanja. Tradicionalna imena ove arkane su još i Le Pendu, Il Penduto, L’Appeso, Il Traditore, L’Impiccato, odnosno izdajnik, obešeni. U pitanju je neko ko visi zbog izdaje. On je prikazivan kao Juda Iskariotski, izdajnik, koji u nekim špilovima ima vrećicu sa srebrnjacima, a ponegde mu ti novčići ispadaju (aluzija na onih trideset srebrnjaka zbog kojih je Juda izdao Spasitelja). Inače, ovaj detalj sa ispadanjem novčića ukazuje na gubitak, odnosno ispaštanje. To je onaj aspekt Fortune koji je u nadležnosti boginje Nemeze. U špilu Šarla VI Obešeni u rukama drži dve vreće. Druga snažna asocijacija jeste Sveti Petar, raspet naglavačke. Krst Svetog Petra, jeste obrnuti krst koji simbolizuje mučeništvo. Tu imamo paralelu sa istočnjačkim običajem padanja ničice pred Carem. Glava okrenuta u levo predstavlja izazivanje smrti, okrenuta ka desno je izazivanje života. Licem u zemlju je znak poštovanja Cara, ali i akt neodricanja od zemlje, kako nas ne bi raspršilo prisustvo božanstva. Petar je kamen na kome je sazdana Crkva. Međutim, on je fluidni kamen, kamen koji se klati, klatno, odnosno petao, simbol uskrsnuća. U alhemijskom smislu Sveti Petar drži dva ključa, jedan za rastvaranje, a drugi za zgušnjavanje. Zato su mu noge i ruke prekrštene. Dvostruki ključ mu omogućava da otključava i zaključava stvari kako na Zemlji tako i na nebesima, sve u skladu sa Hermesovim zakonom.

Marseljski špil

U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu Obešeni je odeven u belu košulju, dok visi okačen o desnu nogu, leva mu je povijena iza desne, a za levo stopalo je okačeno sidro. Setimo se šta je Frensis Jejts govorila o sidru kao o osobenom znamenju majstora umeća pamćenja. Upravo je to mnemotehničko sidro nekako dospelo na ovu kartu. U Marseljskom špilu Obešeni je prikazan kako visi privezan za levu nogu, s tim što su vešala u marseljskoj verziji zapravo sačinjena od dva stabla koja imaju po šest zasečenih grana. Njegov položaj ukazuje na inicijacijsko pregnuće, tj inicijacijsku izolaciju, ali i na paralizu, bespomoćnost. Seli Nikols kaže da se on nalazi u zagrljaju sudbine jer nema moći da uobliči svoj život. Ona dalje ukazuje da je zasečeno drvo univerzalni materinski simbol i pominje da je telo ubijenog boga Ozirisa bilo zatvoreno u drvetu odsečenih grana, a što simbolizuje i kastraciju. U nekim špilovima iz njegovih džepova ispadaju novčići. Po Seli Nikols, ti detalji ukazuju da prilikom suočavanja sa konačnom stvarnošću (ili beskonačnošću, dodao bih), one nebitne stvari ispadaju, a nekih se uzaludno grčevito držimo, poput lika sa vrećama.

Krolijev špil

Kroli kaže da u eonu Horusa ova arkana predstavlja duhovno slepo crevo te da je u eonu Ozirisa predstavljala vrhovnu formulu posvećeništva jer, između ostalog, znači i silazak svetlosti u tamu radi iskupljenja, poniranje u vodu, krštenje, inicijacijsku smrt, formulu Umirućeg Boga, (samo)žrtvovanje, preobražaj u Amenti itd. Obešeni čovek u svojstvu klatna, podseća na časovnik, čime podseća na ljudsku ograničenost vremenom, ali i na potrebu ovladavanjem istim ne bi li posvećenik uopšte bio kadar da dovrši Veliko delo. Zato je u Krolijevoj verziji u pozadini glavnog lika ove karte postavljena rešetka velikog broja malih kvadrata koji predstavljaju tablice elementala gde su prikazana imena i pečati svih energija prirode. Otud na ovu kartu možemo gledati i kao na proces inkubacije, jer u dubokoj bezdanoj tmini vidimo zmiju koja se budi. To su zmije koje muče mesiju, ali mesija jeste zmija. Obešeni čovek je otud lik Spasitelja u inkubaciji, u Krolijevom špilu obeležen zmijom kojom je levom nogom vezan za simbol večnog života i zmijom koja obitava u dubokoj tami ispod njegove glave. Prikucan je za čudnu podlogu sa tri eksera. Ekser je značenje hebrejskog slova vav koje ima brojčanu vrednost 6. Dakle, 6-6-6. Obešeni, osim što podseća na vampira ili šišmiša koji visi naglavačke, podseća i na larvu iz koje će se izleći prelep i moćan leptir svesti ili mesijanskog poslanja. Ova karta najavljuje početak procesa preobražaja.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Najdžel Džekson upućuje na Platonov opis ovaploćene duše u Timaju. Naime, ona se ostvaruje u materijalnom obliku naopako u odnosu na bitisanje u tzv duhovnom svetu. Čovek je u ovozemaljskom smislu izvrnut naopačke u odnosu na nebesko poreklo njegove duše, odnosno suštine. Još jedno značenje se pripisuje ovoj karti. Po Elifasu Leviju ova arkana je izraz ostvarenog Velikog dela. To iz razloga što položaj ruku i nogu Obešenog formira krst koji natkriljuje trougao okrenut prema dole, te ukazuje na obrnuti simbol sumpora. Veliko delo je posvećenički naziv za (samo)stvaranje. Adept svojim radom na Velikom delu zapravo oponaša proces Božjeg stvaranja, a to oponašanje jeste suštinski alhemijskog karaktera. Zato je taj izraz vezan za alhemiju jer je upravo alhemičar taj posvećeni oponašatelj Boga i sledbenik Prirode. Najbolji opis Velikog dela imamo na samom početku biblijske Knjige Postanja gde je kroz sedam dana stvaranja izložen sedmostruki proces rada. Rad na Delu je, kako kaže Fulkaneli, Postanje u malom i njegov sažetak. Možda zbog toga Obešeni visi naglavaške oponašajući bdenje zmije Logosa iznad bezdanih voda prapočetka.

Elifas Levi Obešenog naziva Prometejom te dodaje da je njegov izokrenut položaj u službi produhovljenja niže prirode. Za Zlatnu zoru, ova karta nosi naziv Duh moćnih voda, i uglavnom se označava žrtvu, kaznu, gubitak, patnju. Isto po Zlatnoj zori, hebrejski glif ove arkane je mem, jedno od tri majčinska slova koje označava upravo vodu. Takođe, ova arkana je izdaja, izopačenje, preobraćenje, vizija, refleksija. Prva aluzija ove karte jeste ona koja se odnosi na žrtvovanog boga Odina ili raspetog Isusa Hrista, naposletku, kao što sam već rekao, na legendu o naglavačke raspetom Svetom Petru ili izdajniku Judi Iskariotskom. Simbolički, to je obešeni kamen, stena na kojoj je utemeljena Crkva. Takođe, karta ukazuje na refleksiju, lik koji se ogleda u vodi, misteriju krštenja i posvećenja vodom, moć zamišljanja. Voda je svest. Uroniti u vodu znači proširiti svest. Nasuprot karti Točak sreće koja zatvara stvari u jedan proces, u jedan tok, u vrtlog ili spiralu, Obešeni ukazuje na beskrajne horizonte i bezbrojne mogućnosti.

špil Šarla VI

Naglasio bih još jednu očiglednost ove arkane, koja prirodno proizilazi iz ideje raspeća, a to je tortura. U ovom smislu reč je o inicijacijskoj torturi. Često tu vrstu mučenja sprovode duhovi ili demoni u cilju duhovnog preobražaja mučenog. Mučenje duše i tela nalikuje enormnom zagrevanju metala radi njegovog topljenja i preobražaja. Tortura je uvod u inicijacijsku smrt, kao što arkana Smrt sledi arkanu Obešenog. Mučenik tako postaje svetac. 

U negativnom značenju Obešeni čovek je zombi, vampir, narkoman, toksikoman, alkoholičar, bolesnik, invalid, umirući, narcisoidna ličnost. Ukazuje na gubitak svesti, komu, katatonično stanje, patnju, bol itd. Ukoliko karta Snaga, između ostalog, ukazuje na obred žrtvovanja, upravo je lik sledeće arkane u nizu,  Obešeni čovek, onaj koji je žrtvovan, a što osim na Hrista, ukazuje i na Dionisa, odnosno Ozirisa. Isto tako ovu kartu možemo dovesti u vezu sa samoubicama, posebno sa onima koji to čine vešanjem ili koji se utapaju u vodi. Mentalno stanje: melanholija i depresija, prepuštanje samosažaljenju i mračnim osećanjima, težnja ka samopovređivanju i samoubistvu, nesigurnost, nedostatak energije i hrabrosti. Takođe, ovde prepoznajemo zavidne i ljubomorne ličnosti, one koji istinski pate zbog sreće drugih, i koji su suštinski nesrećni i nezadovoljni sobom u svakom smislu.

tarot Žak Vivil

Linkolnski vrag i simbolizam 18. stepena Škotskog obreda

Zvekir na ulaznim vratima Vrhovnog saveta 33. stepena, London

Simbolizam ceremonije inicijacije u 18. stepen Drevnog i prihvaćenog Škotskog obreda, pod nazivom Vitez Ruže i Krsta (Knight Rose-Croix / Chevalier Rose-Croix), privukao mi je pažnju jer podseća na moja astralna i sanjačka iskustva na temu Crvene sobe. Ovaj stepen je kosmičko-mistička drama o unutrašnjem Hristu, odnosno o arhetipskoj obnovi čoveka. Ne radi se o konfesionalnom hrišćanstvu, već o univerzalnom mitu o smrti i ponovnom rođenju. U nekim ložama se kaže da je 18. stepen „masonov lični Veliki Petak i Vaskrs“. Ukratko, Ruža i Krst jeste dvostruki simbol, gde Ruža predstavlja duhovnu dušu, unutrašnji cvet mudrosti, srce koje cveta u Bogu te njen razvoj označava put od profanog čoveka do preporođene osobe. Krst je tu simbol žrtve, alhemijskog raspinjanja nižeg „ja“, a četiri kraka su četiri elementa koja se moraju uskladiti. Ruža na krstu znači duša uzdignuta iznad materijalnog čoveka, sinteza smrti i života. Po nekim shvatanjima simbolizma ovog stepena, kandidat je pre inicijacije „hodao u mraku trinaest godina“, što je simbolička aluzija na period urušavanja starih vrednosti i ideala, te predstavlja alhemijski nigredo, potpunu melanholiju iz koje nastaje preobražaj. Kroz ceremoniju se provlači glavna ideja, a to je da se svetlost ne daje spolja, nego se ponovo rađa u čoveku. To svetlo je unutrašnja iskra božanskog. Zato se kaže da Vitez Ruže i Krsta prelazi iz „pasivne vere“ u „aktivnu spoznaju“. 

Tri glavne moralne vrline 18. stepena su Vera (ne teološka, nego ontološko poverenje u smisao Univerzuma), Nada (izdržljivost kroz tamu) i Ljubav (najviša masonska vrlina, koja ne pravi razlike među ljudima). Vitez Ruže i Krsta se obavezuje na mirotvorstvo, da bude onaj koji spaja, a ne razdvaja. U ezoternom smislu to znači da je pomirio sadržaje svoje psihe i integrisao svoje unutrašnje demone. Stepen operiše „trojnim jezikom“, koji se u nekim obrednim komentarima vezuje za Svetlost (gnostička spoznaja), Istinu (unutrašnji logos) i Život (uskrsnula energija). To ukazuje na hermetičku ideju da se inicijacija odvija na tri nivoa: psihičkom, duhovnom i noetičkom. Takođe, simbolizam 18. stepana govori o tri krsta, a to su Krst Patnje – gubitak, Krst Posvećenja – spoznaja, i Pobednički Krst – unutrašnje vaskrsnuće. To je mikrokosmos Golgote, ali u ezoterijskom, a ne dogmatskom ključu. Najdublji cilj ove inicijacije jeste, kako neki kažu, da kandidat ostvari u sebi Ružu i Krst, odnosno da živi ono što oni označavaju.

Naime, u ceremoniji inicijacije u 18. stepen postoji trenutak, ili bi barem trebalo da postoji, kada kandidat stoji pred vratima Crvene sobe i kuca tražeći dozvolu za ulazak. U širem smislu, čitav inicijacijski proces odvija u tri sobe: Crnoj, Crvenoj i Beloj. Crna soba simbolizuje stanje nakon smrti, nešto poput zagrobne ravni, Šeola, ili egipatske Amente. Ona evocira dešavanja na Golgoti, brdu raspeća Isusa Hrista, tj događaje od njegovog razapinjanja do uskrsnuća, kada je on boravio u Šeolu. U Crnoj sobi, okružen simbolima smrti, kandidat kontemplira na tu temu. Koncept Crne sobe je obuhvaćen izrazom Kabinet refleksija, a koristi se u Plavoj masoneriji (1–3 stepen). To je prostor obojen crno, sa simbolima smrti i prolaznosti. I u nekim drugim oblicima masonerije postoje elementi Crne sobe, ali ne svuda i ne uvek kao posebna fizička soba. U nekim masonskim jurisdikcijama, postoji koncept „Bele sobe razmišljanja“, koja se koristi u stepenovima 4-14, posebno kod 14. stepena („Veliki Izabrani, Savršeni i Najuzvišeniji Mason“). Bela soba simbolizuje završnu fazu pročišćenja, povratak u svetlost, alhemijsku albedo, intelektualnu jasnoću posle crne introspekcije. Nije svuda arhitektonski prisutna, ali je simbolički standard koji se pominje u komentarima.

U okviru 18. stepena postoji tradicija da se ceremonija odvija u prostoru koji se u masonskoj simbolici naziva „Crvena Loža“ ili „Crvena Komora“ (Red Room / Chambre Rouge), ali važno je naglasiti da se u većini kontinentalnih i škotskih tradicija viši stepenovi (od 15. do 18.) često se nazivaju Crvenim stepenima jer je crvena boja dominantni simbolički ton. To je, podsetiću, boja krvi, žrtve i pasije, boja alhemijske rubedo faze, i boja Ruže na Krstu. Zbog toga se prostor inicijacije 18. stepena često opisuje kao „crven“, ali to označava simbolički kolorit, ne jednu fiksnu arhitektonsku sobu. Dakle, simboličko crvenilo je univerzalno u tom smislu, ali nekakva posebna crvena soba kao obavezan prostor nije. Taj izraz označava duhovnu Golgotu, odnosno mesto unutrašnje patnje i preobražaja, unutrašnju „peć“, gde se ego prekaljuje i rađa prosvetljeni logos, te naposletku „krv srca“, mesto gde se Ruža otvara na Krstu. Drugim rečima, Crvena soba je psihički prostor, a fizički raspored je samo njen odraz.

U Crvenoj sobi nalazi se beli kockasti kamen koji predstavlja trodimenzionalnu projekciju krsta. Ova soba služi da se kandidat poistoveti sa mističnim Hristom koji je ustao u savršenstvu. Njeni simboli su pelikan i orao. Pelikan je simbol raspetog a orao vaskrslog Hrista. Formula 18. stepena je INRI, što ukazuje na analogiju sa središnjom sefirom kabalističkog dijagrama Drveta života, a to je Tifaret, čija je priroda solarna. Ona predstavlja postignuće kandidata koji se na svom putu iz sobe u sobu suočava sa promenama, da bi se na kraju suočio sa demonom, ili bi barem to tako trebalo da bude, koji predstavlja prolaz ka Crvenoj sobi. Demon je čuvar njenog praga, otelotvorenje prolaza, odnosno dveri. Kandidat koji kuca na vrata Crvene sobe u neku ruku poistovećuje se sa demonskim likom.

Taj demon je isti onaj koji krasi katedralu gotskog stila posvećenu Devici Mariji u engleskom gradu Linkolnu. Njena izgradnja počela je u XI veku i ona je nekoliko vekova bila najviše zdanje na svetu. Po legendi Satana je poslao ovog vraga u katedralu ali je on tamo pretvoren u kamen od strane anđela. Vremenom, linkolnski vrag je postao popularan simbol i često je korišćen kao zvekir. Legenda o preobražaju vraga u kamen očigledno je alhemijska aluzija, budući da je alhemijski đavo izraz prima materia. U tom smislu, ponoviću ono što je ovde očigledno, a to je povezanost tri sobe sa tri osnovne faze alhemijske operacije: nigredo, albedo, rubedo. Crna soba kao nigredo simbolizuje truljenje. Dvorana smrti, odnosno albedo, označava uskrsnuće, dok Crvena soba, tj rubedo, predstavlja savršenstvo.

Đavo gotske katedrale u Linkolnu, tzv linkolnski vrag, Engleska

Prisustvo vraga na katedrali gotskog stila nije neuobičajen detalj. U tom smislu linkolnski vrag je rođak poznatih gargojli. Primetićemo da on sedi sa desnom nogom prekrštenom preko leve, što je poza kojom je u Marseljskom špilu tarota prikazana karta Car. Vladarska poza demona ukazuje na činjenicu da je on gospodar ovoga sveta. Podsetiću da je Pol Foster Kejs u karti Car, između ostalog, video simbol Velikog arhitekte univerzuma i konstitutivne moći. U smislu linkolnskog vraga, Kejs bi bio u pravu ali u obrnutom značenju - demon est deus inversus. Takođe, i u nekim tarotima sličan položaj nogu zauzima i lik na karti Obešeni čovek. U pogledu poze koju zauzima linkolnski vrag, podsetiću na srednjovekovni običaj sahranjivanja templarskih vitezova sa jednom nogom prekrštenom preko druge. U mnogim crkvama širom Evrope, posebno u Engleskoj, moguće je naći male statue sa prekrštenim nogama za koje ne mogu reći da predstavljaju baš templare, već su te figure shvaćene u širem smislu i odnose se na sve odane hrišćane zavetovane na odbranu hrišćanstva. Otud prekrštene noge aludiraju na nošenje tog metafizičkog krsta zaveta, što predstavlja viteški zavet, odnosno zavet hrišćanskog viteza. U istorijskom smislu to je vitez templar. 

Ko je zapravo taj vrag? Lozinka Crvene sobe u masonskom ritualu je Abadon. To ime se pominje u devetoj glavi Apokalipse, kada peti anđeo zatrubi, pojavi se zvezda padalica, podiže se ključ studenca bezdana iz kojeg pokulja dim i zakloni sunce te izađoše čudovišta nalik skakavcima sa škorpionskim žalcima. I u stihu 11 rečeno je: "I imali su nad sobom kao cara anđela Bezdana, kome je ime jevrejski Abadon, a grčki Apolion - Upropastitelj." (prevod Lujo Bakotić). U Starom zavetu Abadon se pominje pet puta, ali ne kao ime anđela uništenja nego upravo kao uništenje. Kao anđeo uništenja, Abadon se povezuje sa anđelom Smrti čije je ime Mot (vidi hebrejsku verziju Jov 28:22). Dakle, uništenje prethodi neposrednom prolasku ka savršenstvu. Put usavršavanja podrazumeva uništavanje. Nešto biva uništeno da bi kandidat dospeo u dvoranu usavršavanja, tj u Crvenu sobu. To je put koji iz dualnosti vodi ka jedinstvu. 

U duhu argoa hermetičke kabale o kojoj piše Fulkaneli, to je možda bio razlog zašto je linkolnski vrag postavljen upravo u jednoj od najmonumentalnijih gotskih katedrala u kojoj stoluje kardinal (čija je odežda crvena). Vrag Crvene sobe je anti-vitez, anti-savršenstvo, anti-kandidat, oličenje sila koje teže da unište kandidata. Taj vrag je senka koju kandidat na svom inicijacijskom putu mora prevazići. Zato je tom vragu dodeljeno biblijsko ime, da se naglasi ezoterijska činjenica da demon može biti podvrgnut kontroli ukoliko je njegovo ime poznato. Legenda o okamenjivanju demona bi u tom smislu, između ostalog, mogla imati značenje o neophodnosti prevazilaženja materijalističkog i vulgarnog svetonazora. Korenita promena stava jeste proces koji će se u svesti kandidata ostvarivati dugo nakon ove inicijacije. Simbolički i dramski element ceremonije posvećenja trebalo bi da u umu kandidata stvori polaznu tačku, odnosno sećanje na ključni događaj koji se nalazi u ulozi mentalnog ugaonog kamena potonjeg preobražaja. Tako kandidat konačno postaje Suvereni Princ Ružinog Krsta i Vitez Orla. Položaj koji predstavlja telesni znak ovog stepena jeste isti onaj koji se u Hermetičkom redu Zlatna zora odnosi na vaskrslog Ozirisa, sa prekrštenim rukama na grudima. To je deo formule LVX koja se odnosi na Tifaret kroz prizmu misterija Ruže i Krsta i označava uskrsnuće. 

Meni nije poznata efikasnost ove ceremonije, konkretan način kako se ona izvodi, ali očigledno je njena ideja utemeljena na kabalističkim, gnostičkim i alhemijskim formulama. Kandidat koji prođe kroz ovaj ritual trebalo bi da razvije svest na nivou solarne sefire Tifaret. Da li se to zaista događa kandidatima Škotskog obreda ne bih umeo reći. Kandidat se simbolički suočava sa Abadonom prolazeći kroz određeni psihički proces, ali daleko bi bilo od istine kada bih tvrdio da se u tim trenucima demon i zaista ovaploćuje na vratima Crvene sobe jer masoni nisu magovi u užem smislu reči, iako masonerija tvori moćan magijski lanac astralne struje, da se izrazim rečnikom Elifasa Levija. Istina, neki magovi jesu bili i masoni, ali većina masona nisu magovi. Na individualnom planu masoni teže spoznaji i moralnom usavršavanju, ili bi barem tako trebalo da bude, ali kolektivno uzevši veliko je pitanje ne stvara li masonerija svetlost koja jasnije ogoljava tamu? Kuda odlazi energija Abadonove senke svakog Brata koji je prošao kroz vrata Crvene sobe? Šta se sa njom dešava? Da li baš svaki Brat apsorbuje i preobrazi tu energiju, što bi zapravo trebalo da se desi, ili se nešto drugo dešava sa njom? Na ta pitanja odgovor nemam.

Arkana Carica u tarotu

Carica Vejtovog špila

Duhu arkane Carica odgovara predstava Filozofa koji sledi Prirodu, odnosno prikaze mudraca, arhetipskog Pustinjaka, koji drži svetiljku i prati korake žene umotane u velove čiji je hod lagan i koja zna kuda ide, iako je svuda okolo mrkli mrak. Carica, odnosno L'Imperatrice, kako glasi njen naziv u Marseljskom špilu, nosi broj tri. To je, po Elifasu Leviju, broj stvaranja. U specifičnom smislu ona je oličenje nadahnuća. Seli Nikols ukazuje da su Carica i Papesa kao sestre te kada se sestre pojavljuju u mitovima, snovima ili bajkama, one često predstavljaju dva različita vida iste suštine. Njih dve zajedno kontrolišu četiri ženske tajne: stvaranje, čuvanje, hranjenje i preobražaj. Najdžel Džekson u Carici vidi lunarno-venuzijansku družicu solarno-marcijalnog Cara. Po njemu Carica je izraz zemaljske Venere, koja je tradicionalno prikazivana odevena u raskošne haljine, za razliku od nebeske Venere (karta Zvezda) koja je prikazivana naga. Džekson pominje srednjovekovne Tiringijske hronike u kojima se opisuje planina Hurselberg, odnosno Venusberg ili Mons Veneris koja predstavlja prolaz u podzemnu palatu boginje Venere. Kao u Hemijskom venčanju Kristijana Rozenkrojca junak priče silazi u podzemne odaje zamka gde u jednoj od podrumskih soba zatiče uspavanu Veneru. Klasičan motiv u bajkama. Uspavana Venera oživljava poljupcem princa. Ta poveznica ukazuje na htonsku prirodu Carice i njene skrivene snage koje su izvor životne energije i plodnosti. U venecijanskoj Commedia dell’arte sa likom Carice Džekson povezuje devojku Kolumbinu koja na glavi nosi venac od ruža i čije ime znači golubica, što je Venerina ptica.

Filosof sledi prirodu, ilustracija iz dela Atalanta Fugiens

Već sam obrađujući arkanu Papesa pomenuo da ona u posebnom značenju može predstavljati himen, dok bi Carica u tom slučaju označavala matericu. Uopšte ta simbolika povezana je sa crnim kamenom koji je oduvek bio deo obožavanja velikih boginja. Taj kamen je Elagabalus, Mons Veneris, kamen u Meki itd. To je ovalni kamen koji ukazuje na matericu / grobnicu, mesto preobražaja, rađanja i umiranja. Sve je to simbolizam vratnice, prolaza iz smrti u život i života u smrt. Osim toga, Carica se u ulozi oličenja plodnosti može smatrati i kao čuvarkom semena, jer je čuvanje semena u starim zemljoradničkim kulturama bila ženska obaveza.

U Marseljskom špilu Carica sedi na žutom tronu. Pogled joj je usmeren desno, što njenu orijentaciju čini drugačijom od Čarobnjaka i Papese. Gornji deo njene odeće je plav, magnetni, dok je donji crven, električni, što je situacija koja je uzemljuje. Džekson, pak, ukazuje na zelenu boju karakterističnu za alhemijsko i ezoterijsko značenje prirode Caričinog lika koja sledi nakon plave boje Papese. Tako do sada imamo sledeći raspored boja: Luda – zeleno, Čarobnjak – crveno, Papesa – plavo, Carica – zeleno, Car – crveno. Uviđamo obrazac po kome je Prvosveštenica u sredini niza likova čije su boje istovetne. Takođe, Carica nosi krunu, ali za razliku od figure Papese ta kruna ukazuje na svetovnu vlast, na prirodu, materiju, a ne na duhovne stvari. U levoj ruci drži žezlo a u desnoj štit sa crvenim orlom. Žezlo kao produžetak ruke označava moć i vlast. Među likovima velikih arkana samo Carica i Car imaju žezlo. U Rečniku simbola kaže se da žezlo egipatskih boginja predstavlja simbol radosti zbog slobode da se sprovodi svoja volja. Žezlo faraona završavalo se u liku glave životinje koja predstavlja kontroverznog boga Seta, što bi moglo ukazivati na silu koja se nalazi u rukama vladara. U Marseljskom špilu na vrhu Caričinog i Carevog žezla nalazi se kugla povrh koje je posađen krst. Kugla ukazuje na celovitost i neku vrstu savršenstva, ali i na suverenitet nad svetom. Krst na vrhu označava njenu ulogu u spajanju neba i zemlje.

Marseljski špil

Seli Nikols primećuje zanimljivu stvar: marseljska Papesa drži svoje ruke sklopljene, štiteći tako tajnu svog tela, ruke Carice su otvorene, ukazujući na izlazeću prirodu. Caričina kosa je, za razliku od Papesine, nepokrivena, slobodno pada. Ona sebe slobodno prikazuje kao ženu. Nije ograničena stubovima hrama, nalazi se na otvorenom. Carica je aktivna. Takođe, Nikols naglašava jednu bitnu razliku između Carice i Papese. Papesa čuva nešto staro, a Carica otkriva nešto novo. Jedna je zaštitnica tradicije a druga inovacije.

Pol Huson ukazuje da u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu (i u Pierpont Morgan Bergamo), Car i Carica takođe nose štit sa orlom koji je heraldički simbol srednjovekovnog Svetog Rimskog Carstva. Huson pominje da je krunu u mnogim poznijim, okultnim tarotima, na Caričinoj glavi zamenila zvezdana kruna. Tako je i kod Vejtove Carice, a kod Virta ona nosi krunu dok je iza njene glave oreol sa zvezdama. Huson to objašnjava uticajem Elifasa Levija koji je Caricu pretvorio u apokaliptičnu „ženu ogrnutu Suncem i krunisanu sa dvanaest zvezda“. Tako je Carica od zemaljske Izide postala Izida Uranija pa je u Virtovom špilu dobila krila. Ideju o Carici kao krilatoj ženi u nekom smislu možemo nazreti u njenom liku prikazanom na karti Marseljskog i Vivil špila, gde nije baš sasvim jasno da li je reč o visokim naslonima na njenom tronu koji podsećaju na krila. U Marseljskom špilu, Carica ispod grudi ima žuti pojas u kome neki vide zodijak, a oko vrata ogrlicu kojom dominiraju vatreni trouglovi, od kojih najveći pada na pojas. Pozadina karte je crvenkasta, vatrena, ali takođe može ukazivati i na crvenu zemlju.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Carica nema veo i to govori da ona predstavlja prvobitnu supstancu, tvar prapočetaka, pre nego što je išta bilo stvoreno. Istovremeno ona označava stvaralačku moć imaginacije, kao i sve ono što želimo. Ona je simbol svih želja pa otud i privlačnost kao jedno od njenih svojstava. To je Velika Majka, univerzalna materica koja rađa, uništava i obnavlja. Carica je i supruga, zakonita žena, ona koja rađa zakonite naslednike, a što ukazuje i na to da bi oni nezakoniti (ili oni koji ne bi smelo da postoje) postali žrtvama njenog neutaživog apetita. Njena krv je mleko i njeno mleko je krv. Njene tečnosti opijaju, isceljuju, ali i truju. Carica označava vladavinu. U liku Carice možemo prepoznati i simbole modernih političkih ideologija: njujorški Kip slobode, Marijan francuskih revolucionara, zastavu EU itd. U civilizacijskom smislu ona predstavlja istoriju, državu, politički sistem, pa i samu civilizaciju. U suštinskom značenju ona je slika moći. U psihološkom smislu ona predstavlja zadovoljstvo. Mitološki, Carica je Venera, Afrodita, Ištar, boginja ljubavi (i svete prostitucije), ali i rata, što odražava njenu destruktivnu stranu. Carica je kao Država suprotnost Papesi kao Crkvi, baš kao što Car, svetovni vladar, stoji nasuprot Papi kao duhovnoj vlasti.

Žak Vivil špil

Takođe, za razliku od Papese čija je priroda lunarna, noćna, zvezdana, Caričina priroda je solarna, o čemu svedoči prisustvo solarne ptice orla. U Marseljskom špilu prikazano je da Carica grli štit sa prikazom orla, što ukazuje na naročitu prisnost sa ovim simbolom duha. Robert Plejs nas podseća na simbolizam orlova povezan sa proročištem u Delfima. Po mitu o nastanku tog proročišta, Zevs oslobađa dva orla da lete u suprotnim smerovima širom sveta dok se ne sretnu licem u lice u svetom središtu. U antičkoj, srednjovekovnoj i renesansnoj umetnosti dve životinje, kao što su ptice prikazane licem u lice, simbolizuju sveto središte, simbol svetosti. U renesansi su alhemičari koristili mit o utemeljenju Delfa kao simbol svoje potrage za svojim mističnim ciljem, kao što se može videti na ilustraciji u poznatom alhemijskom tekstu Atalanta Fugiens, koja prikazuje Zevsa kako pušta orlove. Na osnovu ovoga Plejs pretpostavlja da bi orlovi okrenuti u suprotnim smerovima na kartama Carica i Car, mogli biti referenca na ovu mističnu potragu. To je posebno zanimljivo jer je njihov cilj u ovoj alegoriji, Svet, sveto središte. Ovo sugeriše da bi Car i Carica mogli biti simbolično povezani s muškim i ženskim suprotnostima u alhemijskoj potrazi: crvenim kraljem i belom kraljicom. Da bi došli do svog mističnog cilja alhemičari su verovali da crveni kralj i bela kraljica moraju biti razdvojeni, pročišćeni i ponovno spojeni. Priča predstavljena tarot arkanama sledi sličan obrazac u kojem se muški i ženski simboli razdvajaju, pročišćavaju i ponovo spajaju.

Zevs pušta orlove, ilustracija iz dela Atalanta Fugiens

Kod Krolija su još dve ptice prisutne na karti: Pelikan (Velika Majka koja hrani svoje mlade krvlju sopstvenog srca) i Beli Orao (koji je takođe prisutan na Krolijevoj karti Ljubavnici), kompatibilan Crvenom Orlu na karti Car. Beli Orao je srebro, Crveni Orao je zlato. Po Kroliju, u Carici su spojena najuzvišenija duhovna i najniža materijalna svojstva, Mesec u rastu i Mesec u padu, koja su prikazana na toj karti u njegovom špilu (Meseca nema u Carici Marseljskog špila). Osim toga, ona predstavlja jedan od tri alhemijska oblika energije,a to je so. Kod Krolija, Carica u desnoj ruci drži lotos (što je po njemu, simbol ženske, pasivne snage, živi oblik Svetog Grala, posvećen Sunčevom krvlju) a ne žezlo kao u Marseljskom, Viskonti Sforca i Vejtovom špilu. Kroli je krst sa žezla prebacio na njenu krunu. Osim toga, kod Krolija su na ovoj karti prisutni vrabac (iznad opadajućeg Meseca) i golubica (iznad rastućeg Meseca) kao Venerine ptice. U dnu karte, kao osnova prestola, nagoveštena je tajanstvena ruža, kapija, jer je Carici, u skladu sa britanskim sistemom atribucija, dodeljeno hebrejsko slovo dalet (vrata). U okultnom smislu, ruža je portal. Vejt je sa Caričinog štita uklonio orla i zamenio ga astrološkim simbolom Venere. On je u Carici video Majku Prirodu pa je zato ambijent u pozadini njenog lika napučen bujnom vegetacijom. U neku ruku ona je tu predstavljena kao simbol raja na zemlji. Uopšteno, to je Velika Majka, a po Vejtu, ženska strana moći. Njeno svojstvo je plodnost, a što ukazuje na izobilje, rađanje, ali i na prolaz, odnosno ulaz / izlaz. Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje Solomonov trougao, odnosno trougao koji u ceremonijalnoj magiji služi kao obredni te iscrtanom linijom ograđeni prostor u kome se pojavljuje prizvani duh ili demon. Za van Rijnberka Carica simbolizuje vrhunsku oštroumnost koja daje moć, pokretačku snagu koja pokreće sve živo.

Keri Jejl Viskonti Sforca tarot

Osvald Virt sa kartom Carica povezuje sazvežđe Device koja je često prikazivana sa grančicom ili klasjem u ruci. Takođe, Devica je povezana sa semenom, što je nagnalo Krolija da seme poveže sa likom Pustinjaka koji je podudaran semenolikom hebrejskom slovu jod i znakom Device. Kako se došlo do toga da Pustinjak bude Devica umesto Carice, jeste stvar konvencije slovo – slika, odnosno alfabet – tarot. Međutim, veza između Carice i Pustinjaka je dublja, budući da Pustinjak, kao Filozof, nema drugog izbora u svom delovanju osim da sledi Prirodu, tj Caricu. Seme koje spaja Pustinjaka i Caricu jeste ono iz kojeg će izrasti Spasitelj. U biblijskom smislu kompleks Carica kao Devica označava ćerku Siona ili Jahveovu suprugu (Isaija 37:22, Jeremija 14:17, 18:13, Amos 5:2, Jovan 1:1), a što se uglavnom odnosi na narod Izraela. U hermetičkom smislu Sion je Abiegnus, planina adepata, te otud znak Device, bilo u kontekstu Carice ili Pustinjaka, označava zajednicu, odnosno tajno bratstvo posvećenika. Pustinjak je Brat, Carica je Bratstvo. Pustinjak je aspirant, Carica je zajednica adepata. Međutim, ništa manje razloga nema i da tu zajednicu poredimo sa Prvosveštenicom. Kroli je rekao da su aspiranti muškarci a adepti žene. Dakle, u nekim aspektima moramo dozvoliti određena preklapanja između dva glavna ženska lika velikih arkana tarota. Uostalom, obe sede na tronu. Kao što sam već naglasio, one su poput sestara, što nalazimo u analogiji sa egipatskim boginjama Izidi i Neftis. Međutim, imajmo na umu da Neftis nije imala potomstvo. Ona je jalova i u bezdetnom braku sa opakim Setom. Ukoliko bismo se u tumačenju arkana potpuno oslonili na egipatski mit, onda bi barem u ovom svojstvu Prvosveštenica mogla biti Neftis, budući da ne rađa, a Carica – Izida – koja rađa. No, to su prilično zamršene relacije za ovu raspravu. I na dijagramu Drveta života, po nomenklaturi Zlatne zore, slovo dalet, kojim je označena arkana Carice, povezuje sefire Binah i Hokmah, levi i desni stud Drveta, ali na nivou njegove vrhovne trijade, dakle iznad kabalističkog bezdana (lažne sefire Daat). Carica kao staza Drveta je izraz uticaja koji iz sfere zodijaka stiže do sfere Saturna, od Oca ka Majci. Otud je ona poput Eve stvorene od Adamovog rebra.

Krolijev špil

Mesijanska revolucija

Mnogi su uvereni da je vreme u kome živimo nekako posebno, jedinstveno i temeljno drugačije od svih prethodnih. I zaista, možemo reći da je mnogo toga danas čega nikada nije bilo u poznatoj nam istoriji. Nikada pre nije živelo toliko ljudskih bića; nikada nije bilo toliko ogromnih ljudskih naseobina; nikada razorna moć čovečanstva nije bila ispoljavana niti se gomilala u meri kao danas; nikada živi svet nije tako naglo i masovno nestajao a da ljudski rod to pamti (ako izuzmemo mitove o potopu), nikada ljudske aktivnosti nisu bile toliko masovne i opsežne kao u ovo vreme; nikada pre Zemlja nije bila toliko ekološki opustošena; nikada komunikacija između ljudi nije bila toliko obimna i brza a otuđenost veća; nikada čovečanstvo nije bilo suočeno sa tako drastičnim ograničenjima i tako širokim mogućnostima istovremeno. Potrošio bih stranice i stranice nepotrebno nabrajajući čega sve nije bilo nikada pre a danas je stvar naše svakodnevice, naše iluzije normalnosti. Neki tu jedinstvenost tumače konceptima „poslednjih vremena“, najavljujući razrešenje svetske, ako ne i kosmičke eshatološke drame. Veliki prirodnjak XX veka Konrad Lorenc nabrojao je osam međusobno povezanih procesa koji, po njemu, prete opstanku današnje kulture i generalno čovečanstva, a to su:
a) prenaseljenost, koja opterećuje ljudske kapacitete održavanja socijalnih kontakata i rađa agresiju;
b) ekocid;
c) kompetitivnost koja ljudima oduzima vreme i čini ih slepim za istinske vrednosti;
d) plima opšteg mekuštva i beskarakternosti, što uzrokuje gubitak jakih osećanja i toleranciju spram neprijatnosti te suspreže mogućnost iskrenog radovanja (takođe, to ljude čini nesposobnim da uživaju pa otud pomama za novim podsticajima);
e) genetsko propadanje usled nedostatka faktora koji vrši selekcioni pritisak na razvijanje i održavanje društvenih normi ponašanja te epidemija infantilnosti;
f) napuštanje tradicije i kidanje tradicijom uspostavljenih veza i odnosa;
g) masovna prijemčivost indoktrinaciji i uniformisanost shvatanja i ideja kakvo nije postojalo ni u jednom trenutku ljudske istorije, a što je suštinska posledica redukcije individualnosti;
h) masovno naoružavanje nuklearnim oružjem...

Dolorosa de la Cruz

U ovim svakako jedinstvenim simptomima današnjice, neki vide znakove novog početka, novog doba koje se budi. Nije mi namera da ovde raspravljam ko je u pravu, niti izvodim kreativne sinteze i filozofska pomirenja dva različita pogleda na svet, ni da negiram oba. Želim da istaknem moje duboko uverenje, koje čak nije ni samo moje, da u kulturi, istoriji, odnosno u ljudskoj svesti nema ničeg suštinski novog, nego je svaka pojava odraz manje više iskrivljenih prvobitnih kulturnih, religijskih, ezoterijskih, magijskih i mitoloških koncepata. Tako dolazimo do paradoksa po kojem imamo stvari i pojave kakvih nikada nije bilo ranije, ali da su te do sada neviđene pojave zapravo odjeci drevnih uzora u ovom vremenu.

Mesijanska revolucija i prateći apokaliptički sadržaji, takođe imaju svoje ezoterijske korene i simbole koji se pojavljuju od pamtiveka, čija se tumačenja menjaju u zavisnosti od gledišta posmatrača, ali je njihova namera uvek ista, mesijanska i prevratnička. Mesijanstvo jeste revolucionarno. Mesija je revolucionar, a revolucija je svojstvo planetarne prirode Saturna. Taj Saturn, odnosno Hronos, stari je lisac. Uhvaćeni u njegove vremenske mreže mislimo kako revolucija počinje sa nama, od nas, ili barem od pokoljenja vremenski nama bliskim, a ne vidimo neprekidni tok saturnovske „revolucije koja teče“ od praiskona. Iako znači stalnu promenu njena načela su večna i nepromenljiva. Menjaju se akteri, likovi koji manje više uspešno bivaju obuzeti mesijanskim žarom revolucije a čiji su uzroci i koreni duboki, sakralni, utkani u točkove same prirode univerzuma. 

Ideja Mesije je svojstvena samoj ljudskoj prirodi jer pretpostavlja boljeg čoveka, njegovo popravljanje. Ipak, govoreći o revoluciji ne bi bilo fer ne pomenuti Jupitera kao izraz planetarne prirode samih revolucionara, jer po mitu, upravo je Zevs (Jupiter) zbacio tiranina Hronosa (Saturna) i zaveo dvostruke standarde po kojima volovima nije dozvoljeno isto što i njemu, novom vladaru, novom režimu i poretku. Dolazak Mesije povezan je sa strahovitim razaranjem koje mu prethodi ili ga najavljuje, čime se ukazuje i na neophodnost obnove u skladu sa načelima koje Mesija sa sobom donosi.

Zmija je jedan od važnijih oblika mesijanskog simbolizma. Rajska zmija je izbavitelj ljudi iz rajskog vrta, bez čega Božja promisao o padu i iskupljenju ne bi bila moguća. Biblijski Noje (simbol golubica), odnosno mesopotamski Utnapištim, spasitelj je od potopa kao Božje kazne, omogućivši obnovu ne samo čovečanstva nego i ostalog živog sveta, čime se ukazuje na ljudsku odgovornost za sva ostala živa bića na planeti. Mojsije je izbavitelj odabranog naroda iz Egipta. Mojsijeva „zmija u divljini“ je simbol spasenja i obnove. Isus Hrist (golub u svojstvu Svetog Duha) je izbavitelj čovečanstva od smrti. Hristovo raspeće je obnova. Krolijeva Babalon je izbaviteljica ljudi iz podvojenosti od božanskog. To je takođe obnova. Setimo se da je Sveti Duh u obliku goluba oplodio Devicu Mariju, majku Mesije itd.

Istakao sam da je Mesija onaj koji menja i obnavlja. U suštini Mesija je božansko ovaploćenje oličeno u nekoj konkretnoj osobi ili magijskom lancu koji izbavlja čoveka iz vezanosti elementarnih sila i uzdiže ga na viši nivo. Ličnosti ili likovi koji igraju mesijansku ulogu, tokom istorije se menjaju, zato što se menjaju istorijske okolnosti, ali suštinska svrha mesijanskog poslanja je uvek ista. Mesijanska ideja postoji gotovo u svim važnim mitologijama i tradicijama: u Mesopotamiji, Iranu, Egiptu, Meksiku, Kini i Indiji. Mesija iskupljuje, uzdiže, spašava, obnavlja, menja. Naravno, to sve ima i svoja izopačenja, ali čak i kada je umišljeno ili karikaturalno, mesijansko poslanje, odnosno pseudoposlanje, takođe ima neka svojstva istinskog mesijanstva, ali u kontrainicijacijskom ključu. Takođe, mesijanska priroda može biti i ženskog pola: imamo plavi ženski mesijanski aspekt oličen u gnostičkoj Sofiji i crveni u Babalon, odnosno Velikoj Bludnici, dok bi zlatnožuti bio muški, a čiji je značajni istorijski predstavnik Isus Hrist.

Barry Hale

Poznato je da hebrejske reči za zmiju (nahaš) i Mesiju (meših), pisane na hebrejskom pismu, imaju istu brojčanu vrednost. U kabalističkom poimanju to ima dublji smisao od puke slučajnosti. Zapravo, ukazuje na simboličku istovetnost. Simbol povezan sa Zmijom / Mesijom jeste Zvezda, zato što je dolazak Mesije ili značajne osobe u biblijskoj, i ne samo biblijskoj tradiciji, povezan sa pojavom neke posebne zvezde. U Novom zavetu je poznata Vitlejemska zvezda koja je najavila rođenje Isusa Hrista. Stari zavet takođe povezuje pojavu Mesije sa uzdizanjem određene Zvezde: „Vidim ga, al’ ne kao što je sada. Gledam ga ja, ali ne iz bliza: Izlazi zvezda iz Jakova, Skiptar se iz Izrailja diže...“ (Brojevi 24:17, prevod Lujo Bakotić). Zvezda kao simbol predstavlja probuđenog i prosvetljenog čoveka, usavršeni mikrokosmos.

Na tarot karti Prvosveštenik (Krolijev špil), predstavljen je egipatski bog Oziris ispred koga su prikazani mali čovek u pentagramu i žena opasana mačem. Gnostičko ime za Ozirisa je Osoronofris, odnosno egipatski Asar-un-Nefer, samousavršeni. Otud je pentagram, tj petokraka zvezda, simbol savršenstva. Još jedan simbol koji tu spada je Mač kao mesijansko oruđe kojim se nagoveštava rat, fizički, duhovni, makrokosmički, mikrokosmički. Zmija dolazi odozdo, a Mač se zariva odozgo. Mač dolazi sa nebesa, a Zmija se uzdiže sa zemlje. To je plamteći Mač kabale koji polazi iz prve sefire Keter i juri kroz svih devet sfera Drveta Života odozgo na dole (od apstraktnog ka konkretnom) do poslednje desete sfere Malkut (Kraljevstvo), koja se nalazi u podnožju dijagrama Drveta; za razliku od Zmije koja se iz Malkuta uspinje ka vrhu, tj ka Keteru. Ta uspinjuća Zmija je Mojsijeva bronzana zmija koja spašava od smrti u biblijskoj epizodi u sinajskoj pustinji (Brojevi 21:6-9). Planetarna atribucija te Zmije je Venera, čiji je astrološki simbol nalik egipatskom anku, a to je krug na krstu. 

Mač je put silaska duha, odnosno silaska Boga, a Zmija je put uspenja čoveka, uzdizanja kundalini itd. Mač povezuje sfere Drveta Života, a Zmija ide njegovim stazama. Mač je poput munje. Mač jeste Munja, a Munja je povezana sa Ženom. Munja je, kako to primećuje Alister Kroli, po obliku hebrejsko slovo alef, koje podseća i na svastiku. Alef je simbolička veza između sfere Hokmaha (Mudrost, sfera zvezda stajačica) sa sferom Ketera koja je tradicionalno predstavljena simbolom svastike. Munja / Mač dolazi iz najviše sfere, od samog Boga i predstavlja Ženu, odnosno Devicu sveta, koja je zapravo duša Mesije, o čemu svedoči tarot arkana Svet, odnosno Univerzum. Po Kroliju, Devica sveta se preobražava u fluidnu vatru te pretvara svoju lepotu u Munju. U drugom smislu, munja je simbolički predstavljena kao Filozofski Krst ili Hermetički Krst (svastika). U obliku svastike Munju sačinjava 17 vidljivih kvadrata od imaginarnih 25, koji spajaju četiri elementa, dvanaest znakova Zodijaka i Sunce smešteno u središtu krsta. Otud je Munja u vezi sa brojem 17, a to je broj arkane Zvezda, što po obliku podseća na slovo alef.

Po Genonu, svastika nije slika sveta, već slika delovanja načela u odnosu na svet. Govoreći o slici zmije obmotane o Drvo koje predstavlja osovinu sveta, Genon, u knjizi „Simbolika krsta“ kaže da ta zmija predstavlja sveukupnost ciklusa univerzalne pojavnosti jer njeno kretanje kroz različita stanja prikazuje se, u nekim tradicijama, kao seoba bića kroz telo te zmije. Dakle, simbolizam je naizgled složen, zato što opisuje proces i različite vidove jedne stvari. Okultista Daniel Gunter u knjizi „Inicijacija u Eon Deteta“ otkriva da je u skladu sa krolijevskom doktrinom Mesija zapravo Babalon, biblijska Skerletna Žena, odnosno Kurva Vavilonska. Gunter kaže da pojava (telemitskog) Mesije nije imala za cilj da bude predmet obožavanja ili javnog priznanja, već naglašava neprimetan i tajanstven način njegovog pojavljivanja, nalik Hristovom obećanju da će doći tiho kao lopov u noći. Mesijanska misija Babalon je, kako Gunter kaže, da čoveku donese Reč koja će opiti najunutrašnjije, a ne ono spoljašnje. Međutim, on naglašava da će dolazak tog Mesije biti praćen porođajnim mukama novog doba i da će njegov sluga biti odbačen od ljudi.

U Jevanđelju po Mateju (2:13-22) pominje se Isusov boravak u Egiptu, gde je njegova porodica našla utočište od progona kralja Iroda. Navodno, Isusova porodica je neko vreme boravila u Heliopolisu. Sve i da to nije tačno, sama ideja o mogućnosti boravka Isusa Hrista na tom mestu bremenita je simbolikom. Isus je svojim životom zapravo izveo kraljevsku formulu, kojom bi postao kralj, odnosno faraon u simboličkom smislu. Tako bi on postao Horus za života, dok bi nakon smrti i uskrsnuća postao Oziris. Zato je on Rex Iudae, vršeći kraljevsku, svešteničku i proročku ulogu. U Poslanici Jevrejima 5:11, Sveti Pavle kaže: „I bi narečen od Boga poglavar sveštenički po redu Melhizedekovu…“ Melhizedek je bio vladar Salimski i istovremeno sveštenik Svevišnjega. Dakle, Kralj Sveta je obavljao dvostruku funkciju. 

Rene Genon u knjizi „Kralj sveta“ navodi da je Melhizedek, tj Melhi-Cedek u judeohrišćanskoj tradiciji bio prikazan kao višeg ranga od samog Avrama. Isus kao pripadnik kraljevskog plemena Judinog ukazuje na melhizedekovsku formulu koju je kult, iz kojeg je kasnije nastalo hrišćanstvo, pokušao da oživi. Zato je Isus Hrist u tom kontekstu ovaploćenje mitske figure Kralja sveta. Taj mit ukazuje na najstariji i, kako kaže Genon, primordijalan inicijacijski red odakle poreklo vode svi redovi. Melhizedek je „veliki primalac večne svetlosti“, kako se to navodi u „Pistis Sophia“ aleksandrijskih gnostika. Po legendi arhanđeo Mihail je posvetio Melhizedeka u zemaljskom raju u njegovoj 52. godini. Jedan od indijskih ekvivalenata Melhizedeku, po Genonu je, Darma Radža. Melhizedek ima tri funkcije, zapravo Melhizedek je jedna od tri funkcije tog entiteta, a to su: Adoni-Cedek, Kohen-Cedek, Melhi-Cedek. Oni imaju iste funkcije kao indijski Brahatma, Mahatma i Mahanga.

U starom kraljevstvu faraon je bio otelovljenje vrhovnog boga dok je kasnije degradirao u božjeg sina. U tom smislu Isus je oživeo već degradiranu egipatsku kraljevsku formulu Deus Homo Est. Horus je u određenom smislu Hrist. Hrist je solarna priroda, on je zlato i svetlost sveta. Kao takav, on povezuje dve zagrobne destinacije, od kojih jedna, ona podzemna, u hrišćanskom kultu postaje mesto večnog izgnanstva i ispaštanja, a ona nebeska ukazuje na odredište spašenih. Prebivalište mrtvih je od pamtiveka bilo vezano ili za podzemni svet ili za nebeska odredišta, među zvezdama. Ono što želim da naglasim jeste nebesko poreklo duše i ljudske suštine. To je osnovna ideja egipatske kosmoantropologije. Po tome, ono neuništivo u nama je nebeskog porekla a zvezdane magnitude su naše odredište. 

Kao i u Hristovom slučaju, da bi se duša uznela na nebo mora proći kroz podzemlje, baš kao i u slučaju boga Kefre u obliku svete bube skarabeja. To je solarni put svesti, izbor istorijskog čovečanstva po kome svi bivaju bačeni u podzemni ambis, ali se samo retki uzdižu do zvezda. U knjizi „Istorija verovanja i religijskih ideja“ Mirča Elijade, opisujući egipatska verovanja, kaže da se nakon smrti duše sjedinjuju sa zvezdama i dele njihovu večnost. Egipćani su nebo gledali kao Boginju Majku, dok je smrt bila jednaka ponovnom rođenju, odnosno vaskrsnuću u svetu zvezda. Materinstvo neba, kako tumači Elijade, podrazumevalo je predstavu o tome da umrli treba da bude rođen po drugi put i dojen od Boginje Majke predstavljene u obliku krave. U početku, nebesko rođenje je izvorno bilo namenjena isključivo kraljevima, pa se dekadencijom egipatske religije ta mogućnost proširila i na druge ljude. Samo je Oziris taj koji nekome može dati večni život tako što mu daruje sah. Sah je telo za večnost, Ozirisov dar, odnosno oblik u kome postojimo u drugom, nebeskom životu.

Oziris

Mesijanska zmija - drugi deo

Emil Melmoth

Svojstvo nečistoće i raskalašnosti Skerletne Žene ima svoj odraz i u jeretičkom mesijanskom jevrejskom pokretu na prostorima Osmanskog carstva u sedamnaestom veku čija je ključna figura bio kontroverzni Šabataj Cvi. U njegovom naglašenom antinomizmu, namernom kršenju strogih jevrejskih verskih propisa i zapovesti, vidimo ovaploćenje babalonskog svojstva raskalašnosti i kurvarluka. Piter Levenda je u knjizi The Dark Lord ukazao na vezu između tantrizma i skrivenih aspekata jevrejskog misticizma, a koji se ispoljio u šabatajskom pokretu i njegovim derivacijama. Opisujući vezu između tantrizma i jevrejskog misticizma, Levenda je upotrebio izraz cross-fertilization. Pomenuta nečistoća ukazuje na drevno i atavističko poreklo, jer je ono što je proglašeno nečistim zapravo inkriminisani sadržaj pređašnjih religijskih oblika. 

Povodom toga, Kenet Grant, u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“ kaže da je jedan od glavnih božanskih oblika, smatran svetim u najranijim kultovima, bila svinja, žrtvovana Tifonu, mračnom gospodaru tzv Drakonijanske tradicije. Kasnije je svinja smatrana nečistom, između ostalog i zato što je bila poznata kao jedina životinja koja jede ljudski izmet. Interesantno je, primećuje Grant, da su Jevreji svinju odbacili kao nečistu kada su sa obožavanja stelarnog El Šadaja (Al Šejtana) prešli na obožavanje paternalističkog i solarnog Jehove. Izvorno, svinja je bila znak najveće svetinje, vezano za doktrinu koja obuhvata apsorbovanje supstanci koje su neprosvećeni izbegavali kao gadne, što one jesu u svom nepreporođenom ili nesakramentalnom obliku. Kada se očiste i za služenje Boginji posvete, kaže Grant, one predstavljaju valjanu pomoć u buđenju Vatrene Zmije, odnosno kundalini.

Šabataj Cvi

Geršom Šolem je Šabataja Cvija okarakterisao kao bolesnog čoveka, opisavši ga kao manično-depresivnog, što znači da se manjak njegove mentalne uravnoteženosti ispoljavao kroz naizmenične napade najdublje utučenosti i neobuzdane živosti i preterane radosti. Periodi duboke melanholije kod njega su se stalno smenjivali sa grčevima maničnog poleta, oduševljenja i euforije, između kojih su se umetali trenuci normalnijeg stanja duha. Šabatajev revolucionarni mesijanski stil, sklonost kršenju pravila, uneo je pometnju u ustaljenu normiranu zajednicu na način sličan onome kako je Isus Hrist prodrmao i suštinski doveo u opasnost jevrejski identitet i način života svog vremena. I Isusova pojava je u svojoj suštini bila antinomična, kršeći pravila koja u Isusovoj interpretaciji doživljavaju korenit preobražaj. Otud nije ni čudo što su Jevreji u velikoj većini odbacili kako Isusa Hrista, tako i Šabataja Cvija šesnaest vekova kasnije, jer su obojica predstavljala opasnost po tradicionalno utemeljen način funkcionisanja verskog života koji se nalazi u korenu jevrejstva. Jevreji će u većini slučajeva uvek odbacivati svakog mesijanskog poslanika s obzirom da pojava Mesije u suštini znači prekid sa istorijski potvrđenom i utemeljenom tradicionalnom religijskom praksom, njenim normama i tumačenjima. Geršom Šolem opisuje tako shvaćeno delovanje Mesije, iz perspektive starog poretka, kao podrivački, jer on nastupa u svojoj mesijanskoj slobodi i ostvaruje novi zakon. Budući da Mesija potkopava stari poredak, otuda svi njegovi postupci protivreče tradicionalnim vrednostima. U tom smislu Mesija je agens subverzije. Zato su mesijanski pokreti u suštini revolucionarni, subverzivni i uopšteno govoreći, predstavljaju izraz ženskog načela, budući da deluju ka preobražaju postojećeg stanja.

Šabatajev savremenik, prorok i kako bi se to danas reklo – propagandista, Natan iz Gaze, vidovnjak, čovek koji je navodno pronašao Šabataja i ubedio ga u njegovo mesijansko poslanje, jer ga je kao takvog video u svojoj viziji, dao je dobar opis njegove pojave, o čemu piše Geršom Šolem. On ističe demonski i erotski karakter iskušenja koja su spopadala Šabataja Cvija, kako to izveštava Natan iz Gaze, odnosno Šabatajev Jovan Krstitelj i apostol Pavle u jednoj ličnosti. Dakle, Natan je u Šabataju prepoznao Mesijinu dušu koja obitava na strašnom mestu. To je koren Šabatajevog mesijanskog ludila. Mesija se manifestovao kao Šabataj, a Natan ga je u viziji otkrio. Mesijina duša boravi negde drugde, u ambisu mračnih sila, zatočena u najcrnjoj tamnici na dnu bezdana: 

„Mučen bi i zlostavljen, ali usta svoja ne otvori, kao jagnje se na klanje vodi...“ Isaija 53:7. 

Mračne sile su, imajmo to u vidu, čuvari kapija svetlosti čiji su ključevi ljubav. Međutim, ono što Natan nije rekao jeste da je Mesijina duša još uvek u fazi inkubacije, što je i razlog izostanka njegove pojave u punoći izražaja. Otud je Šabataj Cvi zapravo mesijanska projekcija, tj projekcija Mesijine duše koja iz paklenog zatočeništva nagoveštava svoje još uvek nesavršeno prisustvo.

Natan od Gaze

Šolem kaže da je Natan smatrao tragičan lik starozavetnog Jova kao prototip Šabatajevog mesijanstva, zato što se, po Natanu, Jov nalazio u vlasti klipota. Zato su u pravu i oni koji tvrde da je Šabataj lažni Mesija, ali i oni koji veruju da je on zaista pravi. Njegova ličnost je obilovala velikim protivrečnostima. Šolem kaže da je po učenosti bio u rangu običnog učenjaka, ni po čemu izuzetnog, ali ono što je kod njega bilo vanserijsko jesu njegova isijavanja tokom faza posebne nadahnutosti. Šolem ističe njegov dar snažne sugestivnosti na druge ljude. U stanjim prosvetljenosti on je bio živući arhetip paradoksa svetog grešnika, čime ga prepoznajemo kao primer arhetipa prikazanom na tarot karti Luda. U stanjima povišene svesti, Šabataj je mogao videti put svetske obnove posredstvom namerne povrede svetih zakona koje propisuje Tora.

Šabatajeva emocionalna strana bila je jače izražena. Moglo bi se reći da je umeo da se na fascinantan način prenemaže, što je bilo u korenu njegove čudne harizme. Za tu harizmu postoji kabalističko objašnjenje. Naime, Mesijini koreni nalaze se u najvišem svetlu, onom ain sofu koje u prikazima Drveta života kao beskonačno trostruko svetlo stoji iznad samog Drveta. To svetlo je sama Božja priroda predstavljena matematičkom Nulom koja prethodi Jedinici. Geršom Šolem, obrazlažući Natanove ideje o prirodi i položaju Mesijine duše kaže da je u početku kosmičkog procesa ain sof svoju svetlost uvukao u samog sebe čime je nastao iskonski prostor u njegovom središtu gde se svi svetovi rađaju. Taj iskonski prostor ispunjen je bezobličnim ali materijalnim silama, klipotima. Kosmostvaranje se, objašnjava Šolem, sastoji od davanja oblika tim bezobličnim silama, da bi se one pretvorile u nešto. Sve dotle iskonski prostor, a naročito njegov „niži“ deo, kaže Šolem, biće tvrđava tame i zla. Zato se dubini velikog bezdana nalazi boravište demonskih sila. Napomenuo bih da je ideja o božanskom povlačenju kako bi svet bio stvoren potiče od velikog kabaliste Isaka Lurije iz XVI veka. 

Na poreklo klipota ukazuju početni stihovi iz biblijskog Postanja 1:1-2: 

„U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ 

Tu su ključne reči tohu i košek. Tohu se piše tau-he-vav, označava nešto pusto, bezoblično, haotično. Često se navodi zajedno sa nastavkom ve-bohu, kao tohu ve-bohu (vav-bet-he-vav). Zajedno to su nered i praznina, pusto i prazno te zvuče poput imena kakvih demona. Tohu ve-bohu je izraz haotičnog i prastarog ambijenta koji prethodi pojavi oblika, ali i dolazi na kraju kao ishodište rastvaranja oblika. U psihičkom smislu to je izraz ludila. Košek označava tamu i piše se kao het-šin-kap. U bibliji kralja Džejmsa to je thick darkness. Izraz košek pominje se i Drugoj knjizi Mojsijevoj, Izlazak 10:22, što je Lujo Bakotić preveo kao: 

„Mojsije pruži ruku svoju k nebu i nasta gusta magla po svoj zemlji egipatskoj za tri dana.“ 

O prirodi te tame se može raspravljati, ali imajmo na umu njenu dvostrukost, da iz nje nastane svetlo, ali i da večno ostane tama. Iz razloga nedokučive Božje premudrosti ili zato što joj je baš takva volja, duša Mesije je pala upravo u te najcrnje klipotske dubine bezdana.

Šolem piše da od početka procesa stvaranja Mesijina duša boravi u dubinama bezdana, zatočena u klipotsku tamnicu te naglašava kako zajedno sa tom najsvetijom dušom, na dnu ponora obitavaju „zmije“, koje je muče i pokušavaju da je zavedu. Među tim zmijama, Mesijina duša figuriše kao sveta zmija jer, podseća Šolem, hebrejska reč za zmiju, nahaš, ima istu brojčanu vrednost kao reč za mesiju, mašijah. I dalje, Šolem kaže da se duša Mesije oslobađa svojih okova onom brzinom kojom svetski proces „tikuna“ odvaja dobro od zla u dubini iskonskog prostora. Tikun je mističan pojam Isaka Lurije kojim je označen proces popravljanja ili podizanja sveta, što podrazumeva odvajanje čestica božanske svetlosti od ljuštura klipota. Kada se okonča proces usavršavanja, na kojem Mesijina duša radi u svojoj „tamnici“ i za koji se bori sa klipotskim zmijama, tada će ona izaći iz tamnice i prikazati se svetu u zemaljskom ovaploćenju. To će se dogoditi tek okončanjem opšteg tikuna.

Klipotske bezdanske zmije, kako Šolem navodi Natana, sve vreme teže da zavedu Mesijinu dušu, a kad god se on trudio da iz tih zmija izvuče veliku svetost, one bi uspele da ga savladaju u času kada ga napusti prosvetljenje. Time su, po Natanu, zmije pokazivale da im je moć jednaka moći solarne sefire Tifaret (Lepota), kojom je predstavljen istinski Bog. Po Natanu, božanska Šehina se spustila u Egipat, koji je predstavljen kao demonsko i mračno carstvo u kome se obožavaju klipotske sile, a čiji su žreci zapravo crni magovi. Šehina to čini da bi prikupila otpale iskre Božje svetlosti, a što po ugledu na nju čini i sam Mesija na kraju vremena kada kreće na svoj najteži put u carstvo tame da bi izvršio svoje poslanje. Po toj doktrini zlo će nestati a iskupljenje će se proširiti na spoljašnji svet tek kada Mesija stigne na odredište. Njegovo otpadništvo je ispunjenje najtežeg dela mesijanske misije, jer iskupljenje sadrži paradoks koji se ispoljava tek kada se dogodi u ovozemaljskoj stvarnosti.  

Biblijska epizoda sa Mojsijem i zmijama asocira na šabatajsku poziciju o Mesiji kao Zmiji u borbi sa klipotskim zmijama. Naime, otrovne zmije koje srditi Bog šalje na odabrani narod (koji u trenucima očajanja gunđa na tog Boga), ujedaju i ubijaju ljude, a Mojsije, opet po uputstvima dobijenim od istog tog Boga, pravi veštačku ali čudesnu zmiju koja iste te ljude spašava od otrovnih zmija (Brojevi 21:6-9). Znači li ovo da mi zaista smemo i možemo da manipulišemo slepim klipotskim silama samo ukoliko je naš pogled potpuno usmeren na (zmijski) Krst Spasitelja? Možemo sići i u sam Pakao, uvek imajući na umu spasonosnu formulu svete mesijanske zmije koja nas čini imunim od fatalnih ujeda. Možemo poput mesijanskog Raspućina bez posledica ispiti čašu otrovnog vina jer je naša svest fokusirana na krstasti ključ večnog života. On će umeti da popijenu čašu otrova sprovede kroz svoje telo na način koji će ga neutralisati ili barem ublažiti štetu. To možemo, ali samo ako pripadamo adeptima, jer unošenje otrova, kaže Kenet Grant, dovodi čoveka u neposrednu vezu sa demonskim svetovima i nižim elementalima. To sve ukazuje na prirodu čiji simbol predstavlja geomantijska figura Cauda Draconis, odnosno Zmajev rep, u obliku slova Y naopako postavljenog. To su sile okrenute ka dole koje su, po Kenetu Grantu, nabijene otrovnim vibracijama i mogu se koristiti za operacije materijalizacije ili rastakanja, a sa smrtonosnim dejstvom u aktivnostima crne magije. To je svojstvo Škorpije. Nasuprot tome postoji i drugi vid zmijske prirode predstavljen simbolom Zmajeve glave, tj. Caput Draconis, (slovo Y), čije je svojstvo nektar. To je ona podignuta glava mikrokosmičke zmije koja uranja u beskrajni nebeski okean simbolizovan boginjom Nuit. Tako je i duša Mesije raspeta između te dve zmijske krajnosti te je poput žene iz čije jedne dojke curi otrov, a iz druge nektar. Povodom rečenog o otrovima, ukazao bih na dva stiha iz „Knjige zakona“:

„Ja sam Zmija koja daje Znanje i Užitak i sjajnu uzvišenost, i pobuđuje ljudska srca pijanstvom. Da bi me obožavali uzmite vina i čudne droge o kojima ću kazati mom proroku, i budite opijeni od toga! One vam uopšte neće nauditi. To je laž, ta besmislica protiv sopstva. Izlaganje nevinosti je laž. Budi snažan, o čoveče! Strastan, uživaj u svim čulnim stvarima i zanosu: ne boj se da će te bilo koji Bog zbog toga odbaciti.“ (2:22);
„Ja sam tajna Zmija sklupčana pred skok: u mojoj sklupčanosti je radost. Ako podignem glavu ja i moja Nuit su jedno. Ako spustim glavu, i izbacim otrov, tada je to naslada zemlje, i ja i zemlja smo jedno.“ (2:26);

Kenet Grant navodi predavanje Džeralda Masija „Čovek u potrazi za svojom dušom tokom 50.000 godina i kako ju je pronašao“, gde se kaže da je Afrika prapostojbina zmijske mudrosti. Naime, zmija se tamo koristila da bi se kod osetljivih izazvalo abnormalno stanje. Po afričkim tradicijama, žena u sebi poseduje, a u dodiru sa zmijom proizvodi – mahnitost, što dalje vodi ka transu opsednutosti. Zmija, kaže Grant, fascinantnošću svoga izgleda, strahom od njenog dodira i korišćenjem jezika, izaziva u medijima stanje transa (zmijska obamrlost). Medijumi u tom stanju, nadahnuti duhovima, postaju vidoviti, predskazuju i proriču. Zmija je, odnosno duh / bog koji ona ovaploćuje, sama birala svog proroka i tumača čijim je posredstvom postajala otkrovitelj natprirodnog znanja. Pošto je zmija simbol istovetan sa falusom, koji je, po Kroliju, „fiziološka osnova Nad-duše“, biva jasnija suština zmijskog zavođenja Eve i „pada u greh“ prvobitnog ljudskog para.

Na jednom mestu u „Velikoj Majci“, Erih Nojman pominje divovske grifone sa repom škorpije kao životinje Velike Boginje iz Tel Halafa, koja obuhvata kako donji svet, tako i tamna noćna nebesa. On pominje reljef na kome se vide grifoni prikazani kao pobednici nad lavovima, solarnim životinjama. Taj motiv uveliko podseća na situaciju patnje Mesijine duše, božanskog lava mučenog od strane klipotskih sila, ali takođe podseća i na detalj mučenja grešnika iz Apokalipse 9:7-11:

„Ti skakavci behu kao konji spremljeni za boj. Na glavama njihovim behu kao krune od zlata, a lica im behu kao lica čovečja. Imahu kose kao kose ženske, a zubi njihovi behu kao u lavova. Imahu oklope kao oklope gvozdene, i šum krila njihovih beše kao praska kola sa mnogim konjima koji trče u boj. Imahu repove kao skorpije, i žalce, i u repovima svojim imahu silu da ude ljudima pet meseci. I imahu nad sobom kao kralja anđela bezdana, kome je ime jevrejski Abadon, a grčki Apolion.“

Ime Abadon izvedeno je iz hebrejskog korena alef-bet-dalet, što znači uništitelj. Može se odnositi ne samo na ime entiteta, nego i na lokaciju (Knjiga o Jovu, 31:12). Po proročanstvu, svi oni koji na čelu ne budu imali božanski znak (tau krst, ili egipatski ank) biće mučeni od strane ovih strašnih klipotskih sila bezdana.
Pred budućim jevrejskim Mesijom stoji izazov da savlada čitav jevrejski narod, da na čudesan način nadjača njegove tvrdokorne i ortodoksne verske vođe, što do sada nikome nije pošlo za rukom, pa ni Isusu Hristu koji je, sudeći po izveštajima jevanđelista, činio nesvakidašnja čudesa. Tek kada nekome pođe za rukom da na svoju stranu preobrati glavninu jevrejstva, za njega se može reći da je pravi Mesija, odnosno da se kroz njega ispoljila mesijanska priroda.

Baš kao i u slučaju prvobitnog greha zbog kojeg je prvi ljudski par izbačen iz rajskog vrta, Eva je ta, odnosno žena, prva koja je pala pod uticaj zmije sa drveta spoznaje dobra i zla, odnosno drveta znanja (gnoze). Žena je bila ta koja je prouzrokovala katastrofalna dešavanja: prvo izgon iz raja a potom i uništenje pokoljenja čovečanstva koje je bilo izmešano sa nefilima. I u naše vreme, kada se oblaci raznih katastrofa gomilaju na horizontima vremena, ženski element biće taj koji će svojom prijemčivošću poslužiti kao okidač velike promene. Kao što i sam biblijski tekst ukazuje, bez uloge žene, bez uloge njene prirode, nikakve promene i ostvarenja Božjeg plana za čovečanstvo ne bi bilo. Otud je žena subjekat ali i sredstvo uzdizanja i pada. Tako će biti opet. Na delu je povratak magije, magijskih sila, imaginacije, povratak fantazmičkog, medijumski kanalisanog, povratak sanjačkog, onog davno potisnutog i zaboravljenog. Karlos Kastaneda, navodeći reči Don Huana, u knjizi „Drugi krug moći“, kaže da je žena u magijskom smislu bolja od muškarca jer ona ne mora skakati u ambis. Ona ima svoje puteve. Ona menstruira te tada, sudeći po Don Huanu, postaje nešto drugo. Muškarac to ne može.