Setijanizam kao teistički satanizam: Majkl Akvino i Setov Hram

Majkl Akvino (1946-2019), disident Crkve Satane nije neka sasvim marginalna i sumnjiva osoba. On bio potpukovnik američke vojske, obaveštajac i specijalista za psihološko ratovanje, član Zelenih beretki, a osim toga doktorirao je političke nauke na Kalifornijskom univerzitetu. Učestvovao je u vijetnamskom ratu. Služio je kao NATO oficir za vezu u nekoliko evropskih zemalja, gde je razvio veze sa evropskom krajnjom desnicom. Navodno je bio vođa grupe Monarh povezane sa čuvenom CIA operacijom Gladio. Pri kraju karijere radio je za Meril Linč. Reklo bi se, za razliku od LaVeja, da je Akvino bio mnogo ozbiljnija ličnost. Otud je i njegov pristup satanizmu ozbiljniji nego LaVejev. U tom smislu, Akvinov satanizam je preimenovan u setijanizam, pošto je on smatrao da bi sa Satanom trebalo komunicirati u njegovom izvornom obliku, a to je drevni egipatski bog Set. Navodno, kako tvrdi Akvino, godine 1975. Satana mu se ukazao i rekao da je on zapravo bog Set. Akvino se pridružio Crkvi Satane 1969. godine i brzo napredovao u njenoj hijerarhiji. Kasnije je odbacio LaVejev ateizam, materijalizam i pohlepu za novcem. Oformio je posebnu grupu poznatu kao Setov Hram 1975. godine, koja se može okarakterisati kao teistički satanizam, ali organizovan u obliku inicijacijskog sistema.

Nije Majkl Akvino jedini oficir visoko etabliran u svetu modernog okultizma. U tom svojstvu vredi pomenuti potpukovnika Grejdija MekMurtrija (Grady Louis McMurtry, 1918-1985, lider O.T.O. Alistera Krolija u SAD). Takođe, značajan je britanski general-major Fuler (J.F.C. Fuller, 1878-1966). Zanimljivo je da je Fuler bio jedini strani predstavnik na prvim vojnim manevrima nemačkog Vermahta 1935. godine. Fuler je bio poznat kao simpatizer nemačkog nacizma i član Mozlijeve Britanske unije fašista i nacionalnih socijalista. Takođe, bio je jedan od učenika Alistera Krolija. Karl Germer (1885-1962), poznat kao Frater Saturnus, takođe je bio značajan među Krolijevim sledbenicima. Germer je u mladosti bio nemački vojni obaveštajac.

Akvino je u mnogim stvarima sledio Krolijev modus operandi. Tako mu je Set, po uzoru na Krolijevog Ajvaza, diktirao The Book of Coming Forth by Night, (Knjiga izlaska u noć), knjigu nastalu automatskim pisanjem, što Akvina stavlja u ulogu proroka tog božanstva, kao što je Kroli sebe proglasio prorokom boga Horusa. Naslov te knjige ima obrnuto značenje od Egipatske knjige mrtvih koja se obično prevodi kao Knjiga izlaska u dan, i odnosi se na vaskrsenje u zagrobnom svetu. Norveški akademski istraživač ezoterizma, Asbjorn Direndal, u tom slučaju vidi sličnost između Krolijevog raskida sa Mek Gregorom Metersom i Akvinovog sa LaVejem. Kao što je Kroli iskoračio više i dalje od svog učitelja, isto je uradio i Akvino. Akvino je smatrao da na neki način nadograđuje i ispravlja Krolijev rad. Otud je tvrdio da je motiv čuvene Stele otkrovenja iz muzeja u Kairu, koja je bila okidač temeljnog Krolijevog mističnog iskustva, pogrešno protumačen od strane samog Krolija. Stela otkrovenja, po Akvinu, sadrži reference na druge bogove i na stariji ciklus egipatskih mitova od onih za koje je Kroli mislio da ih identifikuje. Tako, kaže Akvino, Horus nije Ozirisovo dete, već Setov blizanac. 

Međutim, kako primećuje Direndal, Akvino, budući da eksplicitnije od LaVeja odbacuje Krolijev koncept poništenja sopstva, (setimo se, to je mistični koncept karakterističan za Put Desne ruke), sebe stavlja u položaj onog tipa magičara koje Kroli opisuje izrazom Crni Brat. Budući da Kroli te stvari opisuje na način vlastitog shvatanja kabale, Akvino odbacuje samu kabalu, jer u njegovoj Knjizi izlaska u noć nema ničeg kabalističkog. Stoga, po Akvinovom shvatanju nema nikakvog (kabalističkog) bezdana (lažna sefira Daat), pa ni prelaska preko njega, a što je značajna stavka u Krolijevoj mitologiji. Za Akvina nema Puta Desne ruke na nivou stepena posvećenja Magister Templi (Majstor Hrama), već postoji samo Put Leve ruke, što je, kako kaže Akvino, puno opasnosti. U pitanju je proces, a ne jednokratni test prelaska bezdana, kako kaže Akvino, prepun stalne opasnosti koja postoji od trenutka kada pojedinac potpuno spozna sebe kao Magistera.

Podsetiću, izraz Crni Brat odnosi se na adepta koji je na svom putu napredovao do najviše tačke pre suštinskog preobražaja. Ta tačka uspenja nalazi se na Desnom stubu kabalističkog dijagrama Drveta života, konkretno na nivou sefire Hesed. No, adept se na tom nivou ne može dugo zadržati jer je samim tim što se našao na desnoj strani Drveta sebe doveo u neravnotežu. Otud on nema izbora nego da pređe bezdan i odustane od svog života prepuštajući se večnom životu i jedinstvu sa božanskim. Crni Brat je, po Kroliju, onaj ko je odlučio da napravi tvrđavu oko svog Hrama (suptilnog tela?) i tako ostane da visi u ambisu prepušten destruktivnim silama oličenim arhidemonom koji se zove Horonzon.

Po učenju setijanizma, Set je jedini pravi bog i on je pomogao čovečanstvu darujući mu intelekt sklon preispitivanju, nazvan „Crni plamen“, koji ljude razlikuje od drugih životinjskih vrsta. U Akvinovom setijanizmu Set se ne obožava kao božanstvo već se visoko ceni kao učitelj kojeg treba slediti. Setijanizam promoviše ideju da bi praktikanti trebalo da teže samooboženju i tako postignu besmrtnost svesti. Za setijance magija je sila kojom se može manipulisati kroz rituale, ali priroda tih rituala nije strogo određena od strane same organizacije. Akvino je opisao setijanske prakse kao crnu magiju. Nakon inicijacije u Setov Hram, član može napredovati kroz niz od šest stepenova, od kojih svaki zahteva veće odgovornosti prema grupi. Posledično, većina članova ostaje u prva dva stepena. Setovim Hramom upravlja visoki sveštenik ili visoka sveštenica, zajedno sa širim Savetom devetorice. Organizacija je takođe podeljena na grupe poznate kao piloni, putem kojih članstvo može da međusobno komunicira kako bi unapredili svoj magijski rad u određenim oblastima. 

Ostvarenje istinske prirode člana Setovog Hrama naziva se „postajanje“ ili „dolazak u bivstvovanje“ i predstavlja se egipatskim hijeroglifskim pojmom kheper, ili „Xeper“. Ovaj izraz je opisan u Knjizi izlaska u noć kao „Reč eona Seta“. Ovo setijansko postajanje, odnosno dolazak u bivstvovanje, podseća na krolijevski koncept spoznaje istinske volje i ostvarenja kontakta sa anđelom čuvarem. Članovi nastoje da sačuvaju i ojačaju svoje „izolovano, psiho-centrično postojanje“, što je jedna od karakteristika Puta Leve ruke. Ova ideja je u suprotnosti sa tradicionalnim ciljem hermetičkih i zapadnih mističnih praksi (Put Desne ruke), koje teže predaji ega u jedinstvo sa Bogom ili nekim univerzalnim metafizičkim faktorom. Setov Hram uči da je pravo sopstvo, ili suština, besmrtno, a Xeper je sposobnost usklađivanja svesti sa tom suštinom. Akvino je podučavao da postoji zagrobni život za one koji dostignu potreban nivo individualnog razvoja. Taj zagrobni život može se odvijati u subjektivnom univerzumu pojedinca. Oni koji nisu u stanju da dostignu ovaj nivo raspadaju se u nepostojanje nakon smrti fizičkog tela. 

Timoti Donahju, u knjizi Black Magick The Left Hand Path, upućuje kritiku na račun Akvinovog učenja koje poistovećuje religijsko božanstvo Seta sa subjektivnošću dostupnom kroz supraracionalnost. Po Timotiju to zvuči kao maštovit način da se kaže da to biće postoji isključivo u ljudskom mozgu. On objašnjava da se neologizam supraracionalno odnosi na a priori konceptualizaciju, za razliku od empirijskih pojava. Pojednostavljeno rečeno, Timoti kaže da setijanci smatraju kako je tzv astralni entitet ništa drugo do cerebralni saputnik u glavi, slično stanju u kojem pacijent sa šizofrenijom halucinira fantazijske likove u sopstvenoj stvarnosti. Ako je sve cerebralno, zapitajmo se onda kakve je prirode Akvinovo magijsko iskustvo?

Egipatski bog Set

Samoinicijacija se kod Akvina definiše kao znanje koje predstavlja spoj intelekta i intuicije. U skladu sa naglaskom na individualnosti, Setov Hram podstiče svoje članove da slave sopstveni rođendan i ne propisuje nikakav drugi kalendar verskih proslava. Takođe, vredi pomenuti da je i Akvinova organizacija imala svoje disidente, pa je tako 1979. godine Ronald Baret (Ronald Keith Barrett), osnovao sektu Anubisov Hram koja je funkcionisala do 2010. godine. Pomenuti Akvinov disident Ronald Baret je predstavio Xem kao svoju eonsku reč, navodeći je kao prirodan i neophodan dalji razvoj Akvinovog Xepera. Akvino je kasnije priznao Xem kao vredan magijski koncept za istraživanje, ali je smatrao da je Baretovo insistiranje na njenoj isključivosti nespojivo sa individualističkom filozofijom Setovog Hrama.

Prihvatajući staru gnostičku ideju eona poput Krolija, Akvino je usvojio i njegovu trodelnu podelu na Eon Izide, Eon Ozirisa i Eon Horusa, ali je toj podeli dodao Eon Satane, koji je datirao od 1966. do 1975. godine, a zatim Eon Seta, sa počektom od 1975. godine nadalje. Iako je predstavio ove hronološke okvire, Akvino je takođe prikazao eone ne toliko u svojstvu vremenskih perioda koliko stanja uma koja mogu postojati istovremeno. Akvino je naglasio ono što je smatrao razlikom između objektivnog i subjektivnog univerzuma. U njegovoj doktrini, objektivni svet se shvata kao prirodni svet i kolektivni sistem značenja čovečanstva, dok se subjektivni univerzum shvata kao svet individualnog iskustva i individualnih sistema značenja. Sledeći Krolija, Akvino je magiju definisao kao „izazivanje promene u skladu sa voljom“. 

Za razliku od LaVeja, Akvino je izražavao verovanje u razliku između crne i bele magije. Belu magiju je opisivao kao „visoko koncentrovani oblik konvencionalnog religijskog rituala“, karakterišući je kao „svestraniju“, „manje tešku“ i „manje opasnu“ od crne magije. Međutim, kritikovao je belu magiju kao prevaru i samoobmanu koja obmanjuje svest da poveruje kako je prihvaćena u objektivnom univerzumu. Takođe, Akvino je podelio crnu magiju na dva oblika: nižu crnu magiju i višu crnu magiju. Tvrdio je da niža crna magija podrazumeva „nagovaranje“ stvari koje postoje u „objektivnom univerzumu“ da deluju na željeni način. U ovu kategoriju svrstao je scensku magiju, psihodrame, politiku i propagandu. Suprotno tome, izraz viša crna magija koristio je za promene u subjektivnom univerzumu magičara, omogućavajući im da ostvare sopstvo u skladu sa principom Xeper. Među Akvinovim sledbenicima je prihvaćeno da promene u objektivnom univerzumu mogu nastati kao rezultat više crne magije, ali se takvi efekti smatraju sekundarnim u odnosu na uticaj koji imaju na subjektivni univerzum.

Timoti Donahju se kritički osvrće na Akvinovo učenje koje svodi magiju na običnu scensku delatnost i psihodramu, dok zvanična literatura Setovog Hrama jasno pokazuje odsustvo bilo kakve natprirodne dimenzije magije. Po Timotiju, Akvino skreće sa puta mudrosti kada tvrdi da pojmovi Leva i Desna ruka sami po sebi ne podrazumevaju nikakav moralni ili etički stav, jer se odnose na tehnike i sisteme. Timoti kaže da bez neophodnog etičkog utemeljenja, ne postoji način da se odredi koje tehnike pripadaju stazi. Filozofija izvodi svoje postupke iz svojih principa, a ne obrnuto, tj. etika određuje ponašanje; ponašanje ne određuje etiku. Dalje naglašava Timoti, Akvino podržava lažnu dihotomiju niže i više crne magije, što je pogrešna podela koju Put Desne ruke propoveda kako bi se potisli ljudski instinkti u korist božanskog zakona. Po Timotiju, svi magijski činovi su validni, sve dok ispunjavaju principe Puta Leve ruke. Iluzorna religijska podela između božanske uzvišenosti i životinjske niskosti nema osnova u crnoj magiji, jer čarobnjaci ne veruju u božanstvo. Timoti kaže da postupci koje Desna ruka smatra „niskim“, poput seksualnog i ekonomskog ispunjenja, mogu itekako nadahnuti zdrav uspon u karakteru čarobnjaka. Setov Hram, zaključuje Timoti, nije pružio nikakav rad na stazi u oblasti proricanja, opsednutosti ili putovanja duše, što je za Timotijevu generaciju magičara Puta Leve ruke prilično bitno.

Kao što sam već nagovestio na početku ovog odeljka, Akvino je bio povezan sa raznim neonacističkim grupama u Evropi, a što je možda bilo u skladu sa njegovim obaveštajnim zadatkom. Pa ipak, on je često bio optuživan da je simpatizer nacističke ideologije te da je posebno bio fasciniran vezom između okultizma i nacizma. U tom smislu Akvino je 1983 izveo ritual u Valhali, odnosno podzemnoj odaji čuvenog Vevelsburg zamka u Nemačkoj koji je služio kao okultni hram i baza Hajnriha Himlera. Nedugo nakon toga osnovao je Red Trapezoida, koji je predstavljao posebnu grupaciju unutar Setovog Hrama. Jedan od najpoznatijih članova Reda Trapezoida je Stiven Flauers (Stephen Edred Flowers ili Edred Thorsson), univerzitetski profesor, runolog, propagator okultizma, posebno neogermanskog paganizma i odinizma. On je pomogao u stvaranju Germanskog neopaganskog pokreta u Severnoj Americi.

Majkl Akvino ostaje jedna od najkompleksnijih i najkontroverznijih figura modernog okultizma. Njegova biografija, koja spaja sjajnu vojno-obaveštajnu karijeru sa ulogom proroka i osnivača nove religijske struje, sama po sebi predstavlja anomaliju koja nadilazi uobičajene predstave o ezotericima. Setov Hram, zasnovan na raskidu sa LaVejevim materijalizmom, uneo je u savremeni satanizam teološku dubinu, inicijacijsku strukturu i filozofsku sofisticiranost, naslonivši se na krolijevsku tradiciju, ali i radikalno je preoblikujući. 

Upravo taj odnos prema Kroliju otkriva ključnu tenziju u Akvinovoj misli. On usvaja krolijevski okvir eona i magijskog rada, ali odbacuje kabalistički univerzalizam i koncept poništenja sopstva. Na taj način, Akvino pokušava da izgradi čisti Put Leve ruke, lišen onoga što on vidi kao zablude Puta Desne ruke, uključujući i one koje su se uvukle u Krolijev sistem. Njegovo insistiranje na samooboženju i na subjektivnom univerzumu kao primarnoj sceni magijskog rada (Xeper), predstavlja dosledno razvijanje adversarijalnog principa na individualnoj ravni.

Međutim, paradoks Akvinovog nasleđa leži u njegovoj kolektivnoj, pa i političkoj dimenziji. Dok doktrina Setovog Hrama slavi ekstremni individualizam, Akvinova biografija otkriva čoveka duboko ukorenjenog u hijerarhijske i tajne strukture državnog aparata, s one strane obične profesionalne službe. Njegove veze sa evropskom krajnjom desnicom, ritual u Vevelsburgu i osnivanje Reda Trapezoida, ukazuju na magijski rad koji nije bio usmeren samo ka subjektivnom univerzumu, već i ka širim, kolektivnim i istorijskim silama. Time se Akvino, paradoksalno, približava onome protiv čega je Put Leve ruke nominalno usmeren. Ne radi se o službi državi u običnom smislu, već o pokušaju magijskog delovanja na nivou koji podrazumeva upravo one hijerarhije i kolektivne identitete koje filozofija samooboženja navodno prevazilazi.

Konačno, pitanje Akvinove lične vere u Setovo ukazanje ostaje otvoreno. Bilo da je reč o autentičnom mističnom iskustvu, sračunatoj mistifikaciji ili, pak, proizvodu suptilnih psiholoških manipulacija čiji je i sam mogao biti deo, to ne umanjuje stvarni uticaj njegovog dela. Rasprave koje su pokrenuli Akvino i njegovi kritičari, poput Timotija Donahjua, i dalje oblikuju razumevanje Puta Leve ruke. Njegovo delo i život svedoče da je Put Leve ruke, uprkos svojim adversarijalnim aklamacijama, neizbežno isprepletan sa društvenim i istorijskim kontekstom koji ga okružuje.

Ateistički satanizam: Anton Šandor LaVej i Crkva Satane

Anton Šandor LaVej (Howard Stanton Levey, 1930-1997) je ušao u anale satanizma kao otac modernog satanizma, osnivač Crkve Satane 1966. godine, i (između ostalog), autor čuvene Satanske biblije (The Satanic Bible). Crkva Satane je prva organizacija na svetu koja se javno deklarisala kao satanistička. Pre toga LaVej je predvodio neformalnu satanističku grupu pod imenom Red Trapezoida. LaVej je opisao satanizam kao religiju koja se protivi svim drugim religijama, posebno ukoliko uzmemo u obzir da je to jedina religija koja slavi utelovljenost i ovozemaljski život i prihvata celokupno ljudsko biće bez obzira da li je ono dobro ili zlo. U tom smislu LaVej nije bio protivnik samo hrišćanstvu, niti avrahamskih religija, nego duhovnosti uopšte, uključujući i one istočnjačke, pa i neopaganizam, moderno veštičarstvo itd. Ipak, LaVej je mahom kritikovao hrišćanstvo ciljajući na njegov uticaj na Zapadnu kulturu. LaVej je u tom smislu imao na umu da se hrišćanski moral institucionalizovao pa se stoga po tim istim moralnim načelima upravljaju i oni koji nisu religiozni, niti sebe uopšte smatraju hrišćanima. LaVej je verovao kako je hrišćanstvo demonizovalo ljudsku prirodu proglašavajući instinkte i emocije kao grešne, zarobljavajući umove u stanju stalne krivice koja je temelj na kome je sazdan uticaj i moć Crkve. Stalna demonizacija i izazivanje osećaja krivice, stvara brojne prepreke za ljudska osećanja seksualnost, samopoštovanje, međuljudske odnose, šanse za samoostvarenje, zdravlje, itd. LaVej sa gnušanjem odbacuje hrišćansku zapovest o ljubavi prema neprijateljima, i to smatra neprirodnim, štetnim i nemogućim. Za LaVeja, ljubav i mržnja su snažne, vitalne i prirodne emocije, i samo prepoznavanjem i prihvatanjem obe ove emocije ljudi mogu da ih razlikuju i koriste ih na konstruktivan način. U suprotnom, ljudi će izgubiti sposobnost da vole one koji to zaslužuju, a potisnuta mržnja može dovesti do mentalnih i fizičkih problema i bolesti, ili se potisnuta mržnja može usmeriti na nevine ljude. 

LaVej osuđuje hrišćanski stav prema seksualnosti, ali se takođe kritički odnosi prema stavovima koje spram seksualnosti imaju istočnjačke religije, ali i u to vreme bujajuća američka kontrakultura. LaVej zagovara slobodan seks, ali nije kritičan samo prema hrišćanskim normama; takođe kritikuje nove seksualne moralne vrednosti koje je predložila kontrakultura. On smatra legitimnim sve vrste seksa, ukoliko su u to uključene odrasle i odgovorne osobe i ukoliko niko nije primoran da čini nešto protiv svoje volje. On takođe smatra važnim da drugi ne određuju šta je prirodna ili zdrava seksualnost. LaVej ne ograničava zdravu i oslobođenu seksualnost samo na odnos između dvoje ili više partnera, već u svoju definiciju uključuje i aseksualnost, sadizam, mazohizam, fetišizam, masturbaciju, homoseksualnost, transseksualnost itd. Ovako širok pogled na seksualnost podrazumeva da, prema LaVeju, celibat askete ili monaha postaje seksualno devijantan, jer je to ili aseksualnost ili nepriznati mazohizam. On neophodnim osloboditi se osećaja seksualne krivice, čak i nesvesno, jer će u suprotnom dovesti do neuroza i prenošenja krivice na buduće generacije.

Oslobađanje od ega i otkrivanje autentičnog sopstva važne su teme Puta Desne ruke, ali i kod Alistera Krolija. U Krolijevoj telemitskoj doktrini otkrivanje autentičnog sopstva povezano je sa osveščivanjem istinske volje posvećenika, a što se poklapa sa razgovorom i vizijom Svetog anđela čuvara. Oslobađanje od ega, odnosno njegovo poništenje dešava se prilikom uspešnog prelaska ambisa i susreta sa demonom Horonzonom. To podseća na iskušenja Isusa od strane Satane i Bude od strane demona Mare. Kod LaVeja, ego ima važnu ulogu, mada on ga definiše drugačije. Neki od uticaja od kojih LaVej želi da oslobodi pojedinca, poput internalizovanih moralnih normi, smatrali bi se nepoželjnim funkcijama ega. Međutim, sa izuzetkom ovih nepoželjnih uticaja, LaVej smatra da je ego bezuslovno pozitivan i povezan sa kvalitetima poput ponosa, samopoštovanja i samoostvarenja, te smatra da je posedovanje zdravog i jakog ega neophodno za dobar odnos prema drugima. Za LaVeja, pitanje ega nije ograničeno samo na njegov uticaj, već i na pokušaje hrišćanstva i drugih religija da potisnu ego ili, kao u slučaju istočnjačkih religija, da ga eliminišu. U tom smislu, LaVej opisuje satanizam kao religiju koja veruje u potpuno zadovoljenje ega i kao jedinu religiju koja zagovara njegovo jačanje. Osećanja poput zavisti, pohlepe itd., koja se nalaze među sedam smrtnih grehova hrišćanstva i koja se smatraju funkcijama ega, takođe su dobrodošla kod LaVeja, koji ove emocije vidi kao prirodne, neophodne i opšte ljudske. Kod LaVeja, zavist i pohlepa postaju motivacija za ambiciju, dok egoizam i samopoštovanje postaju neophodna osnova za vitalan život i za voljenje i poštovanje drugih. LaVej je verovao da je ideja o razrešenju ega i odbacivanju materijalnog bogatstva nastala u oblastima gde je materijalni uspeh bio teško dostizan, te da je vera mogla da umiri ljude i učini ih zadovoljnim onim malo što su imali. Nešto slično bi se moglo reći i za veru u reinkarnaciju koje je nastalo u okviru indijskoj kastinskog društva. Rođen si u nižoj kasti, strpi se, poštuj verske norme, i ako budeš dobar u sledećem životu bićeš rođen u višoj kasti. Prema LaVeju, samoodricanje je strano duhu satanizma.

U LaVejevoj doktrini važnu ulogu ima tema međuljudskih odnosa. U tom smislu mnogi su u pravu kada su opisivali određene ritualne delatnosti Crkve Satane kao magičnu psihoterapiju. Ta vrsta „terapije“ imala je za cilj podršku članovima da prevaziđu svoje socijalne nedostatke koji su ih dovodili do neuspeha u odnosima sa drugima. Rešenja za probleme u odnosima sa drugim ljudima zahtevaju posebne tehnike koje prevazilaze konvencionalne mere. Problemi sa nekim ljudima ne mogu biti rešeni na konvencionalan način jer se izvor takve smetnje, neka konkretna osoba, nalazi na poziciji moći ili u boljem položaju itd. Kada drugi ljudi postanu prepreka, to se rešava putem magijskog delovanja, zatim manipulacijom ili na neki drugi način. 

Osnovna načela učenja Crkve Satane data su u devet izjava i jedanaest pravila. Po LaVeju:

1. Satana predstavlja uživanje umesto uzdržavanja. (LaVej je izostavio da odredi granice tog uživanja. Propagiranje beskrupuloznog, sebičnog, nemoralnog, pa i izopačenog, zločinačkog uživanja već imamo prilično detaljno razrađeno u delima Markiza de Sada. Da li je po tom pitanju LaVej na istoj liniji kao de Sad? Ne bi se reklo, već ovu izjavu treba tumačiti u kontekstu antihrišćanskog ideološko-programskog usmerenja Crkve Satane: vaš Bog sve zabranjuje, Satana sve dopušta. Ovaj izričiti antinominalizam ima za svrhu ideološko „friziranje“ čiji je cilj suštinska dehristijanizacija. Međutim, to sve ostaje na površini. Crkva Satane ne zadire dublje u čoveka.)

2. Satana predstavlja vitalno postojanje umesto duhovnih iluzija.

3. Satana predstavlja neokaljanu mudrost umesto licemerne samoobmane. (LaVej je u ovom smislu ispustio da ispolji bilo kakvu mudrost, ali pretpostavimo da je ovo načelno rečeno.)

4. Satana predstavlja ljubaznost prema onima koji je zaslužuju, a ne ljubav uzaludno trošenu na nezahvalnike.

5. Satana predstavlja osvetu umesto okretanja drugog obraza. (Ne progovara li ovo Jahve kroz usta Šandora LaVeja?)

6. Satana predstavlja odgovornost prema odgovornima, a ne brigu za psihičke vampire.

7. Satana predstavlja čoveka kao još jednu životinju, ponekad bolju, češće goru od onih koje hodaju na četiri noge, koja je, zahvaljujući svom „božanskom duhovnom i intelektualnom razvoju,“ postala najokrutnija životinja.

8. Satana predstavlja sve takozvane grehe, jer svi oni vode fizičkom, mentalnom ili emocionalnom zadovoljstvu. (Ovo je teatralna izjava, jer stalno upražnjavanje onih radnji i stanja okarakterisanih kao grehovi nema nikakvog smisla i može biti štetno.)

9. Satana je bio najbolji prijatelj Crkve oduvek, jer ju je održavao u poslu svih ovih godina.

Ovde bih se malo zadržao na pravilo pod brojem 7, da su ljudi životinje. Po mišljenju Amine Olander Lap, koja se akademski bavi proučavanjem satanizma, ideja da su ljudi životinje kao i da se stoga mogu razumeti na istim premisama kao i druge životinje, u kombinaciji sa pretpostavkom da naš intelekt donosi razne probleme, fundamentalna je za LaVejev pogled na ljude. Njegovo razumevanje ljudske životinje inspirisano je teorijama Herberta Spensera, sociologa iz XIX veka, tvorca socijalnog darvinizma. Ljudi su, prema LaVeju, životinje sa svim što to podrazumeva, i kao takvi su sastavni deo prirode. U tom aspektu LaVejevog svetonazora, osim pomenutog Spensera, ima znantog uticaja Fridriha Ničea i Ajn Rand. LaVejeve sklonosti ka socijalnom darvinizmu, kaže Olander Lap, takođe se mogu pronaći u njegovom razumevanju ljudske evolucije, za koju je on verovao da ide ka neviđenim visinama. U tom smislu LaVej podržava eugeniku, te očekuje da će ona biti neophodna u budućnosti, ne u cilju stvaranja određene rase ili izgleda, već radi rađanja mentalno zdravih i kreativnih pojedinaca. Olander Lap navodi predgovor LaVejeve ćerke Zine Šrek (Zeena Schreck) za knjigu Satanska veštica (The Satanic Witch). Ta knjiga je delom zamišljena kao vodič za eugeniku ili selektivno uzgajanje ljudi, tema o kojoj LaVej takođe raspravlja, a koja, čini se, kaže Olander Lap, ima dva cilja: prvo, ohrabruje žene da pronađu partnere koji su njihove fizičke i mentalne suprotnosti, jer smatra da je privlačenje suprotnosti osnovni mehanizam prirode za promovisanje zdravih pojedinaca. Kao drugo, knjiga je u velikoj meri vodič za pronalaženje pravog muža, a prema LaVeju, muškarci i žene dolaze u različitim kvalitetima. Svedoci smo da je feminizam podigao ženska očekivanja u pogledu osobina poželjnih muškaraca, što vodi ka problemu nemogućnosti pronalaženja odgovarajućeg partnera. Otud, ne da nema mogućnosti primene eugenike, nego nema nikakvog rađanja, odnosno ono je svedeno na nivo koji bi se mogao oceniti kao katastrofalan.

LaVej je verovao da će hrišćanstvo uskoro izumreti i da će društvo ući u Doba Satane, u kojem će generacija koja živi u skladu sa satanističkim principima doći na vlast. LaVej je bio pobornik eugenike, te je smatrao da će ona postati neophodnost u budućnosti za stvaranje elite koja će odražavati satanističke principe. Po njegovom mišljenju, tu elitu bi činili superiorni ljudi koji ispoljavaju satanističke osobine poput kreativnosti i nekonformizma. Smatrao je da su te osobine sposobne za nasledno prenošenje i tvrdio je da su satanisti rođeni, a ne stvoreni. Verovao je da elitu treba izdvojiti od ostatka ljudskog stada, dok bi ono bilo primorano da živi u getima, idealno po svemirskim getima na drugim planetama. On je opisao satanističko društvo sačinjeno od slobodoumnih, naoružanih, potpuno svesnih, samodisciplinovanih pojedinaca, koji neće tolerisati bilo kakvu spoljašnju vlast da ih štiti ili im nameće šta smeju, a šta ne smeju da rade. Zapravo, ovo bi se verovatno odnosilo na eugenički stvorenu elitu, a ne za ljudska stada u getima na drugim planetama. Ovja detalj podseća na stih iz Krolijeve Knjige Zakona gde je rečeno robovi će da služe.

Crkva Satane takođe propisuje „Jedanaest satanističkih pravila Zemlje“:

1.Ne iznosite mišljenja niti dajte savete osim ako vas neko ne pita.

2.Ne pričajte drugima o svojim problemima osim ako ste sigurni da žele da ih čuju.

3.Kada ste u tuđem leglu, pokažite poštovanje ili nemojte ni ići tamo. (Timoti Donahju komentariše da je LaVej mogao reći „Kada ste u nečijem privatnom domu, pokažite poštovanje“ kako bi osigurao jasnoću, ali je neprestano pokušavao da uvede ekscentrične izraze u svoje pisanje.)

4.Ako vas gost u vašem leglu iritira, tretirajte ga okrutno i nemilosrdno.

5.Ne pravite seksualne poteze osim ako niste dobili signal za parenje. 

6.Ne uzimajte ono što vam ne pripada osim ako je to teret za drugu osobu i ona vas moli da je oslobodite.

7.Priznajte moć magije ako ste je uspešno koristili da biste ostvarili svoje želje. Ako poreknete moć magije nakon što ste je uspešno prizvali, izgubićete sve što ste postigli. 

8.Ne žalite se na bilo šta čemu ne morate da se podvrgnete.

9.Ne povređujte malu decu.

10.Ne ubijajte neljudske životinje osim ako vas ne napadnu ili ih koristite za ishranu.

11.Kada šetate otvorenim prostorom, ne uznemiravajte nikoga. Ako vas neko uznemirava, zamolite ga da prestane. Ako ne prestane, uništite ga.

Takođe, Crkva Satane proglasila je i Devet satanističkih grehova: Glupost, Pretencioznost, Solipsizam, Samoobmana, Konformizam krda, Besperspektivnost, Pomirljivost sa ortodoksijama prošlosti, Kontraproduktivan ponos i Nedostatak estetike.

Po LaVeju, racionalnost, logika i nauka jesu oružja kojima se satanista suprotstavlja hrišćanstvu i drugim religijama. To iz razloga što je Satana navodno duh progresa, inspirator svih velikih pokreta koji doprinose razvoju civilizacije i napretku čovečanstva, te je povezan sa kvalitetima poput kreativnosti i prosvetljenja. Iako LaVejeve ideje sugerišu sekularni i naučni pogled na svet, on je takođe izražavao i stavove čoveka ko praktikuje neki oblik magije, iako to nije bila bazična magija Puta Leve ruke (LHP). On nije tačno objasnio kako funkcioniše energetski mehanizam koji magiju čini mogućom i delotvornom, ali je tvrdio da magičari mogu uspešno koristiti magijsku silu kroz intenzivnu imaginaciju željenog cilja, usmeravajući tako snagu svoje volje prema njemu. Naglašavao je ideju da se magijske sile mogu manipulisati isključivo emocionalnim, a ne intelektualnim činovima. Lako je primetiti da su to opšta mesta. Isto tako, jednom prilikom LaVej je izjavio da Crkva Satane ne prinosi ljudske žrtve jer je to ilegalno! Međutim, oni ih ipak prinose mada ne neposredno, nego putem prokletstva i vradžbina. Ukoliko je to zaista bilo tako onda je Crkva Satane nesumnjivo crnomagijska organizacija. 

LaVej je, po uzoru na Alistera Krolija, predstavljao sebe kao neko ko primenjuje naučni aspekt magije, odnosno, magiju je predstavljao kao delovanje koje ima naučni metod. Istina je da je nauka nastala iz magije, i istina je da magija iziskuje određeni metod, oruđa, uslove, instrumente, posmatranje, iskustvo, čak i eksperiment. Na svemu tome insistiraju moderni okultisti svih boja, a posebno oni koji pripadaju LHP. Isto tako, još jedna LaVejeva osobina svrstava ga na stranu LHP, a to je odbijanje podele magije na belu i crnu. Po njemu to je još jedno licemerje i oblik samoobmane koju šire oni koji sebe vide kao bele magove. Isto tako, on se razlikovao od ranijih magičara koji su magiju opisivali u mističnom tonu kao sredstvo ličnog preobražaja i dosezanja transcendentnog. Po LaVeju, cilj magije jeste materijalni dobitak, lični uticaj, uklanjanje neprijatelja ili njegovo onesposobljavanje, uspeh u ljubavi i seksu. Dakle, u LaVejevom shvatanju magije nema ničeg duhovnog. U tome je njegovo značajno odstupanje od svih dotadašnjih okultnih škola, uključujući, naravno, i Alistera Krolija (Čitav Krolijev magijski sistem može se svesti na dve ključne tačke koje čine prekretnicu u životu magičara: a) povezivanje i razgovor sa anđelom čuvarem; i b) prelazak bezdana.) Treća generacija satanista bi se u tome složila, s tim što oni na to pridodaju samooboženje, tj. postajanje bogom, a u još radikalnijoj varijanti, poput vampirizma, oni govore o postizanju besmrtnosti.

Međutim, LaVej je, iz perspektive treće generacije satanista napravio grešku podelivši svoj sistem na višu i nižu, odnosno veću i manju magiju,  što je takođe viđeno kao oblik okultne magle koju šire beli magičari. Niža magija jeste onaj svakodnevni situacioni oblik magijskog delovanja koji svaki pojedinac izvodi u samoći. Viša magija je oblik ritualne prakse koja cilja na psihodramu katarze čime se oslobađa emocionalna energija zarad specifične svrhe. Magovi neoplatonizma prave razliku između teurgije i taumaturgije. Teurgija je božanska magija, rad sa bogovima radi postizanja jedinstva sa njima ili zarad samousavršavanja. Bila bi to viša magija. Sa druge strane, taumaturgija jeste oblik magije čija je svrha izazivanje promene u fizičkom svetu. Dakle, to je niža magija jer ima praktične ciljeve. Međutim, postoje oblici crne magije koje bismo mogli nazvati mračnom teurgijom jer ima za cilj prizivanje sila tame radi sličnog efekta, ali u obrnutom smislu od teurgije. 

Postmoderni satanizam odbacuje ritualnu psihodramu kao mambo-džambo, kako bi to rekao Boris Balkan u filmu Deveta kapija. LaVejevi psihodramski rituali katarze temelje se na tri glavne psiho-emotivne teme: ljubav, mržnja i požuda. Rituali se obavljaju u prostoru nazvanom komora za dekompresiju intelekta, u kojoj su neverica i skepticizam suspendovani, kako bi učesnici mogli da potpuno izraze svoje mentalne i emotivne potrebe bez ikakve zadrške. Kao faktor ravnoteže LaVej je naglašavao potrebu da se magijski ciljevi postave na realan način, jer ukoliko su ciljevi nerealni, preambiciozni ili fizički nemogući, onda nikakvo magijsko sredstvo tu neće biti od pomoći.

Timoti Donahju, u knjizi Black Magick The Left Hand Path, Crkvu Satane karakteriše kao satirični satanizam. On primećuje da je u pitanju profitno preduzeće koje prodaje učlanjenje u labavu zajednicu čiji je glavni oblik delovanja, kako kaže: „kamp-teatar sa gotičkim elementima u svrhu izvrdavanja moralnih načela hrišćanstva.“ Ovde moram izneti jednu primedbu. Iako treća generacija satanista prezire redove, organizacije, crkve i njihove profitne šeme, sami lideri i učitelji novog talasa LHP, moram primetiti, imaju odličan marketing. Oni nemaju kultne sledbenike, u smislu članova sekte, jer im to nije ni potrebno, već imaju na desetine hiljada pratilaca na društvenim mrežama. U vreme pojavljivanja druge generacije satanista takvih mogućnosti jednostavno nije bilo. U tom smislu ne bi trebalo zanemariti suštinsku ulogu koju je internet odigrao na širenju satanističkih ideja i svetonazora širom sveta. U tom smislu, i pominjani Timoti Donahju deluje kao stručnjak za onlajn marketing i promociju.

Po Timotiju, Crkva Satane negira natprirodno, a samim tim i crnu magiju, pa se pita kako onda ona može spadati u LHP? Crkve Satane ima listu odabrane literature (verovatno po uzoru na sličnu Krolijevu preporučenu lektiru), koja sadrži 68 naslova. Ti naslovi obuhvataju istoriju, sociologiju, trilere i fantastične romane, ali ne sadrži niti jedan ozbiljan priručnik crne magije. Članovi Crkve Satane ne sprovode magijske postupke, ne bave se divinacijom, ne ulaze u zaposednutost duhovima niti preduzimaju ostale LHP magijske operacije. Umesto toga, praktikuju gotički „terapeutski teatar“ za koji tvrde da razgrađuje religioznu indoktrinaciju. Crkva Satane, primećuje Timoti, koristi tradicionalni okultni žargon, poput sveštenik, magus i pećina (grotto), ali u potpunosti negira postojanje Satane kao stvarnog entiteta. Imajući to u vidu, Timoti ističe da Crkva Satane koristi popularnost i estetiku prave magije. LaVejev satanizam je racionalan, lišen vere u Satanu kao boga, pa ako je već tako, implicitno to ipak podrazumeva oslanjanje na okultni faktor funkcionisanja magije. Taj racionalizam stoji u suprotnosti spram teističkog i ezoterijskog satanizma koji karakteriše grupe poput Temple of Set i Joy of Satan Ministries. Isto tako nisu svi racionalni satanisti LaVejevi sledbenici. Takva je, na primer, organizacija TST, odnosno The Satanic Temple, osnovana 2013. godine i veoma angažovana u „kulturnom ratu“ unutar američkog društva, što predstavlja oblik društvenog aktivizma. To su satanisti levice.

LaVej odbacuje postojanje bogova jer su oni eksternalizacija ljudskog ega, s obzirom da ljudi nisu hteli da priznaju svoj ego pa su umesto toga svoje zabranjene želje stavljali u ruke izmišljenih božanstava. U istom duhu, LaVej tumači religijske koncepte koji uključuju ubistvo boga kao izraz samomržnje. Po njemu dogma i rituali su neophodni za ljude, ali umesto toga predlaže da stvaramo bogove prema sopstvenim emocionalnim potrebama ili sebe promovišemo u bogove, kako bi obožavanje bogova postalo potvrđivanje ega, a ne njegovo potiskivanje. On je verovao da tako eksternalizovani bogovi postaju internalizovani i da će ljudi shvatiti da nikada nije postojala razlika između duhovnog i fizičkog sveta, jer svet je uvek samo fizički. Koncept duhovnog kao nečega što postoji nezavisno od fizičkog La Vej odbacuje, a uloga boga ne podrazumeva nikakve božanske karakteristike, osim prava da se definiše dobro i zlo, i da je svaka osoba najvažnija sama sebi. 

LaVejev satanizam je, po mišljenju Olander Lap, čisto obožavanje ega, gde bogovi nisu ujedinjeni sa egom, već su njime zamenjeni. Istovremeno, u stvarnim ritualima on se obraća Satani i drugim demonskim entitetima. Kao takvi, rituali se mogu posmatrati i kao proslava ličnog ega i satanističkih vrednosti, i kao proslava idealizovanog sebe. Drugi koncepti ukazuju na teističke sklonosti: bogovi su odbačeni kao eksternalizacija ljudskog ega, ali LaVej ističe kako je pogrešno verovati da satanisti ne veruju u boga. Umesto toga, satanisti veruju u boga kao silu koja prožima i uravnotežuje prirodu, koju ni religija ni nauka ne mogu objasniti niti koristiti, i koja je previše bezlična da bi brinula o životu na Zemlji. Olander Lap zaključuje da LaVejev satanizam uključuje niz karakteristika koje ukazuju na duhovne sklonosti, ali u praksi dominiraju materijalni i utilitaristički aspekti.

Dodatak: političke veze

I za kraj ostavio sam zanimljivost koju čini veza između LaVeja i Džejmsa Madolea (James Harting Medole, 1927-1979), a što ovde ističem kao uvod u jednu posebnu podtemu koju ću više razraditi u odeljku posvećenu Majklu Akinu. Madole je bio poznati američki neonacista i osnivač Partije nacionalne renesanse – NSP (National Renaissance Party), u Njujorku 1948. godine, i značajna figura u posleratnom okultnom nacizmu. Madole je verovao u drevnost i božansko poreklo arijevske rase za koju je pisao da je stvorena u Rajskom vrtu smeštenom upravo u Severnoj Americi. Ta fantazmagorijska amerocentričnost podseća na učenje mormonskog proroka Džozefa Smita. Jedna od ključnih tema Madoleove ideologije jesu svemirska putovanja i da budućnost čovećanstva leži u zvezdama. On je bio jedan od retkih koji je prihvatao ideju Frensisa Jokija (Francis Parker Yockey, odnosno Ulick Varange, američki fašista i panevropski nacionalistički ideolog) da je sovjetski boljševizam u većoj meri sačuvao tradicionalne vrednosti nego zapadni liberalizam. To uverenje je Madolea dovelo u sukob sa poznatim američkim neonacistom i osnivačem Američke nacističke partije Džordžom Rokvelom (George Lincoln Rockwell). Rokvel je Madolea i njegove sledbenike optužio da su boljševici. Ova veza je interesantna jer je sam LaVej delimično bio jevrejskog porekla.

Fenomen jevrejskih nacista nije neobičan. Jedno od poznatijih imena samomrzećih američkih neonacista jevrejskog porekla jeste Daniel Buros (Daniel Burros, 1937-1965), koji je bio član Američke nacističke partije i ultra-radikalne grupe unutar Kju Kluks Klana pod nazivom United Klans of America u okviru koje je bio zadužen za regrutovanje novih članova. Kada je njegovo jevrejsko poreklo razotkriveno u javnosti on je izvršio samoubistvo. Zanimljivo je da je Burosovo ime pronađeno (ili podmetnuto, zavisi u šta verujete) u adresaru koji je pripadao Li Harviju Osvaldu, navodnom ili stvarnom atentatoru na američkog predsednika Dž.F. Kenedija.

Ideologija prvog talasa satanizma je u mnogim svojim premisama logički kompatibilna sa načelima nacionalsocijalizma. To su prepoznala dva člana Crkve Satane sa istočne obale, Majkl Grumbovski (Michael Grumbowski / Reverend Blackshire), bivše vojno lice i Džon Amend (John Amend / Seth-Klippoth), u paravojnom stilu, 1973. godine. Oni su se odvojili od matične organizacije i osnovali Red crnog ovna (The Order of the Black Ram) i Svetilište male majke (The Shrine of the Little Mother). Oni su uspostavili kontakt sa kanadskim rasističkim Odinističkim pokretom, počevši da u svoje obrede uključuju i žrtvovanje kokoši. Pomenuta dvojica su i dalje podržavali učenja LaVejeve Satanske biblije, ali su njene principe kombinovali sa nacističkim teorijama o rasnoj superiornosti. I Grumbovski i Amend bili su u bliskom kontaktu sa pomenutim Džejmsom Madoleom koji je takođe bio zainteresovan za satanizam i okultizam. Madole je navodno u svom stanu u Njujorku posedovao veliki satanistički oltar. 

Kris Metjuz (Chris Matthews) je u knjizi Modern Satanism / Anatomy of a Radical Subculture pomenuo da je Madoleova stranka težila uspostavljanju veza sa Crkvom Satane, pa je  LaVej jednom prilikom i posetio njihovo sedište. Metjuz kaže da je elitistička, diskriminatorna ideologija satanizma i fokus na moć, osvetu i mržnju, odjekivala u agendama raznih neonacističkih grupa. Neki od njih su bili su spremni da zanemare svoja hrišćanska uverenja kako bi ostvarili savez sa Crkvom Satane koja je podržavala slične društvene politike, iako se na prvi pogled činilo kao neverovatna kombinacija. Konzervativna, autoritarna priroda LaVejevih doktrina, njegova glasna podrška policijskoj državi i germanski prizvuk ritualnih praksi satanizma, očigledno su bili, primećuje Metjuz, dovoljno ubedljivi da prevaziđu svaku averziju prema simbolu Satane. Na kraju je LaVej odbio sve ove grupe, preferirajući da ostane nezavisan, ali ne bez izražavanja zahvalnosti za njihovu podršku.

Ideologija savremenog Puta Leve ruke

Virgil Finlay

U knjizi Black Magick: The Left Hand Path, Timoti Donahju veoma kompetentno i skoro akademski, obrazlaže osnovne pretpostavke magijskog delovanja Puta Leve ruke, ali sa stajališta tzv trećeg talasa satanizma. Kako on kaže, magija se sastoji od a posteriori znanja izvedenog iz empirijskog posmatranja natprirodnih događaja koji se dešavaju kroz ritualizovano eksperimentisanje. Po Timotiju, magijska praksa se može podeliti u tri kategorije: 

1. divinacija (primanje znanja i vizija putem metoda proricanja, ili zurenja u kristale ili ogledala na poseban način); 

2. evokacija (prizivanje, zaposedanje, proterivanje ili ispoljavanje duhova ili demona, i bacanje čini); 

3. i putovanje duše (što se odnosi na astralnu projekciju, odnosno ispoljavanje suptilnijeg energetskog oblika u koji praktičar prenosi svoju svest radi kretanja i delovanja na suptilnijim dimenzijama postojanja). To iskustvo je slično lucidnom snu. 

Postoje razni oblici crnomagijskog posvećenja i inicijacijskog kontinuiteta koji imaju afričko i azijsko poreklo. Jednom prilikom, poznati okultista Stiven Skiner, koji se ezoterijom bavi i sa akademskog aspekta, a ne samo praktično, pomenuo je postojanje kineskih crnomagijskih bratstava koji održavaju saveze sa demonima tokom čitavog niza generacija. Nešto slično bismo mogli reći i za određene oblike haićanskog vudua, zatim za kubanski Palo majombe ili brazilski Kimbanda kult, ali sve te stvari imaju utemeljenje u tradiciji. Savremeni zapadnjački profani satanistički Put Leve ruke nema takvu tradicijsku dubinu. Međutim, ono što je deo evropske mračne tradicije jesu inicijacijske crnomagijske vampirske loze. Pa ipak, te tradicije nemaju jasno određenu ideologiju niti proističu iz modernog okultizma, ali se u određenim detaljima dodiruju sa modernim i profanim Putem Leve ruke.

Vincenzo Lamolinara

Ovde bih se kratko zadržao na najkontroverznijem delu evokacije, a to je zaposednutost. U našoj kulturi to je povezano sa dijaboličnim zaposedanjem i njegovim holivudskim predstavama. Dakle, to je nešto opako, razorno, demonsko, negativno. Pobornici Puta Leve ruke to ne vide baš tako. Kao oblike zaposedanja, tj odnosa između duhovnih entiteta i ljudi, Timoti povlači paralelu sa biologijom i navodi tri oblika: 

-uzajamnost – obe strane imaju korist jedna od druge; 
-komensalizam – jedna strana ima koristi, a druga strana nema koristi, ali nema ni štete; 
-parazitizam – kada jedna ima korist a druga trpi štetu. 

Poput bioloških organizama, na istim načelima odvija se i magijska simbioza. Dodatno, ta simbioza može biti dobrovoljna i nedobrovoljna, i može biti kratkotrajna, povremena, dugotrajna ili stalna. Crni mag, nazovimo tako posvećenika Puta Leve ruke, stupa u dobrovoljnu trajnu zaposednutost od strane kooperativnih duhova. Ta vrsta zaposednutosti, po svedočanstvima nekih crnih magova, osim što je neophodna, nije nimalo zastrašujuća, nego čak prijatna, i može izazvati ekstatično zadovoljstvo. Izvesni francuski crni mag Magister Clavus taj osećaj zaposednutosti od strane recimo goecijskih demona opisuje kao prijatan i topao, te dolazi iznutra, iz stomaka. Po njemu, destruktivna i nevoljna zaposedanja dešavaju se od strane vampirskih i zlonamernih, parazitskih entiteta, ali ne i od strane, rekao bih, etabliranih demona na koje su poklonici Puta Leve ruke upućeni. Sa druge strane, vredi istaknuti činjenicu dobro poznatu u hrišćanstvu, a to je zaposednutost Svetim Duhom. Takođe, u afričkim, afro-brazilskim i afro-karipskim kultovima i magijskim religijama imamo praksu zaposednutosti duhovima koji se prizivaju na kultni i organizovan način. Po toj praksi je posebno poznat haićanski vudu.

Rekao sam da je Put Leve ruke pojava izrazitog individualizma i anarhičnosti, a što stoji nasuprot etabliranim organizovanim strukturama okultizma od kojih neke naginju ka Putu Leve ruke. Imajmo na umu da te strukture vode poreklo od rozenkrojcerskih, iluminatskih, paramasonskih i masonskih organizacija, a to su sve oblici Puta Desne ruke. U tom smislu Timoti pravi razliku između okultizma i magije, jer okultizam to su bratstva, redovi, njihove inicijacije, stepenovi, insignije, hijerarhija, struktura, dakle poslušnost. Otud se i istinska crna magija, po Timotiju, onaj pravi Put Leve ruke, nalazi izvan tih sputavajućih ikonografskih, misterijskih tajnih društava, njihovih dogmi i ograničenja. Sa stajališta crne magije, tajna društva se malo razlikuju od etabliranih crkvi. Iz tog razloga Timoti o njima govori kao o okultnom sveštenstvu. 

Možda će ovo mnogima zvučati čudno, ali sledeći ovu liniju možemo izvući zaključak kako nema velike razlike između Alistera Krolija i rimskog pape. Onima koji su stekli predstavu o Alisteru Kroliju kao crnom magu, o masonskim i paramasonskim tajnim društvima kao satanističkim organizacijama, ove tvrdnje mogu delovati čudno, ali napominjem kako ne postoji jedna usaglašena i neosporavana naučna definicija satanizma, pa ni toga šta je Put Leve ruke.  

Ono na šta Timoti obraća pažnju, čime se nadovezujem na prethodno rečeno, jeste razlika između magije i magike, s obzirom da i on koristi izraz magick, umesto klasičnog magic. Podsetiću, dodatkom slova K na kraj reči magija, Alister Kroli je hteo naglasiti razliku između njegove telemitske magije, nadahnute doktrinom Novog eona objavljenoj Knjigom Zakona, od magije starog eona spram čijih je formula on zauzeo jasan i revolucionaran otklon. Po Timotiju, magika je čin izazivanja uzroka na astralnom nivou koji se ispoljavaju promenama na fizičkom planu. Izvorno, on kaže: causing the astral force to effect physical phenomena. Zapravo, to je definicija magije u modernom okultizmu. Pa ipak, nabrajajući šta magika nije on tvrdi sledeće: nije religija, nije ogrtač, šešir i odelo, nije sveštenstvo, nije crkva niti red. Podsetiću, sledbenici Alistera Krolija jesu organizovani kao sveštenstvo Gnostičke katoličke crkve, i jesu organizovani u obliku posvećeničkih redova: Ordo Templi Orientis i A.A. 

Šta magika jeste, Timoti kaže da je to prirodna sila koja deluje kao spojnica između astralnog i fizičkog sveta; praksa korišćenja astralne sile; te konačno magika je nauka. Zapravo, ova rečenica je u skladu sa Krolijevim shvatanjem magike. Ovako ispada da ukoliko sledimo Timotijevu nit dolazimo do zaključka da se tvorac magike zapravo bavio magijom. To je po malo apsurdno. Magija, dakle bez onog K, po Timotiju, jeste oblik politeističkog religijskog obožavanja koje je ustanovilo sveštenstvo određenih božanstava. Ukratko, magija je magijska religija. Time je naglašeno da na Putu Leve ruke nema obožavanja i nema sveštenstva. Anarhisti i komunisti bi se složili sa rečenim. Oni bi se posebno složili sa idejom oca modernog satanizma Šandora La Veja, da je Put Leve ruke u suštini ateizam natprirodnog. 

Ako sam dobro razumeo, to bi bio heterodoksni satanizam, koji stoji spram onog ortodoksnog, koji svoje utemeljenje nalazi u okvirima, kako Timoti kaže, psihopatskih religija Bliskog istoka. Predočene pretpostavke jasno osvetljavaju jedan od suštinskih ciljeva Puta Leve ruke, a to je, kao što sam ranije pomenuo, samooboženje (self-deification), što crni magičari zapravo stalno navode. Nije li to jedna od Krolijevih maksima učenja Novog eona po kome je Bog čovek? Deus homo est! Imalo bi se mnogo toga naći zajedničko kod Krolija sa Putem Leve ruke. Mnogi akademski istraživači ezoterije, ali i sami praktičari, nisu uvek u stanju da se slože može li Kroli biti uvršten u Put Leve ruke, ili je ipak negde desno. Moj stav je da kod njega možemo naći dosta toga što bi ga moglo uvrstiti na obe strane, a što ga možda pozicionira upravo negde na samoj sredini. No, ovde nije tema Alister Kroli, ali ne može se prenebregnuti njegov značajan uticaj na savremene tokove okultizma, a što uključuje i Put Leve ruke.

I konačno, ono što nije nimalo iznenađujuće, Timoti govori o etici i moralu, ali ne bih ulazio u dublja razmatranja, već ću samo naglasiti njegov stav po kome Put Leve ruke zapravo donosi radost i nema za cilj da naškodi drugima, osim ukoliko praktičar nije ugrožen tuđim delovanjem. Po Timotiju, Put Leve ruke karakteriše nekoliko načela: 

-profanost – desakralizacija i jeres; 
-nadprirodno – astralni empirizam; 
-egzistencijalizam – afirmacija postojanja; 
-egoizam – uzdizanje sopstva. 

On doktrinu Puta Leve ruke povezuje sa tri značajna imena filozofije na sledeći način: 
-Aristotel / ideal sreće; 
-Kant / univerzalna sekularna etika; 
-Niče / volja za moć. 

Po Timotiju, tri su neophodna uslova za magijsko delovanje: 
1. mag mora postojati da bi delovao; 
2. mag mora imati slobodu da deluje; 
3. mag mora imati moć da deluje. 

Ove tri činjenične premise čine temelj filozofije Puta Leve ruke. Dakle, tri su vrline tog puta: individualnost, sloboda i moć. Timoti ističe da su mnogi neuki magičari pomešali gotovo identične termine egoizam i egotizam. Egoizam, objašnjava Timoti, ne znači luksuz, ekstravagantnost, nekretnine, provod i egotistički visoki život. On tvrdi da je zapadno društvo neoprostivo zloupotrebilo i oklevetalo pojam ego, poistovećujući ga sa plitkom osobinom pojedinca opsednutog površnim društvenim statusom i slavom. U kontekstu Puta Leve ruke etički egoizam podrazumeva racionalni čin negovanja, čuvanja i poštovanja intuicije i instinkta sopstva; koncept koji se suštinski razlikuje od tabua egotizma. Satanista, kaže Timoti, uzdiže i brani ego, jer on predstavlja vrhunac ljudskog instinkta, samu suštinu individualnosti. Ego je ambicija za uzdizanjem po sebi. Zatomiti ego znači počiniti psihičko samoubistvo!

Vali Myers

Sloboda omogućava pojedincu da izdrži posledice svojih dela i ideja i da se s njima suoči na odgovarajući način. To je, kaže Timoti, mehanizam adaptacije koji podstiče evoluciju. Shodno tome, stepen ograničenja individualne slobode jednak je stepenu ograničenja evolucije. Iz tog razloga, prava sloboda takođe uključuje prostor i za donošenje loših odluka. Ako pojedinac nenamerno povredi nekog drugog koristeći svoju slobodu, dužan je da nadoknadi štetu. Timoti naglašava da crni magovi prepoznaju značaj slobode i teže da je očuvaju. Takođe, veoma važna stavka Puta Leve ruke je uzdizanje magičara, odnosno razvoj ka ostvarenju vlastite božanstvenosti. Biti živi bog, kaže Timoti, jeste suštinski cilj Puta Leve ruke. Arhetip boga označava najuzvišeniju verziju sopstva, potpuno ostvareni ego. U mitologiji, bog oličava načela individualnosti, slobode i moći u njihovom maksimumu, i na taj način predstavlja eudaimoniju, odnosno istinsku egoističku sreću.

Timoti naglašava još jednu stvar, a što dele mnogi poklonici Puta Leve ruke, mada su brojni i oni koji to ne čine, a to je društveni aspekt crne magike, pa u tom smislu on pominje egalitarizam. Stoga je satanizam antiautoritaran. To sve dalje može imati ideološke i političke implikacije u čije razmatranje ne bih ovde ulazio. Razumljiva je potreba satanista da budu društveno prihvatljivi i da se distanciraju od graničnih slučajeva sumanutosti i ubilačkog ludila koje čine radikalni ili psihopatski pojedinci identifikujući se sa satanizmom i Putem Leve ruke. Dakle, ovde je reč o finim satanistima, koji se zalažu za slobodu, ravnopravnost i ljudska prava. To vodi ka društvenom idealizmu i aktivizmu, te ima, da se izrazim, emancipatorsku luciferijansku konotaciju, a što nas vodi ka romantičarskim, prosvetiteljskim, iluminatskim i rozenkrojcerskim doktrinama. Timoti naglašava adversalizam kao osnovno načelo etike satanizma, koji se suprotstavlja se nametnutom autoritetu kako bi odbranio individualno uzdizanje, odnosno put samodeifikacije. Nijedan crni mag, kaže Timoti, ne toleriše silu agresora niti prepreke na putu ka sopstvenoj božanstvenosti. Ovaj etički kodeks zahteva od Puta Leve ruke da objedini ateizam, anarhizam i empatiju u trojstvo protiv tri – kako ih je opisao Timoti – najzloglasnija entiteta u ljudskoj istoriji: Crkve, Države i Psihopate (izopačenog moćnika).

Za sada vidimo da se ideologija Puta Leve ruke, u ključu tumačenja Timotija, ne razlikuje mnogo od levo radikalnog anarhizma i donekle iluminizma. Otud su razumljivi sledeći Timotijevi stavovi: satanisti odbacuju teizam; oni negiraju religijsku iluziju da nekakva sveta suština teče od vrhovnog božanstva i prožima kosmos. Na taj način, Put Leve ruke se kvalifikuje kao profana i jeretička i ne veruje u svetost. Adversalista oskrnavljuje stvarnost brišući iluziju svetosti, blagoslovenosti i posvećenosti. Crna magija je, po Timotiju, ukorenjena u trajnom temelju trezvenog egzistencijalizma i instinktivnog egoizma, bez ikakvog dodatnog iskoraka vere u božanstvo. Drugim rečima, čarobnjaštvo ne zavisi od teizma da bi funkcionisalo kao ideologija. Čak i ukoliko bi vrhovni bog hipotetički postojao, kaže Timoti, crni magičari bi ga antiteistički odbacili kao arhineprijatelja, zbog raširene patnje koje nanosi svetu.

S obzirom da Put Leve ruke uglavnom komunicira sa duhovnim entitetima za koje je uvrežen uobičajeni izraz demoni, Timoti kaže da religije koriste termine demon i đavo kako bi ocrnile bogove neprijateljskih vera, što je propagandni metod poznat kao demonizacija. Sam po sebi, izraz demon ne označava zlo ili psihopatiju. Čak štaviše, njegova etimologija potiče iz starogrčkog jezika i ukazuje na pomagačkog duha i dobar karakter. Osim toga, crni magičari ne obožavaju nijedno biće po sebi. Umesto toga, oni praktikuju profano idolopoklonstvo egregorima kako bi nasledili njihove vrline i moći. Put Leve ruke ne veruje ni u kakvog vrhovnog boga ili božanstvo, jer nije religija, već – podvlači Timoti – jeretička egzistencijalistička filozofija.

Kada smo kod demona, vredi istaknuti stav Puta Leve ruke izražen Timotijevim rečima u pogledu jednog veoma bitnog gnostičkog koncepta, a što je steklo opštu poznatost posredstvom Alistera Krolija. Reč je o unutrašnjem daimonu odnosno o posebnom entitetu zvanom anđeo-čuvar (Holy Guardian Angel). Po Timotiju, gnostici su drsko izmislili hipotetično drugo sopstvo, više sopstvo, i zauzvrat degradirali pravo sopstvo na niže sopstvo. Ovo stvara lažnu dihotomiju između izmišljenog božanskog sopstva i činjeničnog životinjskog sopstva. Ipak, samo životinjsko sopstvo postoji empirijski, i to znači biti čovek, ističe Timoti. Oklevetano niže sopstvo u stvarnosti je jedino sopstvo, te se arhaični koncept božanskog višeg sopstva razotkriva kao još jedan apsurdan članak vere u teologiji Desne Staze. Dakle, na Putu Leve ruke nema Boga, pa samim tim ni anđela čuvara. Povodom ovog pitanja nameće se jedna posve drugačija optika. 

I tako dolazimo do pitanja razlike između dva tipa božanstvenosti, onog u crnoj i onog u beloj magici. Put Leve ruke u Timotijevom tumačenju, osporava ideju božanstva i koristi izraz bog kao metaforu za ideal maksimalizacije instinktivnih ljudskih načela: individualnosti, slobode i moći. Put Leve ruke svakoga ko uzvisi svoje ljudsko-životinjsko sopstvo do maksimuma proglašava živim bogom. Za razliku od toga, Desna Staza omalovažava, ignoriše i pokušava da ubije svoje životinjsko sopstvo zarad izmišljenog drugog sopstva za koje veruju da stvarno postoji. Oni, po Timotiju, negiraju svoje jedino pravo sopstvo zarad ničega. Gnostički mit o samouništenju podseća na smrt ega u istočnoj mistici, gde monasi potiskuju svaku ljudsku sposobnost kako bi u potpunosti ugasili osećaj identiteta – kao da se pretvaraju u neživi objekat. U suštini, po Timotiju, nema mnogo razlike između misticizma i Puta Desne ruke.

Raspravljajući o neopaganizmu, Timoti Donahju kaže da crna magika ne teži da oživi veru u mrtve religije, već koristi njihove bogove za čarobnjaštvo, prizivanjem postojećih bogova bez njihovog obožavanja kao božanskih. Crna magija priznaje da ova moćna bića postoje natprirodno na astralnom planu, ali ne kao doslovni bogovi. Umesto toga, čarobnjak prepoznaje svakog od njih kao duha koji može pomoći u njegovom ličnom uzdizanju, a ne kao gospodara kojem treba služiti. Na taj način, crni magovi nisu verni pagani, već profani ateisti koji idolizuju likove iz mitologije koje racionalno biraju. To znači da oni nisu (neo)pagani, niti se o njima može reći da su mračni pagani. Jednostavno, nisu pagani, jer, setimo se, ne veruju ni u šta, već svoje znanje zasnivaju na empirijskom iskustvu. Po tom iskustvu, paganski bogovi stvaraju egregore te su kao takvi izraz ljudske kreacije. Podsetio bih da je u istoriji religija odavno poznato da su primitivni narodi obožavali i opštili sa dve vrste duhova: a to su duhovi prirode i duhovi mrtvih. Kreativnim religijsko-magijskim sinkretizmom, rekao bih, drevni sveštenici su stvorili bogove, pa i preteče onih koji su u kasnijim teologijama poprimili kosmotvoračke dimenzije i monoteistička određenja. Na ovom mestu ušao bih malo detaljnije u dva karakteristična oblika magijske prakse Puta Leve ruke, a to su: 

-zaposednutost ili opsednutost (preuzimanje vrlina i moći prizvanog satanističkog duha); 

-proklinjanje, vampirizovanje neprijatelja ili proterivanje neprijateljskog uticaja. 

U pogledu prakse prizivanja duhova radi opsednutosti, Timoti naglašava kako bi bilo nepromišljeno srljati u to bez da se prethodno ne prouči karakter duha radi pouzdanosti u pogledu sigurnosti, korisnosti, prijateljstva itd. Mudar praktičar će se prepustiti opsednutosti samo sa pouzdanim duhom koji ima dokazanu istoriju pristojnosti. Odnosno, on preporučuje opštenje sa onim entitetima koji su u praksi pokazali da nisu neprijateljski nastrojeni prema ljudima. Nepromišljeno je eksperimentisati sa anonimnim, stranim entitetima, osim ako osoba nije spremna da prepozna rizik od moguće štete. Koje su osobine idealnog duha za satanističku opsednutost? Timoti navodi dve glavne osobine. Prva je da duh oličava etiku protivljenja, tj. brani slobodu, a ne zloupotrebljava je. I drugo, ne manje važno, jeste istorijat. Naime, civilizacija koja je osmislila pogodnog duha negovala je etiku protivljenja, tj. građani nisu trpeli ropstvo, genocid ili represiju pod sopstvenim pravnim poretkom. Ova dva kriterijuma za izbor duha i njegove matične civilizacije, naglašava Timoti, isključuju većinu užasnih drevnih kultura koje su počinile genocid i porobljavale sopstveni narod. Dakle, potreban je duh bez krvavog prtljaga.

Drevno obožavanje mitoloških figura dovelo do stvaranja egregora sa tim identitetom, pa energija i duh tog naroda prožimaju duhove natprirodnih bića. Zato Timoti upozorava praktičare da ne idolizuju psihopatske figure iz bolesnih kultura, a kamoli da stupaju u simbiotsku opsednutost sa njima. Naravno, ovaj stav iziskuje odlično poznavanje istorijskih i mitoloških činjenica. Osim toga, otkriva nam zanimljiv svetonazor. Po tom gledištu možemo negirati Isusa Hrista kao boga, ali ga potvrđujemo kao duha koji može biti prizvan, a što po predočenim kriterijumima ne bi trebalo da radimo budući da je duh Hrist opterećen lošom karmom. Naravno, satanisti ne priznaju koncept karme, ali tu vrstu prtljaga na koju upozorava Timoti možemo upravo tako osloviti. Otud, ukoliko je neko u ima Hrista prolivao mnogo krvi i izazvao emitovanje mnogo loše energije stvarajući veliku patnju, time je učestvovao u izgradnji zloćudnog hrišćanskog egregora. Neka mi ne bude zamereno, ali takav se zaključak nameće.

U pogledu agresivnog magijskog delovanja radi samoodbrane i samozaštite, pravi satanista ne toleriše neosnovano neprijateljstvo, bilo da dolazi od čoveka, telesne bolesti ili nekog drugog agensa. U uobičajenom toku životnih događaja, upozorava Timoti, može se desiti da neki neprijateljski uticaj ili faktor iskaže svoju agresiju prema satanisti ili njegovim voljenima. U takvoj situaciji crni mag proklinje počinioca kako bi ga uništio. Akt prokletstva (baneful magic), mobiliše magijsku silu radi proterivanja uzročnika iz vidokruga, a ako je potrebno, čak da ga povredi ili uništi. Normalan satanista ne koristi štetnu magiju protiv nevinih ljudi, niti nastoji da kazni ljude zbog sitnih zamerki. Satanista primenjuje magiju prokletstva kao krajnju meru. Ako se ispolji neprijateljstvo, a nijedno pravno ili diplomatsko rešenje ne može da razreši situaciju, tada – kaže Timoti – prokletstvo postaje moralna dužnost.

Još jedan, ne manje značajan čin, a što se može tumačiti i kao neka vrsta inicijacije, jeste apostazija. Po Timotiju, to znači napuštanje verskih i političkih uverenja. Da bi postao istinski satanista, čarobnjak mora raskinuti veze i sa Crkvom i sa Državom. Odlučno isterivanje verskog i političkog autoritarizma predstavlja ono što je najbliže, kako kaže Timoti, sekularnom krštenju unutar satanističkog toka. Ovo jednostavno svetovno odricanje inicira svakoga u filozofiju Puta Leve ruke, bez ikakve raskošne ceremonije kao u filmovima sa Džonijem Depom i Tomom Kruzom.

Uvod u savremenu demonolatriju

Legenda kaže kako je kralj Solomon prizvao i zarobio 72 demona magijskim putem te da ih je upregao da za njega izvrše brojne poslove, u šta je, između ostalog, spadala i izgradnja čuvenog hrama u Jerusalimu posvećenog jevrejskom bogu. Nakon što su demoni završili sve što im je zapoveđeno, umesto da ih vrati nazad tamo odakle su i prizvani, kralj Solomon ih je svezao i zapečatio u posebnom kovčegu te potopio u jedno jezero. Možda je mislio da bi mu opet mogli biti potrebni nekada u budućnosti, ili možda njegovim naslednicima, ko zna... I tako su oni ležali dole neko vreme sve dok ih pohlepni tragači za izgubljenim blagom nisu pronašli i razbili pečate kojima su oni bili zapečaćeni. Tako barem tvrdi jedna varijanta goecijske legende. Od tada ti demoni slobodno lutaju svetom i lako ih svako može prizvati, jer oni vibriraju frekvencijom bliskoj ljudskom svetu, ljudskoj pažnji, veoma su brzi i rado se odazivaju na poziv. 

Temeljna knjiga savremene demonolatrije je Goecija. To je naziv prvog dela grimoara poznatog kao Lemegeton (Manji Solomonovi ključevi) koji sadrži uputstva za prizivanje 72 demona. Taj broj je takođe broj anđela skrivenog Božjeg imena Šemhamforaša pa postoje spekulacije da ti demoni zbirno sačinjavaju mračnu stranu samog Boga, ali isto tako mnogi od njih jesu demonizovane verzije drevnih božanstava. U Goeciji je imenovan, opisan te predstavljen sigilom svaki od tih demona, a naveden je i broj nižih demona kojima imenovani demon komanduje. Postoji nekoliko verzija Manjeg Solomonovog ključa koji se međusobno razlikuju u manjim detaljima, što otvara pitanje koje je mučilo Borisa Balkana u filmu Deveta kapija, koja je verzija magijske knjige koju je posedovao istinita, ali ja nisam kompetentan da se time uopšte bavim. 

Neke verzije Lemegetona imaju pet delova a neke četiri. Bitan deo čini Theurgia Goetia, (izvedena iz Tritemijusove Steganografije), čija je svrha prizivanje duhova vazduha, koja sadrži brojne sigile duhova od kojih su neki navodno dobri, a neki zli. Lemegeton sadrži i deo koji se zove Ars Paulina, gde su opisani duhovi saobrazni znacima zodijaka i časovima. Četvrti deo je najkraći i zove se Ars Almadel, a peti je, veoma zanimljiv, Ars Notoria, gde je opisan rad zasnovan na mnemotehnici. Taj poslednji deo je najstariji i često se dešava da je izostavljen u nekim verzijama Lemegetona. Osim Manjih Solomonovih ključeva, postoji i knjiga Veliki Solomonovi ključevi, što zajedno čini korpus solomonske magije. Naravno, autorstvo ovih knjiga, ili znanje o tome, pripisuje se legendarnom kralju Solomonu, ali svakako da su te knjige najverovatnije nastale u XVI veku, verovatno na osnovu starijih izvora. Na te starije izvore ukazuju imena nekih demona koja su vavilonskog porekla. 

U gnostičkim Nag Hamadi tekstovima referiše se na stvaranje 49 androginih demona čija se imena i funkcije nalaze u Solomonovoj knjizi. Dakle, Solomonovo ime se dovodi u vezu sa demonskom magijskom knjigom, ili knjigama, još od gnostičkih vremena, što je još jedan pokazatelj starosti tzv solomonske magije i njenih demona. Nije isključeno da su neki među gnosticima praktikovali solomonsku magiju. Osim toga, solomonska magija ima astrološke korespondencije i sadrži elemente seksagecimalnog brojčanog sistema karakterističnog za vavilonsko računanje. Uprkos tome što solomonska magija koristi prizive anđeoskih bića i sadrži upotrebu Božjih imena, ona je u suštini demonska, samim tim što opisuje demonske evokacije. Tu bismo se logično mogli zapitati zašto bi neki uzorni hrišćanin uopšte prizivao demone? Ako od njih traži rešenje za neke svoje životne situacije, ili traži znanje, a ne uzda se u Boga, o kakvom je onda hrišćaninu uopšte reč?

Luciferov pečat

Osim pomenutih knjiga, u korpus solomonske (goecijske) magije spada i Grimoirum Verum (Istinski grimoar) iz XVIII, pripisan Egipćaninu Alibeku iz Memfisa, koji ga je navodno zapisao početkom XVI veka tvrdeći da potiče iz starije tradicije koja vodi do samog kralja Solomona. Ovaj grimoar nije prevod nekog ranijeg teksta, nego se u izvornom obliku pojavljuje na francuskom i italijanskom jeziku. Upravo se u ovoj knjizi nalazi crtež koji predstavlja Luciferov pečat, čiji su karakterističan detalj prigrlili poklonici i simpatizeri modernog Puta Leve ruke. Taj motiv je čest kao tetovaža, privezak, amblem na majici ili slika na nečijem virtuelnom profilu. Značajnu ulogu u demonolatriji takođe ima i grimoar crne magije Le Dragon Rouge (Crveni zmaj) ili Veliki grimoar, čija se prva verzija pojavila u XV veku. Ova knjiga sadrži deo materijala iz oba Solomonova ključa, ali se u njoj nalazi i uputstvo za prizivanje Lucifera i Lucifuge Rofokala u cilju potpisivanja pakta sa đavolom. Obično se kaže da demon piše mastilom koje vidi samo potpisnik pakta, zato neretko u dokumentima koji navodno predstavljaju te vrste sinisternih ugovora, vidimo potpis osobe ali ne i potpis demona potpisnika.

Goecijska magija je često viđena kao oblik niže magije, jer se njoj pribegava u slučaju traganja za rešenjem konkretnih ljudskih problema: materijalno stanje, zdravlje, ljubav, seks, osveta, zaštita i sl. Međutim, demonima je svojstveno da ljude podučavaju mnogim veštinama, o čemu se govori i u nekim gnostičkim tekstovima kada se pominju pali anđeli koji su ljude naučili kovačkom zanatu, pa čak i načinu šminkanja i ulepšavanja. Isto tako u opisu funkcija mnogih demona pominje se podučavanje jezika, astronomije, matematike, magije, znanja o biljkama, mineralima itd. To me navodi da se zapitam kako među brojnim ljudima koji danas prizivaju solomonske demone nema nijednog pronalazača, matematičara ili naučnika. To nešto govori možda ne o samim demonima koliko o onima koji ih prizivaju.

Za razliku od pre samo stotinu godina, kada su te demone pod kontrolisanim uslovima prizivali iskusni okultisti i to sa jasno određenom svrhom, danas te solomonske demone često prizivaju neuke i nezrele osobe, ljudi upitne pameti, obrazovanja i mentalne uravnoteženosti. Uputstva za njihovo prizivanje danas je lako skinuti sa interneta, pogledati tutorijale sa Jutjuba i započeti odnos sa silom za koju ne znamo baš tačno šta je i kakva joj je agenda. Infantilni ljudi postmodernog sveta u avanturu prizivanja demona ulaze potpuno nespremno, nezaštićeno, i sa krajnje upitnim motivima. Međutim, takav razvoj situacije je potpuno u skladu sa duhom vremena. 

Prizivači demona su sve mlađi i mlađi, i to više nije neka dokona sredovečna gospoda, pa ni satanistička grupa, nego često usamljeni marginalni pojedinci, deca rasturenih porodica, iz radničke klase, nižih slojeva. Mnogi od njih od demona traže utehu, pomoć i podršku za sve ono što im je potrošačko samoživo društvo uskratilo, i što nisu dobili kod kuće. Mnogi od njih od demona traže zaštitu, prijateljstvo, vođstvo, a što često uključuje prečicu za pribavljanje svega onog za šta su uskraćeni ili čemu teže da postanu. Neretko oni u demonima vide oruđe za krajnje sebične ili opake ciljeve, ali i za društvenu afirmaciju. U krajnjoj liniji, društveni gubitnici u demonima vide zaštitnike, ali i što je najvažnije, uz demone oni se osećaju snažno, nisu više bespomoćni, nisu niko i ništa. Neki od takve dece danas su ugledne ličnosti na satanističkoj i demonolatrijskoj sceni. To su satanisti treće generacije u čijem okrilju stasavaju, usudio bih se reći, oni četvrte generacije, koje nećemo moći pobrojati i klasifikovati, jer ih već sada mnogo ima. 

Jednom prilikom sam negde čuo kako u svetu ima između hiljadu ili dve hiljade osoba koje redovno izvode Mali terajući ritual pentagrama, temeljni obred iz kurikuluma Hermetičkog Reda Zlatne zore iz viktorijanskog perioda. To je iz domena Puta desne ruke. Nasuprot tome, lično sam pokušao da napravim prilično grubu računicu koliko trenutno ima ljudi koji prizivaju goecijske demone. Ovde mislim samo na njih, a ne na neke druge demone ili demonske entitete koji se generacijski prizivaju unutar tradicionalnih linija posvećenja na Srednjem ili Dalekom Istoku, Africi ili Latinskoj Americi. Na osnovu broja članova raznih LHP grupa na društvenim mrežama, zatim broja sledbenika istaknutih satanista, odredio sam prosečan broj i to podelio sa deset. Vodio sam se grubom logikom da će se tek svaka deseta osoba koja prati takve sadržaje usuditi i da se upusti u avanturu prizivanja demona. Došao sam do brojke od dvadesetak hiljada. Za nešto malo više od jednog veka, možda vek i po, brojka aktivnih prizivača goecijskih demona narasla je od nekoliko desetina osoba do par desetina hiljada, sa tendencijom daljeg rasta. Tome pogoduje opšta društvena atmosfera koja se stvara na Zapadu, pre svega u SAD, odakle se posredstvom glavnih tokova masovne kulture radijalno širi. 

Možemo očekivati da bi za desetak godina moglo biti stotinu hiljada ljudskih bića posvećenih demonima a sa kojima ovi privremeno, povremeno ili stalno, ulaze u simbiozu. U knjizi Krisa Metjuza Modern Satanism / Anatomy of a Radical Subculture, data je prilično gruba procena o broju satanista u svetu i kreće se između 30.000 i 100.000 (2009), mada je upitno šta se tačno pod tim izrazom satanista podrazumeva. To bi moglo proizvesti sasvim drugačije pokoljenje ljudi koji će biti rađani zaposednuti, jer su njihovi roditelji želeli da začnu demonsko dete, ili dete sa demonskim moćima, blagosloveno od demona.
 

Pečat kralja Solomona iz Goecije

Naravno, internet je put ispovesti različitih iskustava koje su savremeni prizivači imali prilikom interakcije sa demonima. Neke od tih priča su nalik hororu, mnogi su prestravljeni, ali ima i ne mali broj onih koji ushićeno iznose kako je njihov odnos sa demonima blagotvorno uticao na njihove živote, mnogo toga su naučili, osećaju se bolje, stekli su samopouzdanje, pa su čak pribavili značajne materijalne pogodnosti. Demonolatristi nečija loša iskustva sa demonima pripisuju tome da su prizivači nezreli, da nemaju poštovanja prema demonima, pokušavaju da im naređuju, imaju predrasude utemeljene na hrišćanskom svetonazoru, a što utiče na prirodu i kvalitet njihovog iskustva. Takođe, od ne malog značaja jeste i neiskustvo prizivača. 

U teoriji, demonima iz srednjovekovnih grimoara pristupa se uz opsežne pripreme. Ta praksa uopšte nije namenjena početnicima u okultizmu. Naravno, mnogi se ne bi složili sa mojim viđenjem, ali barem po rečima iskusnih okultista, prizivanje demona iziskuje disciplinu i trezvenost evokatora. Imajmo na umu da su pomenuti grimoari mahom pisani kao niz uputstava koji slede hrišćansku perspektivu. To znači da prizivač prvo mora da stvori mehanizme svoje magijske zaštite, da bude utemeljen u veri, da prizove Svetog Duha, da obavi duge i posvećene molitve, da ispiše imena Boga oko kruga u koji se smešta, kao i oko trougla koji se nalazi izvan kruga, a čija je svrha da opredmeti demonsko prisustvo. Zašto je to bitno? Zato što se demoni, po datom pogledu na svet, pokoravaju božanskoj sili, pa otud da bi mag obezbedio poslušnost demona, mora ih ubediti kako poseduje božansku silu, kako govori u ime Boga, jer se njima i zapoveda u ime Boga, i ako nisu poslušni preti im se Božjim kaznama. Većina onih koji u naše vreme pristupaju prizivanju demona to ne čine sa opisanih pozicija. Neki kažu da to uopšte nije potrebno jer je u pitanju pogrešan i retrogradan pristup hrišćanskih magova Puta Desne ruke koji je uvredljiv za demone.

Na ovom mestu ukazao bih na jednu značajnu podelu među savremenim demonolatristima i demonolozima, a tiče se osnovnog pitanja postoji li uopšte demonska hijerarhija. Tradicionalna demonologija na tome insistira, jer demoni imaju titule, činove, u grimoarima uvek piše sa kolikim brojem nižih demona raspolaže neki moćan demon čije ime, sigil i osnovna svojstva znamo. Kao osnovno, većina demonoloških klasifikacija vodi poreklo od crkvenih učenjaka. Na primer, nemački biskup Peter Binsfeld je 1589. godine povezao sedam biblijskih demona sa sedam smrtonosnih grehova. Po mišljenju praktičara i teoretičara Puta Leve ruke Timotija Donahjua, takve tendeciozne klasifikacije još uvek zagađuju današnju demonologiju. On ističe da sama bilbija nikada nije kanonski definisala i klasifikovala jasnu strukturu demonske hijerarhije. Donahju se poziva na poznatog crkvenog doktora Sv. Tomu Akvinskog koji je objasnio da infernalna hijerarhija ne može postojati, jer ne može postojati poredak među demonima, što bi značilo da su sve titule nadevene demonima lažne. 

Pa ipak, ja bih postavio pitanje ima li uopšte razlike među demonima u pogledu njihove moći? Dakle, ako su neki demoni moćniji od drugih, nije li stoga logično upitati se, nisu li onda ovi manje moćni na neki način podređeni jačima od sebe? Sa druge strane, postojanje hijerarhije među demonima može biti potpuno drugačije shvaćeno od anđeoskih hijerarhija. Možda je u pitanju način na koji se demoni predstavljaju ljudima. Goecija poznaje demonske kraljeve, prinčeve, vojvode koji raspolažu brojnim legijama bezimenih ili neimenovanih demona. Zašto je onda neko imenovan kao nosilac kraljevske titule među demonima ako među njima nema hijerarhije? Sv. Toma Akvinski kaže da poredak postoji među predstavnicima sila svetla i dobra, dok kod zla nema nikakve hijerarhije, reda i discipline. Ipak, rekao bih da se i među sinovima anarhije zna ko je glavni.

Ironija savremene demonolatrije leži u njenoj demokratizaciji. Nekada privilegija učenih magova, danas je dostupna svakome sa internet vezom. I dok drevni spisi obećavaju da demoni podučavaju veštinama i naukama, savremeni prizivači, čini se, od njih najčešće traže ono što im nedostaje u ovozemaljskom životu. Postavlja se pitanje da li su ljudi, ubrzavajući ritam prizivanja i umnožavajući broj praktikanata, izgubili iz vida suštinu? Možda je najveća tajna solomonske magije upravo u tome što demoni, poput ogledala, odražavaju nazad ono što im donesemo, bilo da je to nešto drevno, infantilna želja za moći, ili iskrena potraga za znanjem. A odgovor na dilemu o demonskoj hijerarhiji možda i nije u tome ko je glavni u paklu, već ko preuzima vođstvo u toj simbiozi, čovek ili njegova sopstvena senka.