Kosmologija i ontologija teleme

1. Khabs i Khu: Ontološka geometrija Teleme

U Krolijevoj Knjizi zakona, doktrina duše izražena je stihom: „Khabs je u Khu, a ne Khu u Khabsu.“ Khabs je zvezda. U trećem stihu iste glave piše da je svaki muškarac i svaka žena zvezda. Khabs je, dakle, individualni centar, tačka identiteta, „ono što jesam“, ontološki primaran, samostojeći subjekt. Khu je subjektivno telo svetlosti, magijski entitet čoveka, suptilni medijum svesti. Khu jeste analogon Akh-a iz egipatske tradicije, ali je zaista teško u tom smislu povući znak jednakosti. Khu nije univerzalna svetlost Nuit, već pojedinačni ambijent date zvezde. Knjiga zakona upozorava da ne smemo obožavati Khu, ne smemo se zaljubiti u našu magijsku predstavu, jer ako slavimo oblik, on postaje neproziran za biće, i može se uskoro pokazati samom sebi lažan.

Iz ovoga sledi radikalna teza da kod Krolija ne postoji zajednički kosmos. Postoje samo paralelne zvezdane perspektive. Naš sopstveni Khabs je naša jedina istina. Za subjekta, čak i nečiji drugi Khabs predstavlja samo deo subjektovog Khua. To nije epistemološki relativizam („svako ima svoje mišljenje“), već ontološki pluralizam bez centra po kome nema jednog sveta u kome se svi susrećemo, pa stoga postoje samo svetovi koji se međusobno presecaju. Ti ne postojiš „kao takav“ u mom kosmosu, postojiš samo kao fenomen mog svetlosnog polja.

2. Simbolika pentagrama: Nuit i Hadit

Simbol Nuit, boginje beskonačnog prostora, jeste plavi pentagram sa crvenim krugom u središtu. Taj crveni krug je simbol Hadita, njeno „tajno središte“. Pentagram je simbol mikrokosmosa, odnoso zvezde. Njegovi kraci predstavljaju elemente koji tokom procesa umiranja bivaju razloženi, a zvezda biva rasformirana. Naposletku ostaje krug unutar pentagrama, jezgro, nasuprot beskraju svetlosti Nuit. Po rastakanju pentagrama bića, to jezgro, u interakciji sa beskrajnom svetlošću Nuit, uobličava novu zvezdu.

Važno je uočiti da Nuit i Hadit nemaju veze sa našim ličnostima i našim sudbinama. Oni samo igraju svoju igru tkanja, stvaranja i rastvaranja bezbroj zvezda. U klasičnoj ezoteriji kosmički principi su arhetipski uzrok duše, ličnost je senka višeg bića, a sudbina je put povratka. Kod Krolija, kosmički principi su scenografija. Ličnost je funkcija zvezde. Sudbina je izraz probuđene Volje a ne povratak Izvoru u tradicionalnom smislu, jer tog Izvora zapravo nema.

 

3. Telema i klasična metafizika

3.1. Ontološki lom

U klasičnim tradicijama (platonizam, hermetizam, hrišćanstvo, islamska metafizika, kabala) postoji povratak Jednom. Kod Krolija ne postoji Izvor u koji se vraćamo. Postoji samo večno preslagivanje tačaka u beskraju Nuit. To je temeljni metafizički lom. U telemi nema kosmogonije, nema teorije o nastanku kosmosa kao u starim tradicijama i mitologijama. Po tome se telema razlikuje ne samo od njih, nego i od onih modernih kosmičkih teorija koje govore o primordijalnom Jednom kao o tzv kosmičkom jajetu iz čije je eksplozije nastao kosmos. U telemi postoji načelo smene eona, tj modaliteta vremena u istoriji, ali ne i kosmotvoračko načelo shvaćeno pravolinijski koje ima svoj početak, pa stoga i kraj. Kosmička igra u telemitskoj predstavi oduvek i večno traje, pa se nikad i ne završava.

Kada govorimo strogo metafizički, Kroli jeste izopačio starije tradicije, ali ne zato što njegovi simboli nisu stari (jesu), već zato što stari simboli više ne upućuju na transcendentno. Oni u telemi služe samopotvrdi individualnog centra. To je ono što čini telemu radikalno modernom: ona je okultni izraz iste ontologije koju nalazimo kod Ničea i modernog subjektivizma.

3.2. Telema i gnosticizam

U gnosticizmu postoji nostalgija za Izvorom; pleroma je središte; duša je zarobljena iskra; materija je tamnica, cilj je bekstvo iz kosmosa. U telemi na delu je afirmacija imanencije; Nuit je periferija bez centra (njen centar je Hadit); duša je samosvojna zvezda; materija je maska kosmičke igre; a cilj je tvoriti svoju Volju u kosmosu. U telemi, obožavanje plerome je greh, jer iz perspektive beskraja Nuit, svako ograničenje (pa i pleroma) predstavlja otklon od istine. Knjiga zakona kaže: reč greha je ograničenje.

3.3. Telema i lurijanska kabala

Lurijanska kabala, (doktrina čuvenog Isaka Lurije iz XVI veka) i telema imaju jednu sličnost koja ujedno čini i njihovu glavnu razliku. Ono što je u kabali Ain Sof, beskrajna božanska punina, u telemi je Nuit kao beskraj, ali ne i punina. U lurijanskoj kabali imamo koncept cimcum: Bog se povlači i tako stvara prazninu. Nasuprot tome, Nuit ne stvara, već omogućava ispoljavanje. Lurijanska kabala ima izraz ševirat ha-kelim: lom posuda koje nisu u stanju da prime božansku stvaralačku svetlost što stvara neku vrstu kosmičke traume. U telemi nema nikakve kosmičke traume, nikakvog pada ili katastrofe. Lurijanska kabala u tom smislu poznaje načelo tikun kao isceljenje i obnovu kosmosa. U telemi, takođe nema isceljenja niti nekakve obnove, jer nema ničeg što iziskuje obnovu. Zato u lurijanskoj kabali čovek učestvuje u popravci sveta, dok u telemi čovek tvori svoju Volju. Zato kod Lurije etika ima kosmički značaj, a kod Krolija je ona sekundarna u odnosu na Volju. Lurijanska kabala suprotstavlja greh i popravku, dok u telemi, umesto greha, ima samo neuspeh u ostvarenju Volje. Telema, dakle, ukida ideju kosmičke odgovornosti.

3.4. Telema i neoplatonizam

U neoplatonizmu možemo pronaći trijadu Jedno, Nus i duša. U telemi su to Nuit, Hadit i Khabs. U neoplatonizmu ključna činjenica je emanacija, a u telemi, umesto toga, prepoznajemo mrežu koje tvore zvezdane putanje. Stoga je, u neoplatonizmu imamo vertikalni povratak u Jedno, dok je u telemi na delu horizontalna večnost, koja se zapravo rasprostire u svim pravcima. To znači da, ako je u neoplatonizmu cilj povratak Jednom, u telemi je to večno samoostvarenje. Telema nije jeres u konvencionalnom smislu, nego bi se pre moglo reći kako ona predstavlja promenu same metafizičke geometrije sveta.

4. Telema i moderni okultizam

Teozofija uvodi kosmičku hijerarhiju „uzlaznih planova“, spiritualni napredak kao linearno uspinjanje, i kosmos kao moralno-pedagoški mehanizam. U suštini, teozofija je sekularizovana soteriologija koja zadržava iluziju objektivne hijerarhije. Zlatna zora zadržava kabalističku strukturu, anđeoske hijerarhije, astralne planove, ali ih tretira kao psihičko-astralne mape, ne kao ontološke stvarnosti. Sistem lebdi između metafizike i psihologije. To je, zapravo, svojevrsni kvar: ni potpuno transcendentno, ni potpuno imanentno.

Telema u neku ruku „ispravlja“ ovaj kvar na radikalan način, tako što ukida teozofsku kosmičku pedagogiju; ukida objektivnu hijerarhiju (iako telemitska magijska društva imaju hijerarhiju) i ezoterijski moralizam, jer sve je funkcija Volje. Cena te popravke jeste da nema kosmičkog poretka kao slojevite hijerarhijske strukture nego je sve ples Nuit; nema spasenja i eshatološkog scenarija; nema zajedničke istine; nema Izvora, nema pada, nema iskupljenja. Svaki pad je pojedinačni udes neke konkretne zvezde koja ne uspeva da tvori svoju Volju, odnosno ne uspeva da uspostavi svoju zvezdanu putanju koja se neće sudarati sa drugim zvezdama.

Dakle, telema ne isceljuje kosmos nego ga razgrađuje. Ne mislim doslovno, nego razgrađuje tradicionalne metafizičke kosmološke predstave. Otud je ona lek protiv ezoterijske sentimentalnosti, ali i amputacija metafizičkog srca. Zato deluje oslobađajuće i istovremeno ontološki pusto.

5. Telema i Niče: ontologija Volje

U modernoj filozofiji, Fridrih Niče je mislilac čiji pogled na svet najdublje korespondira sa Krolijevim. Telema je okultna artikulacija istog loma koji Niče izvodi filozofski. Niče je, proglašavajući smrt Boga zapravo najavio odumiranje ideje kosmičkog središta, što se poklapa sa doktrinom teleme po kojoj nema Izvora, jer Nuit (a ni Hadit) nije zamena za Boga, već beskraj postojanja. Kod Ničea nema apsolutne istine, a u telemi svaka zvezda je sama sebi centar. Niče vidi volju za moć kao impuls bića, dok je u telemi Istinska Volja viđena kao zvezdani zakon, odnosno jedini zakon! Iz ničeovske optike svet je borba sila, a iz telemitske svet je ples zvezda. Kod Ničea ne postoji „šta jeste“, već „šta hoće“, dok u telemi ne postoji kosmički zakon koji propisuje nekakva viša sila ili autoritet, već samo zakon pojedinačne zvezde. I kod Ničea i u telemi Volja zamenjuje Logos. Ničeov stav da nema činjenica, samo tumačenja, u telemi se odražava kao nema kosmosa, samo Khu svake zvezde. U ničeovskom viđenju istina je tek moćna interpretacija, dok je u telemi istina ostvarena Volja. Stoga Ničeov nadčovek stvara vrednosti, a Krolijeva zvezda ostvaruje zakon. Konačno, po Ničeu, nema dobra i zla po sebi, na šta Kroli dopunjuje: Do what thou wilt! Kod obojice nema povratka, nema iskupljenja, već samo stvaranje smisla iznutra.

6. Dva jezika teleme: Nuit i Babalon

U Telemi postoje dva paralelna ontološka jezika. Prvi jezik je, nazovimo ga, kosmičko-egipatski, a koji obuhvata pojmove kao što su Nuit, Hadit, Ra-Hoor-Khuit, Hoor-paar-Kraat, Khu, Khabs itd. To je nivo bića, načela prostora i tačke, beskraj i impuls, zvezde i njihove igre. Dakle, tu imamo jednu apstraktnu kosmologiju bez biografije i bez događaja.

Drugi jezik teleme jeste onaj apokaliptičko-hrišćanski koji oličavaju pojmovi Zver (To Mega Therion), i Skerletna Žena (Babalon). To je već nivo istorije u kome se pojavljuje drama, telo, krv, ekstaza. Ta vizura je apokaliptička a ne egipatska.

Meni je uvek nekako bilo čudno zašto se ove dve vrste simbolizma mešaju u jednoj doktrini. Nuit i Hadit su večni, statični u svojoj nepromenljivosti. Njihova igra nema vremena, nema krize, nema inicijacije. Oni ne mogu proizvesti događaj. Svrha Zver i Babalon jeste uvođenje vremena. Oni su „ulazak kosmosa u istoriju“, ali i u lični životni tok posvećenika: seksualna magija, telesnost, ekstaza, duše svetaca u peharu Babalon i sl. Bez njih, telema bi ostala zanimljiva ali hladna geometrija bez religijskog naboja.

Povodom ovoga se postavlja pitanje da li su ova dva jezika ontološki spojiva? Hajde prvo da sagledamo fenomen Skerletne Žene, tj Babalon. Ona nije emanacija Nuit. U telemi nema vertikale, pa stoga nema ni emanacije. Babalon ne potiče „odozgo“. Nuit je beskraj koji obuhvata; Babalon je pehar koji prima. Ako bi Babalon bila potpuna emanacija Nuit, telema bi imala vertikalu, ali je nema. Zato Babalon deluje kao strano telo u sistemu, upravo zbog svog apokaliptičkog naboja, što ne pripada čistoj geometriji Nuit i Hadit. Isto možemo reći i za Zver, da to nije emanacija, avatar ili inkarnacija Hadita.

Šta je onda Babalon? Za nju bi se pre moglo reći da je ritualno-lirska maska Nuit, ali ne njena metafizička suština. Nuit je previše apstraktna da bi bila operativna, pa je otud Babalon most između hladnog kosmosa i ljudske ekstaze, tačka kondenzacije beskraja u ritualni događaj. Dakle, to je cena koju telema plaća da bi postala religija: dve ontologije u jednom sistemu.

7. Prorok, glas, prethodnik: Ajvaz i Ankh-af-na-Khonsu

Ankh-af-na-Khonsu je istorijska ličnost, egipatski sveštenik iz Tebe (XXVI dinastija). Njegova Stela otkrivenja (Stele of Revealing), koju su Kroli i njegova tadašnja verenica Rouz „otkrili“ 1904. godine, čuva se u Kairskom muzeju. Na steli se pojavljuje broj 666 kao simbolički ključ. U telemitskoj hronologiji, Ankh-af-na-Khonsu je prethodna inkarnacija proroka (Krolija). Ajvaz (Aiwass) je entitet koji se kroz tu liniju manifestuje. Ankh-af-na-Khonsu je šav između kosmosa i istorije, tj on je dokaz kontinuiteta, odnosno potvrda da se Zakon „pojavio u vremenu“. Veza Krolija i Ankh-af-na-Khonsua jeste karika tog kontinuiteta.

Ajvaz je nešto drugo. Kao bestelesna inteligencija izvan vremena i prostora, i kao stvarni autor Knjige zakona, Ajvaz je glas bez bića, okidač horusovskog diskontinuiteta (u odnosu na pređašnje tradicije i eon Ozirisa), te naposletku, posrednik Zakona teleme (zakon Volje). Kenet Grant je, Ajvaza uporedio sa Lavkraftovim Njarlatotepom. Ja ću ga ovde uporediti sa neoplatonističkim i gnostičkim Losogom, tj Nusom.

U neoplatonizmu i gnosticizmu, Logos / Nus je prvorođeni iz Jednog, nosilac istine, kosmički razum, most između transcendentnog i pojavnog, objektivni poredak bića, smisao sveta, i garancija zajedničkog kosmosa. U telemi, Ajvaz je glas bez bića, nije ničija emanacija (jer nema Izvora), nije kosmički razum (jer nema objektivne istine), ne garantuje istinu, tj ne govori veruj, već pokreće događaj, i ne donosi nekakav novi poredak, nego razbija stari poredak. Na zvezdama je da same organizuju svoj poredak. Dakle, Ajvaz nije „um Boga“, nego je glas bez Boga. Zato telema nije gnoza. Ona je post-gnoza, jer koristi stare simbole, ali je lišena ontološke osnove koju oni nose.

8. Eon Horusa: Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat

Na karti Eon u Krolijevom Tot tarotu predstavljena su četiri načela: Nuit kao beskonačnost, prostor, totalitet; Hadit kao tačka, impuls, unutrašnji centar; Ra-Hoor-Khuit kao aktivna manifestacija, Zakon i sila Eona; i Hoor-paar-Kraat kao skriveni aspekt, tišina, potencijal.

Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat su dva pola istog načela: Horusa. Ra-Hoor-Khuit je egipatski Horus kao solarni ratnik, sudija i zakonodavac. Hoor-paar-Kraat je Harpokrat, Horus-dete, „tihi bog“. Neki okultisti poistovećuju Hoor-paar-Kraata sa egipatskim bogom Setom, ali ja ne vidim na čemu se zasniva takvo uverenje. Nejasno je kakvu bi ulogu kontroverzno i neretko mračno božanstvo poput Seta imalo u mitologiji teleme.

Pošto su, kao što sam već pokazao, Nuit i Hadit večni i statični, to znači da bez Horusa, ne bi bilo događaja. Horus je, otud, tenzija između beskraja i tačke koja proizvodi događaj. Ra-Hoor-Khuit je taj događaj kao sila i sud, a Hoor-paar-Kraat je taj događaj u zametku. Telemitski Horus stoji između kosmosa i istorije. Na karti Eon, Nuit je svod, Hadit je krug u centru, Ra-Hoor-Khuit je bog na prestolu, Hoor-paar-Kraat je dete u znaku tišine. To je ikonografija nastajanja sveta: iz beskraja i tačke rađa se Zakon. Arkana XXI (Svet / Univerzum) po redu nasleđuje XX (Eon).

Vidimo da Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat nisu strani telemitskoj kosmologiji, kao Zver i Babalon, oni su njeno srce u pokretu. Mada, sada biva jasnije otkud Zver i Babalon. Oni su načela koja deluju na Zemlji, među ljudima. To je uloga apokaliptičkog.

9. Telema kao metafizička revolucija

Telema nije tek nekakva ezoterijska škola među mnogima. Ona je promena same metafizičke geometrije sveta. Njene koordinate su sledeće:

1. Ontološki pluralizam bez centra, jer nema zajedničkog kosmosa, nema zajedničke istine;

2. Khabs pre Khua, tj biće pre svetlosti, subjekt pre kosmosa;

3. Imanencija bez povratka, jer nema Izvora, nema pada, nema iskupljenja;

4. Volja umesto Logosa, pošto ne postoji šta jeste, već šta hoće;

5. Dva jezika, dve ontologije: kosmička geometrija i apokaliptička drama, bez konačne sinteze;

Telema je okultni postmodernizam. Ona koristi drevne simbole, ali ih potpuno preinačuje. Njen cilj nije obnova tradicije, već njena razgradnja u korist potpune imanencije. Zato deluje istovremeno kao oslobođenje i kao pustoš. I zato je, više od jednog veka kasnije, i dalje nemoguće mimoići je.

Ideološki univerzalizam - drugi deo

Pokretač neke ideje uvek je pojedinac, izuzetan pojedinac, pojedinac kao prorok, verovesnik, odabrani, logos, avatar, mesija... Taj pojedinac stoji kao brojčano inferiorna suprotnost mnogobrojnog pasivnog, nevidećeg čovečanstva. Kao takav on je pokretač i nadahnjivač velikog mora ljudi u okviru jednog ili više naroda. Čak i nacionalni proroci ne igraju ulogu vezanu samo za narod kojem su reči proroka i duhovnog pregalnika prvenstveno bile namenjene. Tako su izuzetni ljudi, usled sve veće međukulturne razmene, postali figure u opštečovečanskim razmerama. To su ljudi sa idejom, geniji u punom smislu reči, heroji napretka u svesnosti, pokretači ogromnih društvenih i istorijskih procesa, na čijoj su harizmi izgrađeni složeni i obimni društveni odnosi i institucije, a što na ljudskom nivou oslikava drevnu mitsku istinu o infinitezimalnom kao pokretaču infinitivnog, o prvom pokretaču demijurgu kao tački, odnosno beskrajno maloj osovini oko koje se okreće beskrajno velika sfera univerzuma. Upravo je to suština uporišne tačke na šemi kabalističkog dijagrama Drveta života, nazvane Keter (Kruna), kao prve sefire oko koje se vrti celokupna emanacija. Keter je beskrajni trenutak sada, odnosno središte kruga. U istoriji verski genije igra ulogu Ketera i svojevrsnog istorijskog demijurga.
 
U pojedincu, inicijatoru i nosiocu žive ideje, leži ogromna odgovornost za njenu primenu i institucionalizaciju, odnosno za posledice njenog oslobađanja i „puštanja“ u svet. Posledice su nepredvidive, često i kontraproduktivne. Svaka ideja u svom izvedenom obliku je manje ili više osvajačka, netolerantna, prozelitistička, jer teži izgradnji sveta, tj društvenih odnosa, kulturnih i psiholoških obrazaca, na način koji žreci date ideje smatraju svrsishodnim, ispravnim, a sve to u skladu sa njihovim verovanjima i interesima. Oni su svesni perspektive anti-ideje, koja predstavlja izvor straha žreca preovlađujuće ideje povodom naslućujuće opasnosti izopačenja, odnosno opasnosti trijumfalizma predstavnika „sila tame“. To znači gubitak društvene moći i svih pratećih privilegija propagatora zvanične ideologije u korist onih koji ih osporavaju. Otud izvedena ideja teži potpunom prihvatanju, zahteva besprekornu odanost. Ideja neminovno biva izopačena i pretvorena u vlastitu suprotnost, dok njeni žreci neprimetno postaju suprotnosti početnih pretpostavki i uslova. Oni bivaju predstavnici istih sila tame. Strah stvara đavola, a đavo, jednom stvoren, neminovno dolazi po svoje.
 
U kontekstu hrišćanstva, Antihrist baš kao i Hrist, takođe ima univerzalističke ambicije. Njegova terminologija i način delovanja nisu bitno drugačiji. Idu istim putem, ali im je smer suprotan. Ako je Hrist govorio o ljubavi, govoriće i Antihrist, a u ime te ljubavi širiće svoju vlast koja je sve samo ne ljubav. U ime mira povešće rat protiv rata. Biće to hegemonski mir, jedno prikriveno stanje rata, tajni sveti rat protiv onih koji se opiru uklapanju u uspostavljene institucije i odnose. To je rat protiv samog sebe. On će ubijati ne bi li sprečio druge da ubijaju, jer osim njega niko drugi nema pravo da ubije, ili da ubije bez njegove dozvole. Sa stanovišta jedne ideje (tj sa tačke gledišta njenih sveštenika i nosioca), sve druge ideje spram nje mogu stajati u vazalnom odnosu, prilagođene njoj, ideji vodilji, ili mogu jednostavno nestati, odnosno biti bačene na smetlište istorije, u muzej istrošenih i prevaziđenih ideja i njihovih tumačenja, odnosno institucionalizacija. Nema tu mesta nikakvom miroljubivom suživotu, jer moć teži unifikaciji, prvo u rukama elite, pa užeg kruga unutar nje, a naposletku u rukama jednog čoveka. Sve što izlazi iz domena i logike jednog pogleda na svet, utemeljenog na jednoj univerzalnoj ideji, smatraće se izrazom ludila, nestvarnim i neprihvatljivim, u filozofiji pogrešnim, a u politici neprijateljskim.
 
Objavljena ideja, posebno ona mesijanska i univerzalistička, ima svoj auditorijum, gradi sebi svojstvenu tradiciju, institucije, društvene odnose, fantazmagorične konstrukcije, sferu uticaja, dajući tako svoj doprinos opštem nasleđu čovečanstva. Svaka ideja ima tendenciju, oličenu u volji njenih i žreca, inicijatora i proroka, da proširi svoj pečat u kulturi, svoju teritoriju, svoje stado, da se širi po svim parametrima, da sfera njenog uticaja bude što veća, dublja, ako ne i jedina, koja bi potpunim obuhvatanjem neke zajednice, društva ili čitavog čovečanstva, završila i zapečatila istoriju. Potpuni trijumf neke ideje, kraj istorije, njenim  žrecima donosi apsolutnu moć, a ideji postvarenje (i izopačenost). Kraj istorije u tom smislu jeste trijumf jedne svetske totalitarne socijalne i kulturne iluzije, iluzije ekonomije, ljudskih potreba, politike, prava i pravde, etike, morala, logike, sintakse, obrazovanja, nauke. Kraj istorije je, na ovaj ili onaj način pobeda i potpuna vlast jednog boga, odnosno univerzalnog, globalnog, kosmičkog boga. Nasuprot tome bogu, postoje potisnuti, zatomljeni bogovi, prognani bogovi, zaboravljeni i prokaženi. Povodom toga, pozovimo u pomoć Ničea: 

„Narod koji još veruje u sebe samog ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on poštuje uslove pomoću kojih je nadmoćan, svoje vrline, - svoje osećanje moći on projektuje u neko biće kojem može da zahvali za svoje unutrašnje zadovoljstvo… kada narod nestaje, kada oseća da konačno opada njegova vera u budućnost, nada u slobodu, kada mu podjarmljivanje kao prva korisnost i vrline podjarmljenih prodiru u svest, tada i njegov bog mora da se, isto tako, preobrazi. Sada on postaje pritvorica, plašljiv, smeran, poziva se na „duševni spokoj“, na odustajanje od mržnje, na blagost, čak na „ljubav“, prema prijatelju i neprijatelju. Stalno morališe, gamiže po šupljini svake privatne vrline, postaje bog za svakog, privatna osoba, kosmopolit… Nekada je on predstavljao jedan narod, snagu naroda, sve ono što je u duši naroda agresivno, i žedno moći: sada je on pak čisto dobri bog… U stvari, nema druge alternative za bogove: ili su volja za moć – i dotle će postojati dok su narodni bogovi – ili pak nemoć na moći – i tada nužno postaju dobri…” Niče, „Antihrist“, paragraf 16. 

U paragrafu 25, Niče je konkretniji: 

„U iskonu, pre svega u vreme Kraljeva, i Izrael se odnosio prema svim stvarima ispravno, to jest prirodno. Njegov Jehova bio je izraz svesti o moći, zadovoljstva sa sobom, nade u sebe: od njega se očekivala pobeda i spas, preko njega se uzdalo da priroda pruža ono što je narodu potrebno – pre svega kišu. Jehova je bog Izraela i sledstveno bog pravednosti logika svakog naroda koji je moćan i na tome gradi svoju čistu svest.“

Ipak, potpuni trijumf jedne ideje, kraj istorije, ma koliko to naoko izgledalo apsurdno ili smešno, čak i jedna osoba može da spreči ukoliko u sebi gaji neku drugu ideju. Pojava neke druge ideje, makar njen nosilac bio samo jedan čovek, sprečilo bi postvarenje hegemonske izopačene ideje čiji je nosilac čitavo čovečanstvo. Takva pojava, infinitivnu brojčanu vrednost oličenu u mnoštvu čovečanstva, postavlja u inferioran položaj spram suprotstavljajuće infinitezimalne perspektive, tj jednog čoveka, čije postojanje kao nosioca drugačije ideje negira međugeneracijske napore i veru velikog broja ljudi. Iz te perspektive jedan je superiorniji od mnoštva. On ima iskustvo ideje dok oni imaju manje-više određenu ili neodređenu projekciju: ideal. Takođe, on se nalazi u mogućnosti da razbije, odnosno da načne univerzalističko opšte jedinstvo mnoštva time što će prokrčiti put svojoj ideji. Živa, neinstitucionalizovana ideja, iako percipirana od strane samo jedne osobe, samom tom činjenicom poriče svojevrsni apsolut jedne ideje (koja se u međuvremenu negde zagubila) čije je carstvo beskrajnost miliona i milijardi umova, miliona knjiga, hiljade hramova, mnoštvo žrtava poklonika i protivnika, prošlosti, sadašnjosti... Ali šta je sa budućnošću? Ključeve kapija budućnosti u svojim rukama drži onaj ko neguje neku drugačiju ideju.
 
Izlazak neke ideje iz domena percipiranja i tumačenja pojedinca, njena objava, povlači za sobom, u slučaju njenog uspešnog društvenog prihvatanja, institucionalizaciju, čime ideja (odnosno njen socijalnopsihološki derivat) podleže zakonitostima dekadencije i entropije. Ideja proizašla iz uma koji ju je prvobitno odnegovao, prihvaćena od drugih, više nije ista. U drugim umovima ona ima drugačiji smisao, drugačiji značaj, zato što nije deo iskustva drugih ljudi. Ukoliko bi više ljudi delilo istu ideju, tj. imalo isto iskustvo, te ukoliko bi iznašli načina da do tog iskustva dovedu i neke druge ljude, bez da čitavu stvar mistifikuju i profanizuju, to bi u dovoljnoj meri bio preduslov za napredak njihovog svetonazora, a što bi dovelo do značajnog smanjenja učinka dekadencijskih sila na ljudsko preduzeće pokrenuto datom idejom. Svaki prozelitizam i svako institucionalno širenje neke ideje, ma koliko to ekonomski, politički ili ideološki bilo delotvorno, u suštini je pogrešno, degenerativno, dekadentno, s obzirom da je reč o jednom sekularnom procesu, a u ime vere i njene metafizičke ideje. Takvo delovanje spada u domen politike. Svaki javni nastup, svako propagiranje jeste deo opsežnog političkog arsenala. Politička hidra učinila je tragičnom sudbinu preduzeća velikih inicijatora istorije, verskih genija, filozofa, heroja, proroka i pionira.
 
Čovečanstvo se našlo tragično zapleteno u mreže istorijskih, institucionalnih i političkih posledica idejnih vizija koje su iznedrili mnogi inicijatori. Geniji i njihove prateće nuspojave, čine glavne motore istorijskih procesa koji sve brže jure ka kraju istorije, ka utopiji, ka katastrofi. Zar nije praktičnije projektovati veštački kraj istorije, veštačku katastrofu (koja jeste katastrofa, ali sa zadrškom), nego se iznenada suočiti sa pravim krajem istorije koji nam neće ostaviti mnogo alternativa? Pristajanje uz neku ideju podrazumeva i spremnost onoga ko to čini, za preuzimanjem određene odgovornosti za posledice tog izbora. To samo navodi na oprez prilikom susretanja sa nekim simbolom, iskazom, sistemom iskaza, ili sa određenim pogledom na svet. Mi ne možemo biti sigurni u krajnje posledice naših izbora. Možemo samo da verujemo u naše odluke i da u tu veru bude uložen naš goli život. To znači da svaka odluka košta života, bilo u slučaju da je ispravna ili ne.

Pseudocivilizacija

Josef Vachal

Ljudi su odavno tragali za nekim delotvornim načinom prevazilaženja ove prolazne stvarnosti i njenog nadomeštanja trajnijom, koja isključuje propadanje i ništenje, i koja bi bila lišena svih teskobnih nedostataka ovog sveta. Pritom, ta bolja stvarnost kojoj se težilo, nije očigledna i vidljiva, već je skrivena metastvarnost. Ipak ona je barem u zamisli dostupna uz primenu određenih postupaka koji su u manjoj ili većoj meri (ne)delotvorni. Ti putevi i načini čine osnovu kulture. Sama kultura je izraz jasne namere i težnje ka metasvetskim odredištima. Naravno, ovo određenje je manjkavo, jer osim toga, kultura ima ulogu održavanja društvenih odnosa, ali i opstanka, iako ponekad, kulturni obrasci mogu delovati razorno po pitanju preživljavanja neke zajednice ili strukture. Ipak, tek kada se ljudska svest u određenoj meri okrene ka apstraktnom kultura poprima neku vrstu radikalnog oblika koji stvara istoriju. 

Uzimajući u obzir njenu racionalnu i metodološku osnovu, svrha kulture je prevashodno tehnička. Kultura bi trebalo da posluži čoveku kao priprema, inkubacija, i kao odskočna daska za postizanje metastvarnosti. Kultura će svoju svrhu ostvariti tako što će pomoći ljudski preobražaj te pripremiti, vaspitati i usmeriti čoveka, ali će mu isto tako pomoći i da se sačuva, da opstane u svetu u kome vrebaju predatorske sile. Iz savremenog iskustva, očigledno je da kultura gotovo da i ne vrši prethodno opisanu, tehničku ulogu. Svojom statičnošću, ukalupljenošću i krutošću, usled mnogih retrogradnih pojava i procesa, kultura uglavnom sputava i ometa ljudske proboje, inovacije i ostvarenja. Tokom istorije, a naročito u naše vreme, kultura sve više postaje oruđe političke, religijske, ideološke, ekonomske i uopšte društvene kontrole. Umesto prosvećenog sluge, kultura je u sve većoj meri postajala neprosvećeni, a podmukli gospodar.

Josef Vachal

Tokom dobrog dela istorije, kao i danas, način života i društveni odnosi, utemeljeni su na inicijacijskim načelima metasvetskih težnji, odnosno na izopačenim i dekadentnim uobličenjima tih težnji. Kako su osnovna načela, koja su odredila kultivisanje tih težnji, uglavnom iskrivljena ili zaboravljena, ostala je samo veličanstvena forma materijalnog i intelektualnog nasleđa te obrazaca koji se stalno i besmisleno proizvode, nadograđuju, razgrađuju, umnožavaju ili dodatno usložnjavaju. Tako se danas, pred našim očima, odvija titanski kulturni proces stvaranja jedne svetske hiperkulturne civilizacije. Trenutna globalizacija vodi ka objedinjavanju, mešanju i ujednačavanju svih postojećih svetskih kulturno-civilizacijskih tradicija. Međutim, konačni proizvod tog procesa nikako ne može biti civilizacija u smislu kao što su to u istoriji poznate civilizacije. Konačni, uobličeni kulturno-civilizacijski kompleks aktuelnog globalizacijskog trenda jeste jedan masivan, u biti redukovan konglomerat, (u smislu redukcije mnogih važnih, samosvojnih i životvornih elemenata njegovih gradivnih sadržaja). To praktično znači da mnoge kulturno-civilizacijske tradicije moraju da odbace, preformulišu, prilagode, redukuju neke svoje osobenosti ne bi li se bolje uklopile u zajedničku celinu. Otud ishodište globalizacije nije civilizacija nego pseudocivilizacija.

Rene Genon, u knjizi „Mračno doba“, kaže da ono što se zove renesansom zapravo je smrt mnogih stvari. Po njemu, sa izgovorom povratka grčko-rimskoj civilizaciji, iz nje su uzimane samo najpovršnije stvari, jer su samo takve stvari mogle biti izražene u pismenom obliku. Zato je bilo neminovno da takva nepotpuna obnova ima krajnje veštački karakter, jer su to bili oblici koji već vekovima nisu živeli svoj pravi život. Julius Evola, u „Pobuni protiv modernog sveta“, piše da je renesansa od antičkog sveta preuzela samo dekadentne oblike, a ne one s početka, koji su bili prožeti sakralnim i nadličnim elementima. Renesansa je, po Evoli, u potpunosti zanemarivala te elemente i činila da drevno nasleđe deluje u sasvim različitom pravcu. U renesansi je paganizam prvenstveno poslužio da se razvije obična afirmacija Čoveka, te da se podstakne entuzijazam pojedinaca koji počinju da se opijaju proizvodima određene umetnosti, erudicije i spekulacije. Ti proizvodi su, kako to Evola kaže, naravno lišeni svakog transcendentnog i metafizičkog elementa. Niče u „Antihristu“ po tom pitanju kaže da čovečanstvo ne predstavlja razvitak, na način kako se to danas veruje, ka boljem ili snažnijem višem. Napredak je, po Ničeu, moderna ideja, to jest lažna ideja.

Markiz de Sad

Pseudocivilizacija nema svog boga, ili panteon bogova, već panteon ideoloških fetiša, što je sasvim u neskladu sa osnovnim svojstvom kulture: da stimuliše čoveka u njegovom nastojanju prevazilaženja ništeće stvarnosti. Njena religija je New Age. Ideološka usmerenost pseudocivilizacije pospešuje ljudsku prikovanost za fatalnu stvarnost, tvoreći od čoveka grotesknu figuru koja svu svoju životnu energiju i vreme troši na efemernosti podmuklo postavljene u samo središte ljudskog života, njegovih težnji i želja. Takav način života deluje sputavajuće spram, kako onih metafizičkih, tako i onih posve životinjskih težnji. Ako nešto sputava uzvišene ljudske prohteve i stremljenja, sputavaće i one najniže. Pseudocivilizacija koja se rađa uporedo sa procesom globalizacije, lišena je metafizičke dimenzije. Ona nema svojih piramida, zigurata, katedrala, sinagoga, džamija, partenona, ašrama, pagoda, stounhendžova, crkvi, manastira, kuća duhova, obitavališta bogova, tornjeva smrti itd, već predstavlja obesmišljen konglomerat svega toga, konglomerat integrisan u globalni medijsko-informatički koloseum.

U okvirima duha pseudocivilizacijskog stremljenja jedan Markiz de Sad je potpuni heroj, pa je sasvim normalno, shodno njegovom učenju, posvetiti život beskrupuloznom uživanju u krajnjoj sebičnosti i samoživosti sadizma, bez ikakvog obzira prema svim živim bićima, što predstavlja sve izvesniju perspektivu, ako ne morala, ono bar opštih obrazaca tzv neformalnog ponašanja. Ako vrednosti izviru iz čoveka, a nisu date od Boga (što predstavlja jednu od osnovnih prosvetiteljskih ideja dosadašnjih istorijskih revolucija tzv Novog veka), onda su one posve proizvoljne, pa stoga niko nema pravo da svoje vrednosti nameće kao opšte samo zato što se one svojim promoterima čine logičnim, naprednim, univerzalnim ili moralno ispravnim. Istorijske društvene snage koje su taj filozofski prestup načinile i još uvek ga čine, jesu duhovni stožeri aktuelnog pseudocivilizacijskog procesa.

U svetlu prethodne tvrdnje nameće se neodoljiv utisak koji povezuje de Sada sa novovekovnim humanističkim i nacionalističkim revolucionarima. Takav utisak ukazuje na činjenicu da je duh građanskih, demokratskih, nacionalnoslobodilačkih te komunističko-socijalističkih revolucija zapravo jedan duh. Taj duh, osim što je duh modernosti, istovremeno je i preteča duha pseudocivilizacije. Taj duh, budući nasilan i samoživ, beskrupulozan i isključiv, egocentričan i revolucionaran, u suštini je duh sadizma. U već pominjanoj „Pobuni protiv modernog sveta“, Evola piše o Meternihu koji je shvatio da revolucije njegovog vremena nisu spontane, da nisu narodni nego veštački fenomeni izazvani silama koje u zdravom telu naroda i država imaju ulogu kakve imaju bakterije u stvaranju bolesti. Evola kaže da je Meternih takođe shvatio da je nacionalizam kakav se pojavio u njegovo doba bio tek maska revolucije i da je revolucija u osnovi međunarodna činjenica, u kojoj su pojedinačne revolucionarne pojave samo lokalne i zasebne pojave jedne jedine prevratničke struje svetskih razmera.

Sve što činimo zaista je besmisleno ukoliko u to nije ugrađena namera čiji je cilj pobeda nad negacijskim silama. U kompleksu pseudocivilizacijskih vrednosti (i prakse), predočena namera ne postoji ili je krajnje izvitoperena. Opšta težnja duha pseudocivilizacije jeste izbegavanje smrti (odlaganje neizbežne egzekucije) putem degradirajućeg niza spasonosnih preobražaja (involucija), a što će se smatrati razvojem i napretkom. Karlos Kastaneda je u knjizi „Unutrašnji oganj“, poglavlje „Izazivači smrti“, opisao sudbinu sledbenika involucijske opcije među starim čarobnjacima Meksika. Naime, trudeći se da izbegnu smrt (koja će ih jednom ipak uloviti), pretvorili su se u čudovišta. Verovatno će kao takvi naposletku i umreti. Biće to smrt nakaza, a ne ljudi. Duh pseudocivilizacije, s obzirom da je ujedno i duh sadizma, iz praktičnih razloga pribegava mimikriji. Oblici te mimikrije predstavljaju one najupadljivije ideološke velove duha pseudocivilizacije potaknute procesima globalizacije.

Pseudocivilizacijski ideološki velovi deluju groteskno poput de Sadovih oblika seksualnosti. Sa stajališta sadizma kao pogleda na svet, oblici ispoljavanja pseudocivilizacijskog duha deluju besmisleno i frustrirajuće spram, po sadizmu, jedine smislene ljudske težnje – za ličnim zadovoljstvom! Ispoljeni ideološki oblici duha pseudocivilizacije samo su simulakrum nekakve univerzalne etičnosti i poretka. Taj navodni poredak nalazi se u ulozi ideološkog samoobmanjivanja postmodernog čovečanstva, odnosno u ulozi ambicije globalne hegemonije ostvarene doziranim stvaranjem imovinsko-pravnog i političkog haosa. Svrha postmodernih univerzalnih ideoloških oblika leži u njihovoj praktičnoj demagoškoj upotrebljivosti, što u krajnjoj liniji služi uvećanju vlasti pseudocivilizacijske elite moći. Taj put je opasan put, te lagano ali sigurno, preko globalnog haosa vodi u globalni totalitarizam, jer to će biti jedini način uspostavljanja reda, koji će iznedriti još veći nered.

Demonsko, racionalno, progresivno

Kenet Grant je fenomen demona okarakterisao kao nerešene komplekse unutar psihe i ostavišta u psihičkom nervnom sistemu, koja bivaju podstaknuta na štetnu aktivnost kada postoji ozbiljna energetska blokada. Međutim, ljudi od znanja demone mogu kontrolisati i naterati da reaguju pomoću sigila ili kontrolom sna. A za energetske blokade, Grant kaže da se mogu razbiti i oslobođena energija ponovo preusmeriti ka stvaralačkim, magijskim ciljevima. Ti nerešeni kompleksi postoje kako unutar individualne, tako i kolektivne psihe pojedinih klika, grupa, naroda ili kultura, pa čak i na nivou celokupnog čovečanstva. Mesec je glavni faktor demonskih fenomena. Njegov nektar je istovremeno i otrov i lek, a jedina razlika između otrova i leka je u načinu primene i proporciji doziranja. Nerešeni kompleksi su istorijski nagomilani, energetske blokade gotovo nepremostive. 

Oni koji upravljaju procesom civilizacije nemaju leka za njeno umiranje, niti imaju leka za sebe. U pogledu sudbine svetske oligarhije / plutokratije nije potrebno biti prorok, biće uništeni, kao što će, kako Grant kaže, biti uništeni oni koji ne budu u stanju da prihvate duh novog eona. Oligarhiju će uništiti moć kojoj služe, jer služiti moći znači želeti biti uništen. Bolest u koju je zapalo čovečanstvo rezultat je bujanja samoubilačke opsesije ljudskog materijala koje je istorijski proces izbacio na sam vrh. Njihova dijabolična isijavanja truju atmosferu ljudskog bitisanja na Zemlji. Svoj zločinački karakter i nedela širom sveta kriju iza odrednice Čovek. Tog Čoveka će, kaže Kenet Grant u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“, uništiti elementalne sile koje je prebrzo prizvao. Zato je bitno, kaže Grant, da sve doktrine praznoverja koje pritiskaju čovečanstvo, budu očišćene, a religija, onako kako se popularno shvata, prva je među njima.

Dakle, sve ono što oligarhija vekovima emituje, ili je u svojim inkarnacijama poslednja dva-tri veka emitovala na osnovu kidnapovanog nasleđa i falsifikovanih inicijacijskih linija iz dalje prošlosti, mora biti pročišćeno. Ta masa beživotnog verovanja nisu samo survivali monoteističkog religijskog kompleksa, ili neki okamenjeni ostaci starijeg porekla, nego i mnogi aspekti istočnjačkih religija koje su zaglibile u beslovesni automatizam. U tu beživotnu masu, po Alisteru Kroliju, osim hrišćanstva, spadaju islam, hinduizam, budizam, konfučijanizam i judaizam. Na tu listu bih dodao i (post)moderna sujeverja koja nameće ideološki humanizam i ateizam. Takođe, čitav tzv njuejdž je jedan veliki abortus, nastao kao reakcija na materijalizam modernosti i idealizam predmodernih vremena ili religijsku zatucanost.

Kenet Grant je, u knjizi „Kultovi senke“, stvaranje mase beživotnog verovanja objasnio neuravoteženom maskulinizacijom religijskog života, prvenstveno u Egiptu, odakle su se religijsko-magijske formule širile Bliskim Istokom i mediteranskim svetom. Po njemu, patrijarhalna tradicija u samom Egiptu, sa svojim naglaskom na muškom principu, razvila se u Kult trojstva koji se sastojao od Oca, Majke i Deteta. Kasnija hrišćanska verzija, koja je potisnula žensku komponentu, zasnovala je potpuni patrijarhat koji je izvitoperio čitavu misterijsku tradiciju i vodio ka zarazi civilizacije neuravnoteženim verovanjima o muškom autoritetu i ukidanju svega što je pripadalo ženskom elementu u prirodi. 

Ipak, hrišćanstvo u suštini i nije baš toliko patrijarhalno. Zapravo, manje je patrijarhalno od judaizma i islama, a u okviru hrišćanskog korpusa protestantizam je patrijarhalniji od katoličanstva i pravoslavlja, budući da odriče sakralni značaj Bogorodice i ženskih svetaca kojima su tradicionalne hrišćanske crkve, pod pritiskom narodnih verovanja, ublažile muškocentričnu figuru trojedinog Boga. Osim toga, katoličanstvo, a naročito pravoslavlje, prihvatili su prilično paganskih elemenata procesom asimilacije i hristijanizacije narodnih običaja, verovanja i kalendara. Mirča Elijade je, u knjizi „Mit i zbilja“ napomenuo da seljaštvo Evrope nije bilo privučeno istorijskim i moralnim hrišćanstvom, nego je živelo u nekom svom kosmičkom, odnosno paganskom hrišćanstvu, koje je shvatalo hrišćanstvo kao kosmičku liturgiju. Po Elijadeu, mistička bliskost kosmičkim ritmovima koju su napadali starozavetni proroci, a Crkva donekle tolerisala, nalazi se u samoj suštini verskog života seoskog stanovništva, posebno u jugoistočnoj Evropi. Za čitav taj deo hrišćanstva, kaže Elijade, priroda nije svet greha, nego Božje delo.

Nasilno umanjivanje udela ženskog elementa iz svetog, rezultat je ništećih težnji monoteističkih religija da sve prilagode dogmatskim aksiomima na kojima je utemeljen legitimitet (i legalitet) društvene moći koja se na njemu vekovima održava. Fridrih Niče je maestralno kritikovao posledice hrišćanskog morala u „Antihristu“ i „Volji za moć“, optužujući hrišćanstvo za negaciju prirode i jačanje individualnog egoizma, koji i u posthrišćanskom svetu ostaje kao jedno od njegovih glavnih posledica. Hrišćanin je, po Ničeu, izrođenik i bolesnik, jer imperativ opstanka ljudske vrste iziskuje propast „neuspelih, slabih, degenerisanih, ali se hrišćanstvo obratilo baš njima, kao konzervirajuća sila“, kaže Niče u knjizi „Volja za moć“. Ta konzervirajuća sila, pripremila je teren za današnje bezvoljno stanje mase ljudskih bića. Čovek učinjen bezopasnim, kaže Niče, slab, bačen na kolena u poniznosti i skromnosti, svestan svoje slabosti, grešnik, to je taj najpoželjniji tip!

Slične osobine, primetićemo, poželjne su i sa stanovišta globalne vlasti kapitala. U našem vremenu idealan čovek više nije grešnik, ali ima umetnute potrebe, od vernika i sledbenika pretvoren je u potrošača. Jedva da je potrebno naglašavati idejnu bliskost Ničea i Krolija po pitanju hrišćanstva kao patološke pojave u istoriji čovečanstva. O istom motivu govori i „Knjiga zakona“: „Čujte me, vi ljudi što uzdišete! Žalosti patnje i kajanja ostavljene su mrtvima i umirućima, narodu koji me još ne poznaje. Oni su mrtvi, ti bližnji; oni ne osećaju. Mi nismo za bedne i žalosne: gospodari zemlje su naši rođaci.“ „Mi nemamo ništa s odbačenima i nesposobnima: neka umru u svojoj bedi. Jer oni ne osećaju. Sažaljenje je mana kraljeva: zgazite jadne i slabe: ovo je zakon snažnih: ovo je naš zakon i radost sveta.“ Kroli je vreme obeleženo vladavinom hrišćanstva nazvao erom vulgaris, dok je Niče rekao da hrišćanstvo kao religija, spada na vulgus; za virtus najviše vrste ono nema nikakvog smisla. Međutim, iz perspektive doktrine novog eona, najveći i najopasniji demon je tzv. racionalizam. „Knjiga zakona“ pominje pse razuma, koji blokiraju volju, te kaže: „I razum je laž; jer postoji činilac beskrajan i nepoznat; i sve njihove reči su iskrivljene.“ Upravo je taj beskrajni i nepoznati činilac ono što „religija“ razuma tako silno i fanatično poriče i protiv čega, u ime prosvećenja i napretka, ustaje.

Rene Genon, u knjizi „Mračno doba“, govori o težnji današnjeg racionalnog mentaliteta da isključi svaku misteriju iz sveta i naglašava da što je jedna koncepcija ograničenija, na nju se više gleda kao na striktno racionalnu. Genon nas podseća da su, počev od enciklopedista osamnaestog veka, najogorčeniji poricatelji svake natčulne stvarnosti posebno voleli da bilo kojim povodom prizivaju razum i da se proglase racionalistima. Po Genonovom viđenju, racionalizam se u svim svojim oblicima bitno definiše verovanjem u nadmoć razuma, objavljenog kao prava dogma, koja podrazumeva poricanje svega što je nadindividualne kategorije, posebno čiste intelektualne intuicije, što za sobom logično povlači isključivanje svake prave metafizičke spoznaje. Za Genona, posledica ovog poricanja je, u jednoj drugoj kategoriji, takođe odbacivanje svakog duhovnog autoriteta, budući da je njegov uzor nužno nadljudski. Genon primećuje koliko je ovaj racionalizam u skladu sa savremenom težnjom ka pojednostavljivanju stvari i to uvek na njihove najinferiornije elemente. Posledično, kaže Genon, ta tendencija potvrđuje se pre svega poništavanjem čitave nadindividualne oblasti.

Tako redukcionistički shvaćen, razum je sredstvo svojevrsne materijalizacije percepcije i interpretacije, jer kako kaže Genon, razum biva poslednji ili najinferiorniji stepen na kojem je „čvrstoća“ dosegla krajnji nivo. Racionalizam je, po Genonu, zapravo negacija svakog višeg načela razuma, a što na neki način oslepljuje ljudsku inteligenciju, odvajajući je od unutrašnjeg genija, od „čistog i transcendentnog intelekta“. Tako ljudski spoznajni horizonti bivaju suženi i zatvoreni. Po Genonu, time što je izgubio svaku dodatnu komunikaciju sa nadindividualnim intelektom, razum samo može da teži nadole, ka inferiornom polu postojanja, i da sve više tone u „materijalnost“. I posledično, Genon zaključuje da razum postepeno gubi sve, čak do same ideje istine i dolazi do toga da traži samo najveću udobnost za svoje ograničeno shvatanje. Opšti je zakon da racionalnost cilja ka pojednostavljivanju i izjednačavanju svih stvari.

Na delu je težnja ka svođenju svake pojave na prost skup kvantitativnih odrednica, odnosno genonovska „vladavina kvantiteta“. Sve se nastoji svesti na broj, pri čemu se previđa suštinska mističnost brojeva, jer kako kaže „Knjiga zakona“: „Svaki broj je beskonačan; nema razlike.“ Kabala koristi brojeve, ali sa premisom kvaliteta a ne kvantiteta. Broj je kvalitet, što se posebno vidi u doktrinama sefirota. Racionalizam je u tom pogledu kruna onoga što je Kroli nazivao vulgarnom erom, budući da teži svođenju svega na materijalni, kvantitativni aspekt. To je ludilo redukcije, odnosno „greh ograničenja“, kako to piše u „Knjizi zakona“. Kabalistički, ograničenje je jedno od obrnutih svojstava sefire Binah (treća sefira na Drvetu života). Budući da je veliko more, crna boja, planeta Saturn i pojam vremena vezan za ovu sefiru, upravo tu vidimo koren izopačenja psihičke energije čoveka koje se u našem vremenu zove racionalizam. Racionalizam je svojevrsno pomračenje Sunca, pomračenje načela Logosa u čoveku, odnosno znak klipotične lunarizacije maskuliniteta i uopšte ljudske svesti. Otud je racionalizam analogan klipotskim zmijama koje muče Mesijinu dušu. Egzorcizam tih demona biće bolan i trajan, a završiće se tako što će predstavnici dubljih magijskih sila i fizički uništiti one koji se lažno predstavljaju. Predstavnike tih dubljih sila nazvao sam „revolucionarima katastrofe“, što ukazuje na pojavu nove i obuhvatnije mesijanske struje. Da, pojaviće se nove knjige zakona i novi protagonisti globalnog revolucionarno-mesijanskog delovanja. Neki novi i drugačiji trendovi progutaće umišljene trendsetere.

Modernom dobu osobena doktrina materijalnog, ekonomskog rasta i razvoja, izvedena je iz učenja o duhovnom rastu i razvoju, usavršavanju čoveka ili samousavršavanju, odnosno razvoju svesti, a što ima svoje paralele u alhemiji, koja oponašanjem prirodnih procesa, usavršava metale u težnji da ih pretvori u zlato. Najpogubnija su kasnije protestantske izvedbe po kojima su materijalni i duhovni rast međusobno povezani. Što je neko bogatiji, to je na višem nivou svesti. Takva učenja imaju za cilj da opravdaju aktuelne odnose moći te da na neki način idealizuju elitu. Doktrine duhovnog rasta projektuju taj rast u beskonačnost – do konačnog, te u neodređenu budućnost, kroz (ne)određeni niz reinkarnacija ili usavršavanja – projektovanog oslobođenja. U tom smislu, kako nešto što je po prirodi već savršeno može biti usavršavano? Doktrine rasta povodom toga imaju drugačiji fokus. Učenja o duhovnom rastu ciljaju ka prevenciji revolucionarnog delovanja, osim ukoliko sami pobornici tih doktrina nisu u položaju društvene opozicije. Zanimljivo je povući paralelu između ezoterijskih doktrina i političkih ideologija: 

„U ezoterizmu postoji jedna desna politička struja – koja više i odgovara samom duhu skrivenog znanja – struja koja se u političkom ispoljavanju ezoterične misli vidi kod Žozefa de Mestra ili Juliusa Evole. Ali, postoji i jedna levičarska, koja se može uočiti npr kod Elifasa Levija, učesnika socijalističkih kružoka. Naročito je kod spiritista prisutan socijalistički duh; a i rani socijalisti-utopisti su bili zainteresovani za spiritizam ili učenja o reinkarnaciji. U teozofiji je prisutan ovaj levi ton, recimo kod Ani Bezant koja je pre pristupanja Blavackoj bila socijalistički aktivista, ali je i kasnije zadržala neke stavove; isto kao što u teozofiji postoje i oni tonovi koji su kasnije davali inspiraciju desnim okultnim pokretima.“ Nemanja Radulović, Podzemni tok, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 231.

Sklon sam mišljenju da su ezoterijske doktrine preteče političkih, odnosno da političke doktrine i ideologije predstavljaju društveni odraz ezoterijskih učenja ili nekih načela tih učenja. U kontekstu ove teme obratio bih pažnju na čuvenog mistika Emanuela Svedenborga, koji je u knjizi „Poslednji sud“ lepo sumirao premise učenja o beskrajnom rastu. Jedno poglavlje u toj knjizi nosi indikativan naslov: „Množenje Ljudskog Roda na Zemlji neće nikada prestati“. Porast broja ljudi na Zemlji povezan je sa porastom njihovog broja na Nebu, jer „ljudski rod će i dalje postojati kroz večnost“. Po Svedenborgu, ljudski rod je temelj na kojem počiva Nebo, pa je otud čovečanstvo semenište Neba, mesto odakle se regrutuju stanovnici nebeskih sfera (ali i onih paklenih, dodao bih). Ljudi su preteče anđela. On tvrdi da se nebeski beskraj nikada ne može ispuniti anđelima (a primetio bih, verovatno ni paklenske jaruge). Zašto je bitno puniti Zemlju ljudskim bićima? Zato što je to neophodan uslov da bi se napunilo Nebo, pošto ono biva savršenije s povećanjem broja onih koji u njega ulaze. Takav je božanski red stvari s obzirom da se svako božansko delo, kako to tvrdi Svedenborg, odnosi na beskraj i večnost. Anđeosko Nebo je svrha radi koje je sve u svemiru stvoreno (kosmički antropocentrizam). Cilj razvoja ljudskih bića je, po Svedenborgu, njihov preobražaj u anđeoska bića, otud taj proces mora trajati večno, ljudsko umnožavanje mora trajati večno, ne samo na Zemlji, nego i po planetama širom univerzuma. On tvrdi da svako ko veruje da će poslednjim sudom nestati Nebo i Zemlja, te da će se pojaviti novo Nebo i nova Zemlja, automatski podrazumeva i nestanak ljudskog roda.

Svedenborgijanski pogled na svet je dobar primer kako izgledaju premise spiritualnog humanizma i antropocentrizma koji se nalazi u korenu tradicionalnog iluminizma. Zemaljski čovek je prototip nebeskih ljudi – anđela, koji svi zajedno čine velikog nebeskog čoveka. Ali šta je sa mračnim ostatkom? Kakva je sudbina onih koji su pali u infernalne ambise? Kakvog to anti-čoveka oni tvore? U kakve se đavole oni preobražavaju? Nije li tu reč o rascepu ljudskog bića iz kojeg proizilaze podljudske i nadljudske vrste? I nije li održavanje takvog gledišta ili derivacija tog gledišta uzrok svakojakih izopačenja živih ljudi i kvarenja njihovih zajednica? Neko sebi daje za pravo da odredi kriterijume društvene poželjnosti, pa ako ih neko ispunjava ide u Nebo, a ako ne, onda ide u Pakao. Naravno da „Nebo“ i „Pakao“ imaju svoje ovozemaljske, društvene i ekonomske pandane: neko živi u favelama, a neko u elitnim naseljima. U korenu ideologije beskrajnog rasta nalazi se upravo takav pogled na svet čija je dobra ilustracija učenje Emanuela Svedenborga. Održavanje beskrajne ljudolikosti, koja je navodno odraz božanskog obličja, jeste jedna velika mistična i religijska utopija čije civilizacijske posledice kao ostvarenja takvih stajališta, imamo prilike da rezignirano posmatramo.

Doba Vodolije, idealno je predstavljeno Krolijevom „Knjigom zakona“, koja je zapravo ključ razumevanja epohe koja je pred nama. Ta knjiga umnogome krije tajne vremena koje je pred nama, pa je otud korisno oruđe mapiranja budućnosti i razumevanja procesa koji se dešavaju pred našim očima. U samoj njenoj suštini nalazi se stara gnostička ideja o smeni eona. Međutim, trebalo bi opreznije donositi zaključke. Eon Vodolije, kao izraz vladavine Saturna, nije epoha opšteg razvoja i napretka čovečanstva, već kolektivne pogibelji i despotizma, barem dok se ne raščiste stvari. U tom smislu napredak može biti shvaćen kvantitativno. U neku ruku ono što žreci akvarijanizma proriču kao dobit čitavog čovečanstva zapravo je projekcija za izuzetne pojedince. Dakle, pravo je vreme za delovanje sudbinom odabranih.

Zdislaw Beksinski

Po učenju utemeljivača antropozofije Rudolfa Štajnera, ljudsko biće, između ostalog, sadrži tri osnovna tela: fizičko, etarsko i astralno. Fizičkom telu odgovara planetarna priroda Saturna, dok je njegovo svojstvo htenje kao rudiment volje. Etarskom telu odgovaraju ljudska osećanja, odnosno sunčeva priroda. Astralno telo je lunarne prirode kojoj je saobrazno mišljenje. Tako dobijamo poznati planetarni glif Merkura koji na neki način predstavlja čoveka slikovitim nizom tri planetarne prirode. Na vrhu je polumesec; sredinu krasi solarni disk, dok se ispod diska nalazi saturnalni krst. Takođe, tim rasporedom imamo u nizu duh, dušu i telo, odnosno astralno, etarsko i fizičko telo, mišljenje, osećanja i htenje, itd.

U dobu Vodolije ljudska priroda će biti uređena na način koji će u potpunosti aktuelizovati dati raspored – u pozitivnom ili u negativnom smislu, tako da će u narednom eonu (eon Jarca), doći do potpunog rascepa u ljudskoj vrsti, odnosno do involucijskog skoka u podljudsko, čiji je simbol čovek-Jarac, Pan, Bafomet, odnosno karta Đavo u tarotu. Da ne bude zabune, Đavo iz tarota, Pan, Bafomet, jesu mnogo složeniji simboli i izraz „podljudsko“ ovde je upotrebljen u drugačijoj konotaciji, budući da navedeni likovi ukazuju na takvu vrstu očiglednosti. Ljudsko biće kakvo poznajemo danas prestaće da postoji, a pretpostavke za taj scenario potrebno je stvoriti u dobu Vodolije. 

U vremenima pred nama, astralna tela većine ljudi, biće upotpunosti ispunjena parazitskim astralnim strukturama čija je svrha održanje ljudske svesti na niskom nivou u cilju obaranja ljudskog bića u podljudsko. To znači da će samo izuzetni pojedinci odražavati čistu misao, odnosno misao očišćenu od smetnji, za razliku od većine ljudskih bića čije će misli biti upotpunosti maligne te sastavljene od već fabrikovanih mentalnih sklopova koje će kao instalacija i astralni implant, kontrolisati misaoni proces ljudi. To još uvek nije slučaj, ali takva je intencija duha vremena.

Da bi bila proizvedena kvalitetna manjina sposobna za evolutivni skok, potrebno je žrtvovati masu ljudskog materijala. To je rezon Saturna. Shodno tome, solarna emotivnost većine ljudi će u eri Vodolije biti zamračena, te dolaskom doba Jarca posve gurnuta u podzemlje. Saturnovski krst elemenata, odnosno uticaj Zemlje će jačati i povećavaće materijalnost ljudske percepcije koja će dolaskom eona Jarca poprimiti oblik potpune kristalizacije. Na delu je, dakle, neka vrsta „mineralizacije“ većeg dela ljudske vrste, pa će u skladu s tim, vremenom, materijalizam jačati i poprimiti danas nezamislive forme. Nasuprot tome, moć će postati paperjasta i lagana, razuđena i vetropirasta. S jedne strane inertnost, sa druge lakoća. Upravo će ta lakoća omogućiti uzdizanje predodređenih. 

Galaksizacija, panseksualizam, transhumanizam - treći deo

H.R. Giger

„Kod neiniciranog, kao i kod adepta, senka često poprima zavodljive oblike. Seksualna iskušenja koja doživljavaju hrišćanski isposnici nastaju usled jako nabijenog psiho-seksualnog magnetizma senke aktiviranog pomicanjima Vatrene Zmije koja je, pri ustupanju dela svoje toplote tim izrođenim slikama, sposobna da stvara zanosne sukube... Na istoku su ovi oblici senke poznati kao hurije; a metode njihovog prizivanja brižljivo izbegavaju svi sem crnih magičara ili osoba koje su potpuno opčinjene njihovim animalnim sklonostima.” Kenet Grant, Kultovi senke

Zahtevi za političkom i ljudskom slobodom, tj za slobodom ispoljavanja sklonosti, orijentacija, zadovoljavanja nagona i iluzije identiteta, predstavljaju involutivnu tendenciju. Ukoliko apstrahujemo tehnološki i kvantitativan civilizacijski skok, pseudocivilizacija u antropološkom smislu nije donela nikakav napredak. Istinski razvoj kretao se mimo nadiruće pseudocivilizacije ili protiv nje. Pseudocivilizacijska tehnološka magija otvara put ka korisnim mogućnostima ali većina njenih kapaciteta biva upotrebljavana za ljudsko (samo)zatiranje, te na zatiranje sveg života, putem razvijanja odnosa dominacije i nerazumnog interesovanja ka efemernostima. To je posledica uzurpacije kapitala nad proglašenom prosvećujućom te tobože slobodarskom idejom vladavine razuma. Takav razvoj događaja uopšte nije revolucionaran, nego pseudorevolucionaran, budući da zakida mogućnost ciklične obnove promovišući pravolinijsko kretanje istorijskog procesa koji zapravo vodi ka ukidanju istorije. To je sekularni odjek eshatološke monoteističke ideje.

U univerzumu u kojem bitišemo, ljudska težnja za slobodnim ispoljavanjem sklonosti i zadovoljavanjem nagona, predstavlja odraz opšte težnje antagonih elemenata ka njihovim sopstvenim slobodama, čija je posledica ukidanje samog univerzuma, odnosno čoveka, procesom njegove involutivne, dekadencijske demonizacije. Čovek čije ponašanje podstiču njegove opsesije i strasti, na dobrom je putu da postane demon (pritom nije neophodno da mu izrastu rogovi). Perspektiva čovečanstva koje čine opsednuti nije više čovečanstvo već demončanstvo, društvo demona. Podsetimo se činjenice da u okvirima kulturnog i pedagoškog pseudocivilizacijskog miljea vlada povoljna klima za podsticanje, negovanje i razvoj manijakalnih interesovanja i sklonosti. Napredak ostvaren u pravcu osvajanja svakolikih ljudskih sloboda i prava, jeste približavanje udesu čovečanstva. U smislu samoukidanja i degeneracije, čovek se nalazi u potpunom skladu sa opštom tendencijom sveta u kome bitiše.

Savremena civilizacija stvara klimu koja pogoduje širenju ovakvih atavističkih psihičkih energija u ljudskoj svesti koje će prirodno težiti ovaploćenju. Pokoravanje ljudske volje inferiornim težnjama sopstvenog bića proizvodi uzaludno traćenje njegove ograničene energije, a s druge strane te tendencije nisu jedini entropijski faktor koji deluje unutar ljudskog bića. Zapravo, inferiornim tendencijama možemo nazvati sve ono što čoveka čini uzaludnim i besmislenim, s obzirom da vezuju njegovu pažnju i energiju za nebitne pojave i ciljeve, a što čini ljudsku svest dezorijentisanom. Otud većina ljudi ima nefunkcionalnu listu svojih prioriteta. Udovoljiti ovom ili onom nagonu, ostvariti ovu ili onu sklonost, biti nadvladan iracionalnim, znači popustiti pred silama haosa koje postoje kako unutar makrokosmosa, tako i u okvirima mikrokosmosa. Čitav pseudocivilizacijski, a i civilizacijski idejno kulturno-društveno-politički kompleks sačinjen je u mnogo većoj meri na principima popuštanja ljudskog duha silama haosa, nego kontra njemu (što ne znači da je univerzum u celosti neprijateljski ustrojen).

Nakon što je monoteistička društvena praksa izopačila ljudski odnos prema seksualnosti, nije ni čudo što seksualnost danas, u „povoljnoj društvenoj klimi”, sve masovnije poprima perverzne i nefunkcionalne oblike. Sve što je u domenu seksualnosti nekada bilo sveto i što je spadalo u skup sakralnih i obrednih radnji, u našem vremenu je isceđeno od svrhe, nastavivši bitisanje u obliku ljušture. Takva izopačena seksualnost teži da sebi podredi politiku, moral, religiju, pravnu regulativu, društvenu ideologiju, ezoteriju, umetnost, nauku itd. Nemajući da se uhvati ni za šta čvrsto, stvarno, stameno, ispočetka stidljivo i oprezno, a potom sve intenzivnije, pseudocivilizacija nastoji da od seksualnosti načini vlastiti ugaoni kamen, orijentir slobodarstva. Ona nastoji da od seksualnosti načini vrednost. Pošto na svim poljima sve više ograničava i sputava čoveka, pseudocivilizacija mu zauzvrat velikodušno nudi sve veće i grotesknije seksualne i potkulturne slobode. U vazduhu visi ljudsko pravo na bilo kakvu identifikaciju, seksualnost i ekscentričnost svake vrste.

Kao uvod u predstojeće masovne, neviđene i opsežne genetske poduhvate izazivanja veštačkih mutacija kod ljudi, nekakav guru panseksualizma, tačnije mutagenog i transhumanističkog panseksualizma, povodom toga bi mogao reći: „U cilju naše sreće, mi imamo pravo da menjamo ne samo naše identitete nego naša obličja u duhu naših seksualnih sklonosti.” Sve to radi stimulisanja intenzivnijeg seksualnog doživljaja i izbuđenja, jer čovek ima pravo na sreću, makar zbog toga postao čudovište ili idiot. Povodom toga bih podsetio na trijadu pseudovicilizacijske društvene ideologije: Sreća (Sloboda), Pravo (Jednakost), Seksualne sklonosti i samoidentifikacije (Bratstvo).

Oni koji malo promućurnije posmatraju nadolazeće društvene promene brzo će uočiti da u transhumanističkom i mutagenom panseksualizmu leže neslućene ekonomske mogućnosti. To pokreće veliki investicioni ciklus zato što ljudi žele (i imaju pravo) da se menjaju u skladu sa svojim seksualnim sklonostima i identifikacijama, a s ciljem da budu srećni. Zamislite koliko bi mogla koštati smrznuta oplođena jajna ćelija sa ugrađenom mutacijom, čije puštanje u prirodan tok razvoja, rezultira nastajanjem lepuškastog momka čiji se analni otvor vlaži po istom principu kao i ženski polni organ? Vidimo u ovom primeru kako na principima mutagenog panseksualizma može biti izgrađena čitava humana, odnosno kanibalska ekonomija, a sve u ime tzv slobodne ljubavi, u ime sreće i ljudskih prava. Tako ćemo doći do stajališta kako je humano i progresivno rađati degenerike, jer vazda je imperativ biti u trendu, a trend nalaže veštački stvaranu društvenu i ljudsku različitost.

Klinike bi u početku besplatno vršile mutiranje plodova, ili bi to sponzorisala kakva filantropska fondacija. Održavali bi se izbori za najmutanta, dodeljivale nagrade, subvencije, da ljudi uvide kako im se to isplati. Recimo, osoba, par ili promiskuitetna zajednica koja uzgaja mutanta kao nagradu dobija mnoštvo društvenih i ekonomskih privilegija, jer zaboga, oni podižu „osobu alternativne morfo-genetske strukture – AMGS Person”. Bio bi to zaista izuzetan čin humanosti i ljudskog požrtvovanja. To se i politički isplati. Naime, lakše je vladati gomilom retardiranih, ili na izvesne načine ograničenih mutanata, nego zdravim i jakim ličnostima koje manifestuju političku volju. Tako će multihumanizam (humanoidni diverzitet) zameniti multikulturalizam.

Kako su uopšte u prošlosti stvorene pretpostavke  razvoja mentaliteta koji će omogućiti opisani razvoj? Povodom toga pogledajmo kako Fridrih Niče promišlja: 

„Hrišćanstvo je stalo na stranu svih slabih, ništavnih, bezuspešnih. Iz protivstavljanja instinktima održanja snažnog života ono je stvorilo ideal; iskvarilo je sam um duhovno najsnažnijih priroda time što je podučavalo da se na vrhunske vrednosti duhovnosti gleda kao na grešne, kao na bludne vrednosti, kao na iskušenja.“ 

Tako piše Niče u „Antihristu“, paragraf 5. U paragrafu 7 čitamo: 

„Samilost je suprotna krepkim čuvstvima koja podižu energiju osećanja života. Ona deluje depresivno. Kada se sažaljeva gubi se snaga. Samilošću se još uvećava i umnogostručava gubitak snage koji već nestaje, sam po sebi, trpljenjem. Samo trpljenje uz pomoć samilosti postaje zarazno… Ako se samilost promeri spram vrednosti reakcija koje je ona izazvala, tada se u još izrazitijoj svetlosti ocrtava njen po život opasan karakter. Samilost uglavnom krstari zakonom razvitka koji je zakon selekcije. Podržava ono što je zrelo da propadne, pristrasno brani ono što je život razbaštinio i prokleo, pomoću mnoštva promašenih svih vrsta, koje ona održava u životu, samom životu pridaje zloslutan i neizvestan vid. Usudilo se da se samilost nazove vrlinom (- u svakom otmenom moralu ona važi kao slabost - ); otišlo se i dalje, od nje se načinila vrlina uopšte, tlo i izvor svih vrlina – samo, razume se, i što stalno treba imati u vidu, to se uradilo na osnovu jedne filozofije koja je bila nihilistička, koja je na svom štitu zapisala ništenje života.“

Otud je hrišćanstvo i iz njega izvedeni ideološki derivati, zapravo religija i doktrina smrti. Taj doktrinarni kompleks sebi daje za pravo da spašava život, ali i da ga uništi. Na jednoj strani usložnjava život održavajući one koji ne bi trebalo da prežive u prirodnom poretku stvari, a sa druge strane vrši pogrome i genocide. U našem vremenu imamo spoj banalnog humanitarizma i pseudoimperijalizma utemeljnih na istim načelima nakaznosti koji čine jednu globalnu mašinu za mlevenje mesa i proizvodnju đubreta. Konačno dolazimo do tri ključne odrednice galaksizacijske društvene ideologije. To su smernice na osnovu kojih se grade postulati buduće društvene etike. Reč je o trijadi koja kombinacijom svojih komponenti stvara politički, ekonomski i moralno-ideološki sistem: 

a) kanibalska ekonomija (čovek je sirovina, polufabrikat, gotov proizvod i potrošač);

b) mutagenizacija i transhumanizam (stvaranje svojevrsnog antropodiverziteta uz pomoć genetike i bionike);

c) panseksualizam (seksualni, odnosno erotodiverzitet);

Ove tri smernice se sasvim uklapaju u principe pseudorevolucionarne vladavine razuma. Kanibalska ekonomija poklapa se sa načelom fantazma napretka, iza čega stoji korporacija. Mutagenizacija i transhumanizam u vezi je sa principom znanja, iza čega stoje univerziteti i instituti. Panseksualizam korespondira sa principom kontrole, iza koje stoji država i paradržavne nadnacionalne institucije koje svemu daju pravni okvir. Širokom raznolikošću ljudskih prava i sloboda, nauka može dobiti razvojni stimulans od čega ekonomski sistem, koji hrani institucionalizovanu plutokratiju i nauku u službi kapitala i moći, uživa blagostanje, profit i privredni rast.

Povodom rečenog već ima inicijativa da se majmunima dodele izvesna ljudska prava s obzirom na njihovu veliku sličnost sa ljudima. Znači li to da će se uskoro pojaviti pravnici specijalisti za prava majmuna? Zamislite slučaj: šimpanza protiv države, u kome šimpanzini advokati na osnovu kršenja nekog njegovog prava traže milione dolara odštete u korist šimpanze. Tako majmun, osim što može računati na pomoć advokata, može imati i svoj račun u banci. Ako već ima bankovni račun, zašto onda ne bi mogao biti i akcionar u nekom preduzeću, možda čak i vlasnik? Zašto onda ne bismo mogli da majmuna izglasamo za gradonačelnika ili predsednika države? Verujem da bi na tom položaju bio bolji od mnogih ljudi. Na kraju, zašto majmun ne bi mogao da sklopi brak sa ljudskim bićem? Ukoliko neko izrazi želju da „oženi” šimpanzu te ukoliko psihijatri za majmune ustanove da se šimpanza seksualno „pali” na stranku koja zahteva njegovu ruku, zar bi bio problem da se oni venčaju i država njihov odnos prizna kao brak?

Sve je ovo do sada možda moglo biti smešno, međutim veliki problem nastaje kada „supružnici” požele da imaju sopstveno dete. Tada nastupa načelo mutagenizacije i transhumanizma koje izlazi u susret panseksualnoj tendenciji. Nauka će sigurno potražiti neko srećno mutageno rešenje tako što će umiksati (ionako sličan) genetski materijal čoveka i majmuna, ne bi li se dečji plač konačno uselio u topli dom srećnog para. To „dete” neće biti ni čovek, ni majmun, a imaće sva moguća ljudska prava, pa čak i nešto preko toga, s obzirom da pripada drugačijoj manjini. Međutim, ni ovo nije problem, jer ako čovek može da uđe u bračnu zajednicu sa majmunom, zašto onda ne bi mogao i sa psom, kokoškom, muvom… A gde su „deca”? Tačnije, šta su deca? To praktično znači da tamo neko dvadeseto koleno naših potomaka neće biti ljudi! Neki će to nazvati evolucijom. Zato pitajte se da li je slučajno to što nas mediji sve više bombarduju raznim čudovištima, mutantima, zombijima, vanzemaljcima, kao da nas neka ahrimanska sila polako priprema da budemo indiferentni i tolerantni prema onom što sledi, a to je potapanje broda zvanog homo sapiens.

Ideološki univerzalizam

Antihrist by Pedro Donini

„Progres čudovišnosti teži da istisne prirodu, da uzurpira mesto same prirode te će tako monstruozno, postati prirodno. Tu fantazme zaista postaju realnost…“ Dragoš Kalajić, Uporište

Ideologija bi mogla biti nauka o idejama, o njihovom nastanku, razvoju i primeni, upotrebi i zloupotrebi. Međutim, taj izraz se obično shvata kao doktrina, odnosno tumačenje sveta i istorije sa stajališta jedne vladajuće ideje ili skupa ideja i predstava. U osnovi ideologija je tumačenje stvarnosti idejom. Znači li to da su zagovornici raznih ideologija u zabludi, zaneseni idejama, odsečeni od stvarnosti i života? Možda i jesu, ali ne zaboravimo uticaj mnogih ideologa na oblikovanje ljudskih predstava i stavova, čak i na usmeravanje istorije. Nije li to stvaranje neke vrste paradoksa po kome se opredmećuje ne-stvarnost, odnosno opšte udaljavanje ljudskog društva od stvarnosti, ukoliko je to društvo vođeno ideološkim parametrima?

U užem smislu, dakle idealistički, ideja je definisana kao slika, odnosno praslika koja leži u osnovi stvarnosti ili iza stvarnosti kao uzor. Kao takva ideja je jedna od osnova imaginacije. Ideja može biti i simbolička slika transcendentalnog iskustva, odnosno iskustva neke više ili dublje stvarnosti, nekog posebnog segmenta te stvarnosti ili čak sažimanja celokupnosti te druge i drugačije stvarnosti. Ideja može biti izražena i putem simbola. Isto tako može biti i izražena pomoću reči. Ideja je izraz metafizike, a simbol je njeno estetsko ispoljavanje. To je ideja u osnovi, ali ideologija, čak i ukoliko ideju ustanovimo kao neku vrstu istine, odnosno stvarnosti, opet ne može biti poistovećena sa stvarnošću, pa čak ni sa samom idejom od koje se razvija i oblikuje. 

Ono što uzrokuje i uslovljava istorijsku, društvenu i kulturnu dinamičnost neke ideje jeste njena primena iza koje stoji namera njenih protagonista da se ta ideja na određeni način ostvaruje ili da bude upotrebljiva za ostvarenje političkih i ekonomskih ciljeva. Data ljudima na „upotrebu“ ideja postaje jedan od činioca opšteg društvenog determinizma. Ona biva faktor koji u određenim društvenim okolnostima može imati snagu pokretača istorijskih procesa. Tokom njene primene, osnovni oblik date ideje može ostati neizmenjen sve dok ona ne ispuni svoju svrhu, dok se ne ostvari, ili će se menjati tokom vremena shodno hirovima, nuždama i interesima njenih nosilaca, odnosno pod uticajima onih koji se njenom ostvarenju suprotstavljaju u ime neke druge ideje, ili iz nekog drugog razloga.

Jedan od uzroka izopačenja neke ideje (odnosno izvitoperenosti njenog praktičnog vida) jeste njeno pretvaranje u oruđe moći od strane njenih nosilaca, bilo da su tu ideju nasledili, preuzeli, ili su je sami pokrenuli. Primenom, ideja gubi smisao vrednosti, postaje oruđe, moneta, objektivizuje se kao roba i sredstvo političke i dogmatske manipulacije. Ideja podleže izopačenju i zato što je organski povezana sa onima u čijim umovima postoji, tj sa onima koji bi trebalo da budu njeni baštinici i stožeri. Tokom vremena, iz raznih razloga, sve je manje onih koji imaju moć jasne vizije neke ideje, naročito ako je ta ideja postala jedna od suštinskih vrednosti neke zajednice, društva, nacije, odnosno religije ili kulta. Oni koji su još uvek u stanju da vide i razumeju osnovnu ideju vodilju, često bivaju inkriminisani, obeleženi kao jeretici, te marginalizovani od strane onih koji manipulišu datom idejom u cilju očuvanja i proširenja svoje društvene moći. Žrece ideje smenjuju žreci institucija, čime institucije bivaju desakralizovane i profanisane, dok je ideja vodilja sputana, bez obzira što žreci institucija na osnovu nje uživaju svoj legitimitet, kredibilitet, legalitet i moć. Društveni, praktični oblik date ideje tako postaje farsa te nužno okrvavi ruke.

Tumačenje ideje je jedan od važnih ključeva nečije moći nad ljudima pod njenim uticajem, što u neku ruku daje vlast i nad samom idejom. Tumačenje često biva menjano ukoliko više ne odgovara samosvrhovitoj instituciji, na čijem se čelu nalaze dezorijentisani, nihilistički, odnosno duhovi koji baštine neku drugu ideju. Menjanje ideje, odnosno promena njenog tumačenja, znači, pre svega, stvaranje novog dogmatskog oblika, koji još više zamagljuje samu ideju. Često primena neke ideje proizvodi megalomanske parazitske institucije. Taj proces neko je nazvao napretkom. Taj lažni napredak potvrđuje tezu po kojoj se ideja, institucionalizacijom, izrođava u nešto sasvim suprotno, a što istorijsko iskustvo jasno predočava. Avgustinova „Božja država“ izrodila se u inkviziciju i klerofašizam. Marksizam i socijalni utopizam postali su soc-realistički totalitarizam. Nacionalizam u nekoj romantičarskoj i idiličnoj viziji izopačio se u vulgarni nacizam. Liberalna demokratija je postala globalistički neokolonijalizam. Mesijanska izraelitska ideja danas je demokratska republika a ne Božje kraljevstvo. Verski i politički jedinstveni kalifat proroka iz arabijske pustinje danas predstavlja mnoštvo zbunjenih, nestabilnih, korumpiranih, razorenih ili polurazorenih, šarenolikih, civilizacijski inferiornih, nerazvijenih i nejedinstvenih muslimanskih država i državica čije ujedinjenje koče sebični interesi njihovih elita.

U „Pobuni protiv modernog sveta“, Julius Evola piše da prekid kontakta sa metafizičkim, odnosno usredsređenost svake mogućnosti na samo jedan od dva sveta, na onaj čisto ljudski, prirodni i svetovni, zamenjivanje iskustva nadsveta efemernim utvarama krivotvorenim u tmurnim isparenjima smrtne prirode. Takav je smisao onoga što se zove moderna civilizacija i što sada dostiže fazu kada različite sile dekadencije prisutne i u prethodnim vremenima postižu punu i zastrašujuću delotvornost. 

Pokretač neke ideje uvek je pojedinac, izuzetan pojedinac, prorok, verovesnik, odabrani, logos, avatar, mesija. Taj pojedinac stoji kao količinski inferiorna suprotnost mnogobrojnog pasivnog, nevidećeg čovečanstva. Kao takav on je pokretač i nadahnjivač velikog mora ljudi u okviru jednog ili više naroda. Čak i nacionalni proroci ne igraju ulogu vezanu samo za narod kojem su reči proroka i duhovnog pregalnika prvenstveno bile namenjene. Tako su izuzetni ljudi poput Zaratustre, Bude, Isusa Hrista, Muhameda, Mojsija ili Konfučija, usled sve veće međukulturne dinamike i saobraćaja, postali figure u opštečovečanskim razmerama. To su ljudi sa idejom, geniji u punom smislu reči, heroji napretka u svesnosti, pokretači ogromnih društvenih i istorijskih procesa, na čijoj su harizmi izgrađeni složeni i obimni društveni odnosi i institucije, a što na ljudskom nivou oslikava drevnu mitsku istinu o infinitezimalnom kao pokretaču infinitivnog, o prvom pokretaču demijurgu kao tački, odnosno beskrajno maloj osovini oko koje se okreće beskrajna sfera univerzuma. Upravo je to suština uporišne tačke na šemi kabalističkog dijagrama Drveta života, nazvane Keter (Kruna), kao prve sefire oko koje se vrti celokupna emanacija. Keter je beskrajni trenutak sada, odnosno središte kruga. U istoriji verski genije igra ulogu Ketera i svojevrsnog istorijskog demijurga.

U pojedincu, inicijatoru i nosiocu žive ideje, leži ogromna odgovornost za njenu primenu i institucionalizaciju, odnosno za posledice njenog puštanja u svet. Posledice su nepredvidive, često i kontraproduktivne. Svaka ideja u izvedenom obliku je manje ili više osvajačka, netolerantna, prozelitistička, jer teži izgradnji sveta, tj društvenih odnosa, kulturnih i psiholoških obrazaca, na način koji žreci date ideje smatraju svrsishodnim, ispravnim, a sve to u skladu sa njihovim verovanjima (ili sujeverjem) i interesima. Oni uzimaju u obzir mogućnost i perspektivu anti-ideje, što predstavlja izvor straha žreca preovlađujuće ideje povodom naslućujuće opasnosti izopačenja, odnosno opasnosti trijumfalizma predstavnika „sila tame“. To znači gubitak društvene moći i svih pratećih privilegija stožera i žreca zvanične ideologije u korist stožera i žreca onih koji ih osporavaju, često sa „jeretičnih“ pozicija. Otud, njihovim delovanjem, izvedena ideja zahteva potpuno prihvatanje i odanost. Sve to uzrokuje autoritarna tumačenja u društvenom i političkom smislu. Ideja neminovno biva izopačena i pretvorena u vlastitu suprotnost, dok njeni žreci neprimetno postaju suprotnost onog što je bilo na početku. Oni sami bivaju predstavnici sila tame. Strah stvara đavola, a đavo, jednom stvoren, neminovno dolazi po svoje.

U kontekstu hrišćanstva, Antihrist baš kao i Hrist, takođe ima univerzalističke ambicije. Njegova terminologija i način delovanja nisu bitno drugačiji. Idu istim putem, ali im je smer suprotan. Ako je Hrist govorio o ljubavi, govoriće i Antihrist. U ime mira povešće rat protiv rata. To je rat protiv samog sebe. On će ubijati ne bi li sprečio druge da ubijaju, jer osim njega (ili bez njegove saglasnosti) niko drugi nema pravo da ubije. Sa stanovišta jedne ideje (tj sa tačke gledišta njenih žreca) sve druge ideje spram nje mogu stajati u vazalnom odnosu, prilagođene njoj, ideji vodilji, ili mogu jednostavno nestati, odnosno biti bačene na smetlište istorije, u muzej istrošenih i prevaziđenih ideja i njihovih tumačenja, odnosno institucionalizacija. Nema tu mesta nikakvom miroljubivom suživotu, jer moć teži unifikaciji, prvo u rukama elite, pa užeg kruga unutar nje, a naposletku u rukama jednog čoveka. Sve što izlazi iz domena jednog pogleda na svet, utemeljenog na jednoj univerzalnoj ideji, smatraće se izrazom ludila, nestvarnim i neprihvatljivim, u filozofiji pogrešnim, a u politici neprijateljskim.

Objavljena ideja, posebno ona mesijanska i univerzalistička, ima svoj auditorijum, gradi sebi svojstvenu tradiciju, institucije, društvene odnose, fantazmagorične konstrukcije, dogmu, sferu uticaja, dajući tako svoj doprinos opštem nasleđu čovečanstva. Svaka ideja ima tendenciju, oličenu u volji njenih stožera i žreca, inicijatora i proroka, da proširi svoj pečat u kulturi, svoju teritoriju, svoje stado, da se širi po svim parametrima, da sfera njenog uticaja bude što veća, dublja, ako ne i jedina, koja bi potpunim obuhvatanjem neke zajednice, društva ili čitavog čovečanstva završila i zapečatila istoriju. Potpuni trijumf neke ideje, kraj istorije, njenim žrecima donosi potpunu moć, a ideji postvarenje (i izopačenost). Kraj istorije u tom smislu jeste trijumf jedne svetske društvene i kulturne iluzije, iluzije ekonomije, ljudskih potreba, politike, prava i pravde, etike, morala, logike, sintakse, obrazovanja, nauke. Kraj istorije je, na ovaj ili onaj način pobeda i potpuna vlast jednog boga, odnosno univerzalnog, globalnog, kosmičkog boga. Nasuprot tome bogu, postoje potisnuti, zatomljeni bogovi, prognani bogovi, zaboravljeni i prokaženi. Povodom toga, pozovimo u pomoć Ničea: 

„Narod koji još veruje u sebe samog ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on poštuje uslove pomoću kojih je nadmoćan, svoje vrline, - svoje osećanje moći on projektuje u neko biće kojem može da zahvali za svoje unutrašnje zadovoljstvo… kada narod nestaje, kada oseća da konačno opada njegova vera u budućnost, nada u slobodu, kada mu podjarmljivanje kao prva korisnost i vrline podjarmljenih prodiru u svest, tada i njegov bog mora da se, isto tako, preobrazi. Sada on postaje pritvorica, plašljiv, smeran, poziva se na „duševni spokoj“, na odustajanje od mržnje, na blagost, čak na „ljubav“, prema prijatelju i neprijatelju. Stalno morališe, gamiže po šupljini svake privatne vrline, postaje bog za svakog, privatna osoba, kosmopolit… Nekada je on predstavljao jedan narod, snagu naroda, sve ono što je u duši naroda agresivno, i žedno moći: sada je on pak čisto dobri bog… U stvari, nema druge alternative za bogove: ili su volja za moć – i dotle će postojati dok su narodni bogovi – ili pak nemoć na moći – i tada nužno postaju dobri…” Fridrih Niče, Antihrist, paragraf 16. 

Ovo je odličan opis involucije jevrejskog boga u boga hrišćanstva. U paragrafu 25, Niče je konkretniji: 

„U iskonu, pre svega u vreme Kraljeva, i Izrael se odnosio prema svim stvarima ispravno, to jest prirodno. Njegov Jehova bio je izraz svesti o moći, zadovoljstva sa sobom, nade u sebe: od njega se očekivala pobeda i spas, preko njega se uzdalo da priroda pruža ono što je narodu potrebno – pre svega kišu. Jehova je bog Izraela i sledstveno bog pravednosti logika svakog naroda koji je moćan i na tome gradi svoju čistu svest.“

Potpuni trijumf jedne ideje, kraj istorije, ma koliko to naoko izgledalo apsurdno ili smešno, čak i jedna osoba može da spreči ukoliko u sebi gaji neku drugu ideju, čime nadilazi bipolarnost vladajuće perspektive te nagoveštava nastavak istorijskog procesa oličenog u sukobu ideja. Pojava neke druge ideje, makar njen nosilac bila samo jedna osoba, sprečilo bi postvarenje hegemonske izopačene ideje čiji je nosilac čitavo čovečanstvo. Takav odnos infinitivnu brojčanu vrednost,  mnoštvo čovečanstva, postavlja u inferioran položaj spram suprotstavljajuće infinitezimalne perspektive, tj jednog čoveka, čije postojanje kao nosioca drugačije ideje negira transgeneracijske napore i veru velikog broja ljudi. Iz te perspektive jedan je superiorniji od mnoštva. On ima iskustvo ideje dok oni imaju manje-više određenu ili neodređenu projekciju, odnosno ideal. Takođe, on se nalazi u poziciji da razbije, odnosno da načne univerzalističko opšte jedinstvo mnoštva time što će prokrčiti put svojoj ideji. Živa, neinstitucionalizovana ideja, iako percipirana od strane samo jedne osobe, samom tom činjenicom poriče svojevrsni apsolut jedne ideje (koja se u međuvremenu negde zagubila) čije je carstvo beskrajnost miliona i milijardi umova, miliona knjiga, hiljade hramova, mnoštvo žrtava poklonika i protivnika, prošlosti, sadašnjosti... Ali šta je sa budućnošću? Ključeve kapija budućnosti u svojim rukama drži onaj ko neguje neku drugačiju ideju.

Izlazak neke ideje iz domena percipiranja i tumačenja pojedinca, njena objava, povlači za sobom, u slučaju njenog uspešnog društvenog prihvatanja, institucionalizaciju, čime ideja (odnosno njen socijalnopsihološki derivat) podleže zakonitostima dekadencije. Ideja proizašla iz uma koji ju je prvobitno odnegovao, prihvaćena od drugih, više nije ista. U drugim umovima ona ima drugačiji smisao, drugačiji značaj, zato što nije deo iskustva drugih ljudi. Ukoliko bi više ljudi delilo istu ideju, tj. imalo isto iskustvo, te ukoliko bi iznašli načina da do tog iskustva dovedu i neke druge ljude, bez da čitavu stvar mistifikuju i profanizuju, to bi u dovoljnoj meri bio preduslov za napredak njihovog kulta, a što bi dovelo do značajnog smanjenja učinka dekadencijskih sila na ljudsko preduzeće pokrenuto datom idejom. Svaki prozelitizam i svako institucionalno širenje neke ideje, ma koliko to ekonomski, politički ili ideološki bilo delotvorno, u suštini je pogrešno, degenerativno, dekadentno, s obzirom da je reč o jednom sekularnom procesu, a u ime vere i njene metafizičke ideje. Takvo delovanje spada u domen politike. Svaki javni nastup, svako propagiranje jeste deo opsežnog političkog arsenala. Politička hidra učinila je tragičnom sudbinu preduzeća velikih inicijatora istorije, verskih genija, filozofa, heroja, proroka i pionira.

Čovečanstvo se našlo tragično zapleteno u mreže istorijskih, institucionalnih i političkih posledica idejnih vizija koje su iznedrili mnogi inicijatori. Geniji i njihove prateće nuspojave, čine glavne motore istorijskih procesa koji sve brže jure ka kraju istorije, ka utopiji, ka ostvarenju projekta, ka katastrofi. Zar nije praktičnije projektovati veštački kraj istorije, veštačku katastrofu (koja jeste katastrofa, ali sa zadrškom), nego se iznenada suočiti sa pravim krajem istorije koji nam neće ostaviti mnogo alternativa? Pristajanje uz neku ideju podrazumeva i spremnost onoga ko to čini, za preuzimanjem određene odgovornosti za posledice tog izbora. To samo navodi na oprez prilikom susretanja sa nekim simbolom, iskazom, sistemom iskaza, ili sa određenim pogledom na svet. Mi nikada ne možemo biti sigurni u krajnje posledice naših izbora. Možemo samo da verujemo u naše odluke i da u tu veru bude uložen naš goli život. To znači da svaka odluka košta života, bilo u slučaju da je ispravna ili ne. Isto tako u svakoj ideji, ma koliko nam ona delovala prijemčivo, čuči potencijal za nastavak i razvoj čitavog jednog „fašizma“.