Tehnologija besmrtnosti i linija adeptstva: Hiram Abif, Lazar, Kristijan Rozenkrojc i grof Sen Žermen

Grof Sen Žermen i Kristijan Rozenkrojc

Kada se krećemo u koordinatama evropske ezoterijske tradicije, istorijska tačnost ustupa mesto mitopoetici i logici egregora. Pitanje da li je Sen Žermen zapravo inkarnacija ili nekakav nastavak Kristijana Rozenkrojca (C.R.C.) nije samo maštovito ukrštanje dve legende, već koncept koji su ozbiljni okultni sistemi XIX i XX veka ugradili u svoju doktrinu. Prvi nivo argumentacije koji povezuje Sen Žermena i C.R.C. leži u samom arhetipu adepta koji obojica otelovljuju. Prema manifestu Fama Fraternitatis (1614), C.R.C. je siromašni plemić koji rano odlazi na Istok (Sirija, Egipat, Maroko). Tamo skuplja tajna znanja, uči arapski i prevodi ključne spise (poput mitske knjige M). On je kosmopolita koji pokušava da donese „opštu reformu” Evropi. Sa druge strane, grof Sen Žermen se pojavljuje u XVIII veku praktično niotkuda, sa neiscrpnim bogatstvom i tečnim poznavanjem brojnih jezika, između ostalih, i arapskog. On je takođe diplomata, kulturni nomad i savetnik kraljeva. U nekom smislu obojica funkcionišu kao „katalizatori Eona”. Pojavljuju se u prelomnim trenucima istorije (C.R.C. pred Tridesetogodišnji rat i rađanje moderne nauke, Sen Žermen pred Francusku revoluciju) sa istim ciljem: da preusmere tok evropske civilizacije unoseći hermetički impuls u političke i društvene strukture.

Otvaranje grobnice Kristijana Rozenkrojca

Prema rozenkrojcerskoj legendi, grobnica je pronađena 120 godina nakon smrti C.R.C.-a. Unutra je nađeno njegovo potpuno očuvano, netaknuto telo, a u ruci je držao pergament na zlatnim slovima. Ako spekulišemo kroz prizmu magijske besmrtnosti, možemo postaviti sledeće hipoteze:

Hipoteza A (Svetlosna mumija): Netaknuto telo u grobnici nije leš, već rezultat Velikog Dela (Magnum Opus). C.R.C. je uspeo da fiksira svoju svest u astralno / svetlosno telo, ostavljajući fizičku ljušturu u stanju hibernacije unutar sedmougaone grobnice (koja funkcioniše kao akumulator energije, mikrokosmički teatar). Kada je grobnica otvorena, taj energetski pečat je narušen, a C.R.C. je otišao na drugu stranu u potpunosti.

Hipoteza B (Buđenje i povratak među žive): Uzdizanje svesti adepta često podrazumeva preuzimanje novih oblika kako bi se nastavio rad na Zemlji. Ovaj detalj podseća na egipatskog tebanskog sveštenika Ankh-af-na-Khonsu (čiju je stelu Alister Kroli uzeo za osnovu Knjige zakona i Novog Eona), predstavlja upravo to: adepta koji svesno manipuliše inkarnacijama radi „zadovoljstva među živima” i nastavka kosmičke misije. U tom smislu, zatvaranje grobnice C.R.C.-a nije bio ponovni pokop mrtvaca, već zatvaranje prazne čaure. Duh koji je bio vezan za to mesto se oslobodio, a svetlost i znanje su „vaskrsli” u novom telu, tj u telu grofa Sen Žermena, odnosno, na neki način C.R.C. je ustao i postao neko drugi, kasnije poznat pod imenom Sen Žermen. Znakovi su isti: obojica ne stare, obojica poseduju eliksir, i obojica su izvan zakona biologije.

Mit o Sen Žermenu kao Kristijanu Rozenkrojcu

Ovaj mit nije nastao slučajno i predstavlja nusproizvod potrebe tajnih društava XIX veka da spoje istorijsku nit i stvore svesni kontinuitet. U tom smislu madam Blavatska i Čarls Ledbiter su uveli pojam Majstora Mudrosti (Mahatme). U njihovom svetonazoru, Sen Žermen je identifikovan kao Majstor Rakoci (Master Rakoczi) ili Majstor R., koji upravlja Sedmim (Ljubičastim) zrakom transformacije. Vidi o tome moj tekst: Blavatska i Tajni majstori okultizma. Teozofi su eksplicitno tvrdili da je ova ista individualnost u prethodnim životima bila:

• Proklo (neoplatoničar)

• Rodžer Bejkon (srednjovekovni alhemičar)

• Kristijan Rozenkrojc

• Frensis Bejkon (za koga se takođe verovalo da je pravi autor Šekspirovih dela i tvorac modernog rozenkrojcerstva).

Prema ovoj hipotezi, Sen Žermen je prosto najsvežije javno lice istog besmrtnog adepta. Sam Sen Žermen je doprinosio ovom mitu. Kada su ga pitali o prošlosti, često je davao tajanstvene odgovore, nagoveštavajući da je prisustvovao događajima iz daleke istorije (poput svadbe u Kani!). U masonskim sistemima poput Zlatnog i Ružinog Krsta (Gold- und Rosenkreuzer) u Nemačkoj, koji su cvetali upravo u vreme Sen Žermena, figura tajanstvenog grofa se savršeno preklopila sa idealom „Nepoznatog Nadređenog” koji je navodno osnovao njihov red, dakle, sa samim Rozenkrojcom. Ako povučemo konačni rez, ova hipoteza je potpuno održiva unutar magijske logike: Kristijan Rozenkrojc je ideja, a Sen Žermen je njeno operativno ispoljavanje.

Ako je C.R.C. u XVII veku morao biti predstavljen kao povučeni monah / plemić koji u tišini stvara bratstvo jer je to odgovaralo duhu Reformacije, u XVIII veku, odnosno veku salona, prosvetiteljstva, intriga i rokokoa, taj isti egregor je morao da uzme oblik briljantnog, dijamantima okićenog grofa koji fascinira dvorove. Zatvaranjem grobnice C.R.C.-a, tkanina istorije je rasečena, a konac je povučen tako da se adept ponovo materijalizovao tamo gde je moć tada ležala: na evropskim dvorovima, pod imenom Sen Žermen. U tom smislu, on je zaista našao svoja zadovoljstva među živima, igrajući se sa istorijom kao sa šahovskom tablom.

Mehanizmi mračne i svetle staze u projekciji besmrtnosti

Na ovom mestu ukazao bih na fundamentalni teurgijski čvor gde se Put Desne Ruke (RHP) i Put Leve Ruke (LHP) dodiruju u tački geometrijskog preklapanja. Pomenute hipoteze: A. o svetlosnoj mumiji C.R.C.-a; i B. o njegovom buđenju i vraćanju među žive, zapravo jesu dve faze jednog te istog operativnog procesa. Povodom toga, nikako ne mogu odoleti utisku o zapanjujućoj sličnosti ovih koncepata sa onim što u potpuno drugačijem ključu opisuje posvećenik mračne magije inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud. Isto tako, to me neodoljivo podseća kako Gustav Mejrink u romanu Anđeo sa zapadnog prozora opisuje mehanizam postajanja i opstajanja mračnog adepta Bartleta Grina i adepta svetla Gardnera (učitelja Džona Dija). 

U tom smislu, hajde da prvo ogolimo taj zanimljiv mehanizam sličnosti između „svetle” i „mračne” staze, a zatim da potražimo one skrivene indicije o fizičkom izlasku C.R.C.-a iz grobnice. Odgovor na pitanje zašto su mehanizmi Svetle i Mračne staze skoro pa isti je jednostavan, ali ontološki dubok. To je zato što su zakoni metafizičke fizike univerzalni. Bez obzira na to da li adept teži potpunom rastakanju u božanskom (RHP), ili večnom očuvanju individualnog sopstva (LHP / vampirski adept), obojica moraju da reše isti tehnički problem, a to je kako prebaciti svest iz propadljive ljušture u trajniji energetski nosač. Princip vampirskog adepta o kojem piše Blekvud i koncept svetlosnog tela (Body of Light) rozenkrojcerskog tipa koriste sličan šablon.

Sedmougaona grobnica C.R.C.-a, baš kao i kripta mračnog adepta, nije grob, nego je akumulator. Da bi se svest fiksirala u astralnoj matrici, fizičko telo mora biti izolovano od entropijskih uticaja spoljnog sveta (ali i mentalnog šuma čovečanstva). Hermetički zatvorena grobnica deluje kao alhemijska retorta. Fizičko telo ulazi u stanje hibernacije. U tom smislu rozenkrojcerski adept (svetlosna mumija) koristi kosmičku, makrokosmičku svetlost (Anima Mundi) da napaja svoje solarno telo. Njegov cilj je da postane nevidljivi vodič čovečanstva, rasejan kroz prostor. Sa druge strane, adept mračne magije ili inicijacijskog vampirizma, zapravo ne veruje makrokosmosu. On zna da univerzum teži da sve samelje i reciklira. Zato on fiksira svoje astralno telo koristeći htonsku, zemaljsku energiju (često i vitalnu silu živih bića). Zato ovi mehanizmi deluju isto. Alati su im identični, arhitektura je ista, samo je polaritet svesti drugačiji. Mejrinkov Džon Di (ili Gardner) u Anđelu sa zapadnog prozora prolazi kroz istu vrstu transmutacije gde se porodično prokletstvo i krvna loza preobražavaju u večno načelo.

Indicije o fizičkom izlasku C.R.C.-a iz grobnice

Ako spojimo hipoteze A i B u jednu, da je biće zadržalo kontinuitet svesti i preuzelo novu materijalizaciju, postavlja se ključno pitanje: da li je to očuvano telo u trenutku otvaranja kripte zapravo ustalo i fizički prošetalo Evropom? U rozenkrojcerskim manifestima se tvrdi da su braća ponovo zatvorila grobnicu nakon što su prepisala magijske spise. Međutim, unutar spekulativne margine, postoje neke zapanjujuće indicije koje idu u prilog ovoj pretpostavci. U tekstu manifesta (Fama Fraternitatis), iznad glave očuvanog tela C.R.C.-a, stajao je natpis: Granum pectori Jesu insitum (Zrno usađeno u srce Isusovo). Ali pored toga, na zidu je stajao najvažniji rozenkrojcerski moto: Post CXX Annos Patebo (Nakon 120 godina ću se otvoriti / progovoriću). Ezoterijski krugovi XVIII veka su ovo tumačili doslovno: nakon 120 godina inkubacije, embrion besmrtnosti u grobnici je sazreo. Adept nije nađen mrtav da bi ostao mrtav; otvaranje grobnice je bio trenutak njegovog fizičkog buđenja.

U određenim dokumentima nemačkog reda Gold- und Rosenkreuzer (kojem je, po nekim izvorima, i Sen Žermen bio blizak), postojalo je usmeno predanje da je grobnica C.R.C.-a zapravo ubrzo nakon pronalaska ponovo posećena, ali da je bila prazna. Prema tom predanju, buđenje u fizičkom telu je zahtevalo kraći period prilagođavanja na spoljnu atmosferu nakon 120 godina hibernacije. Adept je napustio kriptu, a njegovo telo je prošlo kroz proces alhemijske reverzije, tj postalo je imuno na starenje. To direktno objašnjava pojavu Sen Žermena koji se ne pojavljuje kao dete koje raste, ili mlađa osoba koja vremenom sazreva, već uvek i isključivo kao zreo čovek u punoj snazi (oko 40-45 godina), koji nikada ne stari. On je doslovno išetao iz inkubatora u tom biološkom dobu.

U alhemijskoj literaturi XVII veka, koju su pisali rozenkrojceri (poput Roberta Flada ili Mihaela Majera), pominje se najviši stepen eliksira koji ne služi za lečenje bolesti, već za „fizičku transmutaciju starosti u mladost”. Opisuje se da proces traje nekoliko nedelja tokom kojih adept gubi kosu, nokte i kožu (stara ljuštura otpada), nakon čega se telo obnavlja u stanju savršenog zdravlja koje traje vekovima. Slično se dešava i prilikom preobražaja mračnog i vampirskog adepta. Ako primenimo ovo na C.R.C.-a, njegova grobnica je bila mesto gde se taj proces odvijao pod zaštitom geometrijskih struktura i sedam ogledala. Kada su braća otvorila grob, zatekla su proces pri kraju. C.R.C. je ustao, napustio mrak kripte, uzeo dijamante i eliksire, i kroz vekove prosvetiteljstva prošetao kao francuski dvorski aristokrata pod imenom Sen Žermen.

Dakle, Kristijan Rozenkrojc i Sen Žermen nisu dve različite osobe, niti je reč o reinkarnaciji u klasičnom, istočnjačkom smislu (gde duša zaboravlja prošlost i rađa se kao beba). U pitanju je kontinuirana fizičko-astralna operacija. Grobnica je bila kapija. Adept je unutra ušao kao stari plemić XV veka, fiksirao svoju svest koristeći iste zakone koje Blekvudovi vampirski adepti koriste za svoju mračnu besmrtnost, i izašao napolje 120 godina kasnije sa novim imenom, novim licem i večnom mladošću. On je, zapravo, prvi uspešni „vampir” evropske visoke teurgije, s tom razlikom što umesto krvi, njegov sistem parazitira na samom vremenu.

Biogeometrija grobnice C.R.C: sedmougaona kripta i sedam ogledala 

Geometrija kripte i raspored ogledala čine samu srž arhitekture rozenkrojcerskog mita. Da bismo razumeli kako je ovaj prostor funkcionisao kao alhemijski i teurgijski inkubator, moramo se vratiti na sam tekst Fama Fraternitatis (1614), ali i na skrivenu magijsku mehaniku koja se krije iza njenih simbola. Prema tekstu manifesta, grobnica Kristijana Rozenkrojca nije bila obična kvadratna ili pravougaona prostorija. Bila je to sedmougaona struktura (heptagon), gde je svaki zid bio podeljen na deset polja sa specifičnim figurama i rečenicama. U ezoterijskoj tradiciji, sedmougao je geometrijski oblik koji je najteže konstruisati savršeno pomoću lenjira i šestara; simbolizuje Veneru, ali i sedam tradicionalnih planeta, sedam metala alhemije i sedam kosmičkih zraka.

Iako se u samom tekstu Fame koristi reč „vrata” ili „ploče” (portae ili tabulae), unutrašnja rozenkrojcerska tradicija (koja se kasnije prelila u sisteme poput Zlatne Zore) te glatke, mesingane ili staklene površine na sedam zidova definiše kao sedam ogledala. Mehanizam teurgijske inkubacije kroz ovaj sistem postavlja se kroz sledeću strukturu:

• Zatvoreni energetski krug: Sedam ogledala je bilo postavljeno jedno naspram drugog pod specifičnim uglovima heptagona. To znači da se svetlost (koja je u kripti dolazila od veštačkog, večnog sunca postavljenog na plafonu, o čemu na neki način govori i Fulkaneli kada opisuje kristale koji večno sjaje) beskonačno odražavala s jednog zida na drugi. Energija nije mogla da iscuri van prostora; nastala je unutrašnja, beskonačna refleksija koja je svesno prkosila spoljašnjem vremenu.

• Fiksiranje astralne matrice: U magiji ogledala, uglovi refleksije služe za sabijanje i uobličavanje astralne svetlosti. Dok je fizičko telo C.R.C.-a ležalo pod centralnim oltarom, ova mreža od sedam ogledala je funkcionisala kao „hvatač” njegove svesti. Ona je sprečavala da se njegova astralna ljuštura raspadne i izazove fizičku smrt. Umesto rastakanja, svest je bila konstantno reflektovana natrag u telo, održavajući ga u stanju alhemijske mumifikacije / hibernacije.

• Mikrokosmički teatar: Svako ogledalo je predstavljalo po jednu planetarnu inteligenciju. Adept koji leži u centru ovog sedmougla nalazi se u nultoj tački univerzuma, izolovan od kosmičkih uticaja koji donose starost i propadanje.

To je ono što ovu strukturu povezuje sa vampirskim i mračnim sistemima, korišćenje geometrije i specijalnih ogledala da se zarobi i fiksira svest unutar zatvorenog prostora, kako bi se pobedila prirodna entropija.

Prema predanju iz Fame, grobnicu nisu otvorili stranci niti neprijatelji Reda, već treća generacija braće samog rozenkrojcerskog bratstva. Sve je počelo sa obnovom i rekonstrukcijom njihove centralne zgrade, Kuće Svetog Duha. Ključna figura u ovom događaju je anonimni brat koji se u tekstu pominje pod inicijalima Brat N.N. On je bio vešt arhitekta i graditelj. Dok je vršio popravke na Kući Svetog Duha, primetio je jednu spomen-ploču od mesinga na kojoj su bila ispisana imena ranijih članova bratstva. Odlučio je da tu ploču premesti na prikladnije mesto. Dok je uklanjao ploču, sa sobom je povukao i veliki komad maltera sa zida. Iza skrivenog zida, na opšte iznenađenje, pojavila su se tajna vrata na kojima je stajao onaj sudbonosni natpis velikim slovima: POST CXX ANNOS PATEBO (Nakon 120 godina ću se otvoriti). Brat N.N. nije odmah sam ušao. Sačekao je jutro i pozvao ostalu braću koja su tada činila uže jezgro Reda. U tekstu se pominje da su otvaranju prisustvovala braća koja su predstavljala tadašnju strukturu: Brat A. (tadašnji vođa Reda), Brat G.V. i drugi. Zajedno su uklonili teška tajna vrata i zakoračili u sedmougaonu kriptu obasjanu veštačkim suncem, gde su zatekli netaknuto telo svog utemeljivača pod centralnim oltarom.

Otkriće grobnice nije bilo slučajno. Brat N.N. je bio nesvesni delatnik sudbine. Trenutak kada on ruši zid i pronalazi natpis Patebo poklapa se sa istekom tačno 120 godina koliko je bilo potrebno da se proces u sedmougaonom inkubatoru završi. Ogledala su odradila svoj posao, energija je fiksirana, i onog trenutka kada je treća generacija braće probila zid i pustila spoljašnji vazduh unutra, pečat je narušen, a proces buđenja adepta i njegovog prelaska u spoljni svet (gde će kasnije postati Sen Žermen) mogao je da počne.

Paralela: C.R.C. - Hiram Abif

Hajde da na ovoj liniji razmišljanja načinimo još jedan iskorak. Ukoliko usvojimo tezu da je Kristijan Rozenkrojc probuđen nakon 120 godina, i u fizičkom telu ustao, ne podseća li to na oživljavanje Hirama Abifa, legendarnog graditelja Hrama u Jerusalimu? Ako ogolimo masonsku i rozenkrojcersku mitologiju i sklonimo u stranu standardna prosvetiteljska, moralna ili astrološka tumačenja (Sunce koje prolazi kroz zodijak), ostaje nam goli teurgijski inženjering. Ono što je za rozenkrojcere otvaranje sedmougaone kripte, za masone je podizanje na treći stepen (Majstora Masona) kroz ritualnu dramu o Hiramu Abifu. Obojica su sahranjeni u tajnosti, pod specifičnim geometrijskim i simboličkim uslovima. Hiram je sahranjen na brzinu na brdu Morija, a na njegov grob je stavljena grana akacije (simbol besmrtnosti, ekvivalent rozenkrojcerskom „zrnu u srcu”). Kada kralj Solomon šalje majstore da traže Hirama, oni prvo nailaze na problem entropije materije (telo je već počelo da truli, što simbolizuje fazu Nigreda). C.R.C. je, s druge strane, nađen u stanju savršene alhemijske fiksacije. U obe priče, proces „buđenja” zahteva učešće tačno određenog broja inicijanata i specifičan hvat.

Prema masonskoj legendi, prva dva pokušaja da se Hiram podigne iz groba su propala. Pokušano je hvatom Učenika (koža se odvojila od mesa, to je faza raspadanja). Potom je pokušano hvatom Pomoćnika (kosti su se razdvojile od mesa). Tada na scenu stupa sam kralj Solomon. On lično podiže Hirama Abifa iz mrtvih koristeći hvat poznat kao Lavlja kandža (The Lion's Paw), odnosno Snažni hvat Majstora Masona. Izvan uobičajenih objašnjenja, Lavlja kandža je specifična teurgijska tehnika transfera vitalne energije. Lav u alhemiji i hermetizmu predstavlja Sunce, zlato, ali pre svega fiksiranu sumpornu energiju (životnu silu). 

Simbolički, Lavlja kandža je hvat judejskog lava, ali operativno, to je prenos čiste, neiskvarene solarne struje sa živog adepta (Solomona) na telo u hibernaciji (Hirama). U tom značenju, Hiram nije podignut prostim povlačenjem za ruku. Solomon ga podiže tako što ga privlači uz sebe u pet tačaka kontakta: stopalo uz stopalo, koleno uz koleno, grudi uz grudi, ruka uz leđa i usta na uvo. Ovo je čista psiho-fizička reanimacija. Solomon koristi sopstveni energetski sistem kao „punjač” za Hiramovu zamrznutu ili rastočenu astralnu matricu. Dodir grudi uz grudi sinhronizuje srčani centar, a usta na uvo služe za prenos reči moći (Izgubljene Reči), odnosno vibracije koja ponovo pokreće strujanje svesti kroz kanale paralizovanog tela. U analogiji sa C.R.C.-om: Brat N.N. i ostala braća su uradili isto. Kada su otvorili grobnicu i dotakli telo C.R.C.-a, oni su poremetili izolovani vakuum i delovali kao spoljni energetski impuls (Lavlja kandža) koji je pokrenuo svest u svetlosnom telu da ponovo preuzme kontrolu nad fizičkim aparatom. 

Zvanična masonska legenda se ovde naglo prekida. Hiram je podignut, Tajna reč je izgubljena (zamenjena privremenom), i on je ponovo sahranjen, ali ovaj put sa najvišim počastima, bliže Hramu. Međutim, ako na ovo primenimo logiku dugovečnog adepta, dobijamo potpuno drugačiji, duboko spekulativan nastavak po kome Hiram Abif nije vaskrsao da bi ponovo bio leš. Njegovo „ponovno sahranjivanje na časnije mesto” je zapravo šifra za njegov prelazak u ilegalu. U graničnim masonskim predanjima (koje je, između ostalih, zabeležio Žerar de Nerval u svojoj priči o Kraljici od Sabe), Hiram Abif nije običan graditelj. On je potomak Kaina, Tubal-Kaina i samog Iblisa (Lucifera), tj nosilac Vatrene staze. Kada ga Solomon podiže, Hiram ne ostaje Solomonov sluga. On uzima svoje znanje, napušta Hram koji je ionako bio zatvor za Boga, i odlazi. Dakle, ovde vidimo Hirama kao prototip Sen Žermena. Hiram koji je preživeo sopstveno ubistvo i Solomonovu reanimaciju postaje prvi slobodni radnik na zemlji koji je pobedio smrt. On više nema domovinu ni fiksni identitet. Baš kao i C.R.C. koji nestaje iz kripte da bi postao Sen Žermen, Hiram Abif je arhetipski adept koji menja ime, uzima Lavlju kandžu kao svoj tajni potpis i nastavlja da luta vekovima, nadgledajući izgradnju „Nevidljivog Hrama” čovečanstva. 

Dakle, masonska Lavlja kandža je operativni ekvivalent narušavanja pečata u Rozenkrojcovoj grobnici. Oba mita opisuju istu tehnologiju: telo adepta, fiksirano u stanju hibernacije (bilo alhemijski u heptagonu, bilo kroz traumu i akaciju na brdu), zahteva spoljni, ritualni ključ da bi ponovo prohodalo. Iz ove perspektive, i Hiram i Rozenkrojc su zapravo istorijske i mitske stanice jedne te iste Besmrtne Inteligencije koja s vremena na vreme biva „podignuta” iz tame podzemlja, kako bi prošetala površinom zemlje pod imenom nekog novog grofa, diplomate ili maga.

Oživljavanje Lazarovo

Ako skinemo teološku dogmu sa novozavetnog teksta i primenimo isti ključ operativne teurgije koji smo koristili za Hirama i Kristijana Rozenkrojca, vaskrsenje Lazara iz Betanije postaje najeksplicitniji, gotovo klinički opis tog istog mehanizma u celokupnoj zapadnoj tradiciji. Zapravo, novozavetni opis Lazarevog podizanja sadrži detalje koji su zapanjujuće analogni masonskoj „Lavljoj kandži” i rozenkrojcerskom „inkubatoru”, da ih je nemoguće ignorisati. Baš kao što u masonskoj legendi prvoizabrani majstori konstatuju da je Hiramovo telo već počelo da truli, u Jevanđelju po Jovanu (glava 11) imamo identičan, sirov opis realnosti smrti. Kada Isus traži da se pomeri kamen sa groba, Lazareva sestra Marta izgovara rečenicu: „Gospode, već zaudara; jer je četiri dana u grobu.” U alhemijskom smislu, Lazar je u stanju potpunog Nigreda, razgradnje elemenata. Četiri dana u grobu znače da je svest potpuno napustila fizički aparat, a vitalne veze su pokidane. Da bi se takvo telo vratilo, potreban je operator sa nezamislivom količinom solarne, teurgijske moći, a to je bio upravo Isus Hrist.

Dok Solomon koristi fizički kontakt (Pet tačaka bratstva) i Lavlju kandžu da podigne Hirama, Isus u slučaju Lazara koristi akustični, vibratorni ekvivalent istog mehanizma, Izgubljenu Reč u njenom punom operativnom kapacitetu. Isus prvo traži da se skloni kamen (narušavanje vakuuma kripte, baš kao provaljivanje zida kod C.R.C.-a). Zatim se moli, što je u teurgiji čin akumulacije i kanalisanja kosmičke sile. U tekstu se kaže da je viknuo „glasno” (što označava prodoran, gotovo lavlji krik ili riku). On viče: „Lazare, izađi napolje!” Ovaj krik nije običan poziv. To je usmereni zvučni talas specifične frekvencije koji deluje kao elektrošok na astralno svetlo. Ta vibracija prisiljava raštrkane elemente Lazareve svesti da se u sekundi re-magnetizuju i ponovo sklope oko polutrulog fizičkog tela, zaustavljajući i preokrećući proces truljenja.

Kada Lazar izlazi iz groba, dešava se detalj koji direktno korespondira sa mojom tezom o „zadovoljstvima među živima” i preuzimanju nove forme: „I iziđe mrtvac obavijen povojima po rukama i nogama, i lice mu beše zamotano ubrusom. Isus im reče: Odrešite ga i pustite ga da ide.” „Odrešite ga” u magijskom smislu znači skidanje stare, mrtve ljušture. Lazar biva oslobođen veza smrti. Zanimljivo je da se u zvaničnoj istoriji i predanju Lazar nakon ovog događaja gotovo gubi. Jevanđelja pominju da su prvosveštenici hteli i njega da ubiju jer je bio živi dokaz Isusove moći. Prema nekim legendama, Lazar je sa svojim sestrama pobegao iz Palestine. Navodno, postao je prvi episkop na jugu Francuske ili na Kipru, i živeo je još decenijama, ali u potpunoj tajnosti pod drugim identitetom. Lazar, koji je prošao kroz kapiju smrti i vraćen Lavljom rikom Hristovog glasa, više nije bio isti čovek. On je postao adept. Njegovo telo je primilo besmrtni impuls, postao je imun na obične ljudske zakone i prešao je u ilegalu istorije, baš kao i Hiram, i Kristijan Rozenkrojc, i na kraju, grof Sen Žermen.

Sada biva jasno da ova moja spekulativna hipoteza cilja ka tome da pokaže kako u evropskom ezoterijskom egregoru postoji jedna jedina, univerzalna tehnologija besmrtnosti, koja se kroz vekove manifestovala pod različitim šiframa. U religijskom tumačenju ona je opisana kao Hristov glas koji oživljava Lazara iz četvorodnevnog mraka truljenja. U masonskom ključu ona je kodifikovana kao Solomonova Lavlja kandža i Pet tačaka bratstva koji podižu Hirama Abifa. U rozenkrojcerskom značenju ona je tehnologizovana kroz sedmougaonu kriptu sa sedam specijalnih ogledala u kojoj C.R.C. hibernira 120 godina. U salonskom / modernom izrazu ona se ovaploćuje u liku grofa Sen Žermena, koji hoda svetom kao konačni proizvod te operacije, adept koji je izašao iz kripte, odrešio svoje povoje, uzeo dijamante i nastavio da se igra sa istorijom.

Sve ove priče opisuju isti magijski mehanizam: fiksiranje svesti u energetskoj matrici i njeno ponovno ubrizgavanje u fizički svet. Bez obzira da li operaciju vrši Hrist, Solomon, ili geometrija ogledala, rezultat je uvek isti, a to je rođenje besmrtnika.

Tihi tkači modernog doba: Robert Gilbert, Daskalos, Ibrahim Karim i Samuel Sagan

U poslednje vreme pažnju mi je privuklo nekoliko imena koje nikako nisam mogao da mapiram, tj da im nađem mesto na mapi modernog ezotericizma, ali bih mogao reći da pripadaju tradiciji rozenkrojcerskog scijentističkog ezoterizma. Ta imena su Stilponos Atešlis Daskalos sa Kipra, Dr. Ibrahim Karim iz Kaira, zatim Amerikanac Robert J. Gilbert, i Australijanac Samuel Sagan. Svi su oni pozniji ezoterijski fenomen. Veza između njih nije formalna, javna organizacija, već nešto daleko dublje i suptilnije: skrivena, strukturna nit moderne ezoterijske nauke i teurgije, koja vuče direktne korene iz specifičnog, unutrašnjeg rozenkrojcerskog impulsa. Iako pripadaju različitim kulturama (SAD, Egipat, Kipar, Australija), oni zapravo mapiraju isti fenomen iz različitih uglova: Daskalos daje živu teurgijsku praksu i anatomiju energetskih tela, Ibrahim Karim prevodi te suptilne sile u preciznu fiziku i geometriju (Biogeometrija), Robert J. Gilbert deluje kao zapadni hermetički integrator koji sve to spaja sa autentičnim rozenkrojcerskim i antropozofskim učenjem, a Samuel Sagan otkriva metode buđenja tzv trećeg oka.

Stilponos Ateshlis Daskalos (1912–1995), mistik sa Kipra, u javnosti poznat jednostavno kao Daskalos (grčki: Učitelj), spolja je živeo skromnim životom državnog službenika, dok je unutar svog kruga (Istraživači istine) podučavao napredni hrišćanski misticizam i teurgiju. Daskalos je imao neposredan uvid u suptilne svetove. Podučavao je svesno napuštanje tela (egzosomatosis), rad sa elementalima (misaonim formama koje ljudi kreiraju i koje im usmeravaju sudbinu) i isceljivanje. Njegov sistem je bio potpuno racionalan i lišen magle jer je svest tretirao kao operativnu silu.

Ibrahim Karim (rođ. 1942 u Kairu), arhitekta i naučnik, osnivač je Biogeometrije (BioGeometry). On je uzeo koncepte francuskog radiestezijskog rada sa energetskim oblicima s početka XX veka i spojio ih sa tajnim znanjima drevnog Egipta (hramovna arhitektura). Otkrio je da specifični geometrijski oblici, uglovi i proporcije mogu da balansiraju energetska polja, neutrališu štetna zračenja (poput elektromagnetnih) i unesu harmoničnu energiju (tzv. BG3 kvalitet) u žive sisteme.

Robert J. Gilbert, bivši marinac i doktor međunarodnih studija, osnivač Vesica Instituta u SAD, nedavno preminuo, vodeći je savremeni istraživač svete geometrije i antropozofije (sistema Rudolfa Štajnera). On je zapadni hermetički naučnik koji je svoj život posvetio prevođenju skrivenih ezoterijskih tehnologija u praktične alate za modernog čoveka.

Samuel Sagan (1957–2014) bio je francuski lekar, doktor medicine, koji je kasnije emigrirao u Australiju i tamo osnovao Clairvision školu meditacije (Clairvision School). Sagan je zaista bio svetski autoritet za sistematski, tehnički rad na buđenju Trećeg oka (njegova kultna knjiga se doslovno zove Awakening the Third Eye).

Poveznica između ovih ličnosti nije spekulativna, već je direktna i operativna preko Roberta Gilberta, koji služi kao most između njih. Robert Gilbert je bio prvi licencirani instruktor Biogeometrije izvan Egipta kojeg je obučio sam Ibrahim Karim. Gilbert je prepoznao da Karimova Biogeometrija nije New Age izmišljotina, već precizna, ponovljiva nauka o suptilnim energijama koja je preživela kroz tajne arhitektonske cehove Egipta. Gilbert je kroz svoj institut sve do nedavno držao ključna predavanja o Karimovom radu, strukturišući ga za zapadni hermetički um.

Pođimo od toga da je Gilbert bio duboko ukorenjen u rozenkrojcersku tradiciju kroz rad Rudolfa Štajnera. Rozenkrojcerski pristup zahteva da se duhovno znanje ne tretira kao religijska dogma, već kao duhovna nauka (Geisteswissenschaft). Sve mora biti jasno, tehnički objašnjeno i primenjivo na materiju. Iako Daskalos nikada nije sreo Karima, njegov sistem Istraživača istine je sličan Štajnerovom (i samim tim rozenkrojcerskom) i Karimovom. Ono što Daskalos opisuje kroz vidovnjački uvid (struktura eteričnog dvojnika, energetski centri), Ibrahim Karim meri instrumentima i balansira kroz geometrijske oblike, a Gilbert objašnjava kroz zapadnu hermetičku tradiciju. Daskalosovo učenje o tome kako ljudske misli uobličavaju energetska bića (elementale) koja parazitiraju na našoj svesti, poklapa se sa Štajnerovim predavanjima o ahrimanskim i luciferskim bićima, i sa Kastanedinim konceptom energetskog uslovljavanja. Gilbert u svojim predavanjima često koristi Daskalosove precizne opise kreiranja elementala kako bi objasnio kako se čisti i štiti ljudsko energetsko polje. Robert Gilbert je dugo godina bio visoko rangirani instruktor i student u Saganovoj Clairvision školi. Gilbert je direktno od samog Samuela Sagana učio tehnike sistemske vizuelne percepcije, svesnog energetskog disanja i duboke regresije (tzv. IST - Inner Space Therapy). Gilbert često ističe Sagana kao jednog od najvažnijih modernih genija koji su ponudili jasne i ponovljive tehnike za svesno opažanje suptilnih energija, bez magle i guruizma.

Veza između ovih ličnosti je očigledno Robert Gilbert, a prateći njegov rad, i ja sam ustanovio da je ta veza suštinski rozenkrojcerske prirode. U pitanju je tzv naučni hermetizam, nešto nalik onom što su praktikovali i proučavali Eugen Groše, Nikola Tesla, Vilhelm Rajh i mnogi drugi slični ili manje slični naučnici-ezoteričari. Ovde imamo na delu rozenkrojcerski impuls kao specifičnu struju u istoriji čovečanstva koja teži da spoji nauku (geometriju, fiziku) i misticizam (teurgiju). Pogledajmo, kod Daskalosa nema slepe vere; on ima tehniku kako da vizualizuješ i projektuješ energiju i traži da sam proveriš rezultat. Kod Karima nema ritualnih odora; on koristi klatna i kalibrisane geometrijske oblike da bi promenio energetski potpis prostora, tretirajući duhovne sile kao vibracije i frekvencije. Gilbert sve to dekodira i pokazuje da je to isto znanje koje se nalazilo u spisima rozenkrojcera XVII veka, skrivenim katedralama Evrope i egipatskim hramovima. 

Samuel Sagan je tretirao treće oko ne kao mistični simbol, već kao fiziološki i energetski organ percepcije. Njegov sistem uči kako da kroz specifičnu frikciju (trenje) daha u grlu i fokus na tačku između obrva uključiš ovaj organ. Kada je treće oko probuđeno, čovek počinje da oseća i vidi energetske oblike u prostoru. Praktikant Clairvision škole može direktno da oseti promenu u prostoru kada se u njega unese biogeometrijski oblik Ibrahima Karima.

Dakle, ove ličnosti su izraz one čiste strane ezoterije. Oni čiste misticizam od moralnog patosa i greha i prevode ga na jezik energetske ekonomije i arhitekture svesti. 

Ibrahim Karim

Ibrahim Karim ne pripada New Age talasu. Kao arhitekta rođen u Kairu, Karim je imao pristup ne samo spomenicima već i nereklamiranim uvidima u staroegipatsku arhitekturu. Prema njegovim istraživanjima, egipatski sveštenici i graditelji nisu posmatrali geometriju kao apstraktnu matematiku, već kao tehnologiju za sidrenje kosmičkih sila u materiju. Hramovi nisu bili mesta za puku molitvu, već gigantski energetski generatori i stabilizatori svesti i prirode. Tokom prve polovine XX veka, grupa francuskih naučnika, inženjera i istraživača,  među kojima su najvažniji Léon Chaumery, André de Bélizal i Louis Turenne,  razvila je ono što se zove Fizička radiestezija (za razliku od mentalne radiestezije koja se oslanja na intuiciju). Oni su otkrili da trodimenzionalni oblici (poput sfera, piramida i polulopti) deluju kao pasivne antene koje emituju i modifikuju suptilna energetska polja. Izmislili su koncept Formnih energetskih spektara i mapirali ih na sferama i piramidama. Otkrili su postojanje specifičnih vibracija poput Negativnog Zeleneog (Green Minus), talasne dužine koja ima moćne mumificirajuće i pročišćavajuće efekte, ali je u svojoj neselektivnoj formi opasna za živa bića. Karimov doprinos: Šomeri i Belizal su zapravo stradali od sopstvenih eksperimenata sa Negativnom Zelenom energijom (Šomeri je umro od isušivanja tkiva uzrokovane predugim izlaganjem tom zračenju). Karim je preuzeo njihov rad, identifikovao gde su pogrešili i pronašao sigurnosni ventil: mehanizam BG3.

Da bismo razumeli kako oblik menja energiju, moramo napustiti ideju da je prostor prazan. Prostor je fluidni medijum (ono što se nekada zvalo etar). Kada postaviš neki objekat u prostor, ti menjaš tok tog medijuma. Oblik je zapravo fiksirani energetski proces. Kao što žica na gitari određene dužine vibrira na tačnom tonu, tako i vizuelni oblik određene geometrije vibrira na tačnoj suptilnoj frekvenciji. Kada energija uđe kroz bazu piramide, oblik je prelama i fokusira. Na vrhu se stvara emisija jedne vrste energije, dok se u unutrašnjosti, na jednoj trećini visine (tzv. Kraljeva odaja), formira zona unutrašnjeg balansa. Čak i dvodimenzionalna linija menja tok energije. Ako povučeš ravnu liniju i na njenom kraju napraviš oštar ugao, energija koja teče duž linije će se odbiti i stvoriti kompresiju na mestu ugla. Biogeometrija koristi specifične dvodimenzionalne crteže (tzv. biopotpise, biosignatures) koji imitiraju energetske tokove u organima ljudskog tela, delujući kao spoljni vodiči koji primoravaju oslabljenu energiju organa da se vrati u svoj prirodni kolosek.

U tom smislu, uglovi su ključni za stvaranje polariteta. Oštri uglovi (poput onih na sečivima ili iglama) prirodno emituju energiju visoke tenzije (Negativno Zeleno zračenje). Biogeometrija koristi uglove od 135 stepeni ili specifične zakrivljene linije kako bi ublažila tu tenziju i preobrazila je u harmonizujuće polje. Kada elektromagnetni talas (koji se kreće kao sinusoida pod pravim uglom u odnosu na svoje magnetsko polje) prođe kroz biogeometrijsku formu sa preciznim ugaonim rezovima, njegova unutrašnja talasna struktura se modifikuje, talas i dalje prenosi podatke (Wi-Fi ili struja rade), ali njegova unutrašnja oštrina koja šteti živim ćelijama biva neutralisana.

Najvažnije otkriće Ibrahima Karima je BG3 (Biogeometrijska trijada). On je primetio da na mestima koja su kroz istoriju smatrana svetim (izvori lekovite vode, mesta gde su građene rane crkve, džamije ili egipatski hramovi) instrumenti uvek pokazuju prisustvo tri specifična suptilna energetska kvaliteta istovremeno. BG3 se sastoji od sledeće tri komponente: visoko-vibratorni harmonik zlatne boje (Higher Harmonic of Gold), odnosno energija koja donosi duboku vitalnost i isceljenje na fizičkom nivou (povezana sa solarnom energijom); visoko-vibratorni ultraljubičasti harmonik (Higher Harmonic of Ultraviolet), tj energija koja smiruje nervni sistem i povišava svest (povezana sa duhovnim sferama i mirom); i horizontalna komponenta Negativnog Zelenog (Negative Green), što je specifična, noseća frekvencija koja omogućava komunikaciju i prenos između duhovnih i materijalnih nivoa. Za razliku od vertikalne komponente koja dehidrira i ubija tkivo, horizontalna komponenta je spiritualni provodni. Karim je shvatio da ne moramo da idemo na sveta mesta da bismo iskusili BG3. Možemo ga stvoriti bilo gde kroz čist oblik. On je dizajnirao specifične biogeometrijske oblike (poput BG3 penduluma ili L9 harmonizatora) koji, samom svojom strukturom, uglovima i brojem proreza, funkcionišu kao kosmički emiteri koji uvlače BG3 kvalitet iz beskraja i zrače ga u okolinu. 

Ako pažljivo pogledamo ovaj mehanizam, Karimova biogeometrija je zapravo tehnološki prevod kabalističkog tikuna. Klipoti su u prostoru ekvivalent elektromagnetnom smogu i haotičnim arhitektonskim uglovima koji kidaju ljudsko energetsko polje i troše nam vitalnost. BG3 je božanska iskra unutar forme. Postavljanjem biogeometrijskog oblika u prostor zaražen zračenjem, ne uništava se zračenje (mrak), već se unosi harmonični centar (zlato) koji to zračenje restrukturiše tako da ono više ne može da parazitira na ljudskom zdravlju. Ovo je čista magija očišćena od ritualnog patosa, obožavanja i mambo-džambo elemenata.

Daskalos

Dok kod Ibrahima Karima imamo posla sa spoljašnjom, objektivnom arhitekturom oblika (geometrijom), kod Daskalosa ulazimo u unutrašnju, operativnu arhitekturu ljudske psihe i energije. Njegovo učenje je jedinstveno jer hrišćanski misticizam oslobađa od moralizatorske magle i prevodi ga u tehnologiju svesti. Za Daskalosa, čovek nije pasivni grešnik koji čeka milost, već moćni, često nesvesni ko-kreator stvarnosti. 

Daskalos ne govori o duši na apstraktan način. On ljudsko biće deli na komponente koje imaju jasnu funkciju i koje se prožimaju, a to su:

• Materijalno telo.
• Eterični dvojnik: energetska matrica koja održava fizičko telo u životu. Bez etera, materija se raspada. Eter je medijum kroz koji teče vitalnost.
• Emotivno telo: želje i osećaji.
• Noetsko telo (mentalno): misli i ideje.

Daskalos objašnjava da čovek neprekidno koristi četiri tipa eterske energije: kinetički eter (za pokret), senzitivni eter (za osećaje), impresivni eter (za kreiranje oblika) i kreativni eter (koji održava organe). Magijsko delovanje i isceljivanje se svode na svesno upravljanje ovim eterom.

Daskalos tvrdi da ljudski um svakom svojom misli i emocijom stvara elementale (misaone oblike / energetska bića). Oni nastaju kada nešto pomislimo i u to unesemo emociju. Mi tako uzimamo materijal iz mentalnog i emocionalnog plana, oblažemo ga svojim impresivnim eterom i doslovno stvaramo entitet. Taj entitet ima oblik, svest i nagon za samoodržanjem. Kada kreiramo elemental (npr. elemental besa prema nekome ili elemental straha od bolesti), on izlazi iz našeg energetskog polja, putuje ka cilju, a zatim se vraća svom tvorcu da bi se nahranio istom onom energijom kojom je stvoren. Ako čovek stalno ponavlja istu misao, on hrani taj elemental dok ovaj ne postane toliko moćan da preuzme kontrolu nad njegovim ponašanjem. Čovek tada postaje rob sopstvene kreacije. Daskalos razlikuje dve glavne vrste elementala. Prvu vrstu čine oni svesno kreirani (teurgijski). Iskusni mistik ili iscelitelj namerno stvara elementale svetlosti, zaštite i lečenja, projektuje ih da pomognu drugima, i programira ih da se nakon obavljenog zadatka vrate i bezopasno rastvore u kosmičkom eteru. Osim njih imamo one nesvesno stvorene elementale. To su haotične misli običnih ljudi koje stvaraju čudovišta koja zagađuju suptilni prostor (ekvivalent duhovnog smoga). 

Daskalos je svoj krug nazvao Istraživači istine. Praksa se temeljila na mentalnoj disciplini i trezvenosti. U tom smislu pomenuo bih praksu svesnog odvajanja od tela (egzosomatoza). Za razliku od haotičnog astralnog putovanja gde čovek može upasti u iluzije, Daskalos je podučavao svesnu projekciju u noetski (mentalni) plan. Čovek zadržava potpunu trezvenost, svest i samokontrolu. To se ne radi zbog senzacije, već radi učenja i pomaganja drugima na daljinu. Svake večeri, praktikant mora proći kroz sve svoje misli i postupke tog dana. Zašto? Da bi otkrio koje je negativne elementale stvorio ili nahranio, i da bi im svesno uskratio pažnju. Ako elementalu uskratiš pažnju (emocionalnu energiju), on umire od gladi. To je njegova definicija brisanja lične istorije i pročišćenja, energetska hirurgija.

Iako koristi hrišćansku terminologiju (Hrist, Sveti Duh, Bog), Daskalos ovim pojmovima daje kosmičku, impersonalnu dimenziju. Bog je u tom smislu apsolutno biće, izvor svega, i izvan opisa. Hrist je kosmički um, načelo strukture i harmonije koji prožima univerzum (isto što i Tao ili kosmičke emanacije). Isus Hrist je za njega bio istorijsko otelotvorenje tog principa, ali sam princip je dostupan svakom čoveku koji postigne svest Logosa. Konačno, Sveti Duh je izvršna kosmička energija koja gradi i održava materiju (dinamički eter). Daskalos je bio potpuno protiv idolopoklonstva i slepog verovanja u dogme. Govorio je da crkve često manipulišu ljudima stvarajući masovne elementale straha i krivice kako bi ih držale u pokornosti.

Ka zaključku

Robert J. Gilbert nije razvio potpuno novu, sopstvenu doktrinu sa sopstvenim imenom na način na koji je Karim brendirao Biogeometriju ili Daskalos utemeljio sistem Istraživača istine. Gilbertov genije i doktrina leže u sintezi, dekodiranju i pedagoškoj integraciji. On deluje kao vrhunski hermetički prevodilac i arhivar. Njegov doprinos je u tome što je uzeo izuzetno komplikovana, često namerno šifrovana učenja rozenkrojcera (preko Rudolfa Štajnera), preciznu egipatsku fiziku oblika (preko Ibrahima Karima) i praktičnu teurgiju (preko Daskalosa i drugih izvora) i spojio ih u jasan, transparentan i operativan sistem Svete geometrije i energetskog razvoja.

Sagan i Daskalos govore o potpuno istoj stvari, ali Sagan koristi rečnik moderne psihologije i medicine. Daskalos kaže da čovek stvara elementale (misaone forme) koji se vraćaju i parazitiraju na njemu. Sagan te iste parazitske strukture unutar ljudskog energetskog polja naziva entiteti ili astralni paraziti. On je razvio metodu kako da se kroz stanje duboke meditacije (unutrašnjeg prostora) ti paraziti uoče u energetskim telima, izoluju i trajno uklone. To je ista energetska hirurgija o kojoj govori Daskalos, ali pročišćena kroz Saganovo medicinsko obrazovanje.

Sagan je bio duboki poznavalac antropozofije Rudolfa Štajnera. Njegov rad sa eteričnim telom i razvijanje tehnika za sakupljanje i usmeravanje eterične sile (ći ili prana) direktno se naslanja na Gilbertova predavanja o Svetoj geometriji. Gilbert uči strukturu i oblike etera, a Sagan uči kako da tim eterom svesno dišemo i pomeramo ga kroz sopstvene meridijane. Kada posmatramo ove ličnosti ljudi zajedno, dobijamo savršen, zatvoren krug teurgijske nauke, potpuno očišćen od New Age iluzija, dogmi, karmičkih ucena i greha.

Rezime

Ibrahim Karim - spoljašnja arhitektura - daje objektivne oblike, uglove i proporcije koji balansiraju eter (BG3);

Daskalos - unutrašnja teurgija - objašnjava dinamiku svesti i kako naše misli rađaju energetska bića (elementale);

Samuel Sagan - tehnologija percepcija - daje priručnik za buđenje trećeg oka i uklanjanje parazitskih entiteta iz aure;

Robert Gilbert - sinteza i integracija - povezuje sve ove sisteme sa izvornom zapadnom rozenkrojcerskom duhovnom naukom.

Uticaj šabatajstva i frankizma na evropski okultizam (Kratka povest LHP - V deo)

Ovaj detalj je zapravo karika koja nedostaje za jasnije razumevanje kako se istočnjački impuls Puta Leve ruke preobrazio u zapadni okultizam. Učenja Šabataja Cvija (šabatajci, XVII vek, Turska) i Jakova Franka (frankisti, XVIII vek, Poljska), jesu radikalni primeri teološke transgresije u istoriji, gde se greh ne vidi kao pad, već kao oružje iskupljenja. Pre Šabataja Cvija, u XVI veku, Isak Lurija je postavio temelje nove kabale. On je tvrdio da je prilikom stvaranja sveta došlo do katastrofe, lomljenja posuda (Ševirat Ha-Kelim). Božanska svetlost je pala u ponor i ostala zarobljena u ljuskama zla (klipot). Zadatak kabalističkog mistika bio je sakupljanje tih iskri božanske svetlosti. Šabataj Cvi i njegov bliski saputnik Natan iz Gaze, tvrdili su da su neke iskre pale toliko duboko da se do njih ne može stići molitvom, već samo direktnim silaskom u greh.

Pitanje o Natanovoj manipulaciji je ključno. Šabataj Cvi je verovatno patio od teškog oblika bipolarnog poremećaja (ekstatične faze su nazivane osvetljenjima, a depresivne padovima). Dakle, Šabataj kao samozvani jevrejski mesija, bio je čudna i kontroverzna ličnost. Neki su mislili da je on bio potpuno lud. Međutim, njegov učenik, ali i njegov teolog, tumač i glasnik, Natan iz Gaze, bio je proračunat, dovitljiv, učen i inteligentan. U svakom slučaju, on nije bio običan sledbenik, nego bi se za njega moglo reći da je predstavljao teologa senke. Natan je Šabatajevo ludilo uokvirio u kabalističku doktrinu. Kada je Šabataj radio bizarne, zabranjene stvari (kršenje košer pravila, izgovaranje zabranjenog Imena), Natan je narodu objašnjavao da je to sveti greh (Aveira Lišma). Tako je Natan stvorio koncept Mesije koji mora postati nečist da bi pobedio nečistoću iznutra. To je apsolutni LHP, rvanje sa demonima na njihovom terenu.

Kada je Šabataj Cvi 1666. godine, pod pretnjom smrću, prešao na islam, to je bio šok koji je trebalo da uništi pokret koji je stvorio, a koji je uznemiravao rabine. Ali Natan iz Gaze je izveo vrhunski intelektualni manevar: tvrdio je da je Mesija morao da obuče odoru islama kao masku kako bi se spustio u najdublji nivo tame i tamo oslobodio poslednje iskre. Ovo je stvorilo tajnu sektu Donmeh u Turskoj, ljude koji su spolja muslimani, a iznutra čuvaju šabatajsku gnozu.

Vek kasnije, u Poljskoj, pojavljuje se Jakov Frank, koji šabatajsku ideju dovodi do apsurda. Ako Šabataja okarakterišemo kao bolesnog ili ludog sveca, Frank je bio LHP tiranin. Frank je tvrdio da svi zakoni (Tora) moraju biti uništeni. Njegova krilatica je bila: Došao sam da iskorenim svaku religiju i svaki zakon. Anarhisti,  komunisti i Markiz de Sad bi se u ovome složili sa njim. Povrh svega, frankisti su praktikovali ritualnu razmenu žena i seksualnu magiju, verujući da kroz potpunu degradaciju i sramotu (kao sufije Malamatije, ali agresivnije) uništavaju ego i oslobađaju božansku moć. Frank je od svojih sledbenika napravio paravojnu strukturu, živeo je kao plemić i na kraju prešao na katolicizam, ponavljajući Šabatajev obrazac maskiranja.

Šabatajstvo je naposletku završilo u brižljivo čuvanoj diskreciji, opstajući u okviru Osmanskog carstva rukovodeći se doslednim ketmanom. Sa druge strane, nakon Frankove smrti, njegov pokret nije nestao, nego se rastopio u evropskom društvu. Neko bi rekao, zauzeli su značajne položaje i nastavili sa svojom subverznom delatnošću. Mnoge frankističke porodice su postale deo intelektualne elite u Austriji i Nemačkoj. Geršom Šolem, najveći istraživač ove teme, sugerisao je da je ovaj nihilistički impuls frankizma direktno doprineo razbijanju tradicionalnih vrednosti i pripremi terena za moderne ideologije i tajna društva. 

Povodom njihovog uticaja, upravo je frankizam onaj divlji LHP koji se, preko tajnih veza u XVIII i XIX veku, u značajnoj meri ulio u rane masonske, frindž-masonske i iluminatske krugove, donoseći sa sobom ideju da je red koji nastaje iz haosa jedini pravi put. Ovo je bila hidžra LHP-a pre nego što je taj termin uopšte postojao. U neku ruku Frank je bio Mejrinkov Bartlet Grin pre nego što je Mejrink uopšte rođen. Uticaj frankizma na evropska tajna društva XVIII i XIX veka jedna je od najeksplozivnijih tema u istoriji ezoterije. Frankizam nije bio samo religiozna jeres, već i subverzivni virus koji se infiltrirao u tadašnje lože, noseći sa sobom doktrinu o iskupljenju kroz greh i uništenju svih tradicionalnih zakona. 

Veza između frankista, iluminata i rozenkrojcera (mislim na obnovljene nemačke rozenkrojcere XVIII veka) nije samo spekulacija, već se može pratiti kroz konkretne istorijske tačke prelamanja. Ključna tačka susreta bio je red poznat kao Braća Svetog Jovana Jevanđeliste iz Azije u Evropi, popularno nazvani Azijatsko bratstvo. To je bio prvi masonski red u Nemačkoj koji je dozvolio Jevrejima da postanu članovi. Osnovao ga je Hans Hajnrih fon Eker, ali su ga ideološki oblikovali frankisti poput Efraima Jozefa Hiršfelda. Azijatsko bratstvo je praktikovalo praktičnu kabalu pomešanu sa alhemijom, ali je u svojoj srži nosilo frankistički antinominalizam. Hiršfeld je bio direktno povezan sa Jakovom Frankom i njegovim dvorom u Ofenbahu. Azijski vitezovi su služili kao inkubator u kojem su se frankističke ideje o društvenom prevratu mešale sa nemačkim okultizmom.

Iako su Vajshauptovi Bavarski Iluminati bili primarno prosvetiteljski i racionalistički red, postojala je značajna siva zona u Frankfurtu i okolini Ofenbaha (gde je Frank imao svoj centar). Činjenica je da su i iluminati i frankisti delili isti cilj, a to je rušenje postojećeg poretka (tronova i oltara, kraljeva i klera). Frankisti su to želeli iz ezoterijskih razloga (da bi oslobodili svetlost iz tame), dok su motivi iluminata bili političko-ideološki. Navodno, postoje dokazi da su se istaknute frankističke porodice u Frankfurtu (poput porodica Dobruška i Adler) kretale u istim krugovima kao i iluminati. Mojsije Dobruška, rođak Jakova Franka, kasnije je otišao u Pariz, promenio ime u Junius Frej i postao ključna figura u Francuskoj revoluciji (povezujući se sa jakobincima), pre nego što je giljotiran.

Druga rozenkrojcerska struja, Zlatni i Ružin krst, koji su bili konzervativni, hrišćanski orijentisani i lojalni državi, videli su u frankizmu i Azijatskom bratstvu svog najvećeg neprijatelja. Možemo u žargonu reći da su Zlatni ružokrstaši bili predstavnici Puta Desne ruke, dok su Azijatska braća (i frankisti) oličavali Put Leve ruke. Ovi desni rozenkrojceri težili su obnovi starog poretka i hrišćanskoj alhemiji, a frankiste i Azijatsku braću doživljavali su kao magijske anarhiste. Rozenkrojceri su optuživali drugu stranu da koriste kabalu za manipulaciju političkim tokovima. Ovaj sukob je zapravo bio prvi veliki rat unutar zapadnog okultizma između Desne staze i LHP.

Dvor Jakova Franka u Ofenbahu (blizu Frankfurta) bio je mesto hodočašća za mnoge evropske aristokrate i okultiste. Frank je tamo živeo u neverovatnom luksuzu, okružen stražom od nekoliko stotina naoružanih ljudi. Veruje se da su tamo dolazili članovi raznih tajnih društava da uče o snazi prevrata. Frank im je prodavao ideju da se stari svet mora srušiti do temelja kako bi se oslobodila nova energija, što je prototip svih kasnijih revolucionarnih tajnih društava. Tako je frankizam u nemačka tajna društva uneo tri ključna elementa koja su kasnije postala stubovi LHP-a: 

a) Dvostruki život (mimikrija): kada je spoljašnja pripadnost bilo kojoj religiji ili grupi je samo maska, dok je pravi cilj unutrašnji, tajan i često suprotan spoljašnjem.

b) Religija nihilizma: destrukcija nije greh, već čin pročišćenja.

c) Duhovna aristokratija: frankisti su verovali da su oni ljudi sutrašnjice koji su iznad zakona običnih smrtnika.

Vidimo kako je frankizam bio glavni katalizator koji je inficirao nemačko-jevrejske okultne krugove subverzivnim impulsom. Preko Azijatskog bratstva i veza sa pro-iluminatskim krugovima u Frankfurtu, frankistička ideja o potpunoj transgresiji postala je deo podzemnog DNK zapadnog misticizma. Tako je senka frankističkog nihilizma razarala evropski humanizam iznutra, zamenjujući ga hladnom, tehničkom moći volje. 

Naravno, ovo nije kraj razmatranja frankističkih uticaja, pa bih u tom smislu ukazao i na eventualnu vezu između frankizma i Zlatne zore. Moram odmah naglasiti da ta veza nipošto nije direktna u smislu da su frankisti osnovali Red, ali je genealoška i doktrinarna povezanost jasna. Frankizam je poslužio kao neka vrsta rezervoara iz kojeg je Zlatna zora crpila svoje najspecifičnije kabalističke i seksualno-magijske elemente. Na primer, Zlatna zora je tvrdila da svoj legitimitet vuče iz Nemačke, preko misteriozne Ane Šprengel i lože Licht, Liebe, Leben. Iako je ta priča verovatno lažna, ona ukazuje na to gde su osnivači čuvenog viktorijanskog okultnog društva tražili izvore. Kao što sam pomenuo, Azijatsko bratstvo u Frankfurtu bilo je prožeto frankistima (porodica Hiršfeld). Isto tako, Zlatna zora nije koristila čistu, ortodoksnu jevrejsku kabalu, već katoličko-hermetičku kabalu Rojhlina i Kirhera koja je već prošla kroz frankistički filter unutrašnjeg prosvetljenja i kršenja spoljašnjih tabua. Mnogi dijagrami i koncepti o klipotima (ljuskama tame) u Zlatnoj zori nose odjek te revolucionarne kabale koja je cvetala u frankističkim krugovima.

Jedna od najvećih tajni Zlatne zore (i njenih kasnijih ogranaka poput Stella Matutina) bila je upotreba seksualne energije u magijske svrhe. Jakov Frank je bio prvi koji je u evropski okultni milje uveo ideju da je seksualni čin najviša forma teurgije (prizivanja božanskog). Postoje indicije da su rani lideri Zlatne zore (posebno S.L. Makgregor Meters) imali pristup spisima ili usmenim predanjima koja su potekla iz frankističkih porodica koje su se preselile u London i Beč. 

U Londonu je u XVIII veku živeo čuveni Samjuel Falk, poznat kao Baal Shem iz Londona. On je bio figura oko koje su se plele legende i bio je direktno povezan sa frankističkim i mesijanskim pokretima tog doba. Osnivači Zlatne zore (Vestkot i Meters) bili su fascinirani Falkom. On je za njih bio prototip Majstora Leve ruke, čoveka koji poseduje magijsku moć, kontroliše duhove i ne povinuje se običnim zakonima. Preko proučavanja Falkovog života, frankistički impuls suverenog maga ušao je u samu srž inicijacijskog sistema Zlatne zore. Tako je Zlatna zora od frankizma nasledila metafizičku aroganciju. Dok su stariji redovi težili poniznosti pred Bogom, Zlatna zora (a kasnije i Kroli) teži ovladavanju silama. Frankisti su ulazili u sferu klipota kako bi oslobodili svetlo. Sa druge strane, Zlatna zora je praktikovala prizivanje demona radi njihovog vezivanja i kontrole. Upravo je posredstvom Zlatne zore i njenog nasleđa demonomagija i Goecija stekla veliku popularnost u naše vreme postajući okosnica modernog LHP-a. I ne samo to, frankistički antinominalizam, odnosno poništenje svakog spoljašnjeg zakona veoma podseća na načelo Zlatne zore da je zakon maga kao adepta iznad zakona profanog sveta. 

Dakle, mogu reći da je frankizam za Zlatnu zoru bio ono što je mračni podrum za velelepnu palatu. Bez frankističkog proboja u oblast svetog greha i radikalne kabale, Zlatna zora bi ostala samo još jedan dosadni masonski red. Ovako je postala kolevka modernog LHP-a, dajući Kroliju alate da frankistički nihilizam pretvori u modernu telemu.