Kočije su
sedma arkana po redu. Broj 7 je zbir brojeva 3 (tri dela
duše) i 4 (elementi koji čine telo). Platonisti, Makrobije i Agripa su ovaj
broj dovodili u vezu sa pokretom. Po Elifasu Leviju 7 je veliki broj biblije, broj stvaranja te predstavlja ključ Knjige postanja i
simbol svakolike religije. Za Menli Palmera Hola, ova
arkana predstavlja Uzvišenog koji se vozi kolima stvaranja i dodaje da vozilo
solarne energije, numerisano brojem 7, otkriva
arkansku istinu da tradicionalne planete
predstavljaju kola solarne moći. Ronald Deker je pominjao da je Platon u Fedru
upotrebio alegoriju kočijaša i kočija u smislu ovaploćenja duše. Kočije su
simbol etarskog tela koje nosi dušu. Pol Huson je podsetio na upotrebu motiva
kočija u srednjovekovnim predstavama nalik procesijama.
U
Marseljskom špilu kočije vuku dva konja: crveni i plavi, vatreni i vodeni, dok
su njihovi pogledi usklađeni sa pravcem krunisanog vozača, što ukazuje na to da
on upravlja dvema podudarnim silama. On upravlja njima pomoću nevidljivih uzdi.
Na Kočijama, ispod vozača, nalazi se inicijal S.M, što može označavati neku
značajnu poruku, ali do sada to niko nije pouzdano odgonetnuo. Može biti Sa
Majeste (Njegovo veličanstvo), Soufre et Mercure (Sumpor i Živa)
itd. Karta Kočije predstavlja kraljevića ili kralja u akciji, oličenje boga
Marsa. Često se tumači kao pobednik ili osvajač. U desnoj ruci on drži žuti
štap, nosi krunu, ali i dve crvene maske na ramenima, koji predstavljaju opadajući i rastući Mesec. Elifas Levi je u tim lunarnim oblicima video biblijske
proročke kamenove urim i tumim. Kočijaševe šake su u visini njegovog pojasa. Leva ruka je u žutoj, a desna
u crvenoj boji. Odeća mu je dominantno crvena sa žutim detaljima a oklopljeni
torzo u magnetnoj plavoj boji. Kočija je žuta, dok su prednja dva stuba električna,
a zadnja dva magnetna. To su stubovi koji drže univerzum i svaki od njih
odgovara određenom elementu, dok je sam kočijaš oličenje petog elementa. Te
stubove možemo povezati sa četiri Horusova sina koji stoje na četiri strane
sveta. Oni nose nebesko tle, kvadratnu kristalnu ploču, a što se može odnositi
i na heruvimske prikaze na karti Svet. Konji predstavljaju dve osnovne prirode
i sile, aktivnu i pasivnu. Prisustvo stubova na ovoj karti ukazuje na neko
zajedničko svojstvo sa kartom Papa. Konji korespondiraju sa točkovima, ali i sa
dve pomenute lunarne maske na kočijaševim ramenima. U svemu tome vidljiva je
izražena polarnost čitave kompozicije koja kao da želi ukazati na prirodu
pogona koji pokreće ovo mistično vozilo.
Marseljski špil
Kočijaš u
Mantenja tarokiju nosi broj 45 i prikazuje ratnika koji sedi sa isukanim mačem
u desnoj ruci. Pored njegove desne noge leži manji pas, ali kočija je prikazana
bez vuče. Osim ideje pokreta i kretanja uopšte, ova karta je često tumačena i
kao izraz pobede. U Rozenvald špilu kočijaš je prikazan kao pobednički vladar.
On stoji u dvokolici koju vuku dva konja, ima krunu, u levoj ruci drži mač a u
desnoj kuglu, kao vladarsko znamenje, dok njegova karta nosi rimski broj X. Upravo je mač oruđe trijumfa i ukazuje na pobedu izvojevanu u
ratu. Uloga mača je dvojaka. To je oruđe nasilja, ali i gradnje. Donosi rat ali
i mir. Donosi tiraniju ali i pravdu. Kako je mač povezan sa munjom, to ukazuje
na njegovo uransko poreklo, te je otud mač u rukama kočijaša, ali i Pravde,
izraz nebeskog uticaja. Mač je sjaj, svetlost, bljesak, udar.
Elifas Levi
smatra da ova karta simbolizuje septenarijum talismana, odnosno sedmostruko
načelo talismanske magije koja se zasniva na upotrebi planetarnih magijskih
uticaja. Pol Kristijan je ovu kartu nazvao Ozirisovim kočijama, odnosno Pobedom.
Virt je, sledeći Kristijanovu viziju, odnosno Elifasa Levija, kočijaševu glavu
ukrasio krunom sa tri zlatna pentagrama. Njegova kočija je pokrivena plavim
pokrovom prošaranim zlatnim zvezdama, a vuku je dve sfinge, crna i bela. Po
Zlatnoj zori, mistično ime ove karte nosi naziv Dete moći voda, Gospod
trijumfa svetlosti. Vejtova Kočija, između ostalog, predstavlja jednu od
četiri rajske reke predstavljene arkanama Carica, Car, Kočija i Smrt. Na Vejtov
dizajn ove karte uticao je Elifas Levi, kao i Virt. Robert O’Nil je za plavi
pokrov prošaran zvezdama, koji se i kod Vejta pojavljuje, rekao da je verovatno
masonskog porekla. Naime, plafon mnogih masonskih loža oslikan je tako da
predstavlja nebo.
Vejtov špil
Jedan od
mitoloških prototipa ove karte možemo pronaći predstavama stare boginje Kibele,
Saturnove žene i personifikacije htonskih sila, dakle same Zemlje. U nekim prikazima nalazimo ovu boginju na kočijama kockastog oblika koje vuku
lavovi. I tu se opet pojavljuje motiv kocke kao kod Cara, a koji ukazuje na
stabilnost i okrenutost ka zemaljskoj ravni, ali i na savršenstvo. U tim
predstavama Kibela je krunisana, a nije redak motiv sedmokrake zvezde i
mesečevog srpa. Iako je u većini tarot predstava kočijaš muškarac, ipak u Keri
Jejl Viskonti Sforca i Pierpont Morgan Bergamo špilovima taj lik je ženski i
vladarski.
Kabalistički,
ova karta može biti dovedena u vezu sa sedmom sefirom Drveta života – Necah / Pobeda, koja pripada Veneri, ali u sistemu Zlatne zore,
njoj odgovara staza het koja povezuje Saturnovu sefiru Binah sa
marcijalnim Geburahom. Na taj način, zahvaljujući kabalističkom načinu
sagledavanja, u karti prepoznajemo nešto od Saturna, Marsa i Venere.
U mističnom
smislu ovu kartu možemo povezati sa prvobitnim idejama jevrejskog misticizma
koje se odnose na Božji presto i viziju proroka Jezekilja – merkava, odnosno
vozila koje nosi Božji presto. Takođe, to je simbol sredstva pomoću kojeg se
mistici uspinju do Boga. Po Menli Palmer Holu, sedma arkana označava
preporođenog čoveka budući da je telo kola kockasti kamen. On pominje da u
nekim špilovima oklopljeni čovek ne stoji u kolima nego se uzdiže iz kocke, što
simbolizuje uzdizanje tri iz četiri, tj okretanje prema gore preklopa kecelje
majstora masona.
Kod Krolija
umesto dva konja imamo četiri sfinge koje oličavaju elemente. Zapravo, te
sfinge, budući i same kombinacija četiri elementa, predstavljaju čitav jedan
sistem od šesnaest elementarnih komplemenata, a što asocira na Dvorske karte
tarota i geomantijske figure. Još jedna Krolijeva inovacija jeste Sveti Gral u
rukama kočijaša, kojeg nema u rukama kočijaša na Marseljskom špilu. Zapravo
Sveti Gral je, kako je Kroli hteo, centralno i najvažnije obeležje ove karte.
Gral je od ametista, Jupiterove boje, dok njegov oblik nagoveštava uštap i
veliko more Binah. Kod Krolija je kočijaš oklopljeni vitez, kako bi se istakla
predstava o znaku Raka koji je dodeljen ovoj karti i Mesecu kao vladaru Raka.
Mimo svega ovoga, ova karta izražava i ideju grobnice. Četiri stuba
predstavljaju četiri Horusova sina koja stoje pored sarkofaga u kome leži Car
čije vozilo hita ka Gradu Piramida. Kod Vejta je u pozadini lika kočijaša
prikazan grad iza visokih zidina.
Krolijev špil
Geomantijska
figura saobrazna ovoj karti je Carcer. U trodimenzionalnoj projekciji to su dve
piramide osnovicama položene jedna na drugu, jedna je upravna a druga obrnuta. Carcer je osnovni oblik vozila, merkava, u fantastičnom
smislu kapsula za međuplanetarne, međudimenzionalne i međugalaktičke
destinacije. Po logici stvari figura Carcer jeste uprošćeni izraz ideje karte
Kočija koja je zapravo Raova barka i plovi po mračnim podzemnim dubinama, onda
kada Sunce ide na počinak, ili ako govorimo o vatrenim kočijama koje pale nebo.
Oklopnik, kočijaš, vitez, jeste simbol solarnog ratnika, super-kšatrija na
solarnom borbenom vozilu, čiji je pogon zasnovan na polaritetu dve sile
predstavljene sa dva konja koja ih vuku. Ta dva konja su dva trougla, dve
piramide, uspravna i obrnuta, dva pentagrama, uspravni i obrnuti. Kočijaš
psuje. To je izraz goecije. Psuje kao kočijaš. Izgovara prizive, kletve,
zaklinjanja, ili prosto glasom upravlja slepim silama solarnog pogona. Ta karta
suštinski oličava kontrolu, lucidnost, moć kretanja, snagu i brzinu,
suverenost, potpunog inicijanta.
Budući da staza het povezuje Geburah i Binah, gde je Geburah zapravo Sin Majke, matrimonijalni naslednik, ratnik. Otud podudarnost ove karte sa Nebom Binaha. Binah je pedeseta kapija razumevanja, Grad Piramida, a Kočije vode pravo tamo prelazeći preko ambisa. Otud je u involutivnoj varijanti karta Kočije zaborav, silazak, dok je u evolutivnoj moć razumevanja i sećanja. Saturn je predstavnik Vremena i smrti te pripada vrhovnoj trijadi dijagrama Drveta. Zodijački ekvivalent glifa het je Rak, oklopnik, kao vozač na karti Kočije koje ga vode ka nebeskom Heliopolisu. Istovremeno taj isti oklopnik je poput mumije u sarkofagu čija je večna kuća upravo piramida. U tom slučaju reč je o božanskim kolima, često dvokolicama, čime je naglašena upravljačka i centralna pozicija kraljevske figure. To je sveti vozar, bog na točkovima, jezekiljovski presto na ofanimima (anđeoski red tzv točkovi), čija je dekadentna verzija savremeni čovek na točkovima napretka, fetišizam automobila i njihovo obožavanje kao statusnih simbola jer pružaju dobar i moćan osećaj onima koji ih poseduju i voze. Osećaju se kao kraljevi, naročito kada pored njih sede raskošne kraljice. Put kojim kočijaš tera kola jeste tao, odnosno kraljevski put. I samo su kraljevi pozvani da krenu tim putem. To je put božanske ekskluzivnosti svetih kraljeva. Ostali ne mogu ići tim putem, ali zato mogu slediti Kralja. I ako zađemo malo dublje u simbolizam kola, odnosno kočija, nalazimo da su ona na neki način slika sveta pa je otud kočijaš ne samo vladar nego i demijurg. Bela Hamvaš kaže:
„Vozar kola je kralj. Vožnja ima dva očitovanja: vladanje i vlast. Vladanje je upravljanje neaktivnim duhom; vlast je delatno upravljanje. Vozar kola je iznad vladanja i iznad vlasti... Vozar kola je Sin Neba, on se uzdiže iz zemnog poretka kao stub, sam, s drugima se ne može upoređivati, on je samo budnost i smisao i znanje i snaga... Kralj je više od države, onoliko koliko je Bog više nego svet. Kralj je sakralna ličnost, njegov odnos s državom isti je kao odnos Boga sa stvorenim svetom. Čovečanstvo bez kralja je gomila...“ I zato je, kako kaže Hamvaš, koren vladavine duhovan, a koren vlasti zemaljski i materijalan. Takva je recimo priroda planetarnih astroloških vladarstava. Sva duhovna hijerarhija jeste u znaku vladavine. Vlast je neophodna da bi se vladavina ovaplotila na ovozemaljskoj ravni. „Vladavina doseže u dubinu vremena; čovečanstvo vodi putem bogova.“ Bela Hamvaš, Scientia Sacra I/2, Draslar Partner, Beograd, 2012, str. 229, 230, 245.
Keri Jejl Viskonti Sforca špil
Na drugoj
strani vlast vodi ka jačem, ka ovozemaljskoj sreći i njenoj površnosti. Kada je
hrišćanstvo naglasilo razliku između Boga i Cara, bio je to jasan znak propasti
sakralne prirode Cara i Carstva. Otud je hrišćanski Mesija došao sa društvene
margine, okružujući se duhovnim psima, sirotinjom i bolesnima. Međutim, bez
obzira na to, u Novom Zavetu je ipak istaknuto kraljevsko poreklo
ličnosti Isusa Hrista od loze Davidove. Dolazeći sa margine Hrist ukazuje na
formulu obnove svetog kraljevstva, a to je božanska, odnosno kraljevska,
mesijanska eshatološka revolucija koja se projektuje u nadistorijskim
koordinatama a ne u istorijskom vremenu! Hrist kao mesija je revolucionar,
odnosno vozač, istovremeno ratnik, sveštenik i vladar, tri puta veliki, onaj ko
donosi znanje, svetlo i spasenje.
Od značaja za tumačenje ove karte jeste
gravura „Trijumf vremena“, čuvenog flamanskog umetnika Pitera Brojgela
(1525-1569), na šta ukazuje Robert Plejs. Po Plejsovoj tezi, na ovoj slici možemo pronaći sličnosti između prikazane alegorije trijumfa vremena,
karte Kočija i čuvene Petrarkine poeme I Trionfi. Na Brojgelovom prikazu
istaknuta su trijumfalna kola koja vuku dva konja sa suncem i
mesecom na leđima. Ovo se, po Plejsu, može odnositi na Kočije kao trijumfalna kola i karte Sunce i Mesec. Na kolima vidimo Saturna, boga vremena, kako sedi na peščanom satu (motiv karte
Pustinjak). Takođe, na kolima je smeštena zemaljska kugla, odnosno Svet, okružena zodijačkim krugom. Kako je renesansa napredovala, umetnici su počeli prikazivati
Točak sreće kao prsten zodijaka kako bi povratili deo njegovog nebeskog
značaja, a Brojgelova gravura je primer tog trenda. Zodijački krug je Točak
sreće, meri vreme, ali kroz svoju povezanost sa astrologijom, predstavlja i
nečiju sudbinu. Kočija je, očigledno, suštinska komponentna tog
kosmičko-sudbinskog procesa. Tamni konj meseca i svetli konj sunca, koji vuku
kola, predstavljaju dnevni ciklus smene noći i dana. Oni su takođe sredstvo
merenja vremena. Ovu temu ponavlja sat smešten na račvajućim granama stabla.
Saturn u levoj ruci drži simbol vremena, zmiju koja grize svoj rep, odnosno
uroboros. Zmija, koja predstavlja vreme, proždire svoj rep baš kao što Saturn
proždire svoje dete, kao što i čitava kompozicija trijumfa vremena proždire
krajolik.
