Ezoterijska geografija i geopolitika

art by Emil Bisttram

Matijas De Stefano kao indigo dete i duhovni vođa

Nedavno sam na jutjub kanalu @GaiaVideo, slušao izvesnog Matijasa De Stefana koji povezuje fizičke, hemijske i anatomske zakonitosti sa dubokom kosmičkom duhovnošću, posmatrajući Zemlju kao živi makro-organizam čiji smo mi delić.

Pre nego što obrazložim njegove teze i moja zapažanja i ideje povodom toga, ukratko bih se osvrnuo na samog De Stefana. On je predavač, i kako sam sebe naziva, „interdimenzionalni komunikator“. Rođen je 1987. godine u Venado Tuertu, u Argentini. Dakle, relativno mlad čovek. Široj javnosti postao je poznat pre svega kroz platformu Gaia, gde vodi dokumentarne serijale poput Initiation (Inicijacija) i The Journey of Remembering (Put sećanja). U suštini De Stefano je jedno od one famozne indigo dece. Za razliku od većine mistika koji doživljavaju prosvetljenje ili duhovno buđenje kasnije u životu, Matijas tvrdi da se od samog rođenja seća svojih prethodnih reinkarnacija. Kao dete je identifikovan kao „indigo dete“, a njegova majka je rano primetila da dečak crta kompleksne kosmološke mape, kabalističke dijagrame i piše na nepoznatim jezicima. De Stefano tvrdi da poseduje aktivaciju specifičnog dela pamćenja koji mu omogućava da pristupi takozvanoj univerzalnoj bazi podataka (Akaša). Njegova sećanja obuhvataju periode izgubljenih civilizacija poput Atlantide i Lemurije, kao i detaljno poznavanje drevnog Egipta.

Njegova osnovna teza je da on ne donosi nikakvo novo znanje, već da je njegova uloga da pomogne čovečanstvu da se seti onoga što je već zapisano u našem kolektivnom DNK. U tom smislu on pokušava da kompleksne hermetičke i metafizičke zakone prevede na jezik biologije, fizike, geometrije i hemije. De Stefano je poznat po organizovanju masovnih događaja fokusiranih na ono što naziva „planetarno isceljenje“ i „harmonizacija svesti“. Tokom 2022. godine okupio je hiljade ljudi u Egiptu pored piramida u Gizi sa ciljem da se kroz specifične zvučne frekvencije, meditaciju i postavljanje namere aktivira svest o jedinstvu planete. On kontinuirano putuje i vodi grupe kroz specifične energetske čvorove planete (poput Anda u Peruu, Kolumbije, Egipta i Španije) kako bi, prema njegovim rečima, pomogao u održavanju protoka informacija i energije kroz planetarne organe i sisteme dok traje aktuelni tranzit pomeranja magnetnih polova planete. Ukratko, Matijas De Stefano predstavlja novu generaciju spiritualnih mislilaca koji tradicionalni okultizam, svetu geometriju i hermetizam pakuju u savremeni, vizuelno prijemčiv format, privlačeći ljude koji traže sintezu naučne logike (kroz elemente i anatomiju) i duboke kosmičke mistike.

Ono što u De Stefanovoj biografiji i modusu operandi biva očigledno jeste isti onaj šablon, odnosno „rukopis“ koji je Teozofsko društvo primenilo pre više od jednog veka sa Džiduom Krišnamurtijem. Veliko Belo bratstvo (ili Majstori Mudrosti) u teozofskom narativu uvek deluje kroz ciklične „talase“ i odabrane glasnike. Početkom XX veka, Eni Bezant i Čarls Ledbeter su u indijskom dečaku Džiduu Krišnamurtiju prepoznali savršenog nosioca za tzv. Svetskog Učitelja (inkarnaciju Bodisatve / Maitreje). Osnovali su čak i ekskluzivni Red zvezde na Istoku kako bi ga pripremili za tu ulogu. Međutim, plan Velikog Belog bratstva (ili bar teozofskog vrha) se urušio 1929. godine kada je Krišnamurti doživeo duboku unutrašnju promenu, raspustio Red i izgovorio čuvenu rečenicu: „Istina je zemlja bez staza i njoj se ne može pristupiti nijednim putem, nijednom religijom, nijednom sektom.“ Odbio je da bude institucionalizovani mesija.

U tom smislu, Matijas De Stefano, svesno ili nesvesno, popunjava upravo tu upražnjenu arhetipsku nišu. On radi na sličnoj globalnoj frekvenciji, putuje po svetskim energetskim čvorištima i okuplja mase, ali sa jednom ključnom razlikom prilagođenom XXI veku: on izbegava religijski dogmatizam i institucionalnu kontrolu, težeći da svoje delovanje predstavi kao „podsetnik“, a ne kao novu dogmu, verovatno učeći na Krišnamurtijevom istorijskom presedanu. Istina je da je De Stefano bio nadareno dete, i ma kakva njegova uloga bila, neke njegove ideje ipak vredi razmotriti.

Veza magnetnog polja, Zemljinog jezgra i ljudske svesti

De Stefano povlači direktnu paralelu između ljudskog tela i planete Zemlje kroz element gvožđa i stvaranje elektromagnetizma. On podseća da je jezgro Zemlje ogromna, rotirajuća i tečna kugla od gvožđa. Njenim okretanjem stvara se magnetno polje planete. U ljudskom telu, srce je glavni pokretač i „pumpa“ za gvožđe koje teče kroz krv, stvarajući torusno magnetno polje oko nas. Ljudske vene su ekvivalent vulkanima i tokovima lave koji raznose gvožđe po planeti. De Stefano kaže da kada je ljudsko srce usklađeno, njegov snažan elektromagnetni štit usmerava kosmičku radijaciju ka krunskoj čakri, stvarajući oreol. Na planeti se isti taj proces manifestuje kao Aurora Borealis (polarna svetlost), tj Zemlja konstantno sija poput prosvetljenog bića sa moćnim srcem koje štiti život od sunčevog zračenja. 

Takođe, Zemlja ima stabilnu fizičku osu rotacije (fizički pol), ali njeno unutrašnje metalno jezgro se ne kreće istom brzinom ni u istoj poziciji kao spoljna kora. Zbog toga se magnetni pol stalno pomera. De Stefano objašnjava da promenu magnetnog pola doživljavamo kao promenu životnog fokusa. Fizički pol je naša glava (gde idemo), a magnetni pol je naše srce (čemu težimo). Između 2019. i 2020. godine, magnetni severni pol je naglo ubrzao i prešao sa zapadne hemisfere (Kanada) na istočnu (istočni Sibir / Arktički okean). On tvrdi da je pandemija COVID-19 bila direktna posledica ovog prelaska. Čitava čovečanstvo je moralo da se zaustavi kako bi se svest prilagodila novoj provodljivosti planete. Ovo je zanimljiva podudarnost. Ukoliko verujemo u teorije zavere, onda je više nego indikativno zašto je neko projektovao krizu sa virusom upravo u trenutku tranzicije magnetnog pola?

Energetska zmija (Turska - Patagonija) i uloga Irana

De Stefano pominje svetsku energetsku zmiju, koja zapravo nije alegorija, već on pod tim podrazumeva strujanje elektriciteta i provodljivosti kroz planetarnu mrežu. Za njega je zmija sam oblik u kojem vidimo kretanje energije / elektriciteta. Kada se magnetno polje pomerilo sa zapada na istok, promenio se polaritet ove energetske zmije iz pozitivnog (muški) u negativni (ženski), menjajući smer od glave ka repu. U tom kontekstu, De Stefano iznosi ključnu tezu: Iran je srce te zmije. On tvrdi da se globalni preokret svesti ne može uspešno izvršiti ako se u Iranu ne dogodi energetska promena. Zanimljvo. Ta promena podrazumeva povratak korenima, tj zoroastrijanskoj tradiciji i buđenju ženskog (receptivnog, negativnog) polariteta koji je trenutno blokiran rigidnim muškim principom kontrole. Ako se to ne desi, planetarni „glavni osigurač“ (Iran) će ostati blokiran, što može dovesti do preopterećenja sistema u narednim godinama.

Moram priznati da ovaj deo De Stefanove teze gledam sa velikom dozom skepticizma. Vezivanje opšteg i sveobuhvatnog preobražaja svesti za trenutne političke ishode u nekoj državi, bilo da je reč o opstanku šiitske teokratije ili o intervenciji spoljnih aktera poput Vašingtona i Tel Aviva, uvek zvuči suviše usko i prizemno kada se posmatra iz ugla vekovnih kosmičkih i planetarnih ciklusa. Metafizički procesi, po svojoj prirodi, traju vekovima i eonima i nisu uslovljeni time ko u datom trenutku sedi u Beloj kući ili Teheranu. Promene režima, ratovi i političke ideologije su samo površinski talasi na ogromnom okeanu, dok se tektonske promene o kojima govorimo dešavaju u dubinama. Međutim, ako se odmaknemo od dnevne politike i De Stefanovog doslovnog rečnika, ovde se tiho nazire akteulizacija ideje metaistorijske uloge Arijevaca, ali ne u ariozofskom nego u u izvornom, istorijsko-geografskom smislu. 

Kada posmatramo Iran ezoterijskim okularima, mi ne vidimo trenutnu Islamsku Republiku, već prostor na kome je nastala prva velika monoteistička i dualistička kosmologija: zoroastrizam (Zaratustrino učenje). Ta kosmologija postavila je svet kao polje borbe između Ahura Mazde (svetlosti / svesti) i Angra Mainjua (tame / materije). To je prostor gde je ljudski um prvi put masovno artikulisan da razmišlja u kategorijama izbora između svetlosti i tame, reda i haosa. U tom smislu, kada se kaže da je Iran „srce energetske zmije“, to se odnosi na kolektivni arhetip tog specifičnog geografskog prostora. Taj prostor nosi memoriju o ravnoteži vatre i svetlosti, koja je kroz vekove rigidnih struktura (kako unutrašnjih, tako i spoljašnjih pritisaka) pretvorena u sistem stroge kontrole i potiskivanja. Zato deluje besmisleno ideja da bi promena režima kroz spoljni pritisak ili konflikt donela „prosvetljenje“. Istorija nas uči da nasilne geopolitičke promene obično donose samo nove slojeve traume i blokada u tom istom „planetarnom organu“.

Ako prihvatimo De Stefanovu analogiju geografskih areala sa ljudskim telom, po kojoj je Bliski istok planetarna „jetra“, onda su sukobi koje gledamo zapravo manifestacija upale tog organa. Pobeda jedne ili druge političke opcije na toj mapi ne rešava unutrašnju provodljivost o kojoj De Stefano govori. Prava promena, u metafizičkom smislu, morala bi doći iznutra, kao buđenje tog izvornog, zaboravljenog koda harmonije koji je taj prostor nekada davno emitovao u svet, daleko pre modernih geopolitičkih igara. Sve te priče o pomeranju polova, drevnim kontinentima i energetskim čvorištima zapravo su mnogo veće od bilo kog savremenog političkog lidera ili doktrine. Oni su samo prolazni glumci u teatru koji se odvija na mnogo široj mapi svesti.

Mapiranje kontinenata kao unutrašnjih organa

Matijas De Stefano u ovom intervjuu daje parcijalnu mapu Zemljine anatomije, dok ostatak prepušta širem kontekstu svog učenja (koje pominje u Gaia serijalima). Na osnovu onog što je on rekao, raspodela izgleda ovako:

• Evropa: Srce.

• Bliski Istok / Veliki Stan (Kazahstan, Avganistan, Pakistan...): Jetra planete. Jetra je organ moći i pročišćenja, ali kada je preopterećena otrovima, ta moć se pretvara u bes i despotizam. Rat na Bliskom Istoku je, po njemu, zapravo proces čišćenja jetre od toksina kroz promenu polariteta.

• Tibet: Solarni pleksus.

• Planinski lanci (posebno Andi - Kordiljeri): Kundalini (energetska kičma).

• Drveće / šume (poput Amazona): Neuroni planete.

• Ljudi: Proteini i ćelije koji prenose informacije između organa (kontinenata).

Iako u ovom konkretnom razgovoru ne imenuje direktno gde je glava, iz njegove logike i uporedne analize sistema proizilazi da su organi raspoređeni po meridijanima i energetskim čvorištima (npr. u njegovim drugim predavanjima, severni regioni poput Arktika i delova Azije / Amerike često se vezuju za više čakre i procese mišljenja, dok se koren i sakralne zone vezuju za južne hemisfere). Njegova ključna poruka na kraju jeste da ljudi, kao ćelije, ne treba svi da se fokusiraju na isti organ (npr. Bliski Istok / jetru), jer ako bubreg (npr. Amazonija ili Južna Amerika) prestane da radi svoj posao i brine samo o srcu, ceo organizam će se otrovati.

Mapiranje magnetnih polova i aktuelizacija lemurijskog korena

Kosmički zakon polariteta nalaže da sever ne može putovati sam. Kada severni magnetni pol ubrzano napušta Kanadu i kreće se ka Sibiru, južni magnetni pol istovremeno napušta obale Antarktika. Međutim, oni nisu fiksirani na savršenoj osi koja prolazi tačno kroz centar Zemlje, jer se tečno gvozdeno jezgro kreće asimetrično u odnosu na koru. Dok severni pol juri ka Sibiru, južni magnetni pol se pomera sa Antarktika i „izlazi“ u pravcu Indijskog okeana, ka jugozapadnoj Australiji. Ovo me podseća na moj san od pre par godina kada sam iz satelitske perspektive posmatrao Zemlju i spazio da se severno od Beringovog moreuza, bliže sibirskim obalama u Severnom okeanu nalazi poveće ostrvo kružnog oblika kakvog nema na mapama niti na aktuelnim satelitskim snimcima. U tom smislu kružno ostrvo iz mog sna može biti simbolički prikaz energetskog „centra svesnosti“ (poput nove epifize ili trećeg oka planete) koji se otvara na mestu gde se spajaju stari i novi svet, najudaljeniji istok i najudaljeniji zapad.

Dok sever aktivira nova polja u ledenom okeanu, jug se pomera ka toplijim okeanskim strujama i australijskom tlu. U tradicijama koje se bave planetarnom mrežom, ovaj tranzit južnog pola zapravo pomera planetarni „sakralni koren“ (bazu), menjajući način na koji Zemlja procesuira nagone, preživljavanje i bazičnu vitalnu energiju. Povodom ovoga, podsetimo se da je H. P. Blavatska locirala izgubljeni kontinent upravo u oblast koja obuhvata južni Indijski okean. Reč je o Lemuriji, koju ona u svom kapitalnom delu Tajna doktrina (1888) opisuje kao postojbinu Treće korene rase. 

Iako je termin „Lemurija“ prvobitno skovao zoolog Filip Sklater u XIX veku kako bi objasnio prisustvo lemura i u Africi i u Indiji, Blavatska je taj koncept preuzela i duboko ga ezoterizovala. Prema njenim spisima, Lemurija je bila gigantski kontinent koji se protezao od podnožja Himalaja, preko današnje Indije, Šri Lanke i Sumatre, pa sve duboko na jug preko Indijskog okeana do Antarktika, obuhvatajući sa jedne strane Madagaskar, a sa druge Australiju. Ona tvrdi da je ovaj kontinent uništen vulkanskim akcijama i podzemnim vatrama stotinama hiljada godina pre nego što je Atlantida uopšte nastala u Atlantskom okeanu. Zanimljivo je da je i Rudolf Štajner u svojim antropozofskim predavanjima detaljno opisivao Lemuriju (lemurijansku epohu), smeštajući je u isti ovaj okeanski basen. On je opisivao da su Lemurijanci imali izuzetno razvijenu volju i neposrednu kontrolu nad prirodnim silama, ali da im je telo bilo znatno fluidnije i prilagođeno tadašnjoj toplijoj, polutečnoj atmosferi planete. Takođe, u tamilskoj tradiciji na jugu Indije postoji drevni mit o Kumari Kandam, potopljenom kontinentu u Indijskom okeanu koji se smatra kolevkom tamilske civilizacije, što se savršeno poklapa sa zapadnim ezoterijskim konceptom Lemurije.

I konačno, H. P. Lavkraft koji je bio strastveni čitalac (i skeptični kritičar) teozofske literature, ali je iz nje crpeo ogromnu inspiraciju za svoj Mitos; on je svoj potopljeni grad R'lyeh (gde Ktulu spava) locirao u nepristupačni deo južnog Pacifika. Međutim, Lavkraft pominje Lemuriju i drevne, pred-ljudske rase koje su naseljavale basen Indijskog okeana i Antarktik. Za Lavkrafta su ti južni, ledeni i duboki okeanski prostori uvek bili mesta gde su zakopani „Bogovi koji su bili pre ljudi“. 

Ako povežemo teze Matijasa De Stefana o pomeranju polova sa ovom mapom, dobijamo indikativnu ezoterijsku geometriju. Severni pol ide ka Sibiru, aktivirajući zonu koju bismo mogli vezati za Hiperboreju (prvobitni, severni duhovni dom čovečanstva). Sa druge strane, Južni pol izlazi sa Antarktika i ulazi u južni Indijski okean, što znači da elektromagnetna igla planete sada pokazuje i „budi“ prostor pod kojim, prema Blavatskoj, počivaju najstariji, potopljeni slojevi planetarne memorije (Lemurija). Ako je Sever svest koja traži nove koncepte, Jug je podsvest i koren. Izgleda da se buđenje te podsvesti, sa geopolitičkog i elektromagnetnog aspekta, trenutno projektuje tačno iznad zaboravljenih dubina Indijskog okeana.

Pitanje Tibeta

Razmotrimo sada poslednji deo ove tematike, a to je Tibet. De Stefano ga pominje kao solarni pleksus. U tom smislu, ja bih kao pandan geosakralnom značaju Tibeta pridružio planinu Ararat. Dakle, ukoliko prihvatimo De Stefanovu anatomsku podelu gde je Tibet solarni pleksus (centar moći, volje i asimilacije energije), a Bliski istok jetra (pročišćenje, gnev, preobražaj), onda zaposedanje Tibeta od strane Kine i tursko obezbeđivanje Ararata (kao geopolitički osetljive zone) deluju kao svesno stavljanje teških, materijalnih poklopaca na ključne energetske ventile sveta. Hajde sada da vidimo kako se istorijske činjenice i ezoterijski narativi prepliću kroz ova pitanja. Počnimo od Tibeta i od toga šta su nacisti i sovjeti zapravo tražili tamo?

I Hitlerova Nemačka i Sovjetski Savez imale su zvanične (naučno-geopolitičke) i nezvanične (okultne) motive za svoje ekspedicije tokom 1920-ih i 1930-ih. Nacistička ekspedicija (Ernst Šefer, 1938–1939), organizovana je pod pokroviteljstvom Himlerovog instituta Ahnenerbe (Nasleđe predaka). Zvanično su istraživali biologiju i antropologiju, ali stvarni zadatak bio je pronalaženje dokaza za ariozofski mit o poreklu arijevske rase. Verovali su da su nakon propasti Atlantide i Hiperboreje preživeli adepti izbegli na Tibet i tamo osnovali podzemna kraljevstva Agartu i Šambalu. Tražili su i biološke potvrde (merenjem lobanja tibetanskih monaha) i okultne tehnike kontrole svesti i vril-energije. Malo pre toga, organizovana je sovjetska ekspedicija (Jakov Bljumkin i Nikolaj Rerih, 1920-e). Pod vođstvom čekiste Bljumkina (koga je odobrio sam Feliks Dzeržinski, šef OGPU-a), sovjetska tajna služba je finansirala ekspediciju slikara i mistika Nikolaja Reriha. Sovjeti su bili fascinirani idejom „crvenog budizma“, i  pokušavali su da spoje komunizam sa budističkim proročanstvima o Šambali, verujući da će ovladavanje tibetanskim mističnim tehnikama i uticaj nad Dalaj Lamom pomoći Sovjetskom Savezu da zagospodari centralnom Azijom i porazi britanski imperijalizam.

Naravno, ovo nije prva ruska ekspedicija na Tibet. Prethodno je Ruska Imperija imala duboke aspiracije prema Tibetu, budući da su se okultno i geopolitičko tamo preplitali mnogo pre nacista. Tokom XIX i početkom XX veka, Rusija i Velika Britanija su igrale „Veliku igru“ (The Great Game) za kontrolu nad Centralnom Azijom. Tibet je bio ključna nagrada. U tom kontekstu pomenuo bih Agvana Doržijeva, burjatskog lamu (ruski podanik) i ključnog savetnika i diplomate 13. Dalaj Lame. On je ubedio Dalaj Lamu da je Ruska Imperija zapravo mitsko severno kraljevstvo Šambala, a da je car Nikolaj II reinkarnacija Belog Tare (budističkog božanstva). Preko Doržijeva, ruski carski dvor je slao misije i oružje na Tibet, a u Sankt Peterburgu je podignut prvi budistički hram u Evropi. Međutim, još krajem XVIII veka, ruski masoni (poput kruga oko Nikolaja Novikova) bili su fascinirani „Svetlošću sa Istoka“. Kasnije, u carskoj Rusiji, ličnosti poput dr Žamsarana Badmajeva (burjatskog lekara i mistika na dvoru) i raznih masonskih loža inicirali su planove za rusku ekspanziju na Tibet, verujući da Rusija ima sudbinski zadatak da spoji evropsku nauku i azijsku gnozu.

U tom smislu, lik ruskog emigranta Lipotina u Mejrinkovom Anđelu sa zapadnog prozora oličava upravo taj specifični spoj ruskog geopolitičkog podzemlja i tibetanskog "levorukog" tantrizma. Mejrink, koji je i sam bio član ezoterijskih redova, savršeno je prepoznao da Rusija u ezoterijskom smislu deluje kao most ili provodnik preko kojeg se mračniji, destruktivniji i transformativni aspekti tibetanskog okultizma (Bon tradicija i gnevna božanstva) prelivaju na dekadentni Zapad. Lipotin u romanu koristi te struje za uništenje starog sveta. 

Vratimo se na kinesko osvajanje Tibeta i tursko zatvaranje Ararata. Kineska komunistička partija (izrazito materijalistička, ateistička struktura) je 1951. godine umarširala na Tibet, proterala Dalaj Lamu i sistematski uništila mnogo manastira. Iz ugla metafizike, to je bio čin nasilnog uzemljenja i zatvaranja solarnog pleksusa sveta. Tibet je vekovima funkcionisao kao tiha transmisiona stanica koja emituje duhovnu frekvenciju i gnozu. Presecanjem te linije, Tibet je pretvoren u vojnu bazu i rudnik, čime je Zapad odsečen od direktnog izvora te energije. Slično je sa planinskim masivom Ararat, koji u biblijskoj i pred-biblijskoj tradiciji predstavlja tačku novog početka čovečanstva (gde se Nojeva barka spustila na suvo nakon potopa, unutar regije jetre sveta). Ararat je danas na teritoriji Turske, u strogo kontrolisanoj i geopolitički trusnoj vojnoj zoni, tik uz granicu sa Jermenijom i Iranom. Vekovni antagonizmi i militarizacija tog prostora onemogućavaju bilo kakva slobodna istraživanja ili duhovna hodočašća, čineći ga još jednim „zabranjenim gradom“ na mapi sveta. Dakle, ove dve tačke, Tibet i Ararat, deluju kao dve džinovske stezaljke koje drže modernu svest u čvrstom stisku materijalizma, sprečavajući vertikalni protok energije o kojem govore stari sistemi.

Metafora o Lažnim bogovima i CERN-u

Kao dodatnu važnu tezu, De Stefano pominje da su prirodni hemijski elementi zapravo istinski bogovi (vodonik je bog svetlosti, fosfor je donosilac svetlosti / Lucifer, sumpor je pakao, a njihovim spajanjem nastaje DNK). On tvrdi da Veliki hadronski sudarač čestica (CERN) doslovno razbija stabilne knjige (atome) u univerzalnoj akaškoj biblioteci fizike. Razbijanjem prirodnih elemenata stvaraju se veštački, sintetički elementi koji deluju kao lažni bogovi. Kao da naučnici koji rade u toj ustanovi svojim naučnim radom zapravo prizivaju sile i prisustva kojima nije mesto u našem svetu. Otud ono lažni bogovi. Nisu lažni, nego su suštinski i ontološki strani. Oni remete redosled knjiga na policama, zbog čega se bazična svest stvaraoca gubi u lavirintu, a čovečanstvo unutar sebe oseća da je nešto duboko pogrešno sa strukturom stvarnosti. Savet koji De Stefano daje za preprevazilaženje ove krize je jednostavan: povratak sopstvenoj svrsi. Ne treba svi da budemo brzi kao recimo Ferari (tehnologija i veštački napredak), jer svet ima zadatke koje može ispuniti samo neko ko je dizajniran da bude bicikl i prođe kroz najuže staze i doživi stvari koje vozač Ferarija nije u stanju da prođe jer je brz i iziskuje ravan put.

Ezoterizam Đakoma Kazanove

Prvi put sam se sreo sa legendarnim likom Đakoma Kazanove kroz film Federika Felinija, i sa briljantnim Donaldom Saterlendom u glavnoj ulozi. No, tada ništa nisam shvatao i Kazanova je mom mnjenju bio tek nekakav izvikani elokventni žigolo sa stilom, šarmantni Džon Malkovič svog vremena koji zavodi dame visoke klase i živi kao bonvivan. Pa ipak, kako sam kasnije razotkrivao, Kazanova je bio mnogo više od običnog švalera. Kao skriveni šav, kao „kontrapunkt” kroz koji se cela priča o Kazanovi, a i o samoj Veneciji, otvara, jeste njegov roman Ikozameron (Icosaméron ou l'histoire d'Édouard et d'Élisabeth...). Napisan na francuskom i objavljen u Pragu 1788. godine, ovaj monumentalni, rani naučnofantastični i utopijski roman predstavlja potpuno naličje onoga što svet podrazumeva pod „Kazanovom”.

Icosameron: Put u središte Zemlje

Priča prati brata i sestru, Eduarda i Elizabetu, koji tokom plovidbe doživljavaju brodolom kod Norveške i upadaju u zastrašujući, duboki vir. Umesto u smrti, oni završavaju u unutrašnjosti Zemlje, gde otkrivaju čitav jedan skriveni, podzemni svet. Tamo provode 81 godinu u stanju mladosti (broj mesečevog magičnog kvadrata i produžene mladosti), pre nego što uspeju da se vrate na površinu, kada rapidno počnu da stare, a roman je zapravo struktuiran kao njihovo dvadesetodnevno kazivanje (otuda naziv Icosameron, prema grčkom za dvadeset dana) o tom podzemnom carstvu Megamikra. Dakle, pre Žila Verna.

Ta podzemna zemlja nije samo plod puke mašte. To je Kazanovino igralište za filozofske, teološke, ali i prikrivene ezoterijske ideje. Stanovnici unutrašnje Zemlje su humanoidna bića, ali u obliku androginih blizanaca. Oni su minijaturni, rađaju se iz jaja, nemaju kosti (telo im podupire hrskavica) i komuniciraju isključivo muzikom i telepatijom. U unutrašnjosti Zemlje nema Sunca, već ceo prostor osvetljava stalna, difuzna crvena svetlost koja dopire iz zemljinog jezgra. Nema noći, nema godišnjih doba, vreme je statično. Društvo je organizovano do nivoa apsolutnog protokola. Kazanova ovde detaljno opisuje njihovu arhitekturu, zakone, poljoprivredu i ishranu. Na prvi pogled, Icosameron deluje kao prosvetiteljska utopija, ili distopija, poput Morove Utopije ili Sviftovih Guliverovih putovanja. Međutim, ako počnemo da vučemo konce iz ove perspektive, primetićemo sledeće elemente koji se savršeno vezuju za venecijanski podtekst:

Bekstvo iz venecijanskih tamnica i opsesija zatvorenim prostorom

Kazanova piše ovaj roman u starosti, kao bibliotekar u jednom zamku u Češkoj, izolovan, melanholičan i ogorčen na svet koji ga je zaboravio. On, koji je spektakularno pobegao iz venecijanskog zatvora, ovde stvara svet koji je zamena za zatvor. Unutrašnjost Zemlje u Icosameronu ima istu atmosferu klaustrofobije i veštačkog poretka kakvu je imala i Mletačka republika, ta anomalija na tlu sednjovekovne feudalno-monarhijske Evrope: fasada savršenog zakona i lepote, ispod koje se krije potpuna kontrola.

Elementi incesta i čiste krvi (vampirski podtekst)

Eduard i Elizabeta u podzemnom svetu postaju rodonačelnici nove rase, ulazeći u incestuozne odnose kako bi naselili puste delove tog sveta. Ta opsesija očuvanjem loze, izolacijom od spoljnog sveta i stvaranjem novog poretka unutar zatvorenog sistema nosi duboki, makabrični podton. U kontekstu Venecije, to nas vodi direktno do patricijskih porodica koje su funkcionisale kao zatvorena ložnica, čuvajući moć i resurse unutar krvnih srodstava, odsečeni od ostatka sveta, što je suštinska socijalna alegorija vampirizma.

Okultna pozadina

Kazanova je bio mason, blizak rozenkrojcerima, čovek koji je prevario pola evropske aristokratije prodajući im eliksire mladosti i magijske rituale. Icosameron sadrži elemente hermetičke kosmologije:

• Putovanje kroz ogroman vir je klasičan inicijacijski silazak u podzemlje (Descensus ad Inferos).

• Crvena, večna svetlost podzemlja podseća na alhemijsko „crveno delo” (Rubedo), fazu u kojoj se postiže besmrtnost ili transformacija materije.

• Ideja o androgidnim bićima je direktno preuzeta iz kabalističkih i gnostičkih učenja o primordijalnom čoveku (Adam Kadmon) pre podele polova.

Umesto da Veneciju otkrivamo preko karnevala, gondola i kroz legende o vampirima i mračnim kultovima venecijanske aristokratije, zamislimo je kroz prizmu Icosamerona: Venecija kao podzemno carstvo na površini vode. Grad koji je sam po sebi anomalija na tlu srednjovekovne feudalne Evrope, izgrađen na drvenim šipovima u blatu, izolovan u laguni, sa sopstvenim rigoroznim poretkom (Savet desetorice), sa večnim sumrakom u uskim kanalima gde svetlost retko pada direktno. Venecija je funkcionisala kao Kazanovin podzemni svet, mesto gde su maske (androginost, ukidanje identiteta) obavezni deo društvenog protokola, a energija grada se održavala konstantnim parazitiranjem na resursima spoljnog sveta. U neku ruku, tadašnja Venecija podseća na današnji Dubai, ali bez nafte i sa trgovačkom mornaricom. Ako Kazanovin naučnofantastični izlet postavimo kao ogledalo venecijanskog mentalnog sklopa, dobijamo onaj suptilni, intelektualni rez koji nam nedostaje da sagledamo Veneciju kao sedište moćnih okultnih uticaja.

Histoire de ma vie 

U Kazanovinim memoarima možemo prepoznati ključne tačke gde se njegov memoarski pragmatizam prepliće sa teurgijom i operativnom magijom. Istorija mog života (Histoire de ma vie) sadrži fascinantne opise njegovih okultnih operacija u Veneciji, a epizoda sa Murana, ostrva venecijanske lagune, i njegov specifični magijski sistem na neki način paraju privid racionalnog prosvetiteljstva. Evo šta se tačno krije iza tih događaja, simbola Zmaja i njegovog tajnog koda.

Odlazak kod veštice na Murano: Šta je prethodilo i šta se desilo?

Epizoda sa Murana (koja se odigrava u kontekstu njegove čuvene ljubavne afere sa monahinjom M.M. i njenom ljubavnicom C.C.) zapravo je vrhunac Kazanovine veštine psihološke i magijske manipulacije. Kazanova je bio u tajnoj, opasnoj vezi sa M.M., koja je bila štićenica i ljubavnica moćnog francuskog ambasadora u Veneciji, kardinala de Bernija. Ceo taj krug na Muranu (gde je bio njen samostan) bio je prožet libertenstvom, voajerizmom i špijunažom. Da bi održao kontrolu nad situacijom, fascinirao devojke i opravdao svoje postupke, Kazanova je morao da se predstavi kao posednik tajnih, natprirodnih moći. 

On u memoarima opisuje da je, kako bi ubedio M.M. u svoju povezanost sa duhovnim svetom, organizovao posetu lokalnoj veštici ili proročici na ostrvu Murano. Međutim, cela stvar je bila unapred izrežirana predstava. Kazanova je sam, pre nego što će dovesti M.M., posetio tu ženu, platio joj izdašnu sumu i precizno joj izdiktirao šta mora da kaže kada se on pojavi sa svojom ljubavnicom. Kada su došli, veštica je pala u trans i izgovorila detalje iz života M.M. koje je navodno mogao znati samo kosmos, čime je monahinja ostala potpuno opčinjena i podređena Kazanovinoj volji. Kazanova otvoreno priznaje ovo šarlatanstvo, ali kroz njega provejava suština venecijanske mračne magije: magija kao apsolutna režija i kontrola tuđe svesti u lavirintu ogledala.

Skriveni Veliki Zmaj sa Murana

Kazanova u svojim spisima i prepiskama (naročito kada analizira kabalističke operacije) pominje da ostrvo Murano, u ezoterijskom smislu, nije samo mesto industrije stakla i samostana, već dom skrivenog genija mesta (Genius Loci) u obliku Zmaja. U alhemijskoj i rozenkrojcerskoj simbolici tog vremena, Zmaj koji obitava u vodi ili na ostrvu predstavlja primordijalnu, mračnu energiju koja se mora ukrotiti. Za Kazanovu, Murano je bio izolovan, energetski čvor Venecije, mesto gde su se mešali ekstremni luksuz, izolacija monahinja, tajne lože i izrada stakla u pećima (što je samo po sebi alhemijski proces transformacije peska u svetlost). Nazvati to mesto prebivalištem Velikog Zmaja značilo je prepoznati Murano kao srce venecijanskog okultnog podzemlja.

Kazanovin četvoroslovni magijski sistem i Tajni Šefovi

Kazanova je zaista posedovao i operativno koristio specifičan proricateljski i magijski sistem, koji je u memoarima nazvao Kabalistička piramida ili Kabalističko proročište. Sistem se temeljio na numerologiji, geomantiji i alfanumeričkim zamenama. Iako ga je često koristio kao alat za prevaru bogatih lakovernika (poput Madam d'Urfe, koju je ubedio da će je kroz rituale podmladiti i reinkarnirati u muško telo), sistem je bio matematički fascinantan. Korisnik bi postavio pitanje. Slova su prevođena u brojeve i slagana u obliku piramide. Kroz matematički algoritam sabiranja i redukcije, piramida se svodila na ključne brojeve ili četvoroslovne korenove. Ti brojevi bi se ponovo preveli u slova, dajući kriptične, ali gramatički ispravne odgovore na italijanskom ili francuskom jeziku. Isti taj sistem pojavljuje se još kod nekih okultnih grupa kasnije, pa je teško ustanoviti da li ga je Kazanova osmislio ili je već ranije postojao.

Kazanova je tvrdio da kroz ovaj sistem on ne izmišlja odgovore, već da njegova piramida služi kao prenosni kanal, neka vrsta „kosmičkog telegrafa” sa bestelesnim inteligencijama, odnosno Tajnim Šefovima ili genijima. U slučaju Madam d'Urfe, on je te entitete nazivao imenima poput Oromasis (duh vatre) i tvrdio da prima direktna naređenja od nevidljivog bratstva koje upravlja sudbinom Evrope. Iako Kazanova u Istoriji mog života često piše sa ciničnim smeškom, svestan da je varao ljude, on istovremeno priznaje jednu jezivu stvar: da je sistem ponekad davao tačne odgovore i predviđanja koja ni on sam nije mogao da izračuna ili predvidi. Piramida je, u jednom trenutku, počela da radi sama od sebe, kao da je zaista zakačila stvarni egregor.

Dakle, Kazanova nije bio samo posmatrač, nego je bio i operator. Njegov odlazak na Murano kod lažne veštice, njegova opsesija Zmajem na tom ostrvu i njegova četvoroslovna kabalistička metodologija pokazuju da je Venecija XVIII veka funkcionisala na pogon skrivenih šifara. Kazanovin život bio je svesni magijski performans u kojem je on, koristeći četvoroslovni sistem, pokušao da izmanipuliše sudbinu (i samu Veneciju), dok je u pozadini, iza kulisa Murana, istinski „Veliki Zmaj” (oligarhija, inkvizicija, Savet desetorice i sam duh lagune) na kraju ipak progutao njega, osudivši ga na izgnanstvo i pisanje memoara u mračnoj Češkoj.

Kazanova i grof Sen Žermen

Kada već pominjem Tajne Šefove, vredi ukazati na Kazanovine susrete sa legendarnim grofom Sen Žermenom. Njihovi putevi su se ukrstili nekoliko puta na evropskim dvorovima, a njihov odnos je bio fascinantan spoj uzajamnog prepoznavanja, profesionalne ljubomore i dubokog rivalstva. Obojica su bili vrhunski manipulatori XVIII veka, ali sa potpuno različitim stilovima nastupa. Kazanova u svojoj Istoriji mog života posvećuje značajan prostor Sen Žermenu, ostavljajući nam jedan od najupečatljivijih i najdetaljnijih svedočanstava o ovom enigmatičnom čoveku. Kazanova i Sen Žermen su se upoznali u Parizu, u salonima visoke aristokratije gde su obojica pokušavali da obezbede pokroviteljstvo francuskog kralja Luja XV i njegove moćne ljubavnice, markize de Pompadur. Kazanova, koji je tek stigao u Pariz nakon svog spektakularnog bekstva iz venecijanskog zatvora, zatekao je Sen Žermena kako već potpuno dominira francuskim dvorom. Kazanova opisuje Sen Žermena sa mešavinom fascinacije i otvorenog skepticizma: 

„Ovaj neobičan čovek, rođeni prevarant, bez ustručavanja je govorio da ima trista godina, da poseduje univerzalni lek, da može da radi sa prirodom šta god želi, da topi dijamante i od deset ili dvanaest malih napravi jedan veliki, vrhunske čistoće, i to bez ikakvog gubitka na težini.”

Kazanova opisuje scenu u kojoj je lično prisustvovao Sen Žermenovom alhemijskom eksperimentu. Sen Žermen je uzeo bakarni novčić, stavio ga na užareni ugalj i upotrebio duvaljku. Nakon nekoliko trenutaka, novčić je postao zlatan. Kazanova, iako sumnjičav da je reč o vrhunskoj opsenarskoj varki i zameni novčića, priznaje da nije uspeo da otkrije trik. Taj novčić je zadržao i kasnije ga poklonio jednoj od svojih ljubavnica.

Između Kazanove i Sen Žermena je postojala suštinska razlika u pristupu okultizmu i manipulaciji. Kazanova je koristio magiju kao alat za postizanje vrlo opipljivih ciljeva: novca, žena i društvenog statusa. On je uvek zadržavao ciničnu svest o tome da vara ljude, igrajući na kartu njihove lakovernosti. Sen Žermen je, s druge strane, igrao na kartu apsolutne, bezvremenske misterije. On nikada nije tražio novac (bio je basnoslovno bogat, nosio je dijamante na svakom prstu i na cipelama), retko je jeo u javnosti (tvrdeći da se hrani posebnim eliksirom), i nastupao je sa pozicije istinskog adepta koji je iznad ljudskih slabosti. Kazanova je bio duboko iritiran činjenicom da je Sen Žermen uspevao da fascinira ljude mnogo dublje nego on. Smatrao ga je „kraljem varalica”, ali mu je uvek zavideo na superiornoj samokontroli i mističnoj auri koju je održavao bez ijedne greške. Kastanedinim rečnikom govoreći, Sen Žermen je delovao kao besprekorni nagual.

Njihovi putevi su se ponovo ukrstili u Londonu. U Londonu, Kazanova je pokušao da razotkrije Sen Žermena pred engleskim plemstvom, ali je Sen Žermen uvek bio korak ispred, uživajući zaštitu političkih moćnika i funkcionišući kao tajni diplomata (a verovatno i špijun) za različite krunisane glave Evrope. Zanimljivo je da su obojica bili povezani sa istim tajnim društvima tog doba, od masonerije do rozenkrojcerskih krugova, ali dok je Kazanova u tim krugovima tražio lične veze, Sen Žermen je bio prepoznat kao figura koja ta društva inspiriše ili čak vodi iz senke (mnogi su ga smatrali jednim od onih „Tajnih Šefova”).

Dakle, vidimo da je, u neku ruku, Kazanova oličenje Venecije koja stari, propada, troši energiju, ulazi u dugove i na kraju biva proterana (ljudski, potrošni element), Sen Žermen je hodajuća metafora za arhetipskog vampira. On je čovek koji ne stari, čije je poreklo nepoznato, koji se pojavljuje vekovima u istom obliku, poseduje eliksire besmrtnosti i preobražava živu materiju (bakar u zlato, male dijamante u velike). Njihov susret u Parizu možemo posmatrati kao trenutak kada se klasični venecijanski manipulator suočava sa nečim što je daleko prevazišlo njegove trikove, sa istinskim, hladnim i večnim „Zmajem” evropske ezoterije.

Kazanova, Blavatska i Lavkraft

Icosameron poseduje specifičan, hladan, kosmički i antropološki ton koji se mnogo decenija kasnije prepoznaje u teozofiji Madam Blavatske (koncepti o korenskim rasama, androginim primordijalnim bićima) i kod Lavkrafta (odlazak u nepoznate dubine svemira, susret sa civilizacijama koje funkcionišu po zakonima potpuno tuđim ljudskoj psihi). Ipak, ako posmatramo istoriju književnosti, Icosameron nije izolovani incident, niti je Kazanova pionir ove vrste fantastike. On je pre vrhunski sintetičar tradicije koja je tinjala u evropskoj svesti vekovima pre njega. Kazanova je uzeo postojeće podzemne motive i kroz njih provukao sopstvenu hermetičku i prosvetiteljsku viziju. Ideja da je unutrašnjost Zemlje šuplja i naseljena nije Kazanovin izum. U vreme kada on piše roman (krajem XVIII veka), ta tema je bila na granici između rane nauke i ezoterije.

Edmund Halej (Edmond Halley), čuveni astronom (poznat po kometi), je još 1692. godine izneo teoriju da je Zemlja šuplja, sastavljena od nekoliko koncentričnih sfera koje imaju sopstvenu atmosferu i svetleći gas, kako bi objasnio anomalije u kretanju magnetnih polova. Leonhard Ojler (Leonhard Euler), veliki matematičar, je sredinom XVIII veka modifikovao ovu ideju, tvrdeći da u samom središtu Zemlje postoji unutrašnje sunce koje pruža svetlost i toplinu naprednim podzemnim civilizacijama. Kazanova je direktno koristio ove teorije za građenje fizike svog podzemnog sveta.

Što se tiče književnih prethodnika, Kazanova je imao nekoliko veoma jasnih literarnih putokaza koji su utabali stazu pre njega. U tom smislu pomenuću ličnost kao što je Luj-Gijom de Fenelon (1721) i njegovo delo Relation du voyage de l'Isle d'Eutopia. To je jedan od prvih tekstova koji koristi Halejevu teoriju šuplje Zemlje u satirične i utopijske svrhe. Drugi pisac je Ludvig Holberg (1741) i njegovo delo Podzemno putovanje Nilsa Klima (Nicolai Klimii Iter Subterraneum). Holbergov junak propada kroz pećinu u Norveškoj (baš kao i Kazanovini junaci kroz vir) i otkriva planetu Nazar unutar Zemlje, sa bizarnim civilizacijama (drveće koje govori, inteligentne životinje). Ovaj roman je bio ogroman evropski hit XVIII veka. Zašto mi onda Kazanova deluje tako lavkratovski i blisko Blavatskoj?

Ako nije pionir samog žanra, Kazanova jeste pionir u atmosferi i dubini koncepta. Tamo gde su njegovi prethodnici (poput Holberga ili Svifta) koristili fantastične svetove kao jeftinu kulisu za satiru na račun trenutne politike ili crkve, Kazanova u Icosameronu radi nešto sasvim drugo, i tu nastaje onaj šav koji vuče ka Lavkraftu i Blavatskoj. On opisuje radikalnu antropološku drugost (lavkraftovski element), jer Kazanovini Megamikri nisu samo „ljudi sa maskama”. Njihova biologija i način postojanja su suštinski uznemirujući. Oni nemaju kosti, njihova tela su meka i hrskavičava. Oni se ne rađaju, već se legu iz jaja koja su savršeno sferična. Njihov jezik nije verbalan; oni proizvode muzičke tonove iz grudi i komuniciraju direktnim prenosom misli. Kazanova piše stotine stranica opisujući njihovu anatomiju i zakone sa hladnom, gotovo kliničkom preciznošću naučnika koji posmatra vanzemaljsku vrstu. Ta opsesija detaljnim opisivanjem ne-ljudskog poretka je čisti lavkratovski materijalizam pre Lavkrafta. I onako, usputno, ne mogu odoleti utisku sličnosti Kazanovinih podzemnih bića sa opisom Krolijevog LAM-a.

Koncept androginih bića koji naseljavaju unutrašnjost Zemlje direktno korespondira sa skrivenom doktrinom koju će Blavatska kasnije sistematizovati. Za teozofiju, prve ljudske rase (poput Hiperborejaca ili rane Lemurije) bile su androgine i spiritualne, pre nego što je došlo do pada u materiju i podele polova. Kao što sam pomenuo, Kazanova svesno u Megamikre projektuje mit o Adamu Kadmonu, prvobitnom čoveku. On postavlja taj svet unutar Zemlje kao neku vrstu zamrznutog, alhemijskog inkubatora. 

Konačno, mogu reći da je Kazanovin Icosameron hibrid. To nije književni incident u smislu da je nastao ni iz čega, jer se naslanja na tradiciju Haleja, Holberga i francuskog libertenskog romana. Ali jeste incident po svom neuspehu i svojoj monumentalnosti. Knjiga je imala pet tomova i preko 1.600 stranica. Bila je preskupa, preopširna i potpuno neshvaćena u svom vremenu. Publika koja je od Kazanove očekivala pikanterije, memoare i salonske tračeve sa elementima pornografije, dobila je masivnu, hermetičnu, filozofsko-naučnu kosmogoniju. Kazanova je ovde bio pionir u smislu da je prvi tretirao podzemni svet ne kao satiričnu bajku, već kao ozbiljnu, sistematičnu ezoterijsku i antropološku studiju. Zato danas, kada čitamo o Eduardu i Elizabeti, ne vidimo prosvetiteljstvo XVIII veka, nego mračni modernizam, kosmički strah i okultnu anatomiju kasnijih vekova.

Povodom ovoga javlja mi se pomisao da je Kazanova artikulisao ili predvideo okultnu struju koja je kasnije izrodila teozofiju i sve ono što je posle proizašlo. Setimo se da su martinizam i okultni red Strict Observance takođe lansirali ideju Tajnih Šefova, ali oni nisu toliko odlazili u dubinu kao Blavatska i Kazanova. Svi ti Tajni Šefovi su na Zemlji, ali na površini, međutim, prava magijska moć dolazi iz dubina, bilo iz središta Zemlje, bilo iz okeana, a što tek moderno vreme premešta u kosmičke dubine. Danas bi to sve bili vanzemaljci, a ne proto-zemaljci, kako bi možda bilo pravilnije reći. U ovome ja vidim fundamentalnu promenu u tome kako čovečanstvo vizuelizuje Izvor Moći.

Sistemi poput Strict Observance barona fon Hunda ili martinizma Žana-Batista Vilermoza i Martinesa de Paskvalija (pa i rane masonerije) operisali su sa konceptom Nepoznatih Nadređenih (Superiores Incogniti). Međutim, njihov narativ je patio od geopolitičkog i ljudskog ograničenja. Ti Šefovi su navodno bili živi ljudi, skiveni negde na površini, preživeli vitezovi Templari u Škotskoj, mudraci na Tibetu ili mistici u pustinjama Arabije. Problem je u tome što sve dok su ti entiteti na površini, oni su podložni demistifikaciji. Ako su u Škotskoj, zašto ih niko ne vidi? Ko su oni? Hajde da ih pronađemo? Ako su na Tibetu, oni su i dalje samo ljudi od krvi i mesa koji sede i meditiraju. Kazanova i, kasnije, Blavatska uviđaju da površina Zemlje više nema kapacitet da izdrži teret apsolutne, natprirodne moći. Prosvetiteljstvo je počelo da mapira i kolonizuje svet; tajne lože na površini su gubile svoju magijsku auru pod naletom racionalizma. Zato je bilo potrebno promeniti lokaciju Tajnih Šefova.

Moj stav da „prava magijska moć dolazi iz dubina” je ukorenjena u alhemijskoj maksimi V.I.T.R.I.O.L. (Visita Interiora Terrae Rectificando Invenies Occultum Lapidem - Poseti unutrašnjost Zemlje, pročišćenjem ćeš naći skriveni kamen). Dubina (središte Zemlje, okeanski rovovi) nosi specifičan psihološki i magijski naboj. Unutrašnjost je mesto gde se materija sabija pod nezamislivim pritiskom. To je mesto alhemijskog zrenja, gde nastaju dijamanti i zlato. Spuštanjem ispod površine, mi zapravo silazimo u kolektivno nesvesno, u primordijalni mrak koji je postojao pre nego što je svetlost razuma uobličila površinu sveta. Kazanova u Icosameronu svesno koristi ovaj rezervoar. Njegovi Megamikri nisu napredni ljudi sa površine, nego su bića koja nikada nisu iskusila pad, izolovani u materici planete, u stanju ontološkog detinjstva. To je ona ista struja koju će Blavatska uobličiti kroz priče o skrivenim podzemnim dvoranama (poput Agarte ili Šambale) gde se čuvaju knjige od platine i znanje pre-adamitskih rasa.

Sa industrijskom revolucijom, a naročito sa XX vekom i razvojem tehnologije (geološka bušenja, podmornice, mapiranje okeanskog dna), čovečanstvo je „osvojilo” i desakralizovalo unutrašnjost planete. Saznali smo da je u centru Zemlje tečno gvožđe i nikl, a ne podzemno carstvo ili carstvo palih anđela. Šta je okultna struja morala da uradi da bi preživela nego da premesti bogove. Kada je podzemlje postalo preblisko i fizički objašnjivo, svest je potisnula Tajne Šefove i proto-zemaljce u kosmičke dubine. „Anđeli”, „Duhovi elemenata” i Kazanovini „Megamikri” postali su Plejađani, Siriušani ili Sivi. Inteligencije koje komuniciraju telepatijom i muzikom više ne sede u crvenoj svetlosti zemljine utrobe, već u brodovima iznad našeg vazdušnog prostora, možda sa svojih dalekih zvezdanih destinacija telepatski opšte sa nama, ili vise u nekakvim multiverzumskim multidimenzionalnim procepima i portalima neodređene geografije i paradoksalne fizike.

Lavkraft je ovde bio prelazna figura (karika koja nedostaje između Kazanove / Blavatske i modernog ufološkog mita). Kod njega, Veliki Stari (poput Ktulua) i dalje spavaju u okeanskim dubinama i podzemnim kriptama, ali oni su tamo stigli sa zvezda. On je spojio htonsku dubinu sa kosmičkim bezdanom. Ako posmatramo Kazanovu kao artikulatora te skrivene struje, dobijamo zanimljiv uvid. Po tom uvidu Veneciju možemo definisati kao poslednju tačku u Evropi gde je ta htonskost bila vidljiva. Venecija je grad koji visi između neba i dubine, postavljen na mulju, izronivši iz morske tmine. Venecijanske palate ne počivaju na čvrstoj zemlji, već na hiljadama okamenjenih stabala zabodenih u podvodni mrak. Kazanova, kao dete tog i takvog grada, podsvesno je znao da Venecija crpi moć iz te lagunske, proto-zemaljske dubine (iz onog Zmaja sa Murana). Kada je ta Venecija počela da umire i gubi moć pod svetlima prosvetiteljske buržoazije, Kazanova je u Icosameronu prepisao tu istu moć unutrašnjosti Zemlje, anticipirajući teozofiju.

Lavkraftova fauna i njene refleksije u okultizmu

Lavkraftova fauna bogova i entiteta

Hauard Filips Lavkraft je kroz svoj opus stvorio čitav panteon vanzemaljskih, višedimenzionalnih entiteta koji obitavaju na samom rubu ljudskog razuma. Za razliku od klasičnih mitologija, njegova fauna nije sastavljena od antropomorfnih bogova koji brinu o ljudskim sudbinama. Umesto toga, kod njega vidimo kosmičke sile, amorfne mase i geometrijske paradokse koji personifikuju kosmičku indiferentost, odnosno ideju da je čovečanstvo potpuno beznačajna mrlja u beskraju univerzuma. Kasniji pisci (poput Avgusta Derleta) podelili su ovaj panteon na Spoljašnje bogove (Outer Gods), Velike Stare (Great Old Ones) i niže rase, ali sam Lavkraft ih je posmatrao kao spektar kosmičkog užasa. Hajde da vidimo ko su ključni entiteti iz Lavkraftovih priča, sa njihovim ulogama, funkcijama i prvim pojavljivanjima:

Azatot (Azathoth) je vrhovni entitet Lavkraftovog panteona, vladar Spoljašnjih bogova. On predstavlja ultimativni, besmisleni centar kreacije, vidi: The Dream-Quest of Unknown Kadath (Snevanje u potrazi za neznanim Kadatom, 1927) i The Whisperer in Darkness (Šaptač u tami, 1931). Azatot sedi u samom centru beskonačnosti, opisan kao slepi idiotski bog (blind idiot god) ili nuklearni haos. On je amorfna, pulsirajuća masa koja neprekidno stvara i proždire svetove bez ikakvog svesnog cilja ili razuma. Oko njega pleše panteon bezimenih, amorfnih bogova, dok ga jeziv, monoton zvuk demonskih flauta drži u večnom dremežu. Ako bi se Azatot ikada probudio, čitav naš univerzum (koji je zapravo samo deo njegovog sna) momentalno bi prestao da postoji. Azatot je nalik gnostičkom slepom tvorcu, odnosno demijurgu Jaldabaotu, ali kao čisti, mehanički haos.

Dok je Azatot centar, Jog-Sotot (Yog-Sothoth) je obod i sveprožimajući prostor-vreme. To je entitet sastavljen od blistavih sfera i balona koji se neprekidno šire i skupljaju, vidi: The Case of Charles Dexter Ward (Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, 1927) i The Dunwich Horror (Danvički užas, 1929). Jog-Sotot je sveprisutan i sveznajući. Za njega ne postoje prošlost, sadašnjost i budućnost, jer on vidi i prožima sve hronološke i prostorne ravni odjednom. Lavkraft ga opisuje rečima: "Jog-Sotot zna kapiju. Jog-Sotot je kapija. Jog-Sotot je ključ i čuvar kapije." On je magijska spona preko koje mračni magovi prizivaju sile izvan našeg trodimenzionalnog sveta. U Danvičkom užasu, Jog-Sotot oplođuje ljudsku ženu (Laviniju Vejtli) koja rađa monstruozne blizance, hibride između čoveka i kosmičkog boga.

Umr at-Tavil (Umr at-Tawil) je direktno povezan sa Jog-Sototom i predstavlja jednu od najmističnijih i najmanje zverskih figura u Lavkraftovom opusu. Ime mu na arapskom jeziku znači Najstariji ili Dugovečni, vidi: Through the Gates of the Silver Key (Kroz kapije srebrnog ključa, 1934, napisano u koautorstvu sa E. Hofmanom Prajsom). Umr at-Tavil se smatra jednim od aspekata ili avatara samog Jog-Sotota. Prikazan je kao čovekolika figura džinovskog rasta, potpuno umotana u teške, neprozirne haljine i veo, tako da mu se lice nikada ne vidi. On sedi na tronu u međudimenzionalnoj praznini izvan Kapije Srebrnog Ključa. Njegova funkcija je blagonaklona, ali jeziva: on je vodič i inicijator za retke smrtnike (poput Randolfa Kartera) koji uspeju da probiju granice prostora i vremena. On sedi u krugu drevnih bića bez lica (Ancient Ones) i pomaže putniku da pređe u viši plan postojanja, upozoravajući ga da ne skida veo sa njegovog lica jer bi od tog prizora poludeo.

Njarlatotep (Nyarlathotep) je jedinstven među Lavkraftovim bogovima jer poseduje ličnost, svesnu inteligenciju i sposobnost da hoda među ljudima, preuzimajući hiljade različitih oblika, vidi Nyarlathotep (1920) i The Haunter of the Dark (Stanovnik tame, 1935). Njarlatotep je Glasnik i izvršni organ Spoljašnjih bogova (naročito Azatota). Naziva se Puzajući haos. Dok su ostali bogovi ravnodušni prema ljudima, Njarlatotep uživa u ljudskoj patnji, obmani i ludilu. On se pojavljuje u modernom svetu kao visoki, vitki crni čovek nalik egipatskom faraonu koji putuje svetom i pokazuje naučna čuda, elektromagnetne izume i apokaliptične vizije, svesno gurajući čovečanstvo u kolektivno ludilo i tehnološko samouništenje.

Ktulu (Ctulhu), iako je najpopularnije Lavkraftovo biće (po kome čitav mitos nosi ime), Ktulu je zapravo niže rangiran u kosmičkoj hijerarhiji u odnosu na Azatota i Jog-Sotota. On je visokosveštenik kosmičkih sila, biće nalik zveri sa pipcima i krilima, vidi: The Call of Cthulhu (Zov Ktulua, 1928). To je vanzemaljski entitet koji je stigao na Zemlju milionima godina pre pojave čoveka. Trenutno leži u stanju sličnom smrti, zaključan pod magijskim pečatima u potonulom kiklopskom gradu R'lyeh-u negde na dnu Tihog okeana. Iako spava, njegova masivna svest neprekidno pulsira i kroz snove utiče na ljudsku psihu, pre svega na umetnike, senzitivne ljude i članove degenerisanih, tajnih kultova širom planete. Svrha Ktulua i njegovog kulta je dočekati astrološko poravnanje, kada će R'lyeh ponovo izroniti, a Ktulu se probuditi da donese eru apsolutnog bezakonja, divljaštva i uništenja ljudske svesti.

Šogoti (Shoggoth) nisu bogovi, već zastrašujuća bića koja predstavljaju biološki vrhunac materijalnog užasa. Oni su veštački stvorena fauna, vidi At the Mountains of Madness (U planinama ludila, 1931). Šogoti su protoplazmatične, amorfne mase nalik želatinu, ispunjene stotinama očiju koje se neprekidno pale i gase na njihovoj površini. Stvorila ih je napredna vanzemaljska rasa poznata kao Stariji (The Elder Things) pre više stotina miliona godina, koristeći ih kao tešku radnu snagu za podizanje svojih kiklopskih gradova pod ledom Antarktika. Šogoti nemaju fiksni oblik; oni menjaju formu i stvaraju udove i organe po potrebi, upravljani hipnotičkim komandama svojih gospodara. Međutim, vremenom su Šogoti razvili sopstvenu, rudimentarnu svest, pobunili se protiv svojih stvoritelja i zbrisali ih. Njihova jedina funkcija je goli opstanak u tami napuštenih podzemnih gradova, gde se kreću imitirajući zvukove svojih davno mrtvih gospodara: Tekeli-li! Tekeli-li!

Šub-Nigurat (Shub-Niggurath), crna koza iz šume sa hiljadu mladih. Ona predstavlja izopačeno kosmičko načelo plodnosti, divlje biologije i mutacije. Pominje se u kletvama i ritualima u The Whisperer in Darkness (1931) i The Dunwich Horror (1929). Šub-Nigurat je velika stara boginja plodnosti opisana kao bezoblična, maglovita masa iz koje izbijaju crni papci, pipci i usta koja žderu. Ona je inkubator užasa, večni izvor čudovišnih bioloških mutacija koje se rađaju u skrivenim šumama i ritualnim mestima širom Zemlje. 

Dagon, bog-riba i vladar Dubokih, vidi: Dagon (1917) i The Shadow over Innsmouth (Senka nad Insmutom, 1931). To je čudovišno podvodno božanstvo gigantskih razmera, zaštitnik i otac rase Dubokih (Deep Ones, hibrida ljudi i riba-žaba). Dagon služi Ktuluu i upravlja okeanskim dubinama. On zahteva ljudske žrtve od obalskih gradova (poput Insmuta) u zamenu za zlato i nepresušne mreže pune ribe, svesno sprovodeći genetsko ukrštanje svoje podvodne rase sa ljudima kako bi stvorio degenerisane hibride.

Gatanotoa (Ghatanothoa), prvorođeni Ktuluov sin i užas koji skamenjuje, vidi: Out of the Aeons (Izvan eona, 1935, napisano u koautorstvu sa Hejzel Hild). Gatanotoa je skriveni bog u podzemnim tvrđavama potonulog kontinenta Mu. On je toliko vizuelno užasan i geometrijski neprirodan da svako ko ga pogleda biva trenutno paralizovan a njegovo telo se pretvara u živu, mumificiranu stenu, dok um ostaje savršeno svestan i zarobljen unutar te kamene ljušture za večnost.

Lavkraft i Blavatska

Uticaj Helene Petrovne Blavatski na H. P. Lavkrafta je jedan zanimljiv paradoks. Lavkraft je bio ortodoksni, rigidni materijalista i ateista koji je duboko prezirao okultizam, astrologiju i spiritualizam svog vremena, nazivajući ih „jeftinim sujeverjem”. Međutim, kao strastveni čitalac i čovek enciklopedijskog znanja, Lavkraft je detaljno proučio kapitalna dela Blavatske, pre svega „Tajnu doktrinu” (The Secret Doctrine). Shvatio je da njena teozofska kosmogonija nudi savršen mitološki skelet za ono što je on želeo da stvori: kosmički užas. U tom smislu Lavkraft nije preuzeo duhovne poruke Blavatske (ideju o prosvetljenju i evoluciji duše), već je prekopirao njenu strukturu praistorije i kosmičke hronologije. On je njene duhovne entitete i drevne rase ogolio od misticizma i prepakovao ih u vanzemaljce i konkretne užase. Uticaj Blavatske na Lavkrafta ogleda se u nekoliko ključnih tačaka:

• Koncept Drevnih Rasa (Korenske rase): Blavatska u „Tajnoj doktrini” govori o tome da je Zemljom, milionima godina pre ljudi, vladalo nekoliko bestelesnih i moćnih „Korenskih rasa” (poput Hiperborejaca i Lemurijanaca) koji su stigli sa drugih planeta ili sa viših ravni. Lavkraft uzima ovaj koncept i stvara svoje Starije (Elder Things), Velike Stare (Great Old Ones), koji su takođe vladali Zemljom u eonima pre nastanka ljudske vrste.

• Potonuli kontinenti (Atlantida, Lemurija i Mu): Blavatska je popularizovala ideju o izgubljenim kontinentima gde su cvetale civilizacije ovih neljudskih rasa. Lavkraft to koristi za lociranje svojih užasa. Ktulu spava u potonulom gradu R'lyeh-u, Gatanotoa vlada na potonulom kontinentu Mu, a u priči The Mound pominje se podzemni svet Kun-Jan koji je direktno povezan sa teozofskim podzemnim carstvima.

• Zabranjene knjige i okultni tekstovi: Blavatska u svojim knjigama često citira fiktivne ili izgubljene drevne spise, poput „Knjige Dzijan” (The Book of Dzyan), tvrdeći da ona sadrži kosmičku istoriju sveta skrivenu od običnih ljudi. Lavkraft je bio toliko fasciniran ovim konceptom da je stvorio sopstvenu, danas najslavniju zabranjenu knjigu, Nekronomikon (zajedno sa Pnakotičkim rukopisima i Knjigom Eibona).

U svom ključnom delu Zov Ktulua (The Call of Cthulhu), Lavkraft čak eksplicitno odaje priznanje teozofiji kroz reči svog naratora, pokazujući da je svesno koristio Blavatskine knjige kao paravan za stvarnost svog mita. 

Lavkraft: književnost, nauka i filozofija

Lavkraftov um je bio amalgam klasične književnosti XIX veka, rane naučne fantastike i fascinacije astronomijom. Njegovi ključni uticaji mogu se podeliti u tri kategorije:

A. Književni mentori (Gotika i dekadencija)

• Edgar Alan Po (Edgar Allan Poe): Po je Lavkraftov duhovni otac. Od njega je naučio kako da izgradi atmosferu psihološkog propadanja, jeze i izolovanosti. Lavkraftov kratki roman U planinama ludila je direktan tematski nastavak Poovog romana Doživljaji Artura Gordona Pima.

• Lord Danseni (Lord Dunsany): Irski pisac fantastike koji je uticao na Lavkraftov rani „Ciklus snova” (priče poput The White Ship ili The Doom that Came to Sarnath). Od Dansenija je preuzeo ideju o stvaranju čitavih panteona bogova sa čudnim, melodičnim imenima i pisanjem u stilu biblijskog ili mitskog proznog ritma.

• Artur Maken (Arthur Machen): Velški pisac od koga je Lavkraft preuzeo ključnu ideju: da ispod površine moderne, hrišćanske civilizacije i dalje preživljavaju drevni, paganski i maligni entiteti iz praistorije. Makenova priča Veliki bog Pan postavila je temelje za Lavkraftov Danvički užas.

B. Naučna revolucija ranog XX veka

Ovo je uticaj koji je Lavkrafta odvojio od klasične gotike i stvorio kosmički užas. Tokom njegovog života, nauka je doživljavala velike promene:

• Ajnštajnova teorija relativnosti i neeuklidska geometrija: Saznanje da prostor i vreme nisu fiksni duboko je uznemirilo Lavkrafta. Zato njegovi junaci lude kada vide arhitekturu grada R'lyeha, jer su uglovi kamena „pogrešni”, nelinearni i prkose trodimenzionalnoj fizici.

• Otkriće novih planeta i prostranstva kosmosa: Otkriće Plutona 1930. godine (koji on u pričama naziva Jugot) i saznanje da je univerzum milijardama svetlosnih godina veći nego što se mislilo, inspirisali su ga da svoje bogove ne postavi u pakao ili na nebo, već u međuzvezdanu prazninu.

C. Filozofija: Mehanički materijalizam

Lavkraft je bio pod snažnim uticajem filozofa poput Fridriha Ničea i Hjua Eliota. Njegov kosmički užas proističe iz spoznaje da u univerzumu nema Boga, nema svrhe, nema dobra i zla. Kosmos je hladna, mehanička mašina. Čovek nije kruna stvaranja (kako tvrdi religija), već biološka slučajnost. Bogovi koje pominje (Azatot, Jog-Sotot) zapravo su personifikacije zakona fizike i astrofizičkog haosa, oni nas ne mrze, oni nas ne primećuju, baš kao što čovek ne primećuje mikrobe dok gazi travu.

Lavkraft, vudu i Majkl Bertio

Postoji veza između Lavkrafta sa okultnim sistemom Majkla Bertioa (Michael Bertiaux), konkretno sa njegovim Voudon Gnostic Workbook i konceptima unutar La Couleuvre Noire (Crna Zmija). U priči „Zov Ktulua”, konkretno njen drugi deo pod naslovom „Svedočanstvo inspektora Legrasa”, pojavljuje se motiv vudu obreda. Radnja se dešava 1907. godine u močvarama Lujzijane (kod Nju Orleansa), koje su istorijsko središte američkog vudua. Inspektor Legras sa odredom policije upada u neprohodnu močvaru kako bi prekinuo ritual degenerisanog kulta koji vrši ljudska žrtvovanja. Lavkraft eksplicitno pominje vudu kako bi ga upotrebio kao istorijsko-geografski paravan za nešto mnogo starije. On piše da su lokalni stanovnici mislili da je reč o vudu ritualima, ali policija i naučnici ubrzo shvataju da je taj kult stariji od vudua, stariji od Afrike, pa čak i od samog čovečanstva. U pitanju je bilo nešto što je došlo a zvezda. 

Lavkraft pravi direktnu funkcionalnu paralelu između vudu Loa (duhova posrednika) i svojih bića. U vuduu, praktičar ne kontaktira direktno vrhovnog, udaljenog boga (Bondye), već koristi Loa entitete (kao što su Papa Legba, Baron Samedi, ili vatrene Petro Loa) koji zaposedaju ljudska tela (konji ili les chevaux) tokom obrednog transa. Lavkraft preslikava ovaj mehanizam na Ktulua i njegove sveštenike. U tom smislu Ktulu je kao kosmički Loa. Ktulu leži u R'lyehu i ne može sam da se oslobodi. Stoga on šalje telepatske impulse, zaposeda umove osetljivih ljudi, umetnika i šamana u močvarama kroz snove, uvodeći ih u stanje transa i ludila. Baš kao što vudu koristi složene geometrijske crteže na zemlji (Veve) da prizove određenu Lou, Lavkraftov kult u močvarama Lujzijane koristi odvratnu kamenu statuetu Ktulua i ponavljanje mantre (Ph'nglui mglw'nafh Cthulhu R'lyeh wgah'nagl fhtagn) kao fonetski ključ za otvaranje kapije svesti.

Ovo je tačka gde se Lavkraft i Bertio preklapaju. Bertio u svojoj Vudu Gnozi tvrdi da su vudu bogovi (naročito u svom mračnijem, Guédé i Petro aspektu) zapravo prolazi ili prelazni oblici za kontakt sa trans-plutonijanskim i dubokim kosmičkim inteligencijama. Ono što je Lavkraft opisao kao užas iz močvare, Bertio je sistematizovao kroz okultnu fiziku, gde su vudu duhovi energetski portali za struje koje dolaze iz prostora van našeg kontinuuma, što je suštinski definicija Lavkraftovog Jog-Sotota i Ktulua.

Atlantski i pacifički areal Lavkraftove faune

Obitavališta Lavkraftovih bogova i entiteta možemo uslovno prepoznati u dva akvatična areala: atlantski i pacifički, čime se jasnije ocrtava njegova geografija užasa. Lavkraft je bio fasciniran okeanima i uočava se jasna distinkcija između ova dva prostora.

Atlantski areal (koji kod Lavkrafta obuhvata obale Nove Engleske, Karibe i delove Lujzijane koji gravitiraju ka zalivu) povezan je sa krvnom lozom, istorijom, veštičarenjem i biološkom hibridizacijom. 

• Entiteti: Dagon, Duboki (Deep Ones), Šub-Nigurat.

• Karakteristike: Užas Atlantika je uvek blizu čoveka. On se uvlači u ljudska sela i gradove. U Senkama nad Insmutom (obala Masačusetsa, Atlantik), Duboki se fizički ukrštaju sa ljudima. U močvarama Lujzijane, kultisti su mešanci, ljudi niske moralne i rasne strukture (kako ih Lavkraft, kroz prizmu svog vremena, opisuje).

• Funkcija: Atlantski areal predstavlja tradiciju, tajna društva i kultove. To je magija Zemlje i mora, vudu trans, crni rituali u šumama Vermonta posvećeni Šub-Nigurat (Crnoj kozi sa hiljadu mladih). Ovaj areal je okrenut prošlosti i degeneraciji ljudske vrste kroz mešanje sa bićima iz dubina.

Pacifički areal je kod Lavkrafta prostor izolacije, kiklopskih razmera i čiste kosmičke svesti. Pacifik je prazan, predubok i krije ostatke svetova koji su postojali pre nego što su se kontinenti uopšte formirali.

• Entiteti: Ktulu, Gatanotoa, Zvezdano potomstvo Ktulua (Cthulhi).

• Karakteristike: Ovde nema lokalnih veštica niti hibridnih ribolikih ljudi koji šetaju ulicama. Ovde vlada ne-ljudska arhitektura. Grad R'lyeh leži u južnom Pacifiku; to je grad od džinovskih, neeuklidskih blokova kamena pokrivenih muljem. Na potonulom pacifičkom kontinentu Mu (priča Izvan eona) nalazi se Gatanotoa, entitet čiji sam izgled skamenjuje.

• Funkcija: Pacifički areal predstavlja buduću apokalipsu i kosmičku otuđenost. Dok je Atlantik mesto gde čovek saznaje da mu je pradeda bio čudovište iz mora (intimni, porodični užas), Pacifik je mesto gde čovečanstvo shvata da je njegova čitava planeta samo privremeni zatvor za bogove koji čekaju astrološko poravnanje da se probude i zbrišu nas u sekundi.

Ovde postoji duboka struktura. Lavkraft koristi Atlantik kao zonu kulta, rituala i magijske prakse (gde se vudu i veštičarenje koriste kao ljudski prevod za neshvatljive sile), dok mu Pacifik služi kao zona čistog kosmičkog ishodišta, kao hladni, nemilosrdni izvor odakle su ti bogovi zapravo stigli na Zemlju. Povodom toga, nije li Kastaneda tvrdio da su Letači, apstraktna ne-bića koja se hrane svešću, na Zemlju dolazila preko planinskih vrhova na krajnjem jugu Patagonije?

Kenet Grant: paralele Lavkraftove i Krolijeve mitologije

Kenet Grant je uradio jedan radikalan i dubok anatomski presek dva mitološka sistema, Lavkraftovog i Krolijevog. U svojim kapitalnim delima, pre svega u knjigama The Magical Revival (1972) i Aleister Crowley and the Hidden God (1973), Grant je postavio šokantnu i genijalnu tezu: Kroli i Lavkraft su kanalisali isti izvor, istu kosmičku struju inteligencija, ali kroz različite filtere svesti. Kroli je taj izvor primio svesno, kroz magijski trans, i uobličio ga u magički sistem teleme. Lavkraft ga je primio nesvesno, kroz noćne more i podsvest, i preveo ga na jezik konkretnog užasa.

Grant je bio fasciniran fonetskim i strukturalnim sličnostima u imenima entiteta koje su Kroli i Lavkraft nezavisno zapisali. Za Granta to nisu bile slučajnosti, već dokaz da su obojica hvatali iste kosmičke frekvencije:

• Al-Azif / Nekronomikon (Knjiga mrtvih imena, pisao je ludi Arapin Abdul Alhazred) vs AL vel Legis (Knjiga Zakona, zapisao je Kroli u Kairu, izdiktirao mu je entitet Ajvaz). Obe knjige imaju prefiks AL. Za Granta, obe su kosmički transmisioni tekstovi koji najavljuju smenu eona i dolazak spoljašnjih sila.

• Ktulu vs Zver (To Mega Therion). Grant povezuje Ktulua sa Krolijevim konceptom Zveri (Therion) i podsvesnim silama skrivenim u čovekovom unutrašnjem beskraju.

• Jog-Sotot vs Set-Tot (spojena egipatska božanstva Set i Tot). Jog-Sotot je fonetska mutacija Seta i Tota, arhetipa boga-maga koji otvara kapije skrivenih dimenzija (Set kao bog spoljašnjeg mraka).

• Njarlatotep vs Ajvaz (Aiwass). Glasnici (više o njima malo dalje).

I kod Lavkrafta i kod Krolija postoji sličan narativ o smislu istorije i evolucije, ali sa suprotnim predznakom. Kroli najavljuje da je nastupio Novi Eon u kome stari, patrijarhalni bogovi (Oziris, hrišćanstvo) umiru. Novi Eon donosi struju sile i vatre, gde čovek ruši moralne stege i spaja se sa svojom Istinskom Voljom. To je era individualne slobode, ali i uništenja starog sveta. Sa druge strane, Lavkraft opisuje da će se, kada se zvezde poravnaju, Ktulu probuditi, srušiti sve ljudske zakone i moral, a čovečanstvo će klicati u divljoj slobodi i ekstazi uništenja. Grant ukazuje na to da su Krolijev Eon Horusa i Lavkraftov Povratak Velikih Starih jedna te ista stvar. Razlika je samo u tome što se Kroli raduje toj novoj, divljoj energiji i vidi je kao oslobođenje, dok se Lavkraft (kao konzervativni, uplašeni gospodin iz Nove Engleske) užasava tog gubitka kontrole i reda, videći ga kao kosmičko ludilo.

Deseti etir u enohijanskom sistemu je ZAX, gde obitava Horonzon, demon Bezdana, gospodar disperzije, smrti ega i haosa. Da bi mag prešao u više sfere, on mora proći kroz ovaj Bezdan gde se njegova ljudska ličnost potpuno rastače. Grant pravi direktnu paralelu između ovog procesa i Lavkraftove priče Kroz kapije srebrnog ključa. U toj priči Umr at-Tavil sedi na pragu Kapije je zapravo blagonakloni aspekt Čuvara Bezdana. On je vodič kroz lavkraftovski ZAX. Prostor iza kapije gde Randolf Karter shvata da je on samo jedan od hiljadu aspekata vrhovnog arhetipa (Jog-Sotota) jeste opis magijskog prelaska Bezdana. Karter doživljava ono što Kroli naziva uništenjem ega i spoznajom kosmičkog jedinstva. Lavkraft to opisuje kao gubitak ljudskosti i užas, dok okultista to naziva postizanjem stepena Majstora Hrama (Magister Templi). Zanimljivo da i Kastaneda piše o gubitku ljudskog energetskog obličja kao ključnom preduslovu postizanja potpune slobode čoveka od znanja.

Najvažniji Grantov doprinos je uvođenje pojma Tifonijanska struja. Tifon je u grčkoj mitologiji bio zmajoliko, čudovišno božanstvo haosa i pipaka (baš kao Ktulu), povezano sa egipatskim Setom. Grant objašnjava da Lavkraftova fauna bogova nisu metafore, ali nisu ni fizički vanzemaljci kako ih tumači plitka naučna fantastika. To su međudimenzionalne energetske inteligencije koje borave u tamnoj, klipotskoj strani Drveta života. On tvrdi da kada Kroli u svojim ritualima priziva entitete poput Lama (entitet koji je Kroli nacrtao 1918. godine, a koji frapantno podseća na modernog Sivog vanzemaljca), on zapravo radi istu stvar koju rade Lavkraftovi kultisti u Lujzijani ili Insmutu.

U svojoj sintezi, Kenet Grant je postavio formulu koja je značajno uticala na savremenu okultnu scenu. Lavkraft je bio mag koji je operisao isključivo u astralnom telu tokom sna. Njegov rigidni racionalni um tokom dana je odbijao svaku pomisao na magiju, i zato je ta potisnuta kosmička istina morala da probije branu kroz njegove noćne more. Lavkraft je bio prorok koji je mrzeo sopstveno proročanstvo. Kroli je bio prorok koji je svoje proročanstvo prigrlio. Oni su dva lica istog novčića. Jedan donosi formulu i ritual (Kroli), a drugi mapu, geografiju i vizuelni identitet tog kosmičkog prostora izvan zvezda (Lavkraft). Na taj način, kroz Granta, Lavkraftova književna fauna postala je priznata kao legitimna unutrašnja anatomija ljudske podsvesti i kosmičkog prostranstva.

The Black Man NYARLATHOTEP, Jens Heimdahl

Njarlatotep - Ajvaz - Ankh-af-na-Khonsu

Veza između Njarlatotepa i Ajvaza temelj je onoga što Grant naziva Ekstraterestrijalnim prenosom. U Lavkraftovom panteonu, Njarlatotep je jedini bog koji ima jasnu ličnost, koji komunicira sa čovečanstvom i služi kao Glasnik i Izvršitelj volje Spoljašnjih bogova. On je spona između neshvatljivog nuklearnog haosa (Azatota) i ljudske svesti. U Krolijevom sistemu, Ajvaz ima sličnu ulogu. On nije vrhovni, apstraktni kosmos (Nuit), niti je čista, bezlična energija (Hadit), nego je Glasnik i svesna inteligencija koja prenosi njihovu volju ljudskom rodu. Ajvaz je taj koji Kroliju diktira Knjigu Zakona i uvodi čovečanstvo u novi Eon. Za Granta, to je jedno te isto biće koje deluje na granici svetova.

Lavkraft naziva Njarlatotepa Puzajući haos (The Crawling Chaos) jer njegova pojava rastače stare društvene strukture, dogme i hrišćanski moral, uvodeći svet u fazu divlje slobode i previranja. Za Grantovu struju, to je upravo opis onoga što Ajvaz radi kroz formulu teleme: on donosi zakon Čini šta ti volja koji za stari svet (Eon Ozirisa) izgleda kao čisti, destruktivni haos i nihilizam, dok je za inicijata to zapravo proces oslobađanja istinske kosmičke prirode.

Ono što je Granta učvrstilo u ovoj tezi jeste geografski i vizuelni arhetip. Njarlatotep se u svojoj prvoj, ključnoj manifestaciji kod Lavkrafta pojavljuje u modernom svetu kao visok, vitak čovek nalik egipatskom faraonu, tamne puti, koji hoda zemljom i donosi čudne naučne instrumente i proglase o smeni eona. Ajvaz se Kroliju u Kairu 1904. godine prikazuje takođe kao visoki čovek, tamnoput, u tipično bliskoistočnom / egipatskom ruhu, a čitava struktura Knjige Zakona prožeta je upravo staroegipatskom teurgijom i bogovima (Ra-Hoor-Khuit, Nuit, Hadit). Grant tvrdi da je ta faraonska manifestacija zapravo prepoznatljiv potpis te specifične kosmičke inteligencije. Kada ta sila želi da probije našu dimenziju i ostavi nam poruku, ona bira oblik drevnog egipatskog inicijatora.

Pomenuta faraonska manifestacija nedvosmisleno ukazuje na Ankh-af-na-Khonsua, sveštenika boga Mentua (boga rata i sunca) u Tebi, tokom 26. dinastije. On je tvorac čuvene stele koja je u muzeju u Kairu kataloški vođena pod brojem 666: Stela Otkrovenja. U telemitskoj mitologiji, Ankh-af-na-Khonsu nije samo neki sveštenik, jedan u skoro beskrajnom nizu. Kroli je tokom boravka u Kairu 1904. godine shvatio (i to mu je potvrdio Ajvaz), da je on zapravo prošla inkarnacija njega samog. Kada je Kroli u Kairu počeo da prima Knjigu Zakona, on je zapravo probudio struju svog drevnog egipatskog „Ja”. U neku ruku, to je predačko zaposedanje, što je psihološki najtačniji opis. Svest modernog Alistera Krolija bila je privremeno potisnuta i suspendovana da bi kroz njega progovorio glas drevnog tebanskog sveštenika koji je služio kao medijum.

Kroli je u početku mislio da je Ajvaz prosto njegov Anđeo Čuvar. Međutim, kasnije, u svetlu Grantovih analiza, vidimo da je Ajvaz struja kosmičke inteligencije, a Ankh-af-na-Khonsu je bio njeno zemaljsko ovaploćenje u Egiptu, baš kao što je Kroli postao njeno ovaploćenje u XX veku. Oni su deo iste struje. Ajvaz je Sila, a Ankh-af-na-Khonsu je Formula i Ključ. Kada je duh tebanskog sveštenika 1904. godine zaposeo Krolija, on je zapravo doneo sa sobom frekvenciju Ajvaza. Kroli sam ne bi mogao da primi tu transmisiju jer je njegov racionalni, viktorijanski um bio previše krut. Trebao mu je taj unutrašnji, drevni egipatski most, a to je bio Ankh-af-na-Khonsu. Zato u Knjizi Zakona sam Ankh-af-na-Khonsu biva direktno pomenut, gde se kaže da je on taj koji drži tajne rituale i gnozu.

Sada pogledajmo kako se to savršeno spaja sa Lavkraftovim Njarlatotepom. Ako je Ajvaz kosmička inteligencija sa zvezda (trans-plutonijanska sila van našeg kontinuuma), a Ankh-af-na-Khonsu njen istorijski, egipatski sveštenik-mag koji hoda Zemljom i donosi formulu novog doba... zar to nije identična arhetipska uloga koju ima Njarlatotep kada se pojavi kao Crni Faraon? Njarlatotep kod Lavkrafta radi potpuno istu stvar. On je drevni Egipćanin, doduše ne faraon ali jeste visoki sveštenik. On donosi proglas o kraju starog sveta i smeni eona i demonstrira silu koja ljudima izgleda kao magija ili neshvatljiva nauka. Njarlatotep je Lavkraftov nesvesni prevod za dinamični, aktivni aspekt Ajvaza koji deluje kroz oblik egipatskog maga.

Pokojni Ankh-af-na-Khonsu 

svoj prolaz u noć je napravio

da ostvari na zemlji zadovoljstva svoja

u živima

Parafraza natpisa na zadnjoj strani Stele Otkrovenja iz muzeja u Kairu

Ovaj citat, parafraza sa poleđine Stele Otkrovenja, predstavlja ključni tekstualni dokaz za sve ovo. Ona prebacuje celu priču sa nivoa zanimljive paralele na nivo direktnog, operativnog mehanizma. Kada taj natpis uporedimo sa Lavkraftovim konceptom Njarlatotepa, magijska geometrija postaje savršeno jasna. U tradicionalnom egipatskom kontekstu, prolaz u noć označava prelazak u Tuat (podzemni svet, carstvo senki i zvezdanih inteligencija). Međutim, Ankh-af-na-Khonsu ne prelazi tamo da bi pasivno boravio u večnosti. Tekst kaže da je taj prolaz napravio sa specifičnom, aktivnom svrhom: da ostvari na zemlji zadovoljstva svoja u živima. To je definicija teurgijske transmisije kroz vreme. Drevni sveštenik svesno koristi smrt ne kao kraj, već kao kapiju kroz koju njegova specifična struja svesti može da puže kroz vekove i da se inkarnira, zaposedne ili izrazi kroz žive medijume (poput Krolija 1904. godine). Njegova zadovoljstva nisu svetovna, već svesno sprovođenje Velikog Dela i sidrenje kosmičke sile na Zemlji.

Za razliku od Ktulua koji spava u potonulom gradu pod okeanom, ili Azatota koji je zarobljen u svom idiotizmu u centru nuklearnog haosa, Njarlatotep je jedini koji neprekidno pravi svoj prolaz u noć ka svetu živih. On je taj koji hoda među živima, preuzima ljudske oblike i kroz njih ostvaruje svoju volju i nameru na Zemlji. On koristi ljudsku istoriju kao igralište. Ovaj detalj ruši zabludu da je Lavkraft prosto izmišljao čudovišta sa pipcima. Ja ovde pokazujem da fraza sa drevnog egipatskog artefakta iz VII veka pre nove ere opisuje istovetan metafizički proces koji Lavkraft opisuje u modernoj horor fantastici 1920-ih godina: silu iz mraka koja koristi žive ljude kao svoja oruđa na Zemlji. To je ta struja koja teče ispod površine. Drevni tebanski sveštenik je ostavio potpis na poleđini stele, svestan da će eonima kasnije, kada se zvezde poravnaju, ponovo progovoriti kroz nekog živog čoveka i nastaviti svoj rad.

Vidi nastavak: Lavkraft i Memfis-Mizraim