Uticaj šabatajstva i frankizma na evropski okultizam (Kratka povest LHP - V deo)

Ovaj detalj je zapravo karika koja nedostaje za jasnije razumevanje kako se istočnjački impuls Puta Leve ruke preobrazio u zapadni okultizam. Učenja Šabataja Cvija (šabatajci, XVII vek, Turska) i Jakova Franka (frankisti, XVIII vek, Poljska), jesu radikalni primeri teološke transgresije u istoriji, gde se greh ne vidi kao pad, već kao oružje iskupljenja. Pre Šabataja Cvija, u XVI veku, Isak Lurija je postavio temelje nove kabale. On je tvrdio da je prilikom stvaranja sveta došlo do katastrofe, lomljenja posuda (Ševirat Ha-Kelim). Božanska svetlost je pala u ponor i ostala zarobljena u ljuskama zla (klipot). Zadatak kabalističkog mistika bio je sakupljanje tih iskri božanske svetlosti. Šabataj Cvi i njegov bliski saputnik Natan iz Gaze, tvrdili su da su neke iskre pale toliko duboko da se do njih ne može stići molitvom, već samo direktnim silaskom u greh.

Pitanje o Natanovoj manipulaciji je ključno. Šabataj Cvi je verovatno patio od teškog oblika bipolarnog poremećaja (ekstatične faze su nazivane osvetljenjima, a depresivne padovima). Dakle, Šabataj kao samozvani jevrejski mesija, bio je čudna i kontroverzna ličnost. Neki su mislili da je on bio potpuno lud. Međutim, njegov učenik, ali i njegov teolog, tumač i glasnik, Natan iz Gaze, bio je proračunat, dovitljiv, učen i inteligentan. U svakom slučaju, on nije bio običan sledbenik, nego bi se za njega moglo reći da je predstavljao teologa senke. Natan je Šabatajevo ludilo uokvirio u kabalističku doktrinu. Kada je Šabataj radio bizarne, zabranjene stvari (kršenje košer pravila, izgovaranje zabranjenog Imena), Natan je narodu objašnjavao da je to sveti greh (Aveira Lišma). Tako je Natan stvorio koncept Mesije koji mora postati nečist da bi pobedio nečistoću iznutra. To je apsolutni LHP, rvanje sa demonima na njihovom terenu.

Kada je Šabataj Cvi 1666. godine, pod pretnjom smrću, prešao na islam, to je bio šok koji je trebalo da uništi pokret koji je stvorio, a koji je uznemiravao rabine. Ali Natan iz Gaze je izveo vrhunski intelektualni manevar: tvrdio je da je Mesija morao da obuče odoru islama kao masku kako bi se spustio u najdublji nivo tame i tamo oslobodio poslednje iskre. Ovo je stvorilo tajnu sektu Donmeh u Turskoj, ljude koji su spolja muslimani, a iznutra čuvaju šabatajsku gnozu.

Vek kasnije, u Poljskoj, pojavljuje se Jakov Frank, koji šabatajsku ideju dovodi do apsurda. Ako Šabataja okarakterišemo kao bolesnog ili ludog sveca, Frank je bio LHP tiranin. Frank je tvrdio da svi zakoni (Tora) moraju biti uništeni. Njegova krilatica je bila: Došao sam da iskorenim svaku religiju i svaki zakon. Anarhisti,  komunisti i Markiz de Sad bi se u ovome složili sa njim. Povrh svega, frankisti su praktikovali ritualnu razmenu žena i seksualnu magiju, verujući da kroz potpunu degradaciju i sramotu (kao sufije Malamatije, ali agresivnije) uništavaju ego i oslobađaju božansku moć. Frank je od svojih sledbenika napravio paravojnu strukturu, živeo je kao plemić i na kraju prešao na katolicizam, ponavljajući Šabatajev obrazac maskiranja.

Šabatajstvo je naposletku završilo u brižljivo čuvanoj diskreciji, opstajući u okviru Osmanskog carstva rukovodeći se doslednim ketmanom. Sa druge strane, nakon Frankove smrti, njegov pokret nije nestao, nego se rastopio u evropskom društvu. Neko bi rekao, zauzeli su značajne položaje i nastavili sa svojom subverznom delatnošću. Mnoge frankističke porodice su postale deo intelektualne elite u Austriji i Nemačkoj. Geršom Šolem, najveći istraživač ove teme, sugerisao je da je ovaj nihilistički impuls frankizma direktno doprineo razbijanju tradicionalnih vrednosti i pripremi terena za moderne ideologije i tajna društva. 

Povodom njihovog uticaja, upravo je frankizam onaj divlji LHP koji se, preko tajnih veza u XVIII i XIX veku, u značajnoj meri ulio u rane masonske, frindž-masonske i iluminatske krugove, donoseći sa sobom ideju da je red koji nastaje iz haosa jedini pravi put. Ovo je bila hidžra LHP-a pre nego što je taj termin uopšte postojao. U neku ruku Frank je bio Mejrinkov Bartlet Grin pre nego što je Mejrink uopšte rođen. Uticaj frankizma na evropska tajna društva XVIII i XIX veka jedna je od najeksplozivnijih tema u istoriji ezoterije. Frankizam nije bio samo religiozna jeres, već i subverzivni virus koji se infiltrirao u tadašnje lože, noseći sa sobom doktrinu o iskupljenju kroz greh i uništenju svih tradicionalnih zakona. 

Veza između frankista, iluminata i rozenkrojcera (mislim na obnovljene nemačke rozenkrojcere XVIII veka) nije samo spekulacija, već se može pratiti kroz konkretne istorijske tačke prelamanja. Ključna tačka susreta bio je red poznat kao Braća Svetog Jovana Jevanđeliste iz Azije u Evropi, popularno nazvani Azijatsko bratstvo. To je bio prvi masonski red u Nemačkoj koji je dozvolio Jevrejima da postanu članovi. Osnovao ga je Hans Hajnrih fon Eker, ali su ga ideološki oblikovali frankisti poput Efraima Jozefa Hiršfelda. Azijatsko bratstvo je praktikovalo praktičnu kabalu pomešanu sa alhemijom, ali je u svojoj srži nosilo frankistički antinominalizam. Hiršfeld je bio direktno povezan sa Jakovom Frankom i njegovim dvorom u Ofenbahu. Azijski vitezovi su služili kao inkubator u kojem su se frankističke ideje o društvenom prevratu mešale sa nemačkim okultizmom.

Iako su Vajshauptovi Bavarski Iluminati bili primarno prosvetiteljski i racionalistički red, postojala je značajna siva zona u Frankfurtu i okolini Ofenbaha (gde je Frank imao svoj centar). Činjenica je da su i iluminati i frankisti delili isti cilj, a to je rušenje postojećeg poretka (tronova i oltara, kraljeva i klera). Frankisti su to želeli iz ezoterijskih razloga (da bi oslobodili svetlost iz tame), dok su motivi iluminata bili političko-ideološki. Navodno, postoje dokazi da su se istaknute frankističke porodice u Frankfurtu (poput porodica Dobruška i Adler) kretale u istim krugovima kao i iluminati. Mojsije Dobruška, rođak Jakova Franka, kasnije je otišao u Pariz, promenio ime u Junius Frej i postao ključna figura u Francuskoj revoluciji (povezujući se sa jakobincima), pre nego što je giljotiran.

Druga rozenkrojcerska struja, Zlatni i Ružin krst, koji su bili konzervativni, hrišćanski orijentisani i lojalni državi, videli su u frankizmu i Azijatskom bratstvu svog najvećeg neprijatelja. Možemo u žargonu reći da su Zlatni ružokrstaši bili predstavnici Puta Desne ruke, dok su Azijatska braća (i frankisti) oličavali Put Leve ruke. Ovi desni rozenkrojceri težili su obnovi starog poretka i hrišćanskoj alhemiji, a frankiste i Azijatsku braću doživljavali su kao magijske anarhiste. Rozenkrojceri su optuživali drugu stranu da koriste kabalu za manipulaciju političkim tokovima. Ovaj sukob je zapravo bio prvi veliki rat unutar zapadnog okultizma između Desne staze i LHP.

Dvor Jakova Franka u Ofenbahu (blizu Frankfurta) bio je mesto hodočašća za mnoge evropske aristokrate i okultiste. Frank je tamo živeo u neverovatnom luksuzu, okružen stražom od nekoliko stotina naoružanih ljudi. Veruje se da su tamo dolazili članovi raznih tajnih društava da uče o snazi prevrata. Frank im je prodavao ideju da se stari svet mora srušiti do temelja kako bi se oslobodila nova energija, što je prototip svih kasnijih revolucionarnih tajnih društava. Tako je frankizam u nemačka tajna društva uneo tri ključna elementa koja su kasnije postala stubovi LHP-a: 

a) Dvostruki život (mimikrija): kada je spoljašnja pripadnost bilo kojoj religiji ili grupi je samo maska, dok je pravi cilj unutrašnji, tajan i često suprotan spoljašnjem.

b) Religija nihilizma: destrukcija nije greh, već čin pročišćenja.

c) Duhovna aristokratija: frankisti su verovali da su oni ljudi sutrašnjice koji su iznad zakona običnih smrtnika.

Vidimo kako je frankizam bio glavni katalizator koji je inficirao nemačko-jevrejske okultne krugove subverzivnim impulsom. Preko Azijatskog bratstva i veza sa pro-iluminatskim krugovima u Frankfurtu, frankistička ideja o potpunoj transgresiji postala je deo podzemnog DNK zapadnog misticizma. Tako je senka frankističkog nihilizma razarala evropski humanizam iznutra, zamenjujući ga hladnom, tehničkom moći volje. 

Naravno, ovo nije kraj razmatranja frankističkih uticaja, pa bih u tom smislu ukazao i na eventualnu vezu između frankizma i Zlatne zore. Moram odmah naglasiti da ta veza nipošto nije direktna u smislu da su frankisti osnovali Red, ali je genealoška i doktrinarna povezanost jasna. Frankizam je poslužio kao neka vrsta rezervoara iz kojeg je Zlatna zora crpila svoje najspecifičnije kabalističke i seksualno-magijske elemente. Na primer, Zlatna zora je tvrdila da svoj legitimitet vuče iz Nemačke, preko misteriozne Ane Šprengel i lože Licht, Liebe, Leben. Iako je ta priča verovatno lažna, ona ukazuje na to gde su osnivači čuvenog viktorijanskog okultnog društva tražili izvore. Kao što sam pomenuo, Azijatsko bratstvo u Frankfurtu bilo je prožeto frankistima (porodica Hiršfeld). Isto tako, Zlatna zora nije koristila čistu, ortodoksnu jevrejsku kabalu, već katoličko-hermetičku kabalu Rojhlina i Kirhera koja je već prošla kroz frankistički filter unutrašnjeg prosvetljenja i kršenja spoljašnjih tabua. Mnogi dijagrami i koncepti o klipotima (ljuskama tame) u Zlatnoj zori nose odjek te revolucionarne kabale koja je cvetala u frankističkim krugovima.

Jedna od najvećih tajni Zlatne zore (i njenih kasnijih ogranaka poput Stella Matutina) bila je upotreba seksualne energije u magijske svrhe. Jakov Frank je bio prvi koji je u evropski okultni milje uveo ideju da je seksualni čin najviša forma teurgije (prizivanja božanskog). Postoje indicije da su rani lideri Zlatne zore (posebno S.L. Makgregor Meters) imali pristup spisima ili usmenim predanjima koja su potekla iz frankističkih porodica koje su se preselile u London i Beč. 

U Londonu je u XVIII veku živeo čuveni Samjuel Falk, poznat kao Baal Shem iz Londona. On je bio figura oko koje su se plele legende i bio je direktno povezan sa frankističkim i mesijanskim pokretima tog doba. Osnivači Zlatne zore (Vestkot i Meters) bili su fascinirani Falkom. On je za njih bio prototip Majstora Leve ruke, čoveka koji poseduje magijsku moć, kontroliše duhove i ne povinuje se običnim zakonima. Preko proučavanja Falkovog života, frankistički impuls suverenog maga ušao je u samu srž inicijacijskog sistema Zlatne zore. Tako je Zlatna zora od frankizma nasledila metafizičku aroganciju. Dok su stariji redovi težili poniznosti pred Bogom, Zlatna zora (a kasnije i Kroli) teži ovladavanju silama. Frankisti su ulazili u sferu klipota kako bi oslobodili svetlo. Sa druge strane, Zlatna zora je praktikovala prizivanje demona radi njihovog vezivanja i kontrole. Upravo je posredstvom Zlatne zore i njenog nasleđa demonomagija i Goecija stekla veliku popularnost u naše vreme postajući okosnica modernog LHP-a. I ne samo to, frankistički antinominalizam, odnosno poništenje svakog spoljašnjeg zakona veoma podseća na načelo Zlatne zore da je zakon maga kao adepta iznad zakona profanog sveta. 

Dakle, mogu reći da je frankizam za Zlatnu zoru bio ono što je mračni podrum za velelepnu palatu. Bez frankističkog proboja u oblast svetog greha i radikalne kabale, Zlatna zora bi ostala samo još jedan dosadni masonski red. Ovako je postala kolevka modernog LHP-a, dajući Kroliju alate da frankistički nihilizam pretvori u modernu telemu.

Okultna ideologija tarota i uloga tajnih šefova

Ajvaz kao Lam

Od ključnog značaja za razvoj ideologije tarota u anglosaksonskom svetu, osim uticaja francuske okultne škole i Blavackinog Teozofskog društva, jeste fenomen tzv Tajnih šefova, odnosno kontroverznih skrivenih majstora koji su navodno stajali u pozadini nekih okultnih društava u XVIII i XIX veku, a što je tek u slučaju Alistera Krolija došlo do svog vrhunca u liku i delovanju tajanstvenog Ajvaza (Aiwass). Sada to napominjem kao ključni pojam do koga ćemo doći jednim kratkim istorijskim pregledom. Jedan od prvih koji je tvrdio o njihovom postojanju bio je Baron fon Hund (Karl Gotthelf, Baron von Hund und Altengrotkau, 1722–1776), nemački mason. Druga značajna ličnost u svetu okultizma koja je podučavala doktrinu Tajnih šefova bio je špansko-francuski okultista Martinez de Pasqually, začetnik okultnog pravca poznatog kao Martinizam. Njegovo puno ime bilo je Jacques de Livron Joachim de la Tour de la Casa Martinez de Pasqually (1727–1774). On je 1761. godine osnovao okultni red l'Ordre de Chevaliers Maçons Elus Coens de l'Univers, poznat kao Elus Cohens (Odabrani sveštenici). Martinezovi nastavljači bili su Louis-Claude de Saint-Martin (1743–1803) i Jean-Baptiste Willermoz (1730–1824).

Fon Hund je osnivač Obreda Strikt Observanz na čijem su čelu stajali nevidljivi Tajni šefovi. Ovaj masonski red osnovan je 1751. godine i hijerarhijski ustrojen u sedam stepenova. Red je, između ostalog, bio i u funkciji jačanja nemačke nacionalne svesti i bio je otvoren za sve društvene slojeve. Navodno je Freiherr Adolph Franz Friedrich Ludwig Knigge, 1752–1796), nemački pisac, mason i značajan član Iluminatskog reda, takođe bio i član ili pod uticajem doktrina Strikt Observanza. Ovaj red prate mnoge kontroverze, ali pomenuću da se u njegovoj suštini nalazi okultni sistem čiji posvećenici razvijaju svoja suptilna astralna tela. Njihovim razvojem upravljali su Tajni šefovi za čije se postojanje ne može reći da je konkretno već oni obitavaju na višim i suptilnijim planovima egzistencije, što ne znači da se ponekad ne mogu ovaplotiti. Baron fon Hund je neposredno od Tajnih šefova primao uputstva. Tajni šefovi su skriveni adepti svetla, koji i nakon smrti, nastavljaju svoj rad na duhovnom napretku i usavršavanju čovečanstva, rad na prosvetljenju ljudi mimo, pa i protiv crkvenih doktrina i načina. Tu je na delu ideja koja je pomerila fokus sa spasenja duše kroz Hrista i Crkvu, na duhovno usavršavanje, putem neposrednog odnosa čoveka sa Bogom, upražnjavanjem određenih mističnih praksi, a uz tajanstvenu podršku mističnog tela oslobođenih adepata koji se povremeno manifestuju, i na ovom svetu zaređuju nove članove spoljašnjih posvećeničkih redova.

Navodno, postoji tajna organizacija, bratstvo, mistični red, anonimnih i tajanstvenih oslobođenih adepata, odnosno majstora, koji iz duboke senke upravljaju vidljivim redovima i bratstvima posvećenika, organizovanih kao spoljašnji redovi tih unutrašnjih struktura. Ti majstori su slobodni da odu, napuste zemaljski plan, ali oni se svojom voljom vraćaju da pomažu čovečanstvu. Oni jesu slobodni, ali su svojevoljno potčinjeni zakonima materijalnog bitisanja radi boljitka ljudi. Oni pomažu drugima tako što usavršavaju sebe. Tako usavršeni, oni bivaju učitelji onih neusavršenih, a preko njih, odnosno preko spoljnih redova, jedan deo njihovog nauka odlazi u svet, među ljude, kako bi prosvećivao profane. U suštini, Tajni šefovi i postoje i ne postoje, ali su nesumnjivo postojali (i još uvek postoje) oni koji tvrde da su u kontaktu sa njima te da prenose njihovo učenje. U Engleskoj se uticaj Tajnih šefova vezuje za već pominjanog Vestkota, primarnog osnivača Zlatne zore, a potom i za njegovog okultnog partnera Metersa.

"The True Order of the Rose Cross ascendeth into the heights even unto the Throne of God himself."

Tako glasi izreka u ritualu stepena Adeptus Minor u okviru radova Zlatne zore. Navedeni iskaz ukazuje da istinski rozenkrojcerski red, čiji je navodno jedan od spoljnih oblika red Zlatna zora, ima svoje duboke korene u unutrašnjem redu anonimnih adepata čiji nivo svesti odgovara supernalima, odnosno prvim trima sefirama Drveta života. Dakle, unutrašnji red je, shodno tome, sa druge strane vela postojojanja. U knjizi Izraela Regardijea The Original Account of the Teachings, Rites, and Ceremonies of the Hermetic order of Golden Dawn pominju se trojica šefova, a koji odgovaraju ovoj predstavi. Oni su čak i imenovani kao Hugo Alverda (koji je živeo 576 godina), Francisko (umro u 495. godini života) i Elman Zata (živeo 463 godine). Takođe, kao glavni adept i tajni šef pominje se čuveni Kristijan Rozenkrojc, osnivač navodnog Rozenkrojcerskog bratstva. Ovakva dugovečnost, ukoliko mit o šefovima shvatimo doslovno, može biti protumačena time da su pomenuti adepti pronašli način da produže život. Dakle, oni su, iako u statusu oslobođenih adepata, svakog trenutka mogli da napuste zemaljsku ravan i vinu se u više planove, u slobodu. Ipak, ostali su i radili na prosvećivanju i upućivanju drugih u bratstvo čiji koren doseže do Božjeg trona! Na poseban način oni učestvuju u vladanju čovečanstvom tako što uobličavaju suštinske trendove duha vremena. Oni usmeravaju ljudsko delovanje u svim oblastima. Njihova agenda je vekovna i nadilazi ljudski život. Pomenute ličnosti, bile stvarne ili ne, odražavaju tipski ideal anonimnog adepta. Helena Petrovna Blavatska nazvala ih je Velikim belim bratstvom. Shodno tome, svi oni čija je volja pomaganje čovečanstvu i rad na njegovom poboljšanju, postaju učenici ovih adepata ili mahatmi (po Blavatskoj), podvrgavajući se strogom treningu, vežbanju i pokori rada na samousavršavanju. Učenici to čine organizovani u spoljne redove, mistične ili okultne organizacije koje svoj autoritet i legitimitet temelje na kontaktu i prenosu moći i znanja od strane skrivenih majstora.

Zašto je ovo važno u kontekstu tarota? Zbog dogme okultista o pravilnim atribucijama hebrejskih slova i velikih tarot arkana koja je bila deo tajnog znanja o kome su posvećenici Zlatne zore bili obavezani na ćutanje pred profanima. Izvor te dogme je tajanstveni rukopis čiji je navodni izvor u mudrosti Tajnih šefova. Jedan od tih navodnih Tajnih šefova objavio se Alisteru Kroliju pod imenom Ajvaz, izdiktiravši mu trodelnu „Knjigu zakona“ koja predstavlja pravila tajne doktrine za eon boga Horusa. Po Kroliju, Ajvaz je istovremeno bio njegov lični anđeo čuvar, tajni šef Zlatne zore (koji je za Krolija imao nove zadatke), glasnik boga Horusa, logos Novog eona itd. Možda sam još nešto ispustio, ali neka mi ne bude zamereno jer suština je u sledećoj Ajvazovoj izjavi:

„All these old letters of my Book are aright; but [Tzaddi] is not the Star. This also is secret: my prophet shall reveal it to the wise.“ Knjiga zakona 1:57.

Ovim Ajvaz obznanjuje da sva (hebrejska) slova pripisana njegovoj Knjizi Tota, odnosno velikim arkanama tarota, imaju korektne atribucije slovo-karta. Međutim, jedno slovo – cadi, odskače jer nije pravilno upareno sa odgovarajućom kartom. Sklon sam mišljenju da Krolijev Ajvaz nije mislio da je u pitanju greška nego da je reč o posebnoj instrukciji za naknadnu intervenciju kako bi tarot sistem bolje izrazio doktrinu novog eona. Ako cadi nije zvezda, znači da postoji još jedna pogrešna atribucija, a što je Kroli pronašao u slovu he i karti Car te zamenio atribucije tako što je cadi pripisao Caru a he Zvezdi, na šta ću se osvrnuti kada budem razmatrao te karte posebno. U zaključku ove epizode o Tajnim šefovima, postojali oni ili ne, tek kod Krolija biva jasno da su oni izvor autoriteta okultnog znanja i pravca delovanja, pa samim tim predstavljaju i skrivene bogove tarota. U pitanju je njihova (ili njegova, odnosno Ajvazova ili onog koga Ajvaz predstavlja) knjiga. Od italijanskih tarota i tarokija iz XV veka do ove fantastične doktrine o Tajnim šefovima, simbolička slikovnica zvana tarot prošla je veliku promenu za pet stotina godina.

Radi boljeg razumevanja idejnih struja koje su iznedrile okultni tarot, potrebno je obratiti pažnju na još neke izvore i načine uticaja tokom ezoterijske istorije Evrope u poslednjih pola milenijuma. Držeći se i dalje Krolija, uviđamo vezu između enohijanske magije slavnog elizabetanskog okultiste Džona Dija i potonjeg razvoja Zlatne zore, krunisanog pronalaskom Krolijevog „Tot“ tarota. Džon Di očito nije mario za tarot, ali je njegov magijski sistem imao ključnu ulogu u obuci članova Zlatne zore, kao i u najvitalnijim magijskim otkrićima i prodorima Alistera Krolija, što je on dokumentovao u „Liber 418“, knjizi poznatoj kao „Vizija i glas“. Poveznica Dija i Krolija jeste boginja Babalon, čije je poreklo enohijansko i apokaliptičko, budući da je i sam enohijanski sistem apokaliptičan. Upravo je „Tot“ tarot ilustracija „Knjige zakona“ i „Liber 418“, što tom špilu pridodaje jednu posve drugačiju dimenziju utemeljenu na mitu o Skerletnoj ženi i Zveri 666, odnosno Babalon i Teriona, Nuit i Hadit. To je posve vidljivo u velikim arkanama „Tot“ špila pod brojevima XI i XX. Nešto što je započeo Džon Di, linijama prenosa posvećenja, preko Zlatne zore i njenih izvora, konačno je oslikano simboličkim predstavama umetnutim u tarot od strane slikarke Fride Haris po uputstvima Alistera Krolija 1944. godine. Upravo su pomenute dve arkane najupečatljiviji izraz tog prenosa kojim Kroli preinačuje opšteprihvaćeni eshatološki scenario prikazan u Apokalipsi, sadržajem koji je kanalisao koristeći metode enohijanske magije. U tom preinačenom scenariju izraženog u kartama, Velika Bludnica dobija prerogative boginje, a tzv strašni sud, u standardnom tarotu predstavljen kartom Sud, kod Krolija biva Eon te oslikava doktrinu smene eona, ali ne samo to. Piter Grej u knjizi Red Goddess u dečjem liku prikazanom na karti Eon prepoznaje Antihrista kao dete Babalon, odnosno Velike Bludnice, a koje se pominje u Knjizi zakona. Po njemu, bog Horus objavljen Kroliju, te njegova doktrina Deteta, jesu drugačiji izrazi za isti onaj fenomen koji se u Apokalipsi označava kao Antihrist. Dete Horus je Antihrist, a Babalon je njegova majka! I dalje, Grej pronalazi Babalon u drevnom Vavilonu i Sumeru, u likovima boginja Ištar i Inane. To je upravo ona protiv koje su grmeli starozavetni proroci, a što u Novom zavetu dolazi do izražaja u Apokalipsi.

Drugi faktor prenosa idejnih struja jeste šabatajska kabala čija je načela ustanovio Natan od Gaze na osnovu delovanja Šabataja Cvija i lurijanske kabale. Ulogu prenosnika šabatajske kabale u sistem rozenkrojcerskog posvećenja imao je Jakov Frank, odnosno njegovi učenici. O tome je pisao Tomas Stacevic u eseju The Origins of the Qabalistic Tradition of the Golden Dawn. Podsetimo se da britanska Zlatna zora svoje osnovno utemeljenje nalazi u rozenkrojcerskom mitu i prethodi joj nekoliko organizacija. Engleski prethodnici Zlatne zore su Societas Rosicruciania in Anglia S.R.I.A. Dvojica od trojice osnivača Zlatne zore potiču iz te organizacije. Podsetimo se, ta dvojica su Vilijem Robert Vudman i Vilijem Vin Vestkot. Mnogo od strukture, simbolizma i ikonografije je iz S.R.I.A. uneto u Zlatnu zoru. Drugi uticaj, prevashodno alhemijske prirode, dolazi iz Societas Roseæ+Crucis S.R.C., čije je poreklo zapravo francusko. Član ove organizacije u Engleskoj bio je Sigismund Bekstrom (1750-1805), rođen u Nemačkoj, verovatno švedskog porekla. Istoričar alhemije Adam Meklin o Bekstromu kaže da je jedan od najvažnijih učenjaka i poznavaoca alhemije od kraja XVIII veka na ovamo. Njegovu biblioteku i radove koristili su Vestkot, Blavacka, Meters, ali i Tomas Saut, Meri En Atvud, Frederik Hokli, Vilijem Ejton. Sam Bekstrom je na Mauricijusu 1794. iniciran u Societas Roseae Crucis od strane Komt Luj de Šazala, čiji je učitelj, po Bakstromovim tvrdnjama, bio slavni Komt de Sen Žermen.

Poznati francuski izučavalac rozenkrojcerstva, Žan Paskal Ružiu (Jean-Pascal Ruggiu) tvrdi da je u Francuskoj postojala rozenkrojcerska loža još od 1624. godine. Nemački rozenkrojcerski uticaji vode poreklo od prvih rozenkrojcerskih organizacija iz XVII veka a koje su obnovljene 1710. godine pod imenom Orden des Gülden und Rosen-Creutzes, čiji je vođa bio alhemičar Samuel Rihter, poznat pod inicijacijskim pseudonimom Sincerus Renatus. Ovaj obnovljeni nemački Red Zlatnog i Ružinog Krsta prošao je kroz niz preobražaja i reformi tokom XVIII veka za šta je zaslužan Herman Fictuld. Konačnu reformaciju sproveo je Bernard Jozef Šlajs fon Lovenfeld (Bernhard Joseph Schleiss von Löwenfeld), poznat kao Febron, 1777. godine. Primetićete, to je tačno 111 godina pre osnivanja Zlatne zore u Engleskoj. Ružiu, je u svom članku Rosicrucian Alchemy and the Hermetic Order of the Golden Dawn, ukazao da većina rituala Zlatne zore vodi poreklo od nemačkih rozenkrojcera te da nema sumnje kako taj red ima svoje utemeljenje u autentičnoj rozenkrojcerskoj liniji posvećeništva. Međutim, on ukazuje i na određene uticaje koje je na rozenkrojcerski tok u Nemačkoj ostvario Jakov Frank i njegova kabalistička doktrina, a što Tomas Stacevic dalje razrađuje. Tako dolazimo do tajanstvenog Azijatskog bratstva, osnovanog 1780. godine, što predstavlja skraćen naziv organizacije čije puno ime glasi Bratstvo jevanđeliste Svetog Jovana iz Azije u Evropi (Die Brüder Sankt Johannes des Evangelisten aus Asien in Europa) a koje je kasnije promenilo naziv u Ritter und Bruder des Lichts, odnosno Fratres Lucis, tj Bratstvo svetlosti. Upravo je ova organizacija nosilac frankističke šabatajsko-lurijanske kabalističke doktrine prožete alhemijom. Ružiu navodi da je osnivač Azijatskog bratstva baron Hans Hajnrih fon Eker und Ekhofen (Hans Heinrich von Ecker und Eckhoffen, 1750-1790), inicijant Reda Zlatnog Ružinog Krsta. Fon Eker je takođe osnivač reda Ordo Rotae et Aureae Crucis O.R.A.C, tzv frindž-masonskog karaktera, 1776. godine, a što je, po tvrdnjama istraživača ezoterije profesora Antoana Fevra sa Sorbone, navelo Adama Vajshaupta da formira čuveni red bavarskih Iluminata, čije je usmerenje bilo više ideološke i političke prirode. Navodno, Vajshaupt je smatrao da je Fon Ekerov O.R.A.C. suviše ezoteričan te da je istorijski trenutak zahtevao svetovniji pristup delovanja prosvetljenih.

Kako Ružiu tvrdi, mnogi članovi Azijatskog bratstva bili su članovi masonske lože L’Aurore Naissante osnovane 1807. godine u Frankfurtu. Geršom Šolem je pominjao kako je među članstvom L’Aurore Naissante bilo sledbenika Jakova Franka, odnosno frankista koji su istovremeno pripadali Azijatskom bratstvu. Zapravo, ove dve organizacije bile su jedine u to doba koje su u svoje članstvo primale Jevreje. Stacevic navodi Dejvida Grifina koji u tom smislu pominje dva frankistička imena: Efraim Hiršfeld i Tomas fon Šonfeld (čije je pravo ime bilo Mozes Dobruška), nećak samog Jakova Franka. Dobruška je pod imenom Junius Frej bio poznat među Jakobincima u revolucionarnoj Francuskoj. Grifin tvrdi da je šabatajska kabala Azijatskog bratstva bila utemeljena na istim načelima poput kabale koju je podučavala Zlatna zora. Antoan Fevr takođe piše o tome da je upravo Šonfeld, odnosno Dobruška, bio tvorac rituala koje je koristilo Azijatsko bratstvo, a kasnije, značajnim delom i Zlatna zora u Britaniji, Ordo Templi Orientis Teodora Rojsa (Theodor Reuss, 1855-1923, poznati nemački okultista) u Nemačkoj i Arcana Arcanorum Frančeska Brunelija (Francesco Brunelli (1927-1982), nastavljač Kaljostrovog iluminizma) u Italiji.

Pretpostavke mesijanske revolucije

Jedna od suštinskih pretpostavki mesijanske revolucije jeste mistični osećaj novog modaliteta vremena, bilo da je reč o novom početku ili o poslednjim vremenima. Revolucionarno i mesijansko pokoljenje sebe stavlja u položaj Božje ruke ili instrumenta duha vremena, čime se zaogrće mističnim velom višeg znanja i misionarskog poslanja. Tako mesijanski revolucionari sebe stavljaju u samo središte istorijskog procesa, bivajući akteri ne samo istorijske, nego i kosmičke drame. Otud je sasvim prirodno da od njih počinje „novo doba“. Mesijanski revolucionari, pošto se nalaze na samim izvorima tog volšebnog novog vremena, imaju privilegiju trasiranja daljih tokova istorijskog procesa. Istovremeno, oni negiraju legitimitet i pretpostavke prethodnog idejno-ideološkog i religijsko-političkog sistema, njegovih vrednosti, postignuća, normi itd. Niži nivoi mesijanskog posvećenja i entuzijazma jednostavno nesvesno imitiraju ili odražavaju ovaj proces na karikaturalan način, lišeni punog razumevanja, već samo sluteći nove modalitete istorijskog procesa, uloge i položaja čoveka u njemu.

Onaj reakcionarni, istrošeni, tradicionalistički pogled na svet, protiv kojeg je oštrica mesijanskog revolucionarnog mača usmerena (naročito u poslednjih 500 godina), takođe vidi talas nadolazeće promene, ali je drugačije vrednuje, u boljem slučaju, ne kao nešto posve novo, nego kao izraz davno ustanovljenih principa smene modaliteta vremena. Hajde da malo zavirimo u idealni tradicionalni status quo, jednom ustanovljen u dalekoj prošlosti, čijom je pojavom ustrojen poredak čiji raspad te pokušaji obnove, predstavljaju onu drugu stranu dvostrukog mehanizma točka istorije. Taj status najbolje odražava tradicionalna predstava vladara, što je Julius Evola lepo opisao: 

„Ako je kralj s božanskim pravom bio središte tradicionalne države, dva elementa - ritual i vernost (fides) - povezivala su pojedinačne delove i delovanje tog središta čineći da pojedinci učestvuju u transcendentnom uticaju kojeg je vršio poglavar.“ Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, Gradac, Beograd-Čačak, 2010, str. 56. 

Opisani kralj ima sakralni, pa i božanski status. Na tom primeru prepoznajemo ulogu recimo egipatskog faraona, suverenog cara-boga, nosioca i jedinstvene svetovne i duhovne vlasti. On je u samom centru države i kulta te predstavlja otelotvorenje državnog (ali i kosmogonijskog) principa, njegovo živo lice koje je ujedno i živo lice boga na zemlji. Kada uporedimo današnje demokratske države sa nekadašnjom sakralnom državom cara-boga, vidimo suštinsku razliku u prirodi ljudskog organizovanja i izvora legitimiteta. Tek u takvoj vizuri dekadencija sakralnog života čovečanstva biva očigledna. Bog-car svoj legitimitet crpi iz božanskog prava, sa nebesa, posredstvom svete krvne loze preko koje se bogovi rađaju na Zemlji, a demokratske „vlasti“ iz medijske manipulacije novčano-tržišne volje masa beslovesnog naroda i političko-finansijskih kartela. To su ishodišta revolucionarnih istorijskih procesa.

Jevrejski narod je, po bibliji, otkupljen iz egipatskog ropstva i okupljen pod mesijanskim vođstvom iskupitelja i proroka Mojsija, koji je imao dvostruku ulogu, političku i versku. Međutim, za razliku od faraona, Mojsije nije bio božanstvo (u percepciji svojih sledbenika i u samopercepciji), nego je pre svega bio sluga Božji, tj glasnogovornik više sile, prorok. Svoj legitimitet je crpeo iz sile, reči i prisustva samog Boga. To je suštinska razlika i revolucionarni involutivni iskorak u odnosu na egipatsku državno-versku ideologiju. Naravno, mojsijevska namera i motivacija je bila pravedna, težeći oslobađanju i afirmaciji naroda sa posebnom transistorijskom misijom, ali je istovremeno stvorila pretpostavke za kasniji sunovrat izraelitske ideje i sve tragedije koje će iz toga proisteći, a koja je potom morala iznaći nekakvo evolutivno rešenje u obliku proročanstava o dolasku Mesije. Sledbenicima boga-cara faraona nije bio potreban nikakav Mesija. Njihov je Mesija bio Oziris, onaj koji spašava od tzv druge smrti, ali je svakako taj Oziris, između ostalog bio prisutan i u faraonovoj ličnosti. Naravno, ima tu varijacija, ali ne bih da se sada udaljavam od ove niti.

Jevrejstvo je imalo svoje slavne vladare, Davida i Solomona, ali oni nisu imali status kakav su uživali paganski bogovi-carevi. Čitava jevrejska istorija jeste jedan tragičan i traumatičan niz događaja koji je oblikovao specifičan duh centralnog naroda biblije kao knjige koja predstavlja glavni motiv zapadne civilizacije, a koja je, procesom kolonijalizma i globalizacije, univerzalizovala samu sebe. Zato je biblijska tradicija bitna i zato je jevrejski duhovni uticaj od izuzetnog značaja čak i za temu o kojoj raspravljamo. Zajedno sa globalizovanom zapadnom civilizacijom, kao njen integralni deo, jevrejstvo deli sudbinu evropskog mesijanskog prometejstva. Često puta ono je prejudiciralo trendove opštih tokova zapadnjaštva, pre svega iz životne potrebe unutrašnjeg života jevrejske duše. A jevrejska duša je, ne zaboravimo biblijsku genealogiju jevrejstva, mesijanska duša, istorijska duša.

Ruski filozof Nikolaj Berđajev je za jevrejstvo, u knjizi „Smisao istorije“, rekao da mu pripada izuzetna uloga u rađanju istorijske svesti. Po njemu, jevrejstvo ima centralni značaj u istoriji jer se sudbina tog naroda ne može objasniti procesima prilagođavanja. Po Berđajevu, upravo je jevrejstvo u istoriju uvelo religijsko, odnosno istoriji dalo religioznu osnovu, jer se osnova istorijskog nalazi u ovom ili onom obliku religiozne svesti. Po Berđajevu, jevrejska istorija predstavlja otkrivenje Boga u istorijskoj sudbini naroda, dok su paganske religije otkrivenje Boga u prirodi. Berđajev naglašava da je jevrejska ideja prožeta mesijanskom idejom koja čini njeno središte te uslovljava istorijski dramatizam ovoga naroda. Jevrejska mesijanska ideja upućuje zahtev spram budućnosti da donese opštu razrešujuću istinu i pravičnost na zemlji. Iz tog mesijanskog očekivanja crpi se snaga jevrejske svetske i istorijske misije.

Mesijanski jevrejski duh, preko hrišćanstva, obuzeo je dušu evropskih naroda, koji su stvorili moderni svet. Deo te mesijanske jevrejske misije, mesijanske harizme i samoposmatranja, na sebe su preuzeli pojedini evropski narodi, a u naše vreme nova američka nacija. Derivacije tog mesijanstva jesu ideologije, pre svega komunizam / socijalizam, ali i ideologija tržišta, u kojoj se prepoznaje duh mesijanskog monoteizma. Taj monoteizam teži postizanju zemaljske pravde i blagostanja kao nagradu za pobožnost, budući da, kako Berđajev kaže, čovekova sudbina kao i sudbina naroda nisu postavljene u perspektivu večnog vremena već samo u perspektivu istorijskog zemaljskog života, jer su u taj istorijski život Jevreji uneli religiozni smisao. Vezivanje monoteističke ideje sa nacionalnom sudbinom izgradilo je specifičnost religiozne sudbine jevrejstva.

Jevrejski narod se sa svojim Bogom susretao u istorijskom procesu, s obzirom da je taj Bog sa svojim narodom imao posebne planove, pa se u tom smislu svaki pojedinačni kontakt nekog Jevrejina sa Bogom nalazi u sklopu Božje promisli koja obuhvata čitav taj narod. U tom smislu ne objavljuje se Bog samo jednom čoveku radi tog čoveka samog, nego radi čitavog jevrejskog naroda, a posredstvom tog naroda, radi celokupnog čovečanstva. Zato Berđajev izvodi zaključak da je jevrejstvo po svojoj duhovnoj prirodi kolektivističko. Otud su individualističke doktrine, u suštini, protivne starozavetnom jevrejskom duhu, a oni Jevreji koji su istupali sa takvih stajališta su shodno tom viđenju otpadnici. Zato jevrejski Mesija mora predvoditi i osloboditi čitav jevrejski narod a jevrejski narod sve ostale narode. Dobar primer mesijanskog delovanja jeste upravo ono koje je izveo Mojsije. Dakle, Mesija mora biti neko poput Mojsija čija bi pojavnost bila usklađena sa modalitetima vremena u kojem se pojavljuje. Jevrejstvo će se vratiti iz progonstva i obnoviti tek kad se nađe na rubu provalije, a sa njime i čitavo čovečanstvo. U tom slučaju bi puna mesijanska intervencija imala smisla.

Jakov Frank, sledbenik i po sopstvenoj tvrdnji, reinkarnacija Šabataja Cvija, u očima svojih sledbenika predstavljao je ovaploćenje samog Boga, a ne tek proroka. Frank je, poput Šabataja, na neki uvrnut način, bio Jahveov avatar. Dakle, Bog lično. Tako je i njegova ćerka Eva Frank, koja ga je nasledila na mestu vođe kulta-pokreta, bila Boginja. U skladu sa glavnim tokom šabatajstva, i učenje Jakova Franka bilo je koncipirano na izvrtanju osnovne struje judaizma. To je put namernog i svesnog silaska u pakao radi pročišćenja, što ukazuje na određene satanske karakteristike njegovog kulta, koji istovremeno pokušava da oživi kraljevsku formulu. Frankizam, kao radikalnija struja šabatajstva, dala je značajan doprinos uobličavanju vodećih svetskih ideoloških, ezoterijskih, političkih i društvenih tokova. Lurijanska kabala je razvila shvatanje o realnom postojanju zla čiji su nosioci entiteti klipota, a čije se poreklo nalazi još u samom činu božanskog stvaranja. Frank je zapravo naučavao doktrinu o svetosti greha i propovedao praktikovanje opakih stvari sa verskim žarom u cilju preobražaja tog istog zla. Protiv zla se borimo zlom. Svako ko svesno i namerno greši i čini zlo u očima Boga je dobar i čestit. Otud je potrebno grešiti da bi se zlo savladalo iznutra.

Ovi koncepti se, po Geršomu Šolemu, temeljno suprotstavljaju svemu što je vekovima činilo suštinu judaističkog moralnog učenja i spekulacije. Šolem šabatajski fenomen ocenjuje kao anarhističku pobunu unutar sveta zakona. On pominje radikalne tajne krugove čiju praksu čine obredi i aktovi koji svesno ciljaju na moralnu degradaciju ljudske ličnosti. Logika takve prakse leži u tome da onaj ko je tonuo u najveće dubine, ima više izgleda da vidi svetlost. Ovim se na neki način unapred abolira svaki član kulta za svaki greh, nepočinstvo ili zločin koji počini, što podseća na doktrinu izuzetnosti anglosaksonskog puritanizma, prosvetiteljskog i iluminatskog mesijanizma. Oni su izuzeti od zakona vremena protiv kojeg ustaju. Mesijanski revolucionari stoga ne mogu grešiti, oni su nepogrešivi šta god činili.

Izabranici se razlikuju od gomile a njihovi postupci, njihova izuzetnost ne podleže vulgarnom sudu svetine koja to ne razume čak i ako se postupci zlikovaca direktno tiču njih. Recimo žrtva ne vidi viši smisao i veće dobro u postupcima svog dželata i mučitelja zato što ne pripada odabranima, pa otud i nije kadra da pojmi šta joj se i zašto dešava. To je takođe refleksija doktrine o izuzetnosti i izuzetosti ljudskog bića iznad prirode. Biti izuzet od prirode ne znači biti natprirodan, tj svet, poseban, misionar, nego češće puta znači biti neprirodan, protivprirodan, izopačen i zao. Čitavi slojevi civilizacijskog mentaliteta obitavaju u tom karmičko-mentalnom miljeu. Zato još uvek boravimo u vremenu tame. Sve je to izraz neviđene infantilne arogancije svakog prosvetiteljstva i izuzetnosti. To bi bila krajnja posledica šabatajskog frankizma, a što se vidi i kod mnogih drugih mesijanskih i revolucionarnih pokreta, pa i u ponašanjima mnogih država, imperija, organizacija. Uporedimo ponašanje reformatora, revolucionara, nacionalista, nacista, komunista, imperijalista kapitalizma, klerikalista, misionara itd. Sva njihova zlodela i nemoral opravdani su višim ciljevima koje građani, narod i sledbenici, dakle, neposvećena i neprosvećena svetina, ne razume. Navodno, njihova unutrašnja istina je oslobađajuća. Otud nije neophodno, čak je i štetno da se preklapa ono što ispovedamo sa onim čega se u tajnosti istinski pridržavamo. Šolem navodi bogohulni blagoslov radikala koji kažu: „Neka ti je slava, o Gospode, Tebi koji dopuštaš zabranjeno!“ Šolem pomenuti frankistički stav obrazlaže time da su se oni navodno podvrgli novom duhovnom zakonu pa otud predstavljaju novi oblik stvarnosti. Praktično, nalaze se sa one strane dobra i zla. Njihov cilj nije bio da poreknu autoritet Tore, nego da Toru višeg sveta, (koju oni navodno poznaju), kao jedinu relevantnu – suprotstave Tori ovog sveta, vulgarnoj Tori koju svaki rabin čita. Pogledajmo šta dalje piše Šolem:

„Za anarhističko versko osećanje tih novih Jevreja nijedna od tri velike institucionalne religije više nema apsolutnu vrednost. Revoluciju u jevrejskoj svesti postepeno su širile grupe koje su, poput većine šabatajskih Jevreja u Nemačkoj i zemljama Habzburške monarhije, ostale unutar zidova geta, ljudi koji su i dalje ispovedali rabinski judaizam, a potajno verovali da su ga prerasli. Kada su s izbijanjem Francuske revolucije njihove ideje ponovo dobile politički aspekt, oni su bez velikih promena postali apostoli neobuzdane političke apokalipse. Žudnja za revolucionisanjem svega što postoji nije više morala da se izražava kroz beznadne teorije, poput one o svetosti greha, već je uzela krajnji praktični vid i ispoljila se kao zadatak da se novom dobu prokrči put.“ Geršom Šolem, „Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Branko Kukić i Medijska knjižara Krug, Čačak-Beograd, 2006, str. 289.

Jedan od načina ostvarenja eshatoloških jevrejskih ciljeva, u tumačenju Jakova Franka, jeste prelazak u katoličanstvo, što predstavlja korak ka pokoravanju sveta, radi njegovog ispravljanja. Zadatak frankističkih preobraćenika jeste infiltracija u najmoćniju svetsku instituciju – Katoličku crkvu, u čijem je kultu Bogorodice Frank video duhovnu paralelu sa Šehinom koja je objekat njegovog obožavanja na jedan poseban način. Taj prelazak sasvim je u skladu sa prelaskom Šabataja Cvija vek ranije u islam. Infiltracijom u dve važne svetske religije, šabatajstvo dobija mogućnost da iznutra utiče na njihov dalji razvoj. O dometima tog uticaja teško je pouzdano govoriti, ali – ako ništa više – onda je barem jedno Frankovo proročanstvo bilo istinito: ono o istrebljenju evropskih Jevreja, što je on tumačio kao deo neizbežnog apokaliptičkog scenarija u bliskoj budućnosti. Danas, na početku XXI veka, nakon Holokausta, progona i masovnog iseljavanja, broj Jevreja u Evropi, kao i njihov udeo u opštoj evropskoj populaciji je zanemarljiv. U tom smislu Holokaust je još strašnija i obuhvatnija repriza španskog izgona Jevreja iz 1492. godine. Metafizičke i eshatološke posledice uništenja i izgona evropskih Jevreja, kao naroda specifične istorijske težine i mistično-magijske moći, tek treba sagledati u kabalističkim ključevima.

Pomenuti događaji su uvertira u nove istorijske modalitete. Holokaustom je završen modalitet ustanovljen 1492, pa je otud ispravno zapitati se kakav je to tačno modalitet na jednom višem nivou uspostavljen Holokaustom te kada će se, kako i čime završiti? To novo doba zapravo je izraz dubokih očekivanja tzv poslednjih vremena. Ono je znak da su poslednja vremena raspleta istorijske drame blizu. A zapravo, kako to uče stare ezoterijske doktrine, koje u naše vreme dobijaju nove izraze, dešava se smena eona. Šolem kaže da u kabalističkim dokumentima često stoji da će suštinske Božje tajne neposredno pred dolazak poslednjih vremena otkriti svoj pravi smisao. Smutna vremena, evo, traju već pet stotina godina, a kako Kroli nagoveštava, trajaće još narednih pet stotina. Mi smo tek na polovini milenijuma tame, samo je pitanje jesu li užasi već doživeli svoju kulminaciju ili ona tek dolazi? Ipak, po Juliusu Evoli dolazi doba u kome sile mraka neće delovati zakulisno, nego će se sjediniti sa svetom ljudi, našavši odgovarajuće ovaploćenje u onima u kojima se demonizam spaja sa najlucidnijim intelektom, metodom i egzaktnom moći vladavine. Taj fenomen je, po Evoli, jedna od najistaknutijih karakteristika završne tačke svakog ciklusa. 

Upravo je to razaranje, taj izlazak mračnih sila na scenu deo formule obnove vremena o kojoj piše Mirča Elijade. Reč je o svojevrsnoj orgiji, odnosno potpunom preokretu uobičajenog poretka. Revolucionarni antinomizam uvodi inverziju uobičajenih obrazaca, stvarajući novi modalitet vremena, odnosno novi tip svesti, jer je svest vezana za percepciju vremenskog toka. Danas sveprisutni utisak ubrzanja vremena posledica je promena u svesti velikog dela čovečanstva. Prelazak na taj novi modus podseća na ispraćaj stare i doček nove godine, kada se dešava izvrtanje poretka, orgija, karneval, kada se briše granica između svetova, kada se spaljuju lutke, isteriju zli duhovi i sve ono što predstavlja minulu godinu. Sve to, kako kaže Elijade, ima za cilj da ukine prošlost i da sve privremeno utihne u kosmičkoj noći u kojoj svi oblici gube individualne obrise i međusobno se stapaju. U tom smutnom i haotičnom međuperiodu revolucionarnog previranja, kako kaže Elijade, moguće je bez većih poteškoća ostvariti coincidencia oppositorum na svim ravnim stvarnosti. Orgijastički žar nosilaca revolucionarnih promena i današnjih emancipatora samo je vulgarizovana varijanta religijske orgijastičnosti koja smera obnovu prvobitnog haosa kroz poremećaj društvene hijerarhije i stapanje svih oblika u veliko neizdiferencirano jedinstvo. Dolazi do velikog mešanja svih vidova života, a o čemu svedoče i karnevalske maske mrtvih po tradicionalnim svetkovinama, a u tarotu je ilustracija toga karta Sud. Ta arkana predstavlja vreme kada na poziv anđeoskih truba ustaju mrtvi, čime se zatvara svetovno, istorijsko vreme i dolazi nadistorijski eshatološki poredak.

Mesijansko dete

Alister Kroli je tvrdio da je Mesija došao kao Reč, poput evanđeoskog Hrista (budući da je Reč sin Boga), tiho kao lopov u noći, što je propraćeno katastrofom dva svetska rata i velikim krizama. Iz vremenske perspektive pisca ovih redova taj katastrofalni niz još uvek nije okončan. Kroli te istorijske pojave objašnjava kao „abortuse novog eona“ te kao poslednje drhtaje vladajućih duhovnih sila starog doba u grčevitom pokušaju da zaustave pobedonosno nastupanje novog eona. Sile starog eona vide da polako gube svoje pozicije pa stoga nastoje da iza sebe ostave pustoš kao krajnju opciju, prethodno ne prezajući ni od čega kako bi zaustavili nove revolucionarne sile. Kroli je rekao da početak novog eona, što je aktivan magijski čin, podrazumeva izgovaranje Reči nakon čega će cela planeta biti okupana u krvi. Krv je u formuli umirućeg boga, odnosno eona Ozirisa, igrala ulogu glavnog prenosioca magijske energije. U eonu Horusa to je seme. Pomenuću ovde iranski mit o svetlosnom semenu (hvarna) trojice budućih Spasitelja (Saošjanta) zoroastrizma, koje se čuva u mitskoj metafizičkoj nebeskoj zemlji, a koji će putem kosmičke liturgije, dakle, vibracijom, izvršiti preobražaj sveta. Kenet Grant kaže kako je eon Ozirisa bio fokusiran na promenu u materiji, te otud čudesa transmutacije koje je izvodio Isus Hrist. Sa druge strane, eon Horusa, odnosno doba Vodolije, ima za cilj promene u duhu, pa se otud dešavaju promene u psihi.

Na malo suptilnijem nivou vidimo da je mesijanska pojava zapravo metafizički događaj. Tako je Hrist govorio da carstvo njegovo nije od ovoga sveta, da je ono tu ali ljudi nemaju duhovnu moć opažanja. Zvuči kao jeftin izgovor, naročito ukoliko se uzme u obzir da svetina vazda očekuje nekakva čuda i spektakularna događanja. Iako na prvi pogled ne izgleda tako, kumulativni uticaj protoka vremena je zapanjujuć i reklo bi se čudesan, a svetina ne vidi i pored toga što ima oči. Dubok je jaz između nevidljivog Mesije i kratkovidosti vulgarne dioptrije. Setimo se da je pojava Isusa Hrista zapravo bila nevidljiva. Pojavio se Sin Božji a da to niko nije primetio, izuzev trojice istočnih maga koji su sledili nebesko znamenje. Sin Božji je rođen, odrastao, zatim je propovedao, delovao, činio čuda te bio razapet, a da se to uopšte nije ticalo velike većine čovečanstva, čak ni jevrejstva u čijem se okrilju on i pojavio. Dakle, posledice njegove pojave su kumulativne, jer je na kraju, reč o njemu, ime njegovo, doprlo među sve narode, na svaki kontinent i u jednom trenutku njegova je religija gotovo zavladala svetom i suštinski uticala na istoriju. Sama ta činjenica je dokaz one tvrdnje da Bog deluje na tajanstven način. U skladu s tim, možemo li u ovom trenutku prepoznati seme procesa od kojeg će kroz pet ili deset vekova niknuti ogromno stablo od svetskog značaja?

U Novom zavetu su kao predstavnici antimesijanskih sila prokazane dve jevrejske verske struje: fariseji i sadukeji. Oni su se, kako to piše u jevanđeljima, zdušno borili da potisnu Isusov mesijanski pokret, prepoznavši u njemu opasnu klicu revolucionarnih promena koje bi u krajnjoj liniji potkopale njihovu moć te tradicionalni način života jevrejskog naroda, a što bi čak moglo ugroziti i sam opstanak jevrejstva, imajući u vidu univerzalističku i gotovo komunističku prirodu Isusovog poslanja. Isus je delovao protiv elite i egalitaristički, mobilišući pre svega donje i izopštene slojeve. Možemo zamisliti šokantnost pojave verskog pokreta prosjaka, gubavaca i kljakavih, čiji vođa prkosi autoritetu etabliranih verskih struktura, remeti ustanovljene tokove novca i prihoda vladajuće kaste, isterujući, kako bi se to danas reklo, ovlašćene dilere i tržišne špekulante iz kruga hramova, sprečavajući kamenovanje kurvi, izvodeći magijske radnje na šabat itd. Pre fariseja i sadukeja, ulogu nosioca antihrišćanskog delovanja imao je marionetski kralj Judeje Irod, koji je saznavši da su magi prorekli rođenje božanskog jevrejskog kralja, naredio pogubljenje muške dece stare do godinu dana. I izopačeni kralj Irod, i fariseji / sadukeji, radili su Mesiji o glavi, te na kraju i uspeli da isposluju od rimskih vlasti pogubljenje opasne smetnje njihovom versko-tradicionalnom poretku.

Delovanje Boga ili bogova, posredstvom odabranih ljudi, jeste oblik medijumstva. Bog bi nekom odabranom smrtniku nešto naložio ili bi ga opseo, doneo mu neki znak, san ili skriveno znanje i dao mu određenu zapovest, misiju koju ovaj mora izvršiti, bez obzira dopada li mu se to i šta povodom toga on misli i oseća. Upravo je ta pokornost čoveka Bogu, ta prijemčivost za uticaj i opsednutost, u suštini žensko svojstvo duše. Zato je žena, poput zmije, jedan od suštinskih simbola mesijanstva. Setimo se lika Marijan iz Francuske revolucije, koja predstavlja simbol Republike, boginje slobode i razuma. To je jedna od varijanti biblijske Skerletne Žene. Republika je Grad, a Grad je u bibliji jedan od simbola žene. Boginja Revolucije je prosvetiteljka, ali i ratnica. Ona nosi barjak Revolucije i Pobede. Ovde pojam Pobede možemo posmatrati i kabalistički, jer Pobeda je ime sefire koja na dijagramu kabalističkog Drveta Života ima broj Sedam i povezana je sa planetom Venerom. To je žena-ratnica i pobednica. Božje ime pridodato toj sefiri je Jehova Savaot, odnosno Gospod nad vojskama. Boginja Ištar bila je boginja rata i ljubavi. Povodom ovoga, u „Knjizi zakona“ ima jedan stih kojim je predstavljeno to načelo: „Obožavaj me ognjem i krvlju; obožavaj me mačevima i kopljima. Neka žena bude opasana mačem preda mnom...“ 3:11. Tako je rekao bog rata i osvete. Naposletku, lik sličan Marijan, sa bakljom u rukama, stoji na ulazu u njujoršku luku, simboličke kapije novog sveta: „I žena koju si video jeste varoš velika, koja ima kraljevstvo nad kraljevima zemlje.“ Jovanovo otkrivenje 17:18.

Boginja Francuske revolucije Marijan imala je svoje otelovljenje u srednjoevropskoj radikalnoj verziji jevrejskog otpadničkog mesijanskog pokreta šabatajstva koju je vodio Jakov Frank (1726–1791), čovek koji je imao viziju / san Boginje kao prelepe device. Otelovljenje ženskog božanskog principa predstavljala je ćerka Jakova Franka – Eva Frank (1754–1816), obožavana kao „Matronita“, sveta majka, Šehina (prisustvo Božje shvaćeno kao žensko), te poređena sa Devicom Marijom. Upravo to poređenje baca svetlo na staru ideju Bogorodice kao Mesije, a ne samo kao Mesijine majke. Iskrivljeni odraz takvog shvatanja jeste katolički kult Bogorodice. Mesija kao muškarac jeste Sin svoje mesijanske Majke, u neku ruku kopile, jer je otac njegov zapravo duh, apstraktno muško prisustvo ili načelo a ne konkretan muškarac od krvi i mesa. Ono što svom Sinu taj apstraktni Otac daje jeste metafizički koren duše, a što je u bibliji označeno mesijanskom krvnom lozom. U Jevanđelju po Mateju 1:17, čija je polovina prve glave nabrajanje linije porekla Isusa Hrista, sumira se na sledeći način: 

„Svega ima dakle: četrnaest kolena od Avrama do Davida, četrnaest kolena od Davida do preseljenja u Vavilon i četrnaest kolena od preseljenja u Vavilon do Hrista.“

To je uloga Oca, da obezbedi kontinuitet identiteta. Majka obezbeđuje kontinuitet postojanja. Zato je Mesija u suštini Sin Majke, a što je i predstavljeno figurama i slikama Bogorodice koja drži malog Isusa ili Izide koja doji dete Horusa. Tu nigde nema Oca, jer je on apstraktan. Era Vodolije, odnosno eon Horusa kako ga predstavlja „Knjiga zakona“, jeste upravo eon Deteta, eon mesijanstva i pojave Mesije. Bog rata i osvete u „Knjizi zakona“ 3:45, govoreći o Skerletnoj Ženi, između ostalog kaže: 

„Tada ću je uzdići do vrhunaca moći: tada će mi ona roditi dete moćnije od svih kraljeva zemlje.“ 

To dete je otelovljenje mesijanskog načela, odnosno najava rođenja Mesije. U malo apstraktnijem smislu Horus je Eon. Eon Deteta je u neku ruku pleonazam, jer Eon je Dete, moćnije od svih kraljeva zemlje, dete vremena, koje prolazi kroz solarnu vratnicu. Majka Vreme rađa Dete Horusa. Ljudsko biće koje će biti nosilac tog načela je u tehničkom smislu Mesija. Mesijansko dete najavljuje i starozavetni prorok Isaija (11:6) kad kaže: 

„Vuk će sa jagnjetom zajedno boraviti i panter će s jaretom ležati, tele, lavić i gojna stoka zajedno će biti, i malo će dete njih voditi... Dete koje sisa kod rupe će zmijine igrati, dete tek odbijeno u rupu će ruku svoju zmije vasilinske pružiti.“

Reč je o opisu nekog neodređenog vremena preporoda nevinosti i bezazlenosti te nadolazeće infantilizacije, ali i nečeg mnogo dubljeg. Predstava o malom detetu koje se druži sa, ili čak predvodi zveri i opasne životinje, je drevna i često se vezuje za pojam božanskog avatara ili inkarnacije nekog boga ili heroja. Životinjska komponenta ukazuje na dvostruku ili skrivenu prirodu Detetovog, odnosno Mesijinog bića. Kenet Grant, u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“, govoreći o sledu eona kroz likove egipatskih bogova (Izida / majka; Oziris / otac; Horus / dete), kaže da to dete u sebi skriva svoje tamno svojstvo čiji je simbol bog Set. Bog Horus, duh novog eona, jeste simbol oslobođene svesti, te je označen titulom Krunisano i osvajačko Dete, što ukazuje na njegov potpuni suverenitet. Upravo je to Krunisano i osvajačko Dete ideal postignuća adepta akvarijanskog doba, a čija se mogućnost rođenja na Zemlji najavljuje u „Knjizi zakona“ u navedenom stihu 3:45. Naravno, možemo rađanje tog deteta posmatrati čisto metafizički, kao odraz promene u modalitetu duha i točkova magijske moći, ali takva promena na suptilnom nivou svakako nije bez posledica i na fizičkom. Inkarnirani Horus biće iznad mitskih kraljeva Zemlje, čiji se izlazak iz anonimnosti i ulazak u centralnu arenu istorije u „Knjizi zakona“ 2:24, najavljuje kao: „Videćete ih na vlasti, u pobedničkim armijama, svuda gde ima radosti; a u njima će biti milion puta veća radost nego što je ova.“

Ta radost je viši nivo svesti, što je posledica podizanja kundalini. Takvo stanje će trajati sve do trenutka rascepa u vrsti homo sapiens, kada će velika masa ljudstva involuirati u podljudske kiborgizovane demono-životinjske forme: 

„Stoga će kraljevi zemlje biti Kraljevi zauvek: neka robovi služe. Nema nikoga ko će biti unižen ili uzdignut: sve je onako kako je uvek i bilo.“ „Knjiga zakona“ 2:58.

Pomenuti robovi su sledbenici ropskih religija i oni koji su samo tehnički ljudska bića, budući da nisu mikrokosmos, odnosno nemaju unutrašnjeg genija koji bi probudio njihovu istinsku volju, jer su to duše elementala ili životinja, rođene u ljudskim telima. Na kraju eona Horusa oni će se vratiti tamo gde i prirodno pripadaju, u životinjski svet, čime će ovaj biti obnovljen nakon velikog izumiranja u našem vremenu, uz pojavu novih životinjskih vrsta od kojih će neke biti veoma bliske čoveku. Pojaviće se novi nefilimi, jer, kako kaže Grant, seksualne metode uspostavljanja kontakta sa entitetima razvijenijim od čoveka biće usavršene i već postoje znaci njihovog širenja. Rezultat će biti nova raznovrsnost ljudskog elementa.

Stih „Knjige zakona“ u kome se pominju robovi koji služe, ukazuje na još jednu stvar, a to je ponovno uspostavljanje hijerarhijskog poretka u budućnosti nakon milenarnog haosa i istorijskog opadanja. Novovekovnim revolucijama proglašena društvena jednakost svih ljudi biće ukinuta, budući da predstavlja abortus te samo oni ostvareni kao mikrokosmos mogu međusobno biti jednaki. Ovim se najavljuje povratak stvari na svoje mesto u skladu sa metafizičkim načelima. Naše vreme, u neku ruku jeste oličenje vladavine robova, ropskog mentaliteta, vladavina onih koji bi u poretku sakralne hijerarhije bili robovi. Ti robovi su, kako to naglašava Bela Hamvaš, opisujući principe indijske kastinske hijerarhije, a što možemo primeniti na taj danas preovlađujući tip čoveka – samo jednom rođeni, u materiji, dakle bez duhovnog posvećenja, bez duhovnog rođenja. Takvima je u drevnoj Indiji određen simbol psa, kao nečiste i besramne životinje. Ta činjenica neodoljivo podseća na stih „Knjige zakona“ koji kaže: „Zar Bog da živi u psu?“ 2:19. I zaista, kako će Bog živeti u neposvećenima, u onima koji su poput životinja? Hamvaš u knjizi „Scientia Sacra“ primećuje da ako društvom vladaju robovi, tada je ljudska sudbina prepuštena nesvesnim silama koje negativno utiču na čoveka, organizujući državu u obliku despotizma. Tada vladajući moral oblikuje mržnja prema svakom individualnom uzdizanju.

Kraljevi Zemlje su privremeno nestali sa vidika, ali ne i suštinski, budući da su oni kraljevi zauvek, te na neki način inkarnirani geniji planete na kojoj živimo, a Dete je onaj-koji-dolazi... Moguće je ove tvrdnje povezati i sa drevnim astro-mitološkim činjenicama. Na primer, mesijansko Dete u tom smislu jeste zvezda koja će naslediti Severnjaču na položaju koju ova trenutno zauzima kao „najvisočija“ i krovna tačka severnog neba. To je ujedno i kraljevski, odnosno mesijanski položaj. Takva promena na vrhu neba očigledno ima određene posledice na čovečanstvo, istorijski tok i ljudsku svest. 

Alister Kroli je smatrao kako njegov sistem razvoja čoveka, između ostalog, ima za cilj i podsticanje razvijanja genijalnosti kod ljudi, odnosno da svako nauči kako da se poveže sa sopstvenim unutrašnjim genijem. Taj bi se genije onda ispoljio na način tako da čovek bude kadar spoznati šta je njegova volja te da besprekorno postupa u skladu sa tom spoznajom. Kenet Grant kaže da osoba koja nije svesna toga da poseduje istinsku volju neće biti u stanju videti bilo kakav razlog zašto bi i na koji način tu volju ispunila. Po Grantu, Kroli je smatrao da bi genijalnost trebalo da bude pravilo, a ne izuzetak, i da se sistematskim vežbanjem, uz pravilno usmeravanje, može razotkriti ili probuditi genijalnost svakog pojedinca. Naravno, dodao bih, pod uslovom da je svaki čovek mikrokosmos, u šta lično ne verujem, jer mnogi su ljudska bića samo u tehničkom smislu.

bog Set kao životinja

Grant genijalnost povezuje sa božanskim zoomorfnim atavizmima, ukazujući da njihovo pojavljivanje u svesti magičara, nadahnutog umetnika ili kakvog genija, može dolaziti kako iz prošlosti, tako i iz budućnosti. Grant kaže da je stanje poznato kao genijalnost posledica opsednutosti uslužnim duhovima, jer kreativan umetnik, podjednako kao i naučnik, prima određene nagoveštaje budućih atavizama. Po Grantu, nadahnuti ljudi mogu stvarati budućnost buđenjem određenih atavizama tako što se buduća stanja svesti prizivaju iz davno prošlih stanja, a što bi na neki način potvrdilo cikličan način proticanja vremena. Svako otkriće ili inovacija je, kako to kaže Grant, atavistički dar, te dolazi kao rezultat inspiracije koja se javlja u stanju praznine, odsustva misli ili psihosomatske iscrpljenosti.

Nadahnuće je oblik opsesije, a čovek koji je uspostavio vezu sa svojim genijem, u stanju je da tu opsesiju opredmeti, a ne samo da je posmatra. Ipak, najviši od svih genija su verski geniji budući da je reč o najvećim prosvetiteljima. Naravno, svestan sam kako ovo može zvučati uhu današnjeg sekularizovanog čoveka. Verski genij je mogao biti to što jeste jer je njegova sudbina određena uplivom božanske sile, često posredstvom kakvog anđeoskog prisustva. Podsetimo se, ne reče li Jahve Mojsiju: 

„Gle, ja šaljem anđela svoga pred tobom da te čuva na putu i da te izvede na mesto koje sam ti spremio. Čuvaj se i slušaj ga, nemoj mu se protiviti, jer on neće grehe vaše oprostiti, jer je ime moje u njemu. Ali ako slušaš glas njegov i uradiš sve što kažem, ja ću biti neprijatelj neprijatelja tvojih i protivnik protivnika tvojih.“ Knjiga druga – Izlazak, 23:20-23. 

Kako je Božje ime u anđelu, kad govori anđeo kao da sam Bog govori, jer upravo zbog prisustva Božjeg imena anđeo jeste Bog bez obzira što je samo anđeo.