Tehnologija besmrtnosti i linija adeptstva: Hiram Abif, Lazar, Kristijan Rozenkrojc i grof Sen Žermen

Grof Sen Žermen i Kristijan Rozenkrojc

Kada se krećemo u koordinatama evropske ezoterijske tradicije, istorijska tačnost ustupa mesto mitopoetici i logici egregora. Pitanje da li je Sen Žermen zapravo inkarnacija ili nekakav nastavak Kristijana Rozenkrojca (C.R.C.) nije samo maštovito ukrštanje dve legende, već koncept koji su ozbiljni okultni sistemi XIX i XX veka ugradili u svoju doktrinu. Prvi nivo argumentacije koji povezuje Sen Žermena i C.R.C. leži u samom arhetipu adepta koji obojica otelovljuju. Prema manifestu Fama Fraternitatis (1614), C.R.C. je siromašni plemić koji rano odlazi na Istok (Sirija, Egipat, Maroko). Tamo skuplja tajna znanja, uči arapski i prevodi ključne spise (poput mitske knjige M). On je kosmopolita koji pokušava da donese „opštu reformu” Evropi. Sa druge strane, grof Sen Žermen se pojavljuje u XVIII veku praktično niotkuda, sa neiscrpnim bogatstvom i tečnim poznavanjem brojnih jezika, između ostalih, i arapskog. On je takođe diplomata, kulturni nomad i savetnik kraljeva. U nekom smislu obojica funkcionišu kao „katalizatori Eona”. Pojavljuju se u prelomnim trenucima istorije (C.R.C. pred Tridesetogodišnji rat i rađanje moderne nauke, Sen Žermen pred Francusku revoluciju) sa istim ciljem: da preusmere tok evropske civilizacije unoseći hermetički impuls u političke i društvene strukture.

Otvaranje grobnice Kristijana Rozenkrojca

Prema rozenkrojcerskoj legendi, grobnica je pronađena 120 godina nakon smrti C.R.C.-a. Unutra je nađeno njegovo potpuno očuvano, netaknuto telo, a u ruci je držao pergament na zlatnim slovima. Ako spekulišemo kroz prizmu magijske besmrtnosti, možemo postaviti sledeće hipoteze:

Hipoteza A (Svetlosna mumija): Netaknuto telo u grobnici nije leš, već rezultat Velikog Dela (Magnum Opus). C.R.C. je uspeo da fiksira svoju svest u astralno / svetlosno telo, ostavljajući fizičku ljušturu u stanju hibernacije unutar sedmougaone grobnice (koja funkcioniše kao akumulator energije, mikrokosmički teatar). Kada je grobnica otvorena, taj energetski pečat je narušen, a C.R.C. je otišao na drugu stranu u potpunosti.

Hipoteza B (Buđenje i povratak među žive): Uzdizanje svesti adepta često podrazumeva preuzimanje novih oblika kako bi se nastavio rad na Zemlji. Ovaj detalj podseća na egipatskog tebanskog sveštenika Ankh-af-na-Khonsu (čiju je stelu Alister Kroli uzeo za osnovu Knjige zakona i Novog Eona), predstavlja upravo to: adepta koji svesno manipuliše inkarnacijama radi „zadovoljstva među živima” i nastavka kosmičke misije. U tom smislu, zatvaranje grobnice C.R.C.-a nije bio ponovni pokop mrtvaca, već zatvaranje prazne čaure. Duh koji je bio vezan za to mesto se oslobodio, a svetlost i znanje su „vaskrsli” u novom telu, tj u telu grofa Sen Žermena, odnosno, na neki način C.R.C. je ustao i postao neko drugi, kasnije poznat pod imenom Sen Žermen. Znakovi su isti: obojica ne stare, obojica poseduju eliksir, i obojica su izvan zakona biologije.

Mit o Sen Žermenu kao Kristijanu Rozenkrojcu

Ovaj mit nije nastao slučajno i predstavlja nusproizvod potrebe tajnih društava XIX veka da spoje istorijsku nit i stvore svesni kontinuitet. U tom smislu madam Blavatska i Čarls Ledbiter su uveli pojam Majstora Mudrosti (Mahatme). U njihovom svetonazoru, Sen Žermen je identifikovan kao Majstor Rakoci (Master Rakoczi) ili Majstor R., koji upravlja Sedmim (Ljubičastim) zrakom transformacije. Vidi o tome moj tekst: Blavatska i Tajni majstori okultizma. Teozofi su eksplicitno tvrdili da je ova ista individualnost u prethodnim životima bila:

• Proklo (neoplatoničar)

• Rodžer Bejkon (srednjovekovni alhemičar)

• Kristijan Rozenkrojc

• Frensis Bejkon (za koga se takođe verovalo da je pravi autor Šekspirovih dela i tvorac modernog rozenkrojcerstva).

Prema ovoj hipotezi, Sen Žermen je prosto najsvežije javno lice istog besmrtnog adepta. Sam Sen Žermen je doprinosio ovom mitu. Kada su ga pitali o prošlosti, često je davao tajanstvene odgovore, nagoveštavajući da je prisustvovao događajima iz daleke istorije (poput svadbe u Kani!). U masonskim sistemima poput Zlatnog i Ružinog Krsta (Gold- und Rosenkreuzer) u Nemačkoj, koji su cvetali upravo u vreme Sen Žermena, figura tajanstvenog grofa se savršeno preklopila sa idealom „Nepoznatog Nadređenog” koji je navodno osnovao njihov red, dakle, sa samim Rozenkrojcom. Ako povučemo konačni rez, ova hipoteza je potpuno održiva unutar magijske logike: Kristijan Rozenkrojc je ideja, a Sen Žermen je njeno operativno ispoljavanje.

Ako je C.R.C. u XVII veku morao biti predstavljen kao povučeni monah / plemić koji u tišini stvara bratstvo jer je to odgovaralo duhu Reformacije, u XVIII veku, odnosno veku salona, prosvetiteljstva, intriga i rokokoa, taj isti egregor je morao da uzme oblik briljantnog, dijamantima okićenog grofa koji fascinira dvorove. Zatvaranjem grobnice C.R.C.-a, tkanina istorije je rasečena, a konac je povučen tako da se adept ponovo materijalizovao tamo gde je moć tada ležala: na evropskim dvorovima, pod imenom Sen Žermen. U tom smislu, on je zaista našao svoja zadovoljstva među živima, igrajući se sa istorijom kao sa šahovskom tablom.

Mehanizmi mračne i svetle staze u projekciji besmrtnosti

Na ovom mestu ukazao bih na fundamentalni teurgijski čvor gde se Put Desne Ruke (RHP) i Put Leve Ruke (LHP) dodiruju u tački geometrijskog preklapanja. Pomenute hipoteze: A. o svetlosnoj mumiji C.R.C.-a; i B. o njegovom buđenju i vraćanju među žive, zapravo jesu dve faze jednog te istog operativnog procesa. Povodom toga, nikako ne mogu odoleti utisku o zapanjujućoj sličnosti ovih koncepata sa onim što u potpuno drugačijem ključu opisuje posvećenik mračne magije inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud. Isto tako, to me neodoljivo podseća kako Gustav Mejrink u romanu Anđeo sa zapadnog prozora opisuje mehanizam postajanja i opstajanja mračnog adepta Bartleta Grina i adepta svetla Gardnera (učitelja Džona Dija). 

U tom smislu, hajde da prvo ogolimo taj zanimljiv mehanizam sličnosti između „svetle” i „mračne” staze, a zatim da potražimo one skrivene indicije o fizičkom izlasku C.R.C.-a iz grobnice. Odgovor na pitanje zašto su mehanizmi Svetle i Mračne staze skoro pa isti je jednostavan, ali ontološki dubok. To je zato što su zakoni metafizičke fizike univerzalni. Bez obzira na to da li adept teži potpunom rastakanju u božanskom (RHP), ili večnom očuvanju individualnog sopstva (LHP / vampirski adept), obojica moraju da reše isti tehnički problem, a to je kako prebaciti svest iz propadljive ljušture u trajniji energetski nosač. Princip vampirskog adepta o kojem piše Blekvud i koncept svetlosnog tela (Body of Light) rozenkrojcerskog tipa koriste sličan šablon.

Sedmougaona grobnica C.R.C.-a, baš kao i kripta mračnog adepta, nije grob, nego je akumulator. Da bi se svest fiksirala u astralnoj matrici, fizičko telo mora biti izolovano od entropijskih uticaja spoljnog sveta (ali i mentalnog šuma čovečanstva). Hermetički zatvorena grobnica deluje kao alhemijska retorta. Fizičko telo ulazi u stanje hibernacije. U tom smislu rozenkrojcerski adept (svetlosna mumija) koristi kosmičku, makrokosmičku svetlost (Anima Mundi) da napaja svoje solarno telo. Njegov cilj je da postane nevidljivi vodič čovečanstva, rasejan kroz prostor. Sa druge strane, adept mračne magije ili inicijacijskog vampirizma, zapravo ne veruje makrokosmosu. On zna da univerzum teži da sve samelje i reciklira. Zato on fiksira svoje astralno telo koristeći htonsku, zemaljsku energiju (često i vitalnu silu živih bića). Zato ovi mehanizmi deluju isto. Alati su im identični, arhitektura je ista, samo je polaritet svesti drugačiji. Mejrinkov Džon Di (ili Gardner) u Anđelu sa zapadnog prozora prolazi kroz istu vrstu transmutacije gde se porodično prokletstvo i krvna loza preobražavaju u večno načelo.

Indicije o fizičkom izlasku C.R.C.-a iz grobnice

Ako spojimo hipoteze A i B u jednu, da je biće zadržalo kontinuitet svesti i preuzelo novu materijalizaciju, postavlja se ključno pitanje: da li je to očuvano telo u trenutku otvaranja kripte zapravo ustalo i fizički prošetalo Evropom? U rozenkrojcerskim manifestima se tvrdi da su braća ponovo zatvorila grobnicu nakon što su prepisala magijske spise. Međutim, unutar spekulativne margine, postoje neke zapanjujuće indicije koje idu u prilog ovoj pretpostavci. U tekstu manifesta (Fama Fraternitatis), iznad glave očuvanog tela C.R.C.-a, stajao je natpis: Granum pectori Jesu insitum (Zrno usađeno u srce Isusovo). Ali pored toga, na zidu je stajao najvažniji rozenkrojcerski moto: Post CXX Annos Patebo (Nakon 120 godina ću se otvoriti / progovoriću). Ezoterijski krugovi XVIII veka su ovo tumačili doslovno: nakon 120 godina inkubacije, embrion besmrtnosti u grobnici je sazreo. Adept nije nađen mrtav da bi ostao mrtav; otvaranje grobnice je bio trenutak njegovog fizičkog buđenja.

U određenim dokumentima nemačkog reda Gold- und Rosenkreuzer (kojem je, po nekim izvorima, i Sen Žermen bio blizak), postojalo je usmeno predanje da je grobnica C.R.C.-a zapravo ubrzo nakon pronalaska ponovo posećena, ali da je bila prazna. Prema tom predanju, buđenje u fizičkom telu je zahtevalo kraći period prilagođavanja na spoljnu atmosferu nakon 120 godina hibernacije. Adept je napustio kriptu, a njegovo telo je prošlo kroz proces alhemijske reverzije, tj postalo je imuno na starenje. To direktno objašnjava pojavu Sen Žermena koji se ne pojavljuje kao dete koje raste, ili mlađa osoba koja vremenom sazreva, već uvek i isključivo kao zreo čovek u punoj snazi (oko 40-45 godina), koji nikada ne stari. On je doslovno išetao iz inkubatora u tom biološkom dobu.

U alhemijskoj literaturi XVII veka, koju su pisali rozenkrojceri (poput Roberta Flada ili Mihaela Majera), pominje se najviši stepen eliksira koji ne služi za lečenje bolesti, već za „fizičku transmutaciju starosti u mladost”. Opisuje se da proces traje nekoliko nedelja tokom kojih adept gubi kosu, nokte i kožu (stara ljuštura otpada), nakon čega se telo obnavlja u stanju savršenog zdravlja koje traje vekovima. Slično se dešava i prilikom preobražaja mračnog i vampirskog adepta. Ako primenimo ovo na C.R.C.-a, njegova grobnica je bila mesto gde se taj proces odvijao pod zaštitom geometrijskih struktura i sedam ogledala. Kada su braća otvorila grob, zatekla su proces pri kraju. C.R.C. je ustao, napustio mrak kripte, uzeo dijamante i eliksire, i kroz vekove prosvetiteljstva prošetao kao francuski dvorski aristokrata pod imenom Sen Žermen.

Dakle, Kristijan Rozenkrojc i Sen Žermen nisu dve različite osobe, niti je reč o reinkarnaciji u klasičnom, istočnjačkom smislu (gde duša zaboravlja prošlost i rađa se kao beba). U pitanju je kontinuirana fizičko-astralna operacija. Grobnica je bila kapija. Adept je unutra ušao kao stari plemić XV veka, fiksirao svoju svest koristeći iste zakone koje Blekvudovi vampirski adepti koriste za svoju mračnu besmrtnost, i izašao napolje 120 godina kasnije sa novim imenom, novim licem i večnom mladošću. On je, zapravo, prvi uspešni „vampir” evropske visoke teurgije, s tom razlikom što umesto krvi, njegov sistem parazitira na samom vremenu.

Biogeometrija grobnice C.R.C: sedmougaona kripta i sedam ogledala 

Geometrija kripte i raspored ogledala čine samu srž arhitekture rozenkrojcerskog mita. Da bismo razumeli kako je ovaj prostor funkcionisao kao alhemijski i teurgijski inkubator, moramo se vratiti na sam tekst Fama Fraternitatis (1614), ali i na skrivenu magijsku mehaniku koja se krije iza njenih simbola. Prema tekstu manifesta, grobnica Kristijana Rozenkrojca nije bila obična kvadratna ili pravougaona prostorija. Bila je to sedmougaona struktura (heptagon), gde je svaki zid bio podeljen na deset polja sa specifičnim figurama i rečenicama. U ezoterijskoj tradiciji, sedmougao je geometrijski oblik koji je najteže konstruisati savršeno pomoću lenjira i šestara; simbolizuje Veneru, ali i sedam tradicionalnih planeta, sedam metala alhemije i sedam kosmičkih zraka.

Iako se u samom tekstu Fame koristi reč „vrata” ili „ploče” (portae ili tabulae), unutrašnja rozenkrojcerska tradicija (koja se kasnije prelila u sisteme poput Zlatne Zore) te glatke, mesingane ili staklene površine na sedam zidova definiše kao sedam ogledala. Mehanizam teurgijske inkubacije kroz ovaj sistem postavlja se kroz sledeću strukturu:

• Zatvoreni energetski krug: Sedam ogledala je bilo postavljeno jedno naspram drugog pod specifičnim uglovima heptagona. To znači da se svetlost (koja je u kripti dolazila od veštačkog, večnog sunca postavljenog na plafonu, o čemu na neki način govori i Fulkaneli kada opisuje kristale koji večno sjaje) beskonačno odražavala s jednog zida na drugi. Energija nije mogla da iscuri van prostora; nastala je unutrašnja, beskonačna refleksija koja je svesno prkosila spoljašnjem vremenu.

• Fiksiranje astralne matrice: U magiji ogledala, uglovi refleksije služe za sabijanje i uobličavanje astralne svetlosti. Dok je fizičko telo C.R.C.-a ležalo pod centralnim oltarom, ova mreža od sedam ogledala je funkcionisala kao „hvatač” njegove svesti. Ona je sprečavala da se njegova astralna ljuštura raspadne i izazove fizičku smrt. Umesto rastakanja, svest je bila konstantno reflektovana natrag u telo, održavajući ga u stanju alhemijske mumifikacije / hibernacije.

• Mikrokosmički teatar: Svako ogledalo je predstavljalo po jednu planetarnu inteligenciju. Adept koji leži u centru ovog sedmougla nalazi se u nultoj tački univerzuma, izolovan od kosmičkih uticaja koji donose starost i propadanje.

To je ono što ovu strukturu povezuje sa vampirskim i mračnim sistemima, korišćenje geometrije i specijalnih ogledala da se zarobi i fiksira svest unutar zatvorenog prostora, kako bi se pobedila prirodna entropija.

Prema predanju iz Fame, grobnicu nisu otvorili stranci niti neprijatelji Reda, već treća generacija braće samog rozenkrojcerskog bratstva. Sve je počelo sa obnovom i rekonstrukcijom njihove centralne zgrade, Kuće Svetog Duha. Ključna figura u ovom događaju je anonimni brat koji se u tekstu pominje pod inicijalima Brat N.N. On je bio vešt arhitekta i graditelj. Dok je vršio popravke na Kući Svetog Duha, primetio je jednu spomen-ploču od mesinga na kojoj su bila ispisana imena ranijih članova bratstva. Odlučio je da tu ploču premesti na prikladnije mesto. Dok je uklanjao ploču, sa sobom je povukao i veliki komad maltera sa zida. Iza skrivenog zida, na opšte iznenađenje, pojavila su se tajna vrata na kojima je stajao onaj sudbonosni natpis velikim slovima: POST CXX ANNOS PATEBO (Nakon 120 godina ću se otvoriti). Brat N.N. nije odmah sam ušao. Sačekao je jutro i pozvao ostalu braću koja su tada činila uže jezgro Reda. U tekstu se pominje da su otvaranju prisustvovala braća koja su predstavljala tadašnju strukturu: Brat A. (tadašnji vođa Reda), Brat G.V. i drugi. Zajedno su uklonili teška tajna vrata i zakoračili u sedmougaonu kriptu obasjanu veštačkim suncem, gde su zatekli netaknuto telo svog utemeljivača pod centralnim oltarom.

Otkriće grobnice nije bilo slučajno. Brat N.N. je bio nesvesni delatnik sudbine. Trenutak kada on ruši zid i pronalazi natpis Patebo poklapa se sa istekom tačno 120 godina koliko je bilo potrebno da se proces u sedmougaonom inkubatoru završi. Ogledala su odradila svoj posao, energija je fiksirana, i onog trenutka kada je treća generacija braće probila zid i pustila spoljašnji vazduh unutra, pečat je narušen, a proces buđenja adepta i njegovog prelaska u spoljni svet (gde će kasnije postati Sen Žermen) mogao je da počne.

Paralela: C.R.C. - Hiram Abif

Hajde da na ovoj liniji razmišljanja načinimo još jedan iskorak. Ukoliko usvojimo tezu da je Kristijan Rozenkrojc probuđen nakon 120 godina, i u fizičkom telu ustao, ne podseća li to na oživljavanje Hirama Abifa, legendarnog graditelja Hrama u Jerusalimu? Ako ogolimo masonsku i rozenkrojcersku mitologiju i sklonimo u stranu standardna prosvetiteljska, moralna ili astrološka tumačenja (Sunce koje prolazi kroz zodijak), ostaje nam goli teurgijski inženjering. Ono što je za rozenkrojcere otvaranje sedmougaone kripte, za masone je podizanje na treći stepen (Majstora Masona) kroz ritualnu dramu o Hiramu Abifu. Obojica su sahranjeni u tajnosti, pod specifičnim geometrijskim i simboličkim uslovima. Hiram je sahranjen na brzinu na brdu Morija, a na njegov grob je stavljena grana akacije (simbol besmrtnosti, ekvivalent rozenkrojcerskom „zrnu u srcu”). Kada kralj Solomon šalje majstore da traže Hirama, oni prvo nailaze na problem entropije materije (telo je već počelo da truli, što simbolizuje fazu Nigreda). C.R.C. je, s druge strane, nađen u stanju savršene alhemijske fiksacije. U obe priče, proces „buđenja” zahteva učešće tačno određenog broja inicijanata i specifičan hvat.

Prema masonskoj legendi, prva dva pokušaja da se Hiram podigne iz groba su propala. Pokušano je hvatom Učenika (koža se odvojila od mesa, to je faza raspadanja). Potom je pokušano hvatom Pomoćnika (kosti su se razdvojile od mesa). Tada na scenu stupa sam kralj Solomon. On lično podiže Hirama Abifa iz mrtvih koristeći hvat poznat kao Lavlja kandža (The Lion's Paw), odnosno Snažni hvat Majstora Masona. Izvan uobičajenih objašnjenja, Lavlja kandža je specifična teurgijska tehnika transfera vitalne energije. Lav u alhemiji i hermetizmu predstavlja Sunce, zlato, ali pre svega fiksiranu sumpornu energiju (životnu silu). 

Simbolički, Lavlja kandža je hvat judejskog lava, ali operativno, to je prenos čiste, neiskvarene solarne struje sa živog adepta (Solomona) na telo u hibernaciji (Hirama). U tom značenju, Hiram nije podignut prostim povlačenjem za ruku. Solomon ga podiže tako što ga privlači uz sebe u pet tačaka kontakta: stopalo uz stopalo, koleno uz koleno, grudi uz grudi, ruka uz leđa i usta na uvo. Ovo je čista psiho-fizička reanimacija. Solomon koristi sopstveni energetski sistem kao „punjač” za Hiramovu zamrznutu ili rastočenu astralnu matricu. Dodir grudi uz grudi sinhronizuje srčani centar, a usta na uvo služe za prenos reči moći (Izgubljene Reči), odnosno vibracije koja ponovo pokreće strujanje svesti kroz kanale paralizovanog tela. U analogiji sa C.R.C.-om: Brat N.N. i ostala braća su uradili isto. Kada su otvorili grobnicu i dotakli telo C.R.C.-a, oni su poremetili izolovani vakuum i delovali kao spoljni energetski impuls (Lavlja kandža) koji je pokrenuo svest u svetlosnom telu da ponovo preuzme kontrolu nad fizičkim aparatom. 

Zvanična masonska legenda se ovde naglo prekida. Hiram je podignut, Tajna reč je izgubljena (zamenjena privremenom), i on je ponovo sahranjen, ali ovaj put sa najvišim počastima, bliže Hramu. Međutim, ako na ovo primenimo logiku dugovečnog adepta, dobijamo potpuno drugačiji, duboko spekulativan nastavak po kome Hiram Abif nije vaskrsao da bi ponovo bio leš. Njegovo „ponovno sahranjivanje na časnije mesto” je zapravo šifra za njegov prelazak u ilegalu. U graničnim masonskim predanjima (koje je, između ostalih, zabeležio Žerar de Nerval u svojoj priči o Kraljici od Sabe), Hiram Abif nije običan graditelj. On je potomak Kaina, Tubal-Kaina i samog Iblisa (Lucifera), tj nosilac Vatrene staze. Kada ga Solomon podiže, Hiram ne ostaje Solomonov sluga. On uzima svoje znanje, napušta Hram koji je ionako bio zatvor za Boga, i odlazi. Dakle, ovde vidimo Hirama kao prototip Sen Žermena. Hiram koji je preživeo sopstveno ubistvo i Solomonovu reanimaciju postaje prvi slobodni radnik na zemlji koji je pobedio smrt. On više nema domovinu ni fiksni identitet. Baš kao i C.R.C. koji nestaje iz kripte da bi postao Sen Žermen, Hiram Abif je arhetipski adept koji menja ime, uzima Lavlju kandžu kao svoj tajni potpis i nastavlja da luta vekovima, nadgledajući izgradnju „Nevidljivog Hrama” čovečanstva. 

Dakle, masonska Lavlja kandža je operativni ekvivalent narušavanja pečata u Rozenkrojcovoj grobnici. Oba mita opisuju istu tehnologiju: telo adepta, fiksirano u stanju hibernacije (bilo alhemijski u heptagonu, bilo kroz traumu i akaciju na brdu), zahteva spoljni, ritualni ključ da bi ponovo prohodalo. Iz ove perspektive, i Hiram i Rozenkrojc su zapravo istorijske i mitske stanice jedne te iste Besmrtne Inteligencije koja s vremena na vreme biva „podignuta” iz tame podzemlja, kako bi prošetala površinom zemlje pod imenom nekog novog grofa, diplomate ili maga.

Oživljavanje Lazarovo

Ako skinemo teološku dogmu sa novozavetnog teksta i primenimo isti ključ operativne teurgije koji smo koristili za Hirama i Kristijana Rozenkrojca, vaskrsenje Lazara iz Betanije postaje najeksplicitniji, gotovo klinički opis tog istog mehanizma u celokupnoj zapadnoj tradiciji. Zapravo, novozavetni opis Lazarevog podizanja sadrži detalje koji su zapanjujuće analogni masonskoj „Lavljoj kandži” i rozenkrojcerskom „inkubatoru”, da ih je nemoguće ignorisati. Baš kao što u masonskoj legendi prvoizabrani majstori konstatuju da je Hiramovo telo već počelo da truli, u Jevanđelju po Jovanu (glava 11) imamo identičan, sirov opis realnosti smrti. Kada Isus traži da se pomeri kamen sa groba, Lazareva sestra Marta izgovara rečenicu: „Gospode, već zaudara; jer je četiri dana u grobu.” U alhemijskom smislu, Lazar je u stanju potpunog Nigreda, razgradnje elemenata. Četiri dana u grobu znače da je svest potpuno napustila fizički aparat, a vitalne veze su pokidane. Da bi se takvo telo vratilo, potreban je operator sa nezamislivom količinom solarne, teurgijske moći, a to je bio upravo Isus Hrist.

Dok Solomon koristi fizički kontakt (Pet tačaka bratstva) i Lavlju kandžu da podigne Hirama, Isus u slučaju Lazara koristi akustični, vibratorni ekvivalent istog mehanizma, Izgubljenu Reč u njenom punom operativnom kapacitetu. Isus prvo traži da se skloni kamen (narušavanje vakuuma kripte, baš kao provaljivanje zida kod C.R.C.-a). Zatim se moli, što je u teurgiji čin akumulacije i kanalisanja kosmičke sile. U tekstu se kaže da je viknuo „glasno” (što označava prodoran, gotovo lavlji krik ili riku). On viče: „Lazare, izađi napolje!” Ovaj krik nije običan poziv. To je usmereni zvučni talas specifične frekvencije koji deluje kao elektrošok na astralno svetlo. Ta vibracija prisiljava raštrkane elemente Lazareve svesti da se u sekundi re-magnetizuju i ponovo sklope oko polutrulog fizičkog tela, zaustavljajući i preokrećući proces truljenja.

Kada Lazar izlazi iz groba, dešava se detalj koji direktno korespondira sa mojom tezom o „zadovoljstvima među živima” i preuzimanju nove forme: „I iziđe mrtvac obavijen povojima po rukama i nogama, i lice mu beše zamotano ubrusom. Isus im reče: Odrešite ga i pustite ga da ide.” „Odrešite ga” u magijskom smislu znači skidanje stare, mrtve ljušture. Lazar biva oslobođen veza smrti. Zanimljivo je da se u zvaničnoj istoriji i predanju Lazar nakon ovog događaja gotovo gubi. Jevanđelja pominju da su prvosveštenici hteli i njega da ubiju jer je bio živi dokaz Isusove moći. Prema nekim legendama, Lazar je sa svojim sestrama pobegao iz Palestine. Navodno, postao je prvi episkop na jugu Francuske ili na Kipru, i živeo je još decenijama, ali u potpunoj tajnosti pod drugim identitetom. Lazar, koji je prošao kroz kapiju smrti i vraćen Lavljom rikom Hristovog glasa, više nije bio isti čovek. On je postao adept. Njegovo telo je primilo besmrtni impuls, postao je imun na obične ljudske zakone i prešao je u ilegalu istorije, baš kao i Hiram, i Kristijan Rozenkrojc, i na kraju, grof Sen Žermen.

Sada biva jasno da ova moja spekulativna hipoteza cilja ka tome da pokaže kako u evropskom ezoterijskom egregoru postoji jedna jedina, univerzalna tehnologija besmrtnosti, koja se kroz vekove manifestovala pod različitim šiframa. U religijskom tumačenju ona je opisana kao Hristov glas koji oživljava Lazara iz četvorodnevnog mraka truljenja. U masonskom ključu ona je kodifikovana kao Solomonova Lavlja kandža i Pet tačaka bratstva koji podižu Hirama Abifa. U rozenkrojcerskom značenju ona je tehnologizovana kroz sedmougaonu kriptu sa sedam specijalnih ogledala u kojoj C.R.C. hibernira 120 godina. U salonskom / modernom izrazu ona se ovaploćuje u liku grofa Sen Žermena, koji hoda svetom kao konačni proizvod te operacije, adept koji je izašao iz kripte, odrešio svoje povoje, uzeo dijamante i nastavio da se igra sa istorijom.

Sve ove priče opisuju isti magijski mehanizam: fiksiranje svesti u energetskoj matrici i njeno ponovno ubrizgavanje u fizički svet. Bez obzira da li operaciju vrši Hrist, Solomon, ili geometrija ogledala, rezultat je uvek isti, a to je rođenje besmrtnika.

Okultni energetski otisak porodičnog nasleđa Lavkraftovih

Prethodni post na ovu temu: Lavkraft i kosmologija Memfis-Mizraima

Vinfild Lavkraft: Otac, masonerija i senka Memfis-Mizraima

Lavkraftov otac, Vinfild Skat Lavkraft (1853–1898), bio je trgovački putnik koji je prodavao nakit i plemenite metale za kompaniju Gorham Manufacturing. Zbog prirode posla, neprekidno je putovao širom Amerike i Evrope. U zvaničnim, javno dostupnim masonskim registrima države Rod Ajlend, Vinfild Lavkraft je zabeležen kao član regularne lože Narragansett No. 21 u Vejkfildu. Međutim, unutar ne-regularnih i ezoterijskih krugova, postoji tvrdnja da je on bio iniciran u egipatsku masoneriju Memfis-Mizraima, i to iz nekoliko veoma indikativnih razloga. Kao zastupnik firme za nakit, Vinfild je često boravio u Engleskoj krajem 1880-ih i početkom 1890-ih godina, upravo u vreme kada je Džon Jarker bio na vrhuncu svog delovanja i širio Memfis-Mizraim među intelektualnom i umetničkom elitom. Trgovci plemenitim metalima i draguljima su istorijski neretko bili usko povezani sa hermetičkim i alhemijskim ložama, što je razumljivo jer su oni bili među značajnim snabdevačima raznih laboratorijskih i magijskih potrepština.

Unutar struje Keneta Granta i srodnih okultista, smatra se da Vinfild nije bio običan mason koji je sakupljao činove, već da je unutar ezoterijskih krugova došao u dodir sa operativnim tehnikama (unutar viših stepena Memfis-Mizraima ili srodnih ogranaka) za koje njegova psiha nije bila spremna. Njegov tragični kraj možemo tumačiti kao klasičan primer mentalnog rastakanja usled otvaranja pogrešnih „kapija”.

Gde je bio Lavkraftov otac? Tragedija u sobi broj 5

Odgovor na pitanje zašto je Lavkrafta odgajao deda leži u jezivom događaju koji se odigrao kada je Hauard imao samo tri godine (1893. godine). U aprilu 1893. godine, tokom jednog od svojih poslovnih boravaka u hotelu u Čikagu, Vinfild Lavkraft je doživeo potpuni, nasilni mentalni slom. Počeo je da halucinira, tvrdeći da su ga napali entiteti i da su ga „izokrenuli”. Bio je toliko agresivan i van sebe da je hitno vraćen u Providens i smešten u psihijatrijsku bolnicu Butler Hospital. Tamo je proveo narednih pet godina, u stanju katatonije, ludila i paralize, sve do svoje smrti 1898. godine. Zvanična medicinska dijagnoza bila je paresis (završni stadijum neurosifilisa). Međutim, za mladog Lavkrafta i njegovu majku, ova bolnička soba broj 5 postala je tabu tema, izvor neizrecivog porodičnog stida i užasa.

Lavkraft praktično nije imao svestan odnos sa ocem, ali je očeva senka presudno definisala njegovu podsvest i čitav Ktulu mitos, možda i više nego dedine knjige. Dakle, Lavkraft praktično nije imao normalno sećanje na oca kao na figuru koja pruža sigurnost, jer je Vinfild sklonjen u instituciju kada je dečak imao samo tri godine. Međutim, taj odsutni otac je bio prisutniji u kući od bilo koga živog. U porodici Filips-Lavkraft vladao je gvozdeni zavet ćutanja. Hauardu je rečeno da mu je otac „teško bolestan” i da „spava”. Međutim, dečak je bio previše inteligentan; on je u vazduhu osećao smrad neizrecive tajne. Možda su u pravu oni koji tvrde da kada se detetu uskrati istina o roditelju, njegova podsvest tu prazninu naseljava čudovištima.

Očeva soba broj 5 u bolnici Batler postala je za dečaka prototip R'lyeha,  potonulog, zaključanog prostora gde boravi živi mrtvac, biće koje je nekada bilo čovek, a sada je mutiralo u katatonično čudovište koje sanja stravične snove. Lavkraftov Ktulu koji „mrtav stražari i sanja” u dubinama okeana je zapravo njegov otac Vinfild, koji je pet godina ležao u bolnici Batler, paralizovan i izgubljen za ovaj svet, pre nego što je konačno umro.

Tifonijanski prenos: Neurosifilis ili otvaranje Bezdanu?

Povodom Vinfildove sudbine zvanična medicina je rekla: neurosifilis. Ali unutar gnoze Keneta Granta, ova dijagnoza je samo profana etiketa za nešto daleko zlokobnije. Kao što smo utvrdili, Vinfild je kao trgovac skupocenim metalima boravio u Engleskoj krajem 1880-ih i početkom 1890-ih. To je tačno vreme kada Džon Jarker u Mančesteru i Londonu vodi najradikalnije operativne ogranke Memfis-Mizraima. Kako ću pojasniti malo dalje, neki okultisti tvrde da je Vinfild tamo iniciran i da mu je predata formula za rad sa „Spoljnim silama”. Egipatska masonerija u Jarkerovoj interpretaciji nije bila bezazlena i iziskivala je snažnu psihu praktičara. Ako je Vinfild počeo da praktikuje teurgijske invokacije iz viših stepenova (Arcana Arcanorum), on je nesvesno otvorio vrata kroz koja je prodrla Tifonijanska struja, kako ju je Grant nazvao.

Vinfildov slom u Čikagu 1893. godine bio je iznenadan i veoma nasilan. Njegove reči da su ga entiteti „napali i izokrenuli” frapantno podsećaju na ono što je Mejrink opisao u Anđelu sa zapadnog prozora kao „đavolje izokretanje šije”, trenutak kada mag gubi kontrolu nad silama koje je prizvao, i one mu rastaču ego, ostavljajući njegovo telo kao praznu ljušturu. Njegov mozak je bio spaljen frekvencijom svetlosti (Khut) koja je prebrzo i presnažno prošla kroz njegov nervni sistem.

Ono što je najvažnije za ovo razmatranje jeste koncept energetskog nasleđa. Vinfild je doživeo slom 1893, ali Hauard je rođen 1890. godine. To znači da je začet u periodu kada je njegov otac bio na vrhuncu svog okultnog eksperimentisanja u Engleskoj pod Jarkerovom senkom. Struja je već bila u krvi, u energetskom inprintu mladog Hauarda. Vinfild je preneo taj vanzemaljski, zvezdani otisak na svog sina pre nego što je poludeo. Mladom Lavkraftu suštinski nisu bili potrebne publikacije i dokumenti lože Memfis-Mizraim u dedinoj biblioteci, o čemu sam diskutovao u prethodnom tekstu na ovu temu, jer je on tu formulu imao upisanu u sopstvenom energetskom, ili astralnom otisku. Njegove stravične noćne more, koje su počele upravo nakon očeve smrti, bile su zapravo Vinfildov astralni testament. Otac je poludeo jer nije izdržao pritisak te sile; sin je preživeo tako što je tu istu silu pretočio u literaturu i stvorio najuticajniju mitologiju XX veka.

Dakle, imamo tri pokoljenja loze koja čine savršen, kiklopski stub:

1. Otac (Vinfild): Okultista operativac koji gine na pragu, biva spaljen Tifonijanskom strujom Memfis-Mizraima i predaje kod u krv sina.

2. Deda (Vipl): Čuvar kapije, visoki mason koji obezbeđuje intelektualni rezervoar da se taj kod u dečaku aktivira.

3. Sin (Hauard): Prorok Bezdana koji, inkubiran u porodičnom užasu i ćutanju, snovidno mapira svetove koje je njegov otac video u sobi broj 5 bolnice Batler.

Skoro pa dođosmo do lavkraftovske trijade Otac - Sveti Duh - Sin. 

Horonzon klub i Lavkraftov kontekst

Horonzon Klub (Choronzon Club, poznat i pod šifrom C∴C∴) jeste stvarna istorijska organizacija čije su lekcije i dokumenti direktna spona između čikaškog okultnog podzemlja, vudu gnoze i Lavkraftovog dela. Klub je osnovan u Čikagu 1931. godine a njegov osnivač bio je Sesil Frederik Rasel (C.F. Russell), učenik Alistera Krolija i bivši član telemitske opatije na Siciliji. Rasel se posvađao sa Krolijem i osnovao sopstveni sistem koji je nazvao Horonzon Klub. Za razliku od Krolija koji je težio solarnoj svetlosti, Horonzon Klub je uzeo ime po Horonzonu, demonu / inteligenciji Bezdana (iz sistema Džona Dija), koji predstavlja rastakanje ega, haos i svest koja operiše izvan ljudskih, trodimenzionalnih koordinata. Lekcije Kluba su pisane u obliku tajnih dokumenata i skripti koje su se bavile matematičkom magijom, kabalom i svesnim ulaženjem u Bezdan.

Krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina, kontrolu nad preostalim strukturama Horonzon Kluba u Čikagu preuzima niko drugi do Majkl Bertio (Michael Bertiaux). Bertio je integrisao lekcije Horonzon Kluba u svoj rad sa O.T.O.A. (Ordo Templi Orientis Antiqua) i haićanskom vudu gnozom (La Couleuvre Noire). Unutar tih naprednih lekcija Horonzon Kluba (koje su kasnije delom cirkulisale kao privatni faksimili i dokumenti), Lavkraft se pominje u kontekstu koji je krucijalan za ovu temu. Bertio u doktrini Horonzon Kluba uvodi pojam Meon (to je stari izraz kojim se označava apsolutni bezdan, praznina izvan Ain Sofa, carstvo anti-materije, ali koji je Bertio ponovo uveo u opticaj u teoriji okultizma, odakle se proširio na popularnu kulturu). U lekcijama se tvrdi da je Lavkraft bio medijum koji je kroz svoje snove nesvesno mapirao upravo taj Meon. Njegovi Veliki Stari (Ktulu, Azatot, Jog-Sotot) u lekcijama kluba se ne tretiraju kao književni likovi, već kao Zotirijanske energije (Zoythrian energies) i realne inteligencije tog Meona.

Horonzon Klub pod Bertioovim vođstvom je bio prvi koji je u svojim materijalima i lekcijama dao uputstva za magijski rad sa Lavkraftovim panteonom. U okviru tih lekcija se objašnjava da su imena koja Lavkraft koristi savršene zvučne i vibratorne formule (atavističke mantre) koje lakše zaobilaze racionalni um modernog čoveka nego klasični srednjovekovni grimoari. U lekcijama se Lavkraft postavlja kao „Prorok Eona Velikih Starih”, čija je uloga bila da kroz fikciju pripremi ljudsku psihu za udar kosmičkih sila koje dolaze sa zvezda (struja Sirijusa koju sam pominjao u prethodnim radovima na ovu temu).

Povodom svega ovog uočavamo jednu zanimljivu podudarnost. Kao prvo, Horonzon Klub je delovao u Čikagu, istom onom gradu gde je Lavkraftov otac, Vinfild, doživeo svoj nasilni mentalni slom i tvrdio da su ga entiteti „izokrenuli”. Čikago je u američkoj okultnoj geografiji (kako piše Bertio) teurgijski portal za silazak mračnih, trans-plutonijanskih sila. Lekcije Horonzon Kluba su pisani dokaz da su napredni okultisti XX veka (Bertio i njegovi inicijati) koristili Lavkraftovu arhitekturu kao interfejs za komunikaciju sa silama „Spolja”. Dakle, upravo je Horonzon Klub istorijski primer gde fikcija prestaje, a operativna magija počinje. 

Na ovom mestu smatram neophodnim da izvedem jednu digresiju pre nego što se vratim na glavni tok ove priče. Ono što se dogodilo sa Sesilom Raselom i kako je Majkl Bertio decenijama kasnije preuzeo i preobrazio Horonzon Klub (Choronzon Club) predstavlja jednu od najzanimljivijih i najbizarnijih sapunica u istoriji modernog okultizma. To je priča o čistoj, opsesivnoj i paranoidnoj fiksaciji na najmračniju tačku Krolijevog sistema. Elem, Sesil Frederik Rasel (C.F. Russell, magijsko ime Frater Genesthai) bio je briljantan matematičar, ali i čovek izuzetno teške, paranoidne i osvetoljubive prirode. Kada je boravio u Krolijevoj opatiji teleme na Siciliji tokom 1920-ih, Rasel je bio Krolijev omiljeni učenik za naprednu kabalu i matematiku. Međutim, Kroli je bio tiranin, a Rasel je imao ogroman ego. Sukob je bio neizbežan. Kroli ga je na kraju izbacio iz opatije, optuživši ga za homoseksualne intrige i pokušaj magijske sabotaže.

Kada se Rasel vratio u Ameriku, njegova mržnja prema Kroliju postala je pogonsko gorivo za njegov dalji magijski rad. Izbor Horonzona za ime kluba (1931. u Los Anđelesu, kasnije prebačen u Čikago) bio je direktan, svestan šamar Alisteru Kroliju. Rasel je znao da je Kroli tokom čuvenih rituala u alžirskoj pustinji 1909. godine (zajedno sa Viktorom Nojburgom) jedva preživeo susret sa Horonzonom. Za Krolija, Horonzon je bio oličenje svega što uništava Veliko Delo, demon rastakanja, laži i ponora. Rasel je rezonovao sledećom logikom: ako je Kroli prorok Novog Eona (Svetlosti / Horusa), onda će on, Rasel, postati prorok one sile koja stoji s druge strane kapije, Bezdana (Daata) i Horonzona. On je uzeo Horonzona ne da bi ga obožavao kao đavola, već da bi koristio njegovu energiju za rastakanje Krolijevog autoriteta i strukture A∴A∴. Rasel je razvio visoko matematičku, hladnu magiju (zasnovanu na ne-euklidovskoj geometriji i magijskim kvadratima) kako bi svesno manipulisao silama Bezdana.

Raselova sudbina pratila je klasičnu putanju ljudi koji predugo gledaju u Bezdan, a nemaju unutrašnju ravnotežu. Horonzon Klub je privukao ozbiljnije okultiste (uključujući Luisa Kulinga), ali je Raselova paranoja uništila grupu. Stalno je sumnjao da ga učenici potkradaju i da Kroli šalje magijske napade na njega. Shvativši da je ime Horonzon Klub previše zlokobno i da odbija širi auditorijum, Rasel krajem 1930-ih menja naziv u G.B.G. (Great Brotherhood of God). Tu je ublažio retoriku i uveo sistem seksualne magije koji je bio modifikovana verzija Krolijevog O.T.O.-a. Rasel se s godinama sve više povlačio iz javnosti. Postao je usamljenik, opsednut matematičkim formulama i pisanjem opskurnih, privatno štampanih knjiga (poput Zniesth i Book of Knowledge). Umro je 1987. godine, izolovan, ostavljajući iza sebe gomilu skripti i lekcija koje su cirkulisale u malim, zatvorenim krugovima Čikaga i Kalifornije.

Potom na scenu stupa Majkl Bertio i njegova čuvena čikaška laboratorija. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Čikago je bio žarište okultnog podzemlja. Bertio, koji je već bio posvećen u vudu i vodio Ordo Templi Orientis Antiqua (O.T.O.A.), aktivno je tragao za preostalim ograncima starih američkih loža. Bertio je stupio u kontakt sa starim članovima Raselovog kluba u Ilinoisu koji su bili nezadovoljni Raselovim povlačenjem i rigidnošću. Bertio nije prosto nastavio da predaje Raselovu matematiku. On je spojio Raselov koncept Horonzona i Meona sa vudu gnozom i kultom htonskih Loa (poput Kalfua i Barona Samedija). On je uzeo originalne lekcije Horonzon Kluba, prepisao ih i integrisao u svoj čuveni sistem Monasterium Ogdoadicum. U tim novim, revidiranim lekcijama, Horonzon Klub je postao spoljašnji, uvodni krug za njegovu unutrašnju strukturu - La Couleuvre Noire (Crna Zmija).

Preuzevši lekcije Horonzon Kluba, Bertio je izjavio da Rasel nije do kraja razumeo šta je dotakao. Rasel je Horonzona posmatrao kroz prizmu lične osvete Kroliju i zapadne ceremonijalne magije. Bertio je, s druge strane, shvatio da je Horonzon Klub zapravo otvorio portal za neljudsku svest. Zato je Bertio u lekcije tog kluba uveo Lavkraftov mitos. On je objasnio da su entiteti koje Rasel pokušava da prizove matematičkim kvadratima zapravo Lavkraftovi Veliki Stari koji nadiru iz Meona. Rasel je postavio dinamit pod Krolijev solarni sistem, a Bertio je došao, pokupio ostatke, spojio ih sa vuduom i Lavkraftovim košmarima, i stvorio najradikalniji operativni sistem s kraja XX veka.

Lavkraftov horor kao anti-masonska gnoza

Postoji trenutak kada Lavkraftov opus prestaje da bude samo kosmički horor i postaje anti-masonska gnoza, odnosno svesno ogoljavanje solarnog mita o izgradnji Hrama i razotkrivanje njegove htonsko-akvatične suštine. Hajde da krenemo redom.

Šamir, Rahab i akvatični graditelji Solomonovog Hrama (Kontra-teza 1. stepena):

Krenimo od pitanja koje mi je postavio jedan poznanik: Ako Hram nisu gradili kamenoresci, ko je? U tradicionalnoj masonskoj naraciji prvog stepena (Učenik), akcenat je na grubom kamenu koji se kleše alatom i ljudskim radom u slavu Velikog Arhitekte. Međutim, tajna rabinska predanja o izgradnji Solomonovog Hrama, koja pominju crva Šamira, potpuno ukidaju ljudski faktor. Pošto na brdu Morija nije smelo da se čuje gvožđe (alat rata i demijurga), Solomon je koristio Šamira, natprirodno biće koje svojim pogledom ili dodirom seče i oblikuje najtvrđi kamen bez ikakve buke. 

Drugi indikativni entitet jeste Rahab, koji je u jevrejskoj mitologiji primordijalni demon iskonskog okeanskog bezdana (Tehom), mitsko morsko čudovište koje predstavlja haos pre kreacije. U tom smislu, pomenuo bih Elijadeovu tezu da je Hram podignut iznad samog ulaza u podzemni svet (iznad bezdana pra-voda), na mestu gde je ranije već postojao kanaanitsko svetilište. Dakle, Solomon ne gradi na suvom, već kao i njegovi nepoznati prethodnici vekovima ranije na istom mestu, on gradi čep iznad podzemnog okeana haosa.

Povodom ovoga moguće je izvesti inverznu masonsku tezu glasi: kamen za Hram nisu klesali slobodni zidari na suncu, već su ga u vlažnoj tišini bezdana oblikovale inteligencije podvodnog sveta (Rahabovi podanici, Šamirovi srodnici, odnosno Lavkraftovi Duboki). Solomon je sklopio pakt sa akvatičnim silama da mu obezbede temelje. Zidari su samo dovršili spoljašnju fasadu, dok prava arhitektura Hrama potiče iz dubine okeana. Naravno, razmatrajući ove legende, ne možemo a ne uzeti u obzir 72 demona Goecije. Kralj Solomon, kao vrhunski mag, koristi demonske (atavističke) sile da podignu zdanje koje ljudska ruka ne može. Ali, po završetku, on ih ne uništava (jer su besmrtni), već ih zaključava u mesingani kovčeg pod svojim pečatima i potapa ih u vodeni ambis. 

To je doslovno Lavkraftova struktura:

• Veliki Stari (demoni Goecije / inteligencije bezdana) pomogli su u izgradnji pred-ljudskih gradova i hramova.

• Sada su pod pečatima (zatočeni) u potopljenom gradu R'lyehu (Solomonovom vodenom kavezu).

• Oni nisu mrtvi, nego spavaju pod vodom i čekaju da pečati popuste. U tom smislu može biti da ezoterijska masonerija, poput Memfis-Mizraima zapravo čuva te pečate kako se bezdan ne bi ponovo izlio na zemlju, dok Lavkraft piše iz ugla onoga ko želi da se te kapije otvore.

Geometrija Nekronomikona i kosmički Hiram Abif (Kontra-teze 2. i 3. stepena):

Masonski napredak ide od geometrije do mita o vaskrsenju. Povodom toga ovde imamo tri ključna pitanja koja izvrću masonske pouke:

Pentagram i slovo "P" u Nekronomikonu (2. stepen - Pomoćnik):

U drugom masonskom stepenu, u centru pažnje je Plamena Zvezda (Pentagram) unutar koje se nalazi slovo G (Geometrija, Gnoza, God). U inverznom, lavkraftovskom ključu, to slovo nije G, već P, tj Pluton (ili Yuggoth u Lavkraftovom mitosu), ili još dublje: Ph'nglui (prva reč ključne teurgijske formule Ph'nglui mglw'nafh Cthulhu R'lyeh wgah'nagl fhtagn). Pentagram kod Lavkrafta nije simbol čoveka kao mikrokosmosa u ravnoteži, već je to Pečat Staraca (Elder Sign), kosmička geometrijska rešetka koja drži zver zaključanu u bezdanu.

Zamena za Hirama Abifa (3. stepen - Majstor):

Legenda trećeg stepena je jezgro masonerije: Hiram Abif, Veliki Neimar Hrama, biva ubijen od strane trojice pohlepnih radnika, biva sahranjen, a zatim ritualno uzdignut (vaskrsnut) od strane Majstora lože kroz specifičan stisak ruke. Povodom toga, taj moj poznanik koji je postavio prethodno pitanje opet pita: Umesto Hirama - ko je mrtav, spava i biće uzdignut? Odgovor je ponovo Ktulu, jer je masonski Hiram solarni heroj koji umire i vaskrsava na svetlu. Lavkraftov Ktulu je htonski Hiram. On je Veliki Neimar koji leži u potopljenom hramu / gradu R'lyehu. Njegovo uzdignuće (vaskrsenje) se ne vrši u loži, već kada se zvezde poklope. Kada Lavkraft kaže "To nije mrtvo što zauvek može spavati", on piše anti-masonsku formulu trećeg stepena. Veliki Arhitekta Univerzuma za Lavkrafta nije solarni bog slobodnih zidara, već Slepi i Ludi Bog Azatot u centru haosa, a njegov namesnik na Zemlji je Ktulu.

Eder Hernandez

Pra-egipatska amfibijska božanstva i Atlantida

Odavno mi je poznata ideja, na koju me je neko nedavno podsetio, da su Egipćani namerno izbrisali i demonizovali morska božanstva sa glavama oktopoda u korist kopnenih životinja. Ovo se savršeno naslanja na spekulacije Džeralda Mesija, korenitu teozofiju Blavatske i Grantovu tifonijansku gnozu. Pre nego što je Egipat postao solarna, dinastička civilizacija koja obožava Sunce (Ra) i uspostavlja red (Maat), postojala je pra-istorijska, pre-dinastička faza, odnosno kult Seta / Tifona. Mesi i Blavatska su ukazivali da najstariji slojevi egipatske religije vuku koren sa izgubljenog kontinentalnog masiva (Atlantida / Lemurija). Ta iskonska civilizacija je bila akvatična, povezana sa kultom zvezde Sirijus i amfibijskim bogovima (poput rase Nomo o kojima pripovedaju Dogoni, ili lavkraftovskog Dagona). Uostalom, ne zvuče li slično dogon i dagon, a pritom ih je moguće smisleno povezati? Uostalom, nije li Dagon vodeno božanstvo sa prostora Mesopotamije?

Kada je ta prva civilizacija potopljena (katastrofa Atlantide, odnosno potonuće R'lyeha), preživeli sveštenici su u Egiptu, nakon određenog vremena prešli na solarni kult, a stara božanstva sa pipcima i ljudskim telima su gurnuta u podzemlje (Amenti) i proglašena demonima haosa (poput zmije Apep ili morskog Rahaba). Solarna masonerija, koja vuče korene iz te kasne, egipatsko-solomonske graditeljske tradicije, slavi kopno, kamen i svetlost. Lavkraft, s druge strane, kroz Ktulu mitos obnavlja sećanje na onu prvu, potopljenu, amfibijsku Atlantidu i njene bogove koji su imali glave glavonožaca.

Dakle, Hauard Filips Lavkraft nije bio samo pisac čudnih priča; on je bio nesvesni (ili genetski predodređeni) disident slobodnog zidarstva sopstvene porodice. Dok su njegov deda i otac kroz masonske lože Nove Engleske slavili solarnu arhitekturu, izgradnju Solomonovog Hrama i uzdignuće Hirama Abifa kao simbole ljudskog trijumfa nad haosom, Lavkraft je kroz svoje priče srušio tu iluziju. On je ogolio masonski mit i pokazao da su temelji tog istog Hrama natopljeni vodama primordijalnog bezdana, da su pravi graditelji geometrije sveta stigli iz okeana, i da figura koja leži mrtva i čeka uzdignuće nije plemeniti graditelj Hiram, već užasni zvezdani entitet Ktulu. Lavkraftov panteon je zapravo povratak onoj pra-egipatskoj, atlantiđanskoj gnozi koju je regularna masonerija pokušala da sakrije pod slojevima moralnih pouka i solarnih simbola.

Dodatak: Dokument iz Instrumentuma 

Od značaja za ovu temu jeste materijal koji sam, kao strastven kopač dostupne onlajn okultne literature, pronašao na internetu, a koji nosi naziv Instrumentum, što predstavlja zvaničnu publikaciju Bertioovog reda O.T.O.A. iz 1992. godine. U tom materijalu naišao sam na jedan veoma indikativan deo od izuzetnog značaja za ovu temu. U tom odeljku Bertio ispravlja Kolina Vilsona (koji je u predgovoru Hejovog izdanja Nekronomikona iz 1978. spekulisao o Kaljostrovom ritualu) i navodi da je Vinfild Lavkraft je iniciran u Ritual Mizraima pod jurisdikcijom Harija Dž. Sejmura (Harry J. Seymour) 33°. Kasnije dobija 96° stepen Memfisa od Kelvina K. Berta (Calvin C. Burt) oko 1885. godine. Koliko je ovo utemeljeno? Istorijski, ovi podaci jesu ispravni u pogledu postojanja tih ličnosti i njihovih funkcija. Hari Sejmur i Kelvin Burt su bili ključne figure američkog masonskog podzemlja u XIX veku. Sejmur je dobio povelju za širenje Memfis-Mizraima direktno iz Francuske, a Kelvin Burt je bio njegov saradnik (i kasnije rival) koji je vodio Suvereno svetilište Memfisa u Americi.

Bertio ovde pominje nešto veoma zanimljivo. Naime, u Novoj Engleskoj su ovi egipatski obredi smatrani ilegalnim (neregularnim) od strane zvanične Velike lože, pa su se povelje i lekcije često prenosile tajno, pa čak i putem narudžbina poštom (mail-order). Trgovački putnik poput Vinfilda Lavkrafta, koji je stalno krstario Amerikom, bio je idealan profil za regrutaciju u ovakve mobilne, polu-tajne lože.

Takođe, Bertio pominje figuru Oca Bulana (Jean-Antoine Boullan, 1824–1893), kontroverznog francuskog katoličkog sveštenika i okultiste koji je vodio jednu radikalnu, jeretičku grupu i praktikovao seksualnu teurgiju sa astralnim bićima. Joris-Karl Huismans ga je ovekovečio u svom čuvenom dekadentnom romanu Tamo dole (Là-Bas). Bertio tvrdi da su Vinfild Lavkraft i Bulan bili povezani sa istim unutrašnjim redom i da je Bulanovo učenje zapravo bio čisti sumerski tok skriven iza stepena Memfis-Mizraima. Sa stanovišta spoljašnje, akademske istorije, nema dokaza da su se Vinfild i Bulan ikada sreli. Međutim, sa stanovišta unutrašnje tradicije o kojoj piše Kenet Grant (u Kultovima Senke), obojica su pili vodu sa istog izvora. Sumerski bogovi (asirsko-vavilonski panteon) su okosnica Lavkraftovog Nekronomikona (Sajmonovo izdanje iz 1978, koje Bertio pominje, u potpunosti je sumersko-vavilonska kabala). Bertio ovde daje matematički ključ: oznaka 95° = 33°+ označava da se iza spoljašnjih, administrativnih masonskih stepeni (33° Škotskog rituala) kriju tajne sekvence (95° Memfisa) koje služe kao magijska tehnologija za komunikaciju sa vanzemaljskim inteligencijama.

Bertio pominje da analitičari orijentisani ka K. G. Jungu koriste ove materijale tamo gde se psihologija stapa sa fizikom i prirodnim naukama. Jungov koncept kolektivnog nesvesnog i arhetipova objašnjava kako je Hauard Lavkraft mogao da preuzme sumersku i egipatsku gnozu svog oca, a da je nikada svesno ne prouči. To nije bila stvar čitanja knjiga, već aktiviranja arhetipskih matrica u mozgu. Kada se um stopi sa fizikom (kvantno polje / meon / bezdan), snovi postaju stvarni kanali komunikacije sa silama Spolja. 

Zvanična biografija tvrdi da je Vinfild Lavkraft poludeo od sifilisa. Dokument Majkla Bertioa otkriva da je Vinfild zapravo bio nosilac najviših stepenova egipatske masonerije pod vođstvom Sejmura i Berta. Njegov slom je bio rezultat operativnog rada sa sumerskim, vanzemaljskim strujama, istim onim koje je praktikovao Otac Bulan u Francuskoj. Knjiga Nekronomikon nije izmišljotina mladog Hauarda. On je kroz genetski i astralni prenos od oca dobio pristup Knjizi mrtvih zakona koja se čuvala u tajnim arhivama ovih egipatskih redova. Njegova genijalnost je u tome što je te tajne stepenove pretvorio u literarne mitove o Ktuluu. 

Doktrina Hrama - Hram u Jerusalimu

skica Prvog Hrama u Jerusalimu

U središtu starih tradicija nalazio se Hram, koji je ujedno bio i središnja institucija drevne vlasti. U tom smislu, hram je bio slika sveta, koja je u svojim proporcijama integrisala mere ljudskog tela sa merama kosmosa. Hram stoga projektovan po načelu da „slično privlači slično“, tj. ukoliko neko želi da prizove bilo koji aspekt univerzalnog duha, mora stvoriti prijemnik po njegovom liku. Tako je svaki drevni hram u svom obliku, dimenzijama i opremi sadržavao simboličke reference na božanstvo kome je bio posvećen, dok je državni hram, postavljen u pojmovnom središtu sveta, predstavljao čitav univerzum. U drevnom svetu, simbolizam je povezivan sa praktičnom funkcijom, a simbolička obeležja hrama bila su namenjena da pomognu svrhu zbog koje je građevina bila podignuta, a to je da bude instrument prizivanja. 

Povodom ove teme uzeću u razmatranje primer čuvenog Hrama kralja Solomona u Jerusalimu. Solomonov Hram (Prvi hram), kako je opisan u biblijskim tekstovima, pre svega u Prvoj knjizi o carevima (1. Carevima 6–7) i Drugoj knjizi dnevnika (2. Dnevnika 3–4), predstavlja paradigmatski primer sakralne arhitekture u kojoj su proporcije, mere i simbolika nerazdvojivi. Legende i simbolika, vezane za ovu građevinu, ukazuju na prisustvo dve vrste energije: jedna je zemaljska, a druga atmosferska. Kroz ritualno sjedinjavanje ova dva elementa u određenim godišnjim dobima, prizivao se duh koji se širio iz Hrama, donoseći plodnost okolnoj zemlji i ispunjavajući je atmosferom mira i sreće. 

Osnovna mera korišćena u opisu Hrama jeste lakat (’amah), čija se dužina procenjuje između 44 i 52 cm, u zavisnosti od standarda. Prema biblijskom opisu, mere su sledeće: dužina Hrama: 60 lakata; širina: 20 lakata; visina: 30 lakata. Time se dobija osnovni odnos 3 : 1 : 1/2, odnosno jasno izražena longitudinalna orijentacija, tipična za stare orijentalne hramove. Hram je bio podeljen na tri glavna dela: 

- Ulam (predvorje): širina: 20 lakata, i dubina: 10 lakata. Predvorje predstavlja prelaznu zonu između profanog i svetog prostora.

- Hekal (svetilište): dužina: 40 lakata, širina: 20 lakata, visina: 30 lakata. U ovom prostoru su se nalazili zlatni svećnjak (menora), sto za hlebove postavljanja i kadioni oltar.

- Debir (svetinja nad svetinjama): dimenzije: 20 × 20 × 20 lakata, što je zapravo savršena kocka, (od izuzetnog simboličkog značaja). U njemu se nalazio Kovčeg zaveta. Ova kubična forma Svetinje nad svetinjama kasnije će imati snažan odjek u judeo-hrišćanskoj simbolici, uključujući opis Novog Jerusalima u Apokalipsi. 

Proporcije Hrama nisu shvatane kao puka funkcionalna rešenja, već kao kosmološki kod. U tom smislu, trodelna struktura Hrama često se tumači kao analogija podeli kosmosa: nebo – zemlja – podzemlje, ili duh – duša – telo. Brojevi 10, 20 i 40 imaju snažnu biblijsku rezonancu (Deset zapovesti, 40 dana iskušenja, 40 godina u pustinji). Kocka Svetinje nad svetinjama simbolizuje savršenstvo, stabilnost i potpunu harmoniju, odnosno prostor u kome se nebo i zemlja dodiruju.

Iz opisa Hrama u Starom zavetu i u Josifovim Judejskim starinama vidi se da je njegova unutrašnja odaja, Svetinja nad svetinjama, koja je bila obložena zlatom i sadržavala sprave od bronze i drugih posebno navedenih materijala, prema predanjima mogla funkcionisati kao neka vrsta električnog uređaja. Neki autori sugerišu da je bila korišćena snaga munje, u sadejstvu sa vulkanskom energijom zemlje, stvarajući efekat poznat kao Slava Božja ili Veliki Sjaj, koji je u određenim razdobljima izbijao iz Hrama. Neki autori su spekulisali, na osnovu opisa Josifa Flavija, da je „šuma šiljaka sa zlatnim ili pozlaćenim vrhovima, veoma oštrih, pokrivala krov ovog hrama“, te da je „taj krov bio povezan sa pećinama u brdu Hrama pomoću metalnih cevi, koje su bile u vezi sa debelim pozlaćenjem što je prekrivalo čitavu spoljašnjost građevine; vrhovi šiljaka su tako nužno proizvodili efekat gromobrana“. Slične šiljate šipke pojavljuju se na krovovima drugih hramova prikazanih na antičkim kovanicama. U ovome, kao i u brojnim legendama koje povezuju sveta mesta sa delovanjem munja, nalazi se snažna naznaka da je jedna strana u svetom braku koji se odigravao u Hramu bila električna struja iz atmosfere. Naravno, ovo je samo pretpostavka na osnovu indicija, a takođe je moguće govoriti i o radioaktivnom baterijskom uređaju.

Drugi faktor u ovom sjedinjenju suprotnih elemenata bio je očigledno magnetni tok zemlje: merkurijalni, zmijoliki duh koji u životnom sistemu planete odgovara suptilnim energijama ljudskog tela, kakvima se bave istočnjački terapeuti. Hramovi su podizani na čvorištima i središtima zemaljskog duha, iznad pukotina i podzemnih pećina u kojima se on akumulira. U tim katakombama ispod velikih hramova slavili su se obredi i misterije htonskih božanstava, koji su, u smislu duhovne tehnologije, mogli podrazumevati oplođavanje zemaljskog duha pozitivno naelektrisanom energijom sprovedenom kroz gromobrane sa krova Hrama. Starozavetni hroničari govore o životvornim izvorima koji su izbijali ispod Hrama i tekli ka četiri kraja sveta.

Smatralo se da je mesto jerusalimskog Hrama tačka na kojoj su vode Potopa provalile i na kojoj su se ponovo povukle u bezdan. Te vode je pritiskala velika stena, koja je bila temelj Hrama. Voda ispod Hrama bila je i stvarna i metaforička: postojala je kao izvori i tokovi, kao duhovna energija i kao simbol prijemčivog, odnosno lunarnog aspekta prirode. Poput Nojeve barke, u kojoj su takođe bili spojeni odgovarajući parovi u prirodi, Hram na svojoj steni plutao je nad prazninom; i ma koliko bio dobro sazidan, ma koliko se činilo da je čvrst poredak koji je predstavljao, pre ili kasnije bi se vode ponovo podigle i sve odnele. Jer iste te vode koje su izvor zdravlja, plodnosti i nadahnuća, jednako su potencijalno opasne kao i vatreni element na drugoj strani alhemijske jednačine. Na mentalnom planu one se nalaze u dubinama nesvesnog uma, odakle se mogu podići i preplaviti poredak razuma, odnosno unutrašnji hram koji svaki pojedinac gradi u sebi. To je periodično uništenje vodom koje se, prema starim filozofima, smenjuje sa vatrenom kataklizmom izazvanom prekomernom prevlašću intelekta. Na tački gde se ove dve sile susreću nalazi se citadela uma, sedište rasuđivanja, gde se u svakodnevnom životu njihove suparničke pretenzije procenjuju i uravnotežuju; uspeh tog procesa zavisi od kvaliteta ukupnog mentalnog obrasca pojedinca i njegove sposobnosti da odrazi suštinsku stvarnost stvari.

Uz biblijski narativ razvijen je bogat legendarni i postbiblijski sloj, naročito u rabinskoj, apokrifnoj i kasnije ezoterijskoj tradiciji. Jedna od najpoznatijih legendi odnosi se na Hirama Abifa, majstora graditelja iz Tira, koji se u biblijskom tekstu pominje kao majstor neimar. U kasnijim predanjima, naročito u masonskoj tradiciji, Hiram Abif postaje arhetipska figura iniciranog graditelja, čuvara tajnog znanja o proporcijama i svetoj geometriji Hrama. Po tumačenjima, kamenje za Hram bilo je obrađeno van gradilišta, tako da se na samom mestu nije čuo zvuk čekića ili gvožđa. Ovo je tumačeno kao izraz poštovanja prema svetosti prostora, i odsustvo nasilja u Božjem prebivalištu. U nekim legendama pominje se i šamir, mitsko biće ili supstanca sposobna da seče kamen bez metalnih alata. U mističkim tumačenjima, naročito kabalističkim, Solomonov Hram se posmatra kao zemaljska projekcija nebeskog Hrama. Njegove dimenzije i raspored odgovaraju unutrašnjoj strukturi kosmosa i čoveka. Kasnije će se ovo čitanje povezati sa Drvetom sefirota, gde Hram funkcioniše kao arhitektonska mapa božanskih emanacija.

Najvrednija korist koju je institucija hrama pružala sastojala se u tome što je nudila sliku sveta, odnosno kosmološki obrazac, kao idealni model za izgradnju i očuvanje razboritosti. Solomonov Hram nije bio zamišljen samo kao mesto kulta, već kao arhitektonska teologija u kamenu. Njegove proporcije izražavaju ideju kosmičkog poretka, dok legende o njegovoj izgradnji naglašavaju da je reč o delu koje nadilazi čisto ljudsku veštinu i zadire u domen sakralnog znanja. Upravo ta kombinacija precizne mere i mitske aure učinila je Hram trajnim uzorom za kasnije religijske, ezoterijske i simboličke sisteme. Dakle, racionalni um treba da bude uređen, poput racionalnog grada, prema obrascu postavljenom na nebesima. Tako su ljudska priroda i poredak univerzuma shvatani kao proizvodi jednog te istog arhetipa, odnosno obrasca koji je Tvorac imao na umu kada je započeo svoje delo. Na toj percepciji počivala je čitava građevina drevne filozofije i nauke. Hram je bio postavljen između dva nivoa, ljudskog i kosmičkog, a energije koje je prenosio kretale su se u oba smera; jer se verovalo ne samo da nebesa utiču na zbivanja na zemlji, već i da poredak ljudskog društva utiče na čitav svet prirode. Obredi koji su se tokom godine obavljali u Hramu imali su za cilj da oponašaju, i time obezbede, plodonosno sjedinjenje svih međusobno odgovarajućih elemenata: onih gore sa onima dole.

Sa opadanjem starog poretka, čarolija je izbledela i raspršila se. Legende o svetim središtima širom drevnog sveta pričaju istu priču kakvu Jevreji pričaju o jerusalimskom Hramu: da je njegovim razaranjem svet ispao iz ravnoteže i da su ljudska sreća i kultura od tada u stalnom opadanju. Matrona, duh zemlje Izraela, više nije mogla da se sastaje sa svojim nebeskim mladoženjom u Hramu, jer je njihova bračna odaja, Svetinja nad svetinjama, bila oskrnavljena. Ipak, razaranje Hrama nije kraj priče, jer se deo njegove legende odnosi na budućnost. Jednog dana, kaže se, Hram će biti obnovljen, sveti poredak sveta ponovo uspostavljen, a sklad između ljudi i prirode ponovo će zavladati. Taj događaj, navodno, nastupiće u vreme krajnje potrebe i očaja. Moguće je da Univerzum (ili Kosmotvorac), na suptilan način usmerava inteligenciju svojih ljudskih stvorenja, preuređujući obrasce uma u skladu sa nužnošću situacije. Današnji trenutak, sada je to sasvim jasno, zahteva temeljnu promenu vladajuće kosmologije, tj naših verovanja o prirodi sveta i o tome kako se prema njemu najbolje odnositi. Ta ideja pokreće um u potragu za idealnom kosmologijom.