Arkana Ljubavnici u tarotu

Ljubavnici u Keri Jejl Viskonti Sforca tarotu

Karta pod brojem šest nosi naziv Ljubavnici ili Zaljubljeni, odnosno L'Amoureux. Ovaj broj već sam po sebi izražava ideju seksualnog spajanja, ljubavi. Imamo dve trojke, ili dva trougla koja prožimanjem tvore jedinstvenu figuru – heksagram. Pitagorejci su tim brojem izražavali ideju braka. Za Elifasa Levija šest je broj inicijacije preko iskušenja, broj ravnoteže, hijeroglif poznavanja dobra i zla. Isto tako, kako kaže Levi, čestica je antagonizam dve trijade, negacije i afirmacije, muke i slobode. Po njemu, karta Ljubavnici predstavlja čoveka između greha i vrline. Levi smatra da ova karta simbolizuje magijsku ravnotežu ali i medijumske operacije koje uključuju medijuma i medijatora. U izvesnom smislu medijumstvo jeste oblik proroštva.

U Marseljskom špilu na njoj imamo čak četiri lika: muškarca u sredini, dve žene sa njegove leve i desne strane i anđela iznad, koji zaklanja Sunce. Anđeo prikazan kao nago dete sa krilima ukazuje na spiritualno biće najvišeg hijerarhijskog reda. Taj utisak dodatno pojačava ljubičasta lenta i veliko zrakasto Sunce u pozadini. To je Kupidon ili Eros, sin Afrodite, anđeo ljubavi, čija strela cilja pravo u srce. Ponekad je prikazivan, poput Pravde, sa povezom preko očiju, budući da je ljubav, baš kao i pravda, na poseban način slepa. U ovom smislu Kupidon / Eros je ambivalentna sila, poput Fortune ili sudbine. Fulkaneli nas podseća da je Eros „nadmoćni gospodar i večni majstor Dela“, jer samo on može postići sporazum među zakletim neprijateljima koji se međusobno proždiru. Fulkaneli pominje poznato alhemijsko delo Dvanaest ključeva Basila Valentina, ocenivši da na jednoj od ilustracija iz te knjige Eros obavlja ulogu sveštenika pridruživši se hermetičkom kralju i kraljici.

IV ključ Basila Valentina

Primetićemo preovlađujuću zlatnu boju muškarca, kao i zelenu boju atmosfere ove karte. Crnokosa žena, sa mladićeve desne strane, dominantno crvene odeće, zauzima njegovu pažnju. Plavokosa, mlađa, uglavnom nosi plavu haljinu, ali su joj rukavi beli, kao kod prvosveštenika, što ukazuje na čistotu. Po mitu, Eros / Kupidon, ima zlatni luk i tobolac pun strela. Neke strele imaju zlatni vrh a neke olovni. Kada bi Eros pogodio nekog strelom sa zlatnim vrhom taj bi se smesta zaljubio u prvu osobu u ka kojoj gleda u tom trenutku. Onaj ko je pogođen olovnom strelom, po istom principu oseti suprotan efekat, odnosno gnušanje prema osobi ka kojoj baca pogled. Dakle, solarno načelo, tj zlato, stvara zaljubljenost, a saturnalno olovo, rađa odbojnost i gađenje. Pošto se u pozadini Kupidona nalazi Sunce, onda pretpostavljamo da je ovde reč o efektu ljubavi. U skladu sa tim, ono što nam prizor sa ove karte u Marseljskom špilu poručuje, jeste da se mladić, umesto za mladu lepu plavokosu devojku, pod uticajem Kupidonove zlatne strele, odlučuje za stariju crnokosu ženu u koju je uperio svoj pogled i koja ga dodiruje po njegovom desnom ramenu. Crvena spoljašnjost njene odore razlikuje se od plave koju nosi njena mlađa suparnica, ali i likovi Carice, Prvosveštenice te Pravde. U tom smislu, žena ka kojoj mladić gleda jeste nositeljka aktivnog ženskog načela. Ona ga može nečemu naučiti i dovesti do spoznaje, a što ukazuje na inicijacijski motiv čitave scene prikazane kartom Ljubavnici. Pa ipak, ne bi se odmah reklo da bih mogao biti u pravu.

Ljubavnici u Vejtovom špilu

Seli Nikols komentariše da obe žene predstavljaju nešto važno za mladića koji je svoju glavu okrenuo ka starijoj i autoritativnijoj ženi, dok je njegovo telo okrenuto ka ovoj mlađoj, privlačnijoj koja se nalazi sa njegove leve strane. Njegovo srce želi plavušu, ali je njegova odlučnost blokirana uplivom koji dolazi od matrone koja polaže svoju ruku na njegovo rame, a što bi moglo ukazivati na zahtevan i zaštitnički položaj te žene. Razapeta između nepomirljvih suprotnosti, mladićeva volja je paralisana. Neki u motivu ove karte prepoznaju parabiblijski mit o Adamu koji bira između Eve i Lilit, ali tu takođe možemo videti element poligamije kada muž u kuću dovodi mlađu ženu starijoj na ispomoć. 

U dizajnu ove karte u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu nemamo ništa od toga, već vidimo zaljubljeni par kako gledaju jedno u drugo, iznad čijih glava leti veseli Kupidon sa povezom oko očiju i bez strele. Par zatičemo ispred šatora na kome su oslikani heraldički simboli grada Milana (plava zmija koja proždire crvenog čoveka). U Pierpont Morgan Bergamo špilu vidimo par iznad kojih, kao na ljuljašci, stoji krilazi anđeo bez strele, sa povezom preko očiju. U špilu Šarla VI, vidimo tri para iznad kojih na oblaku lete dva anđela sa uperenim strelama. Eteja je u ovom slučaju prikazao venčanje. Ljubavnici Vivilovog špila su zapravo tri muška lika u pozi nalik onoj koju zauzimaju likovi u Marseljskom špilu. Iznad njih je anđeo na oblaku, ali koji samo posmatra, nema luk i strelu. U Rozenvald špilu imamo scenu u kojoj mladić kleči pred voljenom koja stoji dok je sa neba strelom cilja krilati anđeo sa povezom preko očiju. Osvald Virt je, sledeći ideju Pola Kristijana, ovu kartu predstavio mladićem koji prekrštenih ruku na grudima, stoji na raskršću u društvu dve žene koje oličavaju dva različita puta. Anđeo na oblaku upire svoju strelu pravo na mladića. Vejt je u svojoj verziji tarota ovu kartu učinio biblijskom scenom rajskog vrta gde su ljubavnici zapravo Adam i Eva. Čak je i zmija prikazana na drvetu u pozadini ženskog lika. Anđeo iza kojeg se nalazi veliko Sunce, kao da izlazi iz oblaka sa znakom blagoslova prema zaljubljenom paru. Vejt je u svom dizajnu ove arkane odstupio od tradicionalnog izgleda naglasivši prikazanog anđela, čime je ovu kartu doveo u vezu sa kartom Đavo, preslikavši motiv u obrnutom smislu. Po Vejtovom pristupu doktrini Zlatne zore, anđeo sa ove arkane je Rafael, a strana sveta istok.

Ljubavnici u špilu Šarla Šestog

Motiv blagoslova i venčanja kod Krolija je istaknut likom predimenzioniranog sveštenika sa kukuljicom koji u specifičnoj pozi nalik magijskom znaku Ulazećeg Horusa stoji iznad kralja i kraljice koji se venčavaju. U visini sveštenikove glave je anđeo sa strelom i sa povezom preko očiju koji cilja dole. Sa Krolijeve karte Sunce je uklonjeno. Za ovu kartu Kroli kaže da predstavlja blizanca arkani Umerenost. Kod Krolija, na karti Ljubavnici sve vodi ka jednom cilju, a to je ujedinjenje, kraljevsko venčanje, odnosno spajanje kraljevskih likova, Crvenog Lava i Belog Orla. Lav i Orao se u Krolijevom špilu još jednom zajedno pojavljuju na karti Umerenost, s tim što je Lav tamo bele boje. Ideja venčanja ukazuje na još jednu vezu ove karte sa kartom Umerenost. Stvari se menjaju mešanjem sa drugim stvarima. Te dve karte zajedno ilustruju geslo Solve et Coagula, s tim što su Ljubavnici solve (rastvaranje, analiza) a Umerenost koagula (skupljanje, sinteza). Oba ova načela su izražena u karti Đavo. Kralj na karti Ljubavnici u ruci drži Sveto Koplje, a kraljica Sveti Gral. Kraljev plašt je ukrašen zmijama, a kraljičin pčelama, životinjama koje su na karti Umerenost sklopile savez. Deca predstavljaju blizance, ne samo astrološki znak Blizanaca, nego Kaina i Avelja, dok iznad njih na nivou anđela, dva naga ženska lika predstavljaju Lilit i Evu, različite majke dece čiji je otac Adam. Kod Krolija, ova karta ima vezu i sa Pustinjakom, budući da je lik prikazanog hijerofanta pod kukuljicom, zapravo Pustinjak (oblik Merkura, a ta planeta je vladar Blizanaca). Jaje obavijeno zmijom na dnu karte je njegov poklon na venčanju.

Ljubavnici u Krolijevom tarotu

Po Zlatnoj zori, mistično ime ove karte je Deca božanskog glasa, proročanstva moćnih bogova. Na poznatoj astrološkoj gravuri Erharda Šona, karta Ljubavnici oličava sedmu, odnosno Kuću Braka i partnerstva. Tu imamo prikaz sveštenika koji stoji između muškarca i žene, verovatno ih venčavajući. Temeljna ideja ove karte jeste ljubav, sjedinjenje onih koji se vole, daimon ili anđeo ljubavi, odnosno sila, koja je, kako kaže Kroli – zakon! Naravno, ljubav je bila veoma raširena kao tema umetničkog izražavanja tokom evropskog Srednjeg veka i renesanse. Najpoznatiji oblik njenog ispoljavanja jeste kroz čuvene trubadure, štovaoce „krilatog Kupidona“, počevši još od XII veka. 

Najdžel Džekson u ovoj karti vidi upravo talisman magije ljubavi, mada je svaka arkana u neku ruku talisman u svom delokrugu. Povodom toga, Džekson navodi jedan slikovit detalj takvog talismana kod Agripe. Naime, venuzijanski talisman ljubavi koji opisuje Agripa prikazuje nagu mladu devojku razbarušene kose i sa ogledalom u ruci. Oko njenog vrata je lanac koji svojom levom rukom drži stasit mladić dok desnom gladi njenu kosu. Oni se netremice gledaju dok se poviše njih nalazi mali krilati dečak koji drži mač ili strelicu. Dakle, ovde nije u pitanju sličnost nego istovetnost sa arkanom Ljubavnici. To je taj motiv koji prikazuje nevidljivi lanac ljubavi koji je suštinski simbol njene mistične i nevidljive moći. Ljubavnici kao izraz astrološke atribucije Blizanaca, predstavljaju Kuću zločina. Setimo se biblijskog ubistva Avelja.

Ljubavnici u Marseljskom špilu

Arkana Točak sreće u tarotu

Vejtov tarot

„De bienes Fortuna

Que no estan escritos“

Fortune presents gifts not according to the book

Luis de Gongora, 1581

Točak sreće je u neku ruku najvažnija arkana jer ona već sama po sebi izražava ideju tarota kao oruđa proročišta. Ona nosi broj deset, kojim se zaokružuje celina sveta. To je broj pitagorejske figure tetraktisa (1+2+3+4) i poslednje sefire Malkut. Dakle, to je ostvarenje i materijalizacija. Broj deset je i broj boginje nužnosti Ananke. Ova karta ukazuje na sile prirode, sile života, prirodni tok stvari, cikličnost promene, ritam koji održava poredak sveta, životne tokove, rotaciju, protok vremena, cirkulaciju krvi i životnih sokova, točak samsare, točak zakona, točak vremena, istorije, tradicije, industrijski točak, mlinski točak. To je točak koji stvara i rastvara bogatstvo, koji nekog čini bogatim ili siromašnim. To je točak misaonih analogija, asocijacija, odnosno spiralni asocijativni niz, točak doktrine, kabale, točak smene dana i noći, točak revolucije, točak zodijaka. Taj točak je zagonetka. Tu zagonetku čuva himera u liku sfinge koja u ruci drži mač. U krajnjoj liniji Točak ukazuje na upravljanje vremenom, odnosno na vreme u njegovoj celokupnosti. Ova karta zatvara sve u svoj tok. To je tok zodijaka i tok sudbine koja stoji u suprotnosti spram slobodne volje. Po Menli Palmer Holu, Točak sreće predstavlja niži univerzum kao celinu, sa božanskom mudrošću oličenoj u sfingi, kao večnom sudiji između dobra i zla.

Marseljski tarot

U Marseljskom šilu točak prikazan na ovoj karti imao je šest paoka, što podseća na činjenicu da je u antičkom Rimu postojalo šest svetilišta boginje sreće Fortune. Takođe, vidimo da točak ima i sedmi paok, odnosno ručku koja je postavljena pod uglom od devedeset stepeni spram ravni točka. Simbolički, točak je poput heksagrama dok je štap, na čijem se kraju nalazi ručka za pokretanje točka, poput središta heksagrama. Heksagram i krug sa tačkom u središtu jesu simboli Sunca. Upravo ta središnja tačka omogućava pokret. U tome prepoznajemo kabalističku formulu ARARITA koja sadrži početna slova sedam reči koje se uobičajeno prevode kao: Jedan je tvoj početak, Jedan je tvoja individualnost, Jedan je tvoja permutacija. Svrha ove formule jeste da uravnoteži neuravnotežene planetarne uticaje i ideje i da omogući kružno kretanje.

U Marseljskom špilu točak krije heksagram, koji je solarni simbol, čijim obrtanjem upravlja krunisana sfinga ljudskog lica sa mačem, dok se dve životinjske figure vrte na njemu. Te dve životinje su dva trougla od kojih je sačinjen oblik heksagrama. Sva tri stvorenja predstavljaju tri osnovna alhemijska načela (Sumpor, Živa, So) kao i tri mene alhemijskog Velikog Dela (crnu, belu i crvenu fazu), tri dekade svakog zodijačkog znaka. Iako Krolijeva verzija ove karte ima deset paoka, aludirajući na deset sefira Drveta života, u samom središtu točka nalazi se desetokraka zvezda koja predstavlja sefiru Malkut / Kraljevstvo, koje pripada Zemlji. 

Po Kroliju, oba karta predstavlja univerzum u vidu neprekidne promene sopstvenog stanja. Kod Krolija se na točku nalaze tri lika, Sfinga sa mačem, Hermanubijus i Tifon. U Marseljskom špilu točak se vrti u smeru nasuprot kazaljke na satu, dok je kod Krolija u smeru kazaljke. U suštini, točak se može vrteti u oba pravca tvoreći dva značenja. Pozovimo nacrt Točka sreće Elifasa Levija u pomoć, koji po njemu, predstavlja Jezekiljev kosmogonijski točak. Kada se točak vrti u pravcu kazaljke na satu, recimo počevši od slova T, točak ispisuje reč TARO, dok obrnuto piše TORA. Reč TARO možemo shvatiti kao obrtanje tarota, dok je TORA zakon. Iz perspektive rotiranja Božjeg imena IHVH, počevši od slova jod, uviđamo da se ono bez promene obrće u oba pravca. Dakle, imamo rotaciju glavnog načela koje je nepromenjivo: IHVH predstavljeno likom Sfinge sa mačem, TARO je Hermanubijus (majmun), u Marseljskom špilu on ponire, kod Krolija se uspinje, TORA je Tifon (himera), koja se u Marseljskom špilu uzdiže, dok kod Krolija ponire. Položaj ovih životinja i sam smer obrtanja točka ukazuje na temeljna načela promene i ritma eona. Ozirisov eon je išao kontra vremenu, u pravcu zatvaranja i manifestovanja zakona TORA, što je vodilo propadanju načela izraženog Hermanubijusom (Hermes-Anubis / alhemijska Živa), a uzdizanju tifonske himere koja predstavlja alhemijsko načelo Soli. To označava poniranje duha, njegovo nestajanje i zamenu vulgarnim, teškim, mračnim, materijalističkim. Kroli je obrnuo njihov smer naznačivši načela obrtanja u eonu Horusa – Hermanubijus je taj koji se sada vraća gore u smeru koji je solaran, u korak sa vremenom. Ono što je nepromenljivo jeste zakon Sfinge koji obuhvata sve. Otud je i jedno od imena ove karte Omnium dominatrix, odnosno Gospodarica svega. U Srednjem veku Fortunu su nazivali gospodaricom ili imperatorkom sveta.

Pierpont Morgan Bergamo tarot

Seli Nikols, tumačeći Marseljski špil, povezala je tasove vage arkane Pravda sa dve životinje koje se vrte na Točku sreće. Ona ističe da je ta nepristrasnost zajednička likovima Pravde i sfinge koja upravlja točkom. U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu na karti Točak sreće prikazano je pet ljudskih likova. Na vrhu sedi plavokosa žena u plavoj odori sa mačem u desnoj i krunom u levoj ruci. Ona je ta koja će glavu koja dolazi krunisati a glavu koja odlazi odrubiti. Takođe imamo i dva muška lika koja predstavljaju vladare, jedan se uspinje a drugi ponire. Na samom dnu, pod jarmom točka puzi stari odrpanac. U srednjovekovnim prikazima Fortune taj motiv su pratile reči: „Regnabo, regno, regnavi, sum sine regno“ (Vladaću, vladam, vladao sam, bez vlasti sam). Figura na vrhu je ona koja vlada; ona na putu ka gore jeste ona koja će vladati; figura koja ponire je ona koja je vladala, dok je ona na dnu potpuno bez vlasti. Na točku Viskonti Sforca sedi krilati ženski lik sa povezom preko očiju, izraz same boginje Fortune, koja svoju desnu ruku polaže na rame onog koji se uspinje. Fortuna je slepa i nepristrasna (baš poput Pravde). Ona je ta koja pokreće točak. Gornji ženski lik, posađen na samom vrhu točka poviše Fortunine glave kasnije je postao zagonetna plava sfinga koja je u Marseljskom špilu zadobila krunu i krila, dok se sama Fortuna zagubila. Na karti Brera Brambila Viskonti špila taj najviše posađeni lik u plavoj haljini je muškarac. Elifas Levi za tu sfingu kaže da ima telo bika i ljudsku glavu i zapravo je asirska sfinga, naposletku heruvim.

U staroj Grčkoj postojalo je nekoliko boginja povezanih s bogatstvom i sudbinom. Glavne među njima bile su Tihe, boginja sreće i slučajnog aspekta sudbine, te Nemezis, koja je predstavljala božansku kaznu. Očigledno je da su one bile modeli oličavanja dobre i loše sreće. Simboli dobre sreće bili su kormilo kojim je ona upravljala, zatim rog obilja koji predstavlja sreću, i globus. Simboli Nemezis bili su grifon, bič, vaga i točak. Tokom pozne antike razvijena je predstava Fortune u kojoj je kosmos predstavljen kao točak sa osam krakova (iako postoje neki primeri s četiri ili šest kraka), a sama boginja prikazana je kako stoji u središtu. Jedno od najstarijih spominjanja ove slike nalazi se u Boetijevoj Utehi filozofije, napisanoj 524. godine. U ovom tekstu Boetije opisuje četiri čoveka na točku sreće kako se uzdižu i spuštaju, a što bi predstavljalo aspekte ili faze života.

Krolijev tarot

Graver Erhard Šon je od Točka sreće načinio amblem jedanaeste kuće zodijaka, koja predstavlja prijatelje i dobročinitelje. Za Zlatnu zoru ova karta nosi naziv Gospod sila života. Elifas Levi u ovoj karti vidi simbol kabale i ključa okultizma. Po sistemu Zlatne zore karta Točak sreće je povezana sa hebrejskim slovom kap, čija je atribucija Jupiter, a koja označava stazu što povezuje četvrtu (Hesed, Jupiter) i sedmu sefiru (Necah, Venera) Drveta života na njegovom desnom stubu milosti. Vejt je dizajn ove karte preuzeo na osnovu opisa i skice koje je dao Elifas Levi. Takođe, Vejt je u uglovima karte pridodao četiri heruvima, bika, čoveka, lava i orla. Ta četvornost izraz je jovialne prirode ove karte, jer Jupiterova sfera, po kabali, nosi broj četiri, što se očitava u broju same karte: (Σ(1-4)=10. Raspored heruvima u Vejtovoj arkani X preuzet je iz rasporeda kvadranta Kula stražara enohijanskog sistema Džona Dija, što je usvojila Zlatna zora. 

Četvorna heruvimska formula Zlatne zore (iz knjige David Allen Hulse: The Western Mysteries)

Heruvim	Slovo u IHVH	Element	Pravac	Zodijak	Redosled
Lav	Yod 10	Vatra	Dole desno	Lav	5
Orao	He 5	Voda	Gore desno	Škorpija	8
Čovek	Vav 6	Vazduh	Gore levo	Vodolija	11
Bik	He 5	Zemlja	Dole levo	Bik	2

U tabeli 19. primetićemo da je zbir redosleda znakova istovetan vrednosti imena Tetragramatona IHVH: 10+5+6+5=26 i 5+8+11+2=26. 

Četvorna heruvimska formula Elifasa Levija (iz knjige David Allen Hulse: The Western Mysteries)

ROTA	Heruvim	Alhemija	Element	Slovo u IHVH
R	Čovek	Azot	Voda	Yod 10
O	Bik	So	Zemlja	He 5
T	Orao	Merkur (živa)	Vazduh	Vav 6
A	Lav	Sumpor	Vatra	He 5

U demonskom ključu Točak sreće je izraz opsesivne želje. Tu prepoznajemo lovce na sreću, kockare, zavisnike od svakog oblika hazarda u kojem traže nova uzbuđenja. U krajnjoj liniji ovde razotkrivamo opsesivno koristoljublje.

Keri Jejl Viskonti Sforca tarot

.

Albreht Direr - točak sreće

Kulturno-istorijski okvir modernog okultnog tarota

Zanobi Strozzi, Trionfo della fama

U periodu od sredine XV do druge polovine XVIII veka stvarane su pretpostavke modernog okultnog tarota. To je vreme zamiranja starih operativnih misterija i rađanja novih spekulativnih, vreme verskih raspri, reformacije i kontrareformacije, vreme gušenja imaginacije, procvata puritanizma, pojave rozenkrojcerstva i rađanja moderne misli. Julij Berkovski je pisao da se u XVI i XVII veku mogu naći pokušaji osmišljavanja tarotskih simbola na osnovu okultnih nauka:

„Naročito ozbiljnu razradu ikonografije tarot-simbola dao je, očigledno, M. Nostradamus. Nedavno su otkrivene kopije slika ovih simbola iz XVII veka. Njih je sačinio, tačnije restaurirao i obnovio Nostradamus, najverovatnije na osnovu nekakvih drevnih manuskripta kojima je raspolagao. Slike na kartama su propraćene nazivima koji se nekad razlikuju od tradicionalnih. Umesto Čarobnjaka je Brakus (Branh, Apolonov sin, koji je osnovao Apolona u Didimu). Umesto Cara je Aenobarb (Riđobradi, što je nadimak roda Domicijevih, iz koga potiče imperator Neron). Umesto pape je Le Grand Pastor (Veliki Pastir). Umesto Pravde – La balance (Vaga), umesto Smrti Libitine (Libitina, boginja mrtvih, smrti i pogreba u rimskoj mitologiji), umesto Uzdržavanja – Le Verseau (Vodolija). Đavola je zamenio L’antechrist (Antihrist), a Sunce Aemathien (Emation ili Emafion, sin Kefala i Aurore u rimskoj, i Timosa i Eos u grčkoj mitologiji)... Krajem sedamnaestog i početkom osamnaestog veka ove slike su korišćene za takozvani „Marseljski tarot“, koji je predstavljao pravu revoluciju u ikonografiji tarot-simbola. Od tada su svuda u Evropi počeli da se izrađuju tarot-pilovi ovog tipa. Prve karte sa ikonografijom „Marseljskog tarota“ zabeležene su u Avinjonu 1713. godine, a od 1769. one su već poznate u Marselju. Slike simbola u „Marseljskom tarotu“ pri njihovom detaljnom izučavanju iznenađujuće odgovaraju onom sakralnom sadržaju koji možemo izvući iz spomenika drevnih znanja.“ Julij Berkovski, Tarot drevni sistem simbola, Logos, Beograd, 2007, str 16-17. 

Iz ovoga što je Berkovski napisao ispada kao da su slike simbola u prethodnim verzijama izraz nekakve profanosti koju su korigovali neznani prosvetljeni adepti s kraja XVII i početka XVIII veka, (posebno naglašavajući Nostradamusa). Ono što je zanimljivo jeste da se taj period poklapa sa pojavom masonerije u Evropi. Vrhunac tog razvoja, preko učenja francuske i britanske okultne škole, ovaplotio se u „Tot“ tarot špilu Alistera Krolija i slikarke Fride Haris kao izraz zaokružene okultne doktrine bazirane na diktatu onostranog, odnosno objavi glasnika Eona Horusa, a što ovom špilu daje dodatnu mističnu dimenziju. Ta mistična dimenzija odnosi se na činjenicu da čitav taj špil predstavlja slikovni izraz magijski nadahnutih stihova i iskaza koje je Alister Kroli pisao bez jasnog razumevanja šta to znači, a što je godinama kasnije razotkrivao. U suštini njegove, bezmalo nove magijske religije Teleme, stoji učenje o smeni eona i shodno tome, smeni magijske i religijske paradigme. Eon Horusa je epoha božanskog Deteta, koje je smenilo epohu Umirućeg i vaskrslog boga. Ta doktrina prikazana je na karti XX koja se u Krolijevom tarotu zove Eon a ne više Sud. Bog Horus smenio je boga Ozirisa na tronu duha vremena, pa shodno tome u novom dobu važe neka druga pravila ovaploćena u „Knjizi zakona“, čije ilustracije zapravo predstavljaju arkane „Tot“ tarota. To je neverovatan razvoj koji je od lepo ukrašenih komada hartije načinio magijski osetljive simbole.

U knjizi Fortuna’s Wheel, Najdžel Džekson ističe da nije bilo pominjanja tarota u radovima istaknutih hermetičara XV, XVI i XVII veka. Najverovatnije je da u očima posvećenika tih vekova tarot nije igrao tako značajnu ulogu kao kod modernih okultista, pa ipak on daje neke primere gde se tarot pominje. Krajem XVI veka francuski teolog Pierre de la Primaudaye osudio je karte kao izum paganskog boga Merkura. Godine 1651. u engleskom izdanju Agripine Okultne filozofije, nailazimo na navod čiji je izvor Platon, gde se pominje bog Tot kao izumitelj karata i kocki. Najdžel Džekson dalje pominje traktat Kore Kosmu sadržan u Corpus Hermeticumu koji opisuje kako je Hermes Trismegistos u vreme pre mitskog Potopa, svoju tajnu mudrost ucrtao u tablama te sklonio u svet imaginacije koji predstavlja istinsko utočište koje će sačuvati njegovu mudrost za generacije koje dolaze. Takođe, postoji aluzija na tarot, pod nazivom ROTA, kao divinacijskog sredstva u spisu The Fame and Confession of the Rosicrucians iz 1612. godine.

Pol Huson je u Mystical Origins of the Tarot ukazao na teoriju koja u izvore tarota uključuje i slavnog italijanskog pesnika Petrarku, čija je poema I trionfi, navodno poslužila za nadevanje imena prvim verzijama tarota – trionfi (trijumfi). Istina, Petrarka je od 1353. živeo u Milanu, gde je uživao gostoprimstvo i naklonost moćne Viskonti familije koja je vladala tim gradom, a za čije ime se vezuju prvi taroti. U Italiji XIV veka ovaj izraz korišćen je za označavanje oslikanih panoa koji su voženi na svečanim povorkama prilikom verskih ili građanskih procesija i festivala. Slikovne predstave, trijumfi, prikazivane su kao alegorijske teme i svaka je trijumfovala ili nadjačavala prethodnu po smislu poruke koju je izražavala. Na tim procesijama bilo je nekoliko slikovnih alegorija iz Petrarkine poeme. Verovatno je Petrarka koristio već uobičajene alegorijske teme, pre nego što je on bio njihov izumitelj. Prva pokazuje trijumf Kupidona nad ljudima i bogovima, što predstavlja trijumf ljubavi i ilustruje Petrarkinu ljubav prema Lauri. Kupidona sledi čednost, neporočnost, što ukazuje na Laurino odbijanje Petrarkine ljubavi, jer je ona već bila udata. Sledeći trijumf je smrt, budući da je Laura umrla tokom epidemije kuge. Nad smrću trijumfuje Laurina slava a nad slavom starac koji predstavlja prolaznost vremena. Naposletku, nad vremenom trijumfuje večnost u kojoj će Petrarka i Laura zauvek biti zajedno. U Petrarkinoj poemi nalazimo motive sledećih karata: Ljubav, Umerenost, Točak sreće, Kočija, Papa, Car, Carica, Smrt, Pustinjak, Đavo, Sunce, Mesec, Svet.

Prikaz Petrarkinih trijumfa

Primer Petrarkine poeme ilustruje već uvreženu prisutnost motiva i koncepata predstavljenih velikim arkanama koji nisu tu od juče, niti su njihovi simbolika i redosled proizvoljni. To je izraz dublje ezoterične doktrine koja ima i profane refleksije tako da bude dostupna svakom na jednom opštem nivou razumevanja. Ta doktrina je utemeljena u srednjovekovnoj evropskoj civilizaciji i kulturi koja je u rekordnom roku zaboravljena i skrajnuta od strane generacija nadahnutih novim trendovima. Prezir spram evropskog Srednjeg veka i dalje je veoma živ i ukazuje na težnju nosilaca modernosti da se radikalno distanciraju od svega konzervativnog, nazadnog i prošlog. Modernizacija je već pola milenijuma jedna vrsta mantre čije su posledice stvaranje sve gušćih izmaglica i sužavanje vidokruga umnih sagledavanja. Tako se modernost našla u svojevrsnoj iskorenjenosti, a izraz te iskorenjenosti jeste uranjanje imaginarnu daleku prošlost i fantaziranje o drevnom Egiptu, Sumeru, Atlantidi, Sirijusu... Ta potreba za povezanošću i istorijskim kontinuitetom radije bira daleke mete poput Egipta, nego da vlastiti koren potraži u onom što mu je koliko do juče prethodilo. U XVIII veku raširena pretpostavka (u koju mnogi još uvek veruju) da tarot vodi poreklo od egipatskih žreca iz poznog razdoblja te civilizacije a koji su u tarotske arkane sakrili i tako sačuvali svoju nauku od zaborava, izraz je takvog mentaliteta. I te tajne su spavale skoro dve hiljade godina dok ih u XVIII veku nisu prepoznali francuski zanesenjaci čiji je najupečatljiviji predstavnik Kur de Žeblen.

Zaneseni egiptomanijom i kabalom, mi previđamo da su likovi velikih arkana tarota prisutni svuda u Evropi, kroz priče, procesije, pozorište, pesme, legende, freske, slike, kipove, ornamente, imaginaciju. Oni su deo opšte kulturne fame čiji su uzori antički. Mogli bismo ih pratiti do Egipta, ali ne bi trebalo da se iznenadimo i ukoliko ih nađemo na drugim mestima. Ti likovi su deo opšte baštine jednog dela čovečanstva i imaju arhetipski značaj. U krajnjoj liniji oni su odraz sakralnog, ali mi ključeve te sakralnosti nećemo naći zatrpane u egipatskom pesku, jer sve i da jeste tako, mi taj Egipat suštinski ne razumemo budući da smo od njega odeljeni ambisom vremena. Mi nismo u stanju da razumemo svrhe mnogih stvari te kulture i nemamo ključeve za vratnice svesti tih ljudi. Zapravo, mi nemamo ključeve ni za naše vlastite pretke mnogo bliže nama u vremenu, a kamo li za jedan posve drugačiji svet koji nadahnjuje našu maštu. Istina je da se sve oslanja na nešto što mu prethodi, pa ipak, ako želimo biti konkretniji, sistem osnovnih tarot likova, njihovih značenja i redosleda, nećemo naći nigde van Evrope i ne pre Srednjeg veka. Kao arhetipove, te likove i motive možemo prepoznati bezmalo svuda, ili kao mitološke figure, međutim tek u Evropi oni bivaju sistematizovani i kodifikovani na način koji je našao svoj izraz u tarotu.

U svetlu prethodnog pasusa zanimljiva je Husonova opaska da se u ranom Srednjem veku Crkva u Zapadnoj Evropi našla pred velikim izazovom pokrštavanja nepismenih germanskih i keltskih naroda. Pogledajmo od kakvog je to značaja za ovu priču. Papa Grgur I, poznat kao Sveti Grgur Veliki je (stolovao u periodu 590-604), pored hristijanizacije paganskih običaja, legendi, verovanja i svetih mesta, koristio umetnost i arhitekturu, poeziju, muziku, liturgijske rituale itd, da prodre u maštu ljudi. Zadatak da razviju instrumente hrišćanskog uticaja i prozelitizma imao je Benediktinski monaški red osnovan 529. godine. Jedan od najpoznatijih članova ovog reda bio je opat Tritemije, Johannes Trithemius, 1462–1516, značajna ličnost nemačke renesanse, učenjak, filozof, kriptograf, leksikograf, hroničar i okultista. Uticao je na Agripu i Paracelzusa. Njegovo najpoznatije delo je Steganographia, pisana 1499. godine a stavljena na Index Librorum Prohibitorum 1606, odakle je uklonjena tek 1900. godine.

Mistery Plays

Huson sugeriše da bi upravo u VI veku, i u ulozi hrišćanskog misionarstva, trebalo potražiti izvor tarotskih misterija. Jedan od kulturoloških oblika hristijanizacije jeste tzv Mystery Plays (verovatno od francuske reči mystère, tj od latinske ministerium, što označava crkvenu službu), najvažniji oblik srednjovekovne drame koja uz muziku oživljava biblijske detalje od stvaranja sveta i čoveka, preko rađanja Spasitelja do Strašnog suda. Ove drame su se izvodile po crkvama, trgovima i pijacama i često su sadržavale oslikane panoe koji su ilustrovali teme predstava. Dakle, u tim slikama možemo potražiti uzore arkana tarota, jer one predstavljaju upravo to, samo u manjem formatu. Svrha tih slika bila je da se utisnu u pamćenje gledalaca. Oni posmatraju predstavu, slušaju muziku, čuju reči pesama, dijaloge kostimiranih glumaca i gledaju slikane ilustracije. Ako zaborave šta su gledali, jednostavne i koloritne slike sigurno neće zaboraviti, i uvek će ih imati u sećanju u kontekstu određene pouke ili poruke. Te slike i njihov redosled svakako imaju dublju doktrinu, ali namera onih koji su ih koristili nije bila ezoterijska nego egzoterijska, ideološka, prozelitistička, indoktrinacijska. Dubina leži u tradiciji iz čijeg trezora su te slike uobličene, a ta dubina vodi nas do neoplatonizma i dalje.

Redosled arkana kazuje priču koju bismo mogli porediti sa alhemijskim procesom, budući da nema hrišćanskog sadržaja koji ne može biti objašnjen alhemijom, niti alhemijskog koji nema svoje hrišćanske analogije. Upravo je ta činjenica ono što je u svemu tome mistično. Alhemijska paradigma hrišćanstva ili hrišćanska paradigma alhemije jeste prvobitna doktrina tarotskih arkana. Neretko je ta alhemijsko-hrišćanska paradigma bila predstavljena paganskim simbolima i mitološkim likovima. U međuvremenu hrišćanski karakter tarota je iščezao, ustupivši mesto paganskim i sinkretičkim sadržajima, ali je i dalje u osnovi ostao prastari organski pogled na svet van čijih je okvira sistem tarota besmislen. Naravno, možemo se zapitati koliko je toga izvornog i skrivenog u ikonografiji i simbolizmu tarota tim procesom nestalo. Okultisti o tome očigledno nisu marili jer su forsirali svoje ideje i grčevito su se trudili da u tarotske slike udenu svoje sadržaje, a samim tim i da te iste slike modernizuju u skladu sa duhom vremena.

Pol Huson navodi još jednu zanimljivu vezu, ali ovoga puta između tarota i astrologije te u tom kontekstu pominje ime nemačkog gravera i slikara Erharda Šona, čiji rad iz 1515. godine prikazuje kuće zodijaka, od kojih većina imaju svoje pandane u velikim arkanama. Na primer, tu vidimo Točak sreće na poljima kuća Riba i Vodolije, Cara na Vodoliji i Jarcu, Papu na Jarcu i Strelcu, Smrt na Strelcu i Škorpiji, Ljubavnike na Škorpiji i Vagi, Sunce na Lavu i Devici. Šta ovo znači i zašto su samo ove arkane uzete u obzir, meni je nemoguće da istražim i odgonetnem, ali ono što je trend jeste postepeni gubitak znanja o značenju karata, a što se poklapa sa nestajanjem operativne masonerije i autentične alhemije sa evropskog kontinenta. Najava onog što dolazi usledila je 1614. godine sa objavljivanjem čuvene Fama Fraternitatis, navodnog Bratstva Ruže i Krsta. Neću ovde ulaziti ko stoji iza ovog ideološkog pamfleta univerzalnih namera i očigledno pisanog od strane nekog ko je bliži protestantizmu. Ovaj spis je upućen, kako se navodi, učenim ljudima, staležima i vladarima Evrope, a njegovi pisci (ili pisac) kao svoj cilj proklamovali su, ni manje, ni više, nego sveopštu reformaciju celog sveta. Nekoliko godina nakon toga izbio je razorni Tridesetogodišnji rat (1618-1648) koji je zahvatio teritorije današnje Češke i Nemačke, nakon kojeg je postignut mir koji je tek Napoleon razorio. Nešto malo više od stotinu godina nakon izdanja ove proklamacije osnovana je Velika Loža masonerije u Londonu (1717). Ovo naglašavam kako bih naznačio opšti trend. Katolička crkva je zapala u dekadenciju i korupciju, a otkrićem Novog sveta fokus evropske civilizacije i razvoja usmerio se sa Mediterana ka Atlantiku. Stara masonerija je polako nestala, izvorni smisao tarota je zaboravljen, alhemija je kopnila, iskristalisao se novi trend čiji je simbol ruža i krst. Ruža je bila simbol Martina Lutera, oca reformacije, već negde oko 1520. godine. Luterov pečat je oko 1530 već zauzeo oblik crnog krsta na crvenom srcu projektovanom na beloj ruži sa pet latica. Ruža sa pet latica je nesumnjivo pentagram. Luterov pečat je moguće videti na vitražu crkve u Kobštatu u nemačkoj pokrajini Tiringiji. Zanimljivo je da je simbol oslikan tako da se nalazi u središtu krstolike strukture koja je posađena na stepenastu trouglastu osnovu. Upravo je krst na trouglu osnovni simbol Hermetičkog Reda Zlatna zora. O tome Menli Palmer Hol kaže sledeće: 

„Izvorni simbol Rozenkrojcerskog bratstva je hijeroglifska ruža razapeta na krstu. Krst je često podignut na Kalvariji od tri stepenice. Povremeno je u vezi sa njihovim aktivnostima korišćen simbol krsta koji se uzdiže iz ruže. Rozenkrojcerska ruža bila je nacrtana na Okruglom stolu kralja Artura i središnji je motiv za alke što formiraju lanac o koji je među draguljima Reda podvezice okačen Veliki Džordž. Hargrejv Dženings veruje da je taj Red imao nekakve veze sa rozenkrojcerima.“ Menli Palmer Hol, Tajna učenja svih epoha, str 612. 

Zodijak Erharda Šona

Ključni preobražaj desio se upravo u vreme renesanse, reformacije i kontrareformacije. Posledično stari svet je nestao, a u svetlu prosvećenosti i širih horizonata Novog veka, Srednji vek je naprasno postao mračan i ružan. Duh renesanse podstaknuo je dvostruke procese: jedan u pravcu razvoja naučno-logičkog pogleda na svet, koji je, udružen sa reformacijom i humanizmom, potom prevagnuo, i drugi, reklo bi se retrogradan, koji je zapravo težio da očuva ali i produbi stari organski model sveta koji je preko srednjovekovne ezoterijske tradicije, hermetizma, neoplatonizma, platonizma i sve do vremena starih civilizacija, predstavljao opšte gledište. Sveto Pismo, budući prevedeno na narodne jezike, postalo je dostupno svakome ko je znao da čita, a što je proizvelo specifične pojave. Od tog trenutka pratimo jedan razvoj: reformacija – rozenkrojcerstvo – slobodno zidarstvo (i sa njime skopčano prosvetiteljstvo). 

„Protestantski muškarci i žene u Evropi verovali su da ih je njihovo oslobađanje učinilo otvorenijima za Božju naklonost i darove. Novi hrišćanin je izašao iz tame u svetlost. Oni su verovali da su protestanti sada u boljoj poziciji od katolika da čuju autentični Božji glas. Ako biste mogli čuti autentični Božji glas, onda biste mogli da ga izgovorite, mogli biste da prorokujete. Mogli ste biti prorok – a Evropa Šesnaestog veka imala je više proroka nego nego sve knjige hebrejske biblije zajedno.“ Tobias Churton, The Invisible History Of The Rosicrucians, Inner Traditions, 2009, str 28 (prevod moj). 

Evo kako je Jung opisao taj razvoj, odnosno preobražaj: 

„Faktor sa kojim niko nije računao jeste, međutim, fatalnost koja je svojstvena samoj hrišćanskoj dispoziciji, a što neizbežno vodi do preokretanja njenog duha – i to ne kroz nejasno delovanje slučajnosti, već u skladu sa psihološkim zakonom. Idealu duhovnosti koji teži najvišem bilo je suđeno da se sukobi sa materijalističkom zemaljskom strašću za pobedom materije i ovladavanje svetom. Ova promena se ispoljila u epohi „Renesanse“. Ova reč znači „ponovno rođenje“, a time se mislilo na ponovno rođenje duha antike. Danas znamo da je ovaj duh uglavnom bio maska, i da antički duh nije bio ponovo rođen, više srednjevekovno hrišćanski koji se podvrgao čudnim paganskim preobražajem tako što je nebeski cilj zamenio za zemaljski, a vertikalu gotskog stila za horizontalnu perspektivu (otkrivalačka putovanja, eksploatisanje sveta i prirode). Dalji razvoj koji je vodio ka Prosvetiteljstvu i Francuskoj revoluciji doveo je danas do jednog široko rasprostranjenog stanja koje se ne može drugačije opisati nego kao antihrišćansko, u smislu da potvrđuje ranohrišćansku anticipaciju poslednjeg vremena. Utisak je kao da su se, dolaskom Hrista, pojavile suprotnosti, koje su do tada bile samo latentne ili kao da se neko klatno snažno zanjihalo u jednu stranu, a sada izvodi i komplementaran pokret na drugu.“ Karl Gustav Jung, Aion, Atos, Beograd, 1996, str 49. 

Upravo je milje slobodnog zidarstva usmerilo ideologiju tarota u pravcu egiptomanije, kabale i okultnog. Ubrzo nakon što je pokret reformacije počeo da se širi, pomenuti srednjovekovni verski teatar, koja je koristio slike sa likovima velikih arkana tarota je velikom brzinom iščezao iz Italije, Francuske i Engleske. Pol Huson pominje da su 1548. godine vlasti u Parizu zabranile popularne srednjovekovne verske predstave. To je ilustracija trenda i pomodarstva, pa se tako italijansko plemstvo pod uticajem obnovljenog zanimanja za antiku, okrenulo grčkim i rimskim piscima, dok su stare verske drame bačene na smetlište istorije kao srednjovekovno đubre. Na isto to đubrište bačena su izvorna značenja tarot karata i doktrina iz koje su nastali likovi tarota. Novo doba je svitalo. Pa ipak, kako sam malo pre napomenuo, u suštini tarota i dalje se nalazi ugrađen stari organski model univerzuma, a upravo je to ono što mu i nakon svih promena, daje draž i čari, budući da njegova struktura pokazuje kako je sve sa svim povezano u opštoj harmoniji jedne kosmičke hijerarhije sila, načela, priroda i bića. U tome je zasluga duha renesanse, koji je omogućio pad u materijalno, ali i je i sačuvao jezgro metafizičkog i duhovnog organskog. U tu svrhu ukazao bih na Đerđa Senjija koji je izneo mišljenje da su okultna filozofija i magija renesanse, između ostalog, podstakle jedan subverzivan model mišljenja koji je onemogućio konačnu prevagu logičko-racionalnog viđenja sveta. Da nije bilo te subverzije, danas od drevnih ezoterijskih tradicija na Zapadu ne bi ostalo gotovo ništa. Obratimo pažnju na sledeće Senjijeve navode: 

„Renesansna magija prirodno je proistekla iz ideje o velikom lancu stvorenja i međusobnoj povezanosti svih njegovih karika. Nije slučajno što su se renesansni magovi tako često pozivali na taj sistem, kao, na primer, Agripa na početku svog spisa O okultnoj filozofiji. Dobro je poznato da je Džon Di jedno od najvećih nadahnuća da se posveti okultnoj filozofiji našao upravo u Agripi. Sam engleski Doktor, međutim, nije mogao znati da će nakon njegove smrti uslediti još jedan snažan, poslednji talas magijske filozofije koji će iznedriti neke od najlepših ilustracija zaslužnih za očuvanje sjaj tog intelektualnog pregalaštva još zadugo nakon što ga je obesmislila velika smena paradigmi izazvana naučnom revolucijom. Dijev sunarodnik Robert Flad bio je jedan od poslednjih velikih okultnih filozofa renesanse.“ Đerđ Endre Senji, Džon Di i doktrina egzaltacije, Fedon, Beograd, 2020, str 55.

„Štaviše, kako ističe Lavdžoj, metafora lanca stvorenja nije iščezla odmah nakon što su odbačene naučne postavke na kojima se zasnivala. Estetska draž simetrije i božanskog poretka zaokupljala je imaginaciju pesnika od Dantea do prosvetitelja.“ Senji, isto, str 57.

„Iz predstave o lancu stvorenja sledila je još jedna važna odlika predmodernog modela sveta, njegov organski karakter. Nasuprot paradigmi razvijenoj tokom sedamnaestog veka – svetu viđenom kao kao mašina ili časovnik koji je Bog samo navio i zatim pustio da radi sam od sebe – kosmos je u poznoj renesansi zamišljan kao živ organizam koji pokreću i kojim upravljaju simpatičke sile zasnovane na sličnostima i analogijama. Spiritus mundi je ispunjavao univerzum, unutar kojeg se svaki hijerarhijski sloj ogledao u drugim slojevima, objedinjen s njima zajedničkim funkcijama. Anđeoski redovi bili su udvostručeni i grupisani u nebesku i planetarnu hijerarhiju, a ove su vladale elementarnim sferama materijalnog sveta. Taj složeni sistem uzajamnih veza vodi poreklo iz duboke starine.“ Isto, str 58. 

To je u suštini učenje o emanacijama koje se nalazi u temelju kabalističkog učenja o sefirama Drveta života, kao i u postavkama modernog okultizma iz kojeg se izvode značenja tarotskih slika. Iako ne postoje podaci da je tarot korišćen u svrhe proricanja sve do XVIII veka, teško je prihvatiti kao istinu da ovaj najpoznatiji divinacijski instrument u ranijem periodu tome nije služio. Helen Farli je pomenula jednu referencu koja povezuje tarot sa divinacijom. Merlin Kokai (poznat kao Coccalo), autor je fiktivnog dela Il Caos dell Triperuno (Venecija, 1527). Merlin Kokai je pseudonim pod kojim je objavljivao italijanski poeta Teofilo Folengo, član Benediktinskog monaškog reda (1491–1544). Njegova navedena poema sadržala je set od pet soneta u kojima su korišćena imena i motivi svih velikih arkana.

Tarot je osim kao kartaroška igra, svakako imao i divinacijsku svrhu koja mu je pridodala taj magijski oreol. Da je u pitanju bila obična igra, teško da bi kasnije nekom palo napamet da od tarota stvori okultni tarot a da nije bilo upravo te poveznice sa predskazivanjem sudbine ili proricanjem budućih događaja. Razlog zašto o tome nije bilo više podataka i beleški u prošlosti leži u jednostavnoj činjenici da je bavljenje proricanjem u to vreme moglo prizvati nevolje, ne samo od strane vazda prisutne Inkvizicije, nego i zbog stava puritanskih protestanata. Proricanje sudbine bila je đavolja rabota. Između ostalog, karte i tome služe. Načelno, mnogi instrumenti čija je svrha kockanje imaju i mogućnost divinatorske primene. Sama kocka kao kockica za bacanje, istovremeno je i sredstvo hazarda, ali i proricanja. Kockanje i proricanje su povezani fenomeni. Kockanje stvara zavisnost, a sam tarot među svojim arkanama ima i onu koju simbolizuje hazard, ali i zakonitost točka sudbine – Točak sreće, izraz boginje Fortune. Sama logika sleda trijumfa ukazuje na tok sudbine. Pamćenje i prisećanje je deo budne pažnje, i što svaki dobar kartaroš zna, od ključnog značaja za uspešno vođenje igre. Osim toga, pamćenje je i oruđe imaginacije kojom se služi onaj ko čita znakove u cilju predskazivanja. Zanimljivo, Helen Farli je u svojoj knjizi u jednom pasusu pomenula i mogućnost da tarot ima svrhu vežbanja pamćenja, ali ona nije dalje obrazlagala tu temu, osim što je pomenula špil koji je izradio nemački franjevački monah, satiričar, pesnik i prevodilac Tomas Murner (Chartiludium Institute summarie, 1502), a koji je sadržavao logički konzistentne mnemotehničke slike, ali je takođe služio i za igru. Svrha njegovih memorijskih karata bila je da olakša proučavanje Justinijanovog kodeksa rimskog prava.

Pol Huson povlači još jednu paralelu između bibliomantije i kartomantije. Naime, nekada je bilo popularno proricati uz pomoć kakve knjige za koju se verovalo da sadrži opštu mudrost, tipa Sveto pismo, Ilijada, Božanska komedija, Petrarkini soneti itd. Ljudi su nasumce ili uz pomoć kockica otvarali određene strane tih knjiga i malim štapom označavali mesta da bi potom pročitali šta mudra knjiga ima da kaže povodom njihove dileme. Huson je naveo kako su neki špilovi imali prateće knjige sa citatima iz mudrih knjiga povezanih za svaku kartu i sl. Možda u toj praksi možemo potražiti razloge zašto su karte kasnije dobijale nazive. Takođe, Huson se poziva na holandskog istoričara tarota Gerard Van Rijnberka, koji je otkrio reference na proricanje kartama u epskoj poemi iz XIV veka, kasnije objavljenoj u Milanu (1519) pod nazivom Spagna istoriata (Istorija Španije). Pevanje XX opisuje kako slavni junak Roland (Orlando) pokušava da sazna kretanje neprijatelja Karla Velikog, franačkog kralja, uz pomoć karata. Iako je oduvek bilo uobičajeno da pred odlazak u rat vojskovođe konsultuju vračeve i proroke, ipak je malo verovatno da je Roland to učinio baš sa kartama, budući da je on živeo u VIII veku. Naposletku, od značaja za ovu temu je i studija koju Huson pominje (Ruth Martin: Witchcraft and the Inquisition in Venice, 1550–1650) u kojoj su navedeni slučajevi upotrebe tarota u veštičarenju, a što je danas jedna od uobičajenih okultnih praksi vezana za tarot. Dakle, tarot je već u XVI i XVII veku bio viđen kao značajno okultno sredstvo, ali iz razumljivih razloga nije bilo autora da o tome pišu ili razvijaju metodologiju.