Atlantida i ciklusi vremena

Ovaj tekst je zapravo moj izveštaj o temama i sadržaju izvanredne knjige Džoselina Godvina Atlantida i ciklusi vremena. 

Uvod

Postoji nešto u imenu Atlantida što odbija da nestane. Hiljadama godina nakon što je egipatski sveštenik ispričao Solonu priču koju je Platon zapisao, taj potopljeni kontinent i dalje pliva kroz imaginaciju mnogih ljudi, ponekad kao naučna hipoteza, ponekad kao ezoterična dogma, ponekad kao lična vizija, a ponekad kao opsesija granična sa ludilom. Knjiga Džoselina Godvina Atlantida i ciklusi vremena predstavlja možda i najambiciozniji pokušaj da se napravi mapa te opsesije. Godvin nije ni zagovornik ni kritičar Atlantide u uobičajenom smislu. On u ovoj knjizi nastupa kao nekakav kartograf, ali ne fizičke geografije izgubljenog kontinenta, već geografije ideja koje su se oko tog kontinenta nakupile tokom poslednja tri veka. 

Dve Atlantide: racionalna i okultna

Godvin otvara knjigu jasnom distinkcijom koja će voditi čitavu studiju: postoje dve Atlantide. Prva je Atlantida racionalista, odnosno Atlantida geologa, okeanografa, arheologa i istoričara, ljudi koji tragaju za fizičkim dokazima, koji mere sedimente na dnu okeana, analiziraju drevne mape i pokušavaju da Platonove koordinate uklope u nešto što bi moglo postojati. Njihove teorije su brojne i često međusobno isključive: Atlantida je bila negde u Atlantskom okeanu, na Karibima, zatim na Kritu, na Malti, u Sahari, na Severnom polu, na Antarktiku, svuda i nigde. Godvin prvi deo knjige posvećuje upravo ovim teorijama, tretirajući ih sa simpatijom ali i sa nepokolebljivom jasnoćom u pogledu njihovih slabosti.

Druga je Atlantida okultista. Ovo nije Atlantida koju treba pronaći, već Atlantida koju treba razumeti, ili, tačnije, koju treba primiti kao objavu. Njeni zagovornici ne tragaju za fizičkim ostacima (ili tragaju samo usput). Njihovi izvori su drugačiji: sveti spisi, inicijatička predanja, vidovitost, medijumski kanali, astralna putovanja, čak i neposredno božansko otkrovenje. Godvin im posvećuje ostatak knjige, i tu se njegovo istraživanje pretvara u pravu avanturu kroz lavirint moderne ezoterijske misli.

Francuska tradicija

Drugi deo knjige je posvećen francuskoj ezoteričnoj tradiciji, i tu se Godvin pokazuje kao istoričar ideja. On ne samo da prenosi teorije, nego ih povezuje u genealogije. Počinje sa Delislom de Salesom (1741–1816), filozofom prirode, koji je tvrdio da je Zemlja stara najmanje 140.000 godina, a što je bila šokantna ideja za njegove savremenike. Delislova spekulacija o ljudskom nazadovanju i periodičnim katastrofama postavila je temelje za sve što će doći.

Zatim dolazi Antoan Fabr d'Olivet (1767–1825), jedan od patrijarha francuskog okultizma. Godvin ga predstavlja kao čoveka kod koga su se erudicija i mašta borile za prevlast. Fabr d'Olivetova Filozofska istorija ljudske rase je remek-delo spekulativne istorije: četiri obojene rase (žuta, crvena, crna, bela) smenjuju se u dominaciji nad svetom, Atlantida nestaje u potopu, a Ram (koga Grci slave kao Dionisa) osniva prvo univerzalno carstvo u Indiji. Ovo nije istorija nego mit, ali mit koji će uticati na generacije okultista.

Godvin zatim prati liniju: Sen-Iv d'Alvejdre (1842–1909) preuzima Fabr d'Olivetovu šemu i pretvara je u sopstvenu političku teoriju sinarhije (vladavine tri odvojene sile: ekonomije, zakonodavstva i kulture). Na to on dodaje sopstvenu izgubljenu zemlju Agartu, podzemno kraljevstvo kojim vlada kralj sveta. Zatim sledi još jedan fantasta, Eduar Šire (1841–1929), koji popularizuje Fabr d'Olivetovu praistoriju kroz bestseler Veliki inicijati (1889). Onda dolazi Papus (Žerar Ankosi, 1865–1916) meša sve to sa visokim otkrovenjima Luja Mišela i dodaje sopstvenu teoriju o Mesecu kao raku Zemlje.

Linija se nastavlja kroz Pol Le Kura (1871–1954), osnivača časopisa Atlantis, i njegovu opsesiju simbolima srca i zmije; kroz Pandorinu kutiju Luja Povela i Žaka Beržijea i njihovu senzacionalističku mešavinu nacističke teorije ledenog kosmosa i vanzemaljskih hipoteza; i konačno do Žana Fora, hrišćanskog ezoteričara koji pokušava da sve ovo pomiri sa katoličkom tradicijom. Ono što Godvin čini izvanredno je da ne ismeva ove autore, uprkos očiglednim apsurdnostima mnogih njihovih teorija. Umesto toga, on ih razumeva u njihovom istorijskom kontekstu, priznaje njihovu erudiciju i iskrenost, ali ne beži od činjenice da su mnogi od njih jednostavno bili u krivu.

Teozofija i rađanje okultne praistorije

Treći i četvrti deo knjige posvećen je Heleni Petrovnoj Blavatskoj i kasnijim teozofima. Ovo je centralni deo Godvinove studije, i s pravom, jer je Blavatska, bez sumnje, najuticajnija figura u istoriji okultne atlantologije. Godvin prati Blavatsku od njene rane knjige Razotkrivena Izida (1877), gde su njene ideje o Atlantidi još uvek nesređene i delimično zasnovane na sumnjivim izvorima (Braser de Burbor, Ogist Le Plonžon), do Tajne doktrine (1888), gde se pojavljuje potpuno razvijen sistem korenskih rasa i kontinenata. Blavatskina praistorija je neverovatno ambiciozna: sedam korenskih rasa, od kojih svaka ima svoj kontinent, razvija se kroz milione godina. Prva rasa (polarna) je bila eterična, bez smrti; druga (hiperborejska) takođe; treća (lemurijska) je doživela razdvajanje polova i pad u materiju; četvrta (atlantska) je dostigla vrhunac tehnologije i magije, ali je zbog zloupotrebe potonula; peta (arijevska) smo mi; šesta i sedma tek dolaze.

Ovo zvuči fantastično, ali Godvin pokazuje kako je Blavatska pokušala da svoje učenje uskladi sa naukom svog vremena, sa geološkim periodima (eocen, miocen), sa darvinizmom (koji je okrenula naopako: ljudi nisu potekli od majmuna, već majmuni od ljudi), sa najnovijim arheološkim otkrićima. Ona nije pisala protiv nauke, nego je pisala je pored nje, tvrdeći da ezoterijsko znanje nadmašuje nauku tamo gde nauka zakazuje.

Godvin zatim prati kako su Blavatskine ideje prenete dalje: kroz Mahatma pisma (gde se prvi put pojavljuje sistem korenskih rasa u pisanom obliku), kroz kontroverznu knjigu Čovek: Fragmenti zaboravljene istorije, i kroz Vilijama Skot-Eliota (čija Priča o Atlantidi iz 1896. donosi četiri mape sveta u različitim epohama i imena sedam atlantskih podrasa: Rmoahali, Tlavatli, Tolteci, itd.).

Ono što Godvin posebno ističe je pitanje izvora. Odakle Blavatskoj i njenim sledbenicima informacije? Odgovor je delikatno balansiran: s jedne strane, on ne odbacuje mogućnost da su oni zaista imali pristup nekom okultnom arhivu (bilo kroz Mahatme, bilo kroz čitanje zapisa akaše). S druge strane, on ne može a da ne primeti da se njihove vizije izuzetno dobro poklapaju sa knjigama koje su čitali: sa Donelijem, sa Žakolioom, sa spisima francuskih ezoteričara. Njegov zaključak je da ukoliko neko prihvati kanalisani materijal, mora prihvatiti i da kanali mogu biti kontaminirani sopstvenim verovanjima i znanjem kanalista. Ovo je jedno od retkih mesta gde Godvin pokazuje svoju neutralnost jer on ne tvrdi da je kanalisanje laž, ali tvrdi da je neupotrebljivo kao istorijski dokaz.

Nemačka atlantologija

Peti deo knjige je najosetljiviji i potencijalno najprovokativniji. Godvin se bavi nemačkom atlantologijom, od ariozofa do nacista. U tom smislu, Jerg Lanc-Libenfelc (1874–1954) je najekstremniji primer. Njegova Teozoologija (1904) tvrdi da je bela rasa nekada imala božanske moći, ali da je propala mešanjem sa podljudskim čovekolikim majmunima. Njegovi sodomski čovekoliki majmuni seksualni su partneri degenerisanih klasa. Rešenje leži u eugenici. Čistokrvni Arijevci moraju da se uzgajaju kao stoka.

Gvido fon List (1848–1919) nije toliko radikalan, ali je uticajniji. Njegova Ariozofija je mešavina nemačkog nacionalizma, teozofije (korenskih rasa) i sopstvenih vizija drevne germanske religije. On veruje da su Arijevci poreklom sa Severnog pola, da su se doselili na Atlantidu, i da je njihova zakonodavna knjiga (Edda) stara više miliona godina.

Herman Virt (1885–1981) je najzanimljivija figura. Ozbiljan naučnik (muzikolog, lingvista), on razvija teoriju o arktičko-atlantskoj rasi koja je, prema njegovom uverenju, stvorila prvu pismenost i religiju. Njegova knjiga Uspon čovečanstva (1928) je monumentalna i potpuno fantastična. Virt veruje da je Oera Linda knjiga (koju je većina filologa odavno proglasila falsifikatom) autentična hronika. Njegova karijera pod nacistima je kratka, jer je i za njih je bio previše radikalan i fantazmagoričan.

Godvin ne beži od zaključka: ariozofija je bila leglo nacističke rasne ideologije. Ali on ne pojednostavljuje stvari. Nisu svi ariozofi bili nacisti; neki su bili previše mistični, previše pacifistički, previše fantastični. I sami nacisti su se uglavnom ogradili od najekstremnijih okultnih teorija. Ipak, linija od Lanc-Libenfelcovih sodomskih čovekolikih majmuna do nacističkih logora smrti nije puka slučajnost.

Genon i Evola

Šesti deo knjige posvećen je dvojici najvažnijih tradicionalističkih mislilaca XX veka: Rene Genonu (1886–1951) i Julijusu Evoli (1898–1974). Genon, za razliku od većine Godvinovih subjekata, nije kanalisao informacije niti se oslanjao na lične vizije. Njegov pristup je bio intelektualan. Proučavao je svete tekstove različitih tradicija (hinduizam, budizam, islam, kabalu) i tragao za philosophia perennis, večnom filozofijom koja je zajednička svim autentičnim tradicijama. Njegov Atlantida nije toliko geografsko mesto koliko stanje svesti, simbolički prikaz jednog od ciklusa u istoriji čovečanstva. U tom smislu bih se i lično sa time složio.

Genonova teorija ciklusa (kojoj je Godvin posvetio jedanaesto poglavlje) zasniva se na hinduističkim jugama, ali sa ključnom izmenom: umesto 4.320.000 godina, Maha juga (veliki ciklus) traje samo 64.800 godina. Genon tvrdi da su Purane namerno dodale nule da bi zbunile neupućene. Ovo je Genonov hermeneutički potez koji omogućava da se tradicionalna doktrina uskladi sa modernom hronologijom, ali i potez koji Godvin ne može a da ne primeti kao proizvoljan.

Evola je drugačiji. On je bio paganski imperijalista koji je želeo da obnovi drevnu rimsku tradiciju, zatim nordijski tradicionalista koji je video korene Evrope na Severnom polu. Njegova Pobuna protiv modernog sveta (1934) je delo beskompromisne antimodernosti, u kojoj se Atlantida pojavljuje kao jedno od tri velika kontinenta (Lemurija, Hiperboreja, Atlantida) koji predstavljaju različite faze ljudske devolucije. Godvin je prema Evoli kritičniji nego prema Genonu, delimično zbog njegovog povezivanja sa fašizmom, delimično zbog njegovog naglašavanja ratničke kaste (kšatrije) nad svešteničkom (brahmani). Ali čak i ovde, Godvin ostaje istoričar, ne sudija. On jasno pokazuje kako su Evoline ideje o rasi i hijerarhiji mogle da privuku fašiste, ali ne tvrdi da je Evola bio nacista.

Britanci: medijumi i vidovnjaci

Sedmi deo knjige bavi se britanskom atlantologijom, i ovde Godvin ulazi u najbizarniji deo svog materijala. 

Dion Forčn (1890–1946) nije samo pisala o Atlantidi, nego je kanalisala informacije iz sopstvenih ranijih inkarnacija kao atlantske sveštenice. Njen roman Morska sveštenica (1938) je fikcionalizovan prikaz tih iskustava. Godvin tretira Forčn sa poštovanjem, ali ne može da a ne da primeti da su njene vizije izuzetno slične standardnoj teozofskoj doktrini.

Hju Klejton Randal-Stevens (1896–?) je normalan momak koji je iznenada počeo da prima diktate od Ozirisa. Njegove knjige Knjiga istine (1925) i Hronike Ozirisa (1927) sadrže gnostičku teologiju, priču o padu Atlantide i tvrdnju da je autor reinkarnacija faraona Ehnatona. Godvin ne može da dokaže da je Randal-Stevens lagao, ali ne može ni da ne primeti da su njegovi materijali u suštini teozofski.

Dafne Vajgers je dvadesetšestogodišnja devojka koja 1940. godine objavljuje Atlantida se diže. Njen informator je Helio-Arkan, vrhovni sveštenik Atlantide. Poruka knjige je jednostavna: Britanci su dobri Atlantiđani reinkarnirani; Nemci su zli; Britanija mora da pobedi u ratu. Godvin primećuje da je ovo, u suštini, ratna propaganda maskirana u okultnu objavu.

Entoni Najt kanališe poruke od Helio-Arkanofusa, koji daje slične informacije,  uključujući i to da će se Atlantida ponovo podići i da je ključ za to u Engleskoj. Godvin ne može a da ne primeti da se ime Helio-Arkanofus podudara sa Vajgersovim Helio-Arkanom. Ko zna, možda su Najt i Vajgers klijenti britanske tajne službe, nekakvog odseka za psihološke operacije i propagandu. 

Džon Mišel (1933–2009) je drugačiji. On nije medijum nego filozof geometrije. Njegova knjiga Pogled na Atlantidu (1969) ne traži Atlantidu u okeanu, već u brojevima i obrascima. Za Mišela, Atlantida je univerzalna mreža svetih mesta (među kojima je Glastonberi u središtu), geometrijski raspoređenih prema drevnom kanonu. Ovo nije geografija, ovo je geomantija. I Godvin, koji je i sam muzikolog i poznavalac simbolizma, prema Mišelu gaji posebno poštovanje. Naravno, i ja bi se složio sa Mišelovom osnovnom idejom.

Poglavlja o ciklusima: Matematika apokalipse

Jedanaesto i dvanaesto poglavlje predstavljaju svojevrsnu kulminaciju knjige. Godvin napušta geografiju Atlantide i prelazi na cikluse vremena, jer, kako on kaže, mit o vremenskim ciklusima neophodan je pandan mitu o Atlantidi. Počinje sa brojem 432.000, koji se pojavljuje u hinduističkim Puranama (Kali juga traje 432.000 godina), u vavilonskoj hronici (vladavina deset kraljeva traje 432.000 godina), u kineskim analima (12 vladara od kojih svaki vlada 18.000 godina, ukupno 432.000), i u nordijskoj Edi (432.000 ratnika izlazi iz Valhale na sudnji dan, tj na paganski pandan tome). Ovo nije slučajnost, već se pre može govoriti o postojanju matematičke konvencija koja putuje kroz kulture. Godvin se ovde oslanja na rad Ernest Meklejna, koji pokazuje da ovi brojevi proizilaze iz muzičko-matematičke igre koju su igrali ezoteričari širom drevnog sveta.

Zatim prelazi na Genonovo dekodiranje ciklusa. Kao što sam već pomenuo, Genon tvrdi da su brojke iz Purana namerno uvećane (dodavanjem nula) da bi se zbunili neupućeni. Prava Kali juga traje samo 6.480 godina, a završiće se 1999. ili 2000. godine. Godvin beleži Genonovo proročanstvo bez komentara, ali čitalac zna da se nije obistinilo. No, nije Genon jedini koji je iznosio takve tvrdnje. Slično je mislio i Šri Juktešvar Giri (1855–1936), bengalski astrolog i guru Paramahansa Joganande. U svojoj knjizi Sveta nauka (1894) izneo je teoriju o ciklusu od 24.000 godina. Njegovi sledbenici su često izračunavali da je Kali juga završena upravo krajem XX veka. Sadhguru (Džagi Vasudev), danas veoma popularan guru, u svojim predavanjima dosledno tvrdi da je Kali juga u stvari kratak ciklus od 1.296 godina, a na osnovu njegovog proračuna (koji uključuje i događaje iz Mahabarate), 2082. godina se navodi kao kraj Kali juge. 

Dvanaesto poglavlje bavi se precesijom ekvinocija, činjenicom da se Zemljina osa polako rotira, tako da se tačka prolećne ravnodnevnice pomera kroz zodijačka sazvežđa. Ovaj ciklus od oko 25.920 godina (ili 26.000, zavisno od preciznosti) naziva se Platonovom godinom. Pitanje koje Godvin postavlja je: jesu li drevni narodi znali za precesiju? Odgovor je složen. Hiparh je otkrio precesiju u II veku pre Hrista, ali mitolozi (naročito Dupua i Higins) tvrde da su mitovi o Suncu koje umire i ponovo se rađa, o biku i ovnu i ribi, alegorije precesijskih doba.

Godvin posebno analizira Doba Vodolije (kada prolećna ravnodnevnica uđe u sazvežđe Vodolije). Ovo doba, prema nekim računicama, počinje oko 2000. godine (ili 2154, ili 1997, zavisno od toga koju zvezdu uzmete za granicu). Godvin citira Junga, koji je 1950-ih napisao da Vodolija počinje negde između 2000. i 2200. godine i dodaje da pošto je granica sazvežđa proizvoljna, ovaj datum je veoma neodređen. Ovo je, na neki način, i Godvinov zaključak o čitavoj knjizi. Ciklusi postoje, ali njihov početak i kraj su proizvoljni. Brojevi su fascinantni, ali se mogu tumačiti na bezbroj načina. Apokalipsa dolazi, ali uvek sutra.

Stil i metod

Ono što Atlantidu i cikluse vremena čini izuzetnom knjigom nije samo njen sadržaj, već i način na koji je napisana. Godvin poseduje retku veštinu da piše o apsurdnim idejama bez apsurda. Njegov ton je uvek uravnotežen, čak i kada opisuje Lanz-Libenfelsove sodomske hobgobline ili doktora Doreala koji tvrdi da je pronašao smaragdne ploče Tota Atlantiđanina. On ne ismeva, ne ruga se, ne ponižava. On jednostavno iznosi činjenice, i činjenice same govore. Njegova erudicija je ogromna. Stiče se utisak da je pročitao sve knjige o Atlantidi, sve teozofske traktate, sve kanalisane objave, sve nacističke pamflete, sve hinduističke Purane. Bibliografija na kraju knjige ima preko 40 stranica, i to nije puki spisak, već dokaz istinskog vladanja materijom. Ali Godvin nije samo erudita, on je i pisac. Njegove rečenice su jasne, njegovi odlomci dobro strukturirani, njegovi prelazi elegantni. Knjiga od 450 stranica čita se kao detektivski roman, i uvek se pitate ko će se sledeći pojaviti na sceni, i kakvu će ludu teoriju izneti.

Pseudocivilizacija

Josef Vachal

Ljudi su odavno tragali za nekim delotvornim načinom prevazilaženja ove prolazne stvarnosti i njenog nadomeštanja trajnijom, koja isključuje propadanje i ništenje, i koja bi bila lišena svih teskobnih nedostataka ovog sveta. Pritom, ta bolja stvarnost kojoj se težilo, nije očigledna i vidljiva, već je skrivena metastvarnost. Ipak ona je barem u zamisli dostupna uz primenu određenih postupaka koji su u manjoj ili većoj meri (ne)delotvorni. Ti putevi i načini čine osnovu kulture. Sama kultura je izraz jasne namere i težnje ka metasvetskim odredištima. Naravno, ovo određenje je manjkavo, jer osim toga, kultura ima ulogu održavanja društvenih odnosa, ali i opstanka, iako ponekad, kulturni obrasci mogu delovati razorno po pitanju preživljavanja neke zajednice ili strukture. Ipak, tek kada se ljudska svest u određenoj meri okrene ka apstraktnom kultura poprima neku vrstu radikalnog oblika koji stvara istoriju. 

Uzimajući u obzir njenu racionalnu i metodološku osnovu, svrha kulture je prevashodno tehnička. Kultura bi trebalo da posluži čoveku kao priprema, inkubacija, i kao odskočna daska za postizanje metastvarnosti. Kultura će svoju svrhu ostvariti tako što će pomoći ljudski preobražaj te pripremiti, vaspitati i usmeriti čoveka, ali će mu isto tako pomoći i da se sačuva, da opstane u svetu u kome vrebaju predatorske sile. Iz savremenog iskustva, očigledno je da kultura gotovo da i ne vrši prethodno opisanu, tehničku ulogu. Svojom statičnošću, ukalupljenošću i krutošću, usled mnogih retrogradnih pojava i procesa, kultura uglavnom sputava i ometa ljudske proboje, inovacije i ostvarenja. Tokom istorije, a naročito u naše vreme, kultura sve više postaje oruđe političke, religijske, ideološke, ekonomske i uopšte društvene kontrole. Umesto prosvećenog sluge, kultura je u sve većoj meri postajala neprosvećeni, a podmukli gospodar.

Josef Vachal

Tokom dobrog dela istorije, kao i danas, način života i društveni odnosi, utemeljeni su na inicijacijskim načelima metasvetskih težnji, odnosno na izopačenim i dekadentnim uobličenjima tih težnji. Kako su osnovna načela, koja su odredila kultivisanje tih težnji, uglavnom iskrivljena ili zaboravljena, ostala je samo veličanstvena forma materijalnog i intelektualnog nasleđa te obrazaca koji se stalno i besmisleno proizvode, nadograđuju, razgrađuju, umnožavaju ili dodatno usložnjavaju. Tako se danas, pred našim očima, odvija titanski kulturni proces stvaranja jedne svetske hiperkulturne civilizacije. Trenutna globalizacija vodi ka objedinjavanju, mešanju i ujednačavanju svih postojećih svetskih kulturno-civilizacijskih tradicija. Međutim, konačni proizvod tog procesa nikako ne može biti civilizacija u smislu kao što su to u istoriji poznate civilizacije. Konačni, uobličeni kulturno-civilizacijski kompleks aktuelnog globalizacijskog trenda jeste jedan masivan, u biti redukovan konglomerat, (u smislu redukcije mnogih važnih, samosvojnih i životvornih elemenata njegovih gradivnih sadržaja). To praktično znači da mnoge kulturno-civilizacijske tradicije moraju da odbace, preformulišu, prilagode, redukuju neke svoje osobenosti ne bi li se bolje uklopile u zajedničku celinu. Otud ishodište globalizacije nije civilizacija nego pseudocivilizacija.

Rene Genon, u knjizi „Mračno doba“, kaže da ono što se zove renesansom zapravo je smrt mnogih stvari. Po njemu, sa izgovorom povratka grčko-rimskoj civilizaciji, iz nje su uzimane samo najpovršnije stvari, jer su samo takve stvari mogle biti izražene u pismenom obliku. Zato je bilo neminovno da takva nepotpuna obnova ima krajnje veštački karakter, jer su to bili oblici koji već vekovima nisu živeli svoj pravi život. Julius Evola, u „Pobuni protiv modernog sveta“, piše da je renesansa od antičkog sveta preuzela samo dekadentne oblike, a ne one s početka, koji su bili prožeti sakralnim i nadličnim elementima. Renesansa je, po Evoli, u potpunosti zanemarivala te elemente i činila da drevno nasleđe deluje u sasvim različitom pravcu. U renesansi je paganizam prvenstveno poslužio da se razvije obična afirmacija Čoveka, te da se podstakne entuzijazam pojedinaca koji počinju da se opijaju proizvodima određene umetnosti, erudicije i spekulacije. Ti proizvodi su, kako to Evola kaže, naravno lišeni svakog transcendentnog i metafizičkog elementa. Niče u „Antihristu“ po tom pitanju kaže da čovečanstvo ne predstavlja razvitak, na način kako se to danas veruje, ka boljem ili snažnijem višem. Napredak je, po Ničeu, moderna ideja, to jest lažna ideja.

Markiz de Sad

Pseudocivilizacija nema svog boga, ili panteon bogova, već panteon ideoloških fetiša, što je sasvim u neskladu sa osnovnim svojstvom kulture: da stimuliše čoveka u njegovom nastojanju prevazilaženja ništeće stvarnosti. Njena religija je New Age. Ideološka usmerenost pseudocivilizacije pospešuje ljudsku prikovanost za fatalnu stvarnost, tvoreći od čoveka grotesknu figuru koja svu svoju životnu energiju i vreme troši na efemernosti podmuklo postavljene u samo središte ljudskog života, njegovih težnji i želja. Takav način života deluje sputavajuće spram, kako onih metafizičkih, tako i onih posve životinjskih težnji. Ako nešto sputava uzvišene ljudske prohteve i stremljenja, sputavaće i one najniže. Pseudocivilizacija koja se rađa uporedo sa procesom globalizacije, lišena je metafizičke dimenzije. Ona nema svojih piramida, zigurata, katedrala, sinagoga, džamija, partenona, ašrama, pagoda, stounhendžova, crkvi, manastira, kuća duhova, obitavališta bogova, tornjeva smrti itd, već predstavlja obesmišljen konglomerat svega toga, konglomerat integrisan u globalni medijsko-informatički koloseum.

U okvirima duha pseudocivilizacijskog stremljenja jedan Markiz de Sad je potpuni heroj, pa je sasvim normalno, shodno njegovom učenju, posvetiti život beskrupuloznom uživanju u krajnjoj sebičnosti i samoživosti sadizma, bez ikakvog obzira prema svim živim bićima, što predstavlja sve izvesniju perspektivu, ako ne morala, ono bar opštih obrazaca tzv neformalnog ponašanja. Ako vrednosti izviru iz čoveka, a nisu date od Boga (što predstavlja jednu od osnovnih prosvetiteljskih ideja dosadašnjih istorijskih revolucija tzv Novog veka), onda su one posve proizvoljne, pa stoga niko nema pravo da svoje vrednosti nameće kao opšte samo zato što se one svojim promoterima čine logičnim, naprednim, univerzalnim ili moralno ispravnim. Istorijske društvene snage koje su taj filozofski prestup načinile i još uvek ga čine, jesu duhovni stožeri aktuelnog pseudocivilizacijskog procesa.

U svetlu prethodne tvrdnje nameće se neodoljiv utisak koji povezuje de Sada sa novovekovnim humanističkim i nacionalističkim revolucionarima. Takav utisak ukazuje na činjenicu da je duh građanskih, demokratskih, nacionalnoslobodilačkih te komunističko-socijalističkih revolucija zapravo jedan duh. Taj duh, osim što je duh modernosti, istovremeno je i preteča duha pseudocivilizacije. Taj duh, budući nasilan i samoživ, beskrupulozan i isključiv, egocentričan i revolucionaran, u suštini je duh sadizma. U već pominjanoj „Pobuni protiv modernog sveta“, Evola piše o Meternihu koji je shvatio da revolucije njegovog vremena nisu spontane, da nisu narodni nego veštački fenomeni izazvani silama koje u zdravom telu naroda i država imaju ulogu kakve imaju bakterije u stvaranju bolesti. Evola kaže da je Meternih takođe shvatio da je nacionalizam kakav se pojavio u njegovo doba bio tek maska revolucije i da je revolucija u osnovi međunarodna činjenica, u kojoj su pojedinačne revolucionarne pojave samo lokalne i zasebne pojave jedne jedine prevratničke struje svetskih razmera.

Sve što činimo zaista je besmisleno ukoliko u to nije ugrađena namera čiji je cilj pobeda nad negacijskim silama. U kompleksu pseudocivilizacijskih vrednosti (i prakse), predočena namera ne postoji ili je krajnje izvitoperena. Opšta težnja duha pseudocivilizacije jeste izbegavanje smrti (odlaganje neizbežne egzekucije) putem degradirajućeg niza spasonosnih preobražaja (involucija), a što će se smatrati razvojem i napretkom. Karlos Kastaneda je u knjizi „Unutrašnji oganj“, poglavlje „Izazivači smrti“, opisao sudbinu sledbenika involucijske opcije među starim čarobnjacima Meksika. Naime, trudeći se da izbegnu smrt (koja će ih jednom ipak uloviti), pretvorili su se u čudovišta. Verovatno će kao takvi naposletku i umreti. Biće to smrt nakaza, a ne ljudi. Duh pseudocivilizacije, s obzirom da je ujedno i duh sadizma, iz praktičnih razloga pribegava mimikriji. Oblici te mimikrije predstavljaju one najupadljivije ideološke velove duha pseudocivilizacije potaknute procesima globalizacije.

Pseudocivilizacijski ideološki velovi deluju groteskno poput de Sadovih oblika seksualnosti. Sa stajališta sadizma kao pogleda na svet, oblici ispoljavanja pseudocivilizacijskog duha deluju besmisleno i frustrirajuće spram, po sadizmu, jedine smislene ljudske težnje – za ličnim zadovoljstvom! Ispoljeni ideološki oblici duha pseudocivilizacije samo su simulakrum nekakve univerzalne etičnosti i poretka. Taj navodni poredak nalazi se u ulozi ideološkog samoobmanjivanja postmodernog čovečanstva, odnosno u ulozi ambicije globalne hegemonije ostvarene doziranim stvaranjem imovinsko-pravnog i političkog haosa. Svrha postmodernih univerzalnih ideoloških oblika leži u njihovoj praktičnoj demagoškoj upotrebljivosti, što u krajnjoj liniji služi uvećanju vlasti pseudocivilizacijske elite moći. Taj put je opasan put, te lagano ali sigurno, preko globalnog haosa vodi u globalni totalitarizam, jer to će biti jedini način uspostavljanja reda, koji će iznedriti još veći nered.

Mesijanska revolucija

Mnogi su uvereni da je vreme u kome živimo nekako posebno, jedinstveno i temeljno drugačije od svih prethodnih. I zaista, možemo reći da je mnogo toga danas čega nikada nije bilo u poznatoj nam istoriji. Nikada pre nije živelo toliko ljudskih bića; nikada nije bilo toliko ogromnih ljudskih naseobina; nikada razorna moć čovečanstva nije bila ispoljavana niti se gomilala u meri kao danas; nikada živi svet nije tako naglo i masovno nestajao a da ljudski rod to pamti (ako izuzmemo mitove o potopu), nikada ljudske aktivnosti nisu bile toliko masovne i opsežne kao u ovo vreme; nikada pre Zemlja nije bila toliko ekološki opustošena; nikada komunikacija između ljudi nije bila toliko obimna i brza a otuđenost veća; nikada čovečanstvo nije bilo suočeno sa tako drastičnim ograničenjima i tako širokim mogućnostima istovremeno. Potrošio bih stranice i stranice nepotrebno nabrajajući čega sve nije bilo nikada pre a danas je stvar naše svakodnevice, naše iluzije normalnosti. Neki tu jedinstvenost tumače konceptima „poslednjih vremena“, najavljujući razrešenje svetske, ako ne i kosmičke eshatološke drame. Veliki prirodnjak XX veka Konrad Lorenc nabrojao je osam međusobno povezanih procesa koji, po njemu, prete opstanku današnje kulture i generalno čovečanstva, a to su:
a) prenaseljenost, koja opterećuje ljudske kapacitete održavanja socijalnih kontakata i rađa agresiju;
b) ekocid;
c) kompetitivnost koja ljudima oduzima vreme i čini ih slepim za istinske vrednosti;
d) plima opšteg mekuštva i beskarakternosti, što uzrokuje gubitak jakih osećanja i toleranciju spram neprijatnosti te suspreže mogućnost iskrenog radovanja (takođe, to ljude čini nesposobnim da uživaju pa otud pomama za novim podsticajima);
e) genetsko propadanje usled nedostatka faktora koji vrši selekcioni pritisak na razvijanje i održavanje društvenih normi ponašanja te epidemija infantilnosti;
f) napuštanje tradicije i kidanje tradicijom uspostavljenih veza i odnosa;
g) masovna prijemčivost indoktrinaciji i uniformisanost shvatanja i ideja kakvo nije postojalo ni u jednom trenutku ljudske istorije, a što je suštinska posledica redukcije individualnosti;
h) masovno naoružavanje nuklearnim oružjem...

Dolorosa de la Cruz

U ovim svakako jedinstvenim simptomima današnjice, neki vide znakove novog početka, novog doba koje se budi. Nije mi namera da ovde raspravljam ko je u pravu, niti izvodim kreativne sinteze i filozofska pomirenja dva različita pogleda na svet, ni da negiram oba. Želim da istaknem moje duboko uverenje, koje čak nije ni samo moje, da u kulturi, istoriji, odnosno u ljudskoj svesti nema ničeg suštinski novog, nego je svaka pojava odraz manje više iskrivljenih prvobitnih kulturnih, religijskih, ezoterijskih, magijskih i mitoloških koncepata. Tako dolazimo do paradoksa po kojem imamo stvari i pojave kakvih nikada nije bilo ranije, ali da su te do sada neviđene pojave zapravo odjeci drevnih uzora u ovom vremenu.

Mesijanska revolucija i prateći apokaliptički sadržaji, takođe imaju svoje ezoterijske korene i simbole koji se pojavljuju od pamtiveka, čija se tumačenja menjaju u zavisnosti od gledišta posmatrača, ali je njihova namera uvek ista, mesijanska i prevratnička. Mesijanstvo jeste revolucionarno. Mesija je revolucionar, a revolucija je svojstvo planetarne prirode Saturna. Taj Saturn, odnosno Hronos, stari je lisac. Uhvaćeni u njegove vremenske mreže mislimo kako revolucija počinje sa nama, od nas, ili barem od pokoljenja vremenski nama bliskim, a ne vidimo neprekidni tok saturnovske „revolucije koja teče“ od praiskona. Iako znači stalnu promenu njena načela su večna i nepromenljiva. Menjaju se akteri, likovi koji manje više uspešno bivaju obuzeti mesijanskim žarom revolucije a čiji su uzroci i koreni duboki, sakralni, utkani u točkove same prirode univerzuma. 

Ideja Mesije je svojstvena samoj ljudskoj prirodi jer pretpostavlja boljeg čoveka, njegovo popravljanje. Ipak, govoreći o revoluciji ne bi bilo fer ne pomenuti Jupitera kao izraz planetarne prirode samih revolucionara, jer po mitu, upravo je Zevs (Jupiter) zbacio tiranina Hronosa (Saturna) i zaveo dvostruke standarde po kojima volovima nije dozvoljeno isto što i njemu, novom vladaru, novom režimu i poretku. Dolazak Mesije povezan je sa strahovitim razaranjem koje mu prethodi ili ga najavljuje, čime se ukazuje i na neophodnost obnove u skladu sa načelima koje Mesija sa sobom donosi.

Zmija je jedan od važnijih oblika mesijanskog simbolizma. Rajska zmija je izbavitelj ljudi iz rajskog vrta, bez čega Božja promisao o padu i iskupljenju ne bi bila moguća. Biblijski Noje (simbol golubica), odnosno mesopotamski Utnapištim, spasitelj je od potopa kao Božje kazne, omogućivši obnovu ne samo čovečanstva nego i ostalog živog sveta, čime se ukazuje na ljudsku odgovornost za sva ostala živa bića na planeti. Mojsije je izbavitelj odabranog naroda iz Egipta. Mojsijeva „zmija u divljini“ je simbol spasenja i obnove. Isus Hrist (golub u svojstvu Svetog Duha) je izbavitelj čovečanstva od smrti. Hristovo raspeće je obnova. Krolijeva Babalon je izbaviteljica ljudi iz podvojenosti od božanskog. To je takođe obnova. Setimo se da je Sveti Duh u obliku goluba oplodio Devicu Mariju, majku Mesije itd.

Istakao sam da je Mesija onaj koji menja i obnavlja. U suštini Mesija je božansko ovaploćenje oličeno u nekoj konkretnoj osobi ili magijskom lancu koji izbavlja čoveka iz vezanosti elementarnih sila i uzdiže ga na viši nivo. Ličnosti ili likovi koji igraju mesijansku ulogu, tokom istorije se menjaju, zato što se menjaju istorijske okolnosti, ali suštinska svrha mesijanskog poslanja je uvek ista. Mesijanska ideja postoji gotovo u svim važnim mitologijama i tradicijama: u Mesopotamiji, Iranu, Egiptu, Meksiku, Kini i Indiji. Mesija iskupljuje, uzdiže, spašava, obnavlja, menja. Naravno, to sve ima i svoja izopačenja, ali čak i kada je umišljeno ili karikaturalno, mesijansko poslanje, odnosno pseudoposlanje, takođe ima neka svojstva istinskog mesijanstva, ali u kontrainicijacijskom ključu. Takođe, mesijanska priroda može biti i ženskog pola: imamo plavi ženski mesijanski aspekt oličen u gnostičkoj Sofiji i crveni u Babalon, odnosno Velikoj Bludnici, dok bi zlatnožuti bio muški, a čiji je značajni istorijski predstavnik Isus Hrist.

Barry Hale

Poznato je da hebrejske reči za zmiju (nahaš) i Mesiju (meših), pisane na hebrejskom pismu, imaju istu brojčanu vrednost. U kabalističkom poimanju to ima dublji smisao od puke slučajnosti. Zapravo, ukazuje na simboličku istovetnost. Simbol povezan sa Zmijom / Mesijom jeste Zvezda, zato što je dolazak Mesije ili značajne osobe u biblijskoj, i ne samo biblijskoj tradiciji, povezan sa pojavom neke posebne zvezde. U Novom zavetu je poznata Vitlejemska zvezda koja je najavila rođenje Isusa Hrista. Stari zavet takođe povezuje pojavu Mesije sa uzdizanjem određene Zvezde: „Vidim ga, al’ ne kao što je sada. Gledam ga ja, ali ne iz bliza: Izlazi zvezda iz Jakova, Skiptar se iz Izrailja diže...“ (Brojevi 24:17, prevod Lujo Bakotić). Zvezda kao simbol predstavlja probuđenog i prosvetljenog čoveka, usavršeni mikrokosmos.

Na tarot karti Prvosveštenik (Krolijev špil), predstavljen je egipatski bog Oziris ispred koga su prikazani mali čovek u pentagramu i žena opasana mačem. Gnostičko ime za Ozirisa je Osoronofris, odnosno egipatski Asar-un-Nefer, samousavršeni. Otud je pentagram, tj petokraka zvezda, simbol savršenstva. Još jedan simbol koji tu spada je Mač kao mesijansko oruđe kojim se nagoveštava rat, fizički, duhovni, makrokosmički, mikrokosmički. Zmija dolazi odozdo, a Mač se zariva odozgo. Mač dolazi sa nebesa, a Zmija se uzdiže sa zemlje. To je plamteći Mač kabale koji polazi iz prve sefire Keter i juri kroz svih devet sfera Drveta Života odozgo na dole (od apstraktnog ka konkretnom) do poslednje desete sfere Malkut (Kraljevstvo), koja se nalazi u podnožju dijagrama Drveta; za razliku od Zmije koja se iz Malkuta uspinje ka vrhu, tj ka Keteru. Ta uspinjuća Zmija je Mojsijeva bronzana zmija koja spašava od smrti u biblijskoj epizodi u sinajskoj pustinji (Brojevi 21:6-9). Planetarna atribucija te Zmije je Venera, čiji je astrološki simbol nalik egipatskom anku, a to je krug na krstu. 

Mač je put silaska duha, odnosno silaska Boga, a Zmija je put uspenja čoveka, uzdizanja kundalini itd. Mač povezuje sfere Drveta Života, a Zmija ide njegovim stazama. Mač je poput munje. Mač jeste Munja, a Munja je povezana sa Ženom. Munja je, kako to primećuje Alister Kroli, po obliku hebrejsko slovo alef, koje podseća i na svastiku. Alef je simbolička veza između sfere Hokmaha (Mudrost, sfera zvezda stajačica) sa sferom Ketera koja je tradicionalno predstavljena simbolom svastike. Munja / Mač dolazi iz najviše sfere, od samog Boga i predstavlja Ženu, odnosno Devicu sveta, koja je zapravo duša Mesije, o čemu svedoči tarot arkana Svet, odnosno Univerzum. Po Kroliju, Devica sveta se preobražava u fluidnu vatru te pretvara svoju lepotu u Munju. U drugom smislu, munja je simbolički predstavljena kao Filozofski Krst ili Hermetički Krst (svastika). U obliku svastike Munju sačinjava 17 vidljivih kvadrata od imaginarnih 25, koji spajaju četiri elementa, dvanaest znakova Zodijaka i Sunce smešteno u središtu krsta. Otud je Munja u vezi sa brojem 17, a to je broj arkane Zvezda, što po obliku podseća na slovo alef.

Po Genonu, svastika nije slika sveta, već slika delovanja načela u odnosu na svet. Govoreći o slici zmije obmotane o Drvo koje predstavlja osovinu sveta, Genon, u knjizi „Simbolika krsta“ kaže da ta zmija predstavlja sveukupnost ciklusa univerzalne pojavnosti jer njeno kretanje kroz različita stanja prikazuje se, u nekim tradicijama, kao seoba bića kroz telo te zmije. Dakle, simbolizam je naizgled složen, zato što opisuje proces i različite vidove jedne stvari. Okultista Daniel Gunter u knjizi „Inicijacija u Eon Deteta“ otkriva da je u skladu sa krolijevskom doktrinom Mesija zapravo Babalon, biblijska Skerletna Žena, odnosno Kurva Vavilonska. Gunter kaže da pojava (telemitskog) Mesije nije imala za cilj da bude predmet obožavanja ili javnog priznanja, već naglašava neprimetan i tajanstven način njegovog pojavljivanja, nalik Hristovom obećanju da će doći tiho kao lopov u noći. Mesijanska misija Babalon je, kako Gunter kaže, da čoveku donese Reč koja će opiti najunutrašnjije, a ne ono spoljašnje. Međutim, on naglašava da će dolazak tog Mesije biti praćen porođajnim mukama novog doba i da će njegov sluga biti odbačen od ljudi.

U Jevanđelju po Mateju (2:13-22) pominje se Isusov boravak u Egiptu, gde je njegova porodica našla utočište od progona kralja Iroda. Navodno, Isusova porodica je neko vreme boravila u Heliopolisu. Sve i da to nije tačno, sama ideja o mogućnosti boravka Isusa Hrista na tom mestu bremenita je simbolikom. Isus je svojim životom zapravo izveo kraljevsku formulu, kojom bi postao kralj, odnosno faraon u simboličkom smislu. Tako bi on postao Horus za života, dok bi nakon smrti i uskrsnuća postao Oziris. Zato je on Rex Iudae, vršeći kraljevsku, svešteničku i proročku ulogu. U Poslanici Jevrejima 5:11, Sveti Pavle kaže: „I bi narečen od Boga poglavar sveštenički po redu Melhizedekovu…“ Melhizedek je bio vladar Salimski i istovremeno sveštenik Svevišnjega. Dakle, Kralj Sveta je obavljao dvostruku funkciju. 

Rene Genon u knjizi „Kralj sveta“ navodi da je Melhizedek, tj Melhi-Cedek u judeohrišćanskoj tradiciji bio prikazan kao višeg ranga od samog Avrama. Isus kao pripadnik kraljevskog plemena Judinog ukazuje na melhizedekovsku formulu koju je kult, iz kojeg je kasnije nastalo hrišćanstvo, pokušao da oživi. Zato je Isus Hrist u tom kontekstu ovaploćenje mitske figure Kralja sveta. Taj mit ukazuje na najstariji i, kako kaže Genon, primordijalan inicijacijski red odakle poreklo vode svi redovi. Melhizedek je „veliki primalac večne svetlosti“, kako se to navodi u „Pistis Sophia“ aleksandrijskih gnostika. Po legendi arhanđeo Mihail je posvetio Melhizedeka u zemaljskom raju u njegovoj 52. godini. Jedan od indijskih ekvivalenata Melhizedeku, po Genonu je, Darma Radža. Melhizedek ima tri funkcije, zapravo Melhizedek je jedna od tri funkcije tog entiteta, a to su: Adoni-Cedek, Kohen-Cedek, Melhi-Cedek. Oni imaju iste funkcije kao indijski Brahatma, Mahatma i Mahanga.

U starom kraljevstvu faraon je bio otelovljenje vrhovnog boga dok je kasnije degradirao u božjeg sina. U tom smislu Isus je oživeo već degradiranu egipatsku kraljevsku formulu Deus Homo Est. Horus je u određenom smislu Hrist. Hrist je solarna priroda, on je zlato i svetlost sveta. Kao takav, on povezuje dve zagrobne destinacije, od kojih jedna, ona podzemna, u hrišćanskom kultu postaje mesto večnog izgnanstva i ispaštanja, a ona nebeska ukazuje na odredište spašenih. Prebivalište mrtvih je od pamtiveka bilo vezano ili za podzemni svet ili za nebeska odredišta, među zvezdama. Ono što želim da naglasim jeste nebesko poreklo duše i ljudske suštine. To je osnovna ideja egipatske kosmoantropologije. Po tome, ono neuništivo u nama je nebeskog porekla a zvezdane magnitude su naše odredište. 

Kao i u Hristovom slučaju, da bi se duša uznela na nebo mora proći kroz podzemlje, baš kao i u slučaju boga Kefre u obliku svete bube skarabeja. To je solarni put svesti, izbor istorijskog čovečanstva po kome svi bivaju bačeni u podzemni ambis, ali se samo retki uzdižu do zvezda. U knjizi „Istorija verovanja i religijskih ideja“ Mirča Elijade, opisujući egipatska verovanja, kaže da se nakon smrti duše sjedinjuju sa zvezdama i dele njihovu večnost. Egipćani su nebo gledali kao Boginju Majku, dok je smrt bila jednaka ponovnom rođenju, odnosno vaskrsnuću u svetu zvezda. Materinstvo neba, kako tumači Elijade, podrazumevalo je predstavu o tome da umrli treba da bude rođen po drugi put i dojen od Boginje Majke predstavljene u obliku krave. U početku, nebesko rođenje je izvorno bilo namenjena isključivo kraljevima, pa se dekadencijom egipatske religije ta mogućnost proširila i na druge ljude. Samo je Oziris taj koji nekome može dati večni život tako što mu daruje sah. Sah je telo za večnost, Ozirisov dar, odnosno oblik u kome postojimo u drugom, nebeskom životu.

Oziris

Demonsko, racionalno, progresivno

Kenet Grant je fenomen demona okarakterisao kao nerešene komplekse unutar psihe i ostavišta u psihičkom nervnom sistemu, koja bivaju podstaknuta na štetnu aktivnost kada postoji ozbiljna energetska blokada. Međutim, ljudi od znanja demone mogu kontrolisati i naterati da reaguju pomoću sigila ili kontrolom sna. A za energetske blokade, Grant kaže da se mogu razbiti i oslobođena energija ponovo preusmeriti ka stvaralačkim, magijskim ciljevima. Ti nerešeni kompleksi postoje kako unutar individualne, tako i kolektivne psihe pojedinih klika, grupa, naroda ili kultura, pa čak i na nivou celokupnog čovečanstva. Mesec je glavni faktor demonskih fenomena. Njegov nektar je istovremeno i otrov i lek, a jedina razlika između otrova i leka je u načinu primene i proporciji doziranja. Nerešeni kompleksi su istorijski nagomilani, energetske blokade gotovo nepremostive. 

Oni koji upravljaju procesom civilizacije nemaju leka za njeno umiranje, niti imaju leka za sebe. U pogledu sudbine svetske oligarhije / plutokratije nije potrebno biti prorok, biće uništeni, kao što će, kako Grant kaže, biti uništeni oni koji ne budu u stanju da prihvate duh novog eona. Oligarhiju će uništiti moć kojoj služe, jer služiti moći znači želeti biti uništen. Bolest u koju je zapalo čovečanstvo rezultat je bujanja samoubilačke opsesije ljudskog materijala koje je istorijski proces izbacio na sam vrh. Njihova dijabolična isijavanja truju atmosferu ljudskog bitisanja na Zemlji. Svoj zločinački karakter i nedela širom sveta kriju iza odrednice Čovek. Tog Čoveka će, kaže Kenet Grant u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“, uništiti elementalne sile koje je prebrzo prizvao. Zato je bitno, kaže Grant, da sve doktrine praznoverja koje pritiskaju čovečanstvo, budu očišćene, a religija, onako kako se popularno shvata, prva je među njima.

Dakle, sve ono što oligarhija vekovima emituje, ili je u svojim inkarnacijama poslednja dva-tri veka emitovala na osnovu kidnapovanog nasleđa i falsifikovanih inicijacijskih linija iz dalje prošlosti, mora biti pročišćeno. Ta masa beživotnog verovanja nisu samo survivali monoteističkog religijskog kompleksa, ili neki okamenjeni ostaci starijeg porekla, nego i mnogi aspekti istočnjačkih religija koje su zaglibile u beslovesni automatizam. U tu beživotnu masu, po Alisteru Kroliju, osim hrišćanstva, spadaju islam, hinduizam, budizam, konfučijanizam i judaizam. Na tu listu bih dodao i (post)moderna sujeverja koja nameće ideološki humanizam i ateizam. Takođe, čitav tzv njuejdž je jedan veliki abortus, nastao kao reakcija na materijalizam modernosti i idealizam predmodernih vremena ili religijsku zatucanost.

Kenet Grant je, u knjizi „Kultovi senke“, stvaranje mase beživotnog verovanja objasnio neuravoteženom maskulinizacijom religijskog života, prvenstveno u Egiptu, odakle su se religijsko-magijske formule širile Bliskim Istokom i mediteranskim svetom. Po njemu, patrijarhalna tradicija u samom Egiptu, sa svojim naglaskom na muškom principu, razvila se u Kult trojstva koji se sastojao od Oca, Majke i Deteta. Kasnija hrišćanska verzija, koja je potisnula žensku komponentu, zasnovala je potpuni patrijarhat koji je izvitoperio čitavu misterijsku tradiciju i vodio ka zarazi civilizacije neuravnoteženim verovanjima o muškom autoritetu i ukidanju svega što je pripadalo ženskom elementu u prirodi. 

Ipak, hrišćanstvo u suštini i nije baš toliko patrijarhalno. Zapravo, manje je patrijarhalno od judaizma i islama, a u okviru hrišćanskog korpusa protestantizam je patrijarhalniji od katoličanstva i pravoslavlja, budući da odriče sakralni značaj Bogorodice i ženskih svetaca kojima su tradicionalne hrišćanske crkve, pod pritiskom narodnih verovanja, ublažile muškocentričnu figuru trojedinog Boga. Osim toga, katoličanstvo, a naročito pravoslavlje, prihvatili su prilično paganskih elemenata procesom asimilacije i hristijanizacije narodnih običaja, verovanja i kalendara. Mirča Elijade je, u knjizi „Mit i zbilja“ napomenuo da seljaštvo Evrope nije bilo privučeno istorijskim i moralnim hrišćanstvom, nego je živelo u nekom svom kosmičkom, odnosno paganskom hrišćanstvu, koje je shvatalo hrišćanstvo kao kosmičku liturgiju. Po Elijadeu, mistička bliskost kosmičkim ritmovima koju su napadali starozavetni proroci, a Crkva donekle tolerisala, nalazi se u samoj suštini verskog života seoskog stanovništva, posebno u jugoistočnoj Evropi. Za čitav taj deo hrišćanstva, kaže Elijade, priroda nije svet greha, nego Božje delo.

Nasilno umanjivanje udela ženskog elementa iz svetog, rezultat je ništećih težnji monoteističkih religija da sve prilagode dogmatskim aksiomima na kojima je utemeljen legitimitet (i legalitet) društvene moći koja se na njemu vekovima održava. Fridrih Niče je maestralno kritikovao posledice hrišćanskog morala u „Antihristu“ i „Volji za moć“, optužujući hrišćanstvo za negaciju prirode i jačanje individualnog egoizma, koji i u posthrišćanskom svetu ostaje kao jedno od njegovih glavnih posledica. Hrišćanin je, po Ničeu, izrođenik i bolesnik, jer imperativ opstanka ljudske vrste iziskuje propast „neuspelih, slabih, degenerisanih, ali se hrišćanstvo obratilo baš njima, kao konzervirajuća sila“, kaže Niče u knjizi „Volja za moć“. Ta konzervirajuća sila, pripremila je teren za današnje bezvoljno stanje mase ljudskih bića. Čovek učinjen bezopasnim, kaže Niče, slab, bačen na kolena u poniznosti i skromnosti, svestan svoje slabosti, grešnik, to je taj najpoželjniji tip!

Slične osobine, primetićemo, poželjne su i sa stanovišta globalne vlasti kapitala. U našem vremenu idealan čovek više nije grešnik, ali ima umetnute potrebe, od vernika i sledbenika pretvoren je u potrošača. Jedva da je potrebno naglašavati idejnu bliskost Ničea i Krolija po pitanju hrišćanstva kao patološke pojave u istoriji čovečanstva. O istom motivu govori i „Knjiga zakona“: „Čujte me, vi ljudi što uzdišete! Žalosti patnje i kajanja ostavljene su mrtvima i umirućima, narodu koji me još ne poznaje. Oni su mrtvi, ti bližnji; oni ne osećaju. Mi nismo za bedne i žalosne: gospodari zemlje su naši rođaci.“ „Mi nemamo ništa s odbačenima i nesposobnima: neka umru u svojoj bedi. Jer oni ne osećaju. Sažaljenje je mana kraljeva: zgazite jadne i slabe: ovo je zakon snažnih: ovo je naš zakon i radost sveta.“ Kroli je vreme obeleženo vladavinom hrišćanstva nazvao erom vulgaris, dok je Niče rekao da hrišćanstvo kao religija, spada na vulgus; za virtus najviše vrste ono nema nikakvog smisla. Međutim, iz perspektive doktrine novog eona, najveći i najopasniji demon je tzv. racionalizam. „Knjiga zakona“ pominje pse razuma, koji blokiraju volju, te kaže: „I razum je laž; jer postoji činilac beskrajan i nepoznat; i sve njihove reči su iskrivljene.“ Upravo je taj beskrajni i nepoznati činilac ono što „religija“ razuma tako silno i fanatično poriče i protiv čega, u ime prosvećenja i napretka, ustaje.

Rene Genon, u knjizi „Mračno doba“, govori o težnji današnjeg racionalnog mentaliteta da isključi svaku misteriju iz sveta i naglašava da što je jedna koncepcija ograničenija, na nju se više gleda kao na striktno racionalnu. Genon nas podseća da su, počev od enciklopedista osamnaestog veka, najogorčeniji poricatelji svake natčulne stvarnosti posebno voleli da bilo kojim povodom prizivaju razum i da se proglase racionalistima. Po Genonovom viđenju, racionalizam se u svim svojim oblicima bitno definiše verovanjem u nadmoć razuma, objavljenog kao prava dogma, koja podrazumeva poricanje svega što je nadindividualne kategorije, posebno čiste intelektualne intuicije, što za sobom logično povlači isključivanje svake prave metafizičke spoznaje. Za Genona, posledica ovog poricanja je, u jednoj drugoj kategoriji, takođe odbacivanje svakog duhovnog autoriteta, budući da je njegov uzor nužno nadljudski. Genon primećuje koliko je ovaj racionalizam u skladu sa savremenom težnjom ka pojednostavljivanju stvari i to uvek na njihove najinferiornije elemente. Posledično, kaže Genon, ta tendencija potvrđuje se pre svega poništavanjem čitave nadindividualne oblasti.

Tako redukcionistički shvaćen, razum je sredstvo svojevrsne materijalizacije percepcije i interpretacije, jer kako kaže Genon, razum biva poslednji ili najinferiorniji stepen na kojem je „čvrstoća“ dosegla krajnji nivo. Racionalizam je, po Genonu, zapravo negacija svakog višeg načela razuma, a što na neki način oslepljuje ljudsku inteligenciju, odvajajući je od unutrašnjeg genija, od „čistog i transcendentnog intelekta“. Tako ljudski spoznajni horizonti bivaju suženi i zatvoreni. Po Genonu, time što je izgubio svaku dodatnu komunikaciju sa nadindividualnim intelektom, razum samo može da teži nadole, ka inferiornom polu postojanja, i da sve više tone u „materijalnost“. I posledično, Genon zaključuje da razum postepeno gubi sve, čak do same ideje istine i dolazi do toga da traži samo najveću udobnost za svoje ograničeno shvatanje. Opšti je zakon da racionalnost cilja ka pojednostavljivanju i izjednačavanju svih stvari.

Na delu je težnja ka svođenju svake pojave na prost skup kvantitativnih odrednica, odnosno genonovska „vladavina kvantiteta“. Sve se nastoji svesti na broj, pri čemu se previđa suštinska mističnost brojeva, jer kako kaže „Knjiga zakona“: „Svaki broj je beskonačan; nema razlike.“ Kabala koristi brojeve, ali sa premisom kvaliteta a ne kvantiteta. Broj je kvalitet, što se posebno vidi u doktrinama sefirota. Racionalizam je u tom pogledu kruna onoga što je Kroli nazivao vulgarnom erom, budući da teži svođenju svega na materijalni, kvantitativni aspekt. To je ludilo redukcije, odnosno „greh ograničenja“, kako to piše u „Knjizi zakona“. Kabalistički, ograničenje je jedno od obrnutih svojstava sefire Binah (treća sefira na Drvetu života). Budući da je veliko more, crna boja, planeta Saturn i pojam vremena vezan za ovu sefiru, upravo tu vidimo koren izopačenja psihičke energije čoveka koje se u našem vremenu zove racionalizam. Racionalizam je svojevrsno pomračenje Sunca, pomračenje načela Logosa u čoveku, odnosno znak klipotične lunarizacije maskuliniteta i uopšte ljudske svesti. Otud je racionalizam analogan klipotskim zmijama koje muče Mesijinu dušu. Egzorcizam tih demona biće bolan i trajan, a završiće se tako što će predstavnici dubljih magijskih sila i fizički uništiti one koji se lažno predstavljaju. Predstavnike tih dubljih sila nazvao sam „revolucionarima katastrofe“, što ukazuje na pojavu nove i obuhvatnije mesijanske struje. Da, pojaviće se nove knjige zakona i novi protagonisti globalnog revolucionarno-mesijanskog delovanja. Neki novi i drugačiji trendovi progutaće umišljene trendsetere.

Modernom dobu osobena doktrina materijalnog, ekonomskog rasta i razvoja, izvedena je iz učenja o duhovnom rastu i razvoju, usavršavanju čoveka ili samousavršavanju, odnosno razvoju svesti, a što ima svoje paralele u alhemiji, koja oponašanjem prirodnih procesa, usavršava metale u težnji da ih pretvori u zlato. Najpogubnija su kasnije protestantske izvedbe po kojima su materijalni i duhovni rast međusobno povezani. Što je neko bogatiji, to je na višem nivou svesti. Takva učenja imaju za cilj da opravdaju aktuelne odnose moći te da na neki način idealizuju elitu. Doktrine duhovnog rasta projektuju taj rast u beskonačnost – do konačnog, te u neodređenu budućnost, kroz (ne)određeni niz reinkarnacija ili usavršavanja – projektovanog oslobođenja. U tom smislu, kako nešto što je po prirodi već savršeno može biti usavršavano? Doktrine rasta povodom toga imaju drugačiji fokus. Učenja o duhovnom rastu ciljaju ka prevenciji revolucionarnog delovanja, osim ukoliko sami pobornici tih doktrina nisu u položaju društvene opozicije. Zanimljivo je povući paralelu između ezoterijskih doktrina i političkih ideologija: 

„U ezoterizmu postoji jedna desna politička struja – koja više i odgovara samom duhu skrivenog znanja – struja koja se u političkom ispoljavanju ezoterične misli vidi kod Žozefa de Mestra ili Juliusa Evole. Ali, postoji i jedna levičarska, koja se može uočiti npr kod Elifasa Levija, učesnika socijalističkih kružoka. Naročito je kod spiritista prisutan socijalistički duh; a i rani socijalisti-utopisti su bili zainteresovani za spiritizam ili učenja o reinkarnaciji. U teozofiji je prisutan ovaj levi ton, recimo kod Ani Bezant koja je pre pristupanja Blavackoj bila socijalistički aktivista, ali je i kasnije zadržala neke stavove; isto kao što u teozofiji postoje i oni tonovi koji su kasnije davali inspiraciju desnim okultnim pokretima.“ Nemanja Radulović, Podzemni tok, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 231.

Sklon sam mišljenju da su ezoterijske doktrine preteče političkih, odnosno da političke doktrine i ideologije predstavljaju društveni odraz ezoterijskih učenja ili nekih načela tih učenja. U kontekstu ove teme obratio bih pažnju na čuvenog mistika Emanuela Svedenborga, koji je u knjizi „Poslednji sud“ lepo sumirao premise učenja o beskrajnom rastu. Jedno poglavlje u toj knjizi nosi indikativan naslov: „Množenje Ljudskog Roda na Zemlji neće nikada prestati“. Porast broja ljudi na Zemlji povezan je sa porastom njihovog broja na Nebu, jer „ljudski rod će i dalje postojati kroz večnost“. Po Svedenborgu, ljudski rod je temelj na kojem počiva Nebo, pa je otud čovečanstvo semenište Neba, mesto odakle se regrutuju stanovnici nebeskih sfera (ali i onih paklenih, dodao bih). Ljudi su preteče anđela. On tvrdi da se nebeski beskraj nikada ne može ispuniti anđelima (a primetio bih, verovatno ni paklenske jaruge). Zašto je bitno puniti Zemlju ljudskim bićima? Zato što je to neophodan uslov da bi se napunilo Nebo, pošto ono biva savršenije s povećanjem broja onih koji u njega ulaze. Takav je božanski red stvari s obzirom da se svako božansko delo, kako to tvrdi Svedenborg, odnosi na beskraj i večnost. Anđeosko Nebo je svrha radi koje je sve u svemiru stvoreno (kosmički antropocentrizam). Cilj razvoja ljudskih bića je, po Svedenborgu, njihov preobražaj u anđeoska bića, otud taj proces mora trajati večno, ljudsko umnožavanje mora trajati večno, ne samo na Zemlji, nego i po planetama širom univerzuma. On tvrdi da svako ko veruje da će poslednjim sudom nestati Nebo i Zemlja, te da će se pojaviti novo Nebo i nova Zemlja, automatski podrazumeva i nestanak ljudskog roda.

Svedenborgijanski pogled na svet je dobar primer kako izgledaju premise spiritualnog humanizma i antropocentrizma koji se nalazi u korenu tradicionalnog iluminizma. Zemaljski čovek je prototip nebeskih ljudi – anđela, koji svi zajedno čine velikog nebeskog čoveka. Ali šta je sa mračnim ostatkom? Kakva je sudbina onih koji su pali u infernalne ambise? Kakvog to anti-čoveka oni tvore? U kakve se đavole oni preobražavaju? Nije li tu reč o rascepu ljudskog bića iz kojeg proizilaze podljudske i nadljudske vrste? I nije li održavanje takvog gledišta ili derivacija tog gledišta uzrok svakojakih izopačenja živih ljudi i kvarenja njihovih zajednica? Neko sebi daje za pravo da odredi kriterijume društvene poželjnosti, pa ako ih neko ispunjava ide u Nebo, a ako ne, onda ide u Pakao. Naravno da „Nebo“ i „Pakao“ imaju svoje ovozemaljske, društvene i ekonomske pandane: neko živi u favelama, a neko u elitnim naseljima. U korenu ideologije beskrajnog rasta nalazi se upravo takav pogled na svet čija je dobra ilustracija učenje Emanuela Svedenborga. Održavanje beskrajne ljudolikosti, koja je navodno odraz božanskog obličja, jeste jedna velika mistična i religijska utopija čije civilizacijske posledice kao ostvarenja takvih stajališta, imamo prilike da rezignirano posmatramo.

Doba Vodolije, idealno je predstavljeno Krolijevom „Knjigom zakona“, koja je zapravo ključ razumevanja epohe koja je pred nama. Ta knjiga umnogome krije tajne vremena koje je pred nama, pa je otud korisno oruđe mapiranja budućnosti i razumevanja procesa koji se dešavaju pred našim očima. U samoj njenoj suštini nalazi se stara gnostička ideja o smeni eona. Međutim, trebalo bi opreznije donositi zaključke. Eon Vodolije, kao izraz vladavine Saturna, nije epoha opšteg razvoja i napretka čovečanstva, već kolektivne pogibelji i despotizma, barem dok se ne raščiste stvari. U tom smislu napredak može biti shvaćen kvantitativno. U neku ruku ono što žreci akvarijanizma proriču kao dobit čitavog čovečanstva zapravo je projekcija za izuzetne pojedince. Dakle, pravo je vreme za delovanje sudbinom odabranih.

Zdislaw Beksinski

Po učenju utemeljivača antropozofije Rudolfa Štajnera, ljudsko biće, između ostalog, sadrži tri osnovna tela: fizičko, etarsko i astralno. Fizičkom telu odgovara planetarna priroda Saturna, dok je njegovo svojstvo htenje kao rudiment volje. Etarskom telu odgovaraju ljudska osećanja, odnosno sunčeva priroda. Astralno telo je lunarne prirode kojoj je saobrazno mišljenje. Tako dobijamo poznati planetarni glif Merkura koji na neki način predstavlja čoveka slikovitim nizom tri planetarne prirode. Na vrhu je polumesec; sredinu krasi solarni disk, dok se ispod diska nalazi saturnalni krst. Takođe, tim rasporedom imamo u nizu duh, dušu i telo, odnosno astralno, etarsko i fizičko telo, mišljenje, osećanja i htenje, itd.

U dobu Vodolije ljudska priroda će biti uređena na način koji će u potpunosti aktuelizovati dati raspored – u pozitivnom ili u negativnom smislu, tako da će u narednom eonu (eon Jarca), doći do potpunog rascepa u ljudskoj vrsti, odnosno do involucijskog skoka u podljudsko, čiji je simbol čovek-Jarac, Pan, Bafomet, odnosno karta Đavo u tarotu. Da ne bude zabune, Đavo iz tarota, Pan, Bafomet, jesu mnogo složeniji simboli i izraz „podljudsko“ ovde je upotrebljen u drugačijoj konotaciji, budući da navedeni likovi ukazuju na takvu vrstu očiglednosti. Ljudsko biće kakvo poznajemo danas prestaće da postoji, a pretpostavke za taj scenario potrebno je stvoriti u dobu Vodolije. 

U vremenima pred nama, astralna tela većine ljudi, biće upotpunosti ispunjena parazitskim astralnim strukturama čija je svrha održanje ljudske svesti na niskom nivou u cilju obaranja ljudskog bića u podljudsko. To znači da će samo izuzetni pojedinci odražavati čistu misao, odnosno misao očišćenu od smetnji, za razliku od većine ljudskih bića čije će misli biti upotpunosti maligne te sastavljene od već fabrikovanih mentalnih sklopova koje će kao instalacija i astralni implant, kontrolisati misaoni proces ljudi. To još uvek nije slučaj, ali takva je intencija duha vremena.

Da bi bila proizvedena kvalitetna manjina sposobna za evolutivni skok, potrebno je žrtvovati masu ljudskog materijala. To je rezon Saturna. Shodno tome, solarna emotivnost većine ljudi će u eri Vodolije biti zamračena, te dolaskom doba Jarca posve gurnuta u podzemlje. Saturnovski krst elemenata, odnosno uticaj Zemlje će jačati i povećavaće materijalnost ljudske percepcije koja će dolaskom eona Jarca poprimiti oblik potpune kristalizacije. Na delu je, dakle, neka vrsta „mineralizacije“ većeg dela ljudske vrste, pa će u skladu s tim, vremenom, materijalizam jačati i poprimiti danas nezamislive forme. Nasuprot tome, moć će postati paperjasta i lagana, razuđena i vetropirasta. S jedne strane inertnost, sa druge lakoća. Upravo će ta lakoća omogućiti uzdizanje predodređenih.