Eros, magija i manipulacija

Edvard Munch

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Vratimo se na Kulijanuovu priču. On naglašava da je Brunov manipulator deo države, a dodao bih i naddržave. Taj manipulator, kao načelo delovanja moći, jeste ugaoni kamen čitavog svetskog poretka stvaranog od renesanse na ovamo. Manipulator, kako kaže Kulijanu, opsežnim nadzorom nad građanima, stiče uvid u njihovo nesvesno (ili podsvesno) kako bi se iz njega izvukle sramotne slabosti, sredstvo kojim se subjekt može vezati, manipulisati, hipnotisati, učiniti podložnim za upravljanje. Sličan metod koristili su, proroci, verovesnici i žreci religija. O tome Kulijanu kaže sledeće: „Utemeljivač religije je na neki način transcendentni instrument, jer njegovi ciljevi nisu sebični. Uslov za njegov uspeh je stvaranje okruženja u kojem kolektivni subjekt postaje podložan i spreman na vlastitu žrtvu. Religija se može održati samo aktivnom kontrolom nad obrazovanjem pojedinaca, kontrolom koja takođe mora biti represivna kako bi pojedinca sprečila da izađe iz depersonalizovanog stanja i postane sposoban za reprogramiranje. Naravno, isti kriterijum vredi i za napredovanje pojedinca u religijskoj hijerarhiji.“[1]

Jezikom okultizma rečeno, astralno telo čoveka se, podsticanjem opsesija pod uticajem adekvatnih fantazmi, „magnetizuje“, čime se suštinski i sistematski vrši slabljenje sveukupnog energetskog potencijala ljudskih bića. To je isto što i masovno sakaćenje. Zbog takvog stanja stvari krivica ne pada na okultiste, nekadašnje ili moderne, nego uvek i samo na vlastodršce koji su vazda bili zainteresovani za magijska znanja i metode iz nimalo plemenitih razloga. Po sebi, magija je mnogo starija od izopačenih gospodara ovoga sveta i goniča ljudske stoke. Fičino je na neki način stavio znak jednakosti između Erosa i magije. Moć magije je utemeljena na Erosu, koji uopšteno stvara dvojnost radi izazivanja tenzije koja teži ponovnom spajanju. Cilj magije je, po Fičinu, ujedinjenje stvari kroz njihovu inherentnu sličnost. Po njemu, svi delovi univerzuma, poput udova kakvog živog organizma, zavise od Erosa. Svi se oni nalaze u međusobnom odnosu po svojoj zajedničkoj prirodi. Eros je, dakle, sila koja obezbeđuje da saradnja delova univerzuma funkcioniše, jer kako kaže Kulijanu: „Ljubav je ime dano moći koja osigurava kontinuitet neprekinutog lanca bića; pneuma je ime dato zajedničkoj i jedinstvenoj supstanci koja ta bića stavlja u uzajamni odnos. Po Erosu i kroz Eros svekolika se priroda pretvara u veliku čarobnicu.“[2]

Ljubav je magija i magija je ljubav. Četiri veka kasnije, Alister Kroli je povikao: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom.“ Dakle, naša volja je zakon, ali samo onda kada je ljubav. Dodao bih, naša volja je zakon ali samo onda kada je zaista volja. U svojim komentarima na stihove „Knjige zakona“, Alister Kroli kaže da je magija, odnosno magika, kako je on zvao svoju magijsku struju: „Umeće života, prema tome umeće uzrokovanja promena u skladu sa voljom; stoga je njen zakon ljubav pod voljom, i svaka njena aktivnost je čin ljubavi. Mi smo prihvatili ljubav kao značenje promene, promene koja je suština svekolike supstance univerzuma. I takođe smo prihvatili ljubav kao način kretanja, volje za promenom. Za nas je svaki čin koji uključuje promenu, čin ljubavi; život je ples ušita, a njegov ritam beskonačni zanos koji nikad ne malaksava, niti zamire. Naš lični užitak u tom zanosu proističe ne samo iz našeg vlastitog učešća u njemu, već i iz našeg svesnog razumevanja njegovih čistih savršenstava... Ljubav pod voljom - ne spontana paganska ljubav; niti ljubav pod strahom, kao što to čine hrišćani. Nego, ljubav magički usmerena i korišćena kao spiritualna formula... Simbol Boga u Egiptu je bio Ankh, koji predstavlja remen sandale, implicirajući moć kretanja; takođe, on svojim oblikom sugeriše Ružin Krst, ostvarenje ljubavi.“

Vidimo sličnost osnovnih magijskih postavki Fičina i Krolija. Takođe, uviđamo i značaj simbolizma velike tarot arkane Ljubavnici za ovu temu, kao i vezu te karte sa kartom Čarobnjak ili Opsenar. Ljubavnik i Čarobnjak rade sličnu stvar. Ljubav je magija zato što su magijski procesi slični ljubavnim. Kako to Kulijanu objašnjava, ljubavnik se služi svojim talentima kako bi zadobio kontrolu nad pneumatičkim mehaniznom ljubljene osobe. Sa druge strane Čarobnjak može uticati na predmete, pojedince, društvo ili prizvati nevidljive entitete, duhove, bogove i demone. Kulijanu apstrahuje shvatanje magije Marcilija Fičina i Đordana Bruna kao fantazmički proces koji se oslanja na kontinuitet individualne i univerzalne pneume, odnosno duha. Elifas Levi bi umesto pneume upotrebio izraz „astralno svetlo“ kao „univerzalni magijski agens“. Bez vere nema ni magije, a bez Erosa nema ni volje, budući da je, po Đordanu Brunu, jedina veza volje upravo Eros. Bruno ističe da je za uspešnost magijskog poduhvata neophodna uverenost u njegovu učinkovitost. Vera je jedna od magijskih poveznica. Nije Isus bezrazložno insistirao na veri svojih sledbenika. 

Veza između magije i Erosa je Merkur, a u tarotu je priroda Merkura najčistije prikazana kartom Čarobnjak. To je gospodar igre, veliki manipulator i opsenar, onaj koga je Đordano Bruno opisao u spisu De vinculis in genere, a koji Kulijanu opsežno tumači: „Makijavelijev Vladalac je prethodnik političkog pustolova, danas već izumiruće vrste. S druge strane, čarobnjak iz De vinculis prototip je impersonalnih sistema masovnih medija, indirektne cenzure, globalne manipulacije i trustova mozgova koji vrše okultni nadzor nad masama zapadnog sveta. On nipošto nije tip koji je proizvela sovjetska propaganda, jer je previše istančan. Brunova manipulacija zahteva savršeno poznavanje subjekta i njegovih želja, bez čega ne može biti spone. Cilj Brunove erotske magije je omogućiti manipulatoru nadzor nad pojedincima i masom. Temeljna pretpostavka za to je postojanje najmoćnijeg oruđa manipulacije - Erosa u najopštijem smislu te reči: onoga što volimo, od telesnih užitaka do bogatstva, moći itd. Sve je određeno u odnosu spram Erosa, budući da averzija i mržnja predstavljaju tek negativnu stranu iste univerzalne privlačnosti.“[3]

Seks skandali, pornografija, pedofilske mreže, uopšte medijska eksploatacija seksualnog, sve su to delovi jednog opsežnog mehanizma manipulacije, što bi se danas reklo programiranja. U tu svrhu stvaraju se kolosalni magijski lanci (ili mreže) koji obuhvataju čitav svet. Elifas Levi osvetljava pojam tzv magijskog lanca: „Uspostavljanjem Magičnog Lanca, mi ujedno stvaramo i magičnu struju, čija snaga raste u srazmeri sa veličinom lanca... Entuzijazam koji se u društvu prenosi putem međusobnih veza i zajedničkih običaja, proizvodi magnetnu struju koja ga održava i uvećava. Ta struja treba da obuzme i ušiti preko mere sve prijemčive, slabe i nervozne osobe, temperamenta sklonog histeriji i halucinacijama. Takvi ljudi veoma brzo postanu moćni prenosnici magične snage i uspešno projektuju astralno Svetlo u pravcu same struje; odupirati se delovanju te sile je, u izvesnoj meri, borba sa smrću... Otići ću još dalje i reći da se magični krugovi i magnetne struje sami obrazuju i da, u skladu sa zakonima sudbine, utiču na one koji su im podložni. Svako od nas je obuhvaćen sferom relacija. Ona konstituiše svet svakog pojedinca, te samim tim on postaje predmet njenog uticaja... Čovek ekscentrične prirode je onaj koji nastoji da formira krug boreći se sa centralnom silom privlačnosti postojećih lanaca ili struja. Suđeno mu je da uspe ili da propadne. Šta je potrebno za uspeh u takvom slučaju? Središnja tačka stabilnosti i neprekidno kružno delovanje inicijative.”[4] „Stvoriti magijski lanac znači proizvesti struju ideja koja stvara sudbinu i privlači veliki broj volja u dati krug aktivnih manifestacija.”[5]

Uspostavljanje magijskog lanca spada pod osnovno magijsko delovanje, koje se zbiva, kako bi Kulijanu parafrazirao Bruna, posredno putem znakova i slika koji iskazuju svoju moć nad čulima vida i sluha. Prethodni vek iznedrio je svetsku fabriku snova Holivud, filmsku industriju, masovnu televizijsku produkciju radi usmeravanja fantazmičkih slika u pravcu stvaranja određenih asocijativnih obrazaca u ljudskoj svesti. Kako to Bruno kaže, glavni ulaz svih magijskih procesa jeste fantazija, a u umu nema ničega čega prethodno nije bilo u čulima, a nema ničeg što dolazi iz čula što bi moglo dosegnuti um bez posredovanja fantazije. Na delu je masovni uticaj na fantaziju kakav nikada nije postojao ranije. Magijski lanci i razastrte mreže prolaze kroz fantaziju primalaca, čoveka svedenog na publiku. Isti je mehanizam ljubavne magije i njene mračne posestrime čiji je cilj manipulacija kako pojedincima tako i masom. I to uopšte nije teško budući da ljudi pojedinačno uzev, nemaju nikakvu samokontrolu, odnosno kontrolu nad procesom sopstvene uobrazilje. Pojedinac fantazira gonjen željama, a ta zamišljanja su neobuzdana i snažna. Tako lako postaje plen manipulatora bilo koje vrste. Međutim, reč manipulator uglavnom ima loše određenje. I nije uvek svaki manipulator zlonameran. Manipulator je svako ko na izvestan način deluje na maštu drugih ljudi, a prevashodno na sopstvenu. Ne može se delovati na druge a da prethodno slično delovanje nije odrađeno prema samome sebi. 

Proroci i utemeljivači vera su takođe na izvestan način manipulatori jer manipulišu fantazmičkim procesima pobuđujući maštu ljudi svojim uplivom. Imaginaciju uglavnom pobuđuju spoljašnji uzroci, bilo da je reč o delovanju drugih ljudi, odnosno neljudskih entiteta i sasvim magijskih bića. A ti neljudski entiteti mogu biti posve nezavisni ili ljudskom maštom stvoreni, odnosno dovedeni u imaginarno postojanje. Imajmo na umu da ako nešto imaginarno postoji ne znači da nije stvarno. Da bi nešto bilo stvarno ne mora nužno biti opipljivo. Međutim, ako je nešto već stvarno na neopipljiv način, nije nužno da tako uvek i u svakom slučaju ostane. Naposletku, Kulijanu naglašava sledeće: „Najočitiji rezultat Brunove misli jeste da je religija oblik masovne manipulacije. S pomoću učinkovitih tehnika utemeljitelji religija mogli su dugotrajno uticati na imaginaciju neukih masa, kanalisati njihove emocije i budeći u njima osećaje samopregora i požrtvovanosti koje inače ne bi osećali.”[6]

Rubens

Čarobnjak, kao vrhunski manipulator, sposoban je, pre svega, da stvara fantazmičke slike i usmerava njihov tok, imajući pre svega veru u učinkovitost toga šta radi, ljubav u smislu snažne strasti prema tome šta radi i volju kojom tvori vlastiti zakon u domenu fantazmičkog. On je stoga slobodan od tuđih uticaja na sopstvenu fantaziju, baš kao što je imun i na delovanje fantazmičkog toka koji je sam pokrenuo. On učestvuje, snažno oseća, ali se ne podaje već vlada energijom. O tome dalje sledi Kulijanova parafraza Brunovih postavki: „Pod izrazom vinculum vinculorum, „lanac nad lancima”, Bruno podrazumeva tri odvojene stvari, naime, Eros, fantaziju i veru. Naravno, već nam je poznato da je Eros fantazmički proces koji broj izraza svodi na dva. Takođe nam je poznato da je temelj na kome se vera oblikuje i produbljuje imaginacija, iz čega sledi da je vinculum vinculorum sintetičar, primalac i proizvođač fantazmi. Mređutim, Bruno taj izraz najčešće rabi kako bi opisao izvanrednu moć Erosa, daemonis magni, koji upravlja svim magijskim delovanjima. Ona su tek eksploatacija individualnih sklonosti i stavova u cilju stvaranja trajnih veza čija je svrha podvrgavanje pojedinca ili grupe volji manipulatora.”[7]

U smislu magijske manipulacije, po Brunu, svi se lanci svode na erotsko. Onaj koji nešto želi, koji nešto ljubi, u tom smislu je okovan, jer najčvršći lanac je onaj Venerin. A sam taj lanac, po Brunu, jeste lepota u najširem smislu. U imaginaciji to je svojstvo slike koja fascinira i vezuje energiju strasti. Otud je fantazija stvarna jer je njen uticaj stvaran, a ako je uticaj fantazije stvaran onda je uticaj magije isto tako stvaran. U tom smislu je tarot, sve i da to u početku i nije bio, vremenom postao veoma važno magijsko sredstvo.

---

[1] Kulijanu, Eros i magija u renesansi, str 196.

[2] Kulijanu, Eros i magija u renesansi, str 164.

[3] Kulijanu, Eros i magija u renesansi, str 168-9.

[4] Elifas Levi, Transcendentalna magija, Esotheria, Beograd, 2004, str 113-4.

[5] Na strani 252.

[6] Kulijanu, Eros i magija u renesansi, str 174.

[7] Kulijanu, isto, str 176.

Politika kao zavera

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

 

’As always throughout this study, we have to remember that events that take place in the “real” world are mirrors of events that transpire in the inner, invisible, or secret world and that these two worlds influence each other in ways that are not obvious to any but the most dedicated adept ... or most paranoid conspiracy theorist. There is, in fact, little difference between the world view of the occultist and the nagging fears of the conspiracy theorist; except that the occultist has a more positive approach to the same material, seeing in the activities of the sinister forces that influence world events (as well as personal ones) the possibility of reversing the process through an act of will coupled with a knowledge of technique.’

Peter Levenda, The Dark Lord

Politika je u samoj svojoj suštini zavera. Kako kamuflirati lične strasti, strahove, ambicije i interese te strahove, interese i ambicije neke klike? Kako legitimisati sopstveni položaj? Kako tumačiti aktuelne političke, socijalne i ekonomske tokove? Kako opravdati svoja činjenja ili nečinjenja? Kako dospeti na vlast? Kako zadržati vlast? Kako postaviti nekog na vlast, nekog ko bi nam bio koristan? Kako podmititi vlast? Kako realizovati političku i arkansku agendu? To su osnovna pitanja i koren osnovnih laži politike. Sva je politička retorika svojevrsno portparolstvo, demagogija izgovora kombinovana sa virtuoznom logikom obećanja. Nije ono što jeste i jeste ono što nije. Neko ko javno zastupa neki interes, uvek će nas ubeđivati u to. Politika, ipak nije samo javna delatnost. To što zovemo politikom samo je ono što smo odredili da bude politika, zaštitivši sferu privatnih interesa stvaranjem tzv političke scene, kao da je reč o filmu ili predstavi, a ne nešto što umnogome određuje živote svih nas. Nasuprot Hani Arent, tvrdim da politika ipak nije samo pozorište, već više od toga. Politika kao zavera i zavera kao politika, aktivnost je koja izvire iz najintimnijih sfera privatnosti zainteresovanih i upletenih pojedinaca i grupa. Politika viđena kao sveukupnost političkih odnosa i poveznica, ogroman je ledeni breg čiji vrh i jedino vrh biva tretiran kao politika. Iz te perspektive sasvim je nebitno da li je neka vlast demokratska ili nedemokratska, s obzirom da je zaverenička.

Svedoci smo mnogih zavera. Zavera protiv Cezara. Zavera protiv hugenota – Vartolomejska noć. Nacistička zavera protiv Jevreja. Nacistička zavera uopšte. Zavere tajnih službi. Zavera protiv predsedničkog protivkandidata. Zavera protiv ratnih neprijatelja, ličnih neprijatelja i suparnika. Mito. Korupcija. Potplaćene sudije. Zataškavanje afera. Komunistička zavera. Revolucionarna zavera. Teroristička zavera. Zavera velikih korporacija za formiranje kartela. Zavera berzanskih tajkuna za obaranje berzanskog indeksa. Ekonomska špijunaža. Nameštanje igre. Montirani procesi. Iznošenje prljavog veša u javnost. Zavera protiv javnosti i obmana iste. Zavera za ubistvo javnog tužioca ili glavnog istražitelja. Mafijaška zavera. Podmićeni policajci. Ministri pedofili. Pranje novca. Zavera protiv porodice, protiv supružnika. Zavera za ubistvo prestolonaslednika. Zavera pokreta otpora. Eskadroni smrti. Gerila. Zavera za preuzimanje kompanije, za navlačenje lakovernih, za stvaranje panike na tržištu. Utaja poreza. Etnička, nacionalistička, irendentistička, genocidna, rasistička zavera. Diskriminacija. Segregacija. Genocid. Etničko čišćenje. Spiskovi za likvidaciju. Dvostruki standardi itd. Sve to, i više od toga, jeste politika. 

Kad čini dobro onda je javna, a kad čini neko zlo i naopakost onda je tajna. Gde god da se okrenemo videćemo kako je naš život upleten u rasprostrte mreže raznih zavera. Svako je umešan, neko više, neko manje, dok neko učestvuje u više paralelnih zavera. Upletenost u određenu zaveru suština je društvenog života. No, nisu sve zavere zavereničke u pravom smislu reči. Kada kažem zavera, bar na nekim benignijim društvenim nivoima, prvenstveno mislim na diskreciju koja prati svakodnevicu privatnih poslova i interesa. Lične tajne, porodične tajne, drugarske tajne, poslovne i službene tajne, bankarske tajne, policijske i vojne tajne, špijunske tajne, gangsterske tajne itd. Sve sam zaverenik u ratu svih protiv sviju, svakog protiv svakog i svako za sebe.

Društvenost, iako je ljudska potreba, tek je oblik mimikrije. Suština, to sam Ja. To što smo se mi udružili protiv drugih (povodom nekog cilja), samo je odlaganje našeg međusobnog obračuna za onaj trenutak kada će naši sadašnji neprijatelji biti eliminisani. Svi smo mi zajedno, ali svako kalkuliše zasebno. U političkim relacijama, dakle u društvenom životu, etičnost i moralnost je manje-više dobro ili loše odglumljena predstava, svakodnevno prenemaganje. To je društvena praksa. Teorija je sjajna i nadasve humana. Hobs i Makijaveli su sasvim u pravu. Makijavelizam je antropološka činjenica. Sve je to politika. Kao takva, politika potpuno prožima društvo, ne ostavljajući ništa van svog dometa.

U aktuelnom vremenu u fokusu su razne teorije zavere. Pojava takvih narativa, jer izraz „teorija“ ima svoju metodološku težinu, jeste posledica netransparentnosti vlasti i funkcionisanja društvene moći. Otud, ukoliko oni u poziciji moći donose odluke sa kojima se ne slažu oni na koje se te odluke donose, ili oni o tome nemaju dovoljno uverljivih informacija, zašto bismo im uopšte verovali po bilo kom pitanju? Zašto bismo bili apriori uvereni u dobre namere nekih potpuno nepoznatih ljudi? To važi kako za  lokalne vlasti, preko državnih institucija do globalnih organizacija. U tom smislu, teorija zavere je jedan psihološki oblik otpora. Donosioci odluka uglavnom ne pitaju one na koje se njihove odluke odnose, pa će zato neko namerno smišljati i širiti neverovatne narative čija je svrha podrivanje njihovog legitimiteta i kredibiliteta. Ko tebe neravnopravnošću i društvenim raslojavanjem – ti njega što monstruoznijom „teorijom zavere“. Naravno, ovim ne oslobađam odgovornosti one koji veruju i šire takve poglede na svet. Ljudi su u stanju da tvrde koješta jer im se tako sviđa, deluje logično, uverljivo, ali to je opet utemeljeno u suštinskom nepoverenju koje takva osoba ima spram ljudi od moći, ljudi u vlasti, institucijama, velikim organizacijama, kompanijama i medijima. Uostalom, zašto bismo svakom dobro plaćenom i ušuškanom javnom zagovaraču nekih ideja, iza kojih stoji određeni interes, mi koji o tome ništa ne znamo i koji nismo privilegovani, uopšte verovali bilo šta? Ukoliko nas neko koga smatramo privilegovanim uverava u nešto, normalno je da prva naša reakcija bude sumnja u njegove dobre namere ili barem u njegov zdrav razum. 

Kažu, teorije zavere su opasne. Za koga su tačno opasne i u tačno kom segmentu i kontekstu? Zašto isto tako i netransparentne odluke vlasti ne bi bile u jednakoj meri, ako ne i više od toga, takođe štetne i opasne? Puko postavljanje pitanja proglašavaju teorijom zavere i izlivom paranoičnosti, dok one koje veruju u te zavere tretiraju kao maloumne bolesnike. Pa njihovo je pravo da budu maloumni i bolesni, jer ako već imaju pravo da kao takvi biraju i budu birani, da učestvuju u fizičkom i pravnom saobraćaju, e onda imaju pravo da veruju u šta hoće, da postavljaju pitanja i šire svoj pogled na svet, baš kao što to čine oni koji imaju društvenu moć. Ukoliko to nije na delu, i ukoliko vlast onih koji praktikuju moć nije data od više sile, onda njihove odluke podležu uvidu masa i kritičke javnosti. Ukoliko to nije slučaj onda je otpor neminovan. U suštini, reč je o krizi legitimiteta društvenog poretka i na njemu zasnovanih društvenih odnosa.

Donosioci odluka zaklanjaju se iza Struke, pod neutemeljenom pretpostavkom da je Struka zaista precizna, tačna, kredibilna, iskrena, nepodložna uticaju novca ili političkom pritisku, pa i pomodarstvu. Nekada je i Sveta Inkvizicija imala status Struke, pa su se trendovi u međuvremenu promenili, jer Struka svakako prati modu, ali i dalje ostaje Struka. I nacisti su se takođe oslanjali na nekakvu Struku. Otud, poučeni istorijskim iskustvom, zašto bismo davali blanko poverenje nekome ko se poziva na Struku? Nije stvar u tome da li je neko protivnik neke politike ili narativa, nego je stvar u percipiranju onih koji to zagovaraju od strane onih koji se bune. Prosto, ne sviđaju im se njihove face. Ne veruju u njihove dobre namere. Njihov položaj ne smatraju legitimnim. Ako kažete da nas naš svetonazor čini bolesnim ili glupim, onda vi zaista jeste to što mi, tako glupi i bolesni, mislimo o vama. Nečija stručnost nekome daje autoritet, a nekome legitimitet, a što ima tendenciju da dobije i potvrdu u legalitetu koji omogućuje ostvarivanje suštinskog nauma a to je uvek neko preimućstvo, neki novac ili moć. 

U materijalističkom i visoko ekonomizovanom svetu verovanje da je osnovni motiv većine ljudi položaj, novac i moć nije bez osnova. Svakako ima mnogih pseudonaučnika (a koje iz nekog razloga smatraju naučnicima) veoma uglednih, koji zauzimaju dobro plaćene pozicije u akademskom svetu, a neki od njih sede na državnim funkcijama, institutima ili se bave politikom i lobiranjem. Ljudi koji veruju i šire konspirativne narative su prosto žrtve dobro osmišljenih propagandnih narativa. Njihova potreba (i prijemčivost) za tim narativima je izraz dubljeg nepoverenja u sistem. Elita očigledno ne zna (ili ne želi) da komunicira sa podanicima. Neobrazovani i obespravljeni ljudi vide da sistem radi protiv njih, ali nisu kadri da artikulišu u kom grmu tačno leži zec. 

Pitanje vezano za predviđanje bliske budućnosti glasi kakav bi mogao biti novi trend? Šta će već sledeće godine biti aktuelno? Koji će to novi izum nama raditi o glavi? Pre samo pet stotina godina mete konspiroloških narativa u Evropi bili su pape ili Martin Luter. Istina, i danas jezuiti u tim narativima igraju istaknuto mesto, ali su se u međuvremenu pojavili masoni, jevrejski bankari i intelektualci, iluminati, pedofili satanisti, reptili menjoliki, komunisti, neoliberali, a i instrumentarijum je postao složeniji. Problem je u tome što politika i krupni kapital poseduju nauku i njene resurse, usmeravaju šta će biti njeni prioriteti i šta će u javnosti izjavljivati predstavnici nauke a šta će biti prećutano. Zato ljudi veruju u besmislice jer znaju da ih vlast laže. Takođe, istina je da su mnogi sami krivi zbog situacije u kojoj su se našli, ali isto tako većina koja je u lošem položaju ni izbliza nije imala šansi da izađe iz društveno nametnute situacije. Uostalom, zloglasni dr Mengele je bio naučnik, je li tako? On je (valjda) odavno već mrtav, ali kako možemo biti sigurni da njegov duh nije živ? Možda luta subvencionisanim korporativnim laboratorijama i opseda rukovodeće kadrove...

Bez obzira na svu racionalnu proračunatost i kalkulisanje njenih praktičnih i verbalnih oblika, politika je posve iracionalna stvar. Ona ima svoj razlog, ali je taj razlog sakriven u dubinama intimnih htenja, želja i strahovanja političkih činilaca. Politički jezik jeste oruđe političkog opsenarstva i opsenarstva svakodnevne društvene prakse, agens magične hipnoze kojom politički opsenari manipulišu uspavanim medvedom javnosti. Pogledajmo tek idiotsku, egocentričnu logiku političkih javnih iskaza. Obično su to relacije: mi smo ili ja sam u pravu, oni su u krivu; mi smo moralno i praktično bolji od njih; mi smo iskreni i dosledni za razliku od njih; manje grešimo... Političari idu okolo i ubeđuju svet kako su oni zapravo super te bi zato trebalo da uživaju naše poverenje. Nije tu reč samo o političarima, već o svima koji učestvuju u javnoj, pa i u poluprivatnoj, odnosno profesionalnoj sferi, bilo da je ta sfera ekonomska, intelektualna, institucionalna, medijska itd. Političari, takvi kakvi jesu, dakle ljudi koji se bave javnim idejno-upravljačkim poslovima, odražavaju mentalitet čitavog društva, onakvo kakvo ono jeste, samo uz malo više glumatanja, pošto oni ipak uzimaju u obzir svoju javnu izloženost. Ako nešto nije u redu, oni prvi bivaju prozvani. Politički mentalitet, u domenu dnevne politike, odnosno svakodnevnih ljudskih poslova, svakom svojom rečenicom i u svakom trenutku pravda i hvali sebe. Ubeđuju nas kako su baš oni u aktuelnom trenutku, koji je uvek nekako ključan, sudbonosan, težak, preloman, istorijski (a koji trenutak to nije), od svih koji se tu nude, jedini ispravni, sposobni, podobni, te stoga i pozvani da preuzmo to preteško breme odgovornosti upravljanja ili vladanja, uz mnoga usputna ali nezaobilazna lična odricanja. Svi bi oni da pomognu, da se žrtvuju za opštu dobrobit, uz vazda prisutno maksimalno ulaganje napora, a kad god žele da se ograde od neke javno inkriminisane pojave protiv koje ne žele ili nisu u stanju ništa da učine, oni to najoštrije osuđuju ili pak nemaju dovoljno informacija o tome itd. Politički magovi, uz pomoć magije reči, pokreta, imidža, uglavnom nastoje da legitimišu sami sebe. Legitimacijom oni stiču moralni kapital i kredibilitet, politički kredit, koristeći se trikovima i marketingom. Politika, u svom manifestnom vidu, nije ništa drugo do vašar taštine, fakirsko (samo)zavitlavanje mase.

Kada nekome nešto biva ponuđeno, neki položaj, neki vid vlasti ili moći, prvo šta on u tom trenutku pomisli, prva slika koja mu se spontano javi na mentalnom ekranu, to je njegov cilj, talisman, scena kojoj teži i u kojoj nalazi zadovoljstvo i ispunjenje. To je forma kroz koju pojedinac iskušava onaj volšebni, mistični osećaj moći. To je vizija moćnog sebe. Veliko Ja! Mojih pet minuta! Prva mentalno projektovana scena u trenutku kada se otvara neka perspektiva položaja moći osnovni je motiv, ideja vodilja koja nesvesno uslovljava i usmerava misli, delovanje i ponašanje našeg junaka. Ta mentalna slika teži da misli, ponašanje i delovanje izabranika moći i vlasti usmeri u pravcu njenog ostvarenja i stalnog ponavljanja dok se ne pojavi neka još privlačnija, još moćnija slika koja nudi jače stimulanse i koja preuzima primat u razmišljanju, maštanju, ponašanju i delovanju datog pojedinca. Ovde bi trebalo naglasiti da su sva inteligencija i razum pojedinca u funkciji date mentalne projekcije koja se nalazi na vrhu liste prioriteta.

Motivi ljudskog delovanja, koje čini sveukupnu društvenu, a samim tim i političku praksu, su uglavnom iracionalni. Radi ostvarenja svojih ambicija ili nauma bilo koje vrste, ljudi u politici, a i celokupnoj društvenoj praksi, deluju racionalno, smišljeno, proračunato, međutim njihova dela govore o suštinskoj neracionalnosti ljudskog ponašanja. Pojedinačnom analizom lako bi se moglo doći do iracionalnih motivacionih korena nekog mišljenja, ponašanja i delovanja. Otud su svi napori političke demagogije usmereni da iracionalnim delovanjima i ponašanjima daju privid razumnosti, legitimiteta, s obzirom da legitimitet počiva na logičnosti, tj na nizu iskaza koji neki oblik društvenog ponašanja (ili društvene pojave) tumače u okvirima logičke, smislene strukture. Razum prihvata kao razumno samo ono što je logično, dakle logično uklopljene argumente. Samo ono što je logično može biti opravdano kao svrsishodno, realno, pozitivno, dobro, od Boga dato, narodnom voljom izabrano ili odobreno, itd.

Naše lične male politike, ili politike lokalnih, regionalnih, nacionalnih i međunarodnih razmera, budući da su u službi neke namere, imaju svrhu, kreću se ka određenom cilju sledeći imperativ određenog interesa, tj racionalizovanog iracionalnog motiva. Taj motiv je višestruk, ali za potrebe ove rasprave istakao bih kako je taj motiv usmeren ka moći. Dakle, interes izvire iz racionalizacije osnovnih zakona moći, a to su: a) moć teži samoodržanju; b) moć teži uvećanju; c) moć teži legitimaciji (i legalizaciji), odnosno teži potvrđivanju; d) moć teži korupciji pojmova (iskrivljenju značenja jezika) – što načelno olakšava proces njenog legitimisanja putem zamagljivanja prave prirode društvenih odnosa koje ona odražava ili čija preimućstva uživa, a što doprinosi njenom održanju i uvećanju.

U našem vulgarnom dobu bezmalo svi koji teže uvećanju svoje moći u društvu, položaja u čoporu, uvećanju uticaja, bogatstva, vlasti, slave, privilegija i slično, jesu primitivci. To jeste primitivizam.[1] Taj primitivizam, neraskidivo povezan sa onim paušalnim „faktorom X“ iracionalnosti, jeste suštinski faktor koji politiku te celokupnu aktuelnu društvenu praksu čini destruktivnom, iracionalnom, primitivnom. U postmodernoj (pseudo)civilizacijskoj formi taj primitivizam uzima oblik neoprimitivizma. Taj novi primitivizam je suštinska kulturološka i antropološka tekovina novovekovnog civilizacijskog razvoja. Iz razloga da polaze sa neoprimitivističkog stajališta, pseudocivilizacijska plutokratija / oligarhija, počev od najvišeg ka najnižem nivou, emituje maloumne i primitivne političke i društvene vizije. To iz razloga što se oni sami nalaze u središtu tih vizija kao glavni likovi fantazmagorične predstave o moći i uspehu. Njihove vizije usko su skopčane sa njihovim položajem. Zato su kratkog dometa, egocentrično orijentisane i nevidničke. U njihovim vizijama i stremljenjima jedino je bitan taj suštinski trenutak njihove moći i zauzimanje javno vidljive poze obožavanja aktuelne moći u svim njenim ispoljavanjima. Sve je podređeno tome. Te vizije je nemoguće sprovesti izostavljajući njih same – vizionare, a što njihovo vizionarstvo čini nefunkcionalnim te u potpunom neskladu sa imperativima ljudske vrste i svakog ljudskog bića posebno. Ukoliko nekim slučajem, te socijalne, ekonomske i političke ideje prevazilaze svoje primitivne tvorce, dalja realizacija tih ideja i intencija prelazi na njihovu mladunčad, odabrane ili rođene naslednike, istaknute sledbenike. 

U sistemu stvarne vladavine Razuma (za koju se ovde zalažem), izvođenje radova društvenog inženjeringa, socijalni arhitekta prepušta onima koji su za to sposobni i u čijim vizijama oni sami ne zauzimaju, ne samo počasno, nego bilo kakvo mesto. Vladar je neko ko u svemu tome nije bitan, odnosno ko zauzima takav stav po kome je on krajnje nebitan kao ličnost. Vladar je kreator, te se kao takav nalazi van svoje kreacije. Njega ne zanima nikakva individualnost, već samo celokupnost. Njega ne zanima čak ni sopstvena sudbina. To je osnovno obeležje ljudskog materijala koji će u skladu sa ovom revolucionarnom doktrinom preuzeti dizgine moći.

---

[1] O tom primitivizmu Bela Hamvaš piše u „Velikoj riznici predaka“, u poglavlju „Meksiko“ na str. 366: „U odnosu na Tolteke, na drevne Kineze, na Ehnatonove Egipćane, na Orfejeve Grke mi smo svi varvari. Jer šta to znači varvarin? Nasuprot egzistenciji muza visokog ranga, čovek i narod lišen muza, jezik i mišljenje bez muza, moral, odevanje bez muza – taj narod, zajednicu, društvo i čoveka, gde nedostaje tanana draž koju zahteva Konfučije, gde se ne ume igrati, gde su ljudi na životinjski način gramzivi i zavidni, ne znaju da vladaju sobom, jer ne poznaju divotu lepog života, neučtivi su i neuljudni, neuglađeni, zlobni, neotesani i besramni. Grci su varvarinom nazivali onoga koga Muze nisu dotakle.”

Akefale

STHLE TOU QEOU TOU ZWGREIS THN EPISTOLHN

SE KALW, TON AKEFALON

TON KTISANTA GHN KAI  OURANON

TON KTISANTA NUKTA KAO HMERAN

SE TON KTISANTA FWS KAI SKOTOS

SU EI OSORONNWFRIS, ON OUDEIS SIDE PWPOTE

SU EI IABAS

SU EI IAPWS

SU DEIKREINAS TO DIKAION KAI TO ADIKON

SU EPOIHSAS QHLU KAI ARREN

SU EDEIXAS SPORAN KAI KARPOUS

SU EPOIHSAS TOUS ANQRWPOUS ALLHLOFILEIN KAI ALLHLOMISEIN

EGW EIMI MOUSHS O PROFHTHS SOU, W PAREDWKAS TA MUSTHRIA SOU TA SUNTELOUMENA ISTRAHL

SU EDEIXAS UGRON KAI XHRON KAI PASAN TROFHN

EPAKOUSON MOU, EGW EIMI AGGELOS TOU FAPRW OSORONNWFRIS

TOZTO ESTIN SOU TO ONOMA TO ALHQINON

TO PARADIDOMENON TOIS PROFHTAIS ISTRAHL

EPAKOUSON MOU

AR... QIAW, REIBET, AQELEBERSHQ, A... BLAQA, ABEU, EBEN, FI, CITASOH, IB... QIAW

EISAKOUSON MOU KAI APOSTREYON TO DAIMONION TOUTO

EPIKALOUMAI SE TON EN TW KENW PNEUMATI DEINON KAI AORATON QEON

AROGOGOROBRAW, SOCOU, MODORIW, FALARCAW, OOO, APE, AKEFALE

APALLAXON TON DEINA APO TON SUNECONTOS AUTON DAIMONOS

ROUBRIAW, MARIWDAM, BALBNABAWQ, ASSALWNAI, AFNIAW, I, QWLHQ, ABRASAS, AHOWU, ISCURE, AKEFALE

APALLAXON TON DEINA APO TON SUNECONTOS AUTON DAIMONOS

MA, BARRAIW, IWHL, KOQA, AQORHBALW, ABRAWQ

APALLAXON TON DEINA

 AWQ, ABAWQ, BASUM, ISAK, SABAWQ, IAW

OUTOS ESTIN O KURIOS TWN QEWN

OUTOS ESTIN O KURIOS THS OIKOUMENHS

OUTOS ESTIN ON OI ANEMOI FOBOUNTAI

OUTOS ESTIN O POIHSAS FWNHN PROSTAGMATI EAUTOU

PANTWN KURIE, BASILEU, DUNASTA, BOHQE

SWSON YUCHN

IEOU, PUR, IOU, PUR, IAWT, IAHW, IOOU, ABRASAX, SABRIAM, OO, UU, EU, OO, UU, ADWNAIE, HDE, EDU, AGGELOS TOU QEOU, ANLALA, LAI, GAIA, APA, DIACANNA, CORUN

EGW EIMI O AKEFALOS DAIMWN EN TOIS POSIN ECON THN ORASIN ISCUROS, TO PUR TO AQANATON

EGW EIMI H ALHQEIA O MEISWN ADIKHMATA GEINESQAI EN TW KOSMW

EGW EIMI O ASTRAPTWN KAI BRONTWN

EGW EIMI OU ESTIN O IDRWS OMBROS EPIPEIPTWN EPI THN GHN INA OCEUH

EGW EIMI OU TO STOMA KAIETAI DI OLOU

EGW EIMI O GENNWN KAI APOGENNWN

EGW EIMI H CARIS TOU AIWNOS

ONOMA MOI KARDIA PERIEZWSMENH OFIN

EXELQE KAI AKOLOUQHSON

TELETH THS PROKEIMENHS

GRAYAS TA ONOMATA EIS KAINON CARTARION KAI DIATEINAS APO KROTAFON EIS KROTAFON SEAUTOU

ENTUGCANE PROS BOREAN TOIS S ONOMASI, LEGWN

UPOTAXON MOI PANTA TA DAIMONIA

INA MOI H UPHKOOS PAS DAIMWN OURANIOS KAI AIQERIOS KAI EPIGEIOS KAI UPOGEIOS KAI CERSAIOS KAI ENUDROS KAI PASA EPIPOMPH KAI MASTIX QEOU KAI ESTAI SOI TA DAIMONIA PANTA UPHKOA

ESTIN DE TO AGAQON ZWDION

Hans Thoma

Pseudocivilizacijski humanizam

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Humanizam je stav ili filozofija fokusirana na ljudske vrednosti i interese. Utemeljen na načelima vladavine razuma, humanizam odbija supernaturalizam, te kao takav predstavlja sekularno antropocentrični pogled na svet. Humanizam odbija mogućnost natprirodnih uticaja na prirodu i društvo, a samim tim i na čoveka. U prirodi nema ničeg natprirodnog (nečeg što ne bi bilo priroda ili deo nje), dok u društvu, shodno tome, nema ničeg nadljudskog. To znači da bi prilikom tumačenja sveta i istorije, društva i kulture, sa stajališta vladavine razuma, trebalo isključiti bogove i duhove, sve što pripada magiji, religiji i metafizici. Za sve je jedino razum merodavan, odnosno nauka utemeljena na logici i merljivom iskustvu. Kao takav, humanizam sekularizuje mesijanski altruizam, preobražavajući ga u filantropiju. Na taj način, mesijanski, religijski humanizam postaje sekularni humanizam, znan samo kao humanizam. Taj humanizam jeste jedna od temeljnih ideoloških doktrina pseudocivilizacije. 

Sekularni humanizam svoj uzor vidi u samom sebi, a ne u nekoj metafizičkoj ideji. Otud je taj humanizam nezavistan, što znači podložan hirovima i mentalitetu vremena, odnosno idejnim i interesnim trendovima. On izvire iz samog sebe i teži da druge humanizme preradi i integriše. Religijski humanizam ima svoju metafizičku osnovu iz koje se proizvodi. Sekularni humanizam proističe iz ideala, te je isključivo političke prirode, s obzirom da nema svoj metafizički uzor. Sve što je sekularno spada u domen politike. Ako je cilj neke politike verski prozelitizam, ta politika je sekularna, bez obzira što njeni imperativi dolaze iz metafizičke sfere. U svojoj suštini politika je sekularna (ali ne uvek sekularistička), jer je orijentisana ka društvenoj moći i društvenim odnosima, ka tzv ovozemaljskom, a ne onostranom, inače ne bi ni bila politika.

Sekularni humanizam (i sekularni antropocentrizam) deo je šireg koncepta sekularnog univerzalizma, odnosno čisto političkog, dakle građanskog univerzalizma (građansko podrazumeva političko). Taj univerzalizam je utemeljen na osnovnim pretpostavkama sekularnog humanističkog antropocentrizma te na aksiološkim, logičkim, gnoseološkim i kulturnim pretpostavkama moderne civilizacije. Sekularni humanizam jeste jedna milenaristička sekularna vera, vid političke religije zasnovan na utopističkim idealima pseudocivilizacijske epohe. U tom smislu Karl Poper u knjizi „Otvoreno društvo injegovi neprijatelji“ podseća na „pozitivističke sveštenike religije čovečanstva” koje je predviđao i propagirao otac sociologije Ogist Kont. Poperovsko „otvoreno” društvo je sekularna milenaristička projekcija zemaljskog, humanog raja, stvorenog na „korak-po-korak” metodu, transgeneracijskim naporom društvenih inženjera, Kontovih socioloških sveštenika. U krajnjoj liniji reč je o putu u komunizam kroz razvoj putem prelaznih faza kapitalizma i socijalizma.

To otvoreno, humano, građansko i političko (demokratsko) društvo budućnosti (koje gradimo već ovog trenutka), projekat, po toj veri, moguće je izgraditi ako se postupa racionalno te ako imamo za cilj konačnu vladavinu razuma, a što bi rezultiralo konačnim krahom iracionalnog tribalizma čijeg je velikog gurua Poper video u Platonu. Nije li tu reč o kraju istorije? Ne znači li to da Poper na neki način poziva na svojevrsni krstaški rat protiv neprijatelja otvorenog društva? Simptomatično zvuči i sam termin: „neprijatelji”, a zna se šta se čini sa neprijateljem. Zašto ne „oponenti”, „neistomišljenici”, ili „konkurenti” otvorenog društva, nego baš neprijatelji, i to neprijatelji sa kojima je dijalog i kompromis nemoguć, već samo rat? Oponenti, konkurenti, protivnici, neistomišljenici, jesu izrazi koji označavaju dozvoljene nivoe društvenog antagonizma u otvorenom društvu poperovske pseudocivilizacijske utopije. Unutar tog društva nema neprijatelja. Neprijateljstvo se tu svodi na utakmicu i konkurenciju, a sve u skladu i pod nadzorom društvenih pravila igre. Neprijatelj se nalazi spolja (čak i kada je fizički unutar tog društva), što znači da je izopšten, ekskomuniciran te stavljen van zakona. Taj neprijatelj je iracionalan, primitivan, retrogradan, anahron, autoritaran, totalitarnih intencija, plemenski, sujeveran, podmukao, manipulativan, gotovo da nije čovek. Otud je nečovečno postupanje prema njemu posve opravdano. On postaje gonjena zver. On je neprijatelj otvorenog društva te bi trebalo biti izopšten, sankcionisan, kažnjen, prevaspitan, lustriran i onemogućen u svom delovanju. Njemu se odriče politička priroda, jer bi kao takav predstavljao nešto čega u otvorenog društvu nema, a to je politički zatvorenik, pa ga zato radije proglašavamo bolesnikom ili teroristom. Zato je njegova opcija depolitizovana, njeni ciljevi, njen jezik i metodi su inkriminisani i delegitimisani. Nema pravo glasa jer je „antisistemska” opcija. Dakle, sistem je svetinja te je zabranjeno biti protiv sistema. Zabrana je nasilje, a to nasilje u ovom slučaju biva opravdano višim ciljem oličenim u ideološkim fantazmima nejasne strukture. To je fantastično jednoumlje, tj politička unifikacija.

Humanistički ideološki koncept, zasnovan je, između ostalog i na religijskoj ideji o urođenoj ili prirodnoj ljudskoj dobroti. Čovek je dobar zato što je razumno biće. Razum, sam po sebi, ne može biti destruktivan ili zao. Jedino pomračeni razum, odnosno razum pod uticajem strasti odnosno ludila, ili nerazvijeni, nekritički razum uhvaćen u kandže neke ideološke demagogije, može postati destruktivan. Navodno, razum sam po sebi, ne može biti krivac, jer je po prirodi nevin. Razum je kriv tek onda kada se nađe u funkciji neke ideologije, ludila ili strasti. Za takvo stanje razuma krivicu snosi širi društveni okvir, tačnije, po humanističkom shvatanju, tradicionalno utemeljene, dakle iracionalne institucije, norme i društvene vrednosti. Otud je lek ljudskom razumu promena loše društvene atmosfere oličene u navedenim faktorima. Dakle, ljudski razum se ne dovodi u sumnju, jer on funkcioniše matematički, logički, u skladu sa prirodom. Uvek su sumnjive društvene vrednosti i institucije, jer one nisu uvek racionalno utemeljene. Navodno, tek sa otvorenim društvom može se govoriti o racionalno utemeljenim institucijama i vrednostima. Njih bi trebalo menjati te tako stvoriti društvenu atmosferu koja će onemogućavati iracionalnu kontrolu razuma i stimulisati njegov razvoj, kritičnost i nezavisnost. Tako tvrde racionalistički, sekularistički, humanistički ideolozi otvorenog, građanskog društva. Zaključak je da čovek, odnosno ljudski razum, iako načelno dobar, u određenim uslovima, postaje destruktivan, iracionalan, zao.

Čovek je kvarljiva, tj. povodljiva roba. No, sve što je kvarljivo da se popraviti. I to je jedno od temeljnih humanističkih uverenja. Čovek se može popraviti i usavršavati. Slažem se, ali se ne slažem da je to moguće nekakvom društvenom reformom, reformom institucija, obrazovanja i vaspitanja. Nema masovnog popravljanja. Ima samo masovnog kvarenja. Popravka je uvek individualni čin koji proizvodi individualna odluka, individualna volja. Bez aktiviranja volje nema popravke, a aktiviranja volje nema u carstvu zabrana i inhibicija, a otvoreno društvo takođe ima svojih inhibicija pa i tabua. Upitno je shvatanje o dobrim ili lošim institucijama, dobrom ili lošem društvenom poretku, dobrim ili lošim vrednostima. Svi oni imaju svoje nedostatke, dok je pojedinac, u manjoj ili većoj meri prepušten samome sebi. Obično pojedinac ne učini ništa u pravcu samousavršavanja, ili učini malo. Retko kad učini dovoljno. Da je tako, čovečanstvo bi napredovalo, ne bi nazadovalo.

Iza zahteva za promenom društvenog poretka (i svega šta ide uz to), ne stoji bezuslovan altruizam, već uvek i samo neki interes čije se poreklo gubi u opskurnostima koje su sve samo ne racionalne. Da nije tako, onda ne bismo imali posla sa nekim opskurnim interesom već sa ljudskom glupošću koja misli da se promenom društvenog ambijenta može promeniti, usavršiti i unaprediti čovek (može se samo unazaditi). A može biti da je na delu dvostruki uzrok: opskurni interes i glupost. Nasuprot tome, duboko sam uveren da sva zla izviru iz čoveka, iz razuma kao takvog, iz pojedinca samog, iz ljudske duše, dok je društveno i institucionalno zločinstvo odraz individualnih zločinačkih crta članova društva. Otud nije problem u društvenim odnosima i institucijama, već je problem u ljudima uzetim pojedinačno. Ljudski razum nije u stanju da bitiše autonomno niti da sudi objektivno, kako bi to želeli racionalisti i humanisti, ne uzimajući u obzir specifičnosti svakog pojedinačnog ljudskog bića, njegove ličnosti, potreba, strasti, strahova, želja, životnih situacija, anatomije, zdravlja, ukusa, afilijacije i animoziteta, uverenja, snova itd. Objektivan razum, idealni razum, svakako nije ljudski razum. Ako tu opciju dozvolimo onda se razumnost razuma odnosi na adepte i posvećenike koji su, da se kabalistički izrazim, svoj ruah uravnotežili i očistili od klipota.

U literarnom opusu Karlosa Kastanede ističe se gubitak ljudskog obličja (reč je o energetskoj konfiguraciji tzv ljudskog kalupa), odnosno zahteva se koreniti preobražaj čoveka kao preduslov slobode bića koje privremeno biva zadržano u propadljivoj i ograničenoj ljudskoj formi. Oslobodimo se forme! U entropičnoj i ograničenoj formi i sadržina će umreti. Raspršiće se na mnoštvo jedinica, osnovnih energetskih komponenti, koje će potom učestvovati (ili neće) u formiranju nekog novog oblika ili pak nove sadržine. Čovek (tj biće u čoveku, „ljudsko” biće), da bi bio slobodan, ontološki slobodan, neuslovljiv bilo čime osim vlastitom voljom, mora prestati biti čovekom. Oblik zvani čovek uslovljen je i podložan dekadencijskim procesima te je kao takav nepodoban za postizanje i življenje slobode, pa se zato mora prevazići kao privremeno, krhko stanje. Ljudsko obličje nipošto ne sme biti cilj, ideal, vrednost, niti ono, niti stanja svesti koja proizilaze iz prikovanosti pažnje bića za sopstveni oblik. Svetost ljudskog obličja ima svoje uzore u religijskoj činjenici božanskog stvaranja čoveka. Naime, Bog je po sopstvenom obličju stvorio ljudsko biće pa je otud ljudsko obličje samo po sebi sveto. Zaboravlja se da je to obličje, odnosno telo, zapravo vozilo duše, onog suštinskog u čoveku što zaista dolazi iz božanskog dok se oblik neminovno raspada.[1] Upravo je taj modus samosvesti okosnica istorijskog, a naročito modernog, sekularnog pogleda na svet, odnosno pseudocivilizacijskog ideološkog humanizma. 

U suštini, svaki humanizam jeste pogrešan, izopačen, dekadencijski, perverzan interpretativni, dogmatsko-ideološki koncept. Izreka: budi ono što jesi – ukazuje na to da čovek nije ono što drži da jeste, tj da čovek nije čovek, pošto sloboda ne leži u ljudskosti. Pomenuta izreka jeste formulacija koja ukazuje na imperativ samospoznavanja bez čega nema valjanog i smislenog ljudskog delovanja i života uopšte.

Pseudocivilizacijski humanizam je u svojim krajnjim posledicama nekrofilija, ideološki fetišizam nečeg što se raspada, truli i neminovno umire. Ukoliko bih upotrebio još plastičnije određenje, rekao bih da je taj humanizam suptilna, filozofska varijanta seksualne perverzije koju znamo kao koprofilija – seksualni fokus ka izmetu, jer u biti gomilu izmeta – čoveka lišenog metafizičke osnove – postavlja kao ideal, kao merilo svega. Čujmo samo pravnu mistagogiju u formulacijama: „zločin protiv čovečnosti” ili „protiv humanosti.” Čovečnost? Humanost? Jesu li to pravni subjekti, neke konkretne žrtve sa imenom i prezimenom, ili je zločin protiv neke konkretne osobe ujedno i zločin protiv humanosti? To je mistifikacija. Šta je „čovečnost” ako ne jedan morfogenetski, psihološki i energetski kalup? Sudbina svega što kroz taj kalup prođe jeste da bude preobraženo. Čemu onda čovečnost? Otkud onda „zločin” protiv nečeg što će ionako, samo po sebi, zločinom prirode, već biti ubijeno, izmasakrirano, nakon duže ili kraće torture, uz drastično i flagrantno kršenje ljudskih prava? Čemu onda ta ideološka mumifikacija nečeg za šta se unapred zna da će propasti? Niti je pojedinac, niti je čovečanstvo večno. Čemu takva nekrofilska idolatrija ljudskosti?  Humanizam čoveka tretira kao svetinju. Pre bih rekao da je čovek sredstvo koje sam Život koristi u skladu sa svojim imanentim ciljevima i namerama. Humanizam, za razliku od Života, sredstvo postavlja kao cilj te mu dodeljuje ulogu subjekta. Mentalni i fizički sklop ljudskog bića nije subjekt, nije merilo ničeg, nije cilj, nije „beli nosorog“. To je ljuštura, lutka, larva, oruđe, sredstvo, objekat. Ulogu subjekta, onog što tim oruđem rukuje, što raspolaže sredstvom ljudskosti – igra sam Život privremeno projektovan u ljudskom obličju. Mi, stoga, nismo ljudi, već Život! Sa druge strane, šta nama radi seksualnost i njeno proklamovano oslobođenje? Vezuje nas za oblik! Nekanalisana seksualna energija uludo otiče gonjena libidonoznim maštarijama. Tako humanizam dobija svoje utemeljenje u seksualnoj sferi. Sav biva izgrađen od seksualne energije, određen seksualnim instinktom. Zato je moguće njegovo monstruozno izrođavanje, jer seksualnost i te kako može biti izvitoperena, a što je svima nama manje-više dobro znano.

Formulacija „zločin protiv čovečnosti” ukazuje nečiji stav da je čovečnost u svojstvu čitavog čovečanstva predmet njegove brige, pa ako neko dirne u bilo koji deo čovečanstva, indirektno je dirnuo u njega – tog humanističkog i filantropskog tajanstvenog anđela-čuvara Čoveka. Neko sebi dodeljuje ulogu zaštitnika, branioca, čuvara, pa i policajca čovečanstva, te žreca tzv čovečnosti. Reč je, naravno, o jednoj kamufliranoj univerzalističkoj težnji za potpunom hegemonijom. Neko istovremeno teži da bude policajac, islednik, tužitelj, ispovednik, sudija, porotnik, advokat, tamničar, dželat, pastor, poreznik, inkvizitor itd. Kada je već sve to, pitam se, zbog čega onda taj isti ne bi bio i reketaš, uterivač dugova, diler droge, svodnik, robovlasnik ili pak božanstvo?

Ako uzmemo u obzir prethodno, mogli bismo upasti u zamku te poverujemo kako je pravna doktrina pseudocivilizacijskog humanizma orijentisana isključivo ka zaštiti i glorifikaciji tela te da se odnosi samo na telo. Ta doktrina ima i svoju apstraktniju varijantu koja se bavi zaštitom i glorifikacijom ljudske ličnosti, odnosno psihe. Setimo se samo isplaćenih milionskih suma na ime odštete zbog nečijih pretrpljenih „duševnih bolova.” To je pretpostavka današnje mode uvređenosti. Duh pseudocivilizacije će zaštititi pojedince od psihološke manipulacije drugih, manipulacije čiji je cilj uticanje na proces odlučivanja povodom neke konkretne stvari, manipulacije koja utiče na volju, čiji je cilj zastrašivanje, prevara, navođenje na nešto nezakonito, dovođenje u zabludu i sl. Praktično, pod udarom pravnih sankcija mogu se naći oni koji prete, vređaju, varaju, podstiču, manipulišu, napadaju itd. Tu se štiti pojedinac ili pak široke narodne mase od obmana čije su razmere tek tolike da izazovu neku konkretnu, vidljivu, merljivu štetu. Međutim, sistem ne štiti nijednog pojedinca ili kolektiv od istorijskih, sudbinskih manipulacija na kojima je sam sistem kao takav utemeljen i legitimisan. Sistem se može menjati, ali su čak i te promene deo manipulacije i mimikrije samog sistema, odnosno njegove esencije, koja je uvek u službi određene moći. Otud „zločin protiv čovečnosti“ kao sintagma u sebi ne sadrži komponentu koja će obuhvatiti i zločin protiv svesti, protiv bića koje bitiše u ljudskom obličju, protiv slobode Života. Sa stanovišta humanizma to biće, taj Život i ta sloboda ne postoje te se stoga i ne moraju štititi. Uostalom, kako bi i bile zaštićene? Da bi se to ispoštovalo bilo bi neophodno izmeniti načine našeg individualnog i kolektivnog bitisanja. Međutim, kada bi zločin protiv Života mogao biti nekako prepoznat i priznat bar u nekoliko bitnih vidova, i tako usko viđen taj zločin bi dosegao do zvezda. Ko bi onda bio krivac zbog suptilnog, perfidnog, dugoročno tempiranog genocida protiv svetlosti i svesti – pomoću prefinjenih sredstava za masovno, transgeneracijsko i korenito obogaljenje, invalidaciju, amneziju i anesteziju sveg života na Zemlji? 

Fizičko uništenje je nižeg reda spram pomenutog obogaljenja i zaborava, odnosno anestezije života koji bitiše u psihološkom i morfogenetskom okviru ljudskog obličja, a što ne podleže pravnim sankcijama. To je metodima pseudocivilizacijske nauke nemoguće sankcionisati, ispitati, istražiti, povezati, sprečiti. Time bi pseudocivilizacija, a i njena nauka, poništile same sebe. Pravo je vulgarno. Zločinac protiv čovečnosti je u većini slučajeva samo dotukao ono što je na neki način već bilo mrtvo, jedva živo. Oskrnavio je leš, što je zapravo njegova jedina i neoprostiva krivica koju pravo registruje i kažnjava. Zlikovac se drznuo da skrnavi sveto ljudsko obličje. Drznuo se da skrnavi telo ili vređa svetu ljušturu tzv ličnosti! Zato je on zločinac, a nije zločinac neko ili nešto što se svim silama upinje da od ljudi stvori bezvoljne individue mlitavog duha, te da zamagli njihove saznajne i spoznajne, a samim tim i delatne moći, da zatomi njihovu volju kada ova želi da se ispolji na nedozvoljeni način.

---

[1] U ezoterijskom smislu duša izlučuje telo. Ono je odraz stanja duše, a ta stanja su promenljiva.

Humanizam, individualizam i kolektivizam

neprijatelj

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

„Mi nemamo ništa sa odbačenima i nesposobnima: neka umru u svojoj bedi. Jer oni ne osećaju. Sažaljenje je mana kraljeva: zgazite jadne i slabe: ovo je zakon snažnih: ovo je naš zakon i radost sveta.“

Alister Kroli, Knjiga zakona

 

Humanizam: ideologija ljudskosti, etička doktrina, antropocentrična religija... U knjizi „Mračno doba“, Rene Genon za humanizam kaže da je reč o programu svođenja svega na samo i jedino ljudske proporcije, program prenebregavanja svakog načela superiornog poretka i – simbolično – odvajanje od neba pod izgovorom osvajanja zemlje. Genon kaže da je humanizam prvi oblik onoga što će biti savremeni laicizam. Želeći da sve svede na meru čoveka, shvaćenog kao cilj za sebe, (tj sažetog, nemetafizičkog čoveka), dospelo se, opadanjem, stepenik po stepenik, do najnižeg nivoa i do traženja zadovoljenja samo potreba svojstvenih materijalnoj strani ljudske prirode. Genon odbacuje tu aktivnost kao iluzorno traganje jer ono stvara više veštačkih potreba koje ne može zadovoljiti ili se usredsređuje na jednu, onu najjaču, a o čemu je Markiz de Sad potrošio mnogo mastila.

gerijarhija: Soros, Rotšild, Rokfeler

Julius Evola, u „Pobuni protiv modernog sveta“, kaže da se u najopštijem smislu humanizmom mogu nazvati pečat i geslo čitave nove civilizacije oslobođene „mračnog srednjeg veka“. Ta će civilizacija znati samo za čoveka, u čoveku će započeti i okončati svaka stvar, na njemu će počivati nebesa i pakao, glorifikacije i prokletstva koja će već biti poznata. Evola kaže da će čovekovo iskustvo omeđiti ovaj svet – drugačiji od pravog sveta – sa svojim grozničavim stvorenjima punim žudnje, svojim umetničkim taštinama i svojim „genijima“, sa šumom svojih mašina i fabrika i sa svojim narodnim vođama. Takođe u istoj knjizi, Evola kaže kako je prvi oblik pojavljivanja humanizma –  individualizam. To je individualizam viđen kao uspostavljanje iluzornog središta izvan središta, kao ogrešujuća uobraženost Ja koje je prosto ono smrtno u telu. To je konstrukcija nastala na čisto prirodnim sposobnostima koje sada stvaraju i podržavaju – kroz umetnosti i profane nauke – različite privide što izvan tog lažnog i praznog središta nemaju nikakvu postojanost.

Nasuprot tome, u knjizi „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“, Karl Poper kritikuje zagovornike, po njemu, zatvorenog društva, zato što oni iz ideoloških i iz razloga njihovog intelektualnog nepoštenja (ili neznanja), unose zbrku u odnos između individualizma, egoizma, kolektivizma i altruizma. Platon i njegovi intelektualni sledbenici, protiv kojih Poper ustaje, povezuju individualizam sa egoizmom, dok su kolektivizam i altruizam pozitivno podudarni. Takvim, po Poperu krivotvorenjem (ili zabludom), Platon kao ljuti neprijatelj otvorenog društva, svojim budućim istomišljenicima ostavlja argument protiv onih koji teže društvenoj i kulturnoj dinamici, otvorenosti, građanskim slobodama i demokratiji. Liberalizam i demokratija (sa korpusom ljudskih prava), kao stubovi moderne varijante otvorenog društva, utemeljeni su na individualizmu, odnosno na načelu slobode i preduzimljivosti pojedinca koji nije rob ili kmet, već ravnopravan slobodan građanin. U otvorenom društvu pojedinac / građanin je osnovna politička jedinica te je otud nužno skopčan sa demokratskim političkim odnosima.

Altruista

Po Karlu Poperu zatvoreno je ono društvo koje je, kako on kaže potčinjeno magijskim silama, zacementirano tribalno ili staleško društvo, konzervativno, statično, i koje neprijateljski gleda na svaku kulturnu i društvenu inovaciju. Na drugoj strani, otvoreno društvo, po Poperu oslobađa kritičke moći čoveka. To je racionalno uređeno, dinamično i demokratsko društvo, otvoreno za kulturnu razmenu, gde je inovacija poželjna i podsticana, gde se ceni pojedinac. To je društvo sa idealom vladavine razuma te idealom slobode i jednakosti svih njegovih članova. Ono što je kod Popera otvoreno društvo, kod Evole je zapravo izopačeni materijalistički kolektivizam. Evola u „Pobuni protiv modernog sveta“ kaže, ako se vrhunac tradicionalnih civilizacija zasniva na principu univerzalnosti, tada je moderna civilizacija suštinski u znaku kolektivnog. Kolektivno stoji spram univerzalnog kao što materija stoji spram oblika.

Neprijatelji Poperovog otvorenog društva upravo gađaju individualizam povezujući ga sa egoizmom, u nameri da delegitimišu moderni demokratski društveni poredak i njegovu proklamovanu egalitarističku osnovu. Po njima, vrednosti otvorenog društva izopačuje egoizam individue / građanina sa punim političkim pravima, te bi zato trebalo odbaciti taj socijalno-kulturni koncept. Na drugoj strani, Poper dovodi u vezu kolektivizam sa egoizmom, govoreći o kolektivnom, tribalističkom egoizmu (ili egoizmu grupe), koji se ispoljava u etnocentričnom, nacionalističkom, plemenskom, klanovskom ili verskom fanatizmu. Po Poperu pojedinac može biti egoista, ali isto tako može biti i altruista, dok su neprijatelji otvorenog društva altruizam vezivali za kolektivizam. Izgleda da je Poperov argument jači jer individualni egoizam kanališe zajednica, društvo, država, svojim normama, zakonima i običajima, dok egoizam grupe vrši suprotan uticaj te često vodi u sukobe. Egoizam grupe je shodno tome u vezi sa isključivim, selektivnim, segregacijskim i diskriminatornim altruizmom koji vodi računa samo o članovima date grupe, datog plemena, etnije, nacije ili verske skupine. Nasuprot tome, altruizam poperovskog individualizma je opšteljudski, univerzalan, načelno hrišćanski, egalitarno orijentisan te je više u skladu sa načelima humanizma.

Razlog zbog kojeg sam uporedio dva izložena gledišta jeste da nekako ukažem kako egoizam i altruizam nisu suprotstavljene i međusobno isključivi. Pritom ni kolektivizam i individualizam nisu baš tako ljuti neprijatelji. Čovek čije je delovanje altruistično, u većoj ili manjoj meri, približava se otelotvorenju ideje potpunog čovekoljublja, a to je hrišćanski Spasitelj. Ta ideja pretpostavlja večni život za sve ljude u načelu. Spasonosno, blagotvorno i dobrotvorno delanje Spasitelja nije usmereno samo na one koji ga prihvataju i koji veruju u njega, već se odnosi na sve ljude, dakle i na ljude drugih nacija, rasa i kultura od one u kojoj se on pojavio. Isus nije bio samo Spasitelj jevrejskog naroda, nego čitavog čovečanstva. Otud je taj Spasitelj univerzalan, tj univerzalistički nastrojen. On teži da prigrli čitavo čovečanstvo, kako svoje savremenike, tako i za prethodna i potonja pokoljenja. Da bi se delovalo altruistički, dakle u pravcu potpune humanosti, oličenoj u ideji Spasitelja, neophodno je biti u skladu sa sledećim stavkama: iskreno saosećati sa patnjama drugih ljudi; vrednovati ideju Čoveka;  verovati u ispravnost sopstvenih dela.

humanista

Altruista bi trebalo da veruje kako je on sam usklađen sa načelima neke univerzalne istorijske, prirodne ili božanske Pravde o kojoj se ne diskutuje već se u nju veruje s obzirom da se ona duboko oseća i poznaje. Možda je grubo reći da altruista veruje kako se nalazi u potpunom skladu sa idealom Pravde, ali on smatra da je njegovo delovanje – dobročinstvo – načelno u skladu sa tim. On veruje da čini dobro. Zadovoljan je kada čini dobro. Dobročinstvo je njegovo pročišćenje. U praktičnom smislu, altruista veruje da su njegovi ideali univerzalni, jednako dobri za sve, te ako bi ljudi prihvatili te ideale – u koje on sam veruje i koje vrednuje – prokrčili bi sebi (a i drugima) put ka sreći. Nestalo bi patnje, pa stoga ni sam altruista ne bi morao više da pati. Ne bi više bilo razloga ni za njegovu patnju, budući da on pati zato što drugi pate. On pati zbog patnje. Pomaganjem drugima, dobročinstvom, on pomaže sebi, ublažavajući svoju patnju. Niži nivo altruizma jeste dobročinjenje zarad iskupljenja, zarad večnog života samog dobročinitelja, što u suštini jeste dekadentno iako je sasvim razumljivo. Dekadentno je zato što predstavlja svojevrsno bagatelisanje jer podvig i herojstvo kojim stradalnik sebi krči put u večni život menja za neku vrstu društveno korisnog rada.

Potpunog altruistu je moguće porediti sa narkomanom. Narkoman zna da je narkoman i srećan je kada se „uradi”, kada dođe do doze koja će neko izvesno vreme olakšati njegove patnje. Međutim, on isto tako zna da dve-tri doze ne rešavaju njegov problem. Svestan je da će ih potrošiti. I šta će onda? Zlo kao patnja, kao apstinencija, sa dva-tri fiksa ne može biti prevaziđena, već samo odložena. Tako i altruista zna da ako je pomogao stotinama nesrećnika, nije time rešio problem opšte svetske patnje. On zna da je njegovo dobročinstvo tek kap u moru. Slično je i sa uskogrudim altruizmom vezanim za etničke, verske ili plemenske okvire. Rodoljub ne može sprečiti aktuelna ili buduća stradanja svog naroda, kao što nije mogao ni ona prošla. Kada su njegova delovanja tek kap u moru, nameće se pitanje zbog čega altruista radi takav zaludan posao? Pa zbog samog sebe, naravno. I opet, pomaganjem drugima on pomaže sebi. Njegovo dobročinstvo egocentrično je usmereno. On čak može žrtvovati i vlastiti život ne bi li spasao druge čije stradanje ne bi mogao podneti. Tada bi izgubio veru u Pravdu, u Dobro, u Boga, u ideju Čoveka i ljudskog oslobođenja. Naposletku, izgubio bi veru u samog sebe. Njegov svet bi se urušio i on više ne bi mogao da živi. On će se radije žrtvovati. To jeste plemenito te predstavlja znamenje velike lične i moralne snage, ali i spektakularne slabosti. Naime, nije li takođe izazov te znamenje lične snage, preživeti i izboriti se, odnosno izgraditi sebi novi smisao života ukoliko nam se stari život raspadne u paramparčad?

Vratimo se individualizmu. U neku ruku možemo ga shvatiti kao neku vrstu doktrine koja svet tumači sa pozicije pojedinca iz kojeg izviru sve vrednosti, prava i obaveze. Takvo jedno polazište je u osnovi humanističko pošto je čovek referentna tačka u tumačenju ljudskog sveta i njegovih emanacija kao što su Društvo, Istorija, Država, Civilizacija, Kultura… Individualizam, kao humanistička doktrina, u svojim oblicima tumačenja, polazi od svojstava i potreba pojedinca, a ne neke određene grupe, bez obzira na to koliko je taj pojedinac organski uklopljen u neku grupu. Da bi takav individualizam uopšte bio moguć neophodno je da svaki pojedinac bude razvijena i snažna ličnost, kadra da ponese breme individualnosti, a što uglavnom nije slučaj. Zato doktrinarni individualizam uzima u razmatranje nekakvu idealnu osobu kakva je retka u stvarnosti i na osnovu toga gradi dalje pretpostavke. U praksi, to se svodi na prosečnog mediokriteta urbane civilizacije. To je temelj individualizma.

individualisti

Individualizam pretpostavlja samosvojnost i nezavisnost pojedinca. To se može tumačiti i kao emancipacija pojedinca (u moralnom i funkcionalnom smislu) od neke grupe ili autoriteta. Takođe, individualista je neko ko smatra da bi svako trebalo da bude kovač vlastite sreće, što podrazumeva da nikakvo mešanje u njegove poslove i odluke, u njegovu privatnost i način života, ne dolazi u obzir. To je praktičan i odgovoran stav jer teži nekoj vrsti poštenja u ljudskim odnosima. Naravno, život sve to opovrgava. Ono na čemu samosvojnost pojedinca počiva, jeste sposobnost samostalnog donošenja odluka i preuzimanje odgovornosti za to. Na neki način, individualizam kao emancipatorsko svojstvo ljudske jedinke, pretpostavlja i nepovredivost, odnosno neprikosnovenost privatnosti, privatnog prostora, privatne samosvojnosti i svojstvenosti, naposletku privatnog poseda. Naravno, u zavisnosti od mentaliteta, istorijskog i socijalnog trenutka, osnovne pretpostavke individualizma umeju da variraju. Tako recimo pripadnici neke zajednice za koju bismo rekli da je kolektivistička, pojedinačno uzev, mogu imati izražene individualističke karakterne crte, a da na kolektivnom planu čine prilično zatvorenu zajednicu, čak ksenofobičnu.

Individualizam, shvaćen van okvira humanističkog koncepta, nije u suprotnosti sa kolektivizmom. Individualizam u kolektivizmu može tražiti bezbednosni okvir za svoj razvoj, tako da eventualna ugroženost privatnosti može mobilisati individualistu u korist zajednice. Zajednica je garant individualnih sloboda i načina života. Naposletku, zajednica često ume da nadahne te da crtama individualnosti doda viši smisao, da produhovi eventualnu samoživost i sebičnost nečijeg egoizma. Naravno, ne baštine sve zajednice široku autonomiju za svoje članove. To opet zavisi od mentaliteta, istorijskog, kulturnog nasleđa i socijalnog trenutka. Takođe, individualista može biti sebičan i egoista, ali to je njegova lična stvar, jer može i da ne bude takav. Ukoliko njegov egoizam ne izaziva kriminalne i štetne posledice, ili ukoliko ne krši zakone, norme i običaje zajednice, on će svakako biti tolerisan pa i poštovan. Drugim rečima, ukoliko se individualista bez većih problema uklapa u društvo, činjenica da je on egoista sasvim je nevažna.

Sagledavši kako stoje stvari između individualizma, kolektivizma, egoizma i altruizma, ne mogu odoleti utisku koji me neumoljivo vuče ka blasfemičnom zaključku. Individualizam i kolektivizam su dobri, društveno poželjni i funkcionalni. Egoizam i altruizam su njihova izopačenja, patološki oblici. Kao takvi, egoizam i altruizam remete zdravlje i sklad međuljudskih odnosa. Te kategorije su suštinski antiracionalno orijentisane. Sa njima nema dijaloga. To su kategorije monologa, kategorije pseudoprogresa. To su slepci koji srljaju i ako nekad nešto dobro učine, to je tek kap u moru, te biva poništeno ili umanjeno u nekom širem istorijskom kontekstu. Zdrav kolektivizam u sebi sadrži dovoljno altruizma, kako za članove kolektiva, tako i za sve ljude. Ali, da bi zdrav kolektivizam uopšte bio moguć, neophodan je emancipatorski individualizam.