Linearna i nelinearna svest

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Jedna od zabluda koje uslovljavaju naše živote jeste iluzija Vremena, čija je posledica naš osećaj / opažaj kontinuiteta, tj kontinuiteta našeg pojedinačnog i grupnog trajanja. Ako prihvatimo tu široko rasprostranjenu i snažnu, rekao bih sudbonosnu perceptivnu i kulturnu varku, a uglavnom je prihvatamo, bićemo svakako onespokojeni (osim ukoliko nemamo neku delotvornu alternativu ili novu iluziju) ishodištem tog kontinuiteta – a to je prekid. Svesnost vodi u ne-svesnost, jastvo u ne-jastvo, a nešto što ima početak, neminovno ima i svoj kraj. Svesnost o ne-svesnosti izaziva asocijacije o ukidanju svesti i samog subjekta. Ishodište linearnog bitisanja koje ima svoje polazište u tački A, jeste ne-bitisanje koje nastupa zaključno sa dostizanjem tačke B. Linearno percipiranje i vrednovanje sopstvene egzistencije i egzistencije sveta (linearna svesnost), proizvodi linearno strukturisano sećanje. Unutrašnji mehanizam svesti memorijske sadržaje uređuje hronološki i manje-više strogo razdvajajući elemente snova od elemenata tzv budnog stanja. Pritom se vrši diskriminacija svih onih sadržaja koji se ne uklapaju u izgrađenu sliku o svetu i sopstvu u njemu. Ti diskontinuiteti se svrstavaju pod kategorije čuda (tada kada se takvim pojavama dodeljuje mnogo veliki značaj ili one izazivaju veće posledice) ili fantazija, odnosno halucinacija (onda kada se značaj takvih pojava minimalizuje) itd.

Deja vu je kašnjenje dnevne svesti za svešću „etarskog“ dvojnika ljudskog bića. Svest koja je vezana za fenomen dvojnika je mnogo šira i ona drugačije opaža vreme/prostor, tj sažima ga u jedan sveprisutni kontinuitet. Taj sveprisutni kontinuitet dnevnoj svesti liči na diskontinuitet. Sve čega se (ne)sećamo, bilo da se desilo ili će se tek desiti, jeste na neki način dostupno dvojničkoj svesti. Otuda uverenje o postojanju sudbine ili o mogućnosti predviđanja iste, pošto znanje o njoj leži pohranjeno upravo u toj tamnoj strani svesti. Tamna strana svesti je pasivna, ali potpunija od ove svakodnevne, jer ona sadrži i ono što svakodnevnoj svesti nije dostupno i još samu svakodnevnu svest. Svakonevna svest sadrži samo ono čega se sama dotakla, a ponekad i nešto što je isplivalo iz tamne, dvojničke svesti. Takođe, postoji čitava klasa utisaka koje smo greškom opazili, čija je sudbina da budu automatski istisnute, pa kada slučajno isplivaju onda za to optužujemo tzv podsvest. Linearna svesnost formira krut mentalni sklop i psihološki profil koji je ograničen kulturom nametnutim granicama. Sve to stvara okvir nekakve kulturne ljudskosti koju mlado ljudsko biće usvaja pod strahovitim pritiskom odraslih jedinki (a danas i medija), a što takođe određuje i okvir iskustava, spoznaje te pravac potonjeg „razvoja”. Sa druge strane neki viši oblik svesti, koji retko osvešćujemo, stoji kako spram tamne svesti, tako i spram ove svakodnevne, u nekoj vrsti nadređenog položaja. Ta viša svest cilj je rada i pregnuća mnogih mistika i ezoteričara, dok kod običnih ljudi njeni odrazi i kristalizacije, retko i spontano dopiru, ali smesta bivaju istisnute jer u ljudskoj kulturi ne postoje kalupi značenja u kojima bi takve pojave unutrašnje prirode mogle biti uokvirene.

Mišljenje koje smatra da čovečanstvo evoluira tokom svog postojanja na Zemlji je ideološko mišljenje, pošto tumači stvarnost u skladu sa željenom projekcijom. Ovde je to projekcija tzv evolucije ljudskih bića. Ljudi se tobože razvijaju. To što pobornici takvog gledišta vide kao opštu datost vrste, prirodni razvoj i napredak, zapravo je redak i individualan proces zrele svesti. Samo neki pojedinci evoluiraju, većina ljudskih bića to ne čini. Urbani način života je osakatio čoveka onesposobivši ga da donosi odluke. Znam da je ova moja tvrdnja u suprotnosti sa opštim uverenjima da je tzv primitivan čovek bio beslovesna jedinka utopljena u totemsko-animistički kolektivitet zajednice, pa stoga i nesamostalna u izboru i odlučivanju. To možda i jeste tako, odnosno tako izgleda posmatrano kroz iščašene okvire preovlađujućeg savremenog mnjenja, što ne znači kako je savremeni čovek bitno drugačiji od takve predstave. Danas umesto pojedinca ili tradicionalne zajednice odluke donose institucije. Pojedinac tu samo bira između ponuđenih mogućnosti, a nekad čak ni toliko. Demokratija je politički izraz tog stanja svesti. Mi biramo između TV kanala, političkih partija, predsedničkih kandidata, partnera za seks, ponuda za letovanje, bankarskih kredita, verskih učenja i paketa digitalne ponude. To je masovno svođenje ljudi na nivo tzv Pavlovljevog refleksa, a ne sloboda izbora ili otelovljenje slobodne volje čoveka. To je daleko od idealnog božanskog stanja čoveka, odnosno čoveka sa probuđenom svešću o sopstvenoj božanstvenosti. Mitologija svedoči o postupcima i odlukama bogova ili junaka, koji tvore jednu paradigmu bića koja odlučuju sasvim samostalno i slobodno. I Isus Hrist, ne ulazeći u pitanje njegove istorijske verodostojnosti, jeste jedan primer ispoljavanja slobodne volje čoveka koja, budući slobodna, pretpostavlja ljudsku oboženost, pošto je sloboda osnovni epitet bogova. Otud na bogove gledam kao metafizičke modele nekakvog višeg sopstva i skrivene moći koje se mogu otkrivati i pobuđivati. Naravno, to ne znači kako podržavam aktuelne religijske oblike, njihove organizacije i prateći svetonazor.

Nesloboda, dakle, dolazi iz interakcije, putem slatkog soka sa drveta Znanja. Nesloboda ima ukus prvog posisanog majčinog mleka. Društvena ispoljavanje linearne svesnosti ogledaju se u mnoštvu ograničenja koja čine naš život i temelj našeg vaspitanja (kroz razne tabue, zabrane, primoravanja i malih totalitarizama tzv „carstva nužnosti”). To sve, u ovoj ili onoj meri, opterećuje međuljudske odnose, kao i svaku jedinku ponaosob. Lanci vrste, očekivanja, kulture i socijalizacije, iako nametnuti, prevashodno su namenjeni da vezuju iznutra, putem njihovog prilagođavanja i prihvatanja od strane ljudske jedinke. Na taj način oni još intenzivnije i beskrupuloznije žuljaju iznutra, sputavaju i ograničavaju horizonte i vidike ljudske svesti.

Potpuna uverenost ljudi u neprekinuto pravolinijsko trajanje pojedinačnog i kolektivnog (istorijskog, tradicionalnog) bitisanja razotkriva ili prikriva, spektakularnu i gotovo šizofrenu krhkost temelja samog čoveka i njegovih predstava. Ako tome pridodamo epitete fatalnosti, kratkotrajnosti i umišljenosti, opšti utisak povodom stvorenja zvanog Čovek je više nego katastrofalan. Zdrav razum je spreman da žučno interveniše protiv gledišta koje tvrdi kako biće može postojati i na diskontinuiran i nelinearan način. Na drugoj strani, u svojim religijskim i eshatološkim projekcijama taj isti zdrav razum mašta o večnosti, linearnoj večnosti zasnovanoj na nelinearnim principima. Linearna večnost utemeljena na nelinearnim načelima čini suštinu tzv duhovnog sveta, odnosno nekih tipičnih predstava o onome šta se pod time podrazumeva. Naravno, zadržavam za sebe pravo da pitam nije li onda i pojam „duhovno” takođe intelektualna konstrukcija? Ako pod tim pojmom želimo označiti sve ono što nije materijalno, znači li to da sebe ograničavamo još jednom podelom više, još jednom klasifikacijom, još jednim proizvoljnim oruđem pomoću kojeg vršimo diskriminaciju onog šta opažamo? Duhovno i materijalno nisu ništa više do intelektualni spomenici ljudske ograničenosti. U međuvremenu, ti spomenici su svoju praktičnu primenu našli u političkoj demagogiji, ideološkoj i svakolikoj manipulaciji, odnosno u tehnologiji moći.

Sa stajališta vulgarnog hronocentrizma tzv (post)modernog sveta, svaki diskontinuitet u svesnosti i opažanju, te svaka nelinearnost u hronologiji i nedoslednost u poreklu sadržaja memorijskih slika, tj u načinu na koji se neko ponaša, govori, misli ili se seća, proizvod su neke određene ili neodređene patologije, „mentalne poremećenosti”, „ludila”, „psihoze”, „halucinacije” i sl., dok su u prošlosti to bila „znamenja Božja”, „opsednutost đavolom”, delovanje magije itd. Kako to i sam zdrav razum može primetiti, a obično primećuje ali se ne upušta u istraživanje ili pak previđa krajnje posledice te uzročnosti, svaka promena percepcije povlači sa sobom odgovarajuću izmenu ljudskog obličja. Što je veći diskontinuitet svesnosti, veće su i vidljivije fizičke promene na čoveku, i to sve do onog časa kada će čovek na naše oči iščeznuti ili se preobraziti u nešto drugo! Da neko spava, ili se nalazi u kakvom transu, sasvim je očigledno. Da je neko lud, vidi mu se iz pogleda, držanja, ponašanja; ali, da se neko nalazi u potpunom nelinearnom stanju svesnosti, nemoguće je primetiti iz perspektive linearne svesnosti. Za tzv linearnu pažnju, nelinearne pojave ne postoje, ona ih ne primećuje. Da bi neko opažao nelinearno mora i sam postojati na takav način.

Stubovi i orijentiri tzv zdravog razuma jesu sećanje i utisak da stvari, pojave, ljude i druga živa bića oko nas, kao i glavna načela funkcionisanja stvarnosti (i odnose u njoj) – poznajemo. Taj utisak je proizvod i uslov sticanja određene sigurnosti tokom iskušavanja i istraživanja sveta. To je temelj naše vere da mi jesmo i da svet jeste, a tu veru stičemo životnim iskustvom. Takođe to je plod stabilizovanja naše pažnje na jednom određenom nivou u okviru određenom od strane bitnih činioca tokom opštenja našeg bića sa spoljnim svetom. Ipak, bez obzira na to, činjenica da nas neki ljudi pozdravljaju kad nas vide, da smo sa nekim proveli gotovo čitav život, ili to što imamo sećanja, uspomene, predmete ili fotografije, nije nikakav dokaz da smo postojali juče, niti da je „juče“ uopšte postojalo. Pravi dokaz da je postojalo juče značilo bi da na nedvosmislen način možemo ponoviti jučerašnji dan. Bio bi to eksperimentalni dokaz po svim merilima naučnog metoda. Taj metod silom svoje definicije uključuje mogućnost da i neko drugi, koristeći se istim postupkom, uradi isto, odnosno da dođe do istog rezultata. Može li neko izvesti takav eksperiment?

Ovako, na osnovu raznih svedočanstava, sećanja i posrednih dokaza, mi verujemo kako je postojao jučerašnji dan (i mi u njemu). Ukoliko se ništa nenadano nije dogodilo, danas je sve i dalje na svom mestu kako je i juče bilo (čak i da nije tako mi imamo utisak kontinuiteta današnjice sa jučerašnjicom). Rukovodeći se sećanjem i utiskom kontinuiteta reda stvari mi bez ikakve zadrške, verujući u naš pojedinačni i zajednički vremenski kontinuitet, prihvatamo jučerašnjicu a posledično i današnjicu, odnosno sutrašnjicu; pa ako je danas ponedeljak, juče je bila nedelja, a sutra je utorak. Mi ne možemo zaustaviti Zemlju kako bismo dokazali da se ona kreće. Na osnovu nekih, čisto perceptivnih, tehničkih ili tehnoloških pokazatelja, mi zaključujemo kako se Zemlja kreće ili se oko nje vrti nebeska sfera te proizvodi utiske koje je naša kultura svrstala pod kategorije ponedeljka, utorka, srede… Ljudi su razvili tehnologiju na način da ona bude saobrazna milenijumima ustaljenom načinu opažanja i obrade čulnih utisaka. Zato će ta tehnologija do jedne određene mere i služiti toj svrsi – da nam poput odjeka vraća projektovanu sliku univerzuma. Tehnologija je toliko napredovala da nas je, u međuvremenu, suočila sa ništavilom, kako onim beskrajno malim, tako i onim nepojmljivo ogromnim. Došli smo do raspona znanja od subatomskih čestica do sumanutih pojava u velikom svemiru kao što su recimo kvazari. U oba slučaja suočili smo se sa beskrajem. U praktičnom smislu taj beskraj nema nikakvu upotrebnu vrednost. Mi ne možemo dopreti praktično nigde, ali imamo vere da ćemo to jednom moći. Međutim, ko će to moći? Koji to mi? I kakve veze to ima sa nama ovde i sada? To nama ovde i sada ništa ne znači. Uz pomoć sila kulturnog determinizma mi proizvodimo našu zajedničku (a samim tim i pojedinačnu) kulturnu i civilizacijsku stvarnost. Mi verujemo u to što smo stvorili čisto na osnovu našeg perceptivnog i emotivnog utiska, na osnovu navika koje smo povodom toga stekli i na osnovu predmeta i ambijenta koji nas okružuju ili nam služe. Ako je to već tako zbog čega onda naše linearno i kontinuirano postojanje ne bi bilo tek jedno od mnogobrojnih varijanti i modaliteta egzistencije?

Na osnovu do sada izloženog, perspektive neizrecivog užasa i veličanstvenosti kosmičke usamljenosti svesti sasvim su izvesne, što prosečnom ljudskom umu može delovati zastrašujuće. Za mnoge ljude sama pomisao na činjenicu da biti sam u univerzumu kao jedino biće, kao jedino što istinski postoji, zaista je uznemiravajuća. Bez obzira na sve moguće kontra argumente tvrdim da je to zaista istina. Svako od nas je potpuno sam u čitavom univerzumu. Iz te perspektive univerzum je pakao, ali isto tako može biti i raj, odnosno ništa od toga, a što isključivo zavisi od nas samih, tačnije od toga kako podnosimo činjenicu kosmičke samoće. Ako tragaoci za istinom nisu spremni, ne smeju ili ne mogu da pojme suočenje sa kosmičkom samoćom, potpunom samoćom, onda istina i nije za njih. Mnogi ljudi ne mogu podneti ni da budu sami u kući, u sobi čak, pa otud društvenost služi da to ublaži te pruži utisak mnoštva, zajedništva i pripadnosti. Takođe, mnogi ne mogu podneti ni to kako je ljudska vrsta jedina inteligentna u svemiru. Ako se sve to ne može podneti, kako se onda može podneti perspektiva u kojoj je neki prosečan pripadnik ljudske vrste jedini stanovnik univerzuma? To je nepodnošljivo ukoliko razmišljamo kao ličnosti sa svim našim svakodnevnim osobinama, vrlinama i manama. Čak i da činjenica kosmičke samoće ne može biti istina, postoje bar dva trenutka u životu koji potvrđuju kosmičku samoću naše svesti, našeg bića. To su zaista trenuci ispoljavanja potpune usamljenosti i najviše istine te suočenja sa svetom kakav on zaista jeste. Naravno, reč je o sudbinskim trenucima rađanja i umiranja. Svako od nas na ovaj svet dolazi sam i odlazi sam, svako za sebe, bez obzira što u datom trenutku još mnogo ljudskih bića umire ili se rađa. To uopšte ne utiče na ogoljenost činjenice da se kroz  rađanje i umiranje prolazi, te da se oni proživljavaju krajnje individualno. Niko drugi nam u tim dramatičnim trenucima ne može praviti društvo, makar delio istu sudbinu sa nama. Fraza „zajedno u smrti“ ima važenje samo do izvesnog trenutka, a fraza „dok nas smrt ne rastavi“ daleko preciznije barata istinom. Pomenuta dva događaja su suštinska kada svet pokazuje svoje pravo lice. Na žalost, ljudi uglavnom zaboravljaju prednatalna i natalna iskustva, dok o iskustvima umiranja obično nema ko da priča (u to svakako ne uvrštavam rabljene ispovesti o tzv kliničkoj smrti). Na taj način pravo lice sveta ogromnoj većini živih ljudi ostaje skriveno, što nas navodi da se zapitamo šta su razlozi takve sudbinske podmuklosti?

Mi smo sami u svemiru, sami i neponovljivi, uklješteni između kandži neke nepojmljive sile koja namerava da nas poništi tako što će nas podmuklo navesti da verujemo kako imamo svoje Ja koje je povezano sa neoborivom činjenicom da mi individualno i kolektivno jesmo. Navešće nas da verujemo kako postojimo linearno i kontinuirano, čime bivamo navedeni da se pomirimo sa ishodištem kontinuiranosti i linearnosti, a to je kraj. Verovaćemo kako se zaista fatalno užasavamo svemirske i potpune samoće i kako se naša životna drama odigrava po zakonima Sudbine ili Slučaja (ili možda kakve hibridne kategorije), u svakom slučaju nužnošću neke više sile kojoj se u krajnjoj liniji ne možemo odupreti. Ako je sve ovo posledica prihvatanja stava da mi jesmo, onda delotvorna alternativa leži u stavu da mi nismo, niti jeste bilo ko od nas. Ono što nas čini da jesmo, zaista jesmo, nema nikakve veze sa našim predstavama o nama samima, niti o drugima. Ako kažemo da mi nismo, to ne znači da negiramo sebe ili neko naše svojstvo, već pre svega znači da smo učinili prvi korak ka ustanovljavanju nekih novih temelja na osnovu kojih mi jesmo, svakako na neki drugačiji način koji prevazilazi naše trenutne uslovljenosti.

Svako od nas na neki način zna da sve što opažamo ne mora nužno i uvek izgledati tako, niti je suština stvari i pojava samo u onom što mi vidimo ili što smo vaspitanjem i obrazovanjem o tome naučili, te zauzeli stav povodom toga. Sve što vidimo ima mogućnost zauzimanja drugačije konfiguracije ili modaliteta. Tanka je linija između stvarnosti i opsene, postojanja i nepostojanja, dok su recimo mnoge barijere u sferi postojanja gotovo nepremostive. Samim tim jaz između logičkih i moralnih kategorija, odnosno vrednosti nije tako dubok. Te kategorije su relativne, budući da su zavisne od ljudskog izbora, ukusa, shvatanja, raspoloženja, mode, interesa, tradicije, inercije. S obzirom da su još i po definiciji apsolutne, te kategorije su istovremeno krajnje relativne. Drugim rečima, kategorije kao što su: Istina, Laž, Dobro, Zlo, Pravda itd, izazivaju otpor stvarnosti. One ne pripadaju ovde te je uzaludno i manjkavo svako ljudsko nastojanje da one zažive u stvarnosti. U našem svetu postoje njihove senke ili odbljesci. Ljudska priroda je ta koja ih sama neće, dok paradoksalno, sami ljudi misle da ih privrženost tim kategorijama, odnosno načelima koje te kategorije predstavljaju, upravo čini ljudima a ne zverima. Jaz između tih suprotstavljenih načela u ovom svetu ne postoji, a ako postoji onda je krajnje relativan. Pre će biti da je na delu jaz između ovog sveta i svih tih kategorija i principa zajedno, dok se jaz između njih samih možda nalazi u nekom drugom i posve drugačijem svetu (ili se nigde ne nalazi). U svakom slučaju njihov svet nije ovaj svet, a samim tim što pokušavamo da u ovaj svet uvedemo nešto što mu izvorno ne pripada, mi takođe pokušavamo i da tu sferu u kojoj su ti principi stvarni približimo sebi, odnosno sebe njoj.

Svaki proces u svesti bilo kog pojedinca je i svemirski proces, posmatrano sa gledišta datog pojedinca. Ukoliko ukinemo tog pojedinca ukinuli smo i univerzum – iz perspektive ukinute individue. Eto još jednog argumenta u prilog naše potpune svemirske samoće. Otud i preteranost koju neko gaji o sopstvenom značaju u svemirskim relacijama, pridajući sebi vaseljensku važnost, ili umišljajući da je božanstvo, nije odraz njegove mentalne bolesti, psihičke nestabilnosti ili egomanije, već sasvim prirodnog pogleda na svet (drugi je problem ukoliko taj pojedinac nema načine i instrumente da obezbedi podršku stvarnosti za svoje nazore). Takav pogled na svet i vlastiti položaj u njemu ni po čemu nije nerealniji ili bolesniji od onog po kome je normalno gledati na sebe te na sopstveni položaj i ulogu u odnosima unutar univerzuma kao na beskrajno malu vrednost, kao na beznačajno zrno, nebitan šrafčić u gigantskoj mašineriji sveta. Ovo gledište – infinitezimalističko – razotkriva se kao vid nekakve patologije usmerene ka ništenju sopstvenog značaja. Svačiji značaj je univerzalan, kao što je univerzalna i svačija beznačajnost. Možda je zbog poštovanja načela ravnoteže uputnije zauzeti nekakvu središnu poziciju između perspektiva infinitivnosti i infinitezimalnosti, dok ne dođe sudbinski trenutak opredeljenja za neku od opcija koja će tog trenutka biti privlačnija ili realnija. Svaka infinitivnost sadrži i mogućnost preobražaja u neku infinitezimalnost, svaka infinitezimalnost ima infinitivni potencijal (bila bi to parafraza čuvenog Hermesovog zakona adekvatna duhu ove rasprave).

Arkana Ljubavnici u tarotu

Ljubavnici u Keri Jejl Viskonti Sforca tarotu

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

Karta pod brojem šest nosi naziv Ljubavnici ili Zaljubljeni, odnosno L'Amoureux. Broj šest već sam po sebi izražava ideju seksualnog spajanja, ljubavi. Imamo dve trojke, ili dva trougla koja prožimanjem tvore jedinstvenu figuru – heksagram. Pitagorejci su tim brojem izražavali ideju braka. Za Elifasa Levija broj šest je broj inicijacije preko iskušenja, broj ravnoteže, hijeroglif poznavanja dobra i zla. U Marseljskom špilu na njoj imamo čak četiri lika: muškarca u sredini, dve žene sa njegove leve i desne strane i anđela iznad, koji zaklanja Sunce. Anđeo prikazan kao nago dete sa krilima ukazuje na spiritualno biće najvišeg hijerarhijskog reda. Taj utisak dodatno pojačava ljubičasta lenta i veliko zrakasto Sunce u pozadini. To je Kupidon ili Eros, sin Afrodite, anđeo ljubavi, čija strela cilja pravo u srce. Ponekad je on prikazivan, poput Pravde, sa povezom preko očiju, budući da je ljubav, baš kao i pravda, na poseban način slepa. U ovom smislu Kupidon / Eros je ambivalentna sila, poput Fortune ili sudbine. Fulkaneli nas podseća da je Eros „nadmoćni gospodar i večni majstor Dela“, jer samo on može postići sporazum među zakletim neprijateljima koji se međusobno proždiru. Fulkaneli pominje poznato alhemijsko delo Dvanaest ključeva Basila Valentina, ocenivši da na jednoj od ilustracija iz te knjige Eros obavlja ulogu sveštenika pridruživši se hermetičkom kralju i kraljici.

IV ključ Basila Valentina

Primetićemo preovlađujuću zlatnu boju muškarca, kao i zelenu boju atmosfere ove karte. Crnokosa žena, sa mladićeve desne strane, dominantno crvene odeće, zauzima njegovu pažnju. Plavokosa, mlađa, uglavnom nosi plavu haljinu, ali su joj rukavi beli, kao kod prvosveštenika, što ukazuje na čistotu. Eros / Kupidon, imao je zlatni luk i tobolac pun strela. Neke strele su imale zlatni vrh a neke olovni. Kada bi Eros pogodio nekog strelom sa zlatnim vrhom taj bi se smesta zaljubio u prvu osobu u koju u tom trenutku upire svoj pogled. Onaj ko je pogođen olovnom strelom, po istom principu oseti suprotan efekat, odnosno gnušanje prema osobi ka kojoj baca pogled. Dakle, solarno načelo – zlato, stvara zaljubljenost, a saturnalno – olovo, rađa odbojnost i gađenje. Pošto se u pozadini Kupidona nalazi Sunce, onda pretpostavljamo da je ovde reč o efektu ljubavi. U skladu sa tim, ono što nam prizor sa ove karte u Marseljskom špilu poručuje, jeste da se mladić, umesto za mladu lepu plavokosu devojku, pod uticajem Kupidonove zlatne strele, odlučuje za stariju crnokosu ženu u koju je uperio svoj pogled i koja ga dodiruje po njegovom desnom ramenu. Crvena spoljašnjost njene odore razlikuje se od plave koju nosi njena mlađa suparnica, ali i likovi Carice, Prvosveštenice te Pravde. U tom smislu, žena ka kojoj mladić gleda jeste nositeljka aktivnog ženskog načela. Ona ga može nečemu naučiti i dovesti do spoznaje, a što ukazuje na inicijacijski motiv čitave scene prikazane kartom Ljubavnici. Pa ipak, ne bi se odmah reklo da bih mogao biti u pravu.

Ljubavnici u špilu Šarla Šestog

Seli Nikols komentariše da obe žene predstavljaju nešto važno za mladića koji je svoju glavu okrenuo ka starijoj i autoritativnijoj ženi, dok je njegovo telo okrenuto ka ovoj mlađoj, privlačnijoj koja se nalazi sa njegove leve strane. Njegovo srce želi plavušu, ali je njegova odlučnost blokirana uplivom koji dolazi od matrone koja polaže svoju ruku na njegovo rame, a što bi moglo ukazivati na zahtevan i zaštitnički položaj te žene. Razapeta između nepomirljvih suprotnosti, mladićeva volja je paralisana. Neki u motivu ove karte prepoznaju parabiblijski mit o Adamu koji bira između Eve i Lilit, ali tu takođe možemo videti element poligamije kada muž u kuću dovodi mlađu ženu starijoj na „ispomoć“.

U dizajnu ove karte u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu nemamo ništa od toga, već vidimo zaljubljeni par kako gledaju jedno u drugo, iznad čijih glava leti veseli Kupidon sa povezom oko očiju i bez strele. Par zatičemo ispred šatora na kome su oslikani heraldički simboli grada Milana (plava zmija koja proždire crvenog čoveka). U Pierpont Morgan Bergamo špilu vidimo par iznad kojih, kao na ljuljašci, stoji krilazi anđeo bez strele, sa povezom preko očiju. U Špilu Šarla Šestog, vidimo tri para iznad kojih na oblaku lete dva anđela sa uperenim strelama. Eteja je u ovom slučaju jednostavno prikazao venčanje. Ljubavnici Vivilovog špila su zapravo tri muška lika u pozi nalik onoj koju zauzimaju likovi u Marseljskom špilu. Iznad njih je anđeo na oblaku, ali koji samo posmatra, nema luk i strelu. U Rozenvald špilu imamo scenu u kojoj mladić kleči pred voljenom koja stoji dok je sa neba strelom cilja krilati anđeo sa povezom preko očiju. Osvald Virt je, sledeći Kristijanovu ideju, ovu kartu predstavio mladićem koji prekrštenih ruku na grudima, stoji na raskršću u društvu dve žene koje oličavaju dva različita puta. Anđeo na oblaku upire svoju strelu pravo na mladića. Vejt je u svojoj verziji tarota ovu kartu učinio biblijskom scenom rajskog vrta gde su ljubavnici zapravo Adam i Eva. Čak je i zmija prikazana na drvetu u pozadini ženskog lika. Anđeo iza kojeg se nalazi veliko Sunce, kao da izlazi iz oblaka sa znakom blagoslova prema zaljubljenom paru. Vejt je u svom dizajnu ove arkane odstupio od tradicionalnog izgleda naglasivši prikazanog anđela, čime je ovu kartu doveo u vezu sa kartom Đavo, preslikavši motiv u obrnutom smislu. Po Vejtovom pristupu doktrini Zlatne zore, anđeo sa ove arkane je Rafael, a strana sveta istok.

Ljubavnici u Vejtovom špilu

Motiv blagoslova i venčanja, Kroli je premetnuo u liku predimenzioniranog sveštenika sa kukuljicom koji u specifičnoj pozi nalik magijskom znaku Ulazećeg Horusa stoji iznad kralja i kraljice, ili cara i carice koji se venčavaju. U visini sveštenikove glave je anđeo sa strelom i sa povezom preko očiju koji cilja dole. Sa Krolijeve karte Sunce je uklonjeno. Za ovu kartu Kroli kaže da predstavlja blizanca arkani Umerenost. Na karti Ljubavnici sve vodi ka jednom cilju, a to je ujedinjenje, kraljevsko venčanje, odnosno spajanje likova Carice i Cara, Crvenog Lava i Belog Orla. Lav i Orao se u Krolijevom špilu još jednom zajedno pojavljuju na karti Umerenost, s tim što je Lav tamo bele boje. Ideja venčanja ukazuje na još jednu vezu ove karte sa kartom Umerenost. Stvari se menjaju mešanjem sa drugim stvarima. Te dve karte zajedno ilustruju geslo Solve et Coagula, s tim što su Ljubavnici solve (rastvaranje, analiza) a Umerenost koagula (skupljanje, sinteza). Oba ova načela su izražena u karti Đavo. Car na karti Ljubavnici u ruci drži Sveto Koplje, a Carica Sveti Gral. Carev plašt je ukrašen zmijama, a Caričin pčelama, životinjama koje su na karti Umerenost sklopile savez. Deca predstavljaju blizance, ne samo astrološki znak Blizanaca, nego Kaina i Avelja, dok iznad njih na nivou anđela, dva naga ženska lika predstavljaju Lilit i Evu, različite majke dece čiji je otac Adam.

Ova karta ima vezu i sa kartom Pustinjak, budući da je lik hijerofanta pod kukuljicom, koji stoji iznad mladenaca i blagosilja, zapravo Pustinjak (oblik Merkura, a ta planeta je vladar Blizanaca). Jaje obavijeno zmijom na dnu karte je njegov poklon na venčanju (o tome više u odeljku koji se bavi Pustinjakom). Po Zlatnoj zori, mistično ime ove karte je Deca božanskog glasa, proročanstva moćnih bogova. Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje magijsku ravnotežu ali i medijumske operacije koje uključuju medijuma i medijatora. U izvesnom smislu medijumstvo jeste oblik proroštva. I kao konačna kabalistička analogija, raspored likova ove arkane u Marseljskom špilu nagoveštava strukturu Drveta života. Mladić u sredini je Srednji stub, dva ženska lika sa strane predstavljaju stubove Milosti i Strogosti, dok iznad njih imamo vrhovnu trijadu ili Keter u užem smislu.

Ljubavnici u Krolijevom tarotu

Na poznatoj astrološkoj gravuri Erharda Šona, karta Ljubavnici oličava sedmu, odnosno Kuću Braka i partnerstva. Tu imamo prikaz sveštenika koji stoji između muškarca i žene, verovatno ih venčavajući. Temeljna ideja ove karte jeste ljubav, sjedinjenje onih koji se vole, daimon ili anđeo ljubavi, odnosno sila, koja je, kako kaže Kroli – zakon! Naravno, tema ljubavi je bila veoma raširena kao tema umetničkog izražavanja tokom evropskog Srednjeg veka i renesanse. Najpoznatiji oblik ispoljavanja te teme jeste kroz čuvene trubadure, štovaoce „krilatog Kupidona“, počevši još od XII veka.

Najdžel Džekson u ovoj karti vidi upravo talisman magije ljubavi, mada je svaka arkana u neku ruku talisman u svom delokrugu. Povodom toga, Džekson navodi jedan slikovit detalj takvog talismana kod Agripe. Naime, venuzijanski talisman ljubavi koji opisuje Agripa prikazuje nagu mladu devojku razbarušene kose i sa ogledalom u ruci. Oko njenog vrata je lanac koji svojom levom rukom drži stasit mladić dok desnom gladi njenu kosu. Oni se netremice gledaju dok se poviše njih nalazi mali krilati dečak koji drži mač ili strelicu. Dakle, ovde nije u pitanju sličnost nego istovetnost sa arkanom Ljubavnici. To je taj motiv koji prikazuje nevidljivi lanac ljubavi koji je suštinski simbol njene mistične i nevidljive moći. Ljubavnici kao izraz astrološke atribucije Blizanaca, predstavljaju Kuću zločina. Setimo se biblijskog ubistva Avelja.

Ljubavnici u Marseljskom špilu

Kosmička tišina i buka uma

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Neprestano vrenje uma svodi ljudski unutrašnji život na neprekidnu buku, monolog (ili dijalog sa drugima) te stalnu obuzetost i upregnutost tim mentalnim haosom. Kako je čovek sve civilizovaniji i kulturniji, buka (mentalna aktivnost) u njegovoj glavi i u njegovom okruženju sve je veća, a čovek sve uplašeniji od tišine. Tišina postaje vrhunski užas koji u podmukloj neizvesnosti ukazuje na jezovitu tišinu univerzuma i nemerljivog beskraja zjapeće svemirske praznine. Mentalna i ambijentalna buka preuzimaju ulogu utočišta od besmisla, dosade, straha i svih upozorenja od strane prirode. Svrha mentalne buke, uključujući i onu spolja proizvedenu od strane elektronskih uređaja i drugih ljudi, jeste da čoveku ulije ili potvrdi predstavu o njegovoj sigurnosti u svetu u kome bitiše. Stalna kakofonija učvršćuje okvir percepcije na jednom određenom, stabilnom, poznatom, normalnom i proverenom nivou. Čovek se rado prepušta haosu hiperaktivnosti mentalnih i kulturnih sadržaja, povišenim decibelima, simbolima, ekranu i zvučniku, ne bi li stekao sigurnost i moć da opstane i sačuva samokontrolu okružen, ne samo užasom društvene stvarnosti, već i tišinom te zlokobnim vrebanjem jednog tajanstvenog sveta. To je vrebanje koje uzdrmava bedeme spokoja i mentalne ravnoteže, temelje kontrole nad stvarnošću. Bez te kakve-takve kontrole, stvarnost se izobličava baš kao kada netremice buljimo u neku stvar, ili kada se nađemo pod dejstvom psihoaktivnih supstanci.

Tvrdnja kako je čovek pobedio prirodu zapravo se odnosi na njegovo sigurnije i hrabrije (arogantnije) ponašanje i držanje na ovom svetu. Čovek je stekao veće samopouzdanje i veću sigurnost, a svet više ne izgleda tako strašno i nepoznato kao nekada. Nosioci užasa sada su ljudska bića. Grmljavina je danas „pražnjenje elektriciteta u atmosferi“ a ne „gnev bogova“. Naravno, veliki broj ljudi se i dalje plaši grmljavine ili strahuje od udara groma. Međutim, ta ljudska pobeda je krhka, ne zato što čoveka uvek može udariti grom, nego zato što ne znamo kako ćemo se ponašati ukoliko iznenada pred nama iskrsne neka nepoznata i zastrašujuća pojava pred kojom tzv racionalno objašnjenje zataji, s obzirom da se ova ne nalazi ni u jednoj od svih naših standardizovanih i utemeljenih predstava o svetu. Svaki iole veći diskontinuitet u „kontrolisanoj“ ili „pobeđenoj“ stvarnosti srušiće kao kulu od karata ostvareni ljudski napredak, odnosno kontrolu i pobedu.

Univerzum je sablasno tih. Njegova tišina teži poništavanju svake individualnosti, svakog egocentrizma, posebnosti, uvlačeći sve u monolitnu anonimnost, tišinu i bezličnost prirodnog toka, putevima nastajanja i nestajanja, do (bes)konačne entropije ka matricama ništavila. U ambijentu sveukupne anonimnosti i bezličnosti tišine univerzuma, niko ne može reći Ja a da pritom i čitav univerzum ne kaže isto. Ljudska bića neprestano ističu i govore Ja, svakako sa skučenih pozicija delića jedne ogromne celine, delića koji smatra kako ima sopstveni integritet i identitet (dok je sa druge strane veoma problematično pitanje bilo kakvog individualiteta). Sa stanovišta sveukupne perspektive svaka posebnost, svaki poseban integritet, a kamo li identitet, jeste nešto posve bespredmetno. Kakav je smisao integriteta neke prividno samostalne celine u gigantskom sklopu beskrajnosti univerzuma (i metakosmičkog ništavila)? Kakav je smisao, ako ne da bude šraf (ukoliko već nije ključni atom, ugaoni kamen, što je možda uloga Spasitelja), kockica u mozaiku, delić koji će u svakom slučaju ispuniti nekakvu svrhu i biti iskorišćen, odbačen, pretopljen u nešto drugo? Taj zakon je neumoljiv i nemilosrdan; zakon superiornosti beskrajno velikog nad beskrajno malim. Međutim, ta uloga čak ni pomenutom ključnom atomu ne potvrđuje integritet, već ga još elegantnije uklapa i utapa u potpuni integritet sveukupnosti, tačnije u dez-integritet, s obzirom na dekadentnu prirodu univerzuma. Ključni atom, ili pak svest kakvog genija-pokretača, Logosa, tada umesto vlastitog poseduje apsolutni, univerzalni, infinitivni identitet. On spoznaje da nikada i nije imao svoje Ja, već je njegovo Ja u suštini Ja samog Univerzuma, ako tako mogu da kažem. To znači da se njegov integritet ne završava na granicama njegovog majušnog prostiranja (ukoliko pretpostavimo da je Logos manifestovan kao Čovek), već se uopšte ne završava – gubi se u veličini, u beskraju, daleko iza samih granica univerzuma. Iz perspektive zagraničnog beskraja, čitav univerzum deluje kao neka udaljena svetla tačka. Kao da je reč o usamljenoj zvezdi na posve tamnom i praznom beskrajnom vidiku. Onaj ko se probudio i postao Buda, samospoznavši se kao Jastvo univerzuma, kao univerzalna svest, lako otkriva beskrajne magnitude svog integriteta čije je uporište metakosmičko ništavilo, te otud govori o nirvani.

Vidimo, dakle, da je suština integriteta i identiteta usmerena ka beskraju ništavila. Takođe, pitanje identiteta bi dozvoljavalo tvrdnju po kojoj je svaki identitet proizvoljan, podložan promeni, te stoga istinit koliko i lažan, a što zavisi od količine energije uložene u njega. Dekartova tvrdnja „mislim, dakle postojim“ jeste, u najmanju ruku, groteskna izjava. Korpuskula koja se odaziva na Dekart i koja tvrdi da, misleći, ona postoji, ne potvrđuje time postojanje sebe kao korpuskule, već sebe kao Dekarta, kao identitet. Forma koja se odaziva na Dekart zaista je nekada postojala, sudeći po značajnim istorijskim svedočanstvima, ali je sam Dekart naziv fikcije koja je opsedala tu formu (to je zapravo naziv formine ličnosti). Nikakav Dekart nikada nije postojao kao nešto stvarno. To biće (koje istorijska svedočanstva tako oslovljavaju i prepoznaju) je samo umislilo kako je on – Dekart. Izostanak procesa razmišljanja, toka misli, ne ukida korpuskulu zvanu Dekart, već ima za posledicu ukidanje fikcije, fantoma, odnosno Dekarta. Mentalna tišina razgrađuje identitet, odnosno iluziju identiteta. Identitet postoji samo dok teče misaoni proces. Zbog toga – mislim, dakle postojim – važi samo za Dekarta, a ne i za biće koje je uz pomoć kulturnih sila proizvelo fikciju zvanu Dekart. Ako bi kojim slučajem čovek Dekart pao izgubivši svest, očevici bi rekli da se čovek koga znaju kao Dekart – onesvestio. Istina bi bila da je Dekart privremeno prestao da postoji. Očevici u tom slučaju mogu videti Dekarta, odnosno poznatog im čoveka, tj telo kako leži, ali Dekarta nigde ne bi bilo, jer budući onesvešćeno, biće ne razmišlja i ne dotira energiju u održavanje prilagođenog identiteta zvanog Dekart. Kada se Dekartovo biće probudi, probudiće se i Dekart, koji je u međuvremenu bio kompresovan. Međutim, ako se u Dekartovoj svesti odvija aktivan proces sanjanja, to znači da se Dekart „povukao“ (dobro je pitanje gde se to povukao). U podeli između Dekarta i misli o njemu, Dekart se poistovećuje sa nekim ko je posledica ili projekat, uzimajući ga za uzrok. Vidimo da je identitet običan energetski modus, manje ili veće vrednosti, nešto krhko i nesposobno za samostalno bitisanje, lutka, larva, robot. Takvo gledište, između ostalog, jeste posledica tzv racionalizma, po kome, ako nešto nije racionalno, onda je fiktivno, a ako je fiktivno, onda kao da ne postoji.

Ne bismo mnogo pogrešili ukoliko bi za sindrom Dekart (ljuštura Jastva) rekli kako potiče iz uverenja ljudi da imaju dušu te da se u njenom središtu nalazi njihov osećaj Jastva, osećaj koji, navodno, postoji i nakon smrti i čija stanja zavise od određenog religijsko-dogmatskog determinizma. Isto tako, ne bismo mnogo pogrešili i ukoliko bi ustvrdili kako je Jastvo posledica i proizvod određenog načina i opsega percipiranja. Mi smo toliko vezani za ljudski oblik, da nam je praktično nemoguće da uopšte zamislimo sebe kao nešto drugo, a kamo li da to drugo postanemo, odnosno da se voljno preobrazimo u to što zamislimo (pritom bi bilo u redu ako tu mogućnost ostavimo retkim slučajevima poput šamana, vračeva, veštica, magova i sl., koji se pretvaraju u životinje). Jastvo je uslovljeno upravo ljudskim oblikom, bez obzira što u suštini izvire iz bezličnosti i anonimnosti svesti kao takve. Taj osećaj je nerazvijen kod novorođenčadi, ali će rastom deteta i njegovim sazrevanjem trošiti i zahtevati sve više životne energije bića za procese razmišljanja, zamišljanja, bavljenja sobom i odnosa sa drugim ljudima i okolinom. Prvi i najvažniji činilac u procesu stvaranja Jastva, odnosno ličnosti, jeste svest, potom ljudsko obličje – fizičko ili energetsko telo, a tek na trećem mestu dolazi uticaj kulturnih i društvenih sila. Uticaji iz prirode su na četvrtom mestu. Ono što ljušturi ličnosti daje energiju i životnost jeste ljudsko obličje, njegova energija, struktura, anatomija i snaga a što sve izvire iz metafizičkih harmonija određenih proporcijama.

Jastvo je izlučevina svesti, uostalom kao i celokupno ljudsko biće – odgovor svesti na izazove sila koje vladaju univerzumom, mada bi preciznije bilo reći kako je Jastvo – ljudsko Jastvo ispoljavanje samog ljudskog obličja, koje je emanacija bezlične svesti, a koja je samim tim što je ovaplotila ljudsko obličje postala ljudska svest. Međutim, Jastvo kakvo jeste, samo delimično ispunjava tu svrhu. Autonomija koju Jastvo ima često ume da bude nepraktična, a što ima za posledicu katastrofu svesti koja praktično biva pojedena od strane spoljnih sila. Da bi održalo samo sebe Jastvo vezuje ogromne količine životne energije bića te teži sticanju moći koja obezbeđuje kontrolisanje stvarnosti i sopstvenog integriteta, i to po strogo određenim standardima i obrascima koji potiču iz društvene i kulturne sfere. Podsticaj za sopstveno održanje Jastvo traži u unutrašnjoj i spoljašnjoj kakofoniji. Ono stalno podstiče umnožavanje kakofonijskih i fantazmagorijskih sadržaja (kao sumu tog procesa imamo umnožavanje kulturnih sadržaja). Takvo stanje ljudskog duha i ljudske percepcije čoveka čini lakim zalogajem smrti, dekadencijskih i ništiteljskih sila, odnosno čini ga podložnim delovanju sila čije su posledice po tako utemeljen ljudski sklop destruktivne. Zato nas smrt uvek sustiže. Stvar nepogrešivo funkcioniše te se gotovo uvek sasvim neočekivano probije u samo središte našeg života, čak i onda kada je to sasvim za očekivati. Da bi se ispunila sudbina neophodno je dešavanje čitavog niza slučajnosti. Zaista je slučajno kako ćemo umreti (čak i da je ta smrt biblijski ili nostradamusovski prorokovana, tj da o tome postoji razrađen scenario), činjenica da smo umrli upravo po tom scenariju sasvim je slučajna. Ono što je deo sudbine jeste sama smrt. Povodom takve situacije velika većina ljudi ne može gotovo ništa da uradi.

           

Desetka pehara u tarotu

Desetka pehara u Sola Buska špilu

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

zvezda Alderamin

sazvežđe Kefej

jugoistočna dubina

vazdušni aspekt Riba

Treću dekadu Riba, kojom vlada Mars, povezujemo sa Desetkom pehara. To su Kula i Mesec, što bi nekako poetski mogli izraziti kao Mesečeva kula, odnosno Mesečev zigurat ili piramida. Kroli ukazuje na različitost prirode Marsa i Riba, što može značiti poremećaj ravnoteže. Po Pikatriksu, ova dekada označava mirotvorstvo, tišinu, odmor, ali i ushićenje, zadovoljstvo, pa i razvrat. Scena prikazuje naočitog nagog momka kome se približava lepa naga okićena devojka. Pratesi Desetku pehara tumači kao crep, a što se može odnositi na naselje, sklonište, zaklon, kuću. Po Zlatnoj zori, kartom vlada Gospodar savršenog uspeha. U asterizmu ova karta pripada sazvežđu koje oslikava etiopskog kralja Kefeja čije se levo stopalo nalazi na Polarnoj zvezdi. To je predstava vladara univerzuma, budući da ovaj nogom stoji na njegovom vrhu. Po nekima Kefej se povezuje sa legendardnim faraonom Kufuom, odnosno Keopsom, graditeljem Velike piramide u Gizi. Zvezda Alderamin (onaj koji dolazi brzo) označava kraljevu desnu ruku. Egipćani su ovo sazvežđe nazivali Pe-ku-hor, tj onaj koji dolazi da vlada. U hrišćanskom smislu to je predstava Hrista Kralja, odnosno vladavina Mesije.[1] Po Ptolomeju, sazvežđe Kefej ima prirodu Saturna i Jupitera: trezvenost, ugled, ali i strogo prosuđivanje. Po Osvaldu Virtu, ovo sazvežđe se dovodi u vezu sa arkanom Luda. Kao što sam pomenuo u poglavlju o Sola Buska tarotu, na karti Desetka pehara, prikazan je lik koji podseća na portret Hermesa Trismegistusa iz knjige Secreta secretorum philosophorum koji je nacrtao venecijanski slikar Lazaro Bastijani u poznim 1470-tim. Pehari su prikazani tako da odaju skladnu i povezanu celinu te okružuju zagonetnu glavu mudraca.

---

[1] „...koju je na delu pokazao na Hristu kad ga je podigao iz mrtvih i postavio sebi zdesna na nebesima, daleko iznad svake vladavine i vlasti i sile i uprave i svakog imena koje je dato, ne samo u ovom dobu nego i u onom koje treba da dođe.“ Efescima, 1:20-21. U Starom zavetu, Zaharije, 6:13, čitamo: „On će sagraditi Gospodnji hram i krasiće ga slava. Sedeće i vladaće na svom prestolu i biće sveštenik  na svom prestolu, i savet mira biće između obojice.“ U Knjizi zakona paralelu nalazimo u stihovima 3:34 – „But your holy place shall be untouched throughout the centuries: though with fire and sword it be burnt down & shattered, yet an invisible house there standeth, and shall stand until the fall of the Great Equinox; when Hrumachis shall arise and the double-wanded one assume my throne and place. Another prophet shall arise, and bring fresh fever from the skies; another woman shall awakethe lust & worship of the Snake; another soul of God and beast shall mingle in the globed priest; another sacrifice shall stain the tomb; another king shall reign; and blessing no longer be poured To the Hawk-headed mystical Lord!“ Takođe, u 2:58 – „Yea! deem not of change: ye shall be as ye are, & not other. Therefore the kings of the earth shall be Kings for ever: the slaves shall serve.“

Arkana Snaga / Strast u tarotu

Snaga u tarotu Šarla VI

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

“I am the daughter of Fortitude, and ravished every hour, from my youth. For behold, I am Understanding, and Science dwelleth in me; and the heavens oppress me. They covet and desire me with infinite appetite; few or none that are earthly have embraced me, for I am shadowed with the Circle of the Stone, and covered with the morning Clouds. My feet are swifter than the winds, and my hands are sweeter than the morning dew. My garments are from the beginning, and my dwelling place is in my self. The Lion knoweth not where I walk, neither do the beasts of the field understand me. I am deflowered, and yet a virgin; I sanctify, and am not sanctified.”

Džon Di i Edvard Keli, deo manifesta primljenog magijskim putem 23. maja 1587.

Elifas Levi kaže da je broj jedanaest broj sile, sukoba i mučeništva. Snaga, odnosno Strast po Kroliju, nosi broj jedanaest te je posađena između dve arkane koje prikazuju nemoć ili bespomoćnost. Te dve nemoći su ona Obešenog čoveka i stvorenja uhvaćenih u vrzino kolo Točka sreće. Za broj jedanaest je, u kontekstu tarota, Ronald Deker dao jedno zanimljivo objašnjenje značenja. Naime, kako je jedan od dvanaest apostola, Juda, izdao Isusa Hrista, a ostalih jedanaest ostalo verno, otud je taj broj tumačen kao simbol istrajavanja. Takođe, sledeći tradiciju, ova karta predstavlja snagu kao vrlinu, odnosno hrabrost, budući da samo karakterno jak čovek može biti hrabar, a hrabar čovek može biti dobar čovek. Sa druge strane slabić je kukavica a onaj ko je kukavica ne može biti dobar. Otud je ova karta izraz ljudske dobrote ali i gospodarenja nad životinjskim nagonima i nižom prirodom u čoveku. Uostalom, bez hrabrosti nije moguće postići znanje. Menli Palmer Hol ovu kartu tumači tako što, po njemu, žena predstavlja duhovnu snagu, a lav tajnu mudrost čija je ona gospodarica. Lav, kako kaže Hol, označava letnji solsticij, dok je žena Devica, jer kada se Sunce nađe u tom sazvežđu ono ga lišava njegove snage. Povodom ove karte Pol Huson je izneo stajalište renesansnih mislilaca koji figuru žene i zveri povezuju sa Sirenom, odnosno Kirenom, tesalijskom princezom i nimfom boginje Artemide. Bila je poznata po lovačkim umećima i borbama sa zverima. Prilikom njene borbe sa lavom, spazio ju je solarni bog Apolon, koji se zaljubio u nju i odveo na planinu Mirtu u severnoj Libiji. Ona mu je rodila sina Aristeja koji je kasnije postao zaštitnik pčelarstva. Grčka kolonija na libijskoj obali, pored mesta Aristejevog rođenja, dobila je ime Kirena po njoj, a čitava ta oblast naziva se Kirenajka. Kako je lav sunčeva životinja, a u legendi o Kireni značajnu ulogu igra solarni bog Apolon, otud je smisleno povezivati ovu kartu sa Suncem i sazvežđem Lava. Zapravo, kartu možemo tumačiti i kao ujedinjenje sunčeve i mesečeve prirode.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Još jedan detalj iz mitologije može nam pomoći u razumevanju temeljne arhetipske sile koja iz vremenskih daljina nadahnjuje ovu arkanu, budući da ona, na prvi pogled izvrće ustaljena shvatanja o muškom polu kao onom jačem. U tarotu, nasuprot tome, snagu i hrabrost oličava žena. Džerald Masi piše da ideja snage nije izvedena iz mišica muškaraca. On pominje da u znakovnom jeziku drevnih i primitivnih naroda snaga vodi poreklo od vetra, odnosno vazdušnog elementa. To nalazi svoj izraz na samom početku Starog zaveta gde se pominje duh koji lebdi iznad prvobitnih voda. Upravo je vetar taj koji ima veliku snagu da uzburkava more i podiže talase. Vetar je taj koji pokazuje snagu. U egipatskoj mitologiji izraz snage vazdušnog elementa je bog Šu, predstavljen upravo lavom. Zavijanje vetra nalazi svoju paralelu u rici lava. U tarotu žena gospodari snagom vetra, snagom glasa, čiji je amblem lav. Međutim, to je i životvorna sila, odnosno dah koji oživljava tela, udahnjuje život. Bog Šu je egipatski Mars, ratnik. Hebrejska verzija boga Šua je lunarni bog Šadaj. Džerald Masi pominje kako je bog Šu bio poznat kao Sin ljavljeg repa, ali i da je imao ženski oblik kao lavica Ur-Hekau. Ne bih ovde ulazio da li je Masi povodom toga bio u pravu ili ne, ali postoji poveznica između jedanaeste arkane sa idejom Ur-Hekau, budući da je reč o lavici koja na glavi nosi sunce obavijeno zmijom čija se glava izdiže poviše njenog čela, što je simbol velike magijske moći. Njene životinjske atribucije su zmija i lavica, što je posve u skladu sa učenjem Zlatne zore koja ovoj arkani pripisuje hebrejsko slovo tet (zmija) i astrološki znak Lava. Džerald Masi pominje da su Šu, Set, Horus, veoma stari pra-totemski fenomeni, sinovi Velike Majke, te pripadaju velikoj sedmorci njenih sinova, koji u apokaliptičkoj refleksiji imaju ulogu sedam kraljeva Velike Bludnice. Ta je Bludnica sasvim jasno predstavljena u jedanaestoj arkani Krolijevog špila. Vezu žene i zveri možemo tumačiti drevnim i primitivnim konceptima preobražaja devojčice u ženu, o čemu je Masi iscrpno pisao navodeći mnoštvo primera kako primitivni narodi taj ženski preobražaj tumače kao njeno postajanje nalik kakvoj specifičnoj životinji. Kada se devojčica pretvori u lavicu, zmiju, žabu itd, znači da je postala žena.

Mantenja taroki

Snaga u Marseljskom špilu upravo prikazuje ženski lik kako otvara čeljusti lava, a taj motiv prisutan je u većini špilova. Oblik njenog šešira je veoma nalik onome koji nosi Opsenar, te podseća na lemniskatu, znak beskonačnosti. Seli Nikols povodom toga kaže da oba lika predstavljena arkanama Opsenar i Snaga poseduju magijske moći. U neku ruku ženski lik Snage jeste oličenje same magijske moći. Ona je šakti. Seli Nikols je lepo primetila da iako se čini kako mlada devojka vlada lavom, ona zapravo sadrži njegovu suštinu.[1] U špilu Šarla Šestog imamo ženu koja obgrljuje stub nalik korintskom, koji se lomi na pola, a što opet ukazuje na motiv snage. Slično je i u Rozenvald špilu, s tom razlikom što je tu stub i dalje uspravan. U Mantenja tarokiju prikazana je snažna žena sa sa topuzom u desnoj ruci koja levom rukom ruši stub. U njenoj pozadini nalazi se lav umanjenih proporcija, a na njenoj glavi imamo pokrov od lavlje glave, dok njen oklopljeni torzo prikazuje lavlji lik. Najdžel Džekson daje još jedan mogući uzor za lik ove karte, a to je hrišćanska Sveta Tekla, po nekim izvorima, sledbenica apostola Pavla i mučenica koja je bila bačena lavovima. I tada je, po legendi, lavica spasila njen život, ispreprečivši se pred ostalim lavovima, sprečivši ih da je rastrgnu. U Pierpont Morgan Bergamo špilu lik koji predstavlja načelo snage je krupan muškarac koji batinom zamahuje prema lavu. U tome prepoznajemo mitološki motiv borbe Herkula i nemejskog lava. Takođe, Džekson je dao primer Denteove[2] gravure „Alegorija snage“ iz 1527. godine na kojoj je prikazana snažna žena koja vodi lava prema vatri.

Marseljski špil

U pseudo-aristotelovskoj knjizi na arapskom Sir al-Asrar, izvorno pisanoj na grčkom, a na latinski prevedenoj kao Secretum Secretorum (Tajna nad tajnama) sredinom XII veka, ima jedan zanimljiv opis talismanske slike koja se u pogodno vreme urezuje na magijski prsten. Ukratko, zamislimo nagu devojku, visoku i snažnu koja jaše na lavu, dok je šest muškaraca obožavaju. Ne moram posebno naglašavati simboličku i magijsku bremenitost jedne ovakve predstave. Onaj ko nosi takav prsten steći će neodoljivu moć nad ljudima. Obratimo sada pažnju na ovu kartu iz krolijevske vizure. U staroj doktrini solarna žena je devica (prima materia). Kod Krolija je ona kurva, Babalon (otpad). Hoće se reći da je u eri Riba kamen mudraca dobijan od čiste sirovine, dok je u eri Vodolije na delu reciklaža, korišćenje krajnjeg otpada. U eri Vodolije biće privučeno dosta klipotskih sila u naš svet. Solarna žena će im otvoriti vrata. Tako učimo Božji zakon kroz iskušenje. To je ono prokletstvo, biblijsko, strašno. Pogledajmo, u Marseljskom špilu, Čarobnjak / Opsenar i ženski lik sa karte Snaga imaju šešir sličnog oblika, koji ukazuje na egzotičnost i određenu moć.

Kroli je ovu solarnu ženu razgolitio, skinuo joj šešir i raspustio kosu. Ona više nije Devica u plavoj odori ogrnuta crvenim plaštom nego je sva zlatasto-skerletna. Kod Krolija ona jaše lavovsku zver, dok je u staroj doktrini obuzdava snagom svojih ruku. Njena snaga u Krolijevom ključu postaje strast. Levom rukom ona obuzdava sedmoglavu Zver, dok desnom drži visoko podignut pehar iznad kojeg se nalazi deset spiralnih rogova, čime ova karta poprima apokaliptička obeležja. Deset spiralnih zmijolikih rogova povezani su sa deset zrakastih krugova koji su bez ikakvog reda razbacani po karti. Ti zrakasti krugovi predstavljaju sefire bez pravog poretka, jer, kako kaže Kroli, svaki novi eon iziskuje drugačiji sistem razvrstavanja u univerzumu. Za Alistera Krolija Skerletna žena iz biblije predstavlja izopačenu sliku drevne magijske tradicije od koje je hramska prostitucija jedini zapamćeni oblik.[3] To znači da dijagram Drveta života mora pretrpeti izmene i Kroli je u tom pravcu već napravio prve korake, zamenivši pozicije glifova he i cadi. Snažna žena je ovde prikazana kao Kurva Vavilonska koja jaše Zver čijih sedam glava krasi deset rogova. Kod Krolija, umesto repa Zver ima Lava-Zmiju, amblem koji je prisutan i na njegovoj karti Kula. Babalon je Bast, Sekmet, lavica-mačka, strašan krvolok, istovremeno najženstvenije biće. Ona ima i solarnu i lunarnu prirodu, budući da se na Drvetu života staza gimel / Prvosveštenica, koja se spušta iz Ketera ka Tifaretu, ukršta sa stazom tet / Strast. Slikovito, tu se sreću kamila i zmija. Otud je žena sa karte Strast / Snaga poput Meseca koji prima Sunčeve zrake i čuva ih u sebi. Po Kroliju ova karta je jako važna u simbolici eona Horusa. Uopšte, eon Horusa aktuelizuje vezu između znakova Vodolije i Lava (Zvezda i Strast), dok je recimo eon Ozirisa aktuelizovao vezu Riba i Device (Mesec i Pustinjak).

Vejtov špil

Zlatna zora ovu kartu naziva Kćer plamenog mača, vođa lavova. Elifas Levi u njoj prepoznaje snagu magijskog lanca, a što ovoj karti otkriva još jedan kvalitet, a to je moć vere, moć sugestije ili autosugestije. Kao solarni simbol, karta Snaga sugeriše ono što je Levi opisao kao središnju tačku stabilnosti i neprekidno kružno delovanje inicijative. To je u temelju magijske moći. Ovde je očigledno reč o procesu solve. Levi kaže da je entuzijazam zarazan i javlja se samo u prisustvu duboko ukorenjene vere. Vera rađa veru; ako verujemo u nešto, znači da smo spremni da to ostvarimo; poželeti s razlogom, znači poželeti beskrajno snažno. O magijskom lancu, Levi kaže, da stvoriti magijski lanac znači proizvesti struju ideja koja stvara sudbinu i privlači veliki broj volja u dati krug aktivnih manifestacija.

Kako tumači Fulkaneli, vrlina hrabrosti, u interpretaciji vajara Mišela Kolomba nosi kacigu, dok u levoj ruci drži kulu kroz čije se pukotine promalja zmija, tj zmaj, koju ona davi desnom rukom.[4] O Snazi Fulkaneli kaže da ima Samsonove atribute. Opremljena je štitom i verižnjačom; ponekad na glavi ima lavlje krzno, a u rukama disk koji predstavlja svet, a ponekad, opet, i to će biti njen konačni atribut, bar u Italiji, nosi stub, ceo ili polomljen. Kolombova Snaga je, kao i njegova pravda, otkrivena, ne nosi veo. U nekom smislu čak slobodno možemo reći da su Pravda i Snaga sa razlogom nage. Još jedan bitan detalj Kolombove Snage jesu njene pletenice koje predstavljaju sunčeve zrake bez čijeg dinamičnog uticaja, objašnjava Fulkaneli, nije moguće izvršiti Veliko delo.

Karta Snaga / Strast, budući da po Zlatnoj zori označava znak Lava,  predstavlja Kuću duhovnog slepila. U ovoj karti nalazimo tragove drevnog egipatskog mita o borbi i odnosu između Seta i Horusa, gde se prepliću incest, homoseksualizam i pedofilija, a koji spadaju u bitne razloge uništenja Sodome i Gomore, koji nisu bili samo neki gradovi na Bliskom istoku, nego i mesta štovanja zverskih božanstava. Ta zverska božanstva su nasilna, po istorijskim standardima antinomijska, orgijastička, sadistička, a što podseća na neka svojstva boga Seta kao božanstva haosa, nereda, druge strane, otpadništva, tuđinstva itd, a što je možda i poslužilo kao uzor za kasniji lik Satane.

Krolijev špil

---

[1] „Primetite kako zlatna energija njegove zadivljujuće snage teče njenim rukama, osvetljavajući njene grudi, zatim se širi ka glavi, gde se zadržava poput zlatne krune u centru njenog šešira. Motiv ove male krune podseća i na zube životinje.“ Seli Nikols, Jung i tarot – arhetipsko putovanje, Esotheria, Beograd, 1998, str 229.

[2] Marco Dente da Ravenna (1493-1527).

[3] O predstavi Skerletne žene u Apokalipsi Kroli kaže da su proroci u osvit hrišćanske ere predskazali nastupanje sadašnjeg eona, koji dolazi nakon završetka ere Riba čiji je simbol bog koji umire i vaskrsava, sa osećanjem: „... neizrecivog straha i užasa, budući da nisu bili kadri da proniknu u srž smenjivanja Eona; zato su svaku promenu smatrali katastrofom. To je pravilno tumačenje i razlog zbog kojeg su na račun Zveri i Skerletne žene upućene žestoke pogrde u trinaestom, sedamnaestom i osamnaestom poglavlju Apokalipse...“ Alister Kroli, Knjiga Tota, str. 99-100-101.

[4] Uopšte je zanimljiv taj detalj kule, ili u nekim špilovima, stuba, koji se pojavljuje u prikazima vrline hrabrosti i arkane Snaga. Možda je to neki skriveni odnos jedanaestog i šesnaestog ključa tarota. 

Marco Dente, 1527

Ezoterijska psihologija, svest i razum

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

„Najveća milost koja nam je data, po mom mišljenju je nesposobnost ljudskog uma da poveže sav svoj sadržaj. Živimo na tihom ostrvu neznanja u središtu crnog mora večnosti i nismo sazdani za duga putovanja. Nauka, sa svakom disciplinom koja vuče na svoju stranu, malo nam je štete nanela do sada; ali jednoga dana, zbrajanje rasparčanog znanja otkriće nam tako užasan uvid u stvarnost i našu zastrašujuću poziciju u njoj, da ćemo ili poludeti od tog otkrovenja ili pobeći od smrtonosnog svetla u mir i sigurnost novog mračnog doba.“ Hauard Filips Lavkraft u uvodu priče Zov Ktulua

Sa stajališta psihologije koju ovde iznosim svest ima značenje samog života, odnosno svetlosti. Sve što postoji, u celini ili kao posebnost, ima svest, tačnije jeste svest. Moglo bi se reći da je taj stav u neku ruku animistički, ako svest poistovetimo sa dušom, mada se mnogi ne bi složili sa time. Definicija svesti koju ovde iznosim je šira od uobičajene, jer je pre svega ezoterijske prirode. Oblik, prostiranje, jesu ispoljavanje sveukupne svesti, proizvodi kreativne (ali nestabilne, odnosno privremeno stabilne) sinteze svetlosti i tame. To znači da se svest nalazi kako u čistoj svetlosti, vidljivoj ili nevidljivoj, tako i u svim njenim derivatima (ma kako ovi čvrsti, odvratni ili tamni bili). Setimo se kako je sve što je sada čvrsto, tečno, gasovito, ljigavo, lepo, hladno ili tamno, nekada bilo čista svetlost. Svetlost je proizvela takve oblike prilikom međudejstva sa tamnom tvari ništavila. Svetlost je postala oblik tek u dodiru sa tamom.

Dozvolimo mogućnost postojanja nekakve tamne svesti koja predstavlja „staru“ svest, koja više ne poseduje svetlosni aspekt, svest lišenu sjaja svesti, bilo da je isti izgubila ili ga pak nikada i nije posedovala. U esencijalnom vidu, svest / svetlost jeste nešto bezoblično i krajnje apstraktno, nepostojeće. U konkretnijem smislu svest je percepcija. Ona opaža i reaguje. Svest je poput neke univerzalne supstance, koja nije homogena već je partikularizovana, istovremeno podeljena, ali i jedinstvena u svojoj svekupnosti. Pritom su partikule te univerzalne supstance međusobno različite po sjaju, količini energije koju za sebe vezuju, po boji i po obliku koji svaka od njih posebno projektuje (mešajući se u obliku sa supstancom ništavila), tvoreći tako raznorodnost i različitost pojavnosti i ovaploćenih formi u univerzumu.

Ako posmatramo zasebno, svest je autonoman i interaktivan supraenergetski entitet koji u opštenju sa partikulama tvari ništavila tvori oblik. Tako je nastao univerzum. Ispoljena svetlost u interaktivnoj simbiozi sa tamnom tvari ništavila, stvaranjem oblika, istovremeno generiše i određenu operativnu, formatizovanu svest, tj sadržinu koja ispunjava i daje svrhu datom obliku. Tako nastaje biće. Biće ima svest, sjaj svesti, energiju i oblik ovakve ili onakve strukture. To znači da svaki oblik ima adekvatnu svest, ima dušu, smatrali ga mi živim ili neživim, u kome god se agregatnom stanju nalazio, bilo da je reč o čvrstim rešetkastim, mineralnim ili organskim strukturama, fluidima ili energetskim talasima i poljima. Svest bez sjaja, bez energije, bez forme je pasivna svest. Tek kao biće, svest postaje aktivna, delatna u univerzumu. Kako i zašto se dešava da određena partikula svesti iz pasivnosti pređe u aktivno stanje i opet nazad (ili suprotno), sasvim je drugo pitanje. U svakom slučaju, budući da se ispoljava u univerzumu čiji je imperativ dekadencijska dijalektika, ispoljena svest / svetlost podleže tim zakonitostima.

Ako posmatramo zasebno, svest je autonoman i interaktivan supraenergetski entitet koji u opštenju sa partikulama tvari ništavila tvori oblik. Tako je nastao univerzum. Ispoljena svetlost u interaktivnoj simbiozi sa tamnom tvari ništavila, stvaranjem oblika, istovremeno generiše i određenu operativnu, formatizovanu svest, tj sadržinu koja ispunjava i daje svrhu datom obliku. Tako nastaje biće. Biće ima svest, sjaj svesti, energiju i oblik ovakve ili onakve strukture. To znači da svaki oblik ima adekvatnu svest, ima dušu, smatrali ga mi živim ili neživim, u kome god se agregatnom stanju nalazio, bilo da je reč o čvrstim rešetkastim, mineralnim ili organskim strukturama, fluidima ili energetskim talasima i poljima. Svest bez sjaja, bez energije, bez forme je pasivna svest. Tek kao biće, svest postaje aktivna, delatna u univerzumu. Kako i zašto se dešava da određena partikula svesti iz pasivnosti pređe u aktivno stanje i opet nazad (ili suprotno), sasvim je drugo pitanje. U svakom slučaju, budući da se ispoljava u univerzumu čiji je imperativ dekadencijska dijalektika, ispoljena svest / svetlost podleže tim zakonitostima.

Osnovni instrument samoodređenja svesti kod ljudi jeste razum. Razum je mehanizam zasnovan na asocijativnim nizovima, logičkim algoritmovima i na imaginaciji. U uslovima kulturnog, simboličkog i civilizacijskog ekološkog ambijenta življenja, a nauštrb intuitivnog mehanizma pogodnog za ne-kulturni način života, razum ima zadatak da potpomognut kulturom, socijalizacijom, navikama i pamćenjem, održava i produbljuje poredak sveta, odnosno svesti. Poredak svesti jeste uređena predstava ili niz predstava koje pojedinac stiče i gradi (odnosno produbljuje nasleđene predstave), a koje se tiču njega samog i orijentira koje ima na raspolaganju u funkciji opstanka i snalaženja u svetu. U te orijentire možemo ubrojati kategorije kao što su identitet subjekta, vreme, prostor, telo, društvo, elementi kulturnog univerzuma itd. O svim navedenim stavkama (i o mnogim koje nisu navedene) neophodno je imati stabilne i jasne predstave, ne bi li život pojedinca (kakvog znamo i čiju ulogu svi više-manje igramo) bio uravnotežen, stabilan i smislen.

U užem smislu razum je proces – racionalizacija – neprekidna aktivnost mentalnog softvera. Posledica, ali i uzrok te aktivnosti jeste osećaj jastva. Primarna funkcija jastva jeste da bude policajac, odnosno stožer kontrole nad stvarnošću, da pospešuje realističnost i postojanost stvarnosti. Međutim, očigledno je da kod civilizovanog čoveka jastvo postaje samo sebi cilj, budući da je nosilac identiteta subjekta vezujući se za njegovo ime, prezime, a preko toga za društvo, bogove / Boga, kontinuitet porodice, klana, nacije, vere, intelektualne tradicije, odnosno velikih identifikacionih kodova. Jastvo je postalo veoma cenjeno i važno u društvenim i međuljudskim odnosima (naročito otkada su počeli da slabe pomenuti veliki identifikacioni kodovi), a time i samovažno, samosvrhovito. Na taj način, umesto same svesti, jastvo se postavilo kao središte subjekta, kao središte bića, nakitivši se znamenjima i insignijama razuma i poistovećivanja koje bi trebalo da pruže legitimitet tom uzurpatoru. Kao posledica toga čovek je tokom svog trajanja počeo da se poistovećuje sa svojim ja, tj sa jednom od niza identifikacionih matrica. To je imalo tragične posledice.