Pravolinijska i nepravolinijska svest

Jedna od zabluda koje uslovljavaju naše živote jeste iluzija Vremena, čija je posledica naš osećaj / opažaj i pamćenje kontinuiteta našeg pojedinačnog i grupnog trajanja. Ako prihvatimo tu široko rasprostranjenu i snažnu, rekao bih sudbonosnu perceptivnu i kulturnu varku, a uglavnom je prihvatamo, bićemo svakako onespokojeni (osim ukoliko nemamo neku delotvornu alternativu ili novu opsenu) ishodištem tog kontinuiteta , a to je prekid. Svesnost vodi u ne-svesnost, jastvo u ne-jastvo, a nešto što ima početak, neminovno ima i svoj kraj. Svesnost o ne-svesnosti izaziva asocijacije o ukidanju svesti i samog subjekta. Pravolinijsko percipiranje i vrednovanje sopstvenog postojanja kao i postojanja sveta u kome smo ovaploćeni, proizvodi manje više pravolinijsko izgrađeno sećanje. Unutrašnji mehanizam svesti sadržaje sećanja uređuje hronološki i manje-više strogo razdvajajući elemente snova od elemenata tzv budnog stanja. Pritom se vrši razlikovanje svih onih sadržaja koji se ne uklapaju u izgrađenu sliku o svetu i sopstvu u njemu. Ti prekidi pravolinijskog toka, odnosno diskontinuiteti, bivaju svrstani pod kategorije čuda, fantazije, odnosno halucinacije.

Na osnovu mog ličnog iskustva, a što može biti i pogrešno, utisak već viđenog, odnosno deja vu je „kašnjenje“ dnevne svesti za svešću „etarskog“ dvojnika ljudskog bića. Svest koja je vezana za dvojnika je mnogo šira i drugačije osvešćuje vreme i prostor, te ga sažima u sveprisutni kontinuitet. Taj sveprisutni kontinuitet dnevnoj svesti liči na diskontinuitet. Sve čega se (ne)sećamo, bilo da se desilo ili će se tek desiti, jeste na neki način dostupno dvojničkoj svesti. Otuda uverenje o postojanju sudbine ili o mogućnosti predviđanja iste, pošto znanje o njoj leži pohranjeno upravo u toj tamnoj strani svesti. Tamna strana svesti je pasivna, lunarna, ali potpunija od ove svakodnevne, nazovimo je solarnom, jer ona sadrži i ono što svakodnevnoj svesti nije dostupno a preko toga i svakodnevnu svest. Svakonevna svest sadrži ono čega se ona sama dotakla, a ponekad i nešto što je isplivalo iz tamne, dvojničke svesti. Takođe, postoji čitava klasa utisaka koje smo greškom opazili, čija je sudbina da budu automatski istisnuti, pa kada slučajno isplivaju onda za to optužujemo tzv podsvest. 

Pravolinijska svesnost uobličava krut mentalni sklop i psihološki profil koji je ograničen kulturom i percepcijom nametnutim granicama. Sve to stvara okvir ljudskosti koju mlado ljudsko biće usvaja pod strahovitim pritiskom odraslih jedinki, zajednice (a danas i medija), a što takođe određuje okvir iskustava, spoznaje te pravac potonjeg „razvoja”. Sa druge strane pretpostavljeni viši oblik svesti, koji retko osvešćujemo, stoji kako spram tamne svesti, tako i spram ove svakodnevne, u nekoj vrsti nadređenog položaja. Ta viša svest cilj je rada i pregnuća mnogih mistika i ezoteričara, dok kod običnih ljudi njeni odrazi i kristalizacije, retko i spontano dopiru, ali smesta bivaju istisnute. U nasleđenoj kulturi ne postoje asocijativni obrasci značenja u kojima bi takve pojave unutrašnje prirode mogle biti uokvirene.

Mišljenje koje smatra da čovečanstvo evoluira tokom svog postojanja na Zemlji je ideološko mišljenje, pošto tumači stvarnost u skladu sa biološkom teorijom po kome život po sebi evoluira. Život se razvija, to je tačno, ali kako znamo da se ljudsko biće razvija? I ako se razvija, u kom smislu se razvija? Je li tu reč o ontološkom ili nekom drugačijem razvoju? I šta je uopšte razvoj? Možda je ljudsko biće već doseglo svoj vrhunac u dalekoj prošlosti, pa otud danas svedočimo o opadajućem trendu. To što pobornici takvog gledišta vide kao opštu datost vrste, prirodni razvoj i napredak, zapravo je redak i individualan proces zrele svesti. Samo neki pojedinci evoluiraju, većina ljudskih bića to ne čini. Urbani način života je osakatio ljude onesposobivši ih da donose odluke. Znam da je ova tvrdnja u suprotnosti sa opštim uverenjima da je tzv primitivan čovek bio beslovesna jedinka utopljena u totemsko-animističku zajednicu, pa stoga i nesamostalna u izboru i odlučivanju. To tako izgleda posmatrano kroz iščašene okvire preovlađujućeg savremenog mnjenja, što ne znači kako je savremeni čovek bitno drugačiji od takve predstave.

Nesloboda dolazi iz interakcije, putem slatkog soka sa drveta Znanja. Nesloboda ima ukus prvog posisanog majčinog mleka. Društvena ispoljavanja pravolinijske svesnosti ogledaju se u mnoštvu ograničenja koja čine naš život i vaspitanje. Ta ograničenja opterećuju pojedinačnu psihu kao i međuljudske odnose unutar društva ili zajednice. Lanci vrste, očekivanja, kulture i socijalizacije, iako nametnuti, prevashodno su namenjeni da vezuju iznutra, putem njihovog prilagođavanja i prihvatanja od strane ljudske jedinke. Na taj način oni još intenzivnije i beskrupuloznije žuljaju iznutra, sputavaju i ograničavaju ljudske vidike.

Uverenost ljudi u neprekinuto pravolinijsko trajanje njihovog pojedinačnog, istorijskog i međugeneracijskog biološkog zajedničkog bitisanja razotkriva ili prikriva, spektakularnu i gotovo šizofrenu krhkost temelja samog čoveka i njegovih predstava. Ako tome pridodamo osobine fatalnosti, kratkotrajnosti i umišljenosti, opšti utisak povodom stvorenja zvanog Čovek više je nego katastrofalan. Zdrav razum je spreman da se suprotstavi gledištu koje tvrdi kako biće može postojati i na nepravolinijski način. Na drugoj strani, u svojim religijskim i eshatološkim projekcijama taj isti zdrav razum mašta o večnosti, pravolinijskoj večnosti zasnovanoj na nepravolinijskim načelima.

Sa stajališta tekućeg vulgarnog hronocentrizma, diskontinuitet u svesnosti i opažanju, te nelinearnost u hronologiji i nedoslednost u poreklu sadržaja memorijskih slika, proizvod su određene patologije, „mentalne poremećenosti”, „ludila”, „psihoze”, „halucinacije” i sl., dok su u prošlosti to bila „znamenja Božja”, „opsednutost đavolom”, delovanje duhova, magije itd. Kako to i sam zdrav razum može primetiti, a obično primećuje, ali se ne upušta u istraživanje, ili pak previđa krajnje posledice te uzročnosti, svaka promena percepcije povlači sa sobom odgovarajuću izmenu ljudskog obličja. Što je veći diskontinuitet svesnosti, veće su i vidljivije fizičke promene na čoveku. Da neko spava, ili se nalazi u kakvom transu, sasvim je očigledno. Da je neko lud, vidi mu se iz pogleda, držanja, ponašanja, ali da se neko nalazi u potpunom nepravolinijskom stanju svesnosti, nemoguće je primetiti iz perspektive pravolinijske svesnosti. Za pravolinijsku pažnju, nepravolinijske pojave ne postoje ili su neuhvatljive.

Stubovi i orijentiri zdravog razuma jesu sećanje i utisak da stvari, pojave, ljude i druga živa bića oko nas, kao i glavna načela funkcionisanja stvarnosti (i odnose u njoj), poznajemo. Taj utisak je proizvod i uslov sticanja određene sigurnosti tokom spoznavanja sveta. To je temelj naše vere da mi jesmo i da svet jeste, a tu veru stičemo životnim iskustvom. Takođe, to je plod stabilizovanja naše pažnje na jednom određenom nivou u okviru određenom od strane bitnih činioca tokom opštenja našeg bića sa spoljnim svetom. Ipak, bez obzira na to, činjenica da nas neki ljudi pozdravljaju kad nas vide, da smo sa nekim proveli gotovo čitav život, ili to što imamo sećanja, uspomene, predmete ili fotografije, nije nikakav dokaz da smo postojali juče, niti da je „juče“ uopšte bilo. Pravi dokaz da je postojalo juče značilo bi da na nedvosmislen način možemo ponoviti jučerašnji dan. Bio bi to eksperimentalni dokaz po svim merilima naučnog metoda. Taj metod silom svoje definicije uključuje mogućnost da i neko drugi, koristeći se istim postupkom, uradi isto, odnosno da dođe do istog rezultata. Može li neko izvesti takav eksperiment?

Na osnovu raznih svedočanstava, sećanja i posrednih dokaza, mi verujemo kako je postojao jučerašnji dan (i mi u njemu). Ukoliko se ništa nenadano nije dogodilo, danas je sve i dalje na svom mestu kako je i juče bilo (čak i da nije tako mi imamo utisak kontinuiteta današnjice sa jučerašnjicom). Rukovodeći se sećanjem i utiskom kontinuiteta stvari i događaja, mi bez ikakve zadrške, verujući u naš pojedinačni i zajednički vremenski kontinuitet, prihvatamo jučerašnjicu a posledično i današnjicu, odnosno sutrašnjicu. Ako je danas ponedeljak, juče je bila nedelja, a sutra je utorak. Mi ne možemo zaustaviti Zemlju kako bismo dokazali da se ona kreće. Na osnovu nekih, čisto perceptivnih, tehničkih ili razumskih pokazatelja, mi zaključujemo kako se ogromna podloga na kojoj mi stojimo, tj Zemlja, kreće, ili se oko nje vrti nebeska sfera te proizvodi utiske koje je naša kultura svrstala pod kategorije ponedeljka, utorka, srede…

Ljudi su razvili tehnologiju tako da ona bude saobrazna milenijumima ustaljenom načinu opažanja i obrade čulnih utisaka. Zato će ta tehnologija do jedne određene mere i služiti toj svrsi, da nam poput odjeka vraća projektovanu sliku univerzuma. Tehnologija je toliko napredovala da nas je, u međuvremenu, suočila sa ništavilom, kako onim beskrajno malim, tako i onim nepojmljivo ogromnim. Došli smo do raspona znanja od subatomskih čestica do sumanutih pojava kao što su recimo galaktička jata, kvazari ili neobjašnjive kosmičke praznine bez ikakvog sadržaja. U oba slučaja suočili smo se sa beskrajem. U praktičnom smislu taj beskraj nema nikakvu upotrebnu vrednost. Mi ne možemo dopreti praktično nigde, ali imamo vere da ćemo to jednom moći. Međutim, ko će to moći? Koji to mi? I kakve veze to ima sa nama ovde i sada? To nama ovde i sada ništa ne znači, jer nismo mi ti koji će negde otiću put beskraja kako to zamišljamo i projektujemo za nekog drugog u budućnosti. 

Uz pomoć sila kulturnog determinizma mi proizvodimo našu zajedničku (a samim tim i pojedinačnu) kulturnu i civilizacijsku stvarnost. Mi verujemo u to što smo stvorili čisto na osnovu našeg perceptivnog i emotivnog utiska, na osnovu navika koje smo povodom toga stekli i na osnovu predmeta i ambijenta koji nas okružuju ili nam služe. Ako je to već tako zbog čega onda naše pravolinijsko i kontinuirano postojanje ne bi bilo tek jedno od mnogobrojnih varijanti i modaliteta postojanja?

Perspektive neizrecivog užasa i veličanstvenosti kosmičke usamljenosti svesti sasvim su izvesne. Za mnoge ljude sama pomisao na činjenicu da biti sam u univerzumu kao jedino biće, kao jedino što istinski postoji, može biti uznemiravajuća. Bez obzira na sve moguće kontra argumente tvrdim da je to zaista istina. Svako od nas je potpuno sam u čitavom univerzumu. Iz te perspektive univerzum je pakao, ali isto tako može biti i raj, odnosno ništa od toga, a što isključivo zavisi od nas samih, tačnije od toga kako podnosimo činjenicu kosmičke samoće. Ako tragaoci za istinom nisu spremni, ne smeju, ili ne mogu da se suoče sa kosmičkom samoćom, potpunom samoćom, onda istina i nije za njih. Mnogima je neprihvatljiva i tvrdnja kako je ljudska vrsta jedina inteligentna u svemiru. Kako se onda može podneti perspektiva u kojoj je neki prosečan pripadnik ljudske vrste jedini stanovnik univerzuma? To je nepodnošljivo ukoliko razmišljamo kao ličnosti sa svim našim svakodnevnim osobinama, vrlinama i manama.

Čak i da činjenica kosmičke samoće ne može biti istina, postoje bar dva trenutka u životu koji potvrđuju kosmičku samoću našeg bića: rađanje i umiranje. Svako od nas na ovaj svet dolazi sam i odlazi sam, svako za sebe, bez obzira što u datom trenutku još mnogo ljudskih bića umire ili se rađa. To uopšte ne utiče na ogoljenost činjenice da se rađanje i umiranje proživljava krajnje individualno. Niko drugi nam u tim dramatičnim trenucima ne može praviti društvo, makar delio istu sudbinu sa nama. Pomenuta dva događaja su suštinska kada svet pokazuje svoje pravo lice. Na žalost, ljudi ne pamte prednatalna i natalna iskustva, dok o iskustvima umiranja obično nema ko da priča, osim ukoliko nije reč o povratku iz stanja bliskom smrti, a što ne daje potpunu sliku. Na taj način pravo lice sveta ogromnoj većini živih ljudi ostaje skriveno, što nas navodi da se zapitamo šta su razlozi takve sudbinske podmuklosti?

Mi smo sami u svemiru, jedinstveni i neponovljivi. Nalazimo se u kandžama nepojmljive sile koja namerava da nas poništi tako što će nas podmuklo navesti da verujemo kako imamo svoje Ja koje je povezano sa neoborivom činjenicom da mi individualno i kolektivno jesmo. Navešće nas da verujemo kako postojimo pravolinijski i kontinuirano, čime bivamo navedeni da se pomirimo sa ishodištem kontinuiranosti i linearnosti, a to je kraj. Verovaćemo kako se zaista užasavamo svemirske samoće i kako se naša životna drama odigrava po zakonima Sudbine ili Slučaja (ili možda kakve hibridne kategorije), u svakom slučaju nužnošću neke više sile kojoj se u krajnjoj liniji ne možemo odupreti. Ako je sve ovo posledica prihvatanja stava da mi jesmo, onda delotvorna alternativa leži u stavu da mi nismo, niti jeste bilo ko od nas. Ono što nas čini da jesmo, zaista jesmo, nema nikakve veze sa našim predstavama o nama samima, niti o drugima. Ako kažemo da mi nismo, to ne znači da negiramo sebe ili neko naše svojstvo, već pre svega znači da smo učinili prvi korak ka ustanovljavanju nekih novih temelja na osnovu kojih mi ipak jesmo, svakako na neki drugačiji način koji prevazilazi naše trenutne uslovljenosti.

Svako od nas na neki način zna da sve što opažamo ne mora uvek izgledati tako, niti je suština stvari i pojava samo u onom što mi vidimo ili što smo vaspitanjem i obrazovanjem o tome naučili, te zauzeli stav povodom toga. Sve što vidimo ima mogućnost zauzimanja drugačije konfiguracije ili modaliteta. Tanka je linija između stvarnosti i opsene, postojanja i nepostojanja, dok su recimo mnoge barijere u sferi postojanja gotovo nepremostive. Samim tim jaz između logičkih i moralnih kategorija, odnosno vrednosti, nije tako dubok. Te kategorije su relativne, budući da su zavisne od ljudskog izbora, ukusa, shvatanja, raspoloženja, mode, interesa, tradicije, ili inercije. S obzirom da su još i po definiciji apsolutne, te kategorije su istovremeno krajnje relativne. Drugim rečima: Istina, Laž, Dobro, Zlo, Pravda itd, izazivaju otpor stvarnosti. One ne pripadaju ovde te je uzaludno i manjkavo svako ljudsko nastojanje da one zažive u stvarnosti. U našem svetu postoje njihove senke ili odbljesci. Ljudska priroda je ta koja ih sama neće, dok paradoksalno, sami ljudi misle da ih privrženost tim načelima upravo čini ljudima a ne zverima. Jaz između tih suprotstavljenih načela u ovom svetu ne postoji, a ako postoji onda je krajnje relativan. Pre će biti da je na delu jaz između ovog sveta i svih tih kategorija i principa zajedno, dok se jaz između njih samih možda nalazi u nekom drugom i posve drugačijem svetu (ili se nigde ne nalazi). U svakom slučaju njihov svet nije ovaj svet.

Arkana Ljubavnici u tarotu

Ljubavnici u Keri Jejl Viskonti Sforca tarotu

Karta pod brojem šest nosi naziv Ljubavnici ili Zaljubljeni, odnosno L'Amoureux. Ovaj broj već sam po sebi izražava ideju seksualnog spajanja, ljubavi. Imamo dve trojke, ili dva trougla koja prožimanjem tvore jedinstvenu figuru – heksagram. Pitagorejci su tim brojem izražavali ideju braka. Za Elifasa Levija šest je broj inicijacije preko iskušenja, broj ravnoteže, hijeroglif poznavanja dobra i zla. Isto tako, kako kaže Levi, čestica je antagonizam dve trijade, negacije i afirmacije, muke i slobode. Po njemu, karta Ljubavnici predstavlja čoveka između greha i vrline. Levi smatra da ova karta simbolizuje magijsku ravnotežu ali i medijumske operacije koje uključuju medijuma i medijatora. U izvesnom smislu medijumstvo jeste oblik proroštva.

U Marseljskom špilu na njoj imamo čak četiri lika: muškarca u sredini, dve žene sa njegove leve i desne strane i anđela iznad, koji zaklanja Sunce. Anđeo prikazan kao nago dete sa krilima ukazuje na spiritualno biće najvišeg hijerarhijskog reda. Taj utisak dodatno pojačava ljubičasta lenta i veliko zrakasto Sunce u pozadini. To je Kupidon ili Eros, sin Afrodite, anđeo ljubavi, čija strela cilja pravo u srce. Ponekad je prikazivan, poput Pravde, sa povezom preko očiju, budući da je ljubav, baš kao i pravda, na poseban način slepa. U ovom smislu Kupidon / Eros je ambivalentna sila, poput Fortune ili sudbine. Fulkaneli nas podseća da je Eros „nadmoćni gospodar i večni majstor Dela“, jer samo on može postići sporazum među zakletim neprijateljima koji se međusobno proždiru. Fulkaneli pominje poznato alhemijsko delo Dvanaest ključeva Basila Valentina, ocenivši da na jednoj od ilustracija iz te knjige Eros obavlja ulogu sveštenika pridruživši se hermetičkom kralju i kraljici.

IV ključ Basila Valentina

Primetićemo preovlađujuću zlatnu boju muškarca, kao i zelenu boju atmosfere ove karte. Crnokosa žena, sa mladićeve desne strane, dominantno crvene odeće, zauzima njegovu pažnju. Plavokosa, mlađa, uglavnom nosi plavu haljinu, ali su joj rukavi beli, kao kod prvosveštenika, što ukazuje na čistotu. Po mitu, Eros / Kupidon, ima zlatni luk i tobolac pun strela. Neke strele imaju zlatni vrh a neke olovni. Kada bi Eros pogodio nekog strelom sa zlatnim vrhom taj bi se smesta zaljubio u prvu osobu u ka kojoj gleda u tom trenutku. Onaj ko je pogođen olovnom strelom, po istom principu oseti suprotan efekat, odnosno gnušanje prema osobi ka kojoj baca pogled. Dakle, solarno načelo, tj zlato, stvara zaljubljenost, a saturnalno olovo, rađa odbojnost i gađenje. Pošto se u pozadini Kupidona nalazi Sunce, onda pretpostavljamo da je ovde reč o efektu ljubavi. U skladu sa tim, ono što nam prizor sa ove karte u Marseljskom špilu poručuje, jeste da se mladić, umesto za mladu lepu plavokosu devojku, pod uticajem Kupidonove zlatne strele, odlučuje za stariju crnokosu ženu u koju je uperio svoj pogled i koja ga dodiruje po njegovom desnom ramenu. Crvena spoljašnjost njene odore razlikuje se od plave koju nosi njena mlađa suparnica, ali i likovi Carice, Prvosveštenice te Pravde. U tom smislu, žena ka kojoj mladić gleda jeste nositeljka aktivnog ženskog načela. Ona ga može nečemu naučiti i dovesti do spoznaje, a što ukazuje na inicijacijski motiv čitave scene prikazane kartom Ljubavnici. Pa ipak, ne bi se odmah reklo da bih mogao biti u pravu.

Ljubavnici u Vejtovom špilu

Seli Nikols komentariše da obe žene predstavljaju nešto važno za mladića koji je svoju glavu okrenuo ka starijoj i autoritativnijoj ženi, dok je njegovo telo okrenuto ka ovoj mlađoj, privlačnijoj koja se nalazi sa njegove leve strane. Njegovo srce želi plavušu, ali je njegova odlučnost blokirana uplivom koji dolazi od matrone koja polaže svoju ruku na njegovo rame, a što bi moglo ukazivati na zahtevan i zaštitnički položaj te žene. Razapeta između nepomirljvih suprotnosti, mladićeva volja je paralisana. Neki u motivu ove karte prepoznaju parabiblijski mit o Adamu koji bira između Eve i Lilit, ali tu takođe možemo videti element poligamije kada muž u kuću dovodi mlađu ženu starijoj na ispomoć. 

U dizajnu ove karte u Keri Jejl Viskonti Sforca špilu nemamo ništa od toga, već vidimo zaljubljeni par kako gledaju jedno u drugo, iznad čijih glava leti veseli Kupidon sa povezom oko očiju i bez strele. Par zatičemo ispred šatora na kome su oslikani heraldički simboli grada Milana (plava zmija koja proždire crvenog čoveka). U Pierpont Morgan Bergamo špilu vidimo par iznad kojih, kao na ljuljašci, stoji krilazi anđeo bez strele, sa povezom preko očiju. U špilu Šarla VI, vidimo tri para iznad kojih na oblaku lete dva anđela sa uperenim strelama. Eteja je u ovom slučaju prikazao venčanje. Ljubavnici Vivilovog špila su zapravo tri muška lika u pozi nalik onoj koju zauzimaju likovi u Marseljskom špilu. Iznad njih je anđeo na oblaku, ali koji samo posmatra, nema luk i strelu. U Rozenvald špilu imamo scenu u kojoj mladić kleči pred voljenom koja stoji dok je sa neba strelom cilja krilati anđeo sa povezom preko očiju. Osvald Virt je, sledeći ideju Pola Kristijana, ovu kartu predstavio mladićem koji prekrštenih ruku na grudima, stoji na raskršću u društvu dve žene koje oličavaju dva različita puta. Anđeo na oblaku upire svoju strelu pravo na mladića. Vejt je u svojoj verziji tarota ovu kartu učinio biblijskom scenom rajskog vrta gde su ljubavnici zapravo Adam i Eva. Čak je i zmija prikazana na drvetu u pozadini ženskog lika. Anđeo iza kojeg se nalazi veliko Sunce, kao da izlazi iz oblaka sa znakom blagoslova prema zaljubljenom paru. Vejt je u svom dizajnu ove arkane odstupio od tradicionalnog izgleda naglasivši prikazanog anđela, čime je ovu kartu doveo u vezu sa kartom Đavo, preslikavši motiv u obrnutom smislu. Po Vejtovom pristupu doktrini Zlatne zore, anđeo sa ove arkane je Rafael, a strana sveta istok.

Ljubavnici u špilu Šarla Šestog

Motiv blagoslova i venčanja kod Krolija je istaknut likom predimenzioniranog sveštenika sa kukuljicom koji u specifičnoj pozi nalik magijskom znaku Ulazećeg Horusa stoji iznad kralja i kraljice koji se venčavaju. U visini sveštenikove glave je anđeo sa strelom i sa povezom preko očiju koji cilja dole. Sa Krolijeve karte Sunce je uklonjeno. Za ovu kartu Kroli kaže da predstavlja blizanca arkani Umerenost. Kod Krolija, na karti Ljubavnici sve vodi ka jednom cilju, a to je ujedinjenje, kraljevsko venčanje, odnosno spajanje kraljevskih likova, Crvenog Lava i Belog Orla. Lav i Orao se u Krolijevom špilu još jednom zajedno pojavljuju na karti Umerenost, s tim što je Lav tamo bele boje. Ideja venčanja ukazuje na još jednu vezu ove karte sa kartom Umerenost. Stvari se menjaju mešanjem sa drugim stvarima. Te dve karte zajedno ilustruju geslo Solve et Coagula, s tim što su Ljubavnici solve (rastvaranje, analiza) a Umerenost koagula (skupljanje, sinteza). Oba ova načela su izražena u karti Đavo. Kralj na karti Ljubavnici u ruci drži Sveto Koplje, a kraljica Sveti Gral. Kraljev plašt je ukrašen zmijama, a kraljičin pčelama, životinjama koje su na karti Umerenost sklopile savez. Deca predstavljaju blizance, ne samo astrološki znak Blizanaca, nego Kaina i Avelja, dok iznad njih na nivou anđela, dva naga ženska lika predstavljaju Lilit i Evu, različite majke dece čiji je otac Adam. Kod Krolija, ova karta ima vezu i sa Pustinjakom, budući da je lik prikazanog hijerofanta pod kukuljicom, zapravo Pustinjak (oblik Merkura, a ta planeta je vladar Blizanaca). Jaje obavijeno zmijom na dnu karte je njegov poklon na venčanju.

Ljubavnici u Krolijevom tarotu

Po Zlatnoj zori, mistično ime ove karte je Deca božanskog glasa, proročanstva moćnih bogova. Na poznatoj astrološkoj gravuri Erharda Šona, karta Ljubavnici oličava sedmu, odnosno Kuću Braka i partnerstva. Tu imamo prikaz sveštenika koji stoji između muškarca i žene, verovatno ih venčavajući. Temeljna ideja ove karte jeste ljubav, sjedinjenje onih koji se vole, daimon ili anđeo ljubavi, odnosno sila, koja je, kako kaže Kroli – zakon! Naravno, ljubav je bila veoma raširena kao tema umetničkog izražavanja tokom evropskog Srednjeg veka i renesanse. Najpoznatiji oblik njenog ispoljavanja jeste kroz čuvene trubadure, štovaoce „krilatog Kupidona“, počevši još od XII veka. 

Najdžel Džekson u ovoj karti vidi upravo talisman magije ljubavi, mada je svaka arkana u neku ruku talisman u svom delokrugu. Povodom toga, Džekson navodi jedan slikovit detalj takvog talismana kod Agripe. Naime, venuzijanski talisman ljubavi koji opisuje Agripa prikazuje nagu mladu devojku razbarušene kose i sa ogledalom u ruci. Oko njenog vrata je lanac koji svojom levom rukom drži stasit mladić dok desnom gladi njenu kosu. Oni se netremice gledaju dok se poviše njih nalazi mali krilati dečak koji drži mač ili strelicu. Dakle, ovde nije u pitanju sličnost nego istovetnost sa arkanom Ljubavnici. To je taj motiv koji prikazuje nevidljivi lanac ljubavi koji je suštinski simbol njene mistične i nevidljive moći. Ljubavnici kao izraz astrološke atribucije Blizanaca, predstavljaju Kuću zločina. Setimo se biblijskog ubistva Avelja.

Ljubavnici u Marseljskom špilu

Desetka pehara u tarotu

Desetka pehara u Sola Buska špilu

zvezda Alderamin

sazvežđe Kefej

jugoistočna dubina

vazdušni aspekt Riba

Trećoj dekadi Riba, kojom vlada Mars, po sistemu Zlatne zore pripada Desetka pehara (alternativno: deseta sedmica jeseni). U ključu velikih arkana, to su Kula i Mesec, spoj koji bismo mogli nazvati Mesečeva kula, odnosno Mesečev zigurat, piramidalna građevina podignuta od snova, strahova i potisnutih sadržaja. Alister Kroli ukazuje na duboku napetost između prirode Marsa i znaka Riba: tu gde bi trebalo da vlada odlučnost, nailazimo na rastakanje, a gde bismo očekivali jasnoću, susrećemo maglu. Rezultat je poremećaj ravnoteže koji se ne razrešava sukobom, već prelivanjem. 

Po Picatrixu, ova dekada označava mirotvorstvo, tišinu i odmor, ali i ushićenje, zadovoljstvo, pa čak i razvrat. Ambivalentna priroda karte oslikana je prizorom naočitog nagog mladića kojem prilazi lepa naga devojka, okićena i zavodljiva. U tom susretu prisutna je istovremeno nevinost i pad, ekstaza i opasnost od gubitka sebe. Pratesi Desetku pehara tumači kao crep, što upućuje na naselje, sklonište, zaklon, kuću, na ideju zatvorenog sveta, mikrokosmosa u kojem se osećanje savršenstva može lako pretvoriti u samozadovoljnu iluziju. Po Zlatnoj zori, kartom vlada Gospodar savršenog uspeha, ali taj uspeh je upravo onaj koji najlakše prelazi u samozavaravanje.

Astrološka paralela ove karte jeste sazvežđe koje prikazuje etiopskog kralja Kefeja, čije levo stopalo dodiruje Polarnu zvezdu. To je slika vladara univerzuma, onoga koji stoji na osi sveta i upravlja njegovim obrtanjem. Po nekim tumačenjima, Kefej se dovodi u vezu sa legendarnim faraonom Kufuom (Keopsom), graditeljem Velike piramide u Gizi, čime se ponovo vraćamo motivu piramidalne strukture kao kosmičke kuće. Njegova najsjajnija zvezda, Alderamin, tj „onaj koji dolazi brzo“, označava kraljevu desnu ruku. Stari Egipćani nazivali su ovo sazvežđe Pe-ku-hor, „onaj koji dolazi da vlada“. 

U hrišćanskom ključu, Kefej se preobražava u sliku Hrista Kralja, Mesije koji vlada nebeskim i zemaljskim poretkom: „…koju je na delu pokazao na Hristu kad ga je podigao iz mrtvih i postavio sebi zdesna na nebesima, daleko iznad svake vladavine i vlasti…“ (Efescima 1:20–21). U Starom zavetu, Zaharija (6:13) govori o vladaru koji istovremeno gradi hram i sedi na prestolu, ujedinjujući kraljevsku i svešteničku funkciju. 

Po Ptolomeju, sazvežđe Kefej ima prirodu Saturna i Jupitera: trezvenost, ugled i autoritet, ali i strogo prosuđivanje. Osvald Virt ga povezuje sa arkanom Luda, što dodatno pojačava paradoks Desetke pehara: krajnja tačka ciklusa istovremeno je i prag novog haosa. U Sola Buska špilu, Desetka pehara prikazuje lik koji podseća na portret Hermesa Trismegistusa iz Secreta secretorum philosophorum, koji je naslikao Lazaro Bastijani u poznim 1470-im. Pehari su raspoređeni tako da tvore skladnu, zatvorenu celinu koja okružuje zagonetnu glavu mudraca. Tako se karta konačno otkriva kao kruna iluzorne celovitosti: svet koji izgleda savršen, ali je zatvoren, samodovoljan, a što u dužoj perspektivi otvara mogućnost buduće neravnoteže.

Arkana Snaga u tarotu

Snaga u tarotu Šarla VI

“I am the daughter of Fortitude, and ravished every hour, from my youth. For behold, I am Understanding, and Science dwelleth in me; and the heavens oppress me. They covet and desire me with infinite appetite; few or none that are earthly have embraced me, for I am shadowed with the Circle of the Stone, and covered with the morning Clouds. My feet are swifter than the winds, and my hands are sweeter than the morning dew. My garments are from the beginning, and my dwelling place is in my self. The Lion knoweth not where I walk, neither do the beasts of the field understand me. I am deflowered, and yet a virgin; I sanctify, and am not sanctified.”

Džon Di i Edvard Keli, deo manifesta primljenog magijskim putem 23. maja 1587.

Elifas Levi kaže da je broj jedanaest broj sile, sukoba i mučeništva. Snaga, odnosno Strast po Alisteru Kroliju, nosi broj jedanaest te je posađena između dve arkane koje prikazuju nemoć ili bespomoćnost. Te dve nemoći su ona Obešenog čoveka i stvorenja uhvaćenih u vrzino kolo Točka sreće. Za broj jedanaest je, u kontekstu tarota, Ronald Deker dao jedno zanimljivo objašnjenje značenja. Naime, kako je jedan od dvanaest apostola, Juda, izdao Isusa Hrista, a ostalih jedanaest ostalo verno, otud je taj broj tumačen kao simbol istrajavanja. Takođe, sledeći tradiciju, ova karta predstavlja snagu kao vrlinu, odnosno hrabrost, budući da samo karakterno jak čovek može biti hrabar, a hrabar čovek može biti dobar čovek. Sa druge strane slabić je kukavica a onaj ko je kukavica ne može biti dobar. Otud je ova karta izraz ljudske dobrote ali i gospodarenja nad životinjskim nagonima i nižom prirodom u čoveku. Uostalom, bez hrabrosti nije moguće postići znanje.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Menli Palmer Hol ovu kartu tumači tako što je žena izraz duhovne snage, a lav tajnu mudrost čija je ona gospodarica. Lav, kaže Hol, označava letnji solsticij, dok je žena Devica, jer kada se Sunce nađe u tom sazvežđu ono ga lišava njegove snage. Povodom ove karte Pol Huson je izneo stajalište renesansnih mislilaca koji figuru žene i zveri povezuju sa Sirenom, odnosno Kirenom, tesalijskom princezom i nimfom boginje Artemide. Bila je poznata po lovačkim umećima i borbama sa zverima. Prilikom njene borbe sa lavom, spazio ju je solarni bog Apolon, koji se zaljubio u nju i odveo na planinu Mirtu u severnoj Libiji. Ona mu je rodila sina Aristeja koji je kasnije postao zaštitnik pčelarstva. Grčka kolonija na libijskoj obali, pored mesta Aristejevog rođenja, dobila je ime Kirena po njoj, a čitava ta oblast naziva se Kirenajka. Kako je lav sunčeva životinja, a u legendi o Kireni značajnu ulogu igra solarni bog Apolon, otud je smisleno povezivati ovu kartu sa Suncem i sazvežđem Lava. Zapravo, kartu možemo tumačiti i kao ujedinjenje sunčeve i mesečeve prirode.

Mantenja taroki

Još jedan detalj iz mitologije može nam pomoći u razumevanju temeljne arhetipske sile koja iz vremenskih daljina nadahnjuje ovu arkanu, budući da ona, na prvi pogled izvrće ustaljena shvatanja o muškom polu kao onom jačem. U tarotu, nasuprot tome, snagu i hrabrost oličava žena. Džerald Masi piše da ideja snage nije izvedena iz mišica muškaraca. On pominje da u znakovnom jeziku drevnih i primitivnih naroda snaga vodi poreklo od vetra, odnosno vazdušnog elementa. To nalazi svoj izraz na samom početku Starog zaveta gde se pominje duh koji lebdi iznad prvobitnih voda. Upravo je vetar taj koji ima veliku snagu da uzburkava more i podiže talase. Vetar je taj koji pokazuje snagu. U egipatskoj mitologiji izraz snage vazdušnog elementa je bog Šu, predstavljen upravo lavom. Zavijanje vetra ima svoju paralelu u rici lava. U tarotu žena gospodari snagom vetra, snagom glasa, čiji je amblem lav. Međutim, to je i životvorna sila, odnosno dah koji oživljava tela, udahnjuje život. Bog Šu je egipatski Mars, ratnik. Hebrejska verzija boga Šua je lunarni bog Šadaj. 

Džerald Masi pominje kako je bog Šu bio poznat kao Sin ljavljeg repa, ali i da je imao ženski oblik kao lavica Ur-Hekau. Ne bih ovde ulazio da li je Masi povodom toga bio u pravu ili ne, ali postoji poveznica između jedanaeste arkane sa idejom Ur-Hekau, budući da je reč o lavici koja na glavi nosi sunce obavijeno zmijom čija se glava izdiže poviše njenog čela, što je simbol velike magijske moći. Njene životinjske atribucije su zmija i lavica, što je posve u skladu sa učenjem Zlatne zore koja ovoj arkani pripisuje hebrejsko slovo tet (zmija) i astrološki znak Lava. Džerald Masi pominje da su Šu, Set, Horus, veoma stari pra-totemski fenomeni, sinovi Velike Majke, te pripadaju velikoj sedmorci njenih sinova, koji u apokaliptičkoj refleksiji imaju ulogu sedam kraljeva Velike Bludnice. Ta je Bludnica sasvim jasno predstavljena u jedanaestoj arkani Krolijevog špila. Vezu žene i zveri možemo tumačiti drevnim i primitivnim konceptima preobražaja devojčice u ženu, o čemu je Masi iscrpno pisao navodeći mnoštvo primera kako primitivni narodi taj ženski preobražaj tumače kao njeno postajanje nalik kakvoj specifičnoj životinji. Kada se devojčica pretvori u lavicu, zmiju, žabu itd, znači da je postala žena.

Marseljski špil

Snaga u Marseljskom špilu upravo prikazuje ženski lik kako otvara čeljusti lava, a taj motiv prisutan je u većini špilova. Oblik njenog šešira je veoma nalik onome koji nosi Čarobnjak, te podseća na lemniskatu, znak beskonačnosti. Seli Nikols povodom toga kaže da oba lika predstavljena arkanama Čarobnjak i Snaga poseduju magijske moći. U neku ruku ženski lik Snage jeste oličenje same magijske moći. Ona je šakti. Seli Nikols je lepo primetila da iako se čini kako mlada devojka vlada lavom, ona zapravo sadrži njegovu suštinu i ističe kako zlatna energija njegove snage teče njenim rukama, osvetljavajući njene grudi, zatim se širi ka glavi, gde se zadržava poput zlatne krune u centru njenog šešira. Motiv ove male krune, kaže Nikols, podseća i na zube životinje. 

U špilu Šarla VI imamo ženu koja obgrljuje stub nalik korintskom, koji se lomi na pola, a što opet ukazuje na motiv snage. Slično je i u Rozenvald špilu, s tom razlikom što je tu stub i dalje uspravan. U Mantenja tarokiju prikazana je snažna žena sa sa topuzom u desnoj ruci koja levom rukom ruši stub. U njenoj pozadini nalazi se lav umanjenih proporcija, a na njenoj glavi imamo pokrov od lavlje glave, dok njen oklopljeni torzo prikazuje lavlji lik. Najdžel Džekson daje još jedan mogući uzor za lik ove karte, a to je hrišćanska Sveta Tekla, po nekim izvorima, sledbenica apostola Pavla i mučenica koja je bila bačena lavovima. I tada je, po legendi, lavica spasila njen život, ispreprečivši se pred ostalim lavovima, sprečivši ih da je rastrgnu. U Pierpont Morgan Bergamo špilu lik koji predstavlja načelo snage je krupan muškarac koji batinom zamahuje prema lavu. U tome prepoznajemo mitološki motiv borbe Herkula i nemejskog lava. Takođe, Džekson je dao primer Denteove (Marco Dente da Ravenna, 1493-1527) gravure „Alegorija snage“ iz 1527. godine na kojoj je prikazana snažna žena koja vodi lava prema vatri.

Vejtov špil

U pseudo-aristotelovskoj knjizi na arapskom Sir al-Asrar, izvorno pisanoj na grčkom, a na latinski prevedenoj kao Secretum Secretorum (Tajna nad tajnama) sredinom XII veka, ima jedan zanimljiv opis talismanske slike koja se u pogodno vreme urezuje na magijski prsten. Ukratko, zamislimo nagu devojku, visoku i snažnu koja jaše na lavu, dok je šest muškaraca obožavaju. Ne moram posebno naglašavati simboličku i magijsku bremenitost jedne ovakve predstave. Onaj ko nosi takav prsten steći će neodoljivu moć nad ljudima. Obratimo sada pažnju na ovu kartu iz krolijevske vizure. U staroj doktrini solarna žena je devica (prima materia). Kod Krolija je ona kurva, Babalon (otpad). Hoće se reći da je u eri Riba kamen mudraca dobijan od čiste sirovine, dok je u eri Vodolije na delu reciklaža, korišćenje krajnjeg otpada. U eri Vodolije biće privučeno dosta klipotskih sila u naš svet. Solarna žena će im otvoriti vrata. Tako učimo Božji zakon kroz iskušenje. To je ono prokletstvo, biblijsko, strašno. 

Pogledajmo, u Marseljskom špilu, Čarobnjak i ženski lik sa karte Snaga imaju šešir sličnog oblika, koji ukazuje na egzotičnost i određenu moć. Kroli je ovu solarnu ženu razgolitio, skinuo joj šešir i raspustio kosu. Ona više nije Devica u plavoj odori ogrnuta crvenim plaštom nego je sva zlatasto-skerletna. Kod Krolija ona jaše lavovsku zver, dok je u staroj doktrini obuzdava snagom svojih ruku. Njena snaga u Krolijevom ključu postaje strast. Levom rukom ona obuzdava sedmoglavu Zver, dok desnom drži visoko podignut pehar iznad kojeg se nalazi deset spiralnih rogova, čime ova karta poprima apokaliptička obeležja. Deset spiralnih zmijolikih rogova povezani su sa deset zrakastih krugova koji su bez ikakvog reda razbacani po karti. Ti zrakasti krugovi predstavljaju sefire bez pravog poretka, jer, kako kaže Kroli, svaki novi eon iziskuje drugačiji sistem razvrstavanja u univerzumu. Za Alistera Krolija Skerletna žena iz biblije predstavlja izopačenu sliku drevne magijske tradicije od koje je hramska prostitucija jedini zapamćeni oblik. O predstavi Skerletne žene u Apokalipsi Kroli kaže da su proroci u osvit hrišćanske ere predskazali nastupanje sadašnjeg eona, koji dolazi nakon završetka ere Riba čiji je simbol bog koji umire i vaskrsava, sa osećanjem neizrecivog straha i užasa, budući da nisu bili kadri da proniknu u srž smenjivanja eona. Iz tog razloga su, kaže Kroli, svaku promenu smatrali katastrofom. 

Krolijev špil

To znači da dijagram Drveta života mora pretrpeti izmene i Kroli je u tom pravcu već napravio prve korake, zamenivši pozicije glifova he i cadi. Snažna žena je ovde prikazana kao Kurva Vavilonska koja jaše Zver čijih sedam glava krasi deset rogova. Kod Krolija, umesto repa Zver ima Lava-Zmiju, amblem koji je prisutan i na njegovoj karti Kula. Babalon je nalik boginjama kao što su Bast, Sekmet, lavica-mačka, strašan krvolok, istovremeno najženstvenije biće. Ona ima i solarnu i lunarnu prirodu, budući da se na Drvetu života staza gimel / Prvosveštenica, koja se spušta iz Ketera ka Tifaretu, ukršta sa stazom tet / Strast. Slikovito, tu se sreću kamila i zmija. Otud je žena sa karte Strast / Snaga poput Meseca koji prima Sunčeve zrake i čuva ih u sebi. Po Kroliju ova karta je jako važna u simbolici eona Horusa. Uopšte, eon Horusa aktuelizuje vezu između znakova Vodolije i Lava, dok je recimo eon Ozirisa aktuelizovao vezu Riba i Device.

Zlatna zora ovu kartu naziva Kćer plamenog mača, vođa lavova. Elifas Levi u njoj prepoznaje snagu magijskog lanca, a što ovoj karti otkriva još jedan kvalitet, a to je moć vere, moć sugestije ili autosugestije. Kao solarni simbol, karta Snaga sugeriše ono što je Levi opisao kao središnju tačku stabilnosti i neprekidno kružno delovanje inicijative. To je u temelju magijske moći. Ovde je očigledno reč o procesu solve. Levi kaže da je entuzijazam zarazan i javlja se samo u prisustvu duboko ukorenjene vere. Vera rađa veru; ako verujemo u nešto, znači da smo spremni da to ostvarimo; poželeti s razlogom, znači poželeti beskrajno snažno. O magijskom lancu, Levi kaže, da stvoriti magijski lanac znači proizvesti struju ideja koja stvara sudbinu i privlači veliki broj volja u dati krug aktivnih manifestacija.

Kako tumači Fulkaneli, vrlina hrabrosti, u interpretaciji vajara Mišela Kolomba nosi kacigu, dok u levoj ruci drži kulu kroz čije se pukotine promalja zmija, tj zmaj, koju ona davi desnom rukom. O Snazi Fulkaneli kaže da ima Samsonove atribute. Opremljena je štitom i verižnjačom. Ponekad na glavi ima lavlje krzno, a u rukama disk koji predstavlja svet, a ponekad, opet, i to će biti njen konačni atribut, bar u Italiji, nosi stub, ceo ili polomljen. Kolombova Snaga je, kao i njegova pravda, otkrivena, ne nosi veo. U nekom smislu slobodno možemo reći da su Pravda i Snaga sa razlogom nage. Još jedan bitan detalj Kolombove Snage jesu njene pletenice koje predstavljaju sunčeve zrake bez čijeg dinamičnog uticaja, objašnjava Fulkaneli, nije moguće izvršiti Veliko delo.

Karta Snaga / Strast, budući da po Zlatnoj zori označava znak Lava, predstavlja Kuću duhovnog slepila. U ovoj karti nalazimo tragove drevnog egipatskog mita o borbi i odnosu između Seta i Horusa, gde se prepliću incest, homoseksualizam i pedofilija, a koji spadaju u bitne razloge uništenja Sodome i Gomore, koji nisu bili tek neki gradovi na Bliskom istoku, nego i mesta štovanja zverskih božanstava. Ta zverska božanstva su nasilna, po istorijskim standardima antinomijska, orgijastička, sadistička, a što podseća na neka svojstva boga Seta kao božanstva haosa, nereda, druge strane, otpadništva, tuđinstva itd, a što je možda i poslužilo kao uzor za kasniji lik Satane.

Marco Dente, 1527

Jedan ezoterijski pogled na svest

„Najveća milost koja nam je data, po mom mišljenju je nesposobnost ljudskog uma da poveže sav svoj sadržaj. Živimo na tihom ostrvu neznanja u središtu crnog mora večnosti i nismo sazdani za duga putovanja. Nauka, sa svakom disciplinom koja vuče na svoju stranu, malo nam je štete nanela do sada; ali jednoga dana, zbrajanje rasparčanog znanja otkriće nam tako užasan uvid u stvarnost i našu zastrašujuću poziciju u njoj, da ćemo ili poludeti od tog otkrovenja ili pobeći od smrtonosnog svetla u mir i sigurnost novog mračnog doba.“ Hauard Filips Lavkraft u uvodu priče Zov Ktulua

Sa stanovišta psihologije koju ovde iznosim, svest ne označava tek funkciju mozga niti zbir psihičkih procesa, već samu osnovu postojanja. Ona nije puki proizvod života, već ona jeste život. Sve što postoji, bilo kao celina ili kao pojedinačna forma, ima svest, tačnije, jeste svest. Na primer, ukoliko kažem da kamen jeste svest, ne mislim da kamen misli, nego smatram da je kamen oblik koji je nastao iz svesti i koji učestvuje u svesti, kao što talas učestvuje u okeanu, a da nije okean. Ovakav stav se često proglašava animističkim, naročito ako svest poistovetimo sa onim što se tradicionalno naziva dušom. Ipak, ovde se ne radi o romantičnoj projekciji na prirodu, već o pokušaju da se svest sagleda u širem, ontološkom, a ne samo psihološkom okviru. 

Moderna psihologija svest definiše kao skup doživljaja i mentalnih procesa koji čine naš unutrašnji svet: percepcije, misli, emocije, volju, budnost i sposobnost reagovanja na okolinu. U širem smislu, ona uključuje introspekciju i samosvest, i smatra se najvišom funkcijom mozga. Svest, u tom okviru, služi za orijentaciju, planiranje, samorefleksiju i jezičko mišljenje. U tom smislu ona je alat adaptacije. Međutim, moj pogled ne proističe prvenstveno iz teorije, već iz mističkog ili ezoterijskog uvida u svest kao sveprisutnu supstancu, kao sveukupnost u kojoj su oblik i prostiranje tek sekundarni efekti. Svetlost i tama, u tom viđenju, nisu suprotnosti već komplementarni polovi stvaranja. Sve što je sada čvrsto, tečno, gasovito, živo ili mrtvo, nekada je bilo čista svetlost. Oblik nastaje tek u njenom dodiru sa tamnom tvari ništavila.

Svetlost nije samo vidljivi fenomen, već ontološko načelo. Ona postaje forma tek kroz ograničenje, kroz senku, kroz tamu. Bez tame, nema ni oblika. Otuda proizlazi mogućnost da možemo govoriti o tamnoj svesti kao o „staroj“ svesti, lišenoj sjaja, energije i stvaralačkog impulsa. To je svest koja ne stvara, već samo postoji. Dakle, tamna svest nije zla svest, nego je pasivna svest, tj svest koja je potrošila svoju energiju vrativši se u stanje pre stvaranja. Ona je stara jer je prethodila svetlosti, ne u vremenu, već u ontološkom redu. Ta svest je pozadina na kojoj se svetlost pojavljuje. 

U svojoj krajnjoj apstrakciji, svest kao svetlost jeste bezoblična, gotovo nepostojeća. Tek kroz percepciju i oblik ona postaje iskustvena. Svest se, u ovom okviru, može zamisliti kao univerzalno polje koje nije homogeno, već partikularizovano: podeljeno, a ipak jedinstveno u svojoj celini. „Odeljci“ tog univerzalnog polja svesti razlikuju se po sjaju, količini energije, boji i obliku koji projektuju. Ta raznolikost tvori spektar bića i pojava u univerzumu. Takođe, ovde bih razjasnio jedan na oko nevažan, ali veoma značajan detalj. Naime, ono što religije nazivaju Bog, ja nazivam svest, ne zato što je to isto, već zato što je svest ono što ostaje kada se Bog oslobodi ne samo antropomorfnih projekcija, nego i svakog oblika.

U užem, operativnom smislu, svest je autonoman supraenergetski entitet koji u kreativnom opštenju sa tamnom tvari tvori oblik. Tako nastaje univerzum, ali i svako pojedinačno biće. Ispoljena svetlost, u simbiozi sa tamom, ne stvara samo formu, već i formatizovanu svest, odnosno sadržaj koji toj formi daje smisao i svrhu. Svako biće, stoga, poseduje svest, sjaj, energiju, strukturu i oblik. Drugim rečima, svaki oblik ima „dušu“, bez obzira da li ga smatramo živim ili neživim, organskim ili mineralnim, čvrstim ili energetskim. Svest bez sjaja i energije jeste pasivna. Tek kao biće ona postaje delatna. Kako dolazi do prelaska iz pasivnosti u aktivnost, i obrnuto, ostaje otvoreno pitanje. Ono što je izvesno jeste da ispoljena svest podleže zakonima dekadencijske dijalektike: rađanja, rasta, raspadanja i povratka u bezobličnost.

Kod čoveka, osnovni oblik samoodređenja svesti jeste razum. Modernost razum definiše kao sposobnost logičkog mišljenja, analize i kritičkog rasuđivanja, povezanu sa pažnjom, pamćenjem, apstrakcijom i jezikom. Razum nije stanje, već proces, aktivna funkcija uma koja obrađuje informacije i gradi modele stvarnosti. U mom shvatanju, razum je mentalni mehanizam zasnovan na asocijativnim nizovima, logičkim algoritmima i imaginaciji. U kulturnom i simboličkom okruženju, on zamenjuje instinkt i intuiciju, održavajući poredak sveta, odnosno poredak svesti. Taj poredak čine stabilne predstave o sebi i svetu, o identitetu, vremenu, prostoru, telu, društvu i kulturi. Bez tih orijentira, subjekt gubi kontinuitet i osećaj smisla. 

Ali razum, kao proces, proizvodi i svoju senku, a to je jastvo. Jastvo je posledica, ali i pokretač mentalne aktivnosti. Njegova primarna funkcija jeste da bude čuvar stvarnosti, da garantuje njenu postojanost i „realističnost“. U neku ruku, jastvo vidim kao bujicu mentalnih predstava o sebi sa kojom se poistovećujemo, ali u odnosu na to razum je širi fenomen jer uključuje logičko mišljenje, analizu, apstrakciju, jezik, imaginaciju, pamćenje, planiranje, itd. U tom smislu, jastvo je jedan od proizvoda razuma, i ima ulogu narativnog centra koji razum uspostavlja da bi organizovao iskustvo. Dakle, jastvo je proizvod razuma, ali razum nije proizvod jastva; ono zavisi od razuma, dok razum ne zavisi od jastva. Najsažetije rečeno, jastvo je sediment neprekidnog ponavljanja, te nastaje kada se određeni obrasci mišljenja, osećanja i ponašanja ponavljaju toliko često da se nekako zgusnu u stabilnu misaonu strukturu. Ta struktura je narativ, priča o sebi, koja se onda poistovećuje sa svešću. Naravno, jastvo nije samo bujica predstava, nego je razdelnica kada se ta bujica prisvaja kao ja. Bez tog aspekta, mentalne predstave bi bile samo slike, i ne bi bilo jastva. 

U civilizacijskom kontekstu jastvo postaje samosvrhovito. Ono se poistovećuje sa imenom, poreklom, nacijom, verom, tradicijom, ideologijom, tj sa velikim simboličkim kodovima. Umesto da bude funkcija svesti, ono se postavlja kao njen centar, uzurpirajući njenu ulogu. Tako čovek počinje da se poistovećuje sa sopstvenim jastvom. Svest biva potisnuta, a njen sjaj zamenjen identitetskim maskama. Posledica tog premeštanja težišta nije samo psihološka, već ontološka tragedija, a to je gubitak izvora svetlosti u korist njegovog odraza.

Ako je, dakle, svest izvorna svetlost bića, a razum njeno operativno oruđe, tada je jastvo tek privremena maska kroz koju se ta svetlost filtrira i ograničava. Tragedija savremenog čoveka ne leži u tome što poseduje jastvo, već u tome što je poverovao da ono jeste njegovo biće. U tom pogrešnom poistovećenju svetlost se zatvara u sopstvene senke, a svest se pretvara u odraz, u sliku koja je zaboravila svoj izvor. Povratak ne znači uništenje razuma niti bekstvo iz sveta oblika, već razvezivanje čvora identiteta, kroz koji svetlost ponovo može jasno da prolazi. Ovo razvezivanje čvora identiteta podrazumeva da prestanemo da se  poistovećujemo sa našim imenom, ličnom prošlošću, uverenjima, posedom itd. To ne znači da se svega toga odričemo i nekako gubimo, već samo prestajemo da to budemo. Ja i dalje ostajem ja, ali ja više nije sve. Tek kada jastvo prestane da bude centar, a svest ponovo postane horizont, biće se oslobađa iluzije sopstvene izdvojenosti i prepoznaje sebe kao učesnika u jedinstvenoj, bezgraničnoj celini svetlosti. Naravno, ovo oslobođenje nije pravilo, već izuzetak, jer većina ostaje u tami, zaboravljajući svoj izvor. Oni koji se sećaju, oni spadaju među revolucionare.