Luciferijanizam Majkla Forda

Majkl Ford iz mlađih dana

Majkl Ford (Michael W. Ford, rođen 4. jula 1976), američki okultista, autor i muzičar, etablirao se kao centralna figura savremenog luciferijanizma i Puta Leve ruke (LHP). Opisivan kao luciferijanski vizionar i adept LHP. Od devedesetih godina prošlog veka aktivan je u pisanju, ritualnoj praksi i organizacijama posvećenim afirmaciji adversarijalne okultne filozofije. Ford je bio suosnivač i jedan od vođa Greater Church of Lucifer (Velika Luciferova crkva), jedne od prvih javnih luciferijanskih organizacija u SAD, crkve otvorene 2015. u Teksasu, koja je izazvala znatan društveni otpor i protesne reakcije lokalne hrišćanske zajednice, uključujući vandalske napade i optužbe za terorizam. Luciferova crkva je prestala sa radom nakon manje od godinu dana zbog problema sa zakupom prostora i prijetnji. Pored toga, Ford je osnivač Luciferian Apotheca, okultne prodavnice i resursa za LHP praktičare, kao i izdavačke kuće Succubus Productions Publishing, kroz koju je objavio većinu svojih knjiga. U svom radu često koristi magijsko ime Akhtya i učestvuje kao muzičar u žanrovima poput dark ambienta i black metala, sarađujući sa projektima kao što su Black Funeral, Valefor, Darkness Enshroud, Eitr, Strigoii i drugi. 

Osnovna nit Fordove misli je luciferijanizam, izraz koji on koristi da označi filozofiju i magijsku praksu koja Lucifera vidi kao simbol svetlosti, znanja i slobode. Ford naglašava samoprevazilaženje i individualni preobražaj kroz adversarijalnu magiju i suočavanje sa vlastitim unutrašnjim senkama. On kombinuje stare mitologije (Mesopotamija, drevne paganske tradicije, kabalističku doktrinu klipota) sa modernim okultnim praksama i magijom haosa (haotikom). Ford svoje učenje konceptualizuje kroz 11 Luciferian Points of Power (11 Luciferijanskih tačaka moći), odnosno skup principa koji služe kao filozofska osnova za praksu i razvoj lične moći i autonomije.

Fordovo tumačenje luciferijanizma je fokusirano na inicijaciju kroz iskustvo i simboličko posmatranje Luciferove figure kao arhetipa oslobođenja i individualne pobede nad ograničenjima. U poređenju sa drugim LHP autorima poput Don Veba (Don Webb) ili Nikolasa Šreka (Nikolas Schreck), Ford je specifičan po sintezi različitih tradicija, od Yatuk Dinoih vampirizma do klipotskih sistema, kao i zbog stava koji nije strogo teistički, već varira od simbola do entitetske reinterpretacije u zavisnosti od prakse. Ford često koristi figuru Lucifera i druge entitete iz tog miljea, ne kroz standardnu hrišćansku demonologiju, već kroz reinterpretaciju kroz magiju senke i klipotske motive. Dok su neki LHP autori fokusirani na jednu tradiciju, Ford meša elemente drevnih mitoloških sistema, vampirizma, satanizma i okultnih tekstova u okvir jedinstvenog ritualnog sistema. Kao i mnogi LHP autori, Ford vidi put ka samooboženju kao središnju transformativnu praksu. Sličnost sa haotikom i modernim satanizmom ogleda se u pristupu ritualima kao psihodinamičkim alatima za promenu svesti, a ne samo kao liturgijskoj ceremoniji.

Sada bih obratio ukratko pažnju na Fordove ključne magijske sisteme i tehnike, ali bez ritualnih formula, invokacija ili operativnih uputstava. Pominjao sam Fordovih 11 Luciferijanskih tačaka moći koje predstavljaju osnovu njegovog sistema. To nisu nikakve zapovesti već inicijacijske funkcije svesti, ili luciferijanskog mentalnog programa: 

1. Self-Deification (samooboženje); ovde sebe vidimo kao izvor smisla, što praktično znači prekid zavisnosti od spoljašnjih autoriteta;

2. Adversarial Insight (adversarijalni uvid); svesno suprotstavljanje normi, a u praktičnom smislu, razbijanje uslovljenih identiteta;

3. Knowledge as Power (znanje kao moć); znanje kao sredstvo preobražaja, odnosno aktivacija volje;

4. Becoming (postajanje); identitet je proces, tj psihička fleksibilnost;

5. Responsibility (odgovornost); mi smo uzrok posledica, a što podrazumeva konsolidaciju ega;

6. Desire as Catalyst (želja kao katalizator); naše želje su gorivo pokretanja podsvesti;

7. Transformation through Darkness (preobražaj kroz tamu); senka je ovde u ulozi inicijatora, što u praktičnom smislu znači integraciju potisnutog (prilično jungovski);

8. Ascension through Will (uzdizanje kroz volju); volja kao zakon (prilično krolijevski), a što podrazumeva fokusiranje namere; 9. Luciferian Illumination (luciferijansko prosvetljenje); svetlost iz tame, odnosno inicijacijsko uviđanje; 10. Sorcery of Self (veštičarstvo sopstva); sopstvo kao hram, tj autoregulacija, sami sebe regulišemo; 11. Immortal Becoming (postajanje besmrtnim); identitet kao kontinuitet, a što je postizanje egzistencijalne stabilnosti; Svako od ovih jedanaest načela iziskuje posebno tumačenje, jer to ponekad nije sasvim očigledno. Dakle, mora se prozreti šta tačno Ford označava koristeći ove izraze. Ford takođe koristi kabalistički koncept klipota, odnosno ljuštura. To su, po njemu, arhetipske zone razgradnje ega, tj, da budem jasniji klipoti nisu nekakav put pakla, već označavaju proces rastakanja starog identiteta kako bi nastala nova struktura ega. Na primer, klipot Nahemot odgovara prekidu identifikacije, što podrazumeva rušenje ličnosti. Gamaliel odgovara oblasti rada sa snovima i senkom, što je oblik otvaranja nesvesnog. Samael se odnosi na suočavanje sa strahom, što znači preobražaj impulsa. I dalje, imamo Taumiela kao polarizaciju volje, odnosno ujedinjenje suprotnosti, itd.  Kod Forda postoje tri nivoa magijskog rada. Prvi je psihodramski ritual kao simbolički čin, a što ima za cilj promenu stanja svesti. Drugi nivo je arhetipski, jer podrazumeva rad sa figurama kao što su Lucifer, Lilit, Ahriman i sl. I naposletku, imamo egzistencijalni nivo gde se život vidi kao magijski čin te vodi ka samooblikovanju. Po Fordovom shvatanju Lucifer nije demon u teološkom smislu, već svest koja se budi protiv ograničenja, prometejski simbol autonomije i psihički princip pobune protiv određenja. Ukratko, Lucifer je načelo buđenja svesti. Dalje, Ford uvodi pojmove energetskog vampirizma ne kao parazitizma već kao svesnu regulaciju emocionalne i psihičke energije, tehniku samopunjenja kroz pažnju i projekciju i kao model suverenog energetskog identiteta. Stoga je u tom smislu Ahriman princip materijalizovane volje. Fordov luciferijanizam nije kult, već egzistencijalna tehnologija, da se tako izrazim. Njegov sistem se može čitati kao psihomagijski put individuacije kroz tamu, blizak Jungovoj senki, ali u ritualnom ključu. Majkl Ford i Goecija  Kod Majkla Forda Goecija nije centralni sistem, već sekundarni, periferni sloj unutar šireg klipotsko-luciferijanskog okvira. On je ne tretira kao autonomnu magijsku tradiciju, već kao mapu senke koja se koristi unutar većeg sistema samopreobražaja. Za Forda goecijski duhovi nisu primarno objektivni entiteti u teističkom smislu, niti autonomne demonske ličnosti koje se prizivaju radi materijalnih ciljeva, već su pre svega arhetipske sile psihe i liminalne inteligencije koje predstavljaju segmente rascepljene volje. Drugim rečima, Goecija je psihičke fragmentacije, a ne panteon za štovanje. Goecijski duhovi su, dakle, funkcije tame u svesti inicijanta. Ford Goeciju uvrštava u klipotsku strukturu, a ne obrnuto. Dakle, duhovi, tj demoni Goecije kao fragmenti energije unutar klipotskih sfera, nisu nikakvi vladari, već maskirane funkcije tame. Kod njega, klipotske sfere su primarne ontološke zone, dok su goecijski duhovi sekundarne personifikacije. Iz njegove perspektive klipot je arhetip a goecijski demon je maska tog arhetipa. Podsetimo se, da su za opšte i tradicionalno razumevanje, duhovi Goecije stvarni entiteti. Kod Forda to nije tako. Iz njegovog ugla, pokušaj da se kontroliše demon znači da nisu integrisani sopstveni aspekti senke. Dakle, za Forda klipoti su osnova magijskog sistema. Ford nedvosmisleno insistira na klipotskom putu, jer klipoti su, za njega, strukturalna mapa raspada ega, dok je Goecija je lokalna ikonografija unutar tog prostora. Dakle, bez klipotske osnove, Goecija ostaje površna, pa je otud klipotski rad inicijacija, a goecijski rad samo tehnika.

Ključne ideje iz knjige Majkla Forda Wisdom of Eosphoros (Mudrost Eosforusa)

Ova knjiga predstavlja temeljno delo o ideološkom svetonazoru i spiritualnosti luciferijanizma, izdanje Greater Church of Lucifer (GCOL) iz 2015. godine. Kao koautor navodi se Džeremi Krou (Jeremy Crow). Ona nije samo uvod u taj moderni, ne-dogmatski put, već i refleksija o ljudskom potencijalu, slobodi uma i težnji ka samoostvarenju. Luciferijanizam se ovde ne predstavlja kao religija u tradicionalnom smislu, već kao filozofija života koji koristi simboliku Lucifera kao arhetipskog simbola pobune, znanja i samoodgovornosti. U temelju Fordove luciferijanske misli stoji uverenje da je pojedinac jedini bog vlastitog života. Ne postoji spoljašnje božanstvo ili sudbina koja upravlja ljudskim životom, budući da je svako odgovoran za svoje postupke, uspehe i neuspehe. Cilj nije pokornost spoljašnjem autoritetu, već postizanje autonomije i moći kroz znanje, samospoznaju i disciplinu. Ovaj koncept se u knjizi naziva apoteoza, kao postupak samooboženja, kada pojedinac razvija svoj Crni plamen (svest i volju) i postaje arhitekta vlastite stvarnosti.

Ključno načelo proklamovano u knjizi je ravnoteža između svetla i tame. Za razliku od dualističkih religija koje označavaju dobro i zlo kao apsolutne suprotnosti, luciferijanizam posmatra svetlo (znanje, svest, kontrola) i tamu (strast, instinkt, kreativni haos) kao komplementarne sile koje postoje u svakoj osobi. Tama nije zlo, već izvor energije i kreativnosti koji mora biti uravnotežen svetlom razuma. Ova ravnoteža ogleda se i u simbolu Lucifera kao Jutarnje i Večernje zvezde (Venera), koja nosi i svetlost i tamu.

Knjiga oštro kritikuje dogmatske religije (posebno avrahamske) kao sisteme koji održavaju mentalno ropstvo. Autor smatra da te religije kontrolišu ljude kroz strah, krivicu i obećanja o zagrobnom životu, umanjujući time ljudski potencijal i odgovornost. Luciferijanizam se predstavlja kao alternativa tom ropskom mentalitetu, pozivajući na pobunu protiv slepe vere i potragu za znanjem kroz iskustvo i kritički način razmišljanja. Otud se i reč Crkva u nazivu GCOL tumači se kao skup istomišljenika, a ne kao hijerarhijska institucija.

Knjiga nudi i praktične smernice za primenu filozofije u svakodnevici putem 11 Luciferijanskih tačaka moći o čemu je već bilo reči u ovom tekstu. Ford uranja u paganstvo i predhrišćanske mitologije kako bi objasnili korene luciferijanskog simbolizma i značenja. Lucifer se ne poistovećuje sa hrišćanskim Satanom, već se vidi kao sinteza drevnih božanstava poput sumerske Ištar (Venera kao boginja ljubavi i rata), grčkog Prometeja (koji je doneo vatru ljudima) i helenističkog koncepta daimona (ličnog duha ili istinske volje). Ovaj istorijski kontekst služi kao most između drevne mudrosti i moderne samo-refleksije.

U delu knjige koji je napisao Džeremi Krou, razmatra se ulazak u Novu luciferijansku eru (NLE) nakon 2012. godine, što simbolizuje kraj jednog ciklusa mentalnog ropstva i početak doba individualne moći i kolektivne prosvećenosti. Ova nova era ne predviđa apokalipsu, već promenu svesti u kojoj pojedinci preuzimaju kontrolu nad svojim životima i zajednički stvaraju budućnost.

Mudrost Eosforusa je, u suštini, poziv na intelektualnu i duhovnu pobunu. Kao takav, taj poziv nudi filozofiju koja slavi ljudski potencijal, kritičko razmišljanje i odgovornost prema sebi i svetu. Iako koristi kontroverzne simbole poput Lucifera, njena poruka je humanistička: svako može postati kralj svog sveta kroz samospoznaju, ravnotežu i akciju. Knjiga ne traži sledbenike, već poziva čitaoca da postane sam svoj učitelj, što je možba najočitiji izraz njenog luciferijanskog ideala. 

Majkl Ford, Tomas Karlson i Kenet Grant

Radi boljeg uvida ne samo u Fordovu doktrinu, nego i ključnih oblika LHP, uporedimo Majkla Forda sa nekim drugim sistemima, kao što su onaj Keneta Granta i Tomasa Karlsona (Dragon Rouge). Sva trojica rade sa istim osnovnim temama: senka, apoteoza, transgresija, inicijacija, ali različitim ontologijama. Neretko se stiče utisak da Ford drugu stranu u ontološkom smislu gleda kao psihomagijski i arhetipski domen svesti. Za Karlsona je to realni kosmo-haos i objektivno postojeće drakonijanske sile. Kenet Grant tu drugost posmatra kao transdimenzionalni tok izvan vremena i ega. 

I dalje, ove tri ličnosti možemo predstaviti i kroz prizmu za njih karakterističnih adversijalističkih entiteta, a to su, za Forda - Lucifer kao arhetip buđenja, dakle, unutrašnja sila; za Karlsona - Zmaj / Tijamat / Apep kao haos pre stvaranja, odnosno kosmička sila; i za Granta - Horonzon, Lam, Tifon, kao entiteti izvan kosmosa, transrealna inteligencija. Osobenosti svakog od pomenute trojice vode i ka osobenim oblicima njihovih puteva inicijacije. Tako kod Forda imamo prvo psihološko buđenje, nakon čega sledi rad sa senkom, što bi trebalo da rezultira samooboženjem. Dakle, Ford radi na izgradnji jastva u LHP ključu. U slučaju Tomasa Karlsona, prvo ide suočavanje sa Haosom (Veliki spoljašnji Zmaj), zatim rad sa drakonijanskim sferama, što podrazumeva i prolazak kroz klipotske tunele, te naposletku dolazi svestan povratak u Haos (transkosmos). Možemo stoga reći da Karlson, kao u alhemijskom procesu, prekaljuje jastvo. Kod Granta prvo ide ostvarivanje kontakta sa drugom stranom, pa rad sa tifonijanskom strujom, te naposletku gubitak identiteta i transkosmosu, ako se tako može reći. To znači da Grant rastvara jastvo, što bi Kroli rekao anihilacija (poništenje) ega.

Uporedni pristup ovoj trojici možemo izvesti uvidom u njihov magijski metod. Fordov magijski stil, da tako kažem, jeste strukturisan i psihomagijski. Njegovi izvori su klipoti, vampirizam i haos, dok je cilj izgradnja autonomnom, odnosno bolje reći, nezavisnog identiteta. Možemo reći da je Ford u magijskom smislu sintetizator koji koristi mit kao alat. Kod Karlsona, stil je sistematski i mitološki, a crpi iz klipotske kabale, nordijskih i drakonijanskih mitova, runozofije, tantre i sl., dok je cilj drakonsko buđenje. U magijskom smislu on deluje kao rekonstruktor, tj nastoji da izgradi koherentan sistem. Važno je razumeti jedno u vezi Forda i Karlsona: iako obojica koriste klipote, oni u stvari rade sa dva različita univerzuma koji samo dele isti simbolički jezik. Grantov stil je zbunjujuće fragmentaran ali vizionarski, utemeljen na Kroliju, Lavkraftu i tantrizmu, ali i pod snažnim uticajem egiptozofske misli Džeralda Masija. Njegov praktičan cilj je transdimenzionalni kontakt. Dakle, očigledno je Grantovo nastojanje da deluje kao prorok.

Bibliografija Majkla Forda

Ford je objavio više od tridesetak knjiga, a dole su istaknuti neki od najuticajnijih i najcitiranijih naslova:

-Luciferian Witchcraft / Book of the Serpent; temeljni grimoar i ideološki uvod u njegov luciferijanski sistem.

-The Bible of the Adversary; tu on pozicionira Lucifera kao prometejski lik i fokusira se na ritualnu praksu.

-Liber HVHI: The Magick of the Adversary; složen rad o klipotskoj i infernalnoj magiji.

-Book of the Witch Moon: Chaos, Vampiric & Luciferian Sorcery; kombinacija tradicionalne i vampirske magije sa LHP elementima.

-Akhtya – Vampyre Magick; tekst fokusiran na vampirsku magiju.

-Drauga – Ahrimanian Yatuk Dinoih; proučavanje persijske i saturnijanske magije i klipotskih arhetipa.

-Lilith and Lamastu; rad o arhetipovima ženskih adversarijalnih entiteta.

-Wisdom of Eosphoros; filozofski tekst o luciferijskoj tradiciji.

-Infernal Union: Sinister Initiation & Satanic Psalms; kombinacija inicijacijskih radova i ritualnih pesama.

-Hecate & the Black Arts; povezivanje tradicionalnog paganskog arhetipa sa LHP praksom.

Antička nekromantija

Stari Grci su koristili više izraza za nekromantiju, odnosno prizivanje preminulih u svrhu proricanja, kao što su nekuomanteion, „mesto proročanstva mrtvih“, psihagogion, „mesto prizivanja duhova“, ili psihomanteion, „mesto proročanstva duhova“. U kulturi i svesti starih naroda postojalo je veliko interesovanje za razgovor sa mrtvima, jer se verovalo kako oni nisu više sputani ograničenjima sveta živih i lakše mogu saznati razne stvari i događaje nevezano za vremenski tok. Mrtvi su tako mogli zaviriti u budućnost. Često se prizivao duh određene osobe zato što je ta osoba za života posedovala informacije koje su živima bile potrebne. Ako je neko ubio tu osobu - ko je ubica? Ako je ta osoba lopov pa je negde sakrila svoj plen, mnogi bi mogli biti veoma zainteresovani za takvu informaciju i sl. Ali to nije bio jedini razlog, budući da su živi neretko imali problema sa uznemirujućim duhovima svojih bližnjih preminulih, koje je stoga bilo potrebno umiriti i otpraviti tamo gde im je mesto. To je takođe bio posao nekromanta. U takvom kontekstu bilo je neizbežno da nekromantija, kao posebna grana mantičke i zaštitničke magije, zauzme veoma značajno mesto u versko-kultnom životu paganskih epoha.

Antičko doba nije imalo jednostavno niti opšteprihvaćeno objašnjenje mudrosti mrtvih. Oni su mogli da prenesu mudrost sopstvenih iskustava, naročito onih koja su ih dovela do smrti. Mrtvi su u svakom slučaju imali znatno širu perspektivu nego živi. Zbor mrtvih u podzemlju sabirao je svoje znanje i razumevanje o svim stvarima. Koreni budućnosti ležali su u prošlosti, pa su ljudi iz nečije prošlosti bili u boljoj poziciji da sagledaju njegovu budućnost. Na neki način sama budućnost oblikovala se u podzemnom svetu, bilo kroz pripremu duša za novo utelovljenje, bilo kroz tkanje sudbine. Duše oslobođene svojih otežavajućih tela imale su jasniji uvid u sve stvari i procese. Možda su duhovi crpeli i neku snagu iz energija same zemlje. Međutim, tu moramo imati na umu i ono što je Elifas Levi rekao na temu duhova pokojnika. Naime, ti duhovi često su zapravo elementali ili demonska bića koja prikupljaju sećanja i senzacije mrtvih, ostatke raspadajuće svesti. U tom smislu jedan duh bi mogao prikupiti sećanja i senzacije mnogo ljudi i na osnovu toga izgraditi predstavu o nekoj konkretnoj osobi koja je nekada živela. Otud takvim duhovma nije problem da se predstavljaju kao osoba koju nekromant priziva.

Da bi živi i mrtvi mogli da komuniciraju, prirodne prepreke između njih morale su biti prevaziđene. Nekromantija se stoga mogla shvatiti kao čin koji se odvija u prostoru smeštenom negde između gornjeg i donjeg sveta, ili na granici svetova. Istovremeno, nekromant i duh morali su biti dovedeni u zajedničko stanje postojanja kako bi mogli međusobno da razgovaraju. Otud utisak delimičnog povratka mrtvih, dok su se oni koji izvode nekromantijski ritual istovremeno takođe delimično približili smrti tokom same konsultacije. To svakako nije bez određenog rizika po ove žive koji izvode nekromantijski obred. Stoga i ne iznenađuje što su oni koji su se savetovali često bivali suočeni sa proročanstvima o neposrednosti sopstvene smrti. Prizvani duh može neupitan da prizivaču saopšti tačan datum njegove smrti! 

Glavno mesto odvijanja nekromantijskih obreda, ne samo u antičkom svetu, nego uopšteno, jeste grobnica, iako je taj svet imao i znamenita nekromantijska proročišta. Dakle, nekromantijski rituali se izvode na groblju, što se razlikuje od klasičnih spiritističkih seansi koje se mahom obavljaju za stolom, često daleko od mesta na kojima je za života preminuli koji se priziva obitavao, ili od mesta na kome je sahranjen. Verovalo se da duh često lebdi u blizini mesta gde je njegovo telo sahranjeno. Na značaj grobova kao mesta na kojima su se izvodili nekromantijski rituali ukazuje veliki broj zapisa sa kletvama i figurica položenih u njih. Ti zapisi bili su upućeni duhovima preminulih od kojih se zahtevalo da neposredno ili posredno izvrše prokletstvo koje je opisano. U tom smislu na delu je mračan oblik nekromantije, ali to ne znači da je svako komuniciranje sa mrtvima crna magija, bez obzira na taj utisak. Mrtvi, osim što mogu vršiti loša dela, takođe mogu činiti i dobre stvari, što opet zavisi od karaktera i motiva onih koji takve usluge od njih traže. Isto tako neki mrtvi će rado učiniti sve što se od njih traži dok će neki nešto uraditi delimično, a ponekad čak odbiti bilo kakvu saradnju.

U antici nije bilo retko da su natpisi na nadgrobnim spomenicima pozivali prolaznike da se obrate mrtvima radi proroštva. Tako je na pogrebnom oltaru izvesne Amijas, sveštenice jednog misterijskog kulta u Maloj Aziji, sahranjenoj u II veku n. e. stajao natpis: „Ako neko želi da sazna istinu od mene, neka na oltaru uputi molitvu sa onim što želi i dobiće odgovor kroz viziju tokom noći ili dana.“ Dakle, ona je i mrtva radila isti onaj posao koji je obavljala za života. Zapravo, njeno svešteničko zvanje i uspešna proročka karijera donele su joj slavu pa su njeni naslednici koristili njen za života izgrađen brend.

Pomenuo sam da je nekromantija bila usko povezana sa umirivanjem nemirnih duhova, procesom koji je često, paradoksalno, podrazumevao početno prizivanje. Ako je telo duha već bilo sahranjeno, možda na nezadovoljavajući način, čin umirivanja odvijao se na mestu te sahrane. U tom slučaju nekromant vezuje urnu preminulog ili čitav grob činima, a potom kamenjem i gvozdenim lancima (jer je gvožđe metal nadmoćan duhovima, mada svaki metal ima određenu delotvornost). Prizivači ili psihagozi mogli su da umire nemirne duhove tako što bi, uz pomoć crne ovce, otkrili mesto gde im telo leži, a zatim prizvali duha i pitali ga za razlog njegove uznemirenosti.

U tradicionalnim u opisima nekromantije imamo sledeće elemente: kopanje jame, izlivanje (libacije) mleka, meda, vina, vode i ulja, zajedno sa prinošenjem žita i cveća; prinošenje krvi, udruženo sa pratećom životinjskom žrtvom u vidu holokausta; i molitve. Prinošenje krvi verovatno je bilo ređe. Često se tvrdi da je ono korišćeno samo u obredima na grobu kada se verovalo da su mrtvi na neki način uzdignuti na herojski nivo. U antičkim književnim prikazima nekromantije na grobovima, pojavljivanje duhova sledi nakon obavljanja odgovarajućih obreda. Ali šta se zaista dešavalo nakon što bi nekromant obavio svoje obrede na grobu? Kako je on doživljavao duha? U tu svrhu pominje se poseban san (inkubacija) nekromanta, možda baš na vrhu groba, i možda na runu ovce koju je upravo zaklao za duha i prineo kao žrtvu bogovima podzemlja. Dakle, nekromant je morao da zaspe na grobnici nad kojom je izveo svoj obred. Taj običaj pominje Herodot, pripisujući ga libijskim Nasamonima, zatim Augilima, Keltima, a takođe kasnije je bio pripisivan hrišćanima i Jevrejima. Takođe postoji primer kada se Apolonije iz Tijane savetovao sa Ahilom upravo provodeći noć na njegovom grobu. Pitagora je tvrdio da mrtvi govore živima u snovima.  

Još jedno očigledno mesto za pronalaženje tela, a naročito duhova mrtvih koji su mogli biti iskorišćeni u nekromantiji, bile su bojne poljane. Mrtvi vojnici, kojih je bilo u izobilju i tako lako dostupni, posebno su bili skloni nemiru, budući da su umrli pre vremena i to nasilnom smrću. Običaj je nalagao da pobednici sahrane svoje mrtve, a često i mrtve neprijatelja, ili da dopuste da neprijateljski logor sam izvrši sahranu. Ali u praksi, bitke su ostavljale veliki broj vojnika neadekvatno sahranjenih u masovnim i plitkim grobovima, ili su pak bili ostavljeni tako da leže po bojnim poljima te da ih razvlače lešinari. Takvi duhovi su nazivani atafoi (nesahranjeni). Oni su neretko predstavljali opasnost za ljude u okolini, jer su mogli da zaposednu određene osobe i posebno decu. Bojna polja su stoga bila pogodno mesto za polaganje pločica ili pergamenata sa kletvama koje su aktivirali nemirni duhovi. U tom smislu bojna polja su mogla biti ukleta na najstrašniji način.

Pausanije u II veku n. e. slikovito opisuje bojno polje Maratona, mesto grčke pobede nad Persijancima 490. godine pre n. e. Noću, pored spomenika pobedonosnom generalu Miltijadu, moglo se čuti kako se bitka ponovo odigrava, sa zvucima borbe ljudi i frktanjem konja. Duhovi su bili besni i gonili svakoga ko bi namerno došao tamo, ali su često štedeli one koji su naišli slučajno. Pausanije nagoveštava da su duhovi poticali od nesahranjenih ili nepropisno sahranjenih persijskih vojnika. Prinošenje darova mrtvima na bojnim poljima u okviru uobičajenih obreda veoma su ličili na tradicionalne rituale nekromantskog prizivanja. Složena procesija išla je iz grada do bojnog polja. Tom prilikom prinošeni su vino, mleko, maslinovo ulje i sveta izvorska voda, kao i listovi murve, vence i smola. Crni bik je žrtvovan, a mrtvima je izričito ponuđeno da piju njegovu krv. Molitve su upućivane htonskom Zevsu i htonskom Hermesu.

U antici su bila poznata mnoga proročišta mrtvih, ali su četiri bila veoma čuvena: Aheron u Tesprotiji, Avernus u Kampaniji, Herakleja Pontika na južnoj obali Crnog mora, ili Tajnar na vrhu poluostrva Mani. Na primer, proročište u krateru Avernus bilo je oko kilometar i po udaljeno od obližnjeg jezera, u kompleksu tunela dugom 350 metara. Ovo je postalo poznato kao „Velika pećina“. Konsultanti proročišta su navodno prolazili kroz tunele. Na razvodu su skretali desno, čamcem prelazili preko cisterni ključale sumporne izvorske vode, a zatim se vraćali u kvadratnu prostoriju u kojoj su ih sveštenici suočavali sa prikazima duhova projektovanim lampama preko drvenih izreza. Kupališta su često bila ukleta sama po sebi, duhovi su u njih dolazili preko podzemnih voda, a ploče sa kletvama nisu bile retke na tim mestima. Ova pojedinost neodoljivo podseća na scenu iz filmskog serijala o Hariju Poteru, kada mladi čarobnjak sreće duha preminule bivše učenice u kupatilu Hogvorts škole.

Obratimo sada pažnju na ritualne elemente nekromantije. Počnimo od obreda pročišćenja pre obreda samog nekromantijskog savetovanja. Pročišćenje se moglo primeniti na osobu koja priziva, na mesto prizivanja, ili, u slučaju oživljavanja, na telo koje treba oživeti. Mesto se pročišćava ovčijim iznutricama, sumporom, sveže ubranim biljem i inkantacijama, a sam nekromant takođe obredu pristupa čist i uz prethodni post i molitve. Nekromantski obredi prirodno su se odvijali noću. Često se pre samog obreda, između ostalog, vrši i prinošenje žrtve. Vergilije opisuje kako je Enej žrtvovao crnorunog jarca boginji noći, pre svoje konsultacije. Idealno, procedura počinje u ponoć i traje do zore, kada duhovi moraju da se vrate nazad u svoje grobove ili u podzemni svet. Grčki magijski papirusi pominju ponoćne nekromantijske obrede sa ljudskom lobanjom i sa magarećom lobanjom. Kod Egipćana, nekromantski obredi mogli su da počnu i u sumrak. Ponekad bi to trajalo sve do zore. Enejovi složeni obredi traju čitavu noć, a duhove počinje da susreće tek neposredno pred zoru. Kod Apuleja imamo prikaz obreda u poslednjim minutima noći, jer božanska sila koju nekromant iskorišćava dolazi od sunca, pa svoju molitvu mora da uputi njemu dok izlazi. U vudu i sličnim tradicijama nekromantijski obredi takođe se vrše u sumrak pred svitanje. Ipak, iako je tama od ključnog značaja za delotvornost nekromantijskog obreda, takođe i neki drugi faktori su takođe važni. Na primer, nekromantijske obrede idealno je vršiti tokom punog meseca, počevši od ponoći. Takođe, po Grčkim magijskim papirima značajno je da Sunce bude u znaku Vage, mada se u drugim tekstovima u tu svrhu pominju Ribe. Kao posebno specifične periode za započinjanje nekromantijskih obreda neki izvori pominju da je za to najbolji dan petak, ili deveti sat subote.

Maria Petrova

Nekromantski obredi obično su bili organizovani oko dva ključna mesta: jame za krv i libacije, i vatre za sagorevanje holokaustne žrtve. Ovo je slučaj već u Odiseji, gde se kaže da veštica skače napred-nazad između jame i vatre. Prilozi koji se stavljaju u jamu ili oko nje namenjeni duhovima, dok su oni koji idu u vatru namenjeni bogovima podzemlja. Ali ponekad je jama služila i kao ognjište za vatru. Takođe krv je bila sipana u jamu, a libacije oko nje, a nekad i u nju nakon što se prospe krv. Pošto su krvni i libacijski prilozi putovali kroz jamu do duhova, duhovi su ponekad mogli da putuju i nagore kroz nju, koristeći energiju prolivene tečnosti. Libacije su, dakle, tečni prilozi mrtvima, jer su tečnosti zavodljive i time sposobne da prizovu mrtve. Imajmo na umu mogućnost da oko grobnih mesta obitavaju neugasli ostaci nekadašnje svesti pokojnika koje imaju rudimentarna sećanja i nagone. Pa tako voda gasi žeđ i služi za kupanje. Mleko umiruje malu decu. Med je sladak. Vino je takođe slatkasto. U tu svrhu takođe služi maslinovo ulje, koje je takođe umirujuće. Posipanje vode, među drugim tečnostima, u krugu oko jame podseća na obred pročišćenja. Voda se sama po sebi smatrala htonsko. Crveno vino je podsećalo na krv, možda posebno prolivenu krv prilikom libacije. Druga čvrsta (ne-mesna) hrana takođe se mogla davati mrtvima, kao na primer žito. Isto tako su darivana i jaja, simboli plodnosti. U pogledu krvnih žrtvi, već je u antičko vreme životinjska krv menjala onu ljudsku, što može značiti da su u daljim varvarskim vremenima nekromanti umeli žrtvovati ljude. Mada, ima slučajeva kada nekromanti prolivaju vlastitu krv po oltaru, što se radilo tokom prizivanja Hekate. Krv je mogla imati primenu i u drugim nekromantskim obredima, na primer za pisanje na ritualnom pergamentu. Ponekad je krv bacana u vatru i time darivana bogovima.

Žrtvovanje životinja nije bilo suštinsko za izvođenje osnovnih nekromantijskih obreda. Uobičajena žrtva za nekromantske obrede u grčkom antičkom svetu bila je jedna crna ovca ili par njih. Njihova crnina pozdravlja tamu podzemnog sveta, a možda i tamu samih duhova. Prilikom obrednog klanja ovaca, njihove glave su nameštane u pognuti položaj da gledaju prema podzemnom svetu (dok u olimpijskom žrtvovanju glava žrtve bi bila podignuta ka nebu), dok nekromant svoj pogled usmerava nazad. Jasno je da u trenutku žrtvovanja pogled stvara posvećenu vezu sa objektom, tako da nekromant mora da pogleda nazad prema svetu živih ako želi da se u njega vrati. Međutim, nekromant odvraća pogled i zbog duhova, jer oni očigledno ne vole da ih se gleda, posebno kada se prvi put pojavljuju iz podzemlja. Setimo se slučaja kada je Orfej pogledao duha Euridike dok je ona izlazila iz podzemnog sveta, U tom trenutku ona je nepovratno nestala. Zbog toga je često bila praksa odvraćati pogled pri formalnim susretima sa duhovima, kao u obredima umirivanja duhova, ili u formalnim susretima sa povezanim podzemnim duhovim i bogovima, poput Hekate. Nekromanti su takođe verovali da duhovi uopšte neće dozvoliti da ih gledaju ljudi sa pegama i da im neće biti poslušni.

I za kraj vredi pomenuti i magijske lutke. One su bile napravljene od voska ili žita, nekad od testa, te su imale specifičnu ulogu u kontroli prizvanih duhova, što se pominje još u mikenskom periodu. Nekad je lutka predstavljala duha, odnosno služila je za njegovo privremeno boravište. Takođe, nekromanti su ponekad koristili i drugu lutku, koja je predstavlala žrtvu ili klijenta, u zavisnosti šta je bila svrha obreda. Onda bi magijskim putem, povezivanjem dve lutke, duh bio povezan za živim čovekom i tako bivao sposoban da utiče na njega. Često je lutka bila korišćena i u erotskoj magiji.

Ovim nije iscrpljena tema o nekromantiji, već je obuhvaćen samo jedan njen deo u obliku antičke grčke tradicije.

Teurgija

Yvonne Clarinval

Teurgija je praksa čiji je cilj ponovno sjedinjenje duše sa božanskim Jednim, odnoso sa monadom. Pojam potiče iz II veka n. e. i povezuje se sa Haldejskim orakulima, ili Haldejskim proročanstvima. Reč teurgija dolazi od grčkih reči theos (božanstvo) i ergon (delo), pa znači „rad sa božanstvom“ ili možda „delo božanstva“. Teoretski, kako primećuje profesor Radklif Edmonds, možemo razlikovati dve vrste teurgije: telestičku (pročišćenje materijalnog) i anagogičku (uzdizanje pojedinca). Teurgija se, dalje, razlikuje od od magije, taumaturgije (čudotvorstva) i goecije (prizivanje demona ili mrtvih), iako sa njima deli sličnosti. Cilj teurgije je henosis, mistično sjedinjenje sa božanstvom, slično hrišćanskom isihazmu i pojmu theosis (oboženja). Teurgija se stoga može posmatrati kao i filozofski i tehnički sistem, čiji je cilj ontološki povratak duše njenom tvorcu. Iz judeo-hrišćanske perspektive, teurgija je poput scenarija biblijske Knjige Postanja odigran unazad. To je poništavanje izgona čoveka iz Rajskog vrta i njegova naknadna „reintegracija“ u izvor iz kojeg je proistekao, kako je taj put formulisao Martinez de Paskali. U okviru teurgije, sredstva putem kojih se ostvaruje ovakva apoteoza ili oboženje jesu niz anabatičkih (uzlaznih) uspona kroz sedam planetarnih sfera – sve do oblasti poznatih kao Ogdoada i Eneada.

Neoplatoničari Porfirije, Jamblih i Proklo definisali su glavne teorijske i praktične temelje teurgiji, ali korene ove tradicije nalazimo još u Homerovim epovima. Najkonkretniji u opisu teurgije bio je neoplatonista Proklo Liki (412–485. n. e.) koji je pružio uvid u to kako je ritualna praksa teurgije mogla izgledati. Dakle, u pogledu i teorije i prakse, iako teurgija kao takva ne ide dalje od Julijanovih sledbenika i Haldejskih orakula iz II veka n. e., važno je naglasiti da i Porfirije i Proklo njen uzor nalaze u Homerovim epovima. Ovde je važno naglasiti još jedan detalj. Ključna je sličnost između modela duše u teurgiji i šamanizma kakav su praktikovali Skiti i Tračani, i koji su imali uticaj na razvoj grčkog poimanja duše. I ne samo što su imali uticaja nego su pojedini Grci bili inicirani u šamanski sistem Tračana i Skita, a čije tragove možemo pratiti čak do Sicilije. 

Šaman je obučen da preduzima opasna duhovna putovanja kako bi napredovao u mudrosti, a svoja iskustva često prenosi u obliku pesme, pevanja ili poeme. Likovi poput Abarisa Hiperborejca, Aristeja sa Prokonesosa, Epimenida sa Krita i Hermontima iz Klazomene svedoče o prisustvu šamanskih elemenata: duhovnih letova, isceliteljstva, proricanja i dugog života. Ove tradicije kasnije su utkane u neoplatonističku teurgiju, koja je naglašavala anabazu (uspon), za razliku od predsokratovaca, koji su bili više usmereni na katabazu (silazak).

Tokom VIII i VII veka pre n. e., u vreme kada su nastajali Homerovi epovi, stari Grci nisu verovali da je psiha sedište sopstva i smatrali su da je duša nakon smrti tek bleda senka preminule osobe, nalik odjeku. Te „senke“ bile su osuđene na oblast Hada, u podzemnom svetu, gde su provodile ostatak svog bestelesnog postojanja. Međutim, negde tokom VII i VI veka pre n. e., Grci su počeli da dušu shvataju drugačije. Pod uticajem tračkog i skitskog šamanizma, duša se sve više posmatrala kao samo središte čovekovog emotivnog i intelektualnog života. Samim tim, materija ili telo počelo je da se razumeva kao organska posuda ili čak zatvor za individualnu duhovnu vitalnost. Nakon smrti, duša je bila slobodna da se ujedini sa izvorom, da posreduje za žive ili da se čak reinkarnira u drugom fizičkom obliku. Još važnije, preuzimanje oblika grabljivih lešinara ili ptica grabljivica, poput gavrana, orlova ili sokolova, davalo je šamanskoj duši moć da napusti telo gotovo po volji, u pojavi koja se kod starosedelačkih naroda naziva „šamanski let“, ono što bismo danas nazvali astralnim letom ili iskustvom izvan tela.

Porfirije i Proklo smeštaju korene teurgije upravo u arhaične Homerove epove i tvrde da su proto-teurgijske tendencije (a time i šamanski elementi) postojale u grčkoj kulturi već u VIII veku pre n. e. i ranije. Ovo ne znači da ti šamanski elementi nisu uopšte potekli sa severa. Setimo se, Trakija, severna domovina mitskog Orfeja, prvobitnog junaka katabaze (silaska u podzemni svet) u grčkoj mitologiji, oduvek je bila povezana sa Hiperborejom. Sam izraz Hiperboreja doslovno znači „iza Boreja“, pri čemu je Borej grčki bog severnog vetra. U grčkoj svesti Trakija i Hiperboreja bile su gotovo istoznačne, jer je i postojbina Dionisa, čije je misterije Orfej reformisao i uveo među Grke, bila upravo hiperborejski sever. Međutim, kada su stari govorili o Hiperboreji, nisu mislili samo na sever, već na krajnji sever, tj sever iza severa.

Epimenid sa Krita, prorok i filozof iz VI veka pre n. e., govori da je bilo neposrednih kontakata Grka sa Skitima. Drugo moguće, možda i starije objašnjenje pojave šamanističkih, a time i proto-teurgijskih elemenata u Homerovim epovima, po mišljenju autora P.D. Njumena u knjizi Theurgy: Theory and Practice, može se naći u zagonetnim tradicijama koje stoje iza nejasnih ličnosti poput Abarisa Hiperborejca i Aristeja sa Prokonesosa. Obojica su pokazivali jasne šamanske veze sa centralnom i severoistočnom Azijom, odnosno sa Sibirom.

Obavijen dubokom prošlošću, možda još od VIII veka pre n. e., lik Abarisa Hiperborejca okružen je velikom tajnovitošću. Prema temeljnom istraživanju Pitera Kingslija, Abaris jasno poseduje obeležja šamana, nesputanih iscelitelja i mistika kakvi se sreću širom sveta, a posebno u Sibiru i Centralnoj Aziji. Ime Abaris, dodaje Kingsli, uopšte nije grčko; upravo je to ono što je na grčkom značilo: „Avar“, (misli se na etničku pripadnost, Avar). Pra-domovina Avara, izvor njihove kulture, tradicija i umeća, bila je centralna Azija, najverovantije Altaj kao stožerno mesto svih Turanaca. Avari su turkijski, odnosno turanski narod, srodni ili istovetni Skitima, (kao što su to takođe bili Sarmati, Hazari, povolški Bugari i današnji Čuvaši kao poslednji iz te turanske grane). Za te narode je osobena visoka zastupljenost evropske genetike, a što izaziva određene kontroverze u pogledu etničko-rasnog porekla Skita: jesu li oni indoevropskog ili turkijskog porekla. Ali, ostavimo to sada po strani jer nije suštinski bitno za našu temu pošto se narodi mešaju, pretapaju, asimiluju, otimaju ili razmenjuju žene. 

Za Abarisa se govorilo da je bio posvećenik (ili čak avatar) Hiperborejskog Apolona. Putovao je u obliku zlatne strele, prelazeći nemoguće udaljenosti leteći vazduhom. Porfirije mu je čak dodelio nadimak „Nebohodac“. Njegove veze sa isceliteljima-prorocima dodatno potvrđuje i Platon, koji ga povezuje sa tračkim isceliteljima, poznatim po tome što su u svojim tehnikama lečenja tela i duše koristili zavete i bajalice. Još je zanimljivije da vizantijska enciklopedija iz X veka, poznata kao Souda, Abarisa označava kao inicijatora i učitelja Pitagore sa Samosa, oca zapadne filozofije. Takođe, zanimljiva je i činjenica da je glavni grad tajanstvenih osvajača Egipta iz XVII veka p.n.e. Hiksa nosio ime Avaris. Ujedno, to je bilo kultno sedište mračnog egipatskog boga Seta. I dalje, bog Set je sa Ehidnom, mitološkom majkom skitskog naroda, roditelj Sfinge. Dakle, postojala je veza između Kimeraca (jedna grana Skita) i Egipta, pa je otud realno pretpostaviti da su tajanstveni Hiksi bili zapravo skitskog porekla. 

Druga arhaična šamanska ličnost, kojoj se pripisuje natprirodno dug život, bio je Aristej sa Prokonesosa, za koga se govorilo da je sin Apolona i nimfe Kirene. Aristej je napisao izgubljeni putopis u stihu pod naslovom Arimaspea, u kome je opisao svoje putovanje natrag ka Hiperboreji, odakle je ranije došao Abaris. Ipak, njegovo putovanje nije bilo obično: u pratnji Hiperborejskog Apolona, Aristej je, prema predanju, putovao vazduhom u obliku gavrana, ptice koja se smatrala svetom Apolonu.

Filozof-pesnik Epimenid sa Krita iz VII veka, poznat po svom bavljenju katarzisom (pročišćenjem), žrtvovanjem i pogrebnim reformama, navodno je zaspao u pećini Ide na Kritu, posvećenoj Zevsu, i u snu proveo pedeset sedam godina. Kada se probudio, otkrio je da poseduje dar proroštva. Diogen Laertije, biograf grčkih filozofa, beleži da je Epimenidovo putovanje u podzemni svet pratio niko drugi do Pitagora sa Samosa, poznat po sopstvenim katabatičkim podvizima. Navodno, i Epimenid je mogao da šalje svoju dušu van tela po volji. Značajno je i da su nakon njegove smrti na njegovom telu otkriveni neobični, šamanistički ornamenti, slični onima na 2.500 godina staroj mumiji iz Pazirika, poznatoj kao Skitska princeza sa Ukoka u altajskoj regiji. Stoga se mogućnost da je Epimenid imao veze sa šamanskim hiperborejskim severom mora ozbiljno razmotriti.

Lik Hermontima iz Klazomene iz VI veka pre n. e. takođe je zagonetan. Prema Tertulijanu i još nekim izvorima, Hermontim je bio poznat po tome što je ležao nepokretan, gotovo kao mrtav, dok je njegova duša putovala na udaljena mesta. Po povratku u telo, mogao je tačno da ispriča događaje sa tih lokacija. Njegova žena, navodno, odala je njegovim neprijateljima mesto gde mu je telo počivalo, pa su ga oni zlobno spalili dok mu je duša još bila u letu. Iako nijedno njegovo delo nije sačuvano, Aristotel mu pripisuje da je prvi postavio ideju o nōusu (razumu), što se zvanično vezuje za Anaksagoru iz Klazomene, koji je, međutim, živeo kasnije. Kako primećuje P. D. Njumen, Diogen Laertije beleži da je Pitagora čak tvrdio da je Hermontim iz Klazomene bio njegova prethodna inkarnacija.

Silasci u podzemni svet (katabaza) postaju sve ređi kako se približavamo Platonovom vremenu, dok različiti oblici šamanskih letova duše kakve nalazimo kod Abarisa i Aristeja opstaju i na kraju bivaju uvedeni u ono što će kasnije biti nazvano teurgijom. Predsokratovci su bili daleko više zaokupljeni katabazom (povlačenjem ili silaskom), dok su teurgijski neoplatoničari bili potpuno obuzeti anabazom (napredovanjem ili uspinjanjem). 

Za teurge je telestika bila od središnjeg značaja. Radklif Edmonds je definisao telestiku kao „usavršavanje ili pročišćenje smrtnog i materijalnog.“ Telestika se stoga može odnositi i na praksu oživljavanja kipova i na ritualni proces putem koga se ljudska duša deifikuje. U praksi, sredstva i ciljevi ovih naizgled različitih obreda zapravo su vrlo slični. U neku ruku telestika je bliža božanskom posednuću jer posvećenik biva obožen (ili ispunjen božanskom silom) poput hijeratskog kipa posredstvom sakramentalnih obreda i kontemplativnih vizualizacija. Štaviše, pokojnik koji je pripremljen svetim pogrebnim obredima, na primer u Egiptu, ili u delovima grčkog sveta, smatra se oživljenim kipom, a kip mumijom. Oba su preobraženi oblici i instrumenti božanskih sila. Hefest, sin Zevsa i Here, bog zanatlija i vulkana, u grčkoj mitologiji je poznat po svom umeću izrade oživljenih kipova, nazivanih automatoni. U Ilijadi se prvo pominje dvadeset zlatnih tripoda na točkovima, koji su se magijski pokretali sami od sebe. Nedugo potom Homer opisuje i zlatne sluškinje koje je Hefest načinio, a koje su izgledom bile poput živih devojaka. Homer kaže kako je u njihovim srcima bila inteligencija, a imale su govor i snagu, dok su od besmrtnih bogova naučile su kako da obavljaju poslove. Načinjene od zlata, a opet sposobne da se brzo kreću poput devojaka, one su uz to posedovale um, glas i snagu, tri svojstva ključna za rane Grke, koja su, verovalo se, potekla od bogova. Još jedan primer oživljenih kipova javlja se u Odiseji, u opisu Alkinojeve palate za koju je Hefest izradio zlatne i srebrne pse čuvare. U sva tri slučaja Homer prikazuje Hefesta kao prvobitnog oživljavača teurških kipova. Ipak, imajmo na umu da Hefestovi automati nisu mehanički roboti u savremenom smislu. 

Za Grke, automati su bili animati obdareni animom, psihom, dušom. To ne znači da mehaničke naprave nisu postojale, ali upravo o njima ovde nije reč. P. D. Njumen ukazuje na jedan zanimljiv deo Aristotelove Metafizike u kojima govori o fenomenu thaumata (lutke), samopokretnih čudesa, u kontekstu metafizičkog problema automata. Kada bi to bili samo mehanički, navijeni uređaji, njihov problem bio bi fizički, a ne metafizički. I Platon takođe piše o agalmima, odnosno oživljenim kultnim kipovima posvećenih za obred u kome sami bogovi učestvuju. Ključ za oživljavanje teurgijskog kipa leži u stvaranju prikladnog prijemnika, sposobnog da u sebi zadrži božanski zrak kojim teurg nastoji da deluje. Plotin u Eneadama tvrdi da su stari mudraci, želeći da privuku prisustvo bogova i praveći kipove s tim ciljem, imajući u vidu prirodu univerzuma, imali na umu da je priroda duše nešto što se uopšte lako privlači. Najlakši način, po Plotinu, jeste da se napravi nešto simpatično ili simpatetično, što može da primi deo toga, dakle ono što ga u bilo čemu podseća, poput ogledala koje je u stanju da uhvati njegov odraz. Prijemnik postaje „simpatetičan“ i „nalik ogledalu“ kroz upotrebu tajanstvenih teurgijskih talismana nazvanih sintemata i simbola, koji obnavljaju i uprisutnjuju božansko u minijaturnom obliku na čulnom planu. 

Poput psihoaktivnih supstanci, efekti teurgijskog delovanja sa sintematima i simbolima mogu se manifestovati u ljudskoj svesti. Nije potrebno racionalno razmatranje da bi sintemata i simbola postala moćna ili delotvorna. Ona su delotvorna samim svojim postojanjem. Moglo bi se čak reći da prava teurgija i telestika počinju upravo na onoj tački gde prestaju logika i diskurzivno razmišljanje. Teurzi pripisuju veliku moć neživim predmetima, koji su najniži i najjednostavniji u našem svetu, zbog toga što se oni najlakše koriste za prizivanje božanske sile koja svojom jednostavnošću prevazilazi sve racionalne uvide. Teurzi gledaju kip kao posudu i spremište za božanske sile koje u njega ulaze. Buđenje tih sila ponekad se postiže tako što se u šuplje kipove stavljaju biljke, mešavine biljaka, razna sredstva moći, amajlije, simboli, i na taj način oni se oživljavaju. I kultni kip i ljudsko telo mogu se smatrati povlašćenim obitavalištima boga. Zato, baš kao što sveštenik ispunjava unutrašnjost jednog kipa pobrojanim stvarima, izgovarajući pri tom formule i oživljavajući kip, tako i duhovni put unutrašnjeg preobražaja, kojim ide inicijant, dovodi do buđenja onih sintemata koje je bog sakrio unutar njegove duše i tela. I u tome je velika, reklo bi se, alhemijska tajna teurgije.

Sada, kada sve ovo znamo, zapitajmo se, više retorički nego suštinski, zašto je Mojsije zabranio obožavanje kipova i rezanih likova?