Petica štapova u tarotu

Petica štapova u Sola Buska tarotu

zvezda Alfard

sazvežđe Hidra

severoistočni horizont

vazdušni aspekt Lava

Peticu štapova dovodimo u vezu sa prvom dekadom Lava, kojom vlada Saturn, čime se uparuju arhetipovi Univerzuma i Snage. Reč je o vatri koja je tek stupila u lavovski prostor i još uvek nije disciplinovana solarnim principom: to je sirova, eruptivna energija, bliska požarima i vulkanskim izlivima. Ova karta ne prikazuje borbu kao taktički sukob, već kao stanje trajnog trenja, sudara i razbuktavanja suprotstavljenih sila. Po Picatrixu, prva dekada Lava obuhvata odvažnost, slobodoljubivost i pobedu, ali istovremeno i okrutnost, požudu, opakost i nasilje. Ta ambivalentnost jasno je sažeta u slici čoveka koji jaše lava: to nije spokojno vladanje, već pokušaj da se obuzda snaga koja u svakom trenutku može zbaciti jahača. U tom smislu, Petica štapova označava stanje u kojem volja još nije dovoljno snažna da upravlja sopstvenom energijom, već se s njom bori iznutra.

Alternativno, ovu kartu možemo povezati sa petom sedmicom leta, trenutkom kada toplota dostiže intenzitet koji više ne podstiče rast, već proizvodi napetost i iscrpljivanje. Zlatna zora ovu kartu naziva Gospodarem borbe, jasno stavljajući akcenat na sukob kao osnovni modus postojanja. Kod Krolija, Petica štapova predstavlja aktivnu silu u njenom najgrubljem obliku: ovde nema ravnoteže, već samo sudar, trenje i iscrpljivanje. On dodatno naglašava prisustvo načela Feniksa: razaranje kroz vatru koje u sebi nosi mogućnost pročišćenja i ponovnog rođenja. Međutim, u ovom stadijumu ciklusa, to uskrsnuće je još samo potencijal, neizvesno i daleko. Kroli takođe ukazuje na ideju seksualne svireposti: energija vatre ovde se ispoljava kao nagonska, neobuzdana sila, sklona dominaciji i destruktivnoj strasti. Petica štapova stoga može označavati borbu koja se ne vodi radi cilja, već radi samog pražnjenja viška energije.

Astrološki, ovoj karti odgovara sazvežđe Hidra, vodena zmija u bekstvu, simbol htonskog principa koji izmiče kontroli. U biblijskom smislu, ta zmija je poistovećena sa Satanom, silom koja se suprotstavlja nebeskom poretku. Apokalipsa (12:7–9) opisuje rat na nebu i zbacivanje velike aždaje, stare zmije, na zemlju. Taj mitološki obrazac savršeno oslikava Peticu štapova: borba je već izgubljena na višem planu, ali se na nižem nastavlja u obliku haotičnog otpora i razorne upornosti.

U grčkoj mitologiji, Hidra je zmija koju je gavran (Korvus) uhvatio i doneo Apolonu, čime je narušen prirodni poredak i izazvana kazna. Ovaj motiv dodatno pojačava temu greške, nemarnosti i posledica neobuzdanog delovanja. Prema Ptolomeju, uticaj Hidre je prirode Saturna i Venere: osećajnost, strastvenost i sklonost ka nevoljama. Dominantna zvezda sazvežđa, Alfard, narandžaste boje i smeštena na Hidrinom vratu, nosi ime „Usamljena zmija“ ili „Hidrino srce“. Njena priroda, po Ptolomeju, takođe je saturnovsko-venuzijanska: mudrost i sklonost umetnosti, ali i žestoke, nekontrolisane strasti, buntovništvo, nemoralnost i naprasna smrt. To je srce borbe koje kuca bez mere.

U Sola Buska špilu, Petica štapova prikazuje nesrećnu, bedno odevenu i pogurenu mušku figuru koja na leđima nosi pet neuredno poslaganih masivnih štapova. Njegov teret je haotičan, bez reda i sistema, za razliku od kasnijih karti ovog niza. U desnoj ruci drži predmet nalik tikvi, posudu koja može sadržati vodu, vino ili otrov. Taj detalj dodatno naglašava ambivalentnost ove karte: borba još nije oblikovana u smisao, a energija se rasipa između iscrpljenja i potencijalnog preobražaja.

Arkana Đavo u tarotu

Karta Đavo nosi broj petnaest, koji po Elifasu Leviju, predstavlja broj antagonizma i sveobuhvatnosti. Simbolički, Đavo je kamen, odnosno, kako kaže Fulkaneli: slika grubosti materije naspram duhovnosti, hijeroglif prve mineralne supstance, kamen temeljac i prvi blok na kojem počiva celo Delo alhemičara. Tu je reč, po Fulkaneliju, o onoj materiji mudraca, koju neznalice smatraju za prostu i preziru je, a koja jedina daje nebesku vodu, našu prvu živu i veliki alkaest. Taj kamen u svom neobrađenom obliku, kao početna materija, sirovina, nečista i gruba, predstavljena je ovom kartom. Sudbina đavola je da postane ugaoni kamen Crkve, što je jedna u nizu od sličnosti koje dele Satana i Hrist.

U Prvoj Korinćanima 10:4 piše: „I svi su pili isto duhovno piće. Jer su pili iz duhovne stene koja ih je pratila, a ta stena je bila Hristos.“ Isto tako i u Prvoj Petrovoj 2:4: „Dolazeći k njemu kao živom kamenu, koji su, doduše, ljudi odbacili, ali je u Božjim očima izabran i dragocen.“ Jedno od imena ove karte je Raptor Perditorum, odnosno Hvatač izgubljenih. Oni koji su izgubljeni, dakle, pripadaju njemu. Srednjovekovne predstave o Luciferu / Satani upravo odgovaraju prikazu ove karte. U klasičnim špilovima Đavo je prikazan kao androgina himera čije je telo sačinjeno od delova koji pripadaju raznim životinjama, s tom razlikom što đavo nema ljudsku nego životinjsku glavu. Ta kompozicija raznorodnih komponenti ukazuje da lik Đavola predstavlja potpunost i krajnju stvarnost. To su sve znamenja starog božanstva koje je u međuvremenu pretvoreno u strašilo. Zlatna zora misteriju ove karte naziva Gospodom Kapija materije, Dete sila vremena.

Marseljski špil 

Kroli je Đavola skinuo sa petnaeste arkane i umesto njega tu smestio rogatog jarca, boga Pana sa otvorenim trećim okom. Kod Krolija Đavo, tj Bafomet, sada sedi na svom tronu na karti Eon (preimenovana karta Sud) u obličju Horusa, odnosno Ra-Hoor-Khuita, u punini svoje moći i sjaja. Kroli je tako đavola proglasio bogom te iz perspektive stare doktrine proglašen satanistom i najgorim čovekom na svetu. Zapravo, Kroli je oslobodio energiju koja je bila bacana u fantoma zvanog Đavo. On je rehabilitovao Saturnovog Jarca jer je iz petnaestog ključa oterao Mesec i đavola (mislim na dve mesečeve faze prikazane u amblemu Bafometa Elifasa Levija). Ključ Đavo je kao Pan zasjajio i progledao svojim trećim okom. Ova karta je sada obeležje boga visova, ali i šumskog boga, čije je obeležje kaducej (sa krilatom kuglom na vrhu koja sjaji iznad glava dveju zmija), koji je već Levi uveo u figuru Bafometa. Dakle, od Levija preko Krolija imamo kaducej umesto mača bez balčaka koji marseljski Đavo drži u ruci. Inače, kaducej sa krilatom kuglom na vrhu je u Krolijevom špilu prisutan i na kartama Mag i Luda.

Elifas Levi ovu kartu nije smatrao oličenjem neprijatelja Boga i Čoveka, već ju je nazvao panteističkom i magijskom slikom Apsoluta te je skicirao u obliku Bafometa. Menli Palmer Hol je u ovoj karti video simbol magijskih moći astralne svetlosti, ili univerzalnog ogledala u kojem se božanske sile odražavaju u obrnutom, odnosno infernalnom stanju. Dakle, pitanje je gledišta hoće li Đavo iz tarota za nas biti neko mistično i ezoterijsko svojstvo, ili simbol Satane, zloduha. U svakom slučaju arkana Đavo prikazuje religijsko strašilo kao izvesnu perspektivu onih koji ne slede pravila i duh vere. Upravo je taj momenat strave znakovit u pogledu dubljeg smisla ove arkane jer ona, između ostalog, ukazuje na strahotu svetog. Svetost se ispoljava kroz stravu. Đavo je čuvar praga. Njegov užas i grozota odbijaju uljeze i nedostojne. Zato je Đavo neprikosnoveni zaštitnik misterije i inicijacijskih tajni. Još je Rudolf Oto, u knjizi „Sveto“ govorio o osećaju straha koji obuzima ljude pred svetim jer je ono potpuno drugačije od svetovnog, ljudskog i kosmičkog. Po Rudolfu Otu sveto se ispoljava kao posve drugačija sila od onih u prirodi. Naravno, ovo ne znači da je Đavo izraz svetog nego pre nagoveštava prisustvo svetog. U šesnaestom ključu, Kuli, sveto se ispoljava kao sila, a sila je stvarnost. Za Julija Berkovskog, u hrišćanskom duhu, arkana Đavo je načelo zla, suprotnost Bogu, greh, sudbina, najniža svest, neprijateljstvo, razdor, materija.

Keri Jejl Viskonti Sfora špil

Kod Krolija petnaesti ključ tarota ukazuje na spiralnu silu, kreativnu energiju, ali je svojstvo ove karte takođe sirova moć. Vidimo uzvišenog jarca, moćni falus itd. To je moć koja materijalizuje i upravlja astralnim svetlom. Elifas Levi je u ovoj arkani prepoznao Bafometa čija je desna ruka podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule E pluribus unum (Iz mnoštva jedno), odnosno Solve et Coagula (širenje i skupljanje). Pluribus, solve, jeste načelo ekstrovertnosti, načelo rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac. Načelo Bafometove leve ruke je unum, coagula, sažimanje, ujednačavanje, unifikacija, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. To je Saturn koji jede svoju decu, ali sa druge strane, kao Velika Majka neprekidno ih rađa.

Osim Bafometa i Saturna, u ovoj karti prepoznajemo i Tifona, Pana, Seta, hrišćanskog Satanu / Lucifera itd. Za Krolija, između ostalog, arkana Đavo predstavlja zenit, vrhunac nekog procesa, obreda, dok Elifas Levi nju karakteriše i kao simbol crne magije. Zapravo, reč je načelno o obrednom simbolizmu. U tom smislu moguće je uspostaviti paralelu između figure Đavola sa petim i šestim stepenom posvećenja u mitraizmu, od sedam koliko ih je bilo. Šesti stepen, nazvan „sunčev trkač“ – heliodromos, imao je alternativno ime lucifer ili cautes. Njegova nadležnost je osvetljenje prilikom kultnog okupljanja po pećinama i podzemnim prostorima. Cautes je predstavljan podignutom bakljom i bio je u vezi sa Suncem. Nasuprot njemu, peti i lunarni stepen perses, odnosno cautopates, imao je akvatički simbolizam i predstavljan je sa oborenom bakljom. Ne tvrdim da tarotske predstave Đavola bilo sa spuštenom ili podignutom bakljom ili nekim drugim predmetom vode poreklo iz mitraizma, ali u tome možemo prepoznati odjek nekog obrednog elementa koji je imao jasno kultno značenje.

Krolijev špil

Seli Nikols primećuje da lik Đavola u tarotu ima apsurdnu nagomilanost ekstremiteta: rogove jelena, zverinje kandže, krila slepog miša, a uz to ima očigledna muška i ženska telesna svojstva. Kod njega je sve izopačeno, pa tako, u Marseljskom špilu, Đavo nosi mač bez balčaka, i to u levoj ruci. Njegova krila slepog miša pridodaju mu onu zlokobnu atmosferu, budući da je slepi miš vezan za noć i tamu, nešto opako i prokleto. Svojstvo slepog miša da visi naglavačke jeste nešto što, po logici stvari, povezuje Đavola i Obešenog. Međutim, kako naglašava Nikols, nije Đavo tarota potpuno odvratan i odbojan. On ima par zlatnih rogova sa parošcima, a što je simbol božanske energije. U Krolijevoj verziji ove karte ti su rogovi dodatno naglašeni i prikazani u spiralnom obliku. Načelno, dizajn ove karte podseća na kartu Papa, s tom razlikom što su dva sporedna lika kod Pape okrenuti ka njemu kao izvoru autoriteta, dok su dva manja ljudolika demona, privezana za đavolji tron, licem okrenuti ka posmatraču. Papa sedi na tronu, a Đavo stoji na nekoj vrsti nakovnja. Papin znak je blagoslov, dok je Đavolji znak dlan sa raširenim prstima što ukazuje na pentagram. Kod Vejta je obrnuti pentagram posađen na Đavolovo čelo. U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu Đavo je prikazan kako sedi na zlatnom postolju za koji su privezana dva lika sa roščićima, muški i ženski. Gornji deo njegovog grotesknog tela je zelen a donji crvenkast. Ima plava krila a glava mu je demonska sa nekoliko pari rogova. Levu ruku podiže u pozdrav, svi prsti su ispravljeni, ali se palac vidno razdvaja pod uglom od devedeset stepeni. U desnoj ruci drži štap na čijem se vrhu nalazi ispruženi dlan istovetan njegovom. U Vivil špilu, Đavo je prikazan kako juri, s desna na levo, iz usta mu suklja plamen, ima rogove i krila i mnoštvo lica po telu, a ima i dugačak rep. To su sve varijante srednjovekovnih prikaza đavola, od Dantea do Vejta (sa iznimkom Vilijema Blejka, ali i dalje u tom duhu), sve dok Kroli nije napravio iskorak ne u estetici koliko u ulozi i samoj njegovoj prirodi.

Ronald Deker povezuje Đavola sa Saturnom. Po Pikatriksu, obredne ponude Saturnu uključuju slepe miševe i crne koze, a obe ove životinje, kao Saturnove, prisutne su u anatomiji marseljskog Đavola. U vezi Đavola i Saturna možemo pronaći i ezoterijske uzroke antisemitizma. Jung u knjizi Aion navodi jevrejskog mudraca Don Isaka Abarbanela (1417-1508), koji je zapisao da Mesiju možemo očekivati u toku konjukcije Saturna i Jupitera u Ribama. Jung tom prilikom navodi još neke jevrejske učenjake, ali je suština pomenuti, kako Jung objašnjava, da je Saturn zvezda Izraela a da je Jupiter kralj pravde. Otud njihova konjukcija u Ribama deluje kao idealan spoj koji povezuje duh Izraela sa pravdom i mesijanskim poslanjem. Problem je što mnogi hrišćani u jevrejskom Mesiji vide Antihrista. Saturn je, shodno tom gledištu, zvezda Satane, odnosno Lucifera, bez obzira što je Venera zapravo zvezda Lucifera. Ukoliko Đavola povežemo sa Saturnom, a Saturn sa Izraelom, onda je tautologija jasna. Saturn je astrološki malefik i ranije je opisivan kao sedište đavola. On često poseduje lavlje lice, baš kao i Jadalbaot, gnostički demijurg i vrhovni arhont. Magarac je Saturnova životinja, a Jung pominje da je ta životinja bila u ulozi teramorfa jevrejskog boga. Osim toga, magarac je bio i jedan od oblika Tifona, odnosno mračnog egipatskog boga Seta. Tu nalazimo poreklo shvatanja koje povlači paralelu između Jahvea, Saturna, Jadalbaota, Tifona, Seta, odnosno Satane.

Vejtov špil

Međutim, moramo biti oprezni u izvlačenju zaključaka, budući da u ikonografiji Hrist i Lucifer imaju mnogo toga zajedničkog. Naposletku, nije li Hrist ušao u Jerusalim jašući upravo na magarcu? Osim toga, Hrist i Đavo dele još neke zajedničke simbole, a to su lav, zmija, ptica, gavran, orao, riba, ugaoni kamen. Jung ističe da Jutarnja zvezda, Zornjača, tj Stella matutina, jednako označava i Hrista i Lucifera. Otud arkana Đavola u tarotu isto tako može predstavljati i Boga, odnosno bogočoveka u obliku himere. Ono ljudsko u njemu je domen čoveka dok životinjsko označava ono božansko. Hrist je tako dvostruk jer s jednog aspekta on kao duh silazi s neba a drugog kao telo izrasta iz Haosa. Hrist je vaskrsao put neba, ali je takođe silazio u podzemlje. Nije li otud možda Đavo tarota (Bafomet) htonski Hrist? Jung, recimo, ističe da su ponekad Horus Stariji i Set prikazivani kao jedno telo sa dve glave. Jung kaže da je Saturnova suprotnost Jupiter, blagotvorna zvezda., pa otud Jupiter znači život, a Saturn smrt. Konjukcija Jupiter – Saturn znači sjedinjenje ekstremnih suprotnosti. Ova čuvena konjukcija, podseća Jung, odigrala se u godini 7. pre Hrista ne manje nego tri puta u znaku Riba. Najveće približavanje usledilo je 29. maja godine -7, i ono je iznosilo 0,21’, odnosno, manje od polovine širine punog Meseca. Jung precizira da se konjukcija ove dve planete odigrala heliocentrično u blizini ekvinocijalne tačke koja je tada ležala između Ovna i Riba, dakle između elemenata vatre i vode.

Jung astrološku situaciju tog trenutka povezuje sa Horusom i Setom čiji mit na izvestan način, kako on kaže, prefigurira dramu hrišćanskog mita. Po Jungovom tumačenju, Merkur pripada Setu, što je zanimljivo s obzirom na tradiciju o poreklu hriščanstva u konjukciji Jupitera sa Merkurom. U Novom carstvu (19. dinastija) Setov kult se u delti Nila pojavljuje pod imenom Suteh. U novoj prestonici koju je sagradio Ramzes II jedna oblast biva posvećena Amonu, a druga Sutehu. U toj Sutehovoj oblasti, ukazuje Jung, navodno su Jevreji radili kao robovi. Jung dalje navodi da je u mnogim mitologijama oblast severa, a posebno sazvežđe Veliki medved, sedište zlih sila, ali i božanstava. Setimo se da je i Jezekiljeva vizija boga dolazila sa severa. To sazvežđe je bilo povezano i sa bogom Setom, ali su takođe u njemu obitavala i četiri Horusova sina itd.

Pazuzu

Naposletku, ukazao bih na još jednu poveznicu tarotskog Đavola sa sadržajem jevrejske mitologije, a to je arhidemon Azazel. Pre pojave jahvizma, Azazel je bio pustinjsko božanstvo, upravo nalik egipatskom Setu. Životinja koja se povezuje sa Azazelom je jarac, što je jedna od đavolskih životinja. U bibliji čitamo da je Bog naložio Aronu, Mojsijevom bratu, da jednom godišnje, prilikom svetkovine Dana pomirenja, žrtvuje jednog junca i jednog jarca (Treća Mojsijeva, tj Levitska, 16). Junac je posvećen božanstvu Izraela a jarac Azazelu. Uloga žrtvenog jarca jeste da ponese na sebe sva sagrešenja jevrejskog naroda. U tom smislu Azazelu se upućuje sve ono čega bi Izraelci hteli da se oslobode, sve ono što oni smatraju lošim i negativnim. Tako je ustanovljen demonski egregor koji nosi ime nekadašnjeg božanstva koga je poštovao isti taj narod. Poznato je da su nekada Jevreji prinosili žrtve božanstvima čiji su simboli bili koze i jarci. Bogovima nazvanim Šedim (množina), a što bi u jednini moglo biti nalik Šetu, Šejtanu ili Setu, predjahveovski i nejahveovski Jevreji žrtvovali su čak i decu, što ukazuje na kult plodnosti. U svakom slučaju, postojanje negativnog boga, odnosno arhidemona poput Azazela, od važnosti je za uravnotežavanje religijske doktrine budući da se i njemu, kao i Jahveu, prinose žrtve. Promenio se samo kontekst azazelovske žrtve. Azazela i Šedim takođe možemo smatrati i kumirima, a to su figurice koje su na drevnom Bliskom istoku korišćene kao magijska sredstva proricanja. To su glave koje govore, a takva glava je upravo ona jarčeva koja često krasi satanske predstave. Otud imamo niz: kamen – glava – jarac – đavo, što nas navodi na zaključak da lik Đavola predstavlja ono što se u bibliji nazivalo idolom, a što danas poznajemo kao magijski fetiš. Konkretnije, Đavo je karikirani oblik drevne religije povezan sa proricanjem, astrologijom i obožavanjem zvezda.

I za sam kraj ovog pasusa, podsetimo se da je pečat Saturna, odnosno linija koja povezuje sve brojeve u magijskom kvadratu (3 x 3) posvećenom toj planeti istovetan sigilu Azazela. Isto tako ne možemo a ne primetiti zapanjujuću sličnost Đavola tarota i Levijevog Bafometa sa drevnim mesopotamskim demonom Pazuzuom, kraljem vazdušnih demona, sinom boga sveg zla Hanbija i bratom strašnog Humbabe kojeg su ubili Gilgameš i Enkidu. Pazuzu je često prikazivan u himeričnom obliku sa ljudskim telom, dva para krila, škorpijinim repom i glavom lava ili psa. Poistovećivan je sa jugozapadnim vetrom koji donosi oluje i suše. U demonskoj perspektivi, kuća Jarca predstavlja Kuću zle sudbine i sve vrste nesreća, uključujući i zapadaje u ropstvo ili bilo kakav oblik neslobode i zavisnosti od nekog nedobronamernog ili surovog.

Androgin i ženska moć

Predanja kažu kako je androgin savršeno biće jer obuhvata muško i žensko u jednom telu, u jednoj duši, u jedinstvenoj svesti i samosvesti, kakva je, dodao bih, nepojmljiva aktuelnim ljudskim bićima, budući da su ovi uskraćeni time što su suštinski osakaćeni. Po predanju bogovi su raspolutili to moćno prvobitno biće te od njega stvorili muškarca i ženu kao nedostatna, nezaokružena bića čija međusobna odeljenost uzrokuje poznatu nam dinamiku „rata polova“ i svu teskobu koja se javlja kao posledica takvog stanja stvari. Zapitajmo se zašto je androgin savršen, jer ako uspemo da proniknemo u to pitanje, onda će nam biti jasno i zbog čega su bogovi raspolutili to nadljudsko biće. Priroda tog bića predstavlja esencijalno jedinstvo čovečnosti jer prethodi dualnosti, odnosno razdvojenosti muškog i ženskog načela, muške i ženske svesti, moći i snage. To jedinstvo je predstavljeno krugom.

Mirča Elijade napominje kako još jedan dokaz da u dvopolnosti prvog čoveka treba videti izraz savršenosti i celovitosti jeste činjenica da je iskonski androgin često prikazivan kao okrugao. U knjigama Karlosa Kastanede rečeno je da ljudska bića u viđenju vidovitih čarobnjaka Meksika podsećaju na jaje. Zapravo reč je o energetskoj čauri koja ima jajast oblik. Kastanedin legendarni učitelj i vidovnjak Don Huan rekao je da su nekada ljudska bića, viđena u obliku svetleće čaure, imala ovalan oblik. U međuvremenu su te čaure zadobile jajasto obličje, kakvo danas imaju. Taj praistorijski prelazak sa „lopte“ na „jaje“ ključan je trenutak za stanje ljudi na ovome svetu.

Ukidanje androgina od strane više sile jeste rasecanje te savršene sfere, odnosno jedinstvenog stanja svesti koje je u tradiciji hermetizma poznato kao uroboros, predstavljenog zmijom koja drži svoj rep u ustima te tako formira kružnicu. U simboličkom smislu androgin je uroboros, budući da taj simbol, između ostalog, označava neizdiferenciranu svest, stanje nekakve nevinosti koja podseća na fetus u materici. O uroborosu, Erih Nojman, u knjizi „Istorijsko poreklo svesti“ kaže da ovo okruglo biće, odnosno biće u uroborosu, jeste simboličan prikaz stanja ranog čovečanstva. Nojman opisuje to vreme detinjstva čovečanstva kao vreme savršenosti, pre nastanka suprotnosti, dok simbol uroborosa predstavlja samoopis velikog svetskog vremena u kojem još nije bilo nikakve svesti. Ipak, iako se slažem da simbol uroborosa odgovara tom prvobitnom stanju čovečanstva mitološkog Zlatnog doba, jer se uroboros kao zmija dovodi u vezu sa bogom Hronosom, koji je po legendi bio vladar tog doba – ne bih se složio sa tvrdnjom o nedostatku bilo kakve svesti. Svest Zlatnog doba, svest uroborosa, na neki način je potpuna, jer obuhvata sve stvari i pojave u jednu celinu koja sa pozicije današnje svesti deluje neizdiferencirano i neprofilisano. To je više pitanje određivanja pojma svesti.

Rebis

Androgin, odnosno uroboros, takođe može biti prikazan i simbolom koji tvore brojevi 6 i 9 (69), a što predstavlja i astrološki simbol Raka. U tom slučaju uočavamo spoj prirode Sunca, koje je u kabali predstavljeno brojem 6, i Meseca predstavljenog brojem 9. Zajedno, ta dva broja daju broj 15, koji u tarotu nosi karta Đavo, inače prikazan kao androgino biće. Tako uz pomoć asocijativnog niza, dolazimo i do alhemijskog simbola rebisa, kojeg je u XVII veku objavio Bazil Valentin. Kao spoj Sunca i Meseca, muškog i ženskog, rebis ukazuje na alhemijski značaj androgina. Njegova leva strana je ženska i drži uglomer koji predstavlja lunarno-htonske sile, dok desna muška strana drži šestar projekcije kao simbol solarnih uticaja. Iznad njegove glave je simbol Merkura koji sam po sebi takođe ukazuje na androginost. Ostale planete se dele u zavisnosti od toga da li njihovi glifovi sadrže krug, polukrug (polumesec) ili samo krst. Venera i Mars, budući da sadrže krug, pripadaju Suncu, odnosno muškoj, desnoj strani, dok Jupiter i Saturn, čiji simboli imaju samo krst u kombinaciji sa polukrugom, pripadaju Mesecu, tj ženskoj, levoj strani rebisa. Dvostruki lik stoji na zmaju, čime se naglašava njegova snaga. Ispod zmaja je krilata kugla u kojoj je ocrtana trostruka i četvorostruka projekcija, svet principa i elemenata, nad kojim vlada androgina moć i jedinstvena svest.

Takođe, mogli bismo pronaći paralelu rebisa sa gnostičkim božanstvom Abraksasom koji, između ostalog, označava revoluciju, kružnicu, odnosno godinu. Dakle, rebis je u osnovnim crtama simbol sličan uroborosu, odnosno androginu, a preko njih i Đavolu iz tarota. Tako smo ustanovili asocijativni lanac androgin – uroboros – rebis – Abraksas – Bafomet – Đavo. Svi oni ukazuju na vreme, protok vremena i gospodarenje istim, odnosno ovladavanjem procesima kojima je potrebno mnogo vremena da se u prirodi dese sami od sebe, a upravo je ta manipulacija vremenom jedna od temeljnih postavki alhemijske operacije pretvaranja neplemenitih metala u zlato. 

Androginski ideal drevne mitske prošlosti u današnjem dekadentnom ispoljavanju ima obličje našminkanog transvestita, svodeći androginost na stilsku figuru homoseksualnosti ili transeksualnosti. Međutim, reč je o mnogo savršenijem biću nego što bi to mogao biti nekakav žena-muškarac kakve danas možemo videti, s obzirom da bi to superljudsko biće neodređenog pola moglo po potrebi sebe preobraziti u muško ili žensko i da to bude bez imalo sumnje. Zapravo, teško je zamisliti stanje svesti, ambijent i vreme kada nije bilo toliko dramatično važno da li je neko muško ili žensko, s obzirom da je seksualnost imala posve drugačiji način ispoljavanja. Ti mitski androgini praljudi su mogli biti u mnogo većoj meri muževniji nego što su to današnji muškarci ili muškarci istorijske prošlosti. Vremenom je čak došlo i do opadanja muškosti, naročito u okviru sofisticiranijih kultura i civilizacija, a ponajviše u uslovima tzv moderne civilizacije, koja je zapravo pseudocivilizacija. 

Poslednji i dekadentni ostaci institucija za ustanovljavanje i jačanje muškosti jesu moderna tajna društva, svojevrsni naslednici drevnih i primitivnih tajnih društava kao ekskluzivnih muških klubova. Savremena civilizacija nema više posebnih institucija za negovanje „atavističke muške solidarnosti“. Time je otvoren put ka biseksualizaciji i panseksualizmu (erotodiverzitetu), čime se rastvara ljudski identitet, ukida se istorija, a ljudska bića bivaju prijemčivija za preoblikovanje, za nešto novo i drugačije, što su zapravo perspektive tzv transhumanizma. U knjizi „Žena i moć kroz istoriju“, Amori de Rjenkur kaže da obredne svetkovine posvećenja naglašavaju identifikovanje sa muškom zajednicom i verovatno se korene u muškoj solidarnosti, nasleđenoj iz davnih dana velikog lova. Po de Rjenkuru, posvećenje predupređuje svako vraćanje na ranu detinju zavisnost od majke i naglašava razvoj snažne muškarčeve identifikacije. Priroda pravi fiziološkog mužjaka, ali kultura i obred posvećenja stvaraju psihološkog muškarca.

U „Knjizi zakona“ Alistera Krolija ima jedan indikativan stih koji daje novi zamajac ovom izlaganju: „Ustanovi u svojoj Kaabi administraciju…“ U originalu na engleskom upotrebljen je izraz clerck-house koji se može upotrebiti za pisara ili sveštenika. Verovatno se u pomenutom stihu misli na duhovnu administraciju, svetu kuću, odnosno hram. Ta Kaaba je poput Ćabe islamskog i preislamskog sveta. Zapravo, reč je o oltaru, crnom kamenu, biblijskom Betilu, ali i crnom kamenu boginje Kibele kao jednom od najstarijih simbola Zemlje-Majke. Povodom toga, Mirča Elijade je pominjao Ćabu u Meki i crni kamen u Pesinusu, pripisan boginji Kibeli, frigijskoj Velikoj Majci, koji je donet u Rim za vreme poslednjeg punskog rata. Ta dva kamena spadaju među najčuvenije meteorite. Svoju svetost, kaže Elijade, ti kamenovi duguju prvenstveno svom nebeskom poreklu, ali su u isto vreme slike Velike Majke, istinskog zemnog božanstva. Elijade smatra da njihovo nebesko poreklo nikada nije bilo zaboravljeno, jer su ti i slični kamenovi nazivani „kamenima groma“. Meteoriti su, kako tvrdi Elijade, verovatno postali slike Velike Boginje, jer se verovalo da ih goni munja, simbol nebeskog boga. Kaaba, odnosno Ćaba predstavlja središte sveta, pa se otud navedena poruka „Knjige zakona“, kao doktrinarnog priručnika ezoterijske struje novog eona, može protumačiti da se od adepta traži da simbolički ustanovi sopstveni centar sveta. Elijade tvrdi da se u islamu Ćaba smatra središtem sveta, ne zato što je sama bila u središtu, već zato što se iznad nje nalaze „Vrata neba“. Kako Elijade tumači, padajući na zemlju, kamen iz Ćabe je očito sa gornje, spoljašnje strane, udario u nebeski svod probivši ga, a kroz taj se otvor uspostavila veza između Zemlje i Neba. Linija te veze je Axis Mundi. Takođe, o androginoj prirodi betila, nebeskog kamena, pisao je i Dimitrij Mereškovski, pominjući da su u Vavilonu, Pafosu, Amatusu, Edesi i drugim posvećenim gradovima, bog-boginja, Sin Majka, Adonis-Astarta, Baal-Ašera, bili zatočeni u jednom muškarcu-ženi, Bet-Elu, tj. betilu. Sam njegov konus, kako kaže Mereškovski, označava mušku suštinu u Bogu, a brazde i žljebovi u podnožju kupe jesu ženska suština.

Postoji veza između Bafometa i svetog kamena. Bafomet je, poput rebisa, dvostruka stvar, budući da je androgino biće. Kao hermafrodit on sadrži prirodu Hermesa (Merkura) i Afrodite (Venere). Ima glavu jarca, koja u simboličkom smislu predstavlja kamen, jer je astrološki Jarac zemljani znak. Bafometa je moguće dovesti u vezu i sa biblijskim kamenom betilom, odnosno Božjim kamenom, koji predstavlja Božju kuću, improvizovani Hram u pustinji. Hebrejski ekvivalent Božje kuće je slovo bet, koje se po mističnom jevrejskom spisu Sefer Jecirah može dovesti u vezu sa Mesecom ili Merkurom. Jarac je i posmatrač, te otud Bafomet ima otvoreno treće oko. On je vidilac, pa otud veza sa proricanjem. Bafometova baklja je sredstvo krštenja vatrom. Takođe, po načelu analogije, simbol Bafometa je moguće povezati i sa simbolom lobanje s kostima, koja je drevni inicijacijski simbol korišćen i u masoneriji, a predstavlja inicijacijsku smrt, odnosno alhemijsko truljenje, odsečenu glavu Jovana Krstitelja itd. Lobanja je zapravo jarčeva glava, dok njegove prekrštene noge, dok sedi na kockastom prestolu posađenog na kuglu, odgovaraju ukrštenim kostima ispod lobanje. Lobanja se opet može dovesti u vezu sa proricanjem, budući da se odvajkada koristi kao sredstvo za gatanje (terafim, glava koja govori). Osim toga, lobanja je i omfalos, odnosno središte sveta, pupak sveta, a zapravo je glava falusa koja simbolizuje upravo centar sveta, kao što je brdo Golgota, odnosno lobanja, na neki način bila središte sveta u vreme Isusovog raspeća. Naposletku, lobanja je, kao simbol smrti, istovremeno i simbol preobražaja, jungovski rečeno. 

O androginu je zanimljivo pisao i Julius Evola, za kojeg diferencijacija polova odgovara položaju prelomljenog bića i stoga izgubljenog i smrtnog. Dakle, ovde se želi naglasiti da dualni položaj onog koji život nema u sebi, nego u drugom, jeste stanje koje se ne može smatrati prvobitnim. Tako bi se mogla utvrditi paralela sa biblijskim mitom, jer Adamov pad ima za posledicu njegovo isključenje sa Drveta života. Evola ukazuje da se i u bibliji govori o androginiji primordijalnog bića sačinjenog na slici Božijoj („muško i žensko stvori ih“ – Postanje, 2:27). Evola pominje jedno kabalističko tumačenje izdvajanja žene iz androgina, koje je stavljeno u vezu sa mitskim padom i postaje ekvivalentno isključenju ljudskog bića sa Drveta života, da ovaj „ne bi postao kao jedan od nas (Bog)“ i „ne bi živio navijeke“ (Postanje, 3:22).“ Evola, povodom mita o androginu, kaže da u svom najdubljem aspektu, eros otelovljuje napor da se prevaziđu posledice pada, da se izađe iz određenosti sveta dvojnosti, da se ponovo uspostavi prvobitno stanje, te da se prevaziđe položaj dvojnog postojanja, prelomljenog i uslovljenog „drugim“. To je, kako kaže Evola, tajna koja se krije u onome što gura muškarca prema ženi, još pre svih već spomenutih uslovljenosti koje pruža ljudska ljubav u svojim beskrajnim varijetetima vezanim za bića, koja nisu ni apsolutni muškarci ni apsolutne žene već tako reći nusprodukti jednog i drugog. Po Evoli, u seksualnoj ljubavi se prepoznaje najuniverzalniji oblik kroz koji ljudi nejasno pokušavaju da u trenutku ponište dvojnost, da egzistencijalno prevaziđu granicu između Ja i ne-Ja, između Ja i Ti, čineći od tela i seksa oruđa za ekstatično približavanje sjedinjenju.

Dakle, kao što je Eva navodno stvorena iz Adamovog tela, tako je žensko stvoreno izdvajanjem iz prvobitne savršene muževnosti ljudskog obličja koje je time, paradoksalno, izgubila tu muževnost. Izdvajanjem ženske komponente iz savršenog bića, to je biće izgubilo moć postavši muškarac. U tom smislu muškarac je suštinski nemoćan, te je kao takav podložan lunarnom tkanju sudbine i njenim zakonitostima. Samim tim, podložna je i žena, ali nije neophodno da žensko biće bude podložno, jer žena ima mogućnost da se potpuno poistoveti sa lunarnom silom. Ona ima moć da spase muškarca. Žena je sačuvala tu primordijalnu moć, ali ta moć uspavana leži u njenoj materici i gotovo se nikada ne koristi. Upravo je ta moć suštinski razlog istorijskog potčinjavanja žena od strane muškaraca koji se te moći plaše. Po svim nagoveštajima, astrološko doba Vodolije jeste vreme buđenja upravo te moći. Muška kultura je učinila sve da žene nikada u punoj meri ne raspolažu tom moći. Zato su žene često bolji čuvari represivnog društvenog poretka koji sputava njihovu suštinsku magijsku ženstvenost, jer su vaspitane da budu takve. I uglavnom nisu vaspitane od strane muškaraca nego od strane drugih žena. Čak ni matrilinearnost ne radi u korist žena. Amori de Rjenkur ističe da matrilinearno izvođenje porekla i matrilokalno boravište ne podrazumevaju nadmoć žene, već samo nadmoć ženinih muških rođaka. Pravi matrijarhat sa sociološke tačke gledišta, zapravo nikada nije postojao, niti je položaj žena ikada bio viši od položaja muškaraca, bilo da je reč o patrilinearnim ili matrilinearnim društvima i zajednicama. Ističem de Rjenkurovu ocenu da čak i muškarčevo obožavanje ženskog stvaralačkog načela kao vrhunskog kosmičkog entiteta nije značilo da je ženi ustupio neki deo svojih povlastica. Isto tako, opšte je poznato da hrišćanstvo ne bi bilo uspešno i ne bi odnelo prevagu nad konkurentskim religijama pozne antike, kao što je to recimo bio muški kult mitraizam, da nije bilo podržano od strane žena. Snaga ženske vere je utemeljila hrišćanstvo.

 

Božanska revolucija katastrofe i ugovor sa đavolom

Nije više potrebno da verujemo u đavola kako bismo potpisali ugovor sa njim. I ateista može potpisati ugovor sa đavolom. U tom slučaju, za njega je đavo fikcija ili ideja. Međutim, bilo bi naivno pomisliti da su ideje bezazlene i da ne nose sa sobom određeni kvant sudbonosne moći. Upravo su ideje daleko moćniji pokretači kolektivne i pojedinačne sudbine od bilo kog božanskog ili demonskog entiteta. U te entitete čovek može da veruje ili ne, može da opšti sa njima ili ne, ali ideje suptilnije osvajaju umove. 

Đavo se u monoteističkoj tradiciji povezuje sa fenomenom zla. Ta figura oličava zlo. Zlo u čistom obliku, esencijalno zlo, nije ovaploćeno, jer predstavlja načelo haosa, a haos jeste nešto prilično neodređeno i bezoblično, ali u svakom slučaju rušilačko i destruktivno. Haos nije tvar koja se ispoljava u svojoj suštini, nego to čini uvek posredstvom određenog oblika, a taj oblik ipak mora biti podvrgnut zakonitostima koje postojanje u materijalnom svetu podrazumeva. Dakle, privremeno i na usko određenom prostoru. To na neki način krnji čistotu polazne tvari haosa, ali tako je jedino moguće njegovo ovaploćenje, odnosno mešanjem i zgušnjavanjem crne i bele svetlosti, odnosno polaznih energetsko-tvarnih esencija. U pojavnom svetu tvari se mešaju ne bi li pojavnost uopšte bila moguća. Otud legendarni đavo kao nosilac radikalnog zla ne postoji, već je neispoljen u materijalnom smislu, ali u nekom obliku on uvek može postojati. Ako nešto ne postoji, ne znači da to nikako, nikad i nigde ne može postojati. Kako god se đavo ovaplotio, sa sobom donosi uništenje, s obzirom da zlo predstavlja uništavajuće načelo. 

Ovaploćeni đavo, kao predstavnik jedne apstraktne energije, u praktičnom smislu nije ta energija sama, već njen derivat. Ta energija, tom ispoljenom hibridnom obliku daje suštinsku konotaciju, a što otelovljenog đavola ne čini superiornijim u odnosu na elementarne sile materijalnog sveta. On im podleže, budući da sve što postoji, pa i sam đavo kao pojavni oblik, biva podložno uništenju. Drugim rečima, ovaploćenog đavola možemo ubiti. Takođe, možemo ga ubiti bezbroj puta. Uvek će se pojavljivati. U tome je njegova superiornost. On je gospodar oblika, i to oblika koji uvek iznova mogu postojati.

Ipak, ne bih da se stekne pogrešan utisak u pogledu mog ličnog odnosa prema tom legendarnom đavolu. Moj mladalački okultno-revolucionarni manifest koji sam naslovio Božanska revolucija katastrofe, ne podrazumeva nekakvo obožavanje, veličanje, a ponajmanje služenje bilo kome i bilo čemu. Ona nije religija, niti kult, nego izraz volje njenih aktera. Imao sam viziju revolucionara i njihove Revolucije. U tom smislu oni nisu pokret, nisu sekta, nisu udruženje, tajno ruštvo, već negacija bilo kakve zajednice. Oni su usamljeni, rasuti poput zvezda na nebeskom svodu. Oni deluju poput bogova, a ne kao sluge. Nema služenja, ali postoji savez, postoji ugovor sa silama koje predstavlja gospodar haosa. 

Izraz „ugovor sa đavolom”, iz ugla gledanja naših zlosrećnih vremena, deluje nekako izanđalo, zastarelo, smešno, budalasto, infantilno, sujeverno, u najboljem slučaju ukazuje na profanizaciju drevnih misterija. Neretko, taj izraz podseća na nekakvo ludilo, psihopatsko ili sociopatsko stanje nekog pojedinca ili zaluđene grupe satanističkih fanatika. Tema je mnogo puta rabljena. Šta bi tu još moglo da se doda, a kamo li da to bude senzacionalno ili revolucionarno? Taj motiv danas, tzv normalnim ljudima, više liči na neku alegoriju i ima simboličko značenje. 

Ono što danas deluje kao profano sujeverje, magijski survival prošlosti, nekada je bilo sveto, a sve što je sveto uvek je vezano za neki kult, misteriju, tradiciju, inicijaciju, odnosno ima neki dublji smisao. Elifas Levi je rekao da reč supersticija (praznoverje) potiče od latinske reči koja označava opstanak. Za njega je praznoverje znak koji nadživljava misao, odnosno to je mrtvo telo religijskog rituala. Čak i psovke, smešne i otrcane kovanice, izreke, poruge, fraze, gestovi, specifični a danas skaredni, nevaspitani, nekulturni, uvredljivi, nepristojni pokreti i ponašanja, predstavljaju ostatke nekadašnjih posvećenja, inicijacijskih spoznaja, mitoloških istina i znakova moći.

photo: Sara Hannant

Jedan od takvih ostataka koji u iskrivljenoj formi dopire do naših dana, jeste i inicijacijski magijski zavet poznat kao ugovor sa đavolom. Taj čin za sobom povlači snažne posledice, atavističke i sveobuhvatne po onoga ko se tome posveti. To je, na prvi pogled, svestan izbor ludosti, magijski zavet i inicijacijsko ispoljenje odluke o dobrovoljnom ropstvu, demonizaciji, dehumanizaciji i pristajanje uz istorijsku (anti)čovečnost. To je duhovno samoubistvo, pristajanje na inferiornost, potez očajnika, spektakularna slabost, podvrgavanje čudovišnom ontološkom preobražaju te svrstavanje u red sa nečim za šta nismo sigurni jesu li uopšte bića, ili možda predstavljaju izraz nebića. Tako to izgleda iz perspektive tzv solarne svesti. Naravno, potpisnik takvog pakta to drugačije vidi, pre svega kao inicijaciju, osim ukoliko nije reč o paktu faustovskog tipa.

Iz te vizure, potpisnik pakta sa đavolom izopštava sebe iz kategorije ljudi i svih svetlosnih bića. Njegova zvezda tamni. On postaje poput mašine, instrument sile koja zadovoljava njegove niže sklonosti, egomaniju ili strasti u kojima on nalazi svoj zlatni kavez dijabolične slobode u čijoj ludosti uživa. Istovremeno njegov sudbinski položaj postaje apsurdan. Naime, on trguje i bagateliše ono što ga čini živim i postojanim zarad ispunjenja žudnje koja je vezana za smrt i nestajanje. Po tradicionalnom tumačenju, u faustovskom kontekstu, ugovor sa đavolom predstavlja savez, odnosno trgovinu čoveka sa silama tame u cilju sticanja određene moći ili privilegija za života, makar život bio neprirodno dug ili beznadežno kratak. U ključu Puta Leva ruke, taj savez jeste, kao što sam rekao, inicijacija, voljni čin kojim potpisnik stupa na mračnu stazu radi postizanja mračne večnosti u obliku mračnog božanstva. 

Nemaju svi potpisnici istu pregovaračku poziciju. Kao protivrednost, kako se to tradicionalno tumači, čovek đavolu daruje svoju dušu. Mada, pitanje je šta se tačno i kome u tom smislu prodaje, jer koncept duše nije nešto precizno i jednoznačno u svim tradicijama i vremenima, nego tu postoje značajne razlike. Tek, po definiciji mehanizma dijabolične trgovine, đavo ima pravo na nju, odnosno na suštinsku esenciju ljudskog bića, pravdajući to ljudskim potpisom na ugovoru koji služi kao svedočanstvo o činu jedne slobodne volje koja pristaje na samoukidanje i na gubitak integriteta. To se popularno zove „prodavanje duše đavolu”, s tim što taj izraz ima primenu u društvenim i političkim odnosima, odnosno u moralnoj sferi. Tako često bivaju etiketirani razni izdajnici ili oni koji zarad ličnih interesa odstupaju od određenog morala i šireg interesa zajednice kojoj pripadaju, ili se bar tako čini shodno konvencionalnog gledištu.

Yu Jin

Prodavanje duše znači iskakanje pojedinca iz okvira koji su mu dodeljeni sudbinom, tradicijom i kulturom, a što se ima platiti neprirodnošću, nenormalnošću, izopačenošću, odnosno prelaskom u antivrednost, u poziciju negiranja načela i normi morala te tradicije kojoj tzv prodana duša (izrod) pripada. Na neki način, ukoliko se za nekoga kaže da je izrod ili prodana duša, odriče mu se ljudskost, ljudski identitet, prirodnost, zdrav razum. Takav izgnanik, jednostavno, drugačije biva percipiran. Njegova pojava izaziva mržnju, gnev, gađenje, prezir i strah. Njemu se odriče pravo na postojanje ili na slobodu. Biti tolerantan prema njemu isto je što i tolerisati gamad ili zločinca. Svetina se raduje smrti takvih. Aplaudiraju. Pa ipak, ponekad ista ta svetina traži kakve usluge od neke takve izopštene osobe.

Preneseno na mikrokosmički plan, đavo je ljudska senka, dvojnik, dubler, diabolo, onaj drugi Ja, dakle nešto što realno ne postoji, ali takođe može uvek, bilo kada, bilo gde, bilo kako i u slučaju bilo koje osobe, da bude ispoljeno, čak i fizički. Taj dvojnik je pojava odavno poznata u magijskom svetu, možda još od praistorije. Možda ću pogrešiti za moju sledeći tvrdnju, nisam siguran da li je to baš tako, ali meni se čini da egipatski pojam kaibit odgovara dvojniku, odnosno mračnoj strani ljudskog bića. U tom smislu, kaibit ili dvojnik, jeste energetski fenomen. A upravo je kaibit onaj deo ljudskog bića koji je neposredno uronjen, ili je rezonantan dimenziji haosa, svetu tame i uopšte svemu mračnom, nokturnalnom i htonskom.

Ugovor sa đavolom je, sa te tačke gledišta, ugovor čoveka sa samim sobom; ugovor kojim „original” dobrovoljno potpada pod vlast svog „duplikata”, svog demona, umesto da vlada njime. Đavo je u mikrokosmičkom smislu onaj deo ljudskog bića kompatibilan sa enitetima mračnih okultnih sila, odnosno sa načelom haosa. Preko tog dela bića sile haosa prodiru u svest, težeći da ovladaju celim bićem. Posledice njihovog uspeha su destruktivne, kako za tu osobu, tako i za njeno okruženje. Zašto su destruktivne? Zato što solarna, odnosno, dnevna, budna, svakodnevna ljudska svest, ima skučene horizonte koji su jasno usredsređeni na jednu usku opažajno-spoznajnu zonu. Svest dvojnika, nazovimo je lunarnom svešću, je mnogo obuhvatnija.

Dvojnik deluje kao anti-čovek, odnosno čovek u ludilu, ali to je zato što on obitava na zastrašujućem mestu, u sferi koja je užasavajuća za istorijski utemeljeno biće kakvo je prosečno ljudsko. U normalnom stanju svesti mi nemamo percepciju i sećanja dvojnika. Mi ne opažamo ono što on opaža. Jedino šta do nas dopire od onog šta on opaža jeste naše sećanje iz snova i neki neodređeni osećaji i percepcije koje probijaju barijere i dolaze u naše budno stanje preplavljujući nas strahom ili ushićenjem. Svest dvojnika obitava u ambijentu prostor-vremenskog diskontinuiteta i paradoksa, a budna svest u ambijentu kontinuiteta. Svest dvojnika, za razliku od svakodnevne svesti, obuhvata sanjačku i budnu svest, ali i više od toga. Za razliku od dvojničke svesti, budna svest obuhvata samo sebe i tek mali deo dvojničke svesti. Sanjačka, odnosno lunarna svest, pripada dvojničkoj svesti, iako je dvojnička svest u svojoj celokupnosti znatno dublja. Sanjačka svest ima sva sećanja i mogućnosti dvojničke svesti i solarne, tj budne svesti, dok budna svest ima sećanja i mogućnosti samo sebe, dok o lunarnoj svesti ima tek delove. Dvojnik je sve vreme budan, sve čuje, sve vidi, ništa ne zaboravlja. Dvojnik opaža i preko onog što čula opažaju, kao i ono što samo posebna dvojnička čula obuhvataju. Zahvatanje u dvojničku svest jeste suština ozbiljne magije. Međutim, između ta dva tipa svesti mora postojati ravnoteža. Jedan oblik ne sme biti potisnut drugim. Adept mora naučiti da bitiše na granici, što naravno, nije bez rizika.

Dexter Brightman

Dakle, svest dvojnika je u velikoj prednosti. U praktičnom smislu to znači, kako je i Kastaneda pokazao, da dvojnik, ukoliko je na neki način harmonizovan sa solarnom svešću, može da deluje na potpuno isti način, ali sa značajnim dodatkom. Taj dodatak se odnosi na mogućnost da eksteriorizovani dvojnik u ovom svetu može imati performanse karakteristične za snove. Tako Kastaneda opisuje meksičke vračeve koji skaču sa velikih visina, preleću drvo ili kuću, a osim toga u stanju su da se pojave na dva mesta istovremeno. Obe te pojave su nesumnjivo jedna ista osoba, ali se one razlikuju po svojoj energetskoj prirodi koju samo vidovnjaci mogu opaziti a ne i obični ljudi.

Da se vratim sa ove digresije. Dakle, malo je onih koji mogu sklopiti delotvoran ugovor sa đavolom. Nikakve i mlake osobe mogu da potpišu bilo šta, a da njihov potpis bude vredan koliko i parče toalet papira. Varijanta ugovora sa đavolom koja predstavlja inicijacijski čin Božanske revolucije katastrofe, drugačija je od uobičajenih terms and conditions. Ulog je veliki, a dobitak ništa. Zaista krajnje mazohistička opcija. Pritom nema nikakve nagrade ili eshatološkog obećanja, ništa za života a ni posle. Ishodište revolucionara je ništavilo. Uspeh je sačuvati ulog do kraja igre. Ako smatrate da to i nije neki uspeh, podsetiću na to da većina ljudi, do kraja igre zvane život, ostanu bez svega sa čim su započeli i šta su vremenom sticali. Ako na kraju ostanemo sa glavnicom, možemo smatrati da nismo loše prošli u igri sa đavolom i uopšte sa životom. Još smo bogatiji za neverovatno iskustvo igranja veličanstvene životne igre. Mada, povodom toga i dalje stoji pitanje zbog čega se uopšte upuštati u sve to?

Revolucionarnom verzijom ugovora, koji je ujedno i revolucionarni zavet, potpisnik dovodi sebe u stalnu situaciju svršenog čina te neprestanog samoposmatranja i preispitivanja. Takvo opredeljenje iziskuje izuzetan napor, samosvest, besprekornost i disciplinu, s obzirom da u ovoj fazi, aspirant Božanske revolucije katastrofe neće imati nekog živog čoveka koji bi igrao ulogu njegovog tutora i učitelja. Potpisnik je nagrađen tako što je lišen kobnog luksuza lenjosti i neodlučnosti. Sećanje na potpisani ugovor, na iskustvo pripremnih radnji, uvek deluje okrepljujuće na borbeni duh, kao i pomisao da je đavo uvek za petama te vreba neki pogrešan korak. Ovim ugovorom postajemo svesniji da ne bi smelo da pravimo greške, jer živimo u svetu u kome smo mi obična divljač koja ostavlja tragove i koju neko ili nešto uporno ganja. Ako budemo oprezno živeli i sve činili najbolje što možemo, kao da nas smrt baš tog trenutka vreba, nagrada će nam sama biti otkrivena, samim tim i taj volšebni razlog čemu sve to.

Šta konkretno znači ugovor sa đavolom u duhu Božanske revolucije katastrofe? Potpisnik raspolaže određenim magijskim silama, ali im je i sam raspoloživ. On biva operator sila tzv radikalnog zla te postaje agens uništenja. Iako se nalazi u samom centru ovaploćenja datih sila, i baš zato što predstavlja njihovo otelotvorenje i operativnu inteligenciju, zavetovani ima šansu da na sve to ostane imun, gotovo netaknut: „čedan usred orgija”, „luč usred tame”. Sve zavisi od njegove namere i volje da ne dela gonjen željom za svim onim što takva moć može dati ili uzeti. Kao što sam već naglasio, potpisnik ugovora ne bi trebalo da obožava đavola, ali mora biti usklađen sa njegovom svrhom. Istovremeno aspirant revolucije zapoveda kako najbolje zna i ume. Potpisnik ugovora izlazi u susret gramzivim demonskim apetitima, ali na takav način i u onoj meri koja će odgovarati operativnim ciljevima revolucije. On je dobrovoljni instrument, jahač tigra, kako bi to rekao Julius Evola. U toj igri, on mora voditi računa o jednoj stvari: o svojoj smrti, i to na način kojim bi, shodno imperativu Kastanedine doktrine, u njoj stekao pouzdanog saveznika. To ne znači kako bi revolucionar trebalo da veštački, magijski, izbegava smrt, nego da smrt učini činom sopstvene volje. Smrt revolucionara dolazi od sila koje vladaju tankom linijom razgraničenja između dva oblika svesti ljudskog bića.

Potpisnik ugovora ne bi smelo da uzgaja zabludu o tome da ono što čini za svoju krajnju posledicu ima nešto pozitivno u smislu da tim činom on nešto radi za čovečanstvo, za svet, za planetu Zemlju. Ne, on svesno, namerno čini zlo, projektuje zlo, znajući da je to što čini zlo i da pritom ništa za sebe ne traži, niti koristi demonska sredstva za zadovoljavanje sopstvenih interesa ili pribavljanja objekata žudnje. Njegov posao je da dela i da odoleva. Neophodno je održavati svesnost o suštinskoj ravnodušnosti prema vlastitim delima. Revolucionar ne traga za moći nego za slobodom koja se nalazi u njegovom suverenitetu. Moć je poluga, ne cilj. Revolucionar je u savezu sa silom koja će mu omogućiti slobodu, a zauzvrat on postaje besprekorno oruđe njenih ciljeva. Tradicionalno podaništvo đavolu ili bilo kom božanstvu, znači veru u ispravnost vlastitih dela sa pozicija neke univerzalne pravde ili najvišeg dobra, odnosno lične koristi u krajnjoj liniji. Verovanje u takvu pravdu, u takvo dobro, ili stremiti nekakvoj nagradi, pretpostavlja postojanje njihovih suprotnosti, a što stvara razdor u svesti. Savest revolucionara nema problema sa svim tim pitanjima koja se roje iznad tipičnih ljudskih dela ili njihovih posledica.

P.S. Onima koji kažu da je ovo što ovde piše pogrešno, zlo, izopačeno i slično, poručio bih samo jedno: vi nemojte!

Formula Bafometa, Ktulu kao bog revolucije

Antiguos cuentos de Brujas - Fernando Falcone

Obrazovanje magijskog lanca Božanske revolucije katastrofe nije tek moja inicijativa nego predmet predviđanja na osnovu znakova i poznavanja duha vremena. Aktere tog lanca nazvao sam božanskim revolucionarima katastrofe, budući da će oni u tome imati podršku božanskih sila, odnosno podršku duha vremena. Na ovom mestu potrebno je još jednom osvetliti pojam magijskog lanca. Počnimo od arkane tarota pod brojem XV Đavo. To nije onaj đavo crkve, nego đavo uzet kao Bafomet. Kako je Elifas Levi skicirao Bafometa, (u nekim tarotima to je primenjeno na arkanu Đavo), njegova je desna ruka podignuta i ukazuje na nebo, dok je leva uperena ka zemlji. To je simbolizam formule E pluribus unum („iz mnoštva jedno“), odnosno Solve et Coagula („širenje i skupljanje“). Pluribus, solve, jesu izrazi načela ekstrovertnosti, odnosno rasta, budući da širi i rasteže magijski lanac, uvlači nove ljude. Proces solve je označen desnom rukom Bafometa i simbolom belog Meseca. Načelo Bafometove leve ruke je unum, coagula, sažimanje, ujednačavanje, sabijanje, skupljanje, koncentrisanje, fokusiranje, što je označeno simbolom crnog Meseca. Levom rukom figura postiže svoje utemeljenje, uzemljenje, centriranost, dok desnom stalno održava kružnu ili spiralnu inicijativu. To podrazumeva učvršćenost u Zemlji, bilo da je reč o Zemlji kao elementu ili kao planeti. 

Pentagram na čelu Bafometa nije obrnut, nego uspravan, koji je, za razliku od obrnutog, operativni simbol namenjen radovima koji imaju za cilj zgušnjavanje, konkretizaciju nečega. Obrnuti pentagram, sa druge strane, razređuje ono što je konkretno. Odnos između obrnutog i uspravnog pentagrama je istovetan pomenutoj formuli solve et coagula, obrnuti je solve, uspravni je coagula. Obrnuti pentagram označava silazak duha što ima za posledicu razređivanje materije, i obrnuto, uspravni pentagram podrazumeva uzdizanje duha i zgušnjavanje materije. Dakle, imamo dva niza:

a) desna ruka koja pokazuje ka gore je solve – pluribus – beli Mesec – obrnuti pentagram;

b) leva ruka koja pokazuje ka dole je coagula – unum – crni Mesec – uspravan pentagram.

Zato je crni Mesec na slici figure Bafometa postavljen na nižoj a beli na višoj poziciji, budući da je crni Mesec bliži zemaljskom, bliži ovaploćenju, materijalizaciji, odnosno ostvarenju neke namere. Mesec je, u kabalističkom smislu, Šekina, jahveovska šakti, njegova snaga, tj kamuflirana boginja a što ima svoj muški pandan u imenu Boga lunarne sefire Jesod, a to je  Šadaj.

Đavo / Bafomet je temeljna figura Božanske revolucije katastrofe, jer predstavlja glif njenog magijskog lanca. U Marseljskom špilu na karti Đavo prikazana su dva demonska lika, muški i ženski, koje na lancu drži đavolski lik. Lanac nije zategnut jer se likovi ne otimaju već krotko pristaju na položaj. To su duše uhvaćene ili upletene, dobrovoljno ili protiv svoje volje, u magijski lanac. Lanac sam po sebi predstavlja snagu i otelotvoruje određenu strast, pa otud veza sa jedanaestim ključem tarota koji nosi naziv Snaga / Strast. Tako dolazimo do pitanja ko to stvara magijski lanac Božanske revolucije katastrofe, odnosno ko ili šta je njen pokretač?

Setimo se sudbine Šabataja Cvija, čija se duša nalazi u svojevrsnoj mesijanskoj inkubaciji i to na strašnom mestu, u bezdanu. To je zmija mučena zmijama. Šta je ta zmija? Zapravo, ko je ta zmija? Zmija u mesijanskoj inkubaciji je lepo predstavljena kartom Obešeni čovek u Krolijevom špilu. To je onaj skriveni u vodenom ambisu, crna mumija, a za čije sam oslovljavanje upotrebio lavkraftovsko ime Ktulu. Crna mumija predstavlja večno prokletstvo, beskrajan poljubac Druge smrti, na dnu dna, odnosno truljenje. Mizanscen patnje mesijanske zmije je ne-sefira Daat. U alhemijskom procesu fermentacije, koji se sastoji od putrefakcije i spiritizacije, razapeta između ta dva procesa, pritešnjena svom težinom svih svetova, beskrajnim masama tame, gde nikog i ničeg nema, zapečaćena leži crna mumija. U sarkofagu sa četrnaest pečata svesti, u agoniji večne truleži gde se svaka misao pretvara u crva a ovaj istruli za tili čas, tvoreći nove crve koji se hrane njegovom gnjilošću, tu leži bespomoćna i svezana. Sve joj je oduzeto, luč svesti, sjaj bića, sve. Zakovana i zapečaćena u večnom singularitetu raspada, ona trpi agoniju potpune bespomoćnosti i nepokretnosti, haosa i buke raspadanja duše. Iznad nje je sve što postoji, večno nedostupno. Jedino šta ona može činiti u tom haosu raspadajućih misli, potpuno luda, svezana i odbačena, jeste da pruži oduška sopstvenoj nakaznosti stvarajući ogromnu moć u potpunoj nemoći. Tako crna mumija zrači tartarskom tamom, kao kakvo Crno Sunce čiji su zraci crne zmije pomoću kojih ona zaposeda umove živućih, umove onih bića koja imaju unutrašnju svetlost.

Prvi takav sadržaj, ovde opisan kao zmijski zrak crne mumije, doplivao je u moj um kroz davnašnji san a potom i u vizijama. Crna mumija je učinila da sa njome privremeno zamenim sadržaje svesti i steknem uvid u njen užasni svet i njenu strašnu svest, dok je ona mogla gledati ovaj svet mojim očima. Tada se u meni začela ideja o Božanskoj revoluciji katastrofe koja bi kao konačni cilj imala oslobađanje bića koje sam spoznao kao crnu mumiju i kasnije je nazvao imenom Ktulu, nadahnut Lavkraftovim pisanjem. U kasnijim vizijama video sam slike oslobađanja tog strašnog ne-bića iz ambisa, koje se svakim korakom tog procesa upotpunjuje. Kao da je reč o kakvim čudesnim tarot kartama koje opisuju povratak drevnog boga iz predela sveobuhvatnog izganstva. 

Na kraju tog procesa koji sam nazvao inkubacijom mesijanske zmije, ono što bi proizašlo u završnici bilo je jedno fascinantno, moćno i prelepo biće. To je slika zaboravljenog i prokletog prastarog boga koji je izronio na površinu i u ognju srušio strašnu avet raspadajućeg poretka onih bogova koji su došli nakon njega. Taj je bog izvor moći revolucije. To je bog dečak, onaj koji se u tišini i tišinom obraća, dok je boraveći u sarkofagu pevao olujnu pesmu kreštećih vetrova. Revolucija je posebna vrsta teurgije koja cilja ne samo ka smeni bogova, nego ka obnovi božanstva: od beživotne crne mumije ka božanskom detetu, od truležnog neumrlog starca do živog mladog boga. To je bog „mladoturčin“, revolucionar, otac svih revolucionara, onih koje je on odabrao za svoje apostole, sveštenike, proroke i glasnike.