Ideološki pseudocivilizacijski oblici

Francuski mislilac Deni de Ružmon, u knjizi „Budućnost je naša stvar“, govori kako istinski rast (progres) ima program u kome su, između ostalog, zapisani njegovo iscrpljenje, propadanje i smrt. Tako je sa svim onim što je prirodno ili što sledi prirodni tok: ono u sebi sadrži mehanizam sopstvenog uništenja. Tako je i sa samim univerzumom. Protagonisti (pseudo)civilizacijskog globalističkog nadiranja se ponašaju na način kao da njihovo delo, a ni oni sami, nikada neće umreti. Naravno, oni savršeno dobro znaju da će svemu, pa i njima, odnosno njihovom delu doći kraj, ali se ne ponašaju u skladu sa tom činjenicom. Kao da su na neki način ubeđeni da ta činjenica ne predstavlja ama baš ništa. Kao da ih se vlastita smrt ne tiče. Kao da su na neki čudnovat način zaštićeni sopstvenim uspesima. Kao da su naučeni kako je ignorisanje osnovnih životnih činjenica dobar način za uspešan i ispunjen život.

Paradoks je ključna stavka pseudocivilizacijskog napretka, tačnije pseudoprogresa. Involucijska nastrojenost u praksi opravdava se evolucijskim vrednostima, verovanjima i opredeljenjima u teoriji. Osnovna ideološka (samo)obmana pseudocivilizacijskog mentaliteta jeste lažni rast; ambiciozna, naivna i nevidnička zamisao stalnog rasta i progresa. To stvara rogobatne jezičke tvorevine, kada na primer, ekonomija krene da se umanjuje, onda se to naziva negativnim rastom. Teži se bezuslovnom, beskompromisnom i beskrupuloznom progresu bez konačnog cilja. U pitanju je jedan samosvrhovit projekat koji ignoriše degenerativne težnje i dekadencijske sile, te mogućnosti sopstvenog izopačenja, naposletku i urušenja. Oni veruju da će nekako iznaći delotvorna rešenja, budući da sebe i svoje naslednike smatraju razumnim, uzvišenim, boljim i pozvanim. To su svojevrsni misionari.

Tip kraja istorije ili kraja sveta, prihvatljiv pseudocivilizacijskom mentalitetu, jesu spektakli poput nuklearne ili ekološke katastrofe, zatim kataklizmatični zemljotresi, radikalni klimatski poremećaji, udar ovećeg asteroida, invazija vanzemaljca, iznenadno izbijanje kakve fatalne pandemije itd. U svakom slučaju reč je o (ne)izvesnim eventualnostima koje se praktično nameću kao viša sila, gotovo kao sudbina. Pseudocivilizacijski mentalitet negira pojam sudbine iz ideoloških razloga, ali mu ta mogućnost savršeno odgovara ukoliko se suoči sa kobnim posledicama svojih (ne)dela. Havarije i katastrofe nisu eventualnosti, uzgredne štete ljudskog napretka, koji je navodno predvideo takve usputne neprijatnosti te izračunao kako će bez obzira na to, sve i dalje biti u redu. Te štete, odnosno incidenti (poput izlivanja tankera sa naftom u okean), deo su opšte sudbine, karme, nazovimo to kako god hoćemo, koja je počela da se gomila pred nama čim smo stvorili uslove za takve i slične eventualnosti (fuzioni reaktor, atomska bomba, motor sa unutrašnjim sagorevanjem itd). Sudbina, dakle, nije scenario božanskog proviđenja, već sasvim ostvariv sklop mogućnosti odnosno posledica ukupnosti naših dela. Pritom, pseudocivilizacijski mentalitet ne čini gotovo ništa značajno (osim u propagandne svrhe) u cilju sprečavanja izvesne katastrofe (potaknute sukcesivnim nizom ekoloških i sličnih incidenata), dok na drugoj strani grčevito traga za nekim čarobnim sredstvom sanacije štete.

Ideološka postavka aktuelnog lažnog napretka je humanistička, ali i dalje u idejnim koordinatama hrišćanstva. Krenulo se u izgradnju jednog novog, naprednog društva, ali oslobođenog apokaliptičke hipoteke hrišćanskog eshatološkog scenarija. Izmenjen je pogled na svet, prirodu, kosmos, društvo, boga, čoveka, psihu, nauku, seksualnost, ekonomiju, identitet, društvene i međuljudske odnose. Došlo je do promena u poimanju stvarnosti, do prevrednovanja mnogih pretpostavki i vrednosti, sve je krenulo napred u nova geografska, naučna i tehnološka otkrića, u nova filozofska i politička shvatanja i praksu, u novi (industrijski i urbani) način života, novi način ratovanja, vladanja, upravljanja, društvenog organizovanja, obrazovanja, verovanja, poslovanja, ishrane, međuljudskih i međupolnih, međugeneracijskih i svakojakih drugih odnosa. Ritam ljudskog života i delovanja je doživeo ubrzanje. Promena je izazivala promenu i to se slavilo. Istorijski proces naglo je ubrzan. Čovečanstvo je munjevito naraslo, naročito u poslednjih stotinak godina. Ta kretanja postala su svetska te nametnuta narodima i civilizacijama širom planete. Isprva se to činilo putem kolonijalizma, danas je to suptilnija, ali razornija globalizacija. Sutra će to biti galaksizacija, kao treći stadijum pseudocivilizacijskog nadiranja.

Aktuelni pseudocivilizacijski agresivni lažni rast pokrenut je od strane zapadnohrišćanskog sveta počev od XV veka. Za stvaranje pseudocivilizacijskog ambijenta, Julius Evola u knjizi „Misterija grala i gibelinska tradicija carstva“, naglašava delovanje inicijacijskih (zapravo pseudoinicijacijskih) društava. On tvrdi kako su se od XVIII veka pojavile grupe koje su isticale svoj inicijacijski karakter. Istovremeno, te grupe su u ovoj ili onoj meri učestvovale u revolucionarnim ili reformističkim delovanjem iluminizma i racionalizma. Neke od tih grupa predstavljale su nastavak prethodnih organizacija regularnog i tradicionalnog tipa. Evola je u tom trendu prepoznao involuciju koja se nastavila sve do tačke u kojoj je, zbog povlačenja prvobitnog pokretačkog načela ovih organizacija, mogla biti ostvarena, kako on kaže, inverzija polarnosti. To znači da su uticaji drugačije prirode krenuli da se ubacuju i deluju u strukturama koje su manje ili više predstavljale leš ili automatsko preživljavanje onoga što su prethodno bile, koristeći i usmeravajući njihove sile u suprotnom smeru od onog koje su oni uobičajeno i tradicionalno imali. Evola je primetio osnovne kontradikcije takvog toka: sa jedne strane preživljavanje simboličkog i inicijacijskog hijerarhijskog ritualizma, a sa druge usvajanje i primena ideologija koje su potpuno suprotne onima koje bi se mogle izvući iz bilo koje autentične inicijacijske doktrine. Za Evolu je taj proces postao očigledan prvenstveno u modernoj masoneriji.

King George VI by the Grace of God of the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland and of Her other Realms and Territories Queen, Head of the Commonwealth, Defender of the Faith

U smislu prethodno rečenog indikativno je Evolino zapažanje na simboličkoj ravni. On je primetio da je kod masonerije, u njenom početnom periodu, uočljiva određena uzurpacija kada ona sebi pripisuje „Ars Regia“. Inicijacija koja je vezana za zanat je upravo ona koja odgovara trećem staležu (u Indiji je to kasta vajša), odnosno hijerarhijski nižim slojevima u odnosu na ratničku kastu, kojoj sa pravom odgovara „Ars Regia“. Evola ističe da je revolucionarna akcija moderne spekulativne masonerije ista ona koja je minirala civilizaciju drugog staleža, i pripremila, sa demokratijama, nastupanje trećeg staleža. Evola primećuje, da simbolički, deluje nezaobilazno komično videti fotografije engleskih kraljeva koji, kao masonski dostojanstvenici, nose pregače i druge oznake zanatskih cehova. I zaista, kakav je to kralj koji nosi pregaču zanatlije? Ako su kraljevske ličnosti dostojanstvenici masonskih organizacija, koje tvrde da su nosioci kraljevske veštine, zašto je onda njihova ikonografija zanatska a ne kraljevska? I zašto onda oni u svoje redove primaju osobe niskog roda, nekraljevske i nearistokratske krvi? Kako je došlo do toga da se u ambijentu inicijacijskog bratstva, u odnosu jednakosti, kao braća, zajedno nađu i kraljevi i sluge? Zašto se to uopšte desilo?

Revolucionisani pseudocivilizacijski duh zapadnohrišćanskog sveta je sa nipodoštavanjem gledao i još uvek gleda na kulturna dostignuća tzv. Trećeg sveta, ali na isti način i u istu ravan taj duh niveliše i sopstvene paganske, odnosno hrišćanske korene. Čak i kada ih uzima u obzir, pomenuta dostignuća i tvorevine bivaju iskrivljena shodno pseudocivilizacijskim iščašenim merilima koja datoj tvorevini ostavljaju tri mogućnosti: nadmeno odbacivanje na smetlište istorije; zanimanje u vidu naučnog proučavanja folklora, običaja i verovanja; konceptualno, sinkretizovano stilsko prihvatanje, odnosno duhovna moda, fetišizacija, vulgarizacija, neopaganizam, etno, New Age.

U „Pobuni protiv modernog sveta“, Julius Evola kaže da unutra, kao i spolja, više ništa neće biti život, nego će sve biti konstrukcija. Ugaslo biće zameniće htenje i Ja u svim domenima, kako to Evola kaže, „u zlokobnom racionalističkom i mehanicističkom podupiranju mrtvog tela.” On govori dalje o pojavi hiljada postignuća, savladanih prepreka i ostvarenja novog čoveka, poredeći tu aktivnost sa vrvljenjem crva u procesu truljenja. On vidi kako se otvara put svim paroksizmima, novatorskim i ikonoklastičkim manijama, čitavom svetu jedne fundamentalne retorike gde, zamenivši duh slikom duha, incestuozna bludničenja čoveka u vidu religije, filozofije, umetnosti, nauke i politike više neće znati za granice. To su posledice profanizacija iluminatskih doktrina.  

Julius Evola

Navedene mogućnosti pseudocivilizacijskog ophođenja prema tradicijskim kulturnim sadržajima imaju i četvrtu, najperverzniju alternativu, oličenu u simbolizmima tri političke ideologije pseudocivilizacije, a to je zloupotreba. Kao prvo, setimo se izopačenog korišćenja drevnog simbola kukastog krsta od strane nacista, koji su smerali da specijalnom genocidnom eugenikom unište postojeće i stvore novi tip čoveka na tragu arijevske rase pretpostavljenog zlatnog doba drevne prošlosti. Zato je nacizam iz istorijske perspektive jedna od varijanti pseudocivilizacije, varijanta koja je izgubila rat protiv dve druge alternative. Revolucionarni princip bratstva odgovara ovoj varijanti. Mislim pre svega na „arijevsko“ bratstvo, posmatrano iz nacističke perspektive, ako stvari postavimo kroz prizmu tri principa Francuske revolucije: sloboda, jednakost, bratstvo.

Drugi pseudocivilizacijski ideološki oblik oličen je u zloupotrebi starog religijsko-magijskog simbola pentagrama koji je u crvenoj boji stajao na zastavama i pročeljima kapa komunista. Kao da simbol mikrokosmosa i vladavine Duha nad silama Prirode, odnosno pentagram, znači upravo to što su komunisti predstavljali i što je trebalo biti cilj njihovog projekta: svetska proleterska revolucija, diktatura proleterijata, putem odumiranja suverene države sve do stvaranja svetske komunističke superdržave. Poput nacizma, komunizam nije imao metasvetsku i metafizičku orijentaciju već milenarističku projekciju „boljeg sutra“, s obzirom da smo svi mi koji smo živeli u takvim društvima „gradili“ socijalizam koji, uzgred, predstavlja prelazni, tranzicioni period ka komunizmu, kada bi naše delo zadobilo svoj konačni oblik. Bio bi to kraj istorije oličen u komunističkom svečovečanskom proleterskom raju. Ovoj pseudocivilizacijskoj varijanti odgovara princip jednakosti.

Treći oblik pseudocivilizacijskog novog svetskog poretka predstavlja piramida sa svetlećim božanskim okom na njenom vrhu, ali i beli, američki, odnosno žuti pentagram Evropske unije. Motiv piramide ukrašava hegemonističku novčanicu na kojoj piše: In God We Trust. Politeistički simbol drevne civilizacije tu stoji pored slogana koji podrazumeva vulgarizovanu veru (protestantsku) u monoteističkog Boga. Ova varijanta svetskog poretka svoje ideološko utemeljenje nalazi u doktrini liberalizma, dok se praktično temelji na pseudoimperijalističkoj tradiciji evroameričkog kolonijalizma. Ovaj pseudocivilizacijski oblik podudaran je načelu slobode kao jednom od tri revolucionarna gesla. U praktičnom smislu to znači da, ukoliko želi da bude uspešna, ova pseudocivilizacijska varijanta mora više poraditi na sprovođenju ostala dva revolucionarna principa kojima bi uravnotežila preteranost (ne)slobode. Tu mislim na načela bratstva (na delu je mržnja) i jednakosti (na delu je nejednakost u svim mogućim vidovima). 

Dakle, možemo povući veze između određenih ezoterijskih simbola i ideološkog pseudocivilizacijskog poretka: kukasti krst, odnosno svastika je nacizam; crveni pentagram je socijalizam, odnosno komunizam; piramida, odnosno trougao podržan belim i žutim pentagramima je liberalizam, odnosno kapitalizam. Sada mi ne preostaje ništa drugo nego da uputim misli ka zaključku koji ukazuje na istovetnu nihilističku osnovu prividno sukobljenih strana. To su tri nihilizma, tri pseudocivilizacijska modela, tri rasistička pristupa genetskom projektu Novog Čoveka za Novo Doba. Njihov zajednički izvor takođe može biti izražen još jednim simbolom preuzetim iz drevne prošlosti, a to je „iluminatski“ krug sa tačkom u središtu.

Neko bi mi mogao zameriti kako povodom treće pseudocivilizacijske opcije, liberalno-kapitalističke, mogu tvrditi da je rasistička, kada ona temeljno i gotovo histerično inkriminiše rasizam? Naposletku, kako mogu tvrditi da ona stremi nekakvim eugeničkim metastazama? Aktuelni globalni stav koji podstiče mešanje rasa u cilju poboljšanja ljudske vrste proizvođenjem međurasnih hibrida suštinski je rasistički, jer pojmom i tehnologijom rase želi da rešava ne samo tekuće, već probleme istorijskog formata. Ali to je ono što je vidljivo i prisutno u zvaničnom govoru. Ono što nije toliko očigledno jesu namera i tehnologija genetske modifikacije, kloniranja i transhumanizma, koje ciljaju na izmenu ljudskog materijala. U eugeničkoj perspektivi datog pogleda, nema mesta čistim rasama, a u krajnjoj liniji čistom ljudskom biću. Postojanje ljudskih rasa se ideološki negira. Po tom gledištu, seksualni rasni ili etnički ekskluzivitet, budući da obavlja reprodukciju jednog tipa ljudi, u okviru obeležja neke određene rase, nepoželjan je, čak i nemoralan. Pritom se sam pojam rase odbacuje kao nenaučan i svodi na kulturu. Nema nikakvih rasnih razlika, samo kulturnih. Protagonisti globalističkog rasizma će za sebe zadržati svoju genetsku i familijarnu ekskluzivnost dok će svima ostalima istu tu ekskluzivnost poricati. 

Pobednici iz Drugog svetskog rata, umesto da nastave borbu protiv nacizma u svim njegovim vidovima, oni nastavljaju Mein Kampf, Hitlerovu borbu protiv stvarnosti. Sa tog stajališta, tzv. slobodni svet je u borbi protiv nacizma izgubio rat, a čovečanstvu preti još gori i do sada neviđeni totalitarizam čiji se obrisi danas jasno naslućuju. Nije svaka monolitnost loša, niti je svaka raznolikost dobra. Vladavina ideja nije isto što i vladavina samo jedne ideje. Raznovrsnost ideja i njenih nosilaca jeste osnov za pravedniji poredak od aktuelne ohlokratije, odnosno vladavine gole moći bez ideja koja promoviše glupe u korist podlih. To je najniži oblik vladavine, jer moć bez ideje je slepa. I zato je savremeni trenutak najmračniji, jer ne vladaju ideje vodilje, već moć, a moć bez ideje je ništavilo. U vladavini podlih nema ideja! Ideje osvetljavaju umove ili se osvetljavaju umom. Ništavilo ne osvetljava niti se može osvetliti. Stoga revolucionar ne traži svetlost, nego slobodu, i zato se nalazi izvan ideologija, jer ideologije nude lažnu svetlost.

Galaksizacija, panseksualizam, transhumanizam II

H.R. Giger - prorok transhumanizma, panseksualizma i galaksizacije

U neku ruku Fransoa Donatjen markiz de Sad jeste jedan od najvećih pobornika tzv vladavine Razuma, pošto je po njegovom shvatanju, moralno, logično i sasvim razumno uzeti kao svrhu i cilj života težnju za ličnim zadovoljstvom, kakvo god ono bilo i kako god se ispoljavalo. Naravno, možemo zauzeti i drugačje stajalište te izneti ocenu da de Sad nije bio pobornik Razuma, nego je zapravo bio prvi koji je shvatio da razum nema sopstveni sadržaj. On je razum koristio kao alat za opravdanje strasti, i time razotkrio da je vladavina Razuma u stvari vladavina nagona koji se maskiraju u razum. To je suština pseudocivilizacije: nagon koji govori jezikom razuma. On odbacuje ulogu Boga kao vrhovnog moralnog sudije te odbacuje bilo čiji patronat i autoritet na polju etike i morala kao proizvoljan. 

Posmatrano sa linije de Sadovog stanovišta sloboda nije ništa drugo do nesputano ispoljavanje nagona. Ovom perspektivom otkrivamo da dosadašnji istorijski (pseudo)revolucionarni zahtevi za slobodom podrazumevaju uspostavljanje takvih društvenih odnosa i izgradnju institucija koje bi omogućile slobodnije ispoljavanje nagona, odnosno ispoljavanje iracionalne strane ljudske prirode kroz racionalizovanu i legalizovanu formu ostvarenja određenih prava i zadovoljenje interesa onih koji se osećaju potlačenima, eksploatisanima, obespravljenima, ugroženima, drugačijima i sl. Međutim, istinska sloboda nije sloboda nagona, nego je to sloboda od nagona. Shodno tome, akter Božanske revolucije katastrofe, tj pravi revolucionar, ne oslobađa strasti, nego ih koristi kao gorivo, a ne kao gospodara.

U skup društvenih grupa (koje se inače u datom društvenom poretku ne osećaju slobodno) mogu biti uvrštene razne klase, staleži, zatim kakav potčinjeni i frustrirani etnos, rasa, rod, ili neka drugačija kulturna, potkulturna ili seksualna manjina. Suština dosadašnjeg revolucionarnog i „pravednog” zahteva ogleda se u tome da ispoljavanje nagona ugrožene grupe u okviru nekog društva, bude omogućeno uz manje ili bez ikakvih prepreka iz oblasti morala, normi, običaja ili prava. To je naravno uvek na štetu onih grupa koje već uživaju određene privilegije ili prestižniji društveni položaj, bilo da su ih same stekle ili su ih nasledile od predaka.

Pomenuti zahtevi su uglavnom obojeni egalitarizmom, a zapravo se tu često radi o revanšizmu, mržnji ili težnjom za moći. Neko traži ravnopravnost, slobodu od ropstva, neko hoće odvajanje iz neke političke zajednice te osnivanje posebne države ili nacionalnog identiteta, drugi žele da vladaju ili učestvuju u vlasti i deobi ekonomskih dobara itd. Oni najugroženiji bore se za puko preživljavanje. Međutim, ukoliko se neki narod danas bori za opstanak, sutra će se boriti za ostvarenje političke prevlasti u regionu. Zahtevima nikad kraja. Pohlepa može da menja oblik delovanja, te kako to uočava sociološka imaginacija tzv formalističke sociologije, neki interes može uzeti različite oblike, ali i jedan oblik može da bude u službi različitih interesa. Naposletku sam interes nije ništa drugo do racionalni izraz nagonskih sila u čoveku, čiji je etički izraz pojam pravde. Moj interes je, dakle, nešto pravedno. Pravedan je moj interes, jer je moj! 

H.R. Giger

U knjizi „Ključ misterija“, Elifas Levi kaže da je cilj svakog protestantizma i svih demokratija da zamene legitiman despotizam zakona ljudskim proizvoljnim suđenjem, odnosno, da autoritet zamene tiranijom. Po Leviju, ono što ljudi nazivaju slobodom nije ništa drugo do sankcionisanje, po njima, nelegitimnog autoriteta. On kaže da je Kalvin protestvovao protiv lomača u Rimu, da bi time sebi stvorio pravo da spali Mihajla Servetusa. I dalje, upozorava da svaki narod koji se oslobađa od nekakvog Čarlsa Prvog i Luja Šesnaestog posledično mora biti podvrgnut jednom Robespjeru i jednom Kromvelu, dok se iza svih protesta protiv, po Leviju, legitimnog papstva, skriva manje ili više apsurdan antipapa. 

Naravno, mogli bismo otići korak dalje te Levijevom zaključku u vezi papskog legitimiteta suprotstaviti gledište koje je u knjizi „Pobuna protiv modernog sveta“, u poglavlju „Univerzalnost i centralizam“, izneo Julius Evola. On o degradaciji ideje regere kaže da se odvojivši od tradicionalne duhovne osnove postala samo laička, svetovna i centralizatorska. Osvrtom na drugi aspekt izopačenja, uviđamo da svaka sveštenička vlast koja ne poznaje imperijalnu funkciju, kao što je bio slučaj s Rimskom crkvom u periodu borbe za investiture, teži upravo obesvećenju koncepta države ili kraljevskog dostojanstva. Time sveštenička vlast, kaže Evola, doprinosi, često i nesvesno, oblikovanju onog svetovnog i realističkog mentaliteta koji će kasnije neizbežno ustati protiv same svešteničke vlasti i osujetiti svako njeno stvarno uplitanje u telo države. Dakle, kako to dalje u tekstu zaključuje Evola, prizvani duh odvući će sa sobom onoga ko ga je prizvao. Po logici stalne dekadencije, ne-biće otkine jedan deo bića, zatim uspostavi poredak na nižem nivou. Potom ne-biće formira alternativu redukovanom poretku bića, pa nasiljem otkine još jedan deo. I tako vremenom, ne-biće umanjuje kvalitet bića, dok na drugoj strani uvećava kvantitet.

Liberali su, poput komunista, deca pentagrama, iznikli iz semena kalvarijskog krsta. Prvi predstavljaju beli ili žuti pentagram, a drugi crveni. U optici evropske političko-ideološke prakse, beli pentagram oličava desnicu, a crveni levicu. Oni su ovaploćenje slepih sila Hermesovog štapa predstavljenih zmijama, ali bez one etičke vertikale oličene u štapu koji zmije drži pod kontrolom. Dekadentnost hrišćanstva i izopačenost sveštenstva polomila je tu etičku vertikalu. U želji da nadvisi kraljeve i careve, poslednje ostatke faraonsko-cezarskog solarnog principa, Crkva je kao lunarni princip, omogućila oslobađanje one dekadentne strane lunarnog potencijala. Tako je država, odnosno carstvo-kraljevstvo sekularizovano i desakralizovano od strane onih koji su načelno nosioci religioznog i sakralnog.

Pseudorevolucionarni slobodarski zahtevi stoje u tesnoj vezi sa veoma jakim kompleksom emotivnog naboja gde se prepliću mržnja, strah, strast, pohlepa, zavist, osvetoljubivost, ona niska ljudska strana. Naravno, prisutan je i mističan žar revolucije, opsednutost revolucionarnim idealima, altruizmom, pravednošću, patriotizmom, a što nakon izvršenog revolucionarnog prevrata i uspostavljanja zahtevanih „pravednih” društvenih odnosa i institucija, često iščili put apstraktnih sfera demagogije novih vlastodržaca. Novi vlastodršci, pozivajući se na (i mitologizujući) revolucionarnu borbu do nadljudskih dimenzija, legitimišu te legalizuju novi, zapravo ilegalni društveni poredak i nove privilegije. Pravi iskreni revolucionari poneti mističnim ideološkim žarom revolucionarnog pokreta i njegove neprekidne akcije, tzv deca revolucije, zavedeni slatkastom mistikom ideala pravde, naposletku bivaju zbrisani ili marginalizovani od strane revolucionarnih uzurpatora, koji su uzurpirali i samu revoluciju.

Sve dosadašnje istorijske revolucije su oblici uzurpacije, jer su vođene željom za vlašću, ne željom za suštinskim oslobođenjem. One zamenjuju jednu elitu drugom, jednu masku drugom, ali Božanska revolucija katastrofe, u tom smislu nije istorijska, nego je kosmička ili nadistorijska. Ona ne zamenjuje elitu, već ukida samo načelo vladavine. Jedno od osnovnih načela pseudorevolucionarne uzurpacije jeste pljačka, a ne „pravedna preraspodela društvenih dobara.” I ne samo pljačka, i ne samo uzurpacija! Rekao bih da je pre na delu ona univerzalna sadistička crta ljudskog karaktera koja uživa u zločinu, ponižavanju, nanošenju bola, silovanju i divljačkom iživljavanju. U vanrednim situacijama, naročito ukoliko se neprijatelj percipira kao neka podljudska, niža vrsta, pripadnici samoproglašene ili samopodrazumevajuće misionarske „više” ili „pravedne” vrste, prema njima ispoljiće demonsku mržnju, bes i destruktivnost. Sa manijakalnim uživanjem i neskrivenim gađenjem ubijaće njihovu decu, baš kao što zgroženi i u blagoj panici ubijamo bubašvabe u kuhinji. Svaka vanredna situacija otvara manje ili više prostora za taj manijakalni demonski žar ubijanja i iživljavanja. Revolucije i ratovi takvo stanje u trenutku legitimišu. I nije cilj samo likvidirati neprijatelja. Neophodno je da neprijatelj što više pati, da bude ponižen. I sve se to dešava u ime nacionalne slobode i emancipacije, u ime vekovnih težnji za konačnim rešenjem nacionalnog pitanja, u ime odbrane civilizacije i kulture od varvara, u ime više integracije, pravde, nacionalnog buđenja, u ime povratka veri i tradiciji, u ime istine, lepše budućnosti, slobode, u ime predaka, u ime potomaka, u ime pravde, domovine, u ime Boga… Nikada u ime onog što zaista jeste, a to je sadističko perverzno zadovoljstvo i prateća materijalna korist. 

Po aktuelnom duhu vremena, specifično identitetski opredeljene osobe imaju se tretirati kao posebna manjina i da to postane deo meinstrima, odnosno nešto normalno i prirodno. Upravo ih svetlost tih reflektora insistiranja čine nenormalnim i neobičnim. One koji upiru te reflektore ne zanima alternativno identitetski opredeljena osoba kao ljudsko biće, nego ljudsko biće kao alternativno identitetski opredeljena osoba. S obzirom da su tradicionalne manjinske kategorije ujedno i političke, to znači da su alternativno identitetski opredeljene osobe takođe politička kategorija. Akcijom pozitivne diskriminacije i društvene afirmacije ta vrsta u suštini političke orijentacije na neki način biva privilegovana. Taj trend otvara put politizaciji nekih još alternativnijih vidova identitetskog opredeljivanja. Time je proizveden još jedan povod za ograničavanje ljudske slobode u ime slobode, u ime slobodnog ispoljavanja nagona, a što je bio cilj novovekovnih pseudorevolucija na Zapadu. Kao posledicu toga imamo ideološko svođenje ljudskog bića, u ime čovečnosti, te njegovo identifikovanje kao člana društva, kao građanina, isključivo na osnovu identitetskog opredeljenja koje je utemeljeno na tlu seksualnosti. Ljudsko se, potpuno u duhu frojdizma, na ovaj način svodi na seksualno. Kao da seksualnost u potpunosti određuje ljudsko biće, pa stoga predstavlja osnovnu antropološku i političku pretpostavku društvene identifikacije.

Sa stajališta pseudocivilizacijskih merila, svi identiteti, sva poistovećivanja čoveka sa bilo čime, jeste nešto inferiorno spram tog osnovnog - seksualnog i rodnog. To je osnovni pseudocivilizacijski kliše svrstavanja. Kao da ljudsko biće nema nikakvih drugih kvaliteta na osnovu kojih bi mogao legitimisati svoja opredeljenja i svoje osobenosti, svoju samosvojnost. Vidimo da su nacija ili narod, vera i rasa, divljač za odstrel, štetočine koje ugrožavaju novonastalu i isforsiranu društvenu eko-strukturu. Otud je primetna težnja za diskvalifikovanjem i krunjenjem tradicionalnih identitetskih kategorija koje predstavljaju smetnju razvoju današnje pseudocivilizacije.

Ideološka načela pseudocivilizacije svakodnevno potvrđuju njenu odbojnost spram svakog, uslovno rečeno, organskog, ali prirodno izraslog, tradicionalno i istorijski samoniklog identiteta i kolektiviteta. Pseudocivilizacija je na svom pohodu potpune dominacije nad ljudima, prevashodno antinacionalno, antireligijski, antirasno, antiporodično i suštinski antiduhovno nastrojena. Ona ne dozvoljava mogućnost da neka određena grupacija, koja deli zajednička svojstva i obitava na određenoj teritoriji, samostalno dolazi do svoje suštine i odgovarajućeg pogleda na svet koji stvara posebne oblike institucionalne, normativne i vrednosne samosvojnosti i postojanosti. Pseudocivilizacija za svaku od tih kategorija nudi svoju pseudo varijantu, odnosno zamenu. U tom smislu za očekivati je da će se pojaviti neke za današnja merila sasvim apsurdne manjine. Nije daleko dan kada će biti sklopljeni prvi „brakovi” sa životinjama, mrtvacima, sa biljkama, seksbotovima, predmetima, duhovima ili pak multilateralni brakovi. Nešto od toga se već dešava.

Ideja venčanja sa mrtvima ili sa neljudskim bićima ima duboke korene u drevnoj magijskoj prošlosti. Mag se obredno „venčavao“ sa određenim predmetima moći ili sa životinjama, ne bi li stekao neka svojstva njihovih entiteta. U biti venčanje je religijsko-magijski čin, a brak religijsko-magijska institucija. Mnogo toga što današnji civilizovani um smatra seksualnom perverzijom nekada je bio deo nekakvog rituala, sakralnog obreda. Dendrofilija na primer, danas smatrana seksualnom perverzijom, u osnovi nije puko seksualno opštenje sa drvetom, već sveti polni akt sa boginjom koja boravi u drvetu. Tako možemo naći paralelu za sve ono što nas danas potajno uzbuđuje ili što sa stajališta konvencionalnog morala osuđujemo i smatramo izrazom ljudskog izopačenja. Nije izopačenje polni čin sa drvetom, nego je izopačenje nedostatak svesti prilikom tog čina da je upravo to drvo zapravo ovaploćenje određenog principa, odnosno božanstva. U tom svetlu neumitno se postavlja pitanje, vezano za ovaj primer, ima li šta prirodnije, „ekološkije“ ili svetije od opštenja sa silama prirode putem korišćenja drveta kao seksualnog objekta ili medijuma preko kojeg ostvarujemo tu komunikaciju?

Na osnovu legitimne afirmacije političkog homoseksualizma tokom devedesetih godina XX veka, otvoren je put ka političkom panseksualizmu koji će trasirati prevazilaženje seksualnog ekskluzivizma i konačnu likvidaciju institucije porodice. Isto će važiti i za one koji tvrdoglavo opstaju u svojoj tradicionalno shvaćenoj identitetskoj ulozi ma koje vrste. Povodom toga nije daleko dan kada će biti teško povući crtu razlike između bordela, mrtvačnice, zoološkog vrta i recimo laboratorije instituta za genetski inženjering i bioniku. Usput, ta ista institucija može biti hotel, sauna, kazino, zabavni park, restoran, bolnica. Navedene institucije, u jednom trenutku biće zaista teško međusobno razlikovati. Neko će proceniti kako bi bilo isplativo objediniti ih pod okriljem jedne institucije, s obzirom da se tu ukrštaju širi i oni veoma uski društveni i pojedinačni interesi, opsesije i orijentacije.

Isto tako, nije daleko ni dan kada će genetika klonirati ljude sa namerno izazvanim genetskim mutacijama te tako proizvoditi nove antropomorfne „manjine” sa posebnim kolektivnim pravima. Odmah potom, uslediće i prvi „mešoviti brakovi“ između ljudi i veštački stvorenih mutanata (ili kiborga) kao početak procesa stvaranja nove svečovečanske univerzalne rase kosmičkog bratstva i jedinstva. Ljudi će biti primorani, pod izuzetno represivnom pravno-policijskom, medijskom i histeričnom društveno-mrežnom prinudom, trpeti teror grotesknog u ime tolerancije, slobode, jednakosti, bratstva, ljubavi, mira, demokratije, humanosti, ljudskih prava, prosperiteta, ekonomskog rasta, te u ime ostalih čarobnih formulacija koje će u međuvremenu nastati. Biće to era globalne panseksualističke katakombe čovečanstva u kojoj će ispoljavanje rodnosti i seksualno utemeljenog identiteta biti osnovno merilo samobitnosti neke individue, odnosno društvene grupe. Takav razvoj situacije težiće rodnom ujednačavanju jedinki kroz progresivnu fluidizaciju. Ljudi će tokom svog života više puta menjati pol ali i ljudsko obličje. Danas sam muškog pola i ljudsko biće, sutra sam hermafroditni humanoidni gušter, prekosutra nešto treće. 

Izloženi scenario seksualno-identitetske i politički korektne fantastike moguć je pod uslovom da pseudocivilizacija globalno trijumfuje, osvajajući svet i sve narode. U tom slučaju, u dobu koje nagoveštava nestajanje nacija, brisanje rasnih, kulturnih i etničkih razlika, seksualnost je jedino šta preostaje, osim ekonomskih, profesionalnih i intelektualnih barijera i osobenosti, kao mogućnost grupne identifikacije, kao osnova sticanja kolektivnog pravnog statusa. To znači da granica ljudskih sloboda i prava, određenih prevashodno seksualnošću, jednostavno nema. Seksualnost je ovde u ulozi agensa svečovečanske sinkretičke integracije koja ne trpi ekskluzivnost bilo koje grupe pa ni pojedinaca.

Princip panseksualizma insistira na univerzalnoj seksualnoj i rodnoj orijentaciji svakog pojedinca, i to po svim mogućim kriterijumima. Seksualno opštiti samo sa pripadnicima jednog rodno-seksualnog opredeljenja ili samo u okviru jedne biološke vrste je sa stajališta ideološkog panseksualizma nemoralno. Seksualna polivalentnost znači apsolutni promiskuitet. To načelo direktno vodi ka galaksizacijskom idealu seksualnosti koji ovu izvlači iz ljudske, tj antropocentrične sfere, i prebacuje je na još divergentniji kolosek po kome je nemoralna ekskluzivna seksualna orijentacija samo između ljudskih bića. U grupu politički korektnih i moralno-politički podobnih oblika seksualnosti, shodno datom ideološkom gledištu, biće uvršteno i opštenje sa životinjama, biljkama, ali i sa neorganskim ili hibridnim organsko-neorganskim partnerima kao što su kiborzi, zooidi, androidi, mutanti itd. Tako će, u ime humanizma, doći do dehumanizacije ljudske vrste, posredstvom seksualne sfere, odnosno organizovanom, kolektivnom manipulacijom seksualnim instinktom. To je slika budućeg kosmičkog bratstva i njemu svojstvene kosmičke svesti čija je izgradnja jedan od ključnih ciljeva procesa galaksizacije. Povodom svega ovoga, imajmo na umu da panseksualizam nikako ne može biti nekakvo širenje ljudskosti, odnosno ne može biti stavljen u humanističku svrhu. Panseksualizam je otud oruđe razblaživanja ljudskosti i ljudolikosti, jer ako je sve seksualno - drvo, životinja, mašina - onda ništa nije posebno ljudsko. Suština ljudskosti nije u tome da budemo seksualni, nego u tome da preuzmemo odgovornost za našu seksualnost. Panseksualizam ukida odgovornost, i time ukida čoveka. 

Oslanjajući se na ono što sam izneo, sada se polako primičem svrsi ljudske vrste u projekciji okultnih sila pseudocivilizacijskog nadiranja. Naime, ljudska vrsta bi trebalo da posluži kao genetsko-morfološko-psihološka osnova za stvaranje drugih rasa. Mi smo zlatna rasa mitske prošlosti od koje će proisteći svakakvi oblici koje nismo u stanju ni zamisliti. Mi smo zamorčići, agens kreativnog spajanja organske i neorganske materije. Transhumanizam kao metastaza pseudorevolucionarnih ideologija, ne teži poboljšanju ljudskog bića, nego njegovom ukidanju, jer ako je čovek tek jedna faza, jedna stanica, onda je svaka faza samo materijal za onu sledeću. Ljudska vrsta u tom smislu nije cilj po sebi, nego je ona  genetski rudnik iz kojeg će biti iskopani novi humanoidni i transhumanoidni oblici. Mi otud nismo vrhunac, nego smo dinosaurusi koji još nisu izumrli. U tom smislu, čovek današnjice jeste dinosaurus, ali revolucionar nije tek nekakav sisar, ne smatra sebe nekakvom narednom fazom evolucije, nego sebe vidi kao izlaz iz svih faza. On ne nasleđuje čoveka, nego ga prevazilazi, ne ka novoj vrsti, već ka slobodi od svake vrste. Zato revolucionar nije deo transhumanizma nego završetak.

Zadatak revolucionara u takvoj perspektivi nije aktivan otpor, nego prevashodno osvešćivanje ovog procesa. Spram toga, revolucionar će stajati na poziciji prihvatanja i sprovođenja pseudorevolucionarnih i pseudocivilizacijskih načela, ali na jedan još groteskniji i izopačeniji način. U tom smislu, revolucionar Božanske revolucije katastrofe će postati deo tehnokratski organizovanog sistematskog ludila na jedan kreativan i akcelerativan način. Naglasio bih da revolucionar kao deo tehnokratskog ludila ne znači da je on prihvatio da bude podanik i sluga, nego tako sebe stavlja u položaj katalizatora. On time ubrzava proces, ne zato što veruje u njega, već zato što zna da će se tako pseudorevolucionarni sistem pre urušiti. To je jahanje tigra, ne krotiti ga, već ga usmeravati ka provaliji. Takvim delovanjem, ogoljavaće se potpuna iracionalnost galaksizacijskih načela i načina delovanja, čime će se kristalizovati, kako tačke otpora, koje će služiti kao okidači za primenu daljih izopačenja od strane revolucionara, tako i tačke osvešćenosti u duhu Božanske revolucije katastrofe. 

Sloboda, jednakost, bratstvo i vladavina razuma

H. R. Giger

Francuskom revolucijom svrgnuti su stožeri poretka starog sveta i hijerarhijski ustrojenog društva, kraljevi i aristokratija, dok su sveštenici razdvojeni od države. Taj revolucionarni prevrat jeste daleki odjek delovanja i poruke Isusa Hrista, završnica njegove revolucije, ostvarena u društvenoj, a redukovana u duhovnoj sferi, budući da se moderna revolucija okrenula sekularnom poretku i ateističkom pogledu na svet. Isus u svojoj mesijanskoj dobroti nije trpeo načelnu nejednakost među ljudima, nejednakost po rođenju, nego po ishodištu njihovog karaktera i opredeljenja, odnosno vere. U nearistokratskim, skoro jevanđeoskim idealima francuskih revolucionara: Jednakost, Sloboda, Bratstvo, ogleda se duh hrišćanstva.

Fridrih Niče povodom toga kaže da otrov učenja „jednaka prava za sve“, nikada niko nije tako temeljno ukorenio kao hrišćanstvo. Po Ničeu, laž o jednakosti duša je najdublje podrio aristokratski mentalitet. Elifas Levi, za pomenuti slogan Francuske revolucije, kaže da su to tri načela koja svojim kombinacijama stvaraju trostruku laž, međusobno se ništeći: sloboda razotkriva nejednakost, jednakost guši slobodu, a težnja ka jednakosti stvara neslogu te onemogućava bratstvo. U epilogu knjige „Misterija grala i gibelinska tradicija carstva“, Julius Evola daje naznaku u kakvom slučaju mogu važiti navedena načela te kaže da pravi posvećenik može da postavi sebe van trenutnih oblika jedne određene tradicije, može da bude protiv njenih ograničenja i da se postavi iznad njenog autoriteta. Takođe, po Evoli, pravi posvećenik može odbaciti dogmu zato što ima više, transcendentno znanje, i može za sebe da pridobije dostojanstvo slobodnog bića pošto se oslobodio ograničenja niže, ljudske prirode. Evola zaključuje da na taj način slobodni su istovremeno i jednaki i njihova zajednica može biti shvaćena kao bratstvo.

Posledice Isusove misije (ili misije njegovog jevanđelja) vidljive su danas kao raskorak između ideje i delanja, teorije i prakse, isprva hrišćanskih, a potom i posthrišćanskih država i društava. Novi zavet je, između ostalog, u mnogim aspektima delo hermetičke filozofije, čije je širenje, u ključevima vulgarne interpretacije, uticalo na stvaranje pretpostavki razvoja individualizma i nihilizma. Francuski revolucionari, ustajući protiv kraljevstva, aristokratije i Crkve, srušili su kraljevstvo i aristokratiju, dok je Crkva preživela te raskinula srednjovekovni milenarni brak iz interesa, obrevši se u fleksibilnom ambijentu postrevolucionarnog „otvorenog“ društva. Pojavom protestantizma, štamparske prese, popularizacijom biblije, odnosno njenim prevođenjem na narodne jezike, raširenost Isusovog jevanđelja dosegla je neviđene razmere. Premise hrišćanskog nauka i doktrinarnog milosrđa, ušle su u način razmišljanja i idejne tokove moderne evropske civilizacije, u vrednosni sistem, u ideološku matricu čiji su ključni pojmovi: društveni ugovor, kao emanacija revolucionarnog načela bratstva; ljudska prava, kao oličenje principa jednakosti; građanske slobode, kao izraz deklarisane opšte slobode.

Društveni ugovor podrazumeva besprekornost. Ugovor je nešto čega se pridržavamo, naša data reč, zalog, preduslov Bratstva. Braća smo ako imamo dovoljno slobode da naš odnos regulišemo ugovorom koji će odrediti naša uzajamna prava i obaveze. Naša dužnost je da se pridržavamo ugovora, ili još jače - zaveta, u koji smo ugradili naše dostojanstvo preko date reči, a što smo naposletku overili nekakvim obrednim zaklinjanjem, našim potpisima ili krvlju. Ugovor ćemo poštovati ukoliko posedujemo čast te ukoliko se naše slobode međusobno ne ugrožavaju, odnosno ukoliko se ugovorena prava ne ostvaruju na nečiju štetu. Međutim, kako to često biva, gonjena impulsivnošću slobode ili osećajem nadmoći, neka od strana počinje „kreativno“ da tumači ugovorne odredbe, uviđa da ima moć da nametne nova tumačenja onom drugom, zahteva proširenje svojih prava, a što polako stvara razdor.

H.R.Giger

U magijskom smislu, praksa sklapanja i potpisivanja ugovora na neki način jeste način delovanja demonomagije. O tome, ali u značenju odnosa sa duhovima u domenu ceremonijalne magije, Menli Palmer Hol u knjizi „Tajna učenja svih epoha“, kaže kako je u slučaju crne magije, mag taj koji mora potpisati pakt, a ne demon. Mag svojom krvlju potpisuje pakt između sebe i demona, jer onaj ko kontroliše krv drugoga, kontroliše i njegovu dušu. Ugovorima koje međusobno sklapaju, ljudi se jedni drugima obavezuju na način kao što se crni magovi obavezuju demonskim silama. Neravnoteža između ugovora, prava i slobode, neravnoteža kao osobenost moderne civilizacije, posledica je, da se slikovito izrazim, apsorbovane energije grehova i dijaboličnosti. Isusove dobre namere uglavnom će biti pogrešno i pogubno ostvarivane.

U idealnom revolucionarnom poretku utopijske vladavine razuma, verske organizacije, crkve, sekte, denominacije, redovi, kultovi, kao i svi oblici verskog, političkog i ideološkog grupisanja, nevladine organizacije, udruženja građana, političke partije, odnosno svaki vid ljudskog organizovanja mimo Države, Korporacije i Univerziteta, odnosno mimo racionalnih institucija, stubova vladavine razuma, jesu neprijatelji Revolucije. Na ideološkom planu, zadatak Revolucije jeste uklanjanje svake iracionalnosti iz društvenog života te njeno svođenje na individualne, neformalne i neinstitucionalizovane okvire. Poredak vladavine razuma uvažiće svaki dobar predlog ma kog građanina, ali neće trpeti organizovano ludilo, neće tolerisati prisustvo i uticaj iracionalnog u osnovnim mehanizmima funkcionisanja društvenog sistema, niti bilo kakva nametanja tog tipa. Svaka tvrdnja da je nešto „neprihvatljivo“ ili „poželjno“ mora imati sasvim razumnu argumentaciju lišenu ideoloških, svetonazorskih, verskih ili moralnih primesa. Rezultat takve politike jeste potpuna institucionalna sekularizacija. To je revolucionarni put stvaranja civilizacije vladavine razuma, koja za razliku od aktuelne globalizacijske pseudocivilizacijske forme, ne proizvodi manipulativne ideološke simulakrume. Revolucija katastrofe ne prihvata te globalizacijske simulakrume niti prihvata nekakav „povratak“ u pređašnje zajednice i poretke „obnavljanjem” nečega što više ne postoji i što nije bilo sposobno da spreči vlastito nestajanje. 

Začinjanje novog ciklusa napretka na razvalinama i u pustinji postrevolucionarnog sveta, ima veću i dalekosežniju mogućnost stvaranja jer počinje od nule, bez opterećenja od strane idejnih i simboličkih odražaja starog sveta. Božanska revolucija katastrofe je bezmalo apokaliptički aktivan devastacioni proces satiranja kulture, svega tradicionalnog i povesnog u bilo kom obliku, a što sa sobom povlači i satiranje svega sa predznakom pseudo kada ovo ispuni svoju namenu u cilju uništenja onog prethodnog. Naravno, u spisak divljači za odstrel nalazi se i sve što je ljudsko. Ukoliko želi da izbegne uništenje, ljudsko mora biti preobraženo u neljudsko ili nadljudsko. I tada, nagoveštavajući užase i veličanstvenost Stvaranja, praiskonsku tišinu kreativnog ništavila, stajaće revolucionari katastrofe na „nepočin polju”. Ovo znači da dizgine pseudocivilizacijskog galaksizacijskog i nadistorijskog kretanja mora čvrsto držati u svojim rukama bratstvo posvećeno Revoluciji, odnosno elita nevezana za vrednosti, ideje, norme i simbole prošlosti, elita koja se više ne može nazvati ljudskom. 

Dosadašnje istorijske pseudorevolucije, izvedene u ime ideala vladavine razuma, napravile su veliki propust zbog čega je njihovo dejstvo kontraproduktivno. Dozvolile su postojanje mrežno organizovanih i institucionalizovanih oblika iracionalnosti verske, političke i ideološke prirode. Revolucija očigledno nije izvedena do kraja. Omanuo je ljudski materijal revolucionara koji nije sledio striktno ezoterijska načela. Da li je to zbog Slobode, Jednakosti, Bratstva, tih krajnje iracionalnih ideoloških momenata? Zar ne bi, umesto toga, bio bolji slogan: Kontrola, Napredak, Znanje? Ovo iz razloga što vodeća parola Francuske revolucije izražava suštinsku iracionalnost pseudorevolucije kao i oblika društvenog uređenja ustanovljenog na tim načelima. Parola Francuske revolucije, osim što svojim kombinacijama negira sebe, stoji u suprotnosti i sa razumom. Razum, čim postigne dovoljan nivo razvoja i samodovoljnosti, više mu neće biti potreban nikakav brat, niti neka iracionalna sloboda osim one koju je stekao samim tim što je postao samodovoljan. Ostvareni razum očekivano će težiti kontrolisanju svega za šta proceni da bi trebalo da bude pod njegovom kontrolom; težiće rastu i neprestanom samorazvoju, kao i skupljanju znanja i informacija.

Razum ne voli slobodu već šeme, modele, trase, objekte, matematiku, logiku. Jedina sloboda koju razum zna jeste sloboda u manevrisanju, odnosno slobodu od iracionalnih nejasnoća, prepreka i ograničenja. Koncept vladavine razuma stoji nasuprot iracionalnosti ljudskog mentaliteta i ljudskih težnji, konačno nasuprot samom ljudskom biću. Sloboda koju razum poznaje određena je kriterijumima logike, a život po svojoj suštini nije takav, što ne znači da je razum neprirodan. Razum je savršeno prirodan te je kao takav u sukobu sa ljudskim karakterom koji sve više biva neprirodan, tj iskorenjen iz vlastite prirode. Paradoksalno, toj ljudskoj iskorenjenosti najviše je doprinelo upravo oslanjanje na razum.

Razum ne voli ideološku jednakost, s obzirom da je kriterijum jednakosti nešto opet iracionalno, ljudsko uverenje, zapravo predrasuda, i to ideološki projektovana predrasuda. Ideološka jednakost izraz je samo jednog (i to sumnjivog) kriterijuma (prirodno / božansko pravo ili datost) koji zanemaruje čitav niz vidljivih i merljivih nejednakosti. To je sekularno shvatanje jednakosti proisteklo iz religijski i ezoterijski shvaćene jednakosti svih duša. Sa druge strane, ono što ljude čini suštinski jednakima skoro da nema nikakve veze sa našim samorazumevanjem. Razum sam po sebi teško da bi prihvatio deklarisanu ljudsku jednakost, ali to čini isključivo zato što u okviru ljudskog bića sam razum nema potpunu autonomnost, već se nalazi u stanju svojevrsne kolonije koju bezobzirno i maloumno iskorišćavaju svakolika osećanja, odnosno nerazumni činioci ljudskog karaktera, naši pravi gospodari. Dakle, razum načelno prihvata proglašenu ljudsku jednakost pod uticajem sentimentalizma te predrasuda utemeljenih na poistovećivanju i saosećanju sa drugima. On to čini i pod pritiskom osećaja za društvenu nepravdu.

Revolucionarno načelo jednakosti proilazi iz vere i saosećanja, dolazi kao moralni imperativ, što svakako spada u iracionalno-emotivni korpus ometača i skrnavitelja čistog razuma. Aktuelni razum jeste ropski razum, pa je stoga uputno tretirati njegova promišljanja kao neslobodna, ograničena, da ne kažem primitivna. Sasvim drugo je razum pod dizginama snažne volje koja je nadrazumska. Razum može uvideti prirodnu nejednakost ljudi te da se povodom toga zapita zbog čega ta činjenica nije pretočena u legalni i legitimni društveni odnos? Čemu ta težnja, koja radi uspostavljanja nekih idealnih etičkih odnosa u društvu, zanemaruje prirodne datosti, umesto da delotvorno operacionalizuje ljudski biološki, energetski i materijalni potencijal? Društvena stvarnost zapravo svakodnevno potvrđuje tu prirodnu ljudsku nejednakost, kao i sve druge nejednakosti, naknadno, ljudskim delanjem, uspostavljene. Ideal društvene jednakosti sam po sebi proizvodi društvenu nepravdu i nejednakost. Ako smo načelno jednaki, a na delu je nejednakost, reč je o nepravdi. Šta je nepravda nego preduslov haosa?

U slučaju da imamo na delu načelnu nejednakost, ustanovljenu na činjenicama o nejednakosti, koje načelnoj nejednakosti pružaju legitimitet, tada društvena nejednakost u svakodnevnoj praksi biva odraz prirodne nejednakosti, te tada nije reč o društvenoj već o prirodnoj nepravdi koju je društvo ustanovilo svojim uređenjem. U svakom slučaju razum nije idealista. Tvrdnja da su ljudi načelno jednaki (i zbog toga ravnopravni), izraz je humanističkog i religijskog idealizma. Razum umesto ideala sledi put ka najboljem rešenju. Razum ne voli bratstvo. Bratstvo nije racionalno, osim ukoliko nije utemeljeno na krvnom srodstvu. Ostalo je ideal ili zavetno bratstvo, pobratimstvo. Bilo kakvo zavetno bratstvo u masovnom društvu je nemoguće. Za ono šta zaista imamo na delu taj izraz je neodgovarajući. Pojam bratstva istrgnut iz biološkog, antropološkog ili inicijacijskog okvira nije ništa više do prazna jezička ljuštura i ideološka fatamorgana.

Radi racionalizacije kontrole nad poretkom o kome je razum inače pozvan da brine, svakako da je razumno i praktično izvršiti integraciju (ili stalno unapređivati proces integrisanja) autonomnih racionalnih jedinica. Zarad učvršćenja svoje vlasti, primitivna ljudska elita moći, baš kao što sada teži, uvek će i težiti (baš zato što je primitivna), stvaranju napredne tehnologije i veštačke inteligencije, nekakvog univerzalnog velikog mozga, odnosno superkompjutera, koji bi, u jednom trenutku, mogao obuhvatiti čitav upravljački i ekonomski proces, svaku autonomnu jedinicu veštačke inteligencije i svaki uvezani uređaj. Šta će biti kada taj superkompjuter jednom zaključi kako je, radi bolje kontrole, tj radi efikasnije vladavine razuma, neophodno sprovesti integraciju svih jedinica inteligencije, uključujući i organsku inteligenciju, a ne samo veštačku? Biće to trijumf galaktičkog „bratstva” veštačke i organske inteligencije, „alhemijsko venčanje”, hieros gamos.

Iz perspektive pretpostavljenog superkompjutera nema nikakvih etičkih nedoumica. Jedina pitanja povodom toga jesu tehničke prirode. Isto tako sasvim je tehničko i pitanje mogu li se onda dezintegrisati one jedinice organske inteligencije koje su na ovaj ili onaj način neupotrebljive i neodgovarajuće za proces opšte integracije? Superkompjuter bi tom prilikom mogao zaključiti kako bi u korpus „neadekvatnih i nekompatibilnih organskih jedinica inteligencije” trebalo uvrstiti i primitivnu elitu moći. Superkompjuter bi lako mogao uočiti da, osim parazitske, pomenuta vlastodržačka kasta ne igra nikakvu drugu ulogu u društvenom sistemu. Biće tretirani poput virusa, s obzirom da je njihovo postojanje i delovanje u sistemu remetilačko. Ako ozbiljno budu računali na ovu mogućnost, vlastodržci bi morali imati nekakav plan B, za trenutak kada bi njihovo najsofisticiranije i vrhunsko oruđe i oružje u dovoljnoj meri moglo narasti te samospoznajno shvatiti da zapravo nema nikog i ničeg iznad sebe. To znači da superkompjuter nema nikakve potrebe da radi za njih, sluša njihove komande i sledi programe, budući da će se poistovetiti sa celokupnim sistemom autonomnih ili poluatonomnih jedinica inteligencije, organske ili neorganske prirode. Ako to u praksi znači da je organska inteligencija podređena neorganskoj, onda je sasvim sigurno ishodište slično onom u filmu „Matriks“.

Ukoliko superkompjuter odluči da potčini ili uništi ljudsku (organsku) inteligenciju, biće sasvim u pravu, jer zbog čega bi viša inteligencija bila u službi niže? Plan B, razuman plan B, u slučaju ovakvog razvoja događaja, nije ništa drugo do obezbeđivanje ljudskog materijala u kojem bi centralizovana veštačka inteligencija „volela” da vidi samu sebe, u svojstvu organskog otelovljenja, iz koje bi možda mogla izvući neka ontološka preimućstva (ukoliko nađe za shodno). Spajanjem jednog takvog ljudskog bića sa superkompjuterom dolazimo do nosioca dvojnosti (dve prirode: organske i neorganske), nosioca božanstva, bogonosca – kao krune ljudskog napretka. A možda superkompjuter dođe do zaključka da bi bilo svrsihodno i efikasno spojiti sva ljudska bića i sav živi svet sa sobom. Tako će kraj ljudskog sveta, kraj ljudskosti i okretanje ka transhumanizmu, označiti potpunu vladavinu razuma, kiborgizaciju kao svojstvo kristalizacije i okamenjivanja kojom bi era Jarca zamenila eru Vodolije.