Galaksizacija, panseksualizam, transhumanizam - drugi deo

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

U mojim pogledima na budućnost aktuelne civilizacije, pojam galaksizacija odnosi se na naredni stupanj njenog tranzicionog dinamizma. Taj naredni stepen predstavlja korak dalje i dublje u procese započete globalizacijom. Drugim rečima, galaksizacija predstavlja nešto što neminovno sledi u slučaju uspešno dovršenog procesa globalizacije, čime podrazumevamo kulturno-civilizacijsko objedinjavanje, tj pokoravanje čovečanstva i ništenje njegove raznolikosti. Taj proces nužno vodi kroz seriju kriza i ratova, međutim, njegova suštinska namera jeste mir. To nije bilo kakav mir već svetski mir, jednom za svagda, kao proizvod praktičnog i funkcionalnog sinkretizma kulturno-civilizacijskih raznolikosti i suprotnosti. Ono što je izvesno jeste da će jedini gubitnik galaksizacije biti čovek. Galaksizacija je zapravo dehumanizacija na „kosmičkim“ ne-geocentričnim i ne-heliocentričnim već na galaktocentričnim osnovama. Galaksizacijska opcija nudi savršeno uklopljene moduse i formule za ostvarenje svakolikih ciljeva, odnosno interesa. Galaksizacija, kako joj i samo ime već naznačuje, okrenuta je ka svemiru, ka galaktičkim i međugalaktičkim prostranstvima. Pritom nije tu reč tek o tehnološkoj ili ekonomskoj strani civilizacijskih svojstava, već se pre svega radi o takvim promenama koje iz perspektive našeg vremena teško da možemo i zamisliti. Okretanje ka svemiru s ciljem svrsishodnog prodiranja u beskrajna prostranstva prvenstveno znači kopernikanski obrt u ljudskoj svesti. I ne samo u svesti, nego i u ljudskom obličju. 

Priroda današnjih ljudi nije odgovarajuća za pionirski poduhvat prodiranja u svemirska prostranstva. Ljudi kakvi postoje danas ne mogu bitisati na Mesecu, ni na Marsu, niti bilo gde u Sunčevom sistemu ili dalje, osim na planeti Zemlji. Ispostaviće se da je praktičnije i ekonomično promeniti i prilagoditi ljudska bića uslovima koji postoje negde u svemiru, nego tamo stvarati veštačkim putem uslove kakvi postoje na Zemlji. Na primer, ukoliko nauka uznapreduje u dovoljnoj meri, biće jeftinije putem genetskog inženjeringa proizvesti ljude sasvim sposobne da funkcionišu u uslovima recimo na Marsu, nego za ljude kakvi jesu simulirati zemaljske uslove tamo. Stvaranje i održavanje zemaljskih uslova na dalekoj crvenoj planeti mnogo puta je skuplje. Ukratko, da bi nam svemirska odredišta lakše bila dostupna, ili uopšte dostupna, moraćemo promeniti naša obličja, našu morfologiju i genetiku, a sa time i našu psihu. Više nećemo biti ljudi, već nešto drugo. To je ključni trenutak transhumanizma.

Olga Fröbe-Kapteyn

Predočena psihofizička i kulturno-civilizacijska promena iz perspektive mentaliteta i morala našeg vremena jeste monstruozna i neprihvatljiva. Kada bismo samo za trenutak zavirili u takvu budućnost, prizor bi bio zaista šokantan za trenutačne ukuse. Ono što bismo videli jeste „vanzemaljska“ civilizacija raznolikih grotesknih, ali inteligentnih i organizovanih, humanoidnih ili posve drugačijih stvorenja. Iz njihove perspektive, između drevne sumerske i naše civilizacije neće biti skoro nikakve razlike. Ako bismo mi našim precima ličili na izvitoperene degenerike (a oni nama na primitivce), nama će ovi naši daleki potomci ličiti na čudovišta. Na šta ćemo mi njima ličiti teško je pretpostaviti, ukoliko se oni uopšte budu bavili nama. Sadašnjost iz perspektive prošlosti može izgledati apokaliptično, dok je nama naše doba sasvim normalno. Mi smo u stanju razumeti nenormalnosti našeg svakodnevnog života, ali nam budućnost može izgledati strašno. Budućnost je strašna i to je činjenica, te je povodom toga taj sud sasvim opravdan. To je ljudski sud. 

Priroda društvenih i međuljudskih (!) odnosa u budućnosti, posebno u hronološki daljoj budućnosti, nama koji sada živimo je neshvatljiva i neprihvatljiva. Mi smo ograničeni našim telima, našim egom, iskustvom, stavovima i verovanjima. Ograničeni smo na milion načina. To sve čini ograničenost naše tačke gledišta. Mi smo proizvodi i graditelji našeg vremena, našeg istorijskog trenutka. Iz tog razloga smo mi i naše vreme ograničeni jedno drugim. Neko drugo vreme i neki drugi (i drugačiji) ljudi ili naši neljudski potomci-naslednici, biće ograničeni drugačijim determinizmom i to na takav način da se naše ograničenosti međusobno nigde ne podudaraju. Nama je teško da shvatimo i ljude oko sebe, a kamo li one koji su izumrli pre pet hiljada godina, ili one koji će postojati kroz toliko vremena. A koliko nam je teško da shvatimo neka posve drugačija bića, o tome ne vredi raspravljati.

Sagledavši posledice svoje borbe iz mladosti, ostareli prvoborci i revolucionari često umeju da se zapitaju: zar smo se za ovo borili? Da su znali u šta su se izrodili plodovi njihove borbe i požrtvovanosti, možda bi sedeli kućama, a ne bi rizikovali živote zbog besmisla i kretenizma budućih generacija. A mi revolucionari katastrofe, mi unapred znamo da je cilj naše borbe nagonska i egocentrična sreća neljudskih nakaza. Iz navedenih razloga, pozicija revolucije za koju se zalažem, jeste svesno monstruozna, dekadentna i involutivna. Tako nećemo doći u situaciju da se sa razočaranjem upitamo za šta smo se to borili. Luksuz rezignacije koju Revolucija katastrofe sebi može priuštiti vezan je za izostanak spektakularne izopačenosti posledica njenog delovanja. U odnosu na takvu orijentaciju, izostanak rezultata planiranja, ili izostanak očekivanog kvaliteta, odnosno intenziteta, u biti je nešto zaista pozitivno (negacija negacije). Otud su sve preteranosti u planovima i očekivanjima Božanske revolucije katastrofe suštinski poželjne.

Ako smo globalizaciju označili kao proces objedinjavanja čovečanstva, galaksizacija bi predstavljala iskorak dalje, ispoljavanje volje tog jedinstva. U tom smislu galaksizacija je proces prelaska i preobražaja ljudske vrste ka njenom osposobljavanju za „kolonizaciju vanzemaljskih odredišta“, kada će ljudska bića izmeniti mnoga od svojih originalnih svojstava psihološke, morfološke i kulturološke prirode. U svetlu tako radikalne promene i šoka budućnosti, opskurnosti globalizacije su zaista bezazlene. Ono što nas danas sablažnjava sutra će biti normalno. Prekosutra će biti normalno ono što mi danas ne možemo ni zamisliti. To sve vodi u katastrofu ljudskog elementa, s obzirom da naslednici ljudske vrste neće biti nadljudi, bogovi ili opet i samo ljudi, čak ni životinje, već čudovišta, dakako sa tačke gledišta naše moralne, kulturne, religijske, etičke i estetske percepcije. Gubitak ljudskih svojstava je cena budućnosti. U metafizičkom smislu reč je o involucijskom pomaku.

Suprotnost predočenoj perspektivi jeste nadistorijska zajednica slobodnih pojedinaca, koja će umesto podljudskih imati nadljudska svojstva (nadljudska iz perspektive današnjeg čoveka). Njihov estetski (morfološki) i psihološki preobražaj predstavljao bi čin njihove slobodne volje, rezultat pregnuća psihičkih moći, posledica njihove nesputane individualnosti a ne prisilnog i represivnog ograničavanja i ukalupljivanja na nivou potpunog uranjanja svesti u materijalnost. U slučaju involucijske postistorije taj transformizam biće proizvod nametnute kolektivne potrebe izvršene na tehnološki (genetsko-bionički i sl.) način, pri čemu je pojedinac u svemu pasivan. Čak će pojedinac kao genetski modifikovan u neku posebnu svrhu i biti proizveden, a možda će na to samovoljno pristajati silom egzistencijalne nužnosti. Takva budućnost, u morfološkom smislu, otvara puteve za pojavu zaista svakolikog i raznolikog humanoidnog diverziteta. Naravno, i za konačan rascep u vrsti homo sapiens.

Imaginacija glavnog toka našeg vremena oličena u Holivudu, iako nije rabila pojam galaksizacije, ideju galaksizma, odnosno galaktičkog globalizma, predstavila je nizom filmskih ostvarenja (poput Zvezdanih staza, Zvezdanih ratova, Dine itd), u kojima vidimo svemirske imperije, galaktičke federacije i formacije koje predstavljaju predimenzioniranu repliku aktuelnog globalizacijskog sveta. Međutim, moja ideja galaksizacije, utemeljena na predstavama Dragoša Kalajića, iznetim u njegovom romanu „Kosmotvorac“, zapravo isključuje galaktičko i uopšte vanzemaljsko prostiranje i prisustvo, već cilja ka galaksizaciji ljudske svesti fizički ne napuštajući Zemlju. 

Dakle, galaksizacija je u smislu početnog izlaganja ove ideje proces transhumanističkog postglobalizma. Globalizacija cilja objedinjavanju ljudskog sveta a galaksizacija prevazilaženju čoveka. Dakle, ne radi se o tome da čovečanstvo zakorači u kosmički beskraj, kao što to zdrav razum ali i stereotipne predstave nalažu, nego da kosmički beskraj prizovemo u ljudski ambijent. To prizivanje ukazuje da je galaksizacija magijski proces, a u istorijskom smislu – poslednji stadijum razvoja tzv moderne civilizacije, odnosno pseudocivilizacije. Kao što je Marks ocenio imperijalizam kao poslednji stadijum kapitalizma, tako je moja ocena da je galaksizacija poslednji stadijum globalizovane moderne tehničke civilizacije Zapada, osim ukoliko se ne desi nešto što će točak istorije na neki način vratiti unazad ili skrenuti ka nekim drugačijim modalitetima. Proces galaksizacije imaće dvostruki tok: vulgarno-materijalistički i (uslovno rečeno) spiritistički. Paralelno sa univerzalizacijom, virtuelizacijom i kiborgizacijom ljudske kulture razvijaće se oblik kanalisanja ili uzemljenja vanzemaljskih astralnih oblika svesnosti, a što polako postaje trend.

Otkud, kako i zašto galaksizacija? U krajnjoj liniji, između ostalog, to je i posledica prevazilaženja geocentričnog modela svemira. Taj prelaz sa geocentričnog na heliocentrično a potom na necentrično poimanje univerzuma izazvao je velike promene u ljudskoj svesti, otvorivši na neki način mentalnu opnu koja je štitila ljudski svet na Zemlji od dalekih upliva. Sada su te stege olabavile u jednom smislu ali su pojačane u drugom. Svet necentričnog univerzuma je materijalniji od geocentričnog. Otud prodor dalekih i neljudskih upliva koristi ljudsku imaginaciju i snove. Dakle, reč je o pravoj provali na platno ljudske mašte. Ljudska bića nemaju mogućnost da fizičkim putem prevaziđu svemirski ponor koji deli planetu Zemlju od bilo kojeg drugog ljudima prihvatljivog odredišta. Jednostavno, ljudi ne poseduju takvu tehnologiju. I pitanje je kada će je i da li će je uopšte posedovati i hoće li ljudska bića morati da se prilagode toj tehnologiji ne bi li uopšte bili u stanju premostiti bezdan? I šta će to prilagođavanje podrazumevati – promenu genetske strukture, kiborgizaciju ili nešto treće? 

Ljudskim bićima zapravo ništa nije potrebno da bi putovali svemirom. Sama reč „putovanje“ je tu suvišna jer je reč o projektovanju svesti u bilo koji prostor i bilo koje vreme. O tome je i Lavkraft pisao. Jednom kada se svest negde i nekad projektuje, pitanje je kada će ona sa sobom povući i ostatak bića. U teoriji, ljudska bića, budući da predstavljaju mikrokosmos, odnosno zvezde, jednostavno bitišu u kosmičkom ponoru na podlozi zvanoj Zemlja. To je njihova priroda i sudbina. Ono što predstavlja njihovu volju jeste razvijanje niti kojima su zvezde međusobno povezane. Upravo su te veze jedina čvrsta i opipljiva stvar u univerzumu. Povrh toga moramo imati na umu da je bitisanje na Zemlji, u sunčevom sistemu, neka vrsta zamke za ljudsku svest. Mi smo ovde zakovani. Kao što Saturn i Jupiter čuvaju naš svet, odnosno svet naše svesti od spoljašnjih upliva, na isti način ti svojevrsni stražari čuvaju kavez u koji smo smešteni. Naravno, to nije apsolutno tako jer svako može nesmetano izaći iz tog kaveza, ukoliko ima dovoljno energije i vremena za to. Međutim, suština zamke u koju smo uronjeni procesom života jeste u tome da ljudi uglavnom nemaju vremena i energije za takav poduhvat, a u praktičnom smislu to i ne umeju.

Mi mislimo da se u ponor pada, da se prostorom pa i vremenom putuje, da se nekud spušta ili penje. To su sve izrazi relativnosti našeg položaja i iskustva zemaljskog života. Zapravo mi smo zakovani u nigdini. Svuda oko nas, gore, dole, levo, desno je ponor. Mi nismo u taj ponor upali, jer nikada ništa nigde ne pada nego smo već u njemu – to je naša priroda i naša sudbina. Učaureni u skučenost perspektiva jedne takve sudbine mi smatramo kako je potrebno putovati da bi se uopšte negde nekada stiglo. Suštinski to nije istina. To važi samo u uslovima ovozemaljske svesti, u ovozemaljskim relacijama kretanja iz tačke A u tačku B za toliko-i-toliko vremena nekim konkretnim načinom ili prevoznim sredstvom. Istina je da se putovanje vrši jednostavnim „prebacivanjem“ svesti praktično u trenutku. Naravno, zvuči veoma lako kada se ovako govori o tome. Svako bi zdravorazumski mogao da obori ove moje tvrdnje pukim pozivanjem na lični primer u smislu hajde projektuj se sa mesta gde sada jesi negde drugde. I to bi važilo pod uslovom da je onaj ko to pita u stanju da primeti projekciju moje svesti recimo u vreme pre 10 milijardi godina u nekoj drugoj galaksiji? Ili recimo da primeti kako smo, lavkraftovski, zamenili svest pa je on naprasno pogledao svet mojim očima a ja njegovim. Činjenica je da ja tako nešto nisam u stanju da izvedem a govorim o tome kao o mogućnosti, pa ipak takođe je činjenica da ono što smatram činjenicom o vlastitoj nemoći jeste u neku ruku iluzija. Veliko je pitanje kako ja znam da to ne mogu izvesti i kako znam da ja to već ne činim? Kako mi možemo znati da to već ne činimo te da je posledica tog činjenja naš aktuelni položaj i stanje svesti? Otkud mi ovde? Kako smo dospeli ovde? Kada i gde smo bili (i jesmo li uopšte bili) pre nego što smo nekako dospeli ovde? To su sve konvencionalna pitanja, ali ovde ih postavljam sa jednom posebnom namerom – da pružim uvid u predstojeće promene u ljudskoj svesti. Tu promenu sam nazvao galaksizacijom. 

U krajnjem smislu galaksizacija predstavlja buđenje u ponoru. To nema nikakve veze sa politikom, civilizacijom, kulturom, ideologijom, religijom. Nešto što možda izgleda kao da ima veze sa pomenutim oblicima i tvorevinama ljudske svesti u suštini ima neke posve drugačije uzroke. Takođe mi mislimo da je svaka promena jedan spor i evolutivan proces, jedan dugotrajan razvoj ili možda opadanje, ali suštinske promene su munjevite i nagle. Reč je o skokovima. Odlepljivanje od Zemlje je veličanstveno i zastrašujuće.

Buđenje u ponoru jeste sveobuhvatan užas, što podseća na Lavkraftovu misao da ćemo ili poludeti od tog otkrovenja ili pobeći od smrtonosnog svetla u mir i sigurnost novog mračnog doba. Novo mračno doba je jednako tu pred nama kao i ludilo prosvetljujućeg otkrovenja. Novo mračno doba deluje kao razumna alternativa, svečovečanski stokholmski sindrom. Novo mračno doba je utkano u svaki ljudski proboj, u svaki napredak, u svako delovanje, u svakog pojedinca i čovečanstvo u celini. Mračno doba ljudska je omiljena zabava, omiljeno uporište, omiljeni kavez, omiljena sigurnost, omiljena sloboda, omiljeni red i mir. Prosvetljujuće otkrovenje preti da potpuno razruši čitav ljudski svet bez ostatka. Pa nije li otud novo mračno doba svojevrsno spasenje? Taj robovski mentalitet očituje se uvek kada neko, suočen sa nepojmljivim i zastrašujućim izazovom, pribegava sumanutim, a u tom trenutku jedino razumnim rešenjima opstanka. Znamo da ovo što radimo ne valja, da nije dobro ali to je jedino u ovom trenutku najkorisnije i najdelotvornije te je otud nužno posegnuti upravo za tim rešenjem jer ćemo se pod njime i dalje nalaziti na nama poznatom terenu. Nepoznato – to je užas, to je haos! Eto to je mračno doba, novo ili staro. Ono je sadržano u nužnosti omeđenoj strahom. Strah je glavni sastojak sveljudske tame. Strah je malter kužne građevine mračnog doba koje se nekako odužilo. Oni koji se boje da umru, da se probude u ponoru, koji se boje da neće ostati pribrani prilikom suočavanja sa kosmičkim užasom i sa užasom kosmičke samoće, ideolozi su i perjanice mračnog doba, njegovi poklonici i fanatični branioci.

Žreci novog mračnog doba, opstajaće u uverenju koje nauku poistovećuje sa religijom vazda težeći razumnim rešenjima pod imperativom avangarde, što je kontradiktorno. Upravo ta protivstavnost čini fokus oko koje se grupiše svest koja stvara matricu novog mračnog doba. Galaksizacija je upravo izraz tog novog mračnog doba. Mi već na primeru globalizacije vidimo obrise tog nadirućeg mraka. Galaksizacija pruža sasvim jasnu viziju te tame koje bi zapravo više trebalo da se plašimo nego prosvetljujućeg buđenja u ponoru lišeni svih razumskih orijentira i granica. Galaksizacija je dvosmerna cev: jedan vodi u slobodu a drugi u nove oblike ropstva. Buđenje u ponoru podrazumeva svojevrsnu šok terapiju. Ta šok terapija ogleda se u privlačenju nečeg što je prisutno iza granica solarnog sistema u naš svet ne bi li nekako doveli sebe u stanje preobražaja. Zapravo, i sam pojam preobražaj je pogrešan, ovozemaljski, jer suštinski se ne radi o našem preobražaju nego o osvešćivanju o našoj prirodi i volji. Žreci mračnog doba će od toga napraviti karikaturalan spektakl u težnji da kontrolišu nešto o čemu zapravo ne znaju ništa osim toga da ga se boje. Gledaćemo naš svet očima tuđinaca kao što će naše oči videti nama nepoznate svetove. U jednom trenutku desiće se prelaz preko ponora a mi nećemo ništa osetiti. Promena će biti tako prirodna i jednostavna da ćemo se čuditi kako smo uopšte mogli upasti u zamku nepokretnosti. Imajmo na umu da je naša svest još uvek većinski geocentrična. Žreci mračnog doba simuliraće stvarnu zamenu svesti i to je ključna tajna budućih kontrainicijacijskih posvećenja. Oni se neće odreći Zemlje već će pokušati da se prilagode silama koje su izraz njenog pravog karaktera i to će biti njihova formula galaksizacije.

Zahtevi za političkom i ljudskom slobodom, tj za slobodom ispoljavanja sklonosti, zadovoljavanja nagona i iluzije identiteta, predstavljaju involutivnu tendenciju. Ukoliko apstrahujemo tehnološki i kvantitativan civilizacijski skok, pseudocivilizacija u antropološkom smislu nije donela nikakav napredak. Istinski razvoj kretao se mimo nadiruće pseudocivilizacije ili protiv nje. Pseudocivilizacijska „tehnološka“ magija otvara put ka korisnim mogućnostima ali većina njenih kapaciteta biva upotrebljavana za ljudsko (samo)zatiranje, te na zatiranje sveg života, putem razvijanja odnosa dominacije i nerazumnog interesovanja ka efemernostima. To je sve posledica uzurpacije kapitala nad proglašenom prosvećujućom te tobože slobodarskom idejom vladavine razuma. Takav razvoj događaja uopšte nije revolucionaran, nego pseudorevolucionaran budući da zakida mogućnost ciklične obnove promovišući pravolinijsko kretanje istorijskog procesa koji zapravo vodi ka ukidanju istorije. To je sekularni odjek eshatološke monoteističke ideje.

U univerzumu u kojem bitišemo, ljudska težnja za slobodnim ispoljavanjem sklonosti i zadovoljavanjem nagona, predstavlja odraz opšte težnje antagonih svemirskih elemenata ka njihovim sopstvenim slobodama, čija je posledica ukidanje samog univerzuma, odnosno čoveka, procesom njegove involutivne, dekadencijske demonizacije. Čovek čije ponašanje podstiču njegove opsesije i strasti, na dobrom je putu da postane demon (pritom nije neophodno da mu izrastu rogovi). Perspektiva čovečanstva koje čine opsednuti nije više čovečanstvo već demončanstvo – društvo demona. Podsetimo se činjenice da u okvirima kulturnog i pedagoškog pseudocivilizacijskog miljea vlada povoljna klima za podsticanje, negovanje i razvoj manijakalnih interesovanja i sklonosti. Napredak ostvaren u pravcu osvajanja svakolikih ljudskih sloboda i prava, jeste približavanje udesu čovečanstva. U smislu samoukidanja i degeneracije, čovek se nalazi u potpunom skladu sa opštom tendencijom sveta u kome bitiše.[1]

Savremena civilizacija stvara klimu koja pogoduje širenju ovakvih atavističkih psihičkih energija u ljudskoj svesti koje će prirodno težiti ovaploćenju. Pokoravanje ljudske volje inferiornim težnjama sopstvenog bića proizvodi uzaludno traćenje njegove vremešne i ograničene energije, a s druge strane te tendencije nisu jedini entropijski faktor koji deluje unutar ljudskog bića. Zapravo, inferiornim tendencijama možemo nazvati sve ono što čoveka čini uzaludnim i besmislenim, s obzirom da vezuju njegovu pažnju i energiju za nebitne pojave i ciljeve, a što čini ljudsku svest dezorijentisanom. Otud većina ljudi ima nefunkcionalnu listu svojih prioriteta. Udovoljiti ovom ili onom nagonu, ostvariti ovu ili onu sklonost, biti nadvladan iracionalnim, znači popustiti pred silama haosa koje postoje kako unutar makrokosmosa, tako i u okvirima mikrokosmosa. Čitav pseudocivilizacijski, a i civilizacijski kulturno-društveno-politički kompleks sačinjen je u mnogo većoj meri na principima popuštanja ljudskog duha silama haosa, nego kontra njemu (što ne znači da je univerzum u celosti neprijateljski ustrojen). 

Nakon što je monoteistička društvena praksa izopačila ljudski odnos prema seksualnosti, nije ni čudo što seksualnost danas, u „povoljnoj društvenoj klimi”, sve masovnije poprima perverzne i nefunkcionalne oblike. Sve što je u domenu seksualnosti nekada bilo sveto i što je spadalo u skup sakralnih i obrednih radnji, u našem vremenu je isceđeno od svrhe, nastavivši bitisanje u obliku ljušture. Takva izopačena seksualnost teži da sebi podredi politiku, moral, religiju, pravnu regulativu, društvenu ideologiju, ezoteriju, umetnost, nauku itd. Nemajući da se uhvati ni za šta drugo, za nešto čvrsto, jako, stvarno, stameno, ispočetka stidljivo i oprezno, a potom sve intenzivnije, pseudocivilizacija nastoji da od seksualnosti načini vlastiti ugaoni kamen, orijentir slobodarstva. Ona nastoji da od seksualnosti načini vrednost. Pošto na svim poljima sve više ograničava i sputava čoveka, pseudocivilizacija mu zauzvrat velikodušno nudi sve veće i grotesknije seksualne i potkulturne slobode. U vazduhu visi ljudsko pravo na bilo kakvu seksualnost i ekscentričnost svake vrste. 

Kao uvod u predstojeće masovne, neviđene i opsežne genetske poduhvate izazivanja veštačkih mutacija kod ljudi, nekakav guru panseksualizma, tačnije mutagenog i transhumanističkog panseksualizma, povodom toga bi mogao reći: „U cilju naše sreće, mi imamo pravo da menjamo ne samo naše identitete nego naša obličja u duhu naših seksualnih opredeljenja.” Sve to radi stimulisanja intenzivnijeg seksualnog doživljaja i izbuđenja, jer čovek ima pravo na sreću, makar zbog toga postao čudovište ili idiot. Povodom toga bih podsetio na trijadu pseudovicilizacijske društvene ideologije: Sreća (Sloboda), Pravo (Jednakost), Seksualno opredeljenje (Bratstvo).

Oni koji malo promućurnije posmatraju nadolazeće društvene promene brzo će uočiti da u transhumanističkom i mutagenom panseksualizmu leže neslućene ekonomske mogućnosti. To pokreće veliki investicioni ciklus zato što ljudi žele (i imaju pravo) da se menjaju u skladu sa svojim seksualnim opredeljenjima, a s ciljem da budu srećni. Zamislite koliko bi mogla koštati smrznuta oplođena jajna ćelija sa ugrađenom mutacijom, čije puštanje u prirodan tok razvoja, rezultira nastajanjem lepuškastog momka čiji se analni otvor vlaži po istom principu kao i ženski polni organ? Vidimo u ovom primeru kako na principima mutagenog panseksualizma može biti izgrađena čitava humana, odnosno kanibalska ekonomija, a sve u ime tzv slobodne ljubavi, u ime sreće i ljudskih prava. Voleti nešto što je zdravo, lepo i simetrično, postalo bi nepoželjno, nemoralno, politički nekorektno, retrogradno, rasističko, naposletku i kažnjivo. Tako ćemo doći do stajališta kako je humano, a i moderno rađati degenerike, jer vazda je imperativ biti u trendu, a trend nalaže veštački stvaranu društvenu i ljudsku različitost. Klinike bi u početku besplatno vršile mutiranje plodova, ili bi to sponzorisala kakva filantropska fondacija. Održavali bi se izbori za najmutanta, dodeljivale nagrade, subvencije, da ljudi uvide kako im se to isplati. Recimo, osoba ili par koji uzgaja mutanta dobija mnoštvo društvenih i ekonomskih privilegija, jer zaboga, oni podižu „osobu alternativne morfo-genetske strukture – AMGS Person”. Bio bi to zaista izuzetan čin humanosti i ljudskog požrtvovanja. To se i politički isplati. Naime, lakše je vladati gomilom retardiranih, ili na izvesne načine ograničenih mutanata, nego zdravim i jakim ličnostima koje manifestuju političku volju. Tako će multihumanizam (humanoidni diverzitet) zameniti multikulturalizam.

A kako su uopšte u prošlosti stvorene pretpostavke  razvoja mentaliteta koji će omogućiti takav razvoj, pogledajmo kako Fridrih Niče promišlja: „Hrišćanstvo je stalo na stranu svih slabih, ništavnih, bezuspešnih. Iz protivstavljanja instinktima održanja snažnog života ono je stvorilo ideal; iskvarilo je sam um duhovno najsnažnijih priroda time što je podučavalo da se na vrhunske vrednosti duhovnosti gleda kao na grešne, kao na bludne vrednosti, kao na iskušenja.“ Tako piše Fridrih Niče u „Antihristu“, paragraf 5. U paragrafu 7 čitamo: „Samilost je suprotna krepkim čuvstvima koja podižu energiju osećanja života. Ona deluje depresivno. Kada se sažaljeva gubi se snaga. Samilošću se još uvećava i umnogostručava gubitak snage koji već nestaje, sam po sebi, trpljenjem. Samo trpljenje uz pomoć samilosti postaje zarazno… Ako se samilost promeri spram vrednosti reakcija koje je ona izazvala, tada se u još izrazitijoj svetlosti ocrtava njen po život opasan karakter. Samilost uglavnom krstari zakonom razvitka koji je zakon selekcije. Podržava ono što je zrelo da propadne, pristrasno brani ono što je život razbaštinio i prokleo, pomoću mnoštva promašenih svih vrsta, koje ona održava u životu, samom životu pridaje zloslutan i neizvestan vid. Usudilo se da se samilost nazove vrlinom (- u svakom otmenom moralu ona važi kao slabost - ); otišlo se i dalje, od nje se načinila vrlina uopšte, tlo i izvor svih vrlina – samo, razume se, i što stalno treba imati u vidu, to se uradilo na osnovu jedne filozofije koja je bila nihilistička, koja je na svom štitu zapisala ništenje života.“

Otud je hrišćanstvo i iz njega izvedeni ideološki derivati, zapravo religija i doktrina smrti. Taj doktrinarni kompleks sebi daje za pravo da spašava život, ali i da ga uništi. Na jednoj strani usložnjava život održavajući one koji ne bi trebalo da prežive u prirodnom poretku stvari, a sa druge strane vrši pogrome i genocide. U našem vremenu imamo spoj humanitarizma i pseudoimperijalizma utemeljnih na istim načelima nakaznosti koji čine jednu globalnu mašinu za mlevenje mesa i proizvodnju đubreta. Konačno dolazimo do tri ključne odrednice galaksizacijske društvene ideologije. To su smernice na osnovu kojih se grade postulati buduće društvene etike. Reč je o trijadi koja kombinacijom svojih komponenti stvara politički, ekonomski i moralno-ideološki sistem:  

-kanibalska ekonomija (čovek je sirovina, polufabrikat, gotov proizvod i potrošač);

-mutagenizacija i transhumanizam (stvaranje svojevrsnog antropodiverziteta uz pomoć genetike i bionike); 

-panseksualizam (seksualni, odnosno erotodiverzitet);

Ove tri smernice se sasvim uklapaju u principe pseudorevolucionarne vladavine razuma. Kanibalska ekonomija poklapa se sa načelom fantazma napretka, iza čega stoji korporacija. Mutagenizacija i transhumanizam u vezi je sa principom znanja, iza čega stoje univerziteti i instituti. Panseksualizam korespondira sa principom kontrole, iza koje stoji država i paradržavne nadnacionalne institucije koje svemu daju pravni okvir. Širokom raznolikošću ljudskih prava i sloboda, nauka može dobiti razvojni stimulans od čega ekonomski sistem, koji hrani institucionalizovanu plutokratiju i nauku u službi kapitala i moći, uživa blagostanje, profit i privredni rast. Povodom toga već ima inicijativa da se majmunima dodele izvesna ljudska prava s obzirom na njihovu veliku sličnost sa ljudima. Znači li to da će se uskoro pojaviti pravnici specijalisti za prava majmuna? Zamislite slučaj: šimpanza protiv države – u kome šimpanzini advokati na osnovu kršenja nekog njegovog prava traže milione dolara odštete u korist šimpanze. Tako majmun, osim što može računati na pomoć advokata, može imati i svoj račun u banci. Ako već ima bankovni račun, zašto onda ne bi mogao biti i akcionar u nekom preduzeću, možda čak i vlasnik? Zašto onda ne bismo mogli da majmuna izglasamo za gradonačelnika ili predsednika države? Verujem da bi na tom položaju bio bolji od mnogih ljudi. Na kraju, zašto majmun ne bi mogao da sklopi brak sa ljudskim bićem? Ukoliko neko izrazi želju da „oženi” šimpanzu te ukoliko psihijatri za majmune ustanove da se šimpanza seksualno „pali” na stranku koja zahteva njegovu ruku, zar bi bio problem da se oni venčaju i država njihov odnos prizna kao brak?

Sve je ovo do sada možda moglo biti smešno, međutim veliki problem nastaje kada „supružnici” požele da imaju sopstveno dete. Tada nastupa načelo mutagenizacije i transhumanizma koje izlazi u susret panseksualnoj tendenciji. Nauka će sigurno potražiti neko srećno mutageno rešenje tako što će umiksati (ionako sličan) genetski materijal čoveka i majmuna, ne bi li se dečji plač konačno uselio u topli dom srećnog para. To „dete” neće biti ni čovek, ni majmun, a imaće sva moguća ljudska prava, pa čak i nešto preko toga, s obzirom da pripada drugačijoj manjini. Međutim, ni ovo nije problem, jer ako čovek može da uđe u bračnu zajednicu sa majmunom, zašto onda ne bi mogao i sa psom, kokoškom, muvom… A gde su „deca”? Tačnije, šta su deca? To praktično znači da tamo neko dvadeseto koleno naših potomaka neće biti ljudi! Neki će to nazvati evolucijom. Zato pitajte se da li je slučajno to što nas mediji sve više bombarduju raznim čudovištima, mutantima, zombijima, vanzemaljcima, kao da nas neka ahrimanska sila polako priprema da budemo indiferentni i tolerantni prema onom što sledi – a to je potapanje broda zvanog homo sapiens.

---

[1] Povodom toga zanimljiva je opaska Keneta Granta: „Kod neiniciranog, kao i kod adepta, senka često poprima zavodljive oblike. Seksualna iskušenja koja doživljavaju hrišćanski isposnici nastaju usled jako nabijenog psiho-seksualnog magnetizma senke aktiviranog pomicanjima Vatrene Zmije koja je, pri ustupanju dela svoje toplote tim izrođenim slikama, sposobna da stvara zanosne sukube... Na istoku su ovi oblici senke poznati kao hurije; a metode njihovog prizivanja brižljivo izbegavaju svi sem crnih magičara ili osoba koje su potpuno opčinjene njihovim animalnim sklonostima.” Kenet Grant, Kultovi senke, Esoteria, Beograd, 1998, str 100.

Ideološki pseudocivilizacijski oblici

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Francuski mislilac Deni de Ružmon, u knjizi „Budućnost je naša stvar“, govori kako istinski rast (progres) ima program u kome su, između ostalog, zapisani njegovo iscrpljenje, propadanje i smrt. Tako je sa svim onim što je prirodno ili što sledi prirodni tok: ono u sebi sadrži mehanizam sopstvenog uništenja. Tako je i sa samim univerzumom. Zašto bi sa ljudima i ljudskim tekovinama bilo drugačije? Protagonisti (pseudo)civilizacijskog globalističkog nadiranja se ponašaju na način kao da njihovo delo, a ni oni sami, nikada neće umreti. Naravno, oni savršeno dobro znaju da će svemu, pa i njima, odnosno njihovom delu doći kraj, ali se ne ponašaju u skladu sa tom činjenicom. Kao da su na neki način ubeđeni da ta činjenica ne predstavlja ama baš ništa. Kao da ih se vlastita smrt ne tiče. Kao da su na neki čudnovat način zaštićeni sopstvenim uspesima. Kao da su naučeni kako je ignorisanje osnovnih životnih činjenica dobar način za uspešan i ispunjen život. 

Paradoks je ključna stavka pseudocivilizacijskog napretka, tačnije pseudoprogresa. Involucijska nastrojenost u praksi opravdava se evolucijskim vrednostima, verovanjima i opredeljenjima u teoriji. Osnovna ideološka (samo)obmana pseudocivilizacijskog mentaliteta jeste lažni rast; ambiciozna, naivna i nevidnička zamisao stalnog rasta i progresa. To stvara i one rogobatne jezičke tvorevine, kada na primer, ekonomija krene da se umanjuje, onda se to naziva negativnim rastom. To je bezuslovan, beskompromisan i beskrupulozan progres bez konačnog cilja, jedan samosvrhovit projekat koji ignoriše degenerativne težnje i dekadencijske sile, te mogućnosti sopstvenog izopačenja, naposletku i urušenja. Oni veruju da će već nekako iznaći delotvorna rešenja, kada bude vreme za to, budući da sebe i svoje naslednike smatraju razumnim.

Tip kraja istorije ili kraja sveta, prihvatljiv pseudocivilizacijskom mentalitetu jesu spektakli poput nuklearne ili ekološke katastrofe, zatim kataklizmatični zemljotresi, radikalni klimatski poremećaji, udar ovećeg asteroida, invazija vanzemaljca, iznenadno izbijanje kakve fatalne pandemije itd. U svakom slučaju reč je o (ne)izvesnim eventualnostima koje se praktično nameću kao viša sila, kao sudbina. Pseudocivilizacijski mentalitet negira pojam sudbine iz ideoloških razloga, ali mu ta mogućnost savršeno odgovara ukoliko se suoči sa kobnim posledicama svojih (ne)dela. Havarije i katastrofe nisu eventualnosti, uzgredne štete ljudskog napretka, koji je navodno predvideo takve usputne neprijatnosti te izračunao kako će bez obzira na to, sve i dalje biti u redu. Te štete, odnosno incidenti (poput izlivanja tankera sa naftom u okean), deo su opšte sudbine, karme, nazovimo to kako god hoćemo, koja je počela da se gomila pred nama čim smo stvorili uslove za takve i slične eventualnosti (fuzioni reaktor, atomska bomba, motor sa unutrašnjim sagorevanjem itd). Sudbina, dakle, nije scenario božanskog proviđenja, već sasvim ostvariv sklop mogućnosti odnosno posledica ukupnosti naših dela. Pritom, pseudocivilizacijski mentalitet ne čini gotovo ništa značajno (osim u propagandne svrhe) u cilju sprečavanja izvesne katastrofe (potaknute sukcesivnim nizom ekoloških i sličnih incidenata), dok na drugoj strani grčevito traga za nekim čarobnim sredstvom sanacije štete.

Ideološka postavka aktuelnog lažnog napretka je humanistička, ali i dalje u koordinatama hrišćanstva. Krenulo se u izgradnju jednog novog, naprednog društva, ali oslobođenog apokaliptičke hipoteke hrišćanskog eshatološkog scenarija. Izmenjen je pogled na svet, prirodu, kosmos, društvo, boga, čoveka, psihu, nauku, seksualnost, ekonomiju, identitet. Došlo je do promena u poimanju stvarnosti, do prevrednovanja mnogih pretpostavki i vrednosti, sve je krenulo napred u nova geografska, naučna i tehnološka otkrića, u nova filozofska i politička shvatanja i praksu, u novi (industrijski i urbani) način života, novi način ratovanja, vladanja, upravljanja, društvenog organizovanja, obrazovanja, verovanja, poslovanja, ishrane, međuljudskih i međupolnih, međugeneracijskih i svakojakih drugih odnosa. Ritam ljudskog života i delovanja je doživeo ubrzanje. Promena je izazivala promenu i to se slavilo. Istorijski proces naglo je ubrzan. Čovečanstvo je munjevito naraslo, naročito u poslednjih stotinak godina. Ta kretanja postala su svetska te nametnuta narodima i civilizacijama širom planete. Isprva se to činilo putem kolonijalizma, danas je to suptilnija, ali razornija globalizacija. Sutra će to biti galaksizacija, kao treći stadijum pseudocivilizacijskog nadiranja.

Aktuelni pseudocivilizacijski agresivni lažni rast pokrenut je od strane zapadnohrišćanskog sveta počev od XV i XVI veka. Za stvaranje pseudocivilizacijskog ambijenta, Julius Evola u knjizi „Misterija grala i gibelinska tradicija carstva“, naglašava delovanje inicijacijskih (zapravo pseudoinicijacijskih) društava: „Počevši od XVIII veka javljaju se grupe, pored takozvanih societes de pensee, koje ističu upravo svoj inicijacijski karakter, dok se manje ili više direktno upuštaju u revolucionarna ili reformistička dela iluminizma i racionalizma. Pojedine od tih grupa zapravo su predstavljale nastavak prethodnih organizacija regularnog i tradicionalnog tipa. Sa ovim u vezi mora se pomisliti na proces involucije koji se nastavio sve do tačke u kojoj je, zbog povlačenja prvobitnog pokretačkog principa ovih organizacija, mogla da se realizuje inverzija polarnosti: uticaji sasvim drugačijeg reda krenuli su da se ubacuju i da deluju u organizmima koji su manje-više predstavljali leš ili automatsko preživljavanje onoga što su prethodno bili, koristeći i usmeravajući njihove sile u suprotnom smeru od onog koje su oni uobičajeno i tradicionalno imali.“ „Dvostruka kontradiktornost dva motiva – odnosno sa jedne strane preživljavanje simboličkog i inicijacijskog hijerarhijskog ritualizma, a sa druge praktikovanje ideologija koje su potpuno suprotne onima koje bi se mogle izvući iz bilo koje autentične inicijacijske doktrine – postaje očigledna prvenstveno u modernoj masoneriji.“

King George VI by the Grace of God of the United Kingdom of Great Britain and Northern Ireland and of Her other Realms and Territories Queen, Head of the Commonwealth, Defender of the Faith

U fusnoti na istoj strani, izdvojio bih indikativno Evolino zapažanje na simboličkoj ravni: „Potrebno je istaći da se kod masonerije, još u njenom delotvornom i početnom periodu, može ustanoviti određena uzurpacija kada ona sebi pripisuje „Ars Regia“. Inicijacija koja je vezana za zanat je zapravo ona koja odgovara drevnoj Trećoj državi (hindu kasta vaysha), odnosno hijerarhijski nižim slojevima u odnosu na ratničku kastu, kojoj spravom odgovara „Ars Regia“. Takođe, treba istaći da je revolucionarna akcija moderne spekulativne masonerije upravo ona ista koja je minirala civilizaciju Druge države i pripremila, sa demokratijama, nastupanje Treće države. Prema prvoj tački, čak i spolja gledano, ne može a da se ne stvori utisak komičnosti pri pogledu na fotografije engleskih kraljeva koji, kao masonski dostojanstvenici, nose pregače i druge oznake zanatskih cehova.“ I zaista, kakav je to kralj koji nosi pregaču zanatlije? Ako su kraljevske ličnosti dostojanstvenici masonskih organizacija, koje tvrde da su nosioci kraljevske veštine, zašto je onda njihova ikonografija zanatska a ne kraljevska? I zašto onda oni u svoje redove primaju osobe niskog roda, nekraljevske i nearistokratske krvi? Kako je došlo do toga da se u ambijentu inicijacijskog bratstva, u odnosu jednakosti, kao braća, zajedno nađu i kraljevi i sluge?

Revolucionisani pseudocivilizacijski duh zapadnohrišćanskog sveta je sa nipodoštavanjem gledao i još uvek gleda na kulturna dostignuća tzv. Trećeg sveta, ali na isti način i u istu ravan taj duh niveliše i sopstvene paganske, odnosno hrišćanske korene. Čak i kada ih uzima u obzir, pomenuta dostignuća i tvorevine bivaju iskrivljena shodno pseudocivilizacijskim iščašenim merilima koja datoj tvorevini ostavljaju tri mogućnosti: nadmeno odbacivanje na smetlište istorije; zanimanje u vidu naučnog proučavanja folklora, običaja i verovanja; konceptualno, sinkretizovano stilsko prihvatanje, odnosno duhovna moda, fetišizacija, vulgarizacija, neopaganizam, etno, New Age.

U „Pobuni protiv modernog sveta“, Julius Evola kaže da unutra, kao i spolja, više ništa neće biti život, nego će sve biti konstrukcija. Ugaslo biće zameniće htenje i Ja u svim domenima, kako to Evola kaže, „u zlokobnom racionalističkom i mehanicističkom podupiranju mrtvog tela.” On govori dalje o pojavi hiljada postignuća, savladanih prepreka i ostvarenja novog čoveka, poredeći tu aktivnost sa vrvljenjem crva u procesu truljenja. On vidi kako se otvara put svim paroksizmima, novatorskim i ikonoklastičkim manijama, čitavom svetu jedne fundamentalne retorike gde, zamenivši duh slikom duha, incestuozna bludničenja čoveka u vidu religije, filozofije, umetnosti, nauke i politike više neće znati za granice. 

Julius Evola

Navedene mogućnosti pseudocivilizacijskog ophođenja prema tradicijskim kulturnim sadržajima imaju i četvrtu, najperverzniju alternativu, oličenu u simbolizmima tri političke ideologije pseudocivilizacije, a to je zloupotreba. Kao prvo, setimo se čudovišne upotrebe drevnog simbola kukastog krsta od strane nacista, koji su smerali da specijalnom genocidnom eugenikom unište postojeće i stvore novi tip čoveka na tragu arijevske rase pretpostavljenog zlatnog doba drevne prošlosti. Zato je nacizam iz istorijske perspektive jedna od varijanti pseudocivilizacije, varijanta koja je izgubila rat protiv dve druge alternative. Revolucionarni princip bratstva odgovara ovoj varijanti. Mislim pre svega na „arijevsko“ bratstvo, posmatrano iz nacističke perspektive, ako stvari postavimo kroz prizmu tri principa Francuske revolucije: sloboda, jednakost, bratstvo.

Drugi pseudocivilizacijski ideološki oblik oličen je u zloupotrebi starog religijsko-magijskog simbola pentagrama koji je u crvenoj boji stajao na zastavama i pročeljima kapa komunista. Kao da simbol mikrokosmosa i vladavine Duha nad silama Prirode, odnosno pentagram, znači upravo to što su komunisti predstavljali i što je trebalo biti cilj njihovog projekta: svetska proleterska revolucija, svetska diktatura proleterijata, putem odumiranja suverene države sve do stvaranja svetske komunističke superdržave. Poput nacizma, komunizam nije imao metasvetsku i metafizičku orijentaciju već milenarističku projekciju „boljeg sutra“, s obzirom da smo svi mi koji smo živeli u takvim društvima „gradili“ socijalizam koji, uzgred, predstavlja prelazni, tranzicioni period ka komunizmu, kada bi naše delo zadobilo svoj konačni oblik. Bio bi to kraj istorije oličen u komunističkom svečovečanskom proleterskom raju. Ovoj pseudocivilizacijskoj varijanti odgovara princip jednakosti.

Treći oblik pseudocivilizacijskog novog svetskog poretka predstavlja piramida sa svetlećim božanskim okom na njenom vrhu, ali i beli, američki, odnosno žuti pentagram Evropske unije. Motiv piramide ukrašava hegemonističku novčanicu na kojoj piše: In God We Trust. Politeistički simbol drevne civilizacije tu stoji pored slogana koji podrazumeva vulgarizovanu veru (protestantsku) u monoteističkog Boga. Ova varijanta svetskog poretka svoje ideološko utemeljenje nalazi u doktrini liberalizma, dok se praktično temelji na kvaziimperijalističkoj tradiciji evroameričkog kolonijalizma. Ovaj pseudocivilizacijski oblik podudaran je načelu slobode kao jednom od tri revolucionarna gesla. U praktičnom smislu to znači da, ukoliko želi da bude uspešna, ova pseudocivilizacijska varijanta mora više poraditi na sprovođenju ostala dva revolucionarna principa kojima bi uravnotežila preteranost (ne)slobode. Tu mislim na načela bratstva (na delu je mržnja) i jednakosti (na delu je nejednakost u svim mogućim vidovima).

Dakle, možemo povući veze između određenih ezoterijskih simbola i ideološkog pseudocivilizacijskog poretka: kukasti krst, odnosno svastika je nacizam; crveni pentagram je socijalizam, odnosno komunizam; piramida, odnosno trougao podržan belim i žutim pentagramima je liberalizam, odnosno kapitalizam. Sada mi ne preostaje ništa drugo nego da uputim misli ka zaključku koji ukazuje na istovetnu nihilističku osnovu prividno sukobljenih strana. To su tri nihilizma, tri pseudocivilizacijska modela, tri rasistička pristupa genetskom projektu Novog Čoveka za Novo Doba. Njihov zajednički izvor takođe može biti izražen još jednim simbolom preuzetim iz drevne prošlosti, a to je „iluminatski“ krug sa tačkom u središtu.

Neko bi mi mogao zameriti kako povodom treće pseudocivilizacijske opcije, liberalno-kapitalističke, mogu tvrditi da je rasistička, kada ona temeljno i gotovo histerično inkriminiše rasizam? Naposletku, kako mogu tvrditi da ona stremi nekakvim eugeničkim metastazama? Aktuelni globalni stav koji podstiče mešanje rasa u cilju poboljšanja ljudske vrste proizvođenjem međurasnih hibrida suštinski je rasistički, jer pojmom i tehnologijom rase želi da rešava ne samo tekuće, već probleme istorijskog formata. Ali to je ono što je vidljivo i prisutno u zvaničnom govoru. Ono što nije toliko očigledno jesu namera i tehnologija genetske modifikacije i kloniranja, koje ciljaju na izmenu ljudskog materijala. U eugeničkoj perspektivi datog pogleda, nema mesta čistim rasama. Njihovo postojanje se ideološki negira. Po tom gledištu, seksualni rasni ili etnički ekskluzivitet, budući da obavlja reprodukciju jednog tipa ljudi, u okviru obeležja neke određene rase, nepoželjan je, čak i nemoralan. Pritom se sam pojam rase odbacuje kao nenaučan i svodi na kulturu. Nema nikakvih rasnih razlika, samo kulturnih. Pa ukoliko se negira postojanje ljudskih rasa, čemu onda recimo himlerovsko insistiranje na genetskoj i rasnoj čistoti određenih rasa pasa, konja, krava? Shodno gledištu tog tipa rasizma, ukoliko bismo ga ilustracije radi projektovali na pse, nema nikakvih suštinskih razlika, već samo „kulturnih“, između pekinezera, dalmatinera, vučjaka, dobermana, tibetanskog mastifa, pudlica itd. Svi su nesumnjivo psi i svi laju! Na osnovu čega onda kinološka udruženja dodeljuju nagrade i priznanja za najboljeg psa? Najboljeg u čemu? Najboljeg u svojoj rasi čija su svojstva i te kako poznata i priznata! To je rasizam, zar ne? Činjenica da je moguće napraviti karakterni profil svake od psećih rasa za ljude ne važi! Aktuelni ideološki pseudocivilizacijski kurs to ne želi jer zapravo uzgaja drugačiji tip rasne ideologije. Njegovi protagonisti će za sebe zadržati svoju genetsku ekskluzivnost dok će svima ostalima istu tu ekskluzivnost poricati.

Pobornici „otvorenog“ društva, baš poput pobornika „zatvorenog“ društva, bave se eugenikom. Uzmimo za primer pobednike i poražene u Drugom svetskom ratu. Kod nacista se poželjan eugenički odabir bazirao na fizičkoj konstituciji i genetici. Naime, bilo je poželjno imati pretpostavljene arijevske psiho-fizičke osobine, ostali bi se dali uništiti ili staviti u potčinjeni položaj. Dakle, prilično spartanski. Njihovo osnovno eugeničko načelo jeste rasna čistota, odnosno selekcija unutar genofonda neke određene rase ili naroda. U demokratiji otvorenog društva ceni se genetska mešavina, rasno i etničko mešanje, jer njihovi naučnici veruju da je takvo mešanje delotvorno spram njihovih eugeničkih ciljeva. U oba slučaja reč je o rasizmu.[2] Rasizam zatvorenih forsira samo jednu vrstu (koja je u stvarnosti idealno zastupljena u tragovima) nauštrb svih drugih, dok rasizam otvorenih takođe baštini samo jednu vrstu nauštrb svih drugih, ali ide drugim smerom. Naime, oni teže da stvore jednu hibridnu suštinski robovsku rasu mešanjem svih postojećih. Njihov metod je induktivan, dok nacisti koriste deduktivan metod. Prvi vrše sintezu, drugi analizu, dok je cilj isti – stvaranje ideološki poželjne rase ili čovečanstva. 

Pobednici iz Drugog svetskog rata, umesto da nastave borbu protiv nacizma u svim njegovim vidovima, oni nastavljaju Mein Kampf, Hitlerovu borbu protiv stvarnosti. Sa tog stajališta, tzv. slobodni svet je u borbi protiv nacizma izgubio rat, a čovečanstvu preti još gori i do sada neviđeni totalitarizam čiji se obrisi danas jasno naslućuju. Nakon koncentracionih logora, ljudi i dalje ne veruju kako je sve moguće, jer pod određenim uslovima priroda dozvoljava da se sve i desi. Kada zli čarobnjaci ispune te uslove, zatvoriće nebo, u nameri da zauvek oteraju Sunce, Mesec, zvezde, plavetnilo, život... Nije svaka monolitnost loša, niti je svaka raznolikost dobra. Vladavina ideja nije isto što i vladavina samo jedne ideje. Raznovrsnost ideja i njenih nosilaca jeste osnov za pravedniji poredak od aktuelne ohlokratije, odnosno vladavine gole moći bez ideja koja promoviše glupe u korist podlih. U vladavini podlih nema ideja! Ideje osvetljavaju umove ili se osvetljavaju umom. Ništavilo ne osvetljava niti se može osvetliti.

---

[2] Komunisti bi u tom slučaju trebalo biti rasno slepi s obzirom da je njihov fokus na klasi, ali njihov stav po ovom pitanju iziskuje posebno razmatranje.

Abortusi novog eona

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

Obnova podrazumeva dva procesa: integrisanje i odbacivanje. U prvoj polovini XX veka, u komentarima Knjige zakona, odnoseći se na vladavinu boga-deteta Horusa u novom eonu, što je temeljna postavka njegove mitologije, Alister Kroli je, između ostalog, zapisao: „Svuda njegova vladavina pušta koren. Uočite samo nestajanje osećaja greha, porast nevinosti i neodgovornosti, čudne promene reproduktivnog instinkta, sa tendencijom biseksualnosti ili dvopolnosti, detinjasto poverenje u progres kombinovano sa velikim strahom od katastrofe, protiv koje smo tek dopola voljni da preduzmemo mere predostrožnosti. Razmotrite uzdizanje diktatura, jedino mogućih onda kada je razvoj morala u samom začetku, i prevladavanje infantilnih kultova, kao što su komunizam, fašizam, pacifizam, manija zdravlja, okultizam u skoro svim svojim oblicima, religije sentimentalizovane praktično do tačke izumiranja. Razmotrite popularnost bioskopa, radija, sportske prognoze i igara na sreću, sve sama sredstva za umirivanje svadljive dece, bez trunke smisla u njima. Razmotrite sport, detinjasta oduševljenja i bes koje pobuđuje, dok su čitave nacije uznemirene zbog svađa među igračima. Razmotrite rat, zverstva koja se svakodnevno događaju i koja nas ostavljaju bez daha i silno zabrinutim. Mi smo deca... Surovi fašizam, kokodakajući komunizam, podjednake obmane, mahnito skaču širom zemaljske kugle. Oni nas ograničavaju. Oni su abortusi Deteta, Novog Eona Horusa… Krdo će biti masovno uništavano.“

Sada bi na to mogli mnogo toga dodati, ali to ne bi promenilo osnovni pravac kretanja svetskog krda. Ako začeće novog ljudskog bića označimo brojem Jedan, odnosno prvom sefirom kabalističkog Drveta života – Keter, tada bi se devet meseci trudnoće, odnosno preobražaja zametka preko fetusa do novorođenčeta, moglo označiti svakom od devet sefira. Malkut bi, kao broj Deset i poslednja sfera Drveta, u tom slučaju predstavljao rođenje, odnosno izlazak u svet. Sada vidimo da je peta po redu sefira Geburah ključna tačka dokle je moguće izvršiti abortus. U XX veku raširena praksa abortusa i kontracepcije, povezana je sa dekadentnošću naše civilizacije. Arnold Tojnbi ukazuje i na raširenu praksu abortusa u vreme dekadencije Rima. Raširena praksa prekida trudnoće nije uzrok nego posledica stanja u društvu, čiji način života i vrednosti destimulišu rađanje novih ljudi a podstiču neodgovorno ponašanje. Nije mi ovde cilj da držim moralističke pridike, niti ih po ovom pitanju uopšte imam, već želim da ukažem na dublje uzroke i šire posledice takvog stanja stvari, a da pritom izbegnem moralizatorski kontekst. Činom namernog pobačaja prirodni tok prizvanih duša[1] u otelovljenje biva prekinut te one groteskno ostaju da „lebde“ tu negde u našoj astralnoj atmosferi gde se u agoniji raspadaju trujući tu istu atmosferu. Zanimljivo je da se masovna praksa pobačaja poklapa sa vazdušnim zagađenjem i emisijama štetnih gasova koje ljudi na Zemlji stalno emituju od vremena prve industrijske revolucije. U oba slučaja reč je o trovanju, odnosno o aspektima jednog sveopšteg trovanja i kvarenja mikrokosmosa i makrokosmosa.

Mirča Elijade, ukazujući na drevna verovanja koja prethode alhemiji, ističe da su rudnici, pećine, izvori, poistovećivani sa utrobom Majke Zemlje, odnosno njenom matericom, pa je otud sve što je prebivalo u njoj na neki način bilo živo, ali u stanju sazrevanja.[2] U moderno vreme, čovečanstvo sve više i dublje kopa po Zemlji, buši, prodire, vadi veće količine, odnosno masovno abortira te plodove Zemlje, čime na neki način potvrđuje analogijsku vezu prakse vršenja abortusa i utiskuje pečat u tekuću epohu kao doba pobačaja. Ovo jeste doba pobačaja i bacanja, jer većinu stvari i hrane koje proizvedemo odlazi na đubrište, a da ipak ne stigne do onih koji su zaista gladni. Sama ta činjenica ukazuje na izopačeni ekonomski i moralni sistem koji je ustanovljen na svetskom nivou.[3] Tako se došlo do istorijskog ubrzanja vremena koje je poprimilo neverovatne razmere. I tu dolazimo do suštinskog trenutka koji je Elijade istakao, da podstičući i ubrzavajući ritam tih sporih podzemnih sazrevanja, ljudi na neki način preuzimaju ulogu vremena.

Vidimo da su svi oblici trovanja podudarni u svom zajedničkom nastupu. Time se menja sastav svih komplementarnih atmosfera koje okružuju čoveka, stvarajući preduslove za pojavu podudarnih oblika života ili ne-života. Da li će se, nakon serije pobačaja, ipak na kraju pretpostavljenog krolijevskog eona roditi normalno i zdravo Dete i šta konkretno ono predstavlja? Pre nego što pokušam odgovoriti na ovo pitanje, još jednom bih se osvrnuo na pojam slobode kao opšti izgovor za pandemijsku neodgovornost ljudi našeg vremena. Sloboda je stvar pojedinca, jakog pojedinca, nikako pripadnika mase unutar krda. Možemo govoriti o slobodi nekog naroda, kao kolektivnoj slobodi, ali to je češće opsena nego ostvariva izvesnost. Svakako ima smisla boriti se protiv stranog ugnjetača, ali kako to obično biva, represivnu ulogu nakon oslobođenja preuzima domaća tiranija. S druge strane, veza između slobodnih pojedinaca nije krdo, nije društvo, nego oblik ljudske zajednice kakav odavno ne postoji, prevaziđen i prezren od strane današnjeg tipičnog mentaliteta. Da bi to uopšte bilo moguće, zar je zaista verovatno da bi urbana prenaseljenost bila okvir takvog razvoja? Podsetimo se da duh Knjige zakona jasno ukazuje šta se iza brda valja – rat i osveta, mrvljenje naroda.

Poznati okultista Kenet Grant, kaže da je Alister Kroli verovao kako će se Feniks Teleme uzdići iz krhotina nama poznate civilizacije. Tu se dakle očituje srž iluminatskih doktrina: uništiti ne samo istorijsko hrišćanstvo kao organizovanu religiju, uništiti ne samo poznatu nam civilizaciju i sve oblike umirućih civilizacijskih survivala tzv Trećeg sveta, nego uništiti i čovečanstvo kakvo jeste te ga zameniti novim u kome će pojedinac činiti osnovnu ćeliju. Taj novi čovek je Dete koje će biti rođeno u dobu Vodolije. Sve ostalo, shodno tome, spada u pobačaj. Takav čovek može biti samo slobodan čovek, ali ne redukovano slobodan u skladu sa prevaziđenom vladavinom Razuma osamnaestovekovnih prosvetitelja, nego kao ostvareni genije. Značajna je razlika. Dolazi neko strašno vreme, s obzirom da su izopačenja atomizacije društva već vidljiva, a sunce slobode još nije na vidiku. Hana Arent ističe da teror može apsolutno vladati jedino ljudima koji su međusobno izolovani, pa je jedna od glavnih briga tiranije kako da stvori tu izdvojenost. Pojedinac kao jedinica savremenog društva je prvenstveno izolovan pojedinac. Da se to ne bi desilo u negativnom vidu, potrebno je osloboditi svest svih ljudi, a kako to nije moguće učiniti u odnosu prema masi čovečanstva, potrebno je znatno smanjiti tu masu. Jednačina je prosta.

---

[1] Neko bi se mogao zapitati kako se to nerođena duša raspada. Ne bih ovde ulazio u raspravu o duši. Neka ovo bude shvaćeno više kao alegorija, ali ipak imajmo na umu da se nešto zaista raspada.

[2] „Minerali iskopani iz rudnika u neku ruku su embrioni. Oni rastu sporo kao da se pokoravaju nekom drugom vremenskom ritmu nego što ga zahteva život biljnih i životinjskih organizama – ali ipak rastu, „dozrevaju“ u telurskoj, zemaljskoj, tmini. Dakle, vađenje ruda iz utrobe Zemlja neka je vrsta prevremene porođajne operacije.“ Mirča Elijade, Kovači i alkemičari, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1983, str 42.

[3] „Ali već sada možemo odmeriti odgovornost koju su preuzeli rudari i metalurzi uplićući se u tajnovit proces rasta minerala. Trebalo im je da po svaku cenu „opravdaju“ svoju intervenciju, i zato su nastojali da putem metalurških postupaka zamene Prirodu u njenom radu. Ubrzavajući proces rasta metala, metalurg je pospešio vremenski ritam: geološki tempo pretvorio je u tempo živih bića.“ Elijade, Kovači i alkemičari, isto.

Galaksizacija, panseksualizam, transhumanizam - prvi deo

H.R. Giger - prorok transhumanizma, panseksualizma i galaksizacije

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Fransoa Donatjen markiz de Sad je ponudio eksplicitnu alternativu ali pošto napredni duh Velike Francuske revolucije ipak nije bio toliko napredan, siroti Markiz mora da je doživeo veliko razočarenje nakon revolucionarnog prevrata. Njegov sadistički društveno-seksualni poredak, i pored svih pomaka, ni nakon dvesta godina nigde nije prihvaćen, bez obzira što njegova doktrina ima izuzetno briljantnu argumentaciju oslobođenu iracionalnih humanističkih detalja. Markiz de Sad je, čini mi se, jedan od najvećih pobornika tzv vladavine Razuma, pošto je po njegovom shvatanju, moralno, logično i sasvim razumno uzeti kao svrhu i cilj života težnju za ličnim zadovoljstvom, kakvo god ono bilo i kako god da se ispoljava, jer on odbacuje ulogu Boga kao vrhovnog moralnog sudiju te odbacuje bilo čiji patronat i autoritet na polju etike i morala kao proizvoljan. To što se kod de Sada težnja za ličnim zadovoljstvom ispoljavala „sadistički“ stvar je crta samosvojnosti njegovog karaktera. Društvo / država je poput kakvog opakog demijurga, želi da kontroliše umove, tela, seksualne aktivnosti, imovinu i potomstvo svojih članova i podanika. U tom smislu dužnost uzvišenih ljudi jeste, alegorijski rečeno, da se okrenu Zmiji a ne Onome ko je uredio rajski vrt.

Posmatrano sa čisto psihološkog stanovišta sloboda nije ništa drugo do nesputano ispoljavanje nagona. (Pseudo)revolucionarni zahtevi za slobodom podrazumevaju uspostavljanje takvih društvenih odnosa i izgradnju institucija koje bi omogućile slobodnije ispoljavanje nagona, odnosno ispoljavanje iracionalne strane ljudske prirode kroz racionalizovanu i legalizovanu formu ostvarenja određenih prava i zadovoljenje interesa onih koji se osećaju potlačenima, eksploatisanima, obespravljenima, ugroženima i sl. U taj skup društvenih grupa (koje se inače u datom društvenom poretku ne osećaju dobro) mogu biti uvrštene razne klase, staleži, zatim kakav potčinjeni i frustrirani etnos, rasa, ili neka drugačija manjina. Suština dosadašnjeg revolucionarnog i „pravednog” zahteva ogleda se u tome da ispoljavanje nagona ugrožene grupe u okviru nekog društva, bude omogućeno uz manje ili bez ikakvih prepreka iz oblasti morala, normi, običaja ili prava. To je naravno uvek na štetu onih grupa koje već uživaju određene privilegije ili prestižniji društveni položaj, bilo da su ih same stekle ili su ih nasledili od predaka. 

Dakle, takvi zahtevi su uglavnom obojeni egalitarizmom, a zapravo se tu često radi o revanšizmu, mržnji ili težnjom za moći. Neko traži ravnopravnost, slobodu od ropstva, neko hoće odvajanje iz neke političke zajednice te osnivanje posebne države ili nacionalnog identiteta, drugi žele da vladaju ili učestvuju u vlasti i deobi ekonomskih dobara itd. Oni najugroženiji bore se za puko preživljavanje. Međutim, ukoliko se neki narod danas bori za opstanak, sutra će se boriti za ostvarenje političke prevlasti u regionu. Zahtevima nikad kraja. Pohlepa može da menja oblik delovanja, te kako to uočava sociološka imaginacija tzv formalističke sociologije, neki interes može uzeti različite oblike, ali i jedan oblik može da bude u službi različitih interesa. Naposletku sam interes nije ništa drugo do racionalni izraz nagonskih sila u čoveku, čiji je etički izraz pojam pravde. Moj interes je, dakle, nešto pravedno. Pravedan je moj interes, jer je moj!

U knjizi „Ključ misterija“, Elifas Levi kaže da je cilj svakog protestantizma i svih demokratija da zamene legitiman despotizam zakona ljudskim proizvoljnim suđenjem, odnosno, da autoritet zamene tiranijom. Po Leviju, ono što ljudi nazivaju slobodom nije ništa drugo do sankcionisanje nelegitimnog autoriteta. On kaže da je Kalvin protestvovao protiv lomača u Rimu, da bi time sebi stvorio pravo da spali Mihajla Servetusa. I dalje upozorava da svaki narod koji se oslobađa od nekakvog Čarlsa Prvog i Luja Šesnaestog posledično mora biti podvrgnut jednom Robespjeru i jednom Kromvelu, dok se iza svih protesta protiv legitimnog papstva, skriva se manje ili više apsurdan antipapa. Naravno, mogli bismo otići korak dalje te Levijevom zaključku u vezi papskog legitimiteta suprotstaviti gledište koje je u knjizi „Pobuna protiv modernog sveta“, u poglavlju „Univerzalnost i centralizam“, izneo Julius Evola. On o degradaciji ideje regere kaže da se odvojivši od tradicionalne duhovne osnove postala samo laička, svetovna i centralizatorska. Osvrtom na drugi aspekt izopačenja, uviđamo da svaka sveštenička vlast koja ne poznaje imperijalnu funkciju – kao što je bio slučaj s Rimskom crkvom u periodu borbe za investiture – teži upravo obesvećenju koncepta države ili kraljevskog dostojanstva. Time sveštenička vlast, kaže Evola, doprinosi, često i nesvesno, oblikovanju onog svetovnog i realističkog mentaliteta koji će kasnije neizbežno ustati protiv same svešteničke vlasti i osujetiti svako njeno stvarno uplitanje u telo države. Dakle, kako to dalje u tekstu zaključuje Evola, prizvani duh odvući će sa sobom onoga ko ga je prizvao.

Liberali su, poput komunista, deca pentagrama, iznikli iz semena kalvarijskog krsta. Prvi predstavljaju beli ili žuti pentagram, a drugi crveni. U optici evropske političko-ideološke prakse, beli pentagram oličava desnicu, a crveni levicu. Oni su ovaploćenje slepih sila Hermesovog štapa predstavljenih zmijama, ali bez one etičke vertikale predstavljene upravo tim štapom koji zmije drži pod kontrolom. Dekadentnost hrišćanstva i izopačenost sveštenstva polomila je tu etičku vertikalu. U želji da nadvisi kraljeve i careve, poslednje ostatke faraonsko-cezarskog solarnog principa, Crkva je kao lunarni princip, omogućila oslobađanje one dekadentne strane lunarnog potencijala. Tako je država, odnosno carstvo-kraljevstvo sekularizovano i desakralizovano od strane onih koji su načelno nosioci religioznog i sakralnog. Rezultat su pobesneli demoni koji pustoše Zemlju.

Pseudorevolucionarni slobodarski zahtevi stoje u tesnoj vezi sa veoma jakim kompleksom emotivnog naboja gde se prepliću mržnja, strah, strast, pohlepa, zavist, osvetoljubivost, ona niska ljudska strana. Naravno, prisutan je i mističan žar revolucije, opsednutost revolucionarnim idealima, altruizmom, pravednošću, patriotizmom, a što nakon izvršenog revolucionarnog prevrata i uspostavljanja zahtevanih „pravednih” društvenih odnosa i institucija, često iščili put apstraktnih sfera demagogije novih vlastodržaca. Novi vlastodršci, pozivajući se na (i mitologizujući) revolucionarnu borbu do nadljudskih dimenzija, legitimišu te legalizuju novi, zapravo ilegalni društveni poredak i nove privilegije. Pravi iskreni revolucionari poneti mističnim ideološkim žarom revolucionarnog pokreta i njegove neprekidne akcije, tzv deca revolucije, zavedeni slatkastom mistikom ideala pravde, naposletku bivaju zbrisani ili marginalizovani od strane revolucionarnih uzurpatora, koji su uzurpirali i samu revoluciju, ili se pak i sami pretvore u takve.

Revolucija, osim što revolucioniše društvene odnose, to isto čini i sa pojedincima. Uzurpacija a ne pravda, realni je motiv revolucija, odnosno uzurpacija viđena kao pravda. Pljačka, a ne „pravedna preraspodela društvenih dobara.” I ne samo pljačka, i ne samo uzurpacija! Rekao bih da je pre na delu ona univerzalna sadistička crta ljudskog karaktera koja uživa u zločinu, ponižavanju, nanošenju bola, silovanju i divljačkom iživljavanju. U vanrednim situacijama, naročito ukoliko se neprijatelj percipira kao neka podljudska, niža vrsta pripadnici samoproglašene ili samopodrazumevajuće „više” ili „pravedne” vrste prema njima ispoljiće demonsku mržnju, bes i destruktivnost. Sa manijakalnim uživanjem i neskrivenim gađenjem ubijaće njihovu decu, baš kao što zgroženi i u blagoj panici ubijamo bubašvabe u kuhinji. Svaka vanredna situacija otvara manje ili više prostora za taj manijakalni demonski žar ubijanja i iživljavanja. Revolucije i ratovi takvo stanje u trenutku legitimišu. I nije cilj samo likvidirati neprijatelja. Neophodno je da neprijatelj što više pati, da bude ponižen. I sve se to dešava u ime nacionalne slobode i emancipacije, u ime vekovnih težnji za konačnim rešenjem nacionalnog pitanja, u ime odbrane civilizacije i kulture od varvara, u ime više integracije, pravde, nacionalnog buđenja, u ime povratka veri i tradiciji, u ime istine, lepše budućnosti, slobode, u ime predaka, u ime potomaka, u ime pravde, u ime Boga… Nikada u ime onog što zaista jeste, a to je sadističko perverzno zadovoljstvo. 

Danas, kao posledicu pobede niza pseudorevolucija, imamo situaciju i stvorena očekivanja po kojima biti zdrav, slobodan od raznih opsesija, ne-perverzan, ne-zavisnik od neke droge ili ne-pobornik nekog kulta, subkulturnog trenda ili pokreta, biva sve omraženiji slučaj. Takve osobe uskoro će se smatrati asocijalnim. A možda će završiti i u nekoj ustanovi, pod nadzorom i terapijom. U svakom slučaju biće inkriminisane. Primećujemo mnoštvo društvenih pojava (ostvarenih na načelima ljudskih prava i građanskih sloboda), kojih je u suštinskom obliku bilo i pre, ali sigurno da nisu nikada uživale pravo građanstva te bile podignute na nivo političke korektnosti. Kao primer pogodan za dalju analizu u ovoj raspravi, može poslužiti homoseksualizam. Homoseksualnost danas predstavlja specifičnu političku pojavu jer je izašao iz domena privatnosti, čime homoseksualci dobijaju jednu posebnu dimenziju. Oni nisu isto što i sav ostali narod: žene, deca, muškarci, starci, pripadnici nekog etnosa, rase ili veroispovesti, već su kategorija za sebe. Budući najosetljiviji (kao kategorija, kao vrsta koju tradicionalni sistemi svugde diskriminišu i inkriminišu), njih bi trebalo najviše zaštiti. 

Tako je bilo devedesetih godina XX veka kada sam ove ideje prvi put promišljao. Danas su to već transrodne osobe, dok će sutra u središtu pažnje i posebnog tretmana biti osobe proizvodi transhumanizma ili neke posve psihotične individue. U praktičnom smislu, ukoliko bi neki brod poput Titanika tonuo, prvenstvo prilikom spašavanja imaju transrodne osobe, homoseksualci, ometeni u razvoju, psihotičari, a potom trudnice, deca pa ostali. Ne smetnimo sa uma kako bi iz te privilegovane kategorije trebalo dodatno zaštititi zaražene HIV-om, koji imaju apsolutno prvenstvo prilikom evakuacije, budući da su kao nosioci dve diskriminisane i ugrožene kategorije, oni na listi prioriteta društvene i političke zaštite. To znači da bi u slučaju neke kataklizme ili nesreće trebalo da spašavamo one koji su zaraženi i one koji nisu u stanju ili nemaju volje da se razmnožavaju. Bila bi to plastična ilustracija kako je humanizam pojeo samoga sebe, odnosno čoveka.

Izraz „homofobija“ ukazuje na stav da su homoseksualci društvena pojava koja spada u kategoriju seksualnih manjina (za sada), baš poput neke tradicionalno definisane manjine kao što su etničke, rasne ili verske. Korak dalje, kao posebna vrsta manjina danas figuriraju rodne manjine, sutra će to biti nešto što je danas posve apsurdno i nezamislivo. Dakle, u aktuelnom duhu vremena, specifično seksualno, rodno i uopšte identitetski opredeljene osobe imaju se tretirati kao posebna vrsta ljudi, kao posebna manjina, bez obzira što se insistira da se oni prihvate kao normalne i sasvim obične osobe. Upravo ih svetlost tih reflektora insistiranja čine nenormalnim i neobičnim. One koji upiru te reflektore ne zanima homoseksualac ili transrodna osoba kao čovek, nego čovek kao homoseksualac ili kao transrodna osoba. S obzirom da su tradicionalne manjinske kategorije (etnička, rasna, verska) ujedno i političke kategorije, mogu biti politički subjekti, to znači da su i seksualno / „rodno“ opredeljene osobe politička kategorija. Akcijom pozitivne diskriminacije i društvene afirmacije ta vrsta političke orijentacije na neki način biva privilegovana. Taj trend otvara put politizaciji nekih još alternativnijih vidova seksualnosti, opredeljenja i identiteta. Time će biti proizveden još jedan povod za ograničavanje ljudske slobode u ime slobode, u ime slobodnog ispoljavanja nagona, a što je bio cilj novovekovnih revolucija na Zapadu. Kao posledicu toga imamo ideološko svođenje čoveka u ime čovečnosti te njegovo identifikovanje kao člana društva, kao građanina, isključivo na osnovu njegove seksualno-rodne identitarne dimenzije. Ljudsko se na ovaj način svodi na seksualno. Kao da seksualnost u potpunosti određuje ljudsko biće, pa stoga predstavlja osnovnu antropološku i političku pretpostavku društvene identifikacije. Naravno, u svemu tome valja pridodati i veoma složen kulturno-rasno izvedenih identiteta.

Sa stajališta pseudocivilizacijskih merila, svi identiteti, sva poistovećivanja čoveka sa bilo čime, jeste nešto inferiorno spram tog osnovnog – seksualnog / rodnog – opredeljenja. To je osnovni pseudocivilizacijski kliše svrstavanja. Kao da čovek, osim svojih seksualnih sklonosti i rodne samopercepcije, nema nikakvih drugih kvaliteta na osnovu kojih bi mogao legitimisati svoja opredeljenja i svoje osobenosti, svoju samosvojnost. Vidimo da su nacija ili narod, vera i rasa, divljač za odstrel, štetočine koje ugrožavaju novonastalu i isforsiranu društvenu eko-strukturu. Otud je primetna težnja za diskvalifikovanjem i krunjenjem tradicionalnih identitetskih kategorija koje predstavljaju smetnju razvoju današnje pseudocivilizacije. To ukazuje koliko je seksualnost važna za tu pseudocivilizaciju.

Ideološka načela pseudocivilizacije svakodnevno potvrđuju njenu antinacionalnu, antifundamentalnu i antirasnu orijentaciju. No, to tako izgleda na prvi pogled. Njena namera je dublja. Nije li svaka samosvesna nacija (odnosno svaki nacionalno svesni pripadnik neke nacije ili etnije) uvek, manje ili više, nacionalistički orijentisana – u smislu vrednovanja same sebe? Nije li svaka religija, ukoliko beskompromisno drži do svojih osnovnih načela „fundamentalistička”? Nije li čak i rasno određenje rasističko? Ukoliko neko visoko vrednuje sebe, svoju porodicu, poreklo, narod, svoju veru, na neki način vrednovaće i svoju rasu, ili će postati svestan njenih svojstava prilikom susreta sa onima drugačijima. Suštinu pseudocivilizacijskog animoziteta čini odbojnost spram svakog, uslovno rečeno, organskog, ali prirodno izraslog, tradicionalno i istorijski samoniklog identiteta i kolektiviteta. 

Pseudocivilizacija je na svom pohodu potpune dominacije nad ljudima, prevashodno antinacionalno, antireligijski, antirasno, antiporodično i suštinski antiduhovno nastrojena. Ona ne dozvoljava mogućnost da neka određena grupacija, koja deli zajednička svojstva i obitava na određenoj teritoriji, samostalno dolazi do svoje suštine i odgovarajućeg pogleda na svet koji stvara posebne oblike institucionalne, normativne i vrednosne samosvojnosti i opstojnosti.  Pseudocivilizacija za svaku od tih kategorija nudi svoju pseudo varijantu, odnosno zamenu. Zamenu za tradicionalnu porodicu predstavlja homoseksualni ili transrodni brak, dok će u bližoj budućnosti to biti transhumanistička zajednica. Stvar će biti zaokružena kada u takve brakove počnu da stižu deca, usvojena ili klonirana, naručena kod instant majki i sl. To je sada nova normalnost. U tom smislu za očekivati je da će se pojaviti neke još ekskluzivnije i sasvim apsurdne manjine. Nije daleko dan kada će se postaviti političko pitanje prava nekrofila, kanibala, zoofila, koprofila, pedofila i x-fila, koji će tražiti kolektivna prava, slobodu javnog manifestovanja, prestanak sramne diskriminacije i segregacije, te će zahtevati za sebe politički status manjine, čime će biti zaštićeni od većine koja ih ne razume i ugrožava. Nije daleko dan kada će biti sklopljeni prvi „brakovi” sa životinjama, mrtvacima, sa biljkama, seksbotovima, predmetima, ili pak multilateralni brakovi. Nešto od toga se već dešava. Jesmo li sigurni da nema onih koji se ne bi rastali od svog partnera čak i kada je ovaj upokojen? Zašto im to onda ne bi bilo omogućeno?

Ideja venčanja sa mrtvima ili sa neljudskim bićima ima duboke korene u drevnoj magijskoj prošlosti. Mag se obredno „venčavao“ sa određenim predmetima moći ili sa životinjama, ne bi li stekao neka svojstva njihovih entiteta. U biti venčanje je religijsko-magijski čin, a brak religijsko-magijska institucija. Mnogo toga što današnji civilizovani um smatra seksualnom perverzijom nekada je bio deo nekakvog rituala, sakralnog obreda. Dendrofilija na primer, danas smatrana seksualnom perverzijom, u osnovi nije puko seksualno opštenje sa drvetom, već sveti polni akt sa boginjom koja boravi u drvetu. Tako možemo naći paralelu za sve ono što nas danas potajno uzbuđuje ili što sa stajališta konvencionalnog morala osuđujemo i smatramo izrazom ljudskog izopačenja. Nije izopačenje polni čin sa drvetom, nego je izopačenje nedostatak svesti prilikom tog čina da je upravo to drvo zapravo ovaploćenje određenog principa, odnosno božanstva. U tom svetlu neumitno se postavlja pitanje, vezano za ovaj primer, ima li šta prirodnije, šta „ekološkije“, ima li šta svetije od komunikacije sa silama prirode putem korišćenja drveta kao seksualnog objekta ili medijuma preko kojeg ostvarujemo tu komunikaciju? Naravno, prethodno je potrebno obezbediti neophodne zakonske uslove, a čemu će iskustvo političkog homoseksualizma značajno doprineti. Na osnovu legitimne afirmacije političkog homoseksualizma biće otvoren put ka političkom panseksualizmu koji će trasirati prevazilaženje seksualnog ekskluzivizma i konačnu likvidaciju institucije braka. Brak će biti zabranjen, monogamno seksualno opštenje takođe. Zapravo, nikome neće bit dozvoljeno da nekome kaže NE. Svako odbijanje nečijeg predloga za polnim opštenjem smatraće se uvredljivim, diskriminatornim, pa će sudovi nalagati „korekciju“ u obliku silovanja onih koji drže do svog integriteta.

Politički homoseksualizam nije jedini adut pseudocivilizacijskog supstitucionizma. Povodom toga, sasvim izvesno, nije daleko ni dan kada će biti teško povući crtu razlike između bordela, mrtvačnice, zoološkog vrta i recimo laboratorije instituta za genetski inženjering i bioniku. Nešto istovremeno može biti bordel, mrtvačnica, zoološki vrt, laboratorija instituta za genetski inžinjering i bioniku! Usput, ta ista institucija može biti hotel, sauna, kazino, zabavni park, restoran, bolnica. Navedene institucije, u jednom trenutku biće zaista teško međusobno razlikovati. Neko će proceniti kako bi bilo isplativo objediniti ih pod okriljem jedne institucije, s obzirom da se tu ukrštaju širi i oni veoma uski društveni i pojedinačni interesi, opsesije i orijentacije. Isto tako, nije daleko ni dan kada će genetika klonirati ljude sa namerno izazvanim genetskim mutacijama te tako proizvoditi nove antropomorfne „manjine” sa posebnim kolektivnim pravima. Odmah potom, uslediće i prvi „mešoviti brakovi“ između ljudi i veštački stvorenih mutanata (ili kiborga) kao početak procesa stvaranja nove svečovečanske univerzalne rase kosmičkog bratstva i jedinstva. I ne daj bože da neko uvredi mutanta ili ga diskriminiše samo zato što ovaj ima rogove, škrge, krljušti ili dve glave te ispušta nesnosan smrad. To bi po moralnim, pravnim i uopšte humanim te humanitarnim konsekvencama i sagrešenjima, zasenilo sva nedela nacionalizma, rasizma, homofobije pa čak i transfobije! 

Ljudi će biti primorani, pod stravičnom pravno-policijskom i medijskom prinudom (te histeričnom prinudom društvenog aktivizma), trpeti teror grotesknog u ime tolerancije, slobode, jednakosti, bratstva, ljubavi, mira, demokratije, humanosti, ljudskih prava, prosperiteta, ekonomskog rasta, te u ime ostalih čarobnih formulacija koje će u međuvremenu nastati. Otud nije daleko ni onaj dan koji čak i Markiz De Sad nije mogao zamisliti. Biće to era globalne panseksualističke katakombe čovečanstva u kojoj će ispoljavanje rodnosti i seksualno utemeljenog identiteta biti osnovno merilo samobitnosti neke individue, odnosno društvene grupe. Takav razvoj situacije težiće rodnom ujednačavanju jedinki kroz progresivnu fluidizaciju rodnog i polnog identiteta. Ljudi će tokom svog života više puta menjati pol ali i ljudsko obličje. Danas sam muškog pola i ljudsko biće, sutra sam hermafroditni humanoidni gušter, prekosutra nešto treće.

Izloženi scenario seksualno-identitetske i politički korektne fantastike moguć je pod uslovom da pseudocivilizacija globalno trijufmuje, osvajajući svet i sve narode. U tom slučaju, u dobu koje nagoveštava nestajanje nacija, brisanje rasnih, kulturnih i etničkih razlika, seksualnost je jedino šta preostaje, osim ekonomskih, profesionalnih i intelektualnih barijera i osobenosti, kao mogućnost grupne identifikacije, kao osnova sticanja kolektivnog pravnog statusa. To znači da granica ljudskih sloboda i prava, određenih prevashodno seksualnošću, jednostavno nema. One se gube u htonskim dubinama inf-erosa. Bratstvo između ljudi, globalizacijsko, ideološko bratstvo, podrazumeva i obavezno uključuje tu toliko bitnu komponentu seksualno-rodne orijentacije. To je seksualno bratstvo, seksualni egalitarizam svih rasa, naroda, polova, porodica, staleža, verskih grupacija. Seksualnost je agens svečovečanske sinkretičke integracije koja ne trpi seksualnu ekskluzivnost bilo koje grupe.

Princip panseksualizma insistira na univerzalnoj seksualnoj orijentaciji svakog pojedinca, i to po svim mogućim kriterijumima. Seksualno opštiti samo sa pripadnicima jednog rodno-seksualnog opredeljenja ili samo u okviru jedne biološke vrste je sa stajališta ideološkog panseksualizma nemoralno. Seksualna polivalentnost znači apsolutni promiskuitet. To načelo direktno vodi ka galaksizacijskom idealu seksualnosti koji ovu izvlači iz ljudske – antropocentrične sfere – i prebacuje je na još divergentniji kolosek po kome je nemoralna ekskluzivna seksualna orijentacija samo između ljudskih bića. U grupu politički korektnih i moralno-politički podobnih oblika seksualnosti, shodno datom ideološkom gledištu, biće uvršteno i opštenje sa životinjama, biljkama, ali i sa neorganskim ili hibridnim organsko-neorganskim partnerima kao što su kiborzi, zooidi, androidi, mutanti itd. Tako će, u ime humanizma, doći do dehumanizacije ljudske vrste, posredstvom seksualne sfere, odnosno organizovanom, kolektivnom manipulacijom seksualnim instinktom. 

To je slika budućeg kosmičkog bratstva i njemu svojstvene kosmičke svesti čija je izgradnja jedan od ključnih ciljeva procesa galaksizacije. Oslanjajući se na ono što sam izneo, sada se polako primičem svrsi ljudske vrste u projekciji okultnih sila pseudocivilizacijskog nadiranja. Naime, ljudska vrsta bi trebalo da posluži kao genetsko-morfološko-psihološka osnova za stvaranje drugih rasa. U tom svetlu, čovek je dinosaurus. Mi smo zlatna rasa mitske prošlosti od koje će proisteći svakakvi oblici koje nismo u stanju ni zamisliti. Mi smo zamorčići, agens kreativnog spajanja organske i neorganske materije.