Dvorske karte diskova u tarotu: Kralj, Kraljica, Princ i Princeza

Kralj diskova

Sola Buska špil

Simbol: jelen

vatreni aspekt Zemlje

geomantija: Coniunctio

slovo S

Astrološki, Kralj diskova se povezuje sa područjem između 21. stepena Lava i 20. stepena Device, prelaznom zonom u kojoj solarna snaga Lava biva preuzeta, obrađena i disciplinovana merkurovskim principom Device. U tom spoju prepoznajemo prvenstvo Pustinjaka u odnosu na Strast, odnosno Snagu: Merkur nad Suncem, ali ne u smislu slabosti, već u smislu obuzdavanja. To je Pustinjakova snaga, tj snaga koja zna da se povuče, da se koncentriše i da traje. Kralj diskova je figura koja je savladala sopstvene strasti i veliku unutrašnju energiju usmerila ka dugotrajnim, opipljivim ciljevima. Kod Krolija, lik ove karte jasno je povezan sa poljoprivredom: zemlja je obrađena, uređena i privedena svrsi. Ovde više nema osvajanja, već upravljanja; nema ratnika, već graditelja. To je vladar koji u mirnodopskim uslovima unapređuje sistem, gradi infrastrukturu, organizuje resurse i obezbeđuje stabilnost. Njegova moć ne leži u demonstraciji sile, već u sposobnosti održavanja i uvećavanja onoga što već postoji. 

Motiv coniunctio dodatno produbljuje značenje ove karte. Reč je o susretu i spajanju - plodnosti, povezivanju, seksualnom činu shvaćenom u najširem, alhemijskom smislu. Strasti su ovde upregnute u stvaralački proces; energija više ne razara, već rađa. Kralj diskova je, stoga, arhetip onoga koji ume da spoji nagon i svrhu, telo i zakon, želju i odgovornost. Pratesi ovu kartu tumači jednostavno kao „muškarac“, što ne znači biološki pol, već princip aktivne, stabilne prisutnosti u materiji. 

U francuskoj tradiciji, lik sa ove karte često je povezivan sa Aleksandrom Makedonskim, ali ne u njegovoj osvajačkoj fazi, već kao vladarom ogromnog teritorijalnog sistema koji je zahtevao upravljanje, integraciju i održavanje. U sistemu Zlatne zore, Kralj diskova nosi naziv Lord of the Wild and Fertile Land i King of the Spirits of the Earth, gospodar sirove, ali plodne zemlje, onaj koji vlada i vidljivim i nevidljivim silama materijalnog sveta.

U Sola Buska špilu, Kralj diskova nosi ime R. Filipo. Iznad njegove glave stoji ptica, simbol nadzora i duha, dok u ruci drži žezlo sa natpisom Pax (mir). Postoji mogućnost da se ovde aludira na Filipa V Makedonskog (238-179. p. n. e.), čiji su ratovi sa Rimom okončani ponižavajućim mirom. U tom smislu, mir ovde nije ideal, već nužnost: kraj ekspanzije i početak očuvanja. U Marseljskom špilu, Kralj diskova sedi na tronu sa prekrštenim nogama, u stavu sličnom Caru, što ukazuje na solarni temelj njegove vlasti, ali sada prizemljen i usporen.

U opštem značenju, Kralj diskova se odnosi na težak rad, marljivost, strpljenje i odgovornost, ali i na opasnosti koje iz toga proizlaze: koristoljublje, materijalizam i vezanost za posed. Njegova snaga je u trajanju, ali njegova slabost u inerciji. U astrološkom smislu, Kralj diskova se preklapa sa malim arkanama Sedmice štapova, Osmice i Devetke diskova, obuhvatajući poslednju dekadu Lava i prve dve dekade Device, period prelaska sa borbe na rad, sa impulsa na sistem. U šemi skrivenih puteva Drveta života, Kralj diskova predstavlja poveznicu između Heseda i Jesoda, odnosno Četvorke i Devetke diskova. To je most između stabilne strukture i konkretne manifestacije, između zakona i temelja. Kralj diskova je, u krajnjoj liniji, onaj koji zna kako da sila postane oblik, a oblik - trajanje.

Marseljski špil

Kraljica diskova

Sola Buska tarot

Simbol: jarac

vodeni aspekt Zemlje

geomantija: Carcer

slovo V (U) 

Astrološka veza Kraljice diskova obuhvata područje između 21. stepena Strelca i 20. stepena Jarca, prelaznu zonu u kojoj se jovialna širina i pokretljivost Strelca zamenjuju saturnijanskom kondenzacijom i strukturom Jarca. U tom spoju prepoznaje se prvenstvo Đavola u odnosu na Umerenost, odnosno Saturna nad Jupiterom. Ovde više nema rasipanja energije: veština, disciplina i umeće preuzimaju primat. To je đavolska veština, ne u moralnom, već u tehničkom smislu: sposobnost da se silom znanja i rada ovlada materijom. U kontekstu magijskih oruđa, ova karta jasno ukazuje na odnos pehara i pentakla: voda posvećenja izliva se iz pehara na disk, ili, u sakramentalnoj analogiji, sveštenik umače hostiju u pehar. Time se spajaju voda i zemlja, tečnost i čvrstina, duh i oblik. Otuda Pratesijevo tumačenje ove karte kao „istine“ ne deluje kao potpuni promašaj, čak i ako je sledio drugačiji tok asocijacija: ovde se istina ne otkriva rečju, već postupkom; ne deklaracijom, već transformacijom.

U sistemu Zlatne zore, Kraljica diskova nosi naziv Queen of the Thrones of Earth. Kao gospodarica Zemlje, ona sedi na visokoj planini, moguće na vulkanu, čime se otvara simbolika vulkanske, htonske vatre. To nije solarna, nebeska vatra, već podzemna, gusta i fluidna, nalik vodi. Iako razorna, ova vatra je ujedno i stvaralačka: ona je vatra kovača i alhemičara, vatra peći atanora u kojoj se metali preobražavaju. Kraljica diskova, stoga, poseduje moć transmutacije, sposobnost da kroz pritisak, vreme i toplinu izmeni samu prirodu stvari. Geomantijska figura Carcer dodatno osvetljava ovu kartu. Carcer označava zatvorenost, kavez, pećnicu, trudnicu, posudu, svaki prostor u kome se nešto zadržava da bi se preobrazilo. To je ambijent unutrašnjeg rada, ali i prinude: ništa ne izlazi neizmenjeno. Psihološki, to je figura unutrašnje discipline, ali i potencijalne stagnacije ako proces ostane bez izlaza. 

Pol Huson navodi da je u nekim starim francuskim špilovima ova karta bila obeležavana imenom Tromperie (neverna), dok je u drugim nosila ime Argine. Mnogi pretpostavljaju da je reč o anagramu od regina (kraljica), te je povezuju sa Marijom Anžujskom, suprugom Šarla VII, ili sa Marijom de Mediči, ženom Anrija IV. Postoji i treća mogućnost: Argea, ćerka Adrasta, drevnog kralja Argosa. Ove etimološke i mitološke paralele dodatno se šire asocijacijom na Argantu, kraljicu Avalona, isceliteljku ranjenog kralja Artura. U svim tim likovima prepoznaje se ista funkcija: čuvarka, posrednica i ona koja obnavlja ono što je ranjeno ili oslabljeno. 

U Sola Buska tarotu, Kraljica diskova sedi na tronu i kao da se ogleda u uglačanom disku koji drži u levoj ruci, dok desnom, tankim štapom, dodiruje svoje čelo. Reč je o jasno artikulisanom magijskom gestu. Disk ovde funkcioniše kao površina sećanja i refleksije, a dodir čela kao fokusiranje namere. Ova karta se, stoga, može povezati sa sećanjem koje je aktivirano voljom, sa sposobnošću da se određeni sadržaj prizove, zadrži i preoblikuje u skladu sa ciljem. 

U opštem značenju, Kraljica diskova se odnosi na velikodušnost, istinoljubivost, razboritost i šarm, ali i na melanholiju, promenljivo raspoloženje i sklonost servilnosti. Njena snaga leži u sposobnosti da izdrži, da primi i da preobrazi; njena slabost u mogućnosti da se previše veže za formu ili ulogu. Astrološki, Kraljica diskova se preklapa sa malim arkanama Desetke štapova, Dvojke i Trojke diskova, obuhvatajući poslednju dekadu Strelca i prve dve dekade Jarca, period prelaska sa ideje na teret i sa tereta na strukturu. U šemi skrivenih puteva Drveta života, Kraljica diskova predstavlja poveznicu između Heseda i Malkuta, odnosno Četvorke i Desetke diskova. To je linija silaska, od principa ka manifestaciji, od obilja ka svetu oblika. Kraljica diskova je ona koja zna kako se moć utiskuje u materiju i kako se materija, strpljenjem i umećem, pretvara u nosioca smisla.

Marseljski špil

Princ diskova

Sola Buska tarot

Simbol: bik

vazdušni aspekt zemlje

geomantija: Amissio

slovo A 

Astrološki, prema sistemu Zlatne zore, Princ diskova se dovodi u vezu sa nebeskom zonom koja obuhvata raspon od 21. stepena Ovna do 20. stepena Bika. U toj oblasti jasno se prepoznaje prvenstvo Prvosveštenika u odnosu na Cara: teokratija nad čistom sekularnom vlašću, odnosno upravljanje koje se ne zasniva primarno na sili, već na organizaciji, regulaciji i dugoročnom oblikovanju materijalne osnove kraljevstva. To je vlast koja gradi infrastrukturu, jača ekonomsku moć, stabilizuje resurse i podiže nivo kulture. U tom ključu lako je zamisliti istorijske figure poput kardinala Rišeljea ili Njegoša, ličnosti koje u svešteničkoj odori vode državnu politiku i upravljaju zemljom kroz spoj duhovnog autoriteta i praktične administracije. 

Po Pratesiju, dvorske karte ovog reda, Prinčevi, odnosno Vitezovi, predstavljaju užu pratnju Kraljeva i Kraljica, te odražavaju njihove misli, namere i operativne strategije. U sistemu Zlatne zore, naziv ove karte glasi Princ kočija Zemlje ili zemaljskih kočija, što dodatno naglašava njenu funkciju pokretanja i upravljanja materijalnim procesima. Elementarna priroda Princa diskova jeste vazdušni aspekt Zemlje: sposobnost da se o materiji promišlja, da se njome upravlja putem plana, mere i strukture. Geomantijski pandan ove karte može se pronaći u figuri Amissio, koja se tradicionalno pripisuje Biku, ali u sebi nosi izražen vazdušni element. Amissio označava gubitak, pražnjenje, oticanje, trošenje i protočnost, ali i promiskuitet u širem, energetsko-materijalnom smislu. Time se uvodi ideja stalne cirkulacije resursa: ništa se ne zadržava samo radi sebe, već se troši, ulaže i premešta radi daljeg rasta ili stabilnosti. U Tot špilu Princ diskova nosi krunu u obliku bikove glave, čime se dodatno potvrđuje njegova veza sa snagom, plodnošću i izdržljivošću, ali i sa tromošću i tvrdoglavošću ako se energija ne usmeri pravilno.

Princ diskova predstavlja inteligenciju materijalnih radova i zemaljskih poslova: geometriju, arhitekturu, građevinarstvo, prostorno planiranje i sve oblike praktičnog znanja koji omogućavaju trajno oblikovanje sveta. U drugom sloju simbolike, u ovoj karti uticaj Venere (Carica) prevazilazi uticaj Marsa (Kula), što ukazuje na primat konstruktivnog, stvaralačkog i održavajućeg nad destruktivnom silom i ratom. Ipak, mitološka tradicija podseća da je boginja ljubavi ujedno i boginja rata, čime se otvara mogućnost da sva ta konstruktivnost služi kao priprema za budući sukob. Iza mirne gradnje može se skrivati hladna strategija. Elementarni simbolizam ove karte priziva dva osnovna tarotska, odnosno magijska oruđa: nož i pentakl. Taj odnos se može predstaviti slikom noža ili mača zabodenog u središte diska, mača pobodenog u zemlju ili u kamen, iz kojeg ga, po legendi o kralju Arturu, može izvući samo pravi naslednik prestola. Mač, kao simbol duhovnih sila i elementa Vazduha, u funkciji prodiranja u Zemlju postaje posrednik između višeg i nižeg plana. Ono suptilno se hrani grubljim, a duhovne sile pronalaze tačku okupljanja i fokusa u materijalnoj sferi. Otuda se Princ diskova može dovesti u vezu sa idejom usredsređenosti, koncentracije i praktične inkarnacije ideje.

U krajnjem sloju simbolike, ova karta ukazuje i na trenutak epifanije, odnosno bogoukazanja ili ovaploćenja više sile na materijalnom planu. To je silazak duha kojim se posvećuje određeno mesto, prostor ili delo. U Sola Buska tarotu, Princ diskova, pod imenom Sarafino, jaše belog, zdepastog konja, dok se ispod prednjih kopita životinje nalazi veliki disk. On nije naoružan i nosi samo štit, što sugeriše defanzivnu, čuvarsku prirodu njegove moći: zaštitu teritorije, a ne agresivno osvajanje.

U opštem značenju, Princ diskova se može odnositi na praktičnost, pouzdanost, postojanost, energičnost, upornost, umešnost i nepokolebljivost, ali i na negativne osobine poput gluposti, prizemnosti, materijalizma i emocionalne neosetljivosti. Astrološki, ova karta se preklapa sa malim arkanama Četvorke štapova, Petice i Šestice diskova, obuhvatajući poslednju dekadu Ovna i prve dve dekade Bika. U šemi skrivenih puteva Drveta života, Princ diskova predstavlja poveznicu između Geburaha i Jesoda, odnosno Petice i Devetke diskova, silazak stroge snage u temeljnu, operativnu ravan. Alternativno, ovu kartu možemo povezati sa dvanaestom sedmicom zime, trenutkom u kojem se ne vidi rast, ali se u tišini i dubini priprema proleće.

Marseljski tarot

Princeza diskova

Paž diskova, Sola Buska tarot

Simbol: ovan

zemljani aspekt zemlje

geomantija: Caput Draconis

slovo T 

Pol Huson navodi da je u francuskim tarotima ova karta često bila poistovećivana sa likom Lanselota iz ciklusa o Svetom gralu. U italijanskoj tradiciji ona je, međutim, ženska figura i nosi naziv Fantesca. U oba slučaja u središtu značenja nalazi se lik mlade, lepe osobe, bića na pragu punog uobličenja. U vremenskom smislu, Princezu diskova možemo povezati sa jedanaestom sedmicom zime, periodom kada se snaga još uvek skriva ispod površine, ali već nagoveštava svoj izlazak. 

Po učenju Zlatne zore, ova karta nosi naziv Princeza odjekujućih brda ili Ruža palate Zemlje, odnosno zemaljske palate. Kod Krolija ona predstavlja ženstvenost u njenoj krajnjoj projekciji, ne kao pasivni princip, već kao receptivnu, ali dinamičnu matricu manifestacije. U Tot špilu okrunjena je glavom ovna, čime se naglašava inicijacija, impuls i potencijal za proboj. Princeze, odnosno Paževi, u kabalističkoj strukturi tarota povezani su sa desetom sefirom Malkut, mestom gde se sve prethodne sile sabiraju i utiskuju u materijalni oblik. 

Jedna od ključnih ideja koje se vezuju za ovu kartu jeste planina. Ako sledimo Krolijevo povezivanje Princeze diskova sa 52. heksagramom Ji Đinga, njen simbolički status je Zemlja Zemlje, najgušći i najkonkretniji vid elementa. U geomantijskom smislu, njen pandan je figura Caput Draconis, Zmajeva glava, koja označava ulaz, početak i duhovnu orijentaciju okrenutu ka visinama. Kao Zmajeva glava, Princeza diskova ima ulogu predvodnice: ona sa uzvišenja spušta vatru u materijalnu ravan, opredmećujući ideje koje još nemaju oblik. Glava ovna ovde dobija svoje puno značenje, kao znak inicijacije, ali i kao simbol sile koja zna gde treba da udari. 

U Sola Buska tarotu Paž diskova prikazan je kao dugokosi mladić koji stoji sa ispruženom desnom nogom, dok kažiprstom desne ruke pokazuje nadole, ka disku koji leži na zemlji ispod nakošene grede u obliku slova T. Na toj gredi stoji ptica, dok drugu pticu mladić drži u levoj ruci, tj pticu koja pokušava da se vine i odleti. Ove dve ptice jasno ukazuju na odnos misli i sećanja, između onoga što želi da se oslobodi i onoga što još ostaje vezano. Latinični ekvivalent enohijanskog slova koje odgovara ovoj karti takođe je slovo T, čime se dodatno naglašava motiv raskršća, oslonca i prelaza između nivoa. 

Psihološki posmatrano, Princeza diskova predstavlja stanje u kojem se ideja tek uči disciplini materije. Ona je potencijal koji još nije opterećen iskustvom, ali je već sposoban za posvećenost. U opštem smislu, ova karta može ukazivati na velikodušnost, ljubaznost, dobroćudnost, marljivost, saosećajnost, obazrivost, pažljivost, hrabrost i upornost. U svojoj senovitoj strani, ona nosi opasnost rasipništva, rasipanja energije i emocionalne ili materijalne neumerenosti. Princeza diskova je početak puta utelovljenja, trenutak kada duh prvi put ozbiljno dodiruje zemlju. 

Princeza diskova, Krolijev špil

Zavijanje

Kod mene je već prošlo 22h. Napolju se čuje zavijanje nekakvih ne-pasa. Možda su lisice, možda čagljevi, a možda i nisu. Pre neku noć, u neki sitan sat, izašao sam na livadu i osluškivao. I taman kada sam odustao od svega začuo sam neko jezivo urlikanje. Znam da komšija ima sopa, a jedan lik malo dalje drži kangala, ali oni tako ne zavijaju. Ovo je dolazilo iz daljine i iz nekog nejasnog pravca, možda iza brda. To je bio znak. Sa prolećem, bude se i atavizmi.

***

Jutros sam sreo komšiju u kupovini i čovek mi reče kako iz noći u noć čuje neko čudno zavijanje. I to baš u vreme kada ja izvodim atavističke "nokturnalne radove". Rekoh mu, ma to su oni famozni čagljevi, oni tako pevaju. Inače, trudim se da zavijam tiho, ali me ponekad ponese žar i pustim glas, pa se desi da komšija čuje. Ne može se svetu ugoditi.

P.S. Zaista je šteta i protiv boga propustiti lepu mesečinu a ne izaći na livadu i zavijati sve dok ne zapadnemo u kreativnu mahnitost. Preporučujem svima. Pronađite svoju frekvenciju i raspalite. Mesečina ima šta da pruži.

O doktrini Božanske revolucije katastrofe

„Čovečanstvu se mora biti nadmoćan snagom, visinom duše – prezirom...”

Fridrih Niče, „Antihrist“ 

Prošlo je već tridesetak godina, a moja malenkost će biti u više nego dvostruko starijoj dobi, od trenutka kada me je vizija jednog opšteg toka svetskih događaja potpuno obuzela, prodrmala i trajno usmerila moja traganja i delovanja. Sa ovog vremenskog stajališta ta ideja deluje naivno, ali sada na jasniji način uviđam njenu moć. U mojim studentskim danima bio sam izložen traumatičnom događaju na koji je moj um reagovao pomišljajući jednu destruktivnu misao koja je obuhvatala čitav univerzum. Potaknut energijom traume poželeo sam kraj čovečanstva, shvativši da nešto sa ljudima temeljno nije u redu i da se oni nikako ne mogu popraviti. Možda to mogu retki pojedinci, ali ne i ljudski rod. Da bih ojačao tu misao potrudio sam se iznaći argumente koji bi je podržali. Potom sam argumente svrstao u određeni poredak i tako skicirao doktrinu. U međuvremenu, dodao sam joj inicijalnu energiju, uvezavši je sa energijom nečeg što bih mogao nazvati imanentnim sudbinskim silama, budući da me je traume sa njima povezala. Tako je nastao pogled na svet koja stoji u pozadini posebnog ezoterijskog revolucionarnog delovanja pod imenom Božanska revolucija katastrofe. 

Namera tako nazvane revolucije nije plemenita niti progresivna, već korektivna. Imao sam jasnu viziju dolaska korektivne sile koja će uništiti čovečanstvo, ali koja će ipak pružiti milimetar šanse onima koji ne budu oklevali. Nosioce te korektivne sile nazvao sam revolucionarima katastrofe. Bilo bi suviše pretenciozno reći kako je moja uloga u svemu tome proročka, pa bih radije rekao da je moja malenkost ovde više u ulozi propagandiste. Reklo bi se da je moja uloga da upozori ljude na dolazak pomenutih revolucionara katastrofe, ali istovremeno, zgađen ljudskim elementom, taj dolazak priželjkujem. Dakle, ne tvrdim da sam ja nekako prizvao tu silu i njene aktere, nego su mi se oni u magnovenju traume razotkrili.

Osnovna premisa revolucije jeste da svet umire jer mu je to u prirodi. Katastrofe, prirodne, ili one izazvane od strane ljudi, deo su sistema sveta u kome živimo. Temeljne sile koje univerzum drže na okupu teže međusobnom razlazu budući da su u aktuelni poredak uterane od strane više volje čiju bih suštinu u ovoj raspravi izostavio, pošto se tom temom umni ljudi bave vekovima. Samo ću reći da je ta viša volja utemeljila svet potom ga prepustivši njegovom prirodnom ishodu, a to je, po viđenju revolucije, rastavljanje na sastavne elemente koji pripadaju sasvim drugačijim energijama. Ovo pravilo važi kako na mikro, tako i na makro nivou. Važno je naglasiti da se ovde ne podrazumevaju nuklearne i druge sile poznate i shvaćene parametrima savremene nauke, nego je reč o posve subjektivnom viđenju ustrojstva sveta. Sa stajališta koje zauzimam nevažno je da li se moja viđenja slažu ili odudaraju od opšteprihvaćenih gledišta, koja bi navodno trebalo biti objektivna, budući da su spoznata naučnim, dakle iskustvenim i merljivim metodima. Isto tako moj pogled na svet odudara i od horizonata verske nauke. Standardi moje objektivnosti su drugačiji. Moj metod nije naučni niti mi je cilj religijski.

Jedno od ključnih pravila revolucije jeste odbacivanje tuđih tački gledišta, tumačenja i istina, samim tim što su tuđi. Neko bi rekao da je istina samo jedna te ne mogu postojati više istina, pa ipak usprotivio bih se takvom stavu iskazom da moja volja tvori ono što je za mene istina i da me ne zanima ukoliko se to kosi sa istinom mnogih ili čak svih drugih ljudi. Mogu usvojiti stav da drugi ljudi zapravo ne postoje te su otud ništavna njihova gledišta, a samim tim i ono šta oni proglašavaju istinom. Božanska revolucija katastrofe kao doktrina odriče značaj postojanja drugih ljudi i značaj ljudske vrste u potpunosti. Činjenica da sam ovaploćen kao ljudsko biće ukazuje na moju vlastitu zabludu o prirodi onoga što ja jesam. Kao što drugi ljudi ne postoje, tako ni ja ne postojim, jer niti su oni ljudi, niti sam ja čovek, niti oni imaju svoje jastvo, niti je moje jastvo stvarno. Revolucija je put oslobađanja svesti iz uslovljenosti stvarnosti. Paradoksalno, put revolucije nije traganje za istinom i za nekom višom ili stvarnijom stvarnošću već sistematsko negiranje bilo kakve stvarnosti i samim tim istine. Stvarnost može biti stvarna samo ako je iluzorna.

 

Vratimo se ponovo prirodi sastavnih elemenata univerzuma. Gledište koje usvajam ukazuje da je univerzum sastavljen od dve osnovne suprotne sile. Priroda jedne je haos a druge kosmos. Jedna je svetlost a druga tama. Jedna je jang a druga jin. Viša volja je uobličila obrasce njihovog mešanja i preplitanja tako da zajedno one tvore univerzum, kako stvari i pojave beskrajno velike, tako i one beskrajno male. Kosmostvaranje je veliko mešanje dve tvari koje u zasebnom obliku postoje razdvojeno, s tim što to postojanje po merilima razumske objektivnosti ne može biti stvarno, pa bi mu se otud moglo odreći to svojstvo, ali to suštinski ne menja stvari. Kosmotvoračka volja je izmestila tvar iz jednog posve drugačijeg univerzuma, mešajući tu tvar sa onim što postoji van svakog univerzuma, stvarajući ovaj univerzum u kome se nalazimo. Nisam imao potrebu za daljim filozofiranjem o razlozima i prirodi kosmotvoračke volje, već sam to prihvatio kao aksiomatsku datost. Posledica toga jeste univerzum koji teži raspadu, jer njegove osnovne komponente mogu postojati samo privremeno, makar ta privremenost trajala eonima. Kako čitav stvoreni univerzum teži raspadu, tako i svaka pojedinačna pojava u njemu takođe teži istom.

Victor Delhez

Oblik bitisanja koji privremeno zauzimam je, kako sama reč kaže, privremen i teži svom okončanju. Sve ljudske tvorevine takođe teže raspadu. Svaki lični i opšti napredak u službi je ubrzanja tog raspada. Svako naše „napred“ korak je bliže ka našem kraju. Otud je besmisleno pridavati važnost kako sebi tako i ljudskim tvorevinama, tradicijama, vrednostima, verovanjima, moralu, istoriji. Naravno, to ne znači da sve te pojave nemaju svojih zakonitosti i da ih ne bi trebalo izučavati. Trendove tih promena posmatram kao zakonitosti duha vremena. Ne smatram da se kosmotvoračka volja uopšte zanima za to jer je kosmotvoračka. Ta je volja u privremenim i entropijskim uslovima stvorila svoje remek delo, kosmičko savršenstvo, a to je (o paradoksa), univerzum haosa. Kažem haosa jer se ono što je kosmično u njemu nalazi u ulozi vraćanja u prvobitno neuređeno stanje. Tvar koja je uljez u ovoj ravni, pre ili kasnije, vratiće se tamo odakle je ovaploćena kosmotvoračkom voljom. Sve je podređeno tom cilju. 

Svetlost je bačena u tamu da bi se, ispunivši krug postojanja, vratila nazad u stanje ne-promene. Tama je privremeno uznemirena prisustvom svetlosti i teži da istu proguta ili istisne te se i sama vrati u prvobitnu nirvanu. Svaka tvar teži da se vrati prapočetnom stanju svoje čistote. Pojave mešane prirode nisu namenjene da traju večno, niti da se večno menjaju, već imaju svrhu koja je sadržana u kosmotvoračkoj volji i o kojoj je sasvim besmisleno teoretisati.

Kako se sve ovo odražava na ljude, na njihove zajednice, društva i istoriju? Zar nije dovoljno osvrnuti se malo oko sebe u potrazi za odgovorom na to pitanje? Otud su ideološke pretpostavke Božanske revolucije katastrofe izrazito nihilističke. U pitanju je radikalni nihilizam koji ima za cilj ubrzanje promene radi oslobađanja zatočene tvari koja pripada, uslovno rečeno, univerzumu reda. Tada kada su mi ove ideje navirale nisam bio svestan da ništa novo nisam otkrio već da je sličan idejni koncept razvijan u XVI veku od strane velikog kabaliste Isaka Lurije. Isto tako, u pogledu konkretnih ideoloških i metodoloških izvedenica, nisam bio svestan da je doktrina radikalne antinomijske akcije već bila uobličena od strane Šabataja Cvija i Jakova Franka, dvojice apostatskih kabalista iz XVII i XVIII veka, koji su na temeljima lurijanske kabale, izveli zapanjujuće doktrine. Međutim, za razliku od pomenute dvojice, moj koncept je još radikalniji.

U uvodu prvog izdanja moje knjige „Božanska revolucija katastrofe“, kojom sa ove vremenske udaljenosti, nisam zadovoljan i mislim da je mladalački naivna, zapisao sam da je sve je bolje od sudbine namenjene ljudima. Svaka neizvesnost bolja je od ma kakve izvesnosti. Svaka izvesnost deo je sudbine namenjene ljudima. Neizvesnost je jedina šansa da uteknemo od izvesnosti namenjene ljudima. Sve u vezi nas, što smatramo prirodnim, nije prirodno, već je deo izvesnosti namenjene nama. Neizvesnost je slatka muka pred užasom izvesnosti. Zato, krenimo u neizvesnost, jer izvesno je jedino ništavilo. Sada bih tom uvodu pridodao pomisao kako je priroda tako ustrojena da od malih užasa ne možemo očekivati velike promene. Dakle, krenimo ka velikim užasima… Imajmo na umu da uvek kada sile mraka naprave iskorak time stvaraju mogućnost da oni odvažni zadaju kontraudar ili izađu iz nepovoljne situacije. Zato, radujmo se inicijativama služitelja tame, katastrofičnim i apokaliptičkim trendovima duha vremena, jer se time otvaraju šanse.

Uzvišeni čovek se neće mešati u sukobe, podele i raspre. Njegov zadatak je da pamti i da zna, da nauči i prenese. Spram svega mora održavati kraljevsku distancu sa uporištem u nekoj vrsti zdrave ravnodušnosti ravnoteže srca, bez da mrzi ili voli, navija, napada, brani ili zastupa. Biti negativan, biti protiv, najniži je i najprimitivniji oblik mobilizacije volje. Biti konstruktivan, biti za, jeste drugi nivo, superiorniji od prethodnog. Biti ravnodušan, ali ne tupo i nepokretno ravnodušan, već ravnodušan u stanju mira iz kojeg može proisteći bilo kakva delotvorna svrhovita akcija, jeste treći i uzvišeniji oblik mobilizacije volje, jer to je volja budnosti.

Kome je namenjena poruka Božanske revolucije katastrofe? Nikako grupi, nego pojedincu, ali isključivo onom pojedincu koji je dotaknut od strane posebne moći. Biće vođen od strane te moći i zaštićen. Tako će znati tačno šta treba da radi, od jedne stanice, do druge stanice. Taj će pojedinac odabrati jedno, neće se raspojasati u svim pravcima. I biće majstor u tom jednom. I to nema nikakve veze sa modalitetima samousavršavanja koje poznajemo jer je moć ta koja vrši odabir a ne ličnost. Pritom, ta moć ne traži ničiju saglasnost. Ako je neko odabran, onda je odabran, samim tim i snabdeven svime što je potrebno. Svaki otpor odabranog je uzaludan.

Jedna od temeljnih mikrokosmičkih kriza, osim ove uvek prisutne egzistencijalne, zapravo je filozofskog porekla. Reč je o krizi svetonazora iz kojeg izviru mnoge druge lične krize. Savremeni ljudi nemaju jasan i celovit pogled na svet koji ih lišava nepotrebne unutrašnje tenzije izazvane oštrim kontradiktornostima. Zato će mnogi koji se prvi put suočavaju sa idejama Božanske revolucije katastrofe na neki način biti uznemireni i pobuniće se protiv tih ideja. Verujem da bi se neko mogao uvrediti nekim iznesenim izjavama i stavovima ili bi energično bio protiv. Na ideje Revolucije može se gledati i kao na sistem mojih istina, ili moje istine. Naravno, šta god neko pomisli o meni, biće u pravu. Sa stajališta onog koji je to zaključio, doneseni sud će nesumnjivo biti istinit. To je sasvim u redu pošto je istina klovn sa bezbroj lica, od kojih mi, tokom naših kratkih života, stignemo da upoznamo tek jedno, dva, eventualno tri.

Naš suštinski nedostatak je upravo to što ne možemo videti sebe očima drugih. O sebi znamo tek onoliko koliko smo samosvesni, a o drugima još manje. Ne znamo kako je to biti neko drugi, ili nešto drugo. Ukalupljeni smo i omeđeni našom ličnošću, neponovljivom i jedinstvenom pojavom, našom energijom, anatomijom, kulturom, nasleđem, opsegom naše inteligencije, imaginacije i percepcije, naposletku našom vrstom. Kao pojedinci mi nemamo iskustvo samosvesti drugih. Otud isključivost i mnoštvo izvedenih isključivih istina i činjenica, odnosno opažajnih iskustava ili pojava koje tumačenjem pretvaramo u činjenice.

Ne želim nametati sopstvenu istinu, već želim da moja istina posluži kao primer po kome svako može izgraditi samosvojnu istinu, pogled na svet koji se ne uklapa nigde i koji je možda drugima neprihvatljiv. Na taj način svako može postati kovač vlastite sreće, bez da bude nečiji sledbenik. Nije mi namera da ono što je za mene dobro proglasim opštim dobrom, niti da mojoj istini pridajem univerzalan značaj. Oni kojima su aktuelne istine i činjenice takođe iz nekog razloga neprihvatljive, a kojima se dopadne moja istina, neka se osete slobodnim da je usvoje, delimično ili potpuno, barem do onog trenutka kada će i njoj reći zbogom. 

Ideje Božanske revolucije katastrofe nisu humanističke i antropocentrične te često stoje u suprotnosti sa tekućim idejama o čoveku, čovečanstvu i čovečnosti. Te ideje su pedagoške, jer opominju i podučavaju. Takođe su i proročke, jer ukazuju ne samo na posledice aktuelnog hoda čovečanstva, nego i na dalekosežna ishodišta tog kretanja. Po ideologiji Revolucije, sudbina čovečanstva sledi sudbinu višeg ili nižeg reda, a to je sudbina fizičkog univerzuma koju sam prikazao kao proces entropije a istoriju ljudi kao dekadenciju. To je moj suštinski dodir sa nekim tradicionalnim nazorima, ali raskid je u metodu delovanja. Ideja Revolucije jeste svesno i namerno odustajanje od antropocentrizma, raskid sa kolektivitetom i opstajanje u ekstremnom individualizmu. Involucija je kolektivni fenomen i to je gvozdeni zakon dekadencije. Evolucija je iznimna i uvek individualna, zato je neophodno izdvojiti se iz svih oblika kolektiviteta i pripadnosti te opstajati u gotovo kosmičkoj samoći.

Budućnost ne pripada svima već onima koji su se izborili za nju. Isto tako ni sloboda ne pripada svima, pa ni istina. Logične su iluzije, nelogična je istina, no koji je um kadar da svesno održava kontradikciju u sebi i tako bitiše na ovom svetu čekajući trenutak udara smrti? Iako je mračan, duh Revolucije je ipak na strani života, ali ne svakolikog i svakakvog života, i ne po bilo koju cenu. Božanska revolucija katastrofe ima gotovo nemoguć zadatak: da potakne revolucionarne duhove na akciju, reakciju i kontra-akciju. Revolucionari u značenju ove doktrine nisu tek neki buntovnici. Oni su usamljeni i prokleti, ali slobodni od bilo čega i bilo koga. Ogrnuti su tamom, ali unutar tmine uzgajaju unutrašnji, spolja nevidljivi plamen. Da bi se čovek ogrnuo tamom mora imati mnogo vere u vlastitu unutrašnju luč, mora u sebi izgraditi centar univerzuma.

Sudbina sveta se ne dotiče revolucionara. Njihov način delovanja je krajnje individualan i neretko destruktivan prema ljudskom svetu. Bez egoizma nema individualizma, ali taj egoizam jeste egocentričnost delovanja i ispoljavanja volje a ne egotički odnos prema svemu. Revolucionar se postavlja u središte univerzuma. On je tačka oko koje se opisuje beskrajna kružnica. U tom smislu on je najveći mogući egomanijak. Van konteksta duše kao središta bića, ego kao funkcija duha, nema mnogo svrhe osim kada je utkan u smisao koji ga ne lomi i suspreže, nego ispravlja neravnine u njemu. Idealan ego je poput savršene sfere. Takav ego se lako da sabiti ili izvrnuti u vesiku ili osmicu. To je ego Revolucije i njenih nosilaca, ego aktivne lepote koja se zrakasto širi u svim pravcima.

Šestica diskova u tarotu

Šestica diskova, Sola Buska tarot

zvezda Ahernar

sazvežđe Eridanus 

istočni horizont 

vodeni aspekt Bika 

U okviru dnevnog ritma, Šestica diskova korespondira sa ponoći, tačkom maksimalne unutrašnje sabranosti, kada se kretanje povlači iz spoljašnjeg sveta i prelazi u nevidljivu ravnotežu. Po Zlatnoj zori, njena astrološka atribucija jeste Mesec u Biku, u znaku svoje egzaltacije, što je vezuje za drugu dekadu ovog znaka. Među velikim arkanama ovde se javljaju Prvosveštenica i Prvosveštenik, čime je već unapred nagovešten princip usklađenosti, recipročnosti i komplementarnog delovanja. Po Picatrixu, ova dekada označena je kao dekada moći, uzvišenosti i vlasti nad ljudima, što se ikonografski prikazuje kroz lik nagog muškarca sa ključem u ruci. Ključ je ovde simbol pristupa, ali i odgovornosti: on ne otvara samo vrata obilja, već i pragove suda. Alternativno, Šesticu diskova možemo povezati sa šestom sedmicom zime, periodom stabilizacije, ali i tihe selekcije.

U učenju Zlatne zore ova karta se dovodi u vezu sa materijalnim uspehom, dok joj kabalistička atribucija pripada šestoj, solarnoj sefiri Tifaret, središtu ravnoteže i harmonizacije suprotnosti. U Sola Buska tarotu vidimo pognutog, marljivog kovača, iznad koga je, poput uredno složene platforme, raspoređeno šest diskova. Slika sugeriše rad pod težinom reda, ali i blagoslov koji dolazi kao rezultat pravilno usmerenog napora.

Drugoj dekadi Bika odgovara sazvežđe Eridanus, mitska reka u koju se sunovratio Faeton. Eridanus, sin Okeana, bio je božanstvo reke koja je u antičkoj kosmografiji predstavljala granicu prema hiperborejskom kraljevstvu. U svom najkonkretnijem značenju, mit o Eridanusu govori o gašenju vatre, o padu užarenog meteora, o sunovratu pregrejane sile, bilo kosmičke, bilo ljudske. To je slika ohlađivanja umišljene veličine, povratka mere i zakona. Međutim, Eridanus je i reka Zapada, povezana sa Herkulovim putovanjem ka vrtu Hesperida i sa pothvatima Jasona i Argonauta. U dubljem, inicijacijskom smislu, to je paradigma hodočašća, sveta voda posvećenja. Kao takva, ona je Mesečeva rosa, voda kojom Prvosveštenik blagosilja, a u tantričkom ključu suptilna, vibracijama natopljena sekrecija Prvosveštenice. Otuda se Šestica diskova može tumačiti kao karta blagoslova, ali blagoslova koji ne isključuje sud.

Simbolizam reke je višeslojan: ona istovremeno plavi i oplođuje, ruši i nanosi plodan mulj. Razlog za oprez, ali i za optimizam, leži upravo u toj ambivalentnosti. Jer ovde se pojavljuje još jedan, skriveni sloj simbolike, vatrena reka, nalik toku lave. Biblijsku potvrdu takvog viđenja nalazimo u Knjizi proroka Danila, u viziji Strašnog suda, gde ognjena reka ističe ispred Pradavnoga, a sud i knjige bivaju otvoreni. Šestica diskova se, stoga, ne odnosi na milost lišenu kriterijuma, već na ravnotežu između davanja i provere, između nagrade i iskušenja.  

Po Ptolomeju, priroda sazvežđa Eridanusa je, izuzev zvezde Ahernar, saturnovska: usmerena ka znanju, nauci i ozbiljnom promišljanju. Ahernar, bela zvezda na ušću reke, ima jovialnu prirodu, donosi uspeh u javnoj službi, ljubaznost i pobožnost. Kao kraj reke, ona označava dovršetak puta i trenutak presude. Jedna od njenih simboličkih predstava jeste heruvim sa sabljom, što neposredno priziva lik arhanđela Mihaila, čuvara ravnoteže i izvršitelja suda. U tom smislu, Šestica diskova je karta uravnoteženog obilja, ali i tihe eshatologije: blagoslov koji dolazi tek nakon što je vatra prošla kroz vodu, a voda zadržala sećanje na vatru.

Doktrina Hrama - Hram u Jerusalimu

skica Prvog Hrama u Jerusalimu

U središtu starih tradicija nalazio se Hram, koji je ujedno bio i središnja institucija drevne vlasti. U tom smislu, hram je bio slika sveta, koja je u svojim proporcijama integrisala mere ljudskog tela sa merama kosmosa. Hram stoga projektovan po načelu da „slično privlači slično“, tj. ukoliko neko želi da prizove bilo koji aspekt univerzalnog duha, mora stvoriti prijemnik po njegovom liku. Tako je svaki drevni hram u svom obliku, dimenzijama i opremi sadržavao simboličke reference na božanstvo kome je bio posvećen, dok je državni hram, postavljen u pojmovnom središtu sveta, predstavljao čitav univerzum. U drevnom svetu, simbolizam je povezivan sa praktičnom funkcijom, a simbolička obeležja hrama bila su namenjena da pomognu svrhu zbog koje je građevina bila podignuta, a to je da bude instrument prizivanja. 

Povodom ove teme uzeću u razmatranje primer čuvenog Hrama kralja Solomona u Jerusalimu. Solomonov Hram (Prvi hram), kako je opisan u biblijskim tekstovima, pre svega u Prvoj knjizi o carevima (1. Carevima 6–7) i Drugoj knjizi dnevnika (2. Dnevnika 3–4), predstavlja paradigmatski primer sakralne arhitekture u kojoj su proporcije, mere i simbolika nerazdvojivi. Legende i simbolika, vezane za ovu građevinu, ukazuju na prisustvo dve vrste energije: jedna je zemaljska, a druga atmosferska. Kroz ritualno sjedinjavanje ova dva elementa u određenim godišnjim dobima, prizivao se duh koji se širio iz Hrama, donoseći plodnost okolnoj zemlji i ispunjavajući je atmosferom mira i sreće. 

Osnovna mera korišćena u opisu Hrama jeste lakat (’amah), čija se dužina procenjuje između 44 i 52 cm, u zavisnosti od standarda. Prema biblijskom opisu, mere su sledeće: dužina Hrama: 60 lakata; širina: 20 lakata; visina: 30 lakata. Time se dobija osnovni odnos 3 : 1 : 1/2, odnosno jasno izražena longitudinalna orijentacija, tipična za stare orijentalne hramove. Hram je bio podeljen na tri glavna dela: 

- Ulam (predvorje): širina: 20 lakata, i dubina: 10 lakata. Predvorje predstavlja prelaznu zonu između profanog i svetog prostora.

- Hekal (svetilište): dužina: 40 lakata, širina: 20 lakata, visina: 30 lakata. U ovom prostoru su se nalazili zlatni svećnjak (menora), sto za hlebove postavljanja i kadioni oltar.

- Debir (svetinja nad svetinjama): dimenzije: 20 × 20 × 20 lakata, što je zapravo savršena kocka, (od izuzetnog simboličkog značaja). U njemu se nalazio Kovčeg zaveta. Ova kubična forma Svetinje nad svetinjama kasnije će imati snažan odjek u judeo-hrišćanskoj simbolici, uključujući opis Novog Jerusalima u Apokalipsi. 

Proporcije Hrama nisu shvatane kao puka funkcionalna rešenja, već kao kosmološki kod. U tom smislu, trodelna struktura Hrama često se tumači kao analogija podeli kosmosa: nebo – zemlja – podzemlje, ili duh – duša – telo. Brojevi 10, 20 i 40 imaju snažnu biblijsku rezonancu (Deset zapovesti, 40 dana iskušenja, 40 godina u pustinji). Kocka Svetinje nad svetinjama simbolizuje savršenstvo, stabilnost i potpunu harmoniju, odnosno prostor u kome se nebo i zemlja dodiruju.

Iz opisa Hrama u Starom zavetu i u Josifovim Judejskim starinama vidi se da je njegova unutrašnja odaja, Svetinja nad svetinjama, koja je bila obložena zlatom i sadržavala sprave od bronze i drugih posebno navedenih materijala, prema predanjima mogla funkcionisati kao neka vrsta električnog uređaja. Neki autori sugerišu da je bila korišćena snaga munje, u sadejstvu sa vulkanskom energijom zemlje, stvarajući efekat poznat kao Slava Božja ili Veliki Sjaj, koji je u određenim razdobljima izbijao iz Hrama. Neki autori su spekulisali, na osnovu opisa Josifa Flavija, da je „šuma šiljaka sa zlatnim ili pozlaćenim vrhovima, veoma oštrih, pokrivala krov ovog hrama“, te da je „taj krov bio povezan sa pećinama u brdu Hrama pomoću metalnih cevi, koje su bile u vezi sa debelim pozlaćenjem što je prekrivalo čitavu spoljašnjost građevine; vrhovi šiljaka su tako nužno proizvodili efekat gromobrana“. Slične šiljate šipke pojavljuju se na krovovima drugih hramova prikazanih na antičkim kovanicama. U ovome, kao i u brojnim legendama koje povezuju sveta mesta sa delovanjem munja, nalazi se snažna naznaka da je jedna strana u svetom braku koji se odigravao u Hramu bila električna struja iz atmosfere. Naravno, ovo je samo pretpostavka na osnovu indicija, a takođe je moguće govoriti i o radioaktivnom baterijskom uređaju.

Drugi faktor u ovom sjedinjenju suprotnih elemenata bio je očigledno magnetni tok zemlje: merkurijalni, zmijoliki duh koji u životnom sistemu planete odgovara suptilnim energijama ljudskog tela, kakvima se bave istočnjački terapeuti. Hramovi su podizani na čvorištima i središtima zemaljskog duha, iznad pukotina i podzemnih pećina u kojima se on akumulira. U tim katakombama ispod velikih hramova slavili su se obredi i misterije htonskih božanstava, koji su, u smislu duhovne tehnologije, mogli podrazumevati oplođavanje zemaljskog duha pozitivno naelektrisanom energijom sprovedenom kroz gromobrane sa krova Hrama. Starozavetni hroničari govore o životvornim izvorima koji su izbijali ispod Hrama i tekli ka četiri kraja sveta.

Smatralo se da je mesto jerusalimskog Hrama tačka na kojoj su vode Potopa provalile i na kojoj su se ponovo povukle u bezdan. Te vode je pritiskala velika stena, koja je bila temelj Hrama. Voda ispod Hrama bila je i stvarna i metaforička: postojala je kao izvori i tokovi, kao duhovna energija i kao simbol prijemčivog, odnosno lunarnog aspekta prirode. Poput Nojeve barke, u kojoj su takođe bili spojeni odgovarajući parovi u prirodi, Hram na svojoj steni plutao je nad prazninom; i ma koliko bio dobro sazidan, ma koliko se činilo da je čvrst poredak koji je predstavljao, pre ili kasnije bi se vode ponovo podigle i sve odnele. Jer iste te vode koje su izvor zdravlja, plodnosti i nadahnuća, jednako su potencijalno opasne kao i vatreni element na drugoj strani alhemijske jednačine. Na mentalnom planu one se nalaze u dubinama nesvesnog uma, odakle se mogu podići i preplaviti poredak razuma, odnosno unutrašnji hram koji svaki pojedinac gradi u sebi. To je periodično uništenje vodom koje se, prema starim filozofima, smenjuje sa vatrenom kataklizmom izazvanom prekomernom prevlašću intelekta. Na tački gde se ove dve sile susreću nalazi se citadela uma, sedište rasuđivanja, gde se u svakodnevnom životu njihove suparničke pretenzije procenjuju i uravnotežuju; uspeh tog procesa zavisi od kvaliteta ukupnog mentalnog obrasca pojedinca i njegove sposobnosti da odrazi suštinsku stvarnost stvari.

Uz biblijski narativ razvijen je bogat legendarni i postbiblijski sloj, naročito u rabinskoj, apokrifnoj i kasnije ezoterijskoj tradiciji. Jedna od najpoznatijih legendi odnosi se na Hirama Abifa, majstora graditelja iz Tira, koji se u biblijskom tekstu pominje kao majstor neimar. U kasnijim predanjima, naročito u masonskoj tradiciji, Hiram Abif postaje arhetipska figura iniciranog graditelja, čuvara tajnog znanja o proporcijama i svetoj geometriji Hrama. Po tumačenjima, kamenje za Hram bilo je obrađeno van gradilišta, tako da se na samom mestu nije čuo zvuk čekića ili gvožđa. Ovo je tumačeno kao izraz poštovanja prema svetosti prostora, i odsustvo nasilja u Božjem prebivalištu. U nekim legendama pominje se i šamir, mitsko biće ili supstanca sposobna da seče kamen bez metalnih alata. U mističkim tumačenjima, naročito kabalističkim, Solomonov Hram se posmatra kao zemaljska projekcija nebeskog Hrama. Njegove dimenzije i raspored odgovaraju unutrašnjoj strukturi kosmosa i čoveka. Kasnije će se ovo čitanje povezati sa Drvetom sefirota, gde Hram funkcioniše kao arhitektonska mapa božanskih emanacija.

Najvrednija korist koju je institucija hrama pružala sastojala se u tome što je nudila sliku sveta, odnosno kosmološki obrazac, kao idealni model za izgradnju i očuvanje razboritosti. Solomonov Hram nije bio zamišljen samo kao mesto kulta, već kao arhitektonska teologija u kamenu. Njegove proporcije izražavaju ideju kosmičkog poretka, dok legende o njegovoj izgradnji naglašavaju da je reč o delu koje nadilazi čisto ljudsku veštinu i zadire u domen sakralnog znanja. Upravo ta kombinacija precizne mere i mitske aure učinila je Hram trajnim uzorom za kasnije religijske, ezoterijske i simboličke sisteme. Dakle, racionalni um treba da bude uređen, poput racionalnog grada, prema obrascu postavljenom na nebesima. Tako su ljudska priroda i poredak univerzuma shvatani kao proizvodi jednog te istog arhetipa, odnosno obrasca koji je Tvorac imao na umu kada je započeo svoje delo. Na toj percepciji počivala je čitava građevina drevne filozofije i nauke. Hram je bio postavljen između dva nivoa, ljudskog i kosmičkog, a energije koje je prenosio kretale su se u oba smera; jer se verovalo ne samo da nebesa utiču na zbivanja na zemlji, već i da poredak ljudskog društva utiče na čitav svet prirode. Obredi koji su se tokom godine obavljali u Hramu imali su za cilj da oponašaju, i time obezbede, plodonosno sjedinjenje svih međusobno odgovarajućih elemenata: onih gore sa onima dole.

Sa opadanjem starog poretka, čarolija je izbledela i raspršila se. Legende o svetim središtima širom drevnog sveta pričaju istu priču kakvu Jevreji pričaju o jerusalimskom Hramu: da je njegovim razaranjem svet ispao iz ravnoteže i da su ljudska sreća i kultura od tada u stalnom opadanju. Matrona, duh zemlje Izraela, više nije mogla da se sastaje sa svojim nebeskim mladoženjom u Hramu, jer je njihova bračna odaja, Svetinja nad svetinjama, bila oskrnavljena. Ipak, razaranje Hrama nije kraj priče, jer se deo njegove legende odnosi na budućnost. Jednog dana, kaže se, Hram će biti obnovljen, sveti poredak sveta ponovo uspostavljen, a sklad između ljudi i prirode ponovo će zavladati. Taj događaj, navodno, nastupiće u vreme krajnje potrebe i očaja. Moguće je da Univerzum (ili Kosmotvorac), na suptilan način usmerava inteligenciju svojih ljudskih stvorenja, preuređujući obrasce uma u skladu sa nužnošću situacije. Današnji trenutak, sada je to sasvim jasno, zahteva temeljnu promenu vladajuće kosmologije, tj naših verovanja o prirodi sveta i o tome kako se prema njemu najbolje odnositi. Ta ideja pokreće um u potragu za idealnom kosmologijom. 

Ezoterijski kod američkog državnog grba

Američki državni grb predstavlja jedan od najsloženijih i simbolički najzasićenijih političkih amblema modernog sveta. Iza njegove naizgled jednostavne heraldike krije se pažljivo konstruisan numerički, kabalistički i hermetički sistem, čija unutrašnja logika prevazilazi puku dekorativnost. Na prednjoj strani grba nalazi se orao koji u jednoj kandži drži 13 strela, a u drugoj grančicu sa 13 listova. Na njegovim grudima je štit sa 13 vertikalnih linija, dok natpis E Pluribus Unum (Iz mnoštva jedno) sadrži 13 slova. Iznad orla se nalazi heksagram sastavljen od 13 petokraka. Kada se svi ovi elementi saberu: strele, listovi, linije, slova i zvezde, dobija se ukupno 65 jedinica, pri čemu 13 petokraka zajedno imaju 65 krakova.

Na poleđini grba prikazana je nedovršena piramida sa 13 spratova, iznad koje se nalazi natpis Annuit Coeptis, takođe sastavljen od 13 slova. Broj 13 se, dakle, dosledno pojavljuje kao temeljna strukturalna konstanta čitavog simbola. U hebrejskoj gematriji, broj 13 odgovara reči ehad (אחד) jedan. Ta reč ima duboku biblijsku pozadinu u izreci: “Čuj, Izraelu, Gospod je jedan”. Međutim, ehad ne označava jednostavnu numeričku jedinicu, već jedinstvo koje u sebi sadrži mnoštvo, integralni totalitet. Upravo tu ideju verbalno izražava i natpis E Pluribus Unum. Istovremeno, broj 13 odgovara i drugoj hebrejskoj reči: bohu (בהו), koja u Knjizi Postanja (1:2) označava prazninu, neoblikovanu masu, haos pre stvaranja (tohu va-bohu). Time broj 13 u američkom grbu istovremeno označava i pre-kosmičko stanje haosa i konačno jedinstvo poretka. Republika se, simbolički, rađa iz haosa u jedinstvo, što je klasična hermetička formula solve et coagula.

Ukupan zbir od 65 nosi dodatno značenje: u gematriji to je vrednost imena Adonaj (אדני), jednog od biblijskih imena Boga. Za razliku od Tetragrammatona, koji označava Boga kao apsolutno i skriveno biće, Adonaj označava Boga kao gospodara, vladara i zakonodavca, Boga koji upravlja svetom kroz poredak i autoritet. Time se američki državni simbolizam ne poziva na mističku objavu, već na božanski legitimisanu vlast zakona, karakterističnu za sekularnu, ali teurgijski oblikovanu državu. 

Heksagram sačinjen od 13 petokraka dodatno produbljuje ovu poruku. Heksagram je simbol sjedinjenja neba i zemlje, duha i materije, dok je pentagram znak čoveka, mikrokosmosa. Kosmički poredak države ovde nije apstraktan, već je izgrađen od ljudskih jedinica, objedinjеnih u viši geometrijski sklad. To je izrazito masonska ideja: makrokosmos Republike nastaje iz mikrokosmosa građana. 

Nedovršena piramida sa 13 stepenika simbolizuje inicijacijski uspon koji nikada nije konačno završen. Država nije zatvoreno carstvo, već proces u stalnom oblikovanju. Natpis Annuit Coeptis ne znači da je Bog zapovedio ovaj poredak, već da mu je dao svoj pristanak, tj naklonio se započetom delu. Božanska instanca ovde ne komanduje, već potvrđuje ljudski poduhvat, što je tipično teističko i masonsko shvatanje božanskog. 

Na kraju, natpis Novus Ordo Seclorum sadrži 17 slova, koliko ima i pera na spoljašnjem nizu svakog orlovog krila. Broj 17 se pojavljuje i kao ključni broj Marsovog magičnog kvadrata, koji u okultnoj tradiciji označava dinamiku, sukob i preobražaj. Nije slučajno što je tarot arkana XVII Zvezda, simbol obnove nakon razaranja. Novi poredak ne nastaje bez krize, ali iz krize izranja regenerisana struktura.

Američki državni grb, posmatran u celini, ne predstavlja samo nacionalni znak, već vizuelni hermetički traktat. On izražava ideju da se iz haosa oblikuje jedinstvo, da se vlast zasniva na zakonu, da je poredak otvoren i nedovršen, i da se obnavlja kroz inicijaciju, unutrašnju društvenu polemiku i stalnu transformaciju.

Osmica mačeva u tarotu

Osmica mačeva u Sola Buska tarotu

zvezda Arneb

sazvežđe Lepus (Zec)

jugoistočna dubina

zemljani aspekt Blizanaca

Osmici mačeva odgovara prva dekada Blizanaca, kojom vlada Jupiter. Među velikim arkanama ovde se preklapaju Točak sreće i Ljubavnici, što već u polazištu uvodi napetost između izbora i posledice, između slobode kretanja i zapletenosti u sopstvene odluke. Po Picatrixu, ova dekada se odnosi na računanje, novčane transakcije, ali i na znanja o brojevima i tzv. neprofitne veštine. Ikonografski se pojavljuje lik čoveka sa štapom, u službi drugih, što sugeriše instrumentalizaciju uma i snage: intelekt koji više ne vlada, već služi. Alternativno, ovu kartu možemo povezati sa osmom sedmicom proleća, periodom ubrzanog rasta koji lako prelazi u rasipanje.

U sistemu Zlatne zore, Osmica mačeva nosi naziv Lord of Shortened Force, što se obično prevodi kao Uplitanje. To je situacija u kojoj se previše sile angažuje oko nečega što je po sebi malo, neznatno ili pogrešno postavljeno. Energija se troši na detalje, volja se rasipa u sitnim korekcijama, a celina izmiče kontroli. Kod Krolija, ova karta označava nedostatak revnosti i istrajnosti u sferi uma i borbe: volja je osujećena slučajnim, nepredvidivim uplivima, mislima koje se ukrštaju, protivreče i međusobno poništavaju. Um se bori sam sa sobom.

Nebeski pandan ove karte jeste sazvežđe Lepus (Zec), smešteno ispod levog stopala Oriona. Već sama ta pozicija ukazuje na potčinjenost, gaženje, ali i na skrivenog neprijatelja koji deluje odozdo. Glavna zvezda ovog sazvežđa, Arneb, čije ime znači „neprijatelj onog koji dolazi“, dodatno pojačava motiv prepreke i potkopavanja. Biblijski motivi koji govore o gaženju neprijatelja, o pretvaranju zlih u prah pod nogama, ovde se prelamaju kroz sliku sile koja je realna, ali sputana, fragmentisana i preopterećena sopstvenim mehanizmima. Kod proroka Isaije, motiv gaženja u kaci, krvi koja prska po haljinama i jarosti koja sama sebi postaje oslonac, oslikava izolovanu silu: moć koja deluje sama, bez pomoći, bez saveznika, vođena isključivo sopstvenim gnevom. 

Neki autori poistovećuju sazvežđe Lepus sa biblijskim Kainom, što uvodi motive bratoubistva, zavisti, podmuklosti i izopačene ljubomore. Veza sa Mesecom dodatno komplikuje značenje: mnogi narodi su u mesečevom reljefu prepoznavali lik zeca, što Lepus dovodi u vezu sa lunarnim ciklusima, promenljivošću i skrivenim znakovima. U tom ključu, Kainov znak može se razumeti kao stigma uma koji je jednom prešao granicu i sada nosi pečat unutrašnjeg rascepa.

Biblijska epizoda o čoveku koji skuplja drva u Subotu, i koji biva pogubljen zbog religijskog prestupa, dodatno osvetljava prirodu ove karte. Ovde nije reč o velikom zločinu, već o pogrešnom trenutku, o delanju koje je formalno zabranjeno. Kazna je nesrazmerna, ali zakon neumoljiv. To je svet Osmice mačeva: sistem pravila, misaonih ili moralnih, u kojem se sila primenjuje rigidno, bez razumevanja konteksta.

Kod Egipćana, sazvežđe Lepus je označavalo Ozirisovu barku, što ga povezuje sa podzemnim svetom i carstvom mrtvih, dakle ponovo sa Mesecom. Dodatne biblijske asocijacije, Magdalenine suze, Judine suze, Isak koji nosi drva za sopstvenu žrtvu, lik patrijarha Jakova, sve ukazuju na teret, krivicu, iskušenje i unutrašnju borbu. Grčka tradicija zvezdu Arneb vezuje za ostrvo Leros, gde se nalazilo značajno svetilište Artemide, mesečeve boginje, čime se lunarna dimenzija dodatno potvrđuje.

Po Ptolomeju, priroda sazvežđa Lepus je saturnovsko-merkurovska: brzo razmišljanje, stidljivost, ponos, prkos, obazrivost, ali i plodnost. To je um koji brzo reaguje, ali se sapliće o sopstvene prepreke; inteligencija koja vidi previše mogućnosti i zato gubi snagu fokusa.

U Sola Buska tarotu, Osmica mačeva prikazuje mladića koji desnom rukom pridržava, gotovo grli, sedam mačeva uredno poređanih u veliki ćup uzdignut od tla, dok u levoj ruci drži osmi mač, usmeren naviše. Slika savršeno sažima simboliku karte: većina sile je uskladištena, zatvorena, pod kontrolom, dok se samo jedan impuls izdvaja i pokušava da probije vertikalu. To je stanje uma koji je istovremeno preopterećen i paralisan, sposoban za udar, ali nesiguran gde i kako da ga zada.

Uvod u gnosticizam

Paralelno sa nastankom i ranim razvojem hrišćanstva, razvijao se i gnosticizam kao eklektička, ezoterična i jeretička senka, nadahnuta egipatskom, helenističkom, judaističkom i mesopotamskom tradicijom. Ipak, mnogi gnostici su, bez obzira na to, sebe smatrali hrišćanima. Međutim, postoji jedna značajna razlika između ta dva pogleda na svet: hrišćanin u suštini čeka na čin Božje milosti, dok gnostik, naprotiv, veruje da je on sam taj koji ima kontrolu nad svojim putem spasenja. Hrišćanin se trudi da živi ispravno, utemeljuje svoju veru, poštuje crkvene propise, Božje zapovesti, prisustvuje crkvenoj službi, moli se, posti i ne odaje se grehu, ali hoće li zaslužiti spasenje to zavisi od milosti samog Boga. Sa druge strane, manipulacijom svetih imena i gematrijskih formula, gnostik priziva Boga da odgovori na njegove molbe. Filon Aleksandrijski pominje lestvicu reči, odnosno imena, koja se proteže od Neba do Zemlje, putem koje, kroz znanje, čovek može da se uzdigne ka Bogu. U tom smislu gnostik može računati na spasenje jer zna tajne nebeskih sfera i daje tačne odgovore božanstvima na koja na tom putu nailazi. Pitanje prirode tih božanstava je upitno, ali možemo ih opisati kao entitete saobrazne stepenovima uspinjanja. Ovaj detalj umnogome podseća na ono o čemu se govori u egipatskoj Knjizi mrtvih gde pokojnik takođe prolazi kroz razne oblasti zagrobne sfere ispred kojih se nalaze strašni stražari koji traže lozinku kako bi ga propustili dalje.

U korenu gnostičkih pokreta stoji uverenje da se čovek nalazi u svetu koji nije njegov dom, u kosmosu koji je delo nižih sila, a ne Boga. Materija nije zla po sebi, ali je gusta, maglovita i zarobljavajuća, kao san u kome se zaboravlja sopstveno poreklo. U svakom čoveku postoji iskra svetlosti, parče Sofijinog izgubljenog sjaja, koje pamti nebesku kuću. Spasenje ne dolazi spolja, već iznutra, kao sećanje na ono što duša jeste pre Pada. Znanje (gnosis) nije intelektualna informacija, nego preobražaj: buđenje unutrašnjeg oka koje prepoznaje iluziju sveta i prozire Arhonte. Hrist, Set, Manije ili drugi božanski poslanici nisu tu da otkupe krivicu, nego da probude zaboravljeno poreklo. Uvek postoji tajna genealogija svetlosti, lanac bića koja su sačuvala istinu uprkos zabludi sveta. Ritual, simbol i mit služe kao mape za povratak, a ne kao dogme. Iznad svega, gnostik veruje da se prava stvarnost ne nalazi ispred očiju, nego iza vela, i da se do nje dolazi unutrašnjim preokretom, a ne spoljašnjom pokornošću. Svet je pozornica, telo je školjka, a cilj je povratak u dom svetlosti iz kojeg smo potekli.

Irineј, hrišćanski episkop Liona s kraja II veka, smatrao je da je nemoguće vladati nebesima prostim izgovaranjem „svetih“ imena. Kao hrišćanin, prirodno je bio obazriv prema čudnim bogovima koji su se krili iza gnostičkih učenja. Irinej je o gnosticima pisao da oni koriste magiju, likove, bajalice i prizivanja. Takođe, optužio ih je da izmišljaju određena imena kao da pripadaju anđelima, proglašavaju da su jedni u prvom nebu, drugi u drugom, a zatim pokušavaju da prizivaju imena, poglavarstva, anđele i sile izmišljenih nebesa, itd. A ko se smatrao gospodarom tih nebesa? Prema gnostiku Basilidu, to je bio bog po imenu Abraksas, čije se ime nalazi ugravirano na mnogim gnostičkim amajlijama i talismanima. Njegova numerička vrednost na grčkom glasi: Alfa-1, Beta-2, Ro-100, Alfa-1, Ksi-60, Alfa-1, Sigma-200, što ukupno daje 365. Na hebrejskom: Alef-1, Bet-2, Reš-200, Alef-1, Qof-100, Alef-1, Samek-60, takođe ukupno 365, što je broj dana u godini. Upravo zbog toga su ljudi urezivali njegovo ime na amajlije sreće, verujući da će im blagostanje svakodnevno dolaziti. 

Abraksas je bio vladar Prvog Neba, prožimatelj sedam sfera i gospodar 365 zona unutrašnjeg sveta. Bio je povezan sa stvaranjem sveta, a njegovo ime, kako je Basilid učio, imalo je veliku magijsku moć koja je mogla učiniti čoveka nepobedivim. Abraksas je imao ljudsko telo, glavu sokola i zmijske noge. Obično je prikazivan kako u jednoj ruci drži nož, a u drugoj štit na kojem je bilo urezano sveto ime JAH. Verovalo se da je u svom najčistijem obliku Abraksas bio Sunčev bog, čiji je uticaj nad svetom trajao kroz celu godinu (rast i opadanje), i ciklično, kroz svu večnost. 

Za gnostika, Abraksas nije samo udaljeni bog, već numerički ključ samog vremena. Ako je kosmos tamnica kojom vladaju Arhonti, onda je poznavanje imena Abraksas posedovanje master-ključa koji otključava svih 365 kapija godine. Dok se hrišćanin moli da mu se vrata otvore, gnostik izgovara frekvenciju kojom se vrata sama rastvaraju. To je prelazak sa religije pokornosti na duhovnu tehnologiju. Gnostik ne traži oprost za greh, jer je za njega jedini stvarni greh neznanje (amnesia), zaborav sopstvene svetlosne prirode.

Gnostičko naglašavanje svetih formula moći bilo je strano hrišćanstvu, koje je gnosticizam na kraju proglasilo za jeres. Ipak, gnosticizam je nudio mnogo više od pukih formula jer je predstavljao složeni sistem misticizma, putem koga pojedinac prima nadahnuće iz viših sfera kroz otkrovenje, a zatim sopstvenim naporom nastoji da se povrati u duhovne visine, bilo kroz meditaciju, bilo kroz putovanje duše posle smrti itd. Međutim, određena božanstva Nižih Nebesa mogla su mu stati na put. Prema Ofitima, jednoj gnostičkoj sekti, postojalo je sedam takvih životinjskih demona. Njihova imena bila su: Mihael (lav), Suriel (bik), Rafael (šišteća zmija), Gabriel (orao), Ialdabaot (lav), Iaot (zmija), Sabaot (bik), Eloajos (orao), Tautabaot (medved), Erataot (pas) i Oneol ili Tartarot (magarac). Origen, hrišćanski teolog iz III veka, opisao je u svom delu Contra Celsum kako su Ofiti prizivali ovih sedam demonskih zveri na unutrašnjem putovanju duše. 

Pošto bi ovladala demonom pomoću ove formule, prizivajući Boga Svevišnjega, duša bi potom napredovala ka višim nebesima. Uopšte, gnostici su verovali da su ta nebesa (nazivana Eoni ili „večnosti“, jer su izvan prostora i vremena) emanacije Prvog Principa. Prvi Eoni su u sebi bili čisti i savršeni, ali što su se više spuštali ka onome što nazivamo stvarnošću, bivali su sve više iskvareni kontaktom sa svetom. Sve materijalne stvari smatrane su u osnovi „manjkavim“, jer su bile samo bledi odražaji božanskog. Zemlja, stvorena iz haosa koji je, po gnosticima, bio lišen kosmičke energije, donosila je „manjkavosti“ koje su poistovećivane sa negativnošću ili zlom. Neki gnostici su takođe verovali da je duša, kada je pala u materiju iz svoga ranijeg uzvišenog stanja, postala tužna jer je fizičko postojanje podrazumevalo patnju. I poput Bude, gnostici su poistovećivali patnju sa neznanjem. Put samospoznaje uklanjao je neznanje i patnju i vodio ka duhovnom preporodu. U tom smislu telo je postajalo duh, a zlo se preobražavalo u dobro.

Svaki Eon, ili emanacija od Boga, bio je „pozitivniji“ od onog ispod njega i samim tim stvarniji. Ofitska koncepcija predstavljala je detaljnu kosmologiju manjih i većih božanstava. Ali tu ujedno vidimo i razlog zašto je gnostička tradicija nudila pogled koji je bio u suprotnosti sa učenjem Crkve u ranim vekovima. Prema Ofitima, Prva Svetlost potekla je iz tame, i On je bio Bog Otac, Prvi Čovek. Njegova misao iznedrila je Sina, Drugog Čoveka. Treća emanacija bila je ženski Sveti Duh. Ispod njih se prostirao vodeni Haos, iz koga se rodila Prva Žena. Prvi Čovek i Njegov Sin radovali su se njenoj lepoti i ispunili je svetlošću, koja je iznedrila Trećeg Čoveka, čije je ime bilo Hrist. Majka nije mogla da zadrži Svetlost, koja se prelila na njenu levu stranu. U međuvremenu, Hrist, koji se nalazio s njene desne strane, uzneo se u Svetlosti do nivoa Prvog Eona i stao uz Boga, tj. Prvog Čoveka. Prelivena Svetlost tada je rodila sedam sukcesivnih manjih božanstava: Ialdabaot, Iao, Sabaot, Adonaj, Elohim, Oreus i Astafej, koji su vladali, svaki u svom nebu, nad stvarima nebeskim i zemaljskim. 

Hrist se zatim spustio kroz tih sedam nebesa u telo čoveka Isusa, a ovaj je počeo da čini čuda i da propoveda da je on Hrist, Sin Božji, odnosno Sin Prvog Čoveka. Kada je Isus bio razapet, Hrist se vratio u Prvi Eon, ali iako je Isusovo telo stradalo, Hrist mu je darovao duhovno telo. Upravo su to telo, a ne vaskrslo fizičko telo, učenici videli. Dakle, po Ofitima, kroz učenja i dela čoveka Isusa, Hrist je pokazao čovečanstvu put ka Prvom Eonu. Kao sistem duhovnog iskupljenja, ofitski pogled nužno je bio jeretički, jer je zaobilazio Crkvu kao autoritet. Upravo je to i suština iluminatskih i rozenkrojcerskih doktrina. Hrist se bavio neposrednim odnosom između čoveka i Prvog Eona, te posredničkim putovanjem duše pored sedam životinjskih demona i sedam manjih duhovnih božanstava, govorio je o konačnom sjedinjenju sa Prvom Tajnom, izvorom stvaranja, transcendentnim bogom čije ime je, prema Basilidu, bilo Abraksas.

Možemo reći da je gnosticizam bio preteča kasnijeg iluminizma, rozenkrojcerstva, a malo pre toga i mistične heterodoksije u Evropi: bogumili i katari. Na primer, katari, koji su se pojavili u XII veku u jugozapadnoj Francuskoj, verovali su u dualistički univerzum, gde sila zla, demonsko čudovište Haosa, protivreči svemoći hrišćanskog Boga. Kao pojam, to je imalo paralelu sa gnostičkom idejom univerzuma iskvarenog zlom. Prema Katarima, svet i telo bili su u osnovi zli, a čovekova božanska iskra morala je da se oslobodi tela koje ju je okovalo, a što su u suštini gnostičke ideje. Još jeretičkijim se smatrao njihov stav da poriču Hristovo rođenje od device, njegovu smrt na krstu i fizičko vaskrsenje. Naravno, Crkva nije mogla da toleriše postojanje i širenje takvog učenja, a što je imalo za posledicu krvavi masakr jeretika. 

Gnosticizam, u svim svojim istorijskim oblicima, od Basilida do katarskih lomača,  predstavlja najstariji krik za duhovnom autonomijom. Tragedija gnostika nije bila u tome što su verovali u pogrešnog Boga, već u tome što su odbili posrednika. Za Crkvu, spasenje je kolektivni brod kojim upravlja institucija; za gnostika, spasenje je samostalno plivanje kroz oluju Eona. Masakr nad katarima i progon gnostika nisu bili samo verski ratovi, već pokušaji sistema da uguši ideju da čovek u sebi nosi direktnu gematrijsku šifru Beskraja. Gnostičko nasleđe nas uči da materijalni svet, sa svim svojim hijerarhijama i patnjom, nije krajnja stvarnost, već ogledalo koje treba razbiti da bi se videlo lice Istinitog Čoveka. Iako su njihovi hramovi spaljeni, gnostička iskra ostaje neugašena u svakom aktu pobune protiv slepe sudbine, podsećajući nas da put ka zvezdama ne ide kroz klečanje, već kroz buđenje.

GLAVNE LIČNOSTI GNOSTICIZMA I NJIHOVE ŠKOLE

1. Simon Mag (1. vek, Samarija / Sirija)

Simon je lik iz Dela apostolskih u Novom zavetu, i istorijski gledano, proto-gnostik čije se učenje razvilo u pravcu magijskog i teurgijskog gnosticizma. Smatrao je da je on sam manifestacija božanske sile (dynamis), da je svet stvorila niža sila koja je zarobila božansko u materiji. U njegovom mitu pojavljuje se Enoia, njegova ženska emanacija, koja luta kroz svet kao izgub­ljena božanska iskra koju on pokušava da povrati. Simonova škola postavila je temelje „spasenja znanjem“, i ideji o paloj ženskoj emanaciji i borbi protiv moći arhonata. Simon Mag u neku ruku jeste zanimljiva mešavina proroka i maga.   

---

2. Saturnin iz Antiohije (oko 100. godine, Sirija)

Saturnin je rani hrišćanski učitelj koji je kombinovao judeohrišćanstvo i dualističke elemente. Propovedao je kako je sedam arhonata stvorilo svet, ali nekako loše i nesavršeno. Po njemu, Hrist je poslat od Boga da razbije moć arhonata.

---

3. Bazilid (120–140, Aleksandrija)

Bazilid je najsistematičniji rani gnostički mislilac. Zastupao je da kosmos nastaje kao niz emanacija iz apsolutnog bezimenog Boga. Arhon­ti upravljaju svetom, ali ne kao večni protivnici, već kao pogrešni stvoritelji. Po Bazilidu, Hrist je došao da prenese tajno znanje. Bazilid je stvorio kosmogoniju visokog intelektualnog nivoa, sa složenim hijerarhijama. 

---

4. Valentin (oko 100–165, Egipat – Rim – Kipar)

Valentin je najuticajniji gnostički teolog, obrazovan na aleksandrijskim školama, a gotovo da je postao biskup u Rimu. Po njegovom učenju, Bog emanira pleromu od trideset eona. Valentin gradi živopisnu dramu plerome, gde eoni plešu u harmoniji dok Sofijin pad ne naruši simfoniju čija je posledica haos i materija. Hrist dolazi da izbavi „pneumatike“, duhovne ljude koji nose iskru Sofije. Valentinijanizam je bio najrasprostranjeniji sofisticirani gnosticizam u antičkom Mediteranu. 

---

5. Marko Gnostik (2. vek, Mala Azija / Rim)

Marko je bio valentinijanac koji je produbio gnostičku gematriju i ritualna proroštva. Zastupao je da se božanske sile mogu prizvati pomoću numeričkih kombinacija, zvučnih formula i svetih slova. On predstavlja spoj gnosticizma i rane kabalističke spekulacije o slovima.

---

6. Hermetičko-gnostičke struje (Egipat, 1–3. vek)

Ovde je reč o autorima tekstova poput Corpus Hermeticum i Asclepius. Oni su zastupali čistiji monizam nego hrišćanski gnostici. Zagovarlai su mogućnost spasenja kroz intelektualnu transformaciju i unutrašnje buđenje Nous-a. Ovde valja imati na umu da hermetizam nije gnosticizam, ali je u stalnom dijalogu s njim, pa su stoga mnogi gnostici bili hermetičari.

---

7. Setijanski gnostici (Egipat, Palestina, 2–4. vek)

Setijanci su jedna od najstarijih i najmističnijih gnostičkih grupa. Po njima, Set, treći Adamov sin, nakon Kaina i Avelja, smatran je posrednikom između ljudskog i božanskog sveta. Njihovi tekstovi prikazuju Sofijin pad, Jaldabaota kao slepog demiurga, spasenje putem uzdizanja duše kroz nebeske zone. Setijanci su najbliži onome što savremeni ljudi zamišljaju kao „klasični gnosticizam“.

---

8. Karpokrat i karpokratijanci (2. vek, Aleksandrija / Krf)

Karpokrat je bio ekscentrični aleksandrijski filozof. Po njemu, duša mora iskusiti sve moguće oblike života da bi se oslobodila ciklusa reinkarnacija. Materijalni svet nije loš po sebi, već predstavlja samo stepenik ka višim svetovima. 

---

9. Mandejci (Mesopotamija, 1–21. vek)

Mandejci, ili Mandeanci su jedini živi gnostički narod. Oni praktikuju kult svetlosti i znanja, sa Jovanom Krstiteljem kao prorokom. Njihov doktrinarni imperativ jeste čuvanje duše od tamnih sila i arhonata tokom života i posle smrti. Njihov značaj ej u tome što predstavljaju neprekidnu liniju gnostičke religije do danas.

---

10. Manije / Manihejci (216–276 i dalje, Persija)

Mani ili Manije je bio iranski prorok, osnivač najveće gnostičke svetske religije. Zastupao je radikalni dualizam svetlosti i tame, kao i kosmologiju gde se duše oslobađaju iz materijalnih zatvora. Praktikovao je strogu etiku i asketizam. Manihejstvo se proširilo do Rimskog carstva, Kine i Centralne Azije; bilo je globalna religija pre islama.

---

11. Bogumili (10–12. vek, Balkan) i 12. Katari (12–13. vek, Francuska) 

Bogumili i Katari nisu antički gnostici, ali predstavljaju gnostičke pokrete Srednjeg veka. Oni predstavljaju drugi veliki talas gnostičkih struja u evropskoj istoriji.

Vidi nastavak na ovu temu koja prati dalji istorijski razvoj: 

Od gnostičke hidžre u Iran do rozenkrojcera