Ideologija Novog doba

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

When the Moon is in the Seventh House

And Jupiter aligns with Mars

Then peace will guide the planets

And love will steer the stars...[1]

 

Pedesetih godina XX veka, u predgovoru knjige Mefistofeles i Androgin, Mirča Elijade je zapisao da je modernom dobu svojstveno sučeljavanje evropske kulture (kao avangarde modernosti) sa nepoznatima i sa strancima i njihovim svetovima, odnosno sa neevropskim idejama i svetonazorima: „Otkrića dubinske psihologije, baš kao i prispevanje vanevropskih etničkih grupa na horizont Istorije, uistinu označavaju nadiranje nepoznatih u polje zapadne svesti, koje je ranije za njih bilo zatvoreno.“[2] „Astronomska i geografska otkrića renesanse nisu samo potpuno izmenila sliku univerzuma i pojam prostora; ona su osigurala, najmanje za tri naredna veka, naučnu, ekonomsku i političku prevlast Zapada, i istovremeno otvorila put koji neminovno vodi ka jedinstvu sveta. Frojdova otkrića donela su drugi važan prodor, uranjanje u skrivene svetove nesvesnog. Tehnika psihoanalize označila je početak jedne nove vrste silaska u pakao. Kada je Jung otkrio postojanje kolektivnog nesvesnog, istraživanje drevnih riznica - mitova, simbola, slika arhajskog čovečanstva - počelo je da liči na okeanografske i speleološke tehnike.“[3]

To je imalo za posledicu rastvaranje do tada uvrežene slike sveta. Ta nova nauka o duši u kombinaciji sa uplivom istočnjačkih učenja i svetonazora, na neki su način poremetili lagani prelaz zapadnjačkog mentaliteta i kulture od religijskog ka čisto racionalnom (kada kažem zapadnjačko mislim na Evropu i njenu kolonijalnu prekookeansku dijasporu). U tom procesu sekularizacije i racionalizacije pridodat je jedan iracionalni i strani element, a to su pogledi na svet vanevropskih i nemodernih kultura.

Pogledajmo šta dalje kaže Elijade pre nego što uronimo u razmatranje onog što je glavni predmet ove rasprave: „Značajno je da su se plodovi psihoanalize u kulturi, kao i sve veće zanimanje za proučavanje simbola i mitova, u velikoj meri poklopili sa stupanjem Azije u Istoriju i, pre svega, s političkim i duhovnim buđenjem primitivnih naroda. Posle Drugog svetskog rata, susret sa drugima, sa nepoznatima postao je za zapadnjake istorijska neminovnost... Još ne postoji jasna svest o tome da se prodori načinjeni otkrićima psihologa i istraživača arhajske misli podudaraju s masovnim stupanjem neevropskih naroda u Istoriju... Nije isključeno da će se interesovanje za aktivnosti nesvesnog, zanimanje za mitove i simbole, oduševljenje za egzotično, primitivno, arhajsko, susreti sa Drugima i sva ambivalentna osećanja koja oni podrazumevaju - nije isključeno da će se sve to jednog dana pojaviti kao nova vrsta religioznosti.“[4]

O kako je Mirča Elijade bio u pravu! U ovom poslednjem citatu ovaj slavni učenjak kao da skicira polazišta ideološko-religijskog fenomena poznatog kao Novo doba. Ideju o Novom dobu kao ideologiji, odnosno grupi shvatanja, učenja, praksi i rekao bih mentaliteta, koje možemo obuhvatiti ovim nazivom, prvi put sam otkrio u knjizi Ideologija novog doba, autora Mišela Lakroa. U toj knjizi je kratko, ali suštinski i učinkovito predstavljeno i sažeto sve ono što čini glavne elemente jednog pogleda na svet čije namere autor oslikava veoma mračnim tonovima. Naime, po njemu prava suština ideološkog sklopa zvanog njuejdž jeste sadržana u njegovim sveobuhvatnim i totalitarnim težnjama. Njuejdž, naime, ima odgovor na bezmalo sve što muči današnje ljude i već sama ta činjenica navodi na oprez kada su njegovi sadržaji, rešenja i tumačenja u pitanju.

Kako to Lakroa primećuje, njuejdž, oslanjajući se na raznorodne doktrine ili njihove uprošćene elemente, vrši plitku i vulgarnu pseudosintezu tih elemenata sa dometima moderne nauke, tvoreći ideološko-kvaziokultni-scijentističko-tehnicističko-parapsihološko-parareligijski supstrat čiji je ambicija utopistička, globalna i dakako politička. Ta primedba neodoljivo podseća na karikirani slogan Metod nauke - cilj religije, tzv naučnog iluminizma krolijevskog legata. Neodoljivo podseća na nastojanja Helene Petrovne Blavacke da se uhvati u koštac sa dominantnim religijskim, ezoterijskim i naučnim tokovima XIX veka, posebno u Britaniji, te da čitavu kulturu Zapada stavi na optuženičku klupu. I pre Blavacke, skica njuejdža koju daje Lakroa neodoljivo podseća na iluminatska nastojanja Vajshauptovog pokreta. I Vajshaupt i Blavacka i Alister Kroli, imali su specifičnu životnu misiju da reformišu glavne idejne struje zapadnog sveta crpeći iz dubina mitološkog, ezoterijskog i vanevropskog. Nije mi namera da ovde tumačim njihova nastojanja, preispitujem njihove motive i slično, već ih pominjem kao agense jednog novog sinkretističkog pravca čije izvedbe i brojne aberacije, čak i ako one ne prepoznaju svoj koren u struji predstavljenoj pomenutim ličnostima, često poprimaju karikaturalne pa i zabrinjavajuće oblike.

Pogledajmo ključne detalje Lakroove kritike ideologije njuejdža: „Novo doba dovodi u pitanje sam pojam subjekta na čije mesto stavlja čoveka bez granica i bez pravog identiteta. Korišćenje sredstava za preobražaj ličnosti dovodi do tehnizacije duhovnog života (koji predstavlja jedan oblik „orazumljenja bitka“ o čemu govori Hajdeger) i otvara put ispiranju mozga koje vrše sekte. Osim toga, izmenjena stanja svesti, koje Novo doba diže u visine, unazađuju čoveka: prikrivajući povezanost sa „kulturom droge“ ona odaju privid naučne aktivnosti. Potom smo analizirali politiku Novog doba i zaključili da ona uništava i sam pojam politike i građanstva. Polazeći od spekulacija o Gei, Novo doba postavlja osnove jednog novog svetskog poretka koji karakterišu novi oblici totalitarizma, što je verovatno jedna od najvećih opasnosti koje nas čekaju u budućnosti. Najzad, pokazali smo kako temama Novog doba nema mesta u pogledu na svet svojstvenom zapadnjačkoj kulturi...“[5]

I dalje, po Lakrou, njuejdž ugrožava kulturna bogatstva koja je više od dva milenijuma stvarala naša civilizacija. Pa kako je to uopšte moguće? Kako je moguće da neko ko radi na sebi predstavlja takvu opasnost? Pođimo redom... Na početku knjige, govoreći o kalifornijskoj kontrakulturi šezdesetih, Lakroa ističe da je ona od pojedinca tražila da bude otvoren za vrednosti kao što su mir, bratstvo i ljubav. Uzgred, sve tri vrednosti su posve apstraktne i nekako nespojive sa životnim tokovima i stvarnošću, jer je praksa pokazala kako je mir zapravo rat, bratstvo je razdor a ljubav je mržnja ili barem ravnodušnost. Dakle, po Lakrou, model udobnog građanskog života američkog sna trebalo je da bude zamenjen modelom čoveka kao bića sposobnog za doživljavanje zajedništva na u praksi neutemeljenim i utopističkim osnovama. Sve je to, primetićete, u duhu ranog hrišćanstva, uz jaku dozu pseudo-orijentalizma, pseudoezoterizma,  ekologizma i prenaglašenog psihologizma.

Kao dodatno pojačanje imamo jaka milenaristička iščekivanja velikih promena i vanrednih dešavanja, koja se, kako kaže Lakroa, danas javljaju u vidu istinskog misaonog sistema: „Daleko od toga da bude čudna mešavina ideja i prakse, ostava za sve, kako se ponekad o njemu misli, Novo doba predstavlja jednu potpunu, zaokruženu misao. Ono nije ni prolazna ni površna moda, jer očigledno da zauzima sve značajnije mesto u našem kulturnom životu i utiče na način razmišljanja i delanja sve većeg broja ljudi.“[6] Kako ovaj autor ocenjuje, njuejdž kao ideologija, suprotstavlja se: „Kulturi nastaloj tokom vekova pod uticajem grčko-rimske civilizacije, judeo-hrišćanskih religija, savremene filozofije i naučnog racionalizma nastalog u doba Galileja i Dekarta. Suprotstavljenost našeg zapadnog nasleđa i Novog doba potpuna je i preti da uništi sam naš identitet.“[7]

Iz ovakve perspektive, spram njuejdž alternative, nihilizam kapitalizma i sterilnost racionalizma deluju kao poslednji bastioni kakve-takve slobode, koju čak ni primitivni idiotizam verskog fanatizma, fašizma i komunizma ne mogu u tolikoj meri ugroziti kao što to mogu pobornici izmenjenih stanja svesti. U čemu se ogleda ta opasnost? Odgovoriću rečima Mišela Lakroa: Novo doba čoveku pruža efikasnu pomoć u rešavanju svakodnevnih životnih problema! Upravo u onoj tački gde ga je moderni svet ostavio na cedilu da se sam snalazi, nudeći mu skupe i parcijalne medicinske usluge, društvenu nejednakost, cinizam, skepticizam, stres, tavorenje i gomilu gotovo nepremostivih prepreka. Pa zašto je to onda loše? Na prvi pogled tu zaista nema ničeg lošeg a kamo li zlokobnog. Novo doba nudi novu medicinu, alternativna lečenja, nove psihoterapije, nova tumačenja, naposletku i nove činjenice. Ono uvodi red u haos modernog sveta, zadovoljava potrebu za smislom, za kulturom - i kako to Lakroa ističe - potrebu za ideologijom, da se ispuni zjapeća i zastrašujuća praznina koju su racionalizam i kritički um stvorili.[8]

Ta totalizujuća slika sveta utemeljena je na kosmičkoj činjenici precesije ravnodnevnice koja u naše vreme iz znaka Riba ulazi u znak Vodolije. Po tom pitanju Lakroa stoji na liniji filozofa Karla Popera koji je, kritikujući marksizam, odbacivao tumačenje istorije makroistorijskim zakonitostima. Ne ulazeći dublje u ovu temu, želim naglasiti ocenu Mišela Lakroa o istoricističkoj utemeljenosti ideologije njuejdža da je ljudsko delanje zapravo rezultat viših sila, u ovom slučaju astro-istorijskih. To gledište ima duboke mitološke korene, a što je naročito vidljivo u indijskom učenju o jugama ili gnostičkoj doktrini smene eona (što su propagirali Blavacka i Kroli). Sledeći osnovnu astro-istorijsku premisu o ulasku u doba Vodolije, njuejdž postulira i poseban milenaristički cilj: ujedinjenje čovečanstva čemu prethodi proces masovne promene svesti ljudi. Dakle, politički izraz Novog doba je globalizam, a gde je globalizam tu je i svetska vlada. Otud naslućujemo svojevrsno paktiranje i zaogrtanje elementima njuejdž ideologije od strane svetskih elita moći i kapitala. 

Da ovde ukratko parafraziram stav koji Lakroa iznosi: po njuejdž ideologiji pojedinac služi čovečanstvu a čovečanstvo služi Zemlji. Između pojedinca i svetskog vrha ne stoji bezmalo ništa, nikakva međufaza, nikakav poseban oblik suvereniteta koji bi štitio tog istog pojedinca od tehnokratsko-birokratske samovolje svetskog vrha. A upravo taj vrh, budući prosvetljen i na višem nivou svesti, najbolje zna kakva je volja naše planete! Pa ko sam onda ja da se suprotstavljam volji planete ili da imam nekakvu posebnu težnju!? To samo govori o mom nivou svesti i potrebi da još malo poradim na sebi kako bih razumeo tako jednu volšebnu stvar kao što je volja Zemlje posredovana uredbama svetske vlasti – i pokorio se toj volji, odnosno uskladio moju volju i moj um sa kosmičkom voljom i kosmičkim umom. Svaki ekskluzivizam remeti načela doba mira, sloge i jedinstva čovečanstva usklađenog sa kosmičkom svešću. Moramo priznati da ovoga nema ni kod fašista, ni kod komunista, niti kod talibana ili jezuita, a najmanje je ima u klasičnoj liberalnoj demokratiji.

Korak po korak, dolazimo do tzv holizma. Lakroa navodi indikativnu misao Dejvida Spenglera: „Jedinstvo je jedina realnost, a različitost je njen pojavni oblik.“ To zaista jeste tako, ali u jednom zaista specifičnom smislu i ne na nivou svakodnevnog racionalnog funkcionisanja uma. Na to dodajem Elijadea koji kaže: „Ono što je istinito u večnosti nije nužno istinito u vremenskoj egzistenciji.“ I isihasta i sufi vide istu svetlost, pa ipak razlika je u tumačenju. Na nivou razuma prepreke su nepremostive a ideje dijametralne. Ipak, postoji perspektiva koja sve to poništava i ka kojoj valja težiti. Uputno je navikavati um na misao koja nadilazi polarnost ideja. Nešto istovremeno jeste i nije. Holistička vizija sveta odgovara posvećenicima i misticima, jednom posebnom soju, ezotericima a ne profanima. Međutim, ideja njuejdža jeste inkluzivna, da uz pomoć inovativnih, jednostavnih i brzih spiritualnih tehnika, koje često uključuju i upotrebu psihoaktivnih supstanci, obuhvati što veći broj ljudi i dovede ih do izmenjenog stanja svesti i prihvatanja holističke slike sveta. Rečnikom Harija Potera, njuejdž širom otvara vrata percepcije za tzv normalce (muggles). Neko bi se zapitao šta ima tu loše? Načelno, sve je to u redu, ali podizati svest i širiti percepciju, bez da to čini nekakav Don Huan ili adekvatni Tibetanac, sufi šejh ili ko već stručan i sa debelim stažom, nego kakav priučeni njuejdžer izvan verodostojnog inicijacijskog lanca, jeste put ka teškoj manipulaciji, opasnim (samo)obmanama i pripremi terena za jedan novi oblik totalitarizma. Svest nalik holističkoj jeste svest adepta a ne profanih. Umesto stvarne svesti o jedinstvu i povezanosti svega sa svim, profani jedino može uzgajati ideološku svest o istom predmetu bez da je to tako i zaista doživeo. Pa čak i da je doživeo, profani, uz pomoć ma kojih njuejdž spiritualnih tehnika i metoda, nema načina da održi tu istu svest ili da u nju ulazi po volji bez posledica koje bi u najmanju ruku mogle biti traumatične.

U ideološkom i političkom smislu, njuejdž je za razliku od fašizma i komunizma, više utemeljen u životu i orijentisan ka životu i opštim težnjama ljudi te je otud obuhvatniji i totalniji. Njuejdž je zato opasniji jer njegovo polazište nije rat: klasni, verski, etnički ili rasni. Njuejdž gotovo da i nema protivnika, nema neprijatelja, nema sukoba već samo jedinstva, bez obzira na razlike (koje su iluzija). Njuejdž neposrednije crpe iz baštine, iz ezoterijskog i mitskog, kombinujući ga sa modernim i naučnim, ali je u suštini, kako je to Lakroa lepo pokazao, iracionalan. Njuejdž nije sklon analizi, niti kritičkom mišljenju, već prevazilaženju i ujednačavanju. Magijskim jezikom govoreći, njuejdž ne koristi mač nego je njegovo najomiljenije oruđe pehar. Ako ga i koristi, taj mač je više eksponat potopljen na dnu jezera tek da pruži legitimitet akvatičkim namerama i zavede u suštini i dalje racionalne umove našeg vremena.

„Milenarizam velike prekretnice, holistička metafizika i neophodnost ličnog preobražaja, čine, na neki način, tvrdo jezgro ideologije Novog doba. Ali time se sadržaj Novog doba ne iscrpljuje. Ono sebe predstavlja i kao kulturnu pojavu ogromnih dimenzija koja se širi na sve oblasti duhovnog života... Novo doba ne dozvoljava postojanje drugačijih misli od svojih i neodoljivo teži ka totalizujućem poimanju sveta, nudeći odgovore na sva pitanja koja čovek sebi postavlja. Ta kulturna hegemonija proizlazi čak i iz ideje holizma. U stvari, čim se metafizički pojam ukupnosti prihvati kao neprikosnovena istina, tradicionalni oblici kulturnog života, religije, nauke, ezoterizma itd., dobijaju izgled ograničenih i nepotpunih doprinosa otkrivanju jedne stvarnosti koja suštinski predstavlja jedinstvenu celinu.“[9]

U tom pogledu svaki ekskluzivizam jeste jeres Novog doba. A najveći izolator jeste ljudski ego protiv kojeg njuejdž pokreće svojevrsni džihad. Da bi se to postiglo ljudi moraju naučiti da žive po novim obrascima, da temelje svoje razumevanje na novim činjenicama: talasi, zračenja, energija, polja uticaja, multidimenzionalnost i sl, jer univerzum je hologram. Da bismo promenili svoje obrasce potrebno je da se nekako preobrazimo. Da bismo se preobrazili potrebne su nam naučno utemeljene spiritualne tehnike, rituali preobražaja, intenzivi prosvetljenja ili kakav drugi način skokovite promene svesti. U tom smislu bih parafrazirao i produbio misao Mišela Lakroa: da li je korišćenje droge zamena za nemogućnost jednostavnog i lakog načina promene svesti ili je promena svesti zamena za drogu? Korišćenje droga upravo u tu svrhu je drevna i opšte raširena praksa, pa ipak, u vulgarnoj kulturi današnjice, teško je razlikovati posvećeni mitote indijanskih šamana i ljudi od znanja od puke toksikomanije savremenih urbanih ljudi. Droga nije eksperiment, nego predstavlja jedna od kanala opštenja sa onom stranom, a opštenje sa onostranim svakako nije eksperiment već deo posvećenja, nešto ustanovljeno kao integralni deo puta ratnika. Vulgarni čovek mase nipošto nije ratnik niti je posvećenik, ma kakvo mišljenje imao o sebi, ma kakve sertifikate posedovao izdate od strane ove ili one zvučne gnostičke ili jogičke škole. Pravo znanje se ne deli niti kupuje po kursevima gnoze, nema ga na internetu nego se u krugove posvećenika stupa po pozivu. A to je, iz optike njuejdža, neka vrsta jeresi, budući da predstavlja elitizam na delu, jer nije pristupačno svakom, nije pozvan svako, nego samo izuzetan pojedinac koji je dobar kandidat zbog nekog svog specifičnog svojstva, zbog nečeg po čemu se razlikuje od drugih. 

Sve je to kilometrima daleko od egalitarističkog ukusa njuejdža. Taj metod isključivanja iz sveta u koji smo uronjeni, a da i dalje bitišemo tu gde jesmo, bez da se od nas zahteva da odemo na Tibet ili u kakvu svetu pustinju, jeste posebna vrsta ludila. Ne možemo tako živeti a da budemo uspešni u promeni svesti. Jedino u čemu možemo na taj način biti uspešni jeste usvajanje i širenje ideološkog programa njuejdža. Vidimo, na primer, u biografiji Alistera Krolija ili u izveštajima Karlosa Kastanede, da duga i ciljana odsustvovanja i izolovanja zarad postizanja neke vrste prosvetljenja, prelaska bezdana, razgovora sa svetim anđelom čuvarem ili radi kakvog drugog zadatog cilja, predstavljaju opšte mesto na putu posvećeništva. Ipak, nije svako Kroli ili Kastaneda. Nema svako svog Don Huana ili Ajvaza. Neko ko nema svoje anđele i dobrotvore, taj će slušati bilo koga ko zvuči autoritativno, ili će nešto petljati sam koristeći se knjigama. Upravo je neko takav vojnik njuejdža, jer njegova svrha nije da bude prosvetljen nego da predano usvoji i širi predočenu akvarijansku ideologiju.

I za kraj ovog odeljka, Lakroa poslednji put: „Svako ko se upusti u ostvarivanje ličnog preobražaja mora da smanji pritisak svojih spoljnih obaveza. Mora da uspori svakodnevni ritam života, da smanji nivo aktivnosti. Lični preobražaj počinje, dakle, činom prepuštanja, posredstvom relaksacije i usporenog disanja. Potrebno je da se i svest opusti, što zahteva vežbe meditacije, ali meditacije kojoj nije cilj racionalno razmišljanje, jer ovde nije reč o proširivanju znanja.“[10]

Ukidanje misaonog toka jeste cilj meditacije, no to neću zameriti ovom autoru, budući da njegova polazišta nisu ezoterijska. Ipak, meditacija profanih osmišljena je da praktikantima umiri savest i pruži im iluziju rada na sebi. Oni nikada neće dosegnuti oslobođenje...

---

[1] Iz mjuzikla Kosa.

[2] Mirča Elijade, Mefistofeles i Androgin, Gradac, Čačak, 1996, str. 7.

[3] Elijade, isto.

[4] Elijade, isto.

[5] Mišel Lakroa, New Age, Ideologija novog doba, Klio, 2001, Beograd, str 74.

[6] Lakroa, isto str 5-6.

[7] Lakroa, isto, str 6.

[8] „Socijalizam, liberalizam, tehnokratski racionalizam, filozofija napretka izgubili su svoju privlačnost i ostavili prazan prostor za nove ideologije. Naši savremenici se nalaze u iščekivanju jedne totalizujuće slike sveta i čovečanstva i spremni su da slušaju one koji će im takvu sliku predstaviti. Novo doba nudi takvu totalizujuću sliku.“ Lakroa, isto, str. 18.

[9] Lakroa, isto, str 36.

[10] Lakroa, isto, str. 31.

Kosmologija iz perspektive Božanske revolucije katastrofe

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Ako univerzum posmatramo strogo materijalistički, suočićemo se sa neprijatnim spoznajama. Izvan takvog univerzuma jeste ništavilo, unutar takođe je ništavilo. Na krajnjim tačkama suprotstavljenosti beskrajno velikog i beskrajno malog, nalazi se ništavilo. Ništavilo je polazište i ishodište čitavog univerzuma. Univerzum je arena fatalne promene i postoji zahvaljujući svojstvenoj dinamici čiji je uzrok upravo u večnoj igri dva pola ništavila: infinitezimalnog i infinitivnog. Iz perspektive samog prostora, beskraja metakosmičkog ništavila, univerzum je posve nevažna pojava, tačka svetlosti čija je sudbina rasprskavanje u beskonačnosti, usisavanje u beskraj praznine. Jedina luč u tami osuđena je na gašenje raspršivanjem. Svetlosna energija se bespovratno rasipa u dubinama prostora. Šireći se i osvajajući beskrajna prostranstva, univerzum se gubi u veličini.

Ništavilo je uzrok dinamike univerzuma. Osim što okružuje, ono i prožima sve što postoji. Ništavilo je poput demijurga, prvog pokretača, aktivno u svojoj pasivnosti, deus otiosus. Sva materija u svemiru može se pretvoriti u energiju, a sva energija može biti iscrpljena, zračeći kroz svemir. To ne objašnjava otkud svetlost, otkud energija, ali ostavlja mesta za razmišljanje o svetlosti kao uljezu u beskrajnom carstvu ništavila i tame. Svetlost je uljez, koji ukoliko ne iznađe način da u nekom neodređenom vremenskom roku napusti svet prožet ništavilom, jedino šta može očekivati jeste sopstveno rastakanje, smrt, pretvaranje u tminu. Kako i kuda to svetlost može otići a da ne bude u domašaju smrti i tame, drugo je pitanje. Univerzum je stoga poput kaleidoskopske igre, mimikrija svetlosti, u pokušaju da izađe iz smrtonosne zamke u koju je bačena iz izvora koji je praktično nedokučiv.

Postojanje podrazumeva mehanizam razlaganja. Taj mehanizam nalazi se u samoj prirodi univerzuma, u njegovim unutrašnjim suprotnostima. Vidimo kako je ishodište univerzuma njegovo samorazgrađivanje te nestajanje. Njegovi gradivni elementi teže razdruživanju i rastakanju celine koju zajednički tvore. Tvar teži povratku u početno nedelatno stanje, u neaktivnost nevremene prvobitnosti, u večni mir. Privremeno zarobljeni u strukturi univerzuma, njegovi gradivni elementi teže slobodi, čije ostvarenje, u odnosu na celinu, predstavlja destruktivan čin, ali i samouništenje svake pojedinačnosti. Oslobodilačka težnja gradivnih tvari univerzuma jeste entropija. Entropija je potvrđivanje ništavila kao imanentne sile, kao suštine, kao izvorišta i ishodišta, početka i kraja. Entropija potvrđuje ništavilo kao sudbonosnu i određujuću prisutnost ili odsutnost, kao polazište i kraj. Entropija je mera nereda ili slučajnosti u sistemu. 

Drugi zakon termodinamike kaže da entropija ima težnju povećanja tokom vremena, što znači da se svemir neprestano kreće prema stanju većeg nereda. Kako se svemir širi, materija i energija postaju sve raširenije, što dovodi do povećanja entropije. Svemir ide prema stanju maksimalne entropije, u kojem je sva materija ravnomerno raspoređena i nema više potencijala za korišćenje energije. Inercija univerzuma ka ništavilu, uzrok je sveopšte entropije i dekadencije na svim nižim i manjim nivoima. Takođe, bila bi ispravna i suprotna tvrdnja da su entropijski procesi na manjim nivoima uzrok sveopšte entropije i dekadencije na opštem nivou. Logika ovog iskaza svoju analogiju nalazi u čuvenom Hermesovom zakonu: kako je gore, tako je i dole, a što magistralno povezuje dve prostorne i vrednosne perspektive koje se gube u dvema suprotnim beskonačnostima.

Razgradnja počinje uporedo sa početkom trajanja samog univerzuma. U ljudskom svetu propadanje počinje sa nastankom tog istog sveta. Svet postoji da bi bio uništen silom sopstvene prirode. To znači da je postojanje dekadentan i fatalan proces po kome nešto nastaje, raste i razvija se, dostiže svoj vrhunac, zatim stagnira, opada, na kraju umire i nestaje. Egzistencija nije samo dekadentna, u smislu da je dekadentnost tek jedno od njenih obeležja, već egzistencija sama po sebi jeste dekadencija. Ovo nalazi svoju paralelu u filozofiji svetog Avgustina koji kaže: „Grešan sam jer postojim“, odnosno „grešno“ je sve što postoji. Da nije grešno ne bi ni postojalo. U postojanje je ugrađena greška kako bi ga, svojom aktuelizacijom, uništila. Ovo nas navodi na biblijski mit o izgonu prvog ljudskog para iz rajskog vrta. Kusanjem ploda sa zabranjenog drveta poznanja dobra i zla, oni su iz stanja savršenstva prešli u nesavršeno stanje. Odnosno, iz stanja su ušli u proces smrtnog života. Njihov razum je probuđen, njihove oči su se otvorile. Njihova iznenadna spoznaja da su goli i prekrivanje polnih organa pregačom, ukazuje na suštinske posledice prelaska iz stanja savršenstva u proces nesavršenosti. Oni su izgubili tzv ogrtač neiskvarenosti, odnosno svetlost koja ih je krasila u stanju savršenstva, a taj se „prekidač“ nalazi u predelu polnih organa koji su postali predmet stida, raznih tabua i simboli izopačenja sve do današnjih dana. Upravo je gubitak prvobitne svetlosti uzrok ili pokazatelj svakolike dekadencije i „grešnosti“ ljudskog bića, pre svega njegove smrtnosti, pošto je, po biblijskom učenju, kazna za greh – smrt.

Pošto vodi konačnom uništenju, osnovno načelo univerzuma nije red, već nered. Kosmotvorac je projektovao haos koji funkcioniše po određenim načelima. Kosmos je podređen haosu, nalazi se u funkciji haosa. U univerzumu je svaka uređenost relativna, ograničena te služi svrsi potonjeg uništenja. Svaki napredak i svako stvaranje nalaze se u funkciji opšte dekadencije i uništenja. Cena napretka je uništavanje. To pravilo je uočljivo i u ljudskom ponašanju. Bez napretka ne bi bilo uništavanja, ali onda ne bi bilo ni napretka. Iako deluje neprirodno napredak je prirodan, kao što je i uništavanje koje napredak vuče sa sobom takođe prirodno. Ionako će sve, bez napretka ili sa njim, pre ili kasnije, usled delovanja temeljnih sila univerzuma, biti uništeno. Napredak je oruđe haosa, ali povrh toga, napredak je i malo ostrvo kosmosa i svesti, komad čvrstog pod nogama, orijentir razuma.

Kao ljudska bića, navikli smo da svetlost i tamu, odnosno dan i noć, tretiramo kao jednake datosti prirode, kao neke ravnopravne pojave ili subjekte. Takav utisak stičemo zbog približno jednake proporcije zastupljenosti obe pojave na osnovu kojih je izgrađen ritam života na Zemlji. I to je za nas normalno. Međutim, ako malo bolje sagledamo stvari, videćemo da je svetlost daleko inferiornija komponenta date dvojnosti. U svemiru, a što nam se jasno predočava noću, svetlosti ima u daleko manjoj količini u odnosu na tamu. Dominacija svetlosti jeste varka, odnosno posledica bliskog prisustva ogromnog izvora svetlosti i topline, Sunca. Tama je alfa i omega. Svetlost predstavlja pritvornost postojanja, osnovnu referencu projekcije prostora i vremena. Količinska superiornost tame nad svetlošću, odnosno ljudsko poimanje te superiornosti, koja uostalom i očitava stvarniju sliku sveta, nalazi svoj odraz u našem strahu. Noću se uvek više plašimo nego danju. Uvek nam nekako lakne kada svane. Nije nužno da tama pretpostavlja ili krije neko zlo, niti svetlost podrazumeva dobro. U ovom univerzumu nisu na delu nikakvi uzvišeni principi već najbrutalniji darvinovski lanac ishrane.

Jedno od uvreženih shvatanja jeste ono koje drevnost i tamu pripisuje ženskom elementu, a svetlost, i ono što je istorijski ili mitološki mlađe, muškom. Bahofen navodi da ženstvenost stoji na čelu, dok se muški lik javlja tek posle, u drugoj liniji. Žena je datost, muškarac nastaje. Po Bahofenu, žena i muškarac se ne pojavljuju istovremeno. Oni nisu istoga reda. Žena je ono što je dato, muškarac tek ono što je iz nje nastalo. On pripada vidljivom, ali stalno promenljivom stvaranju. Kao takav on dolazi na svet samo u smrtnom obličju. Od početka postoji, data je, nepromenljiva je, samo žena. Postao, i zato stalnom propadanju izložen, jeste muškarac. U ravni fizičkog života muško načelo stoji na drugom mestu, podređeno ženskom principu. U tome je koren one davnini svojstvene predstave o vezi besmrtne majke sa smrtnim ocem. Ona je uvek ista, a na strani muškarca gradi se nepregledan niz pokoljenja. Sa stalno novim muškarcima sparuje se uvek jedna pramajka. Naravno, ove iskaze ne bi trebalo razumevati doslovno.

Nakon ove parafraze Bahofena, podsetio bih na onaj trenutak kod Karlosa Kastanede kada njegov učitelj čarobnjak Don Huan govori o količinskoj superiornosti ženske svesti u odnosu na mušku koje u univerzumu ima u tragovima. Julius Evola, u knjizi „Metafizika seksa“, kaže da je pitanje inferiornosti, ravnopravnosti ili superiornosti žene u odnosu na muškarca lišeno smisla, jer pretpostavlja uporedivost. Po Evoli, između muškarca i žene postoji razlika koja isključuje svaku uobičajenu meru, jer i sposobnosti i vrline prividno uobičajene i „neutralne“ imaju različitu funkcionalnost i obeležje prema tome da li su prisutni kod muškarca ili žene. Pitati se da li je „žena“, odnosno ženski princip, superiorna ili inferiorna „muškarcu“, tj muškom principu, isto je što i pitati se da li je voda superiorna ili inferiorna vatri. Zato, kako to kaže Evola, kriterijum mere za oba pola ne može da pruži suprotni pol već jedino „ideja“ sopstvenog pola. Ono što se može učiniti po tom pitanju jeste utvrditi superiornost ili inferiornost određene žene na osnovu toga da li se ona manje ili više približava ženskoj tipičnosti, čistoj ili apsolutnoj ženi, a što potpuno važi i za muškarca. Dakle, pitanje inferiornosti ili superiornosti nekog principa u odnosu na neki drugi jeste samo u pogledu kvantitativne zastupljenosti u prirodi ili u nekom biću, odnosno pojavi. Naravno, sasvim je drugo pitanje određivanja svojstava tipičnosti čiste ili apsolutne rodne prirode, jer kao takva ta se priroda nikada potpuno ne ispoljava u svakom pojedinom ljudskom biću već uvek u nekoj proporciji. Ne postoji „čist“ ili potpuni mušakarac niti potpuna ili "čista“ žena. To su načelni metafizički ideali. U prirodi svakom nešto nedostaje i svako u određenoj meri odudara od idealnog.

Uzmite komad uglja, uzmite blato, izmet, bilo šta što se možda čini odvratno i mračno, zapravo bilo koju stvar, prijatnu ili neprijatnu. Sve je to nekada bila čista svetlost. Međutim, kako nešto, po prirodi pasivno, neispoljeno, iznenada biva ispoljeno, aktivno, postaje stvaralačka i životvorna svetlost? Otkud prvobitno kosmičko jaje čiste energije usred ništavila? Odgovor na to pitanje upućuje na neku teško pojmljivu aktivnu silu koja stvara energetske oblike mešajući svoju sa neispoljenom energijom ništavila. Tako nastale forme, budući dvostruke prirode, sačinjene od dve vrste energije, teže raspadu.  Svaka vrsta energije teži da se oslobodi nametnutog, neprirodnog stanja, te da se vrati u svoje normalno stanje, odnosno prvobitni, nevremeni ambijent. To znači kako je sve što nas okružuje sazdano od ove dve vrste energije. Ono što je nestvoreno jednoenergetske je prirode, ne može umreti niti živeti u smislu koji je nama blizak i znan. Sa druge strane, sve što nastaje, živi i umire, jeste dvoenergetskog porekla.