Država uma

Edgar Ende

Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE

„Zemlja bi pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i Duh Božji lebdio je nad vodama.“

Postanje, drugi stih[1]

Zamislite da unutar vašeg uma postoji parlament koji čine predstavnici svih vaših strasti, opsesija, strahova, želja, razni entiteti itd. Uronite duboko u samoposmatranje i pokušajte da sačinite spisak tih, nazovimo ih, subjekata. Pogledajte koliko ih ima i svakome nadenite ime. Ako ih ima previše svedine ih na neki praktičan broj. Neka svako to ime bude predstavljeno nekom ličnošću koja može biti stvarna ili izmišljena. Bolje da bude neko iz vašeg stvarnog života, bilo da tu osobu lično poznajete ili je u pitanju neka javna ličnost. Povežite svaku vašu strast sa jednom takvom ličnošću, a ako ste skloni korišćenju tarot karata, eto prilike da vežbate dve stvari odjednom. Te kvazi-ličnosti su poput poslanika u unutrašnjem parlamentu vaše ličnosti. Kada god donosite odluke pustite da tako stvorene unutrašnje kvazi-ličnosti vaše psihe raspravljaju, a vi budite nemi posmatrač. To je Donji dom vašeg uma. Njegovih članova može biti mnogo te mogu biti organizovani u blokove, poslaničke grupe ili čak političke partije.

Osim parlamenta postoji i senat, odnosno Gornji dom vašeg uma, koji sačinjava drugi tip kvazi-ličnosti, a to su osobe koje ste povezali sa vašom savešću, vrednostima i načelima. Naime, parlament vašeg uma može donositi razne odluke, ali senat je taj koji ima, ili bi barem tako trebalo biti, moć veta. Osim ova dva doma, postoji i treća struktura, a to su ambasadori, što čini jednu veoma zanimljivu ali i osetljivu kategoriju, jer oni suštinski ne pripadaju vašem biću ali jesu obuhvaćeni vašim umom. Ambasadori su predstavnici spoljnih upliva u vaš um. Kao i u stvarnom političkom životu neke države, tako i u državi uma, ambasadori velikih sila imaju veći uticaj od nekih drugih ambasadora, pa često vodite računa o tome šta bi oni mogli reći povodom neke vaše odluke ili ponašanja. I konačno, postoji i nevladin sektor, kao prelaz između ambasadora i države uma, te predstavlja unutrašnji eho tuđih misli i stavova, nešto poput agenata stranog uticaja.

Za trenutak bih se zadržao kod ambasadora. Samo njihovo postojanje nekima može delovati nejasno, a kod nekoga bi moglo izazvati blagu jezu ili oblik paranoje. Kako je uopšte moguće da u našim umovima postoje predstavnici nekakvih sila koje zapravo ne pripadaju našim bićima, već su u neku ruku, ako ne uljezi, a ono barem zakonomerni predstavnici entiteta koji bitišu izvan nas? Mnoga učenja govore kako je bog u nama, ali u suštini, mnogo toga je u nama. Kada kažem spoljne sile, mislim na implante koji u nas dopiru po našem rođenju, ali i na one koje vremenom stičemo, dolazeći u dodir sa jednom apstraktnom faunom u koju je uronjen naš um. Pozvao bih se opet na Kastanedine letače kao nekakva ne-bića koja u našu dimenziju ulaze iz jednog nepojmljivog ambijenta zvanog nagual i kače se na nas tako što nam pozajmljuju sopstvene umove iz razloga da bi se hranili sjajem naše svesti. Navodno, oni ulaze u nas kroz otvor neposredno iznad naših glava, tj kroz čakru sahasraru. Kakofonija naših misli, po Kastanedi, potiče iz tog izvora. Jedan od ciljeva ratnika jeste da se oslobode letača tako što će ukinuti unutrašnji dijalog i vremenom učiniti sebe nezanimljivim za te entitete. Ovo je jedna fantastična i jako sugestivna ideja, ali ja ne mogu da prizovem u sećanje niti jedno učenje koje pominje fenomen poput Kastanedinih letača, niti mogu da potvrdim da sam nekada video, osetio ili na bilo koji način prepoznao nekog od njih. Sva moja iskustva sa letačima uzrokovana su mojom autosugestijom na osnovu onog što sam pročitao kod Kastanede. U svakom slučaju, nisu to dementori iz filmova o Hariju Poteru koje možemo tek tako oterati uz čaroliju Expecto Patronum!

Za potrebe ovog teksta ostaviću po strani Kastanedine letače. U kontekstu Države uma, ambasadori su predstavnici onih magijskih sila koje smo na neki način prizvali u naš um. Ja sam to video kao veoma tanane svetleće niti različitih boja i intenziteta sjaja, koje iz određenih izvora, čija je daljina neodređena a dimenzije nejasne, nekako ulaze u moju glavu. Na primer, ukoliko se bavite nekim oblikom okultizma u vašem umu gostićete ambasadore sila koje prizivate. Ako ste aktivno religiozni i svakodnevno posvećeni molitvama i verskim aktivnostima, u vašem umu svakako postoje predstavnici vašeg Boga u nekakvom obliku, ali takođe postoje i oni drugi, jer ne možete prizivati svetlost a da istovremeno ne prizovete i tamu. I dalje, ako ste imali neko paranormalno iskustvo, tada je vaša svest bila otvorena za uplive koji su na neki način bili upućeni na vas a da je njihovo poreklo posve nejasno, ali ste ih vi protumačili u skladu sa vašim uverenjima (sveti duh, vanzemaljci, demoni, anđeli, multidimenzionalna bića, reptili itd). U tom slučaju vaš senat je, uz pritisak vašeg nevladinog sektora, odlučio da tako prepozna i odredi određenu pojavu.

Na kraju ovog pregleda institucija unutar Države uma, ništa manje važna jeste oblast snova. To bismo mogli porediti sa narodom. Snovima odgovara geomantijska figura Populus koja predstavlja izraz lunarne prirode i simbol neartikulisanog mnoštva. Država uma može uticati na snove, ali često biva i suprotno. Takođe, spoljni uplivi mogu imati značajnu ulogu u gibanjima masa snevačke energije, odnosno mogu uticati na to kako će se skupna tačka percepcije kretati potaknuta tim talasima i uticajima. Što su oscilacije veće, to su snovi koloritniji, bizarniji, neobičniji, zastrašujući, a ponekad i apstraktni, što zavisi od svojstava osobe i njenog iskustva. Snovi su arena borbe raznih uticaja, što spoljašnjih, što dubinskih. Međutim, snovi nisu ambijent zatvoren samo u okviru sanjača kao jednog bića. S obzirom da je čovek mikrokosmos, po definiciji, njegov um i duboku podsvest nastanjuju razne sub-psihičke mikro-strukture čije je poreklo istovremeno i spoljašnje i unutrašnje. Tako naše biće nastanjuje mnoštvo entiteta koji jesu autonomni, ili – da budem jasniji – predstavljaju makrokosmički energetski otisak unutar mikrokosmosa. Nekad je zaista teško razlikovati šta je šta. Često su upravo snovi kanal preko kojeg do budne svesti dopiru ambasadorske poruke. Zato je od suštinskog značaja postojanje izvršne vlasti Države uma. Naposletku, izvršna vlast je ta koja deluje i sprovodi odluke dubljih nivoa bića. 

To je operativni aspekt Države uma, naš svakodnevni ego – Vlada! Stoga je od izuzetnog značaja za pitanja bezbednosti Države uma, negovati efektan, efikasan, elastičan i čvrst ego kojeg možemo porediti sa sferom. Ukoliko stremimo slobodi našeg bića ta sfera ne bi trebalo da ima neravnina ili naprslina. Ukoliko ih ima onda egu neće biti lako da se sažme onda kada to bude zaista neophodno kako bi se održala prisebnost i izbegao nepotreban rizik. Gladak, sferičan i elastičan ego jeste jedan od ciljeva magijske obuke. Takav ego nije prepreka osvajanju slobode i delovanju bića, jer mu nije problem da se skloni, izvije ili sažme onda kada to situacija iziskuje. Vlada, odnosno ego, ukoliko je izobličen ili oštećen nekontrolisanim uplivima drugih aspekata Države uma, sklon je cepanju, padu, zbunjenosti, paralizi, ludilu. Ovaj prikaz Države uma je izraz modernog oblika države, te sam ga zato uzeo kao primer.

Različiti ljudi mogu organizovati sebe na način kako to najviše odgovara njihovim dubljim stremljenjima. Otud neko može biti imperija, republika, kraljevina, teokratija, parlamentarna demokratija ili diktatura. Sasvim je svejedno kakav će oblik unutrašnjeg uređenja nečija Država uma imati ukoliko ispunjava suštinski uslov stabilnosti ličnosti. Potrebno je uložiti dosta samoposmatranja i popisati glavne osobine, tendencije i pojave. Možda bi bilo korisno ovaj metod uvezati sa tarot kartama pa bi u tom slučaju njihovo otvaranje dobilo jednu sasvim novu dimenziju. Na primer, Donji dom to su brojčane karte: diskovi, pehari, mačevi i štapovi, podeljeni u četiri falange u skladu sa oznakom, što možemo odrediti kao njihovo partijsko obeležje. Gornji dom su tzv dvorske karte, kraljevi, kraljice, prinčevi i paževi (ili princeze). Agenti stranog uticaja su velike arkane od broja XI do XXI, a ambasadori od 0 do X. Ako dobro poznajete tarot i ako poznajete sebe, neće vam biti teško da povežete sadržaj svoje psihe sa simbolima tarot karata. Kada jednom prepoznate koji deo vašeg mikrokosmosa odgovara kojoj karti, onda svako vaše otvaranje špila biva neka vrsta posebne igre. Tako možete primati poruke iz dubine ali i izdavati komande. Budite kreativni u tome.

---

[1] Duh Božji lebdio je nad vodama. Ruah Elohimov je lebdio nad licem voda. U Bibliji kralja Džejmsa to je prevedeno kao: "And the Spirit of God moved upon the face of the waters." Pokušajmo da zamislimo tu sliku kako Duh Elohimov lebdi nad licem voda. Pokušajmo da se poistovetimo sa tim duhom koji lebdi nad vodama. Pogledajmo njegovim očima u vlastiti odraz na licu voda. Šta taj Duh opaža? To je arhetipska slika uma krajnje efektno predstavljena jednim veoma šturim stilom. Tu sam scenu uvek zamišljao na način da vidim moćnu plamenu zmiju ili zmaja kako velikom brzinom leti iznad mirnog, mračnog vodenog beskraja. Reč UM podseća na sanskrtsku reč OM, odnosno A-U-M, prvobitnu frekvenciju koja se nalazi na početku i na kraju svega te u pozadini svega. Novozavetni bog rekao bi: Ja sam Alfa i Omega, AOOO...  Ukoliko reč um napišemo hebrejskim slovima dobićemo kombinaciju vav-mim, odnosno sliku klina i vode, čija je brojčana vrednost 46, tj 606, s obzirom da ukoliko stoji na kraju reči, slovo mim nema više vrednost 40 nego 600. Klin je izraz osnove, ose sveta, jer pričvršćuje vrh nebeskog svoda koji lebdi rasprostrt nad beskrajnim vodama majčinskog glifa mim. U simbolizmu velikih arkana vidimo Prvosveštenika kako bdi nad utopljenikom, tj nad izokrenutom figurom Obešenog čoveka, što podseća na scenu krštenja, odnosno obreda inicijacije. Toliko o konvencionalnom simbolizmu.

Hitler iz ugla alternativne istorije

Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje čiji PDF možete skinuti OVDE

Moram priznati da me lik i delo Adolfa Hitlera nikada nije privlačilo za neko dublje istraživanje i razmatranje. Jednostavno, u toj pojavi teško sam nalazio motivaciju ili nadahnuće za nekakav kreativni osvrt. Takođe, nisam čak ni pokušavao da se bavim nekakvim okultnim Rajhom ili magijskom prirodom, odnosno pozadinom Hitlerovog fenomena. Istini za volju, naterao sam sebe da pročitam njegov Mein Kampf, ne bih li nekako zavirio u taj um, a potom i u Mit XX veka Alfreda Rozenberga, ne bih li razumeo osnovne crte ideologije nacizma. I naravno, bio sam razočaran plitkošću dometa tih misli i ideja, jer čemu Rozenberg ako već imamo jednog Juliusa Evolu? Sa druge strane, čitanje Hitlerovog zatvorskog pisanija dodatno me je učvrstilo u uverenju da to nije pisao neko drugi, ne bi li budući i - magijski projektovani vođa imao nekakvu knjigu. Na osnovu misli izloženih u toj knjizi zaključio sam da se njene idejne konstrukcije savršeno uklapaju u pojavu, govor i ponašanje Adolfa Hitlera. Sve i da je neko drugi autor te knjige, moj utisak je kao da je sam Hitler to pisao. Nakon čitanja Mein Kampfa počeo sam temeljnije da studiram tu osobu i to je rezultiralo mojom snevačkom trilogijom koju sam ovde izneo. Reč je o tri povezana sna koja sam posmatrao kao u bioskopu. U njima sam čas bio posmatrač trodelnog igrano-dokumentarnog filma o Hitleru, a čas sam bio sam akter, odnosno Adolf Hitler himself.

U prvom filmu narator počinje tako što se pita kako je moguće da je Hitlerov lik i nakon sedamdesetak godina nakon završetka rata i dalje aktuelan, i zapravo sve aktuelniji. On nikako da izbledi, jer njegov duh, kako prolazi vreme, umesto da kopni i nestaje, biva sve životniji i prisutniji. Kako je to uopšte moguće i zašto je to tako? Tu upitanost ubrzo sledi serija brzih kadrova u kojima se smenjuju razni akteri, istoričari, propagandisti, političari, novinari, intelektualci, filmadžije, glumci, dokumentaristi, umetnici, ujedno svi oni koji su se od rata na ovamo bavili fenomenom Adolfa Hitlera, nacizma i nacističke Nemačke i od toga napravili lepe karijere. To je jedna golema produkcija, jedna velika posvećenost koja cilja da objasni, osudi i smesti na tamnim bojama oslikani stub srama i prokletstva tu tragikomičnu figuru istorije. Dakle, ne da potisne i protera u Tartar, nego da ga drži uvek aktuelnim i pod reflektorima, na jednom perverznom pijedestalu kolektivnog zaklinjanja, kao kakvu ahrimansku zombi figuru pred kojom se ispituje ideološka pravovernost današnjih ljudi nad kojima visi opasnost identifikacije sa prokaženim strašilom hitlerizma. To je jedan moćan živi talisman, ogledalo istine, jer ako se ne povinuješ našim sugestijama onda si istovetan strašilu.

Ubrzo zatim sledi scena u kojoj gomila upire prst u nekog nesretnika koji se nekako ogrešio o vladajući svetonazor, a zatim se u istoj pozi okreće ka hitlerovskom strašilu koje bi trebalo da posluži kao postmoderni anti-totem suočavanja sa prošlošću i odricanja od te iste prošlosti. Zapravo, više je nego bizarno i krajnje bedno korišćenje jedne takve figure kao što je Hitler u svojstvu prigodnog ideološkog oruđa u obračunu sa političkim, geopolitičkim i ideološkim protivnicima. I ne samo sa njima, nego i sa konkurentima ili ličnim neprijateljima. Tako smo došli do čuvene ideološke poštapalice današnjice kojom se etiketira bezmalo svašta i svako kao fašista ili fašizam. Svakim uzimanjem u usta tih pojmova i svako pominjanje Hitlera u ma kojem kontekstu jeste svojevrsno zazivanje njegove utvare. Oni koji su protivni aktuelnom poretku tako bi mogli pomisliti da Hitler možda i nije bio tako loš čim ovi tako histerično metanišu njegovom pojavom. Otud me baš zanima šta bi tako zgodno poslužilo u tu svrhu da nije bilo nikakvog Hitlera ili nacizma? Upravo je na tom pitanju film poprimio neki čudan tok - šta bi bilo kad bilo...

U prvoj sceni vidimo ostrašćene sveštenike drevnog egipatskog boga Amona kako teškim maljevima razbijaju statue boga sunca Atona koje je podigao Amenhotep IV, čuveni faraon reformator koji je u Egipat uveo nešto nalik monoteizmu. To je, naravno, naljutilo sveštenike drugih bogova, posebno Amonove sveštenike, koji su nakon smrti ovog faraona rešili da izbrišu svaki pomen na njegovo ime i na kult koji je on ustanovio. Sve i da ovo nije istina, nije ni od kakvog značaja za dalji tok ovog narativa, jer primer takvog ponašanja, jeste ono što su u filmu uradili pobednici u Drugom svetskom ratu. Za trenutak se scena promenila i više nisam gledao Amonove sveštenike nego savezničke vojnike i razne vojno-obaveštajne komisije koje sistematski zatiru svaki trag postojanja Adolfa Hitlera i nacizma. Donose se zakoni kojima se rigorozno kažnjava svako pominjanje njegovog imena, držanje slike, čak i pominjanje da se taj rat i sve u njemu uopšte dogodio. Zvanična verzija kojom je objašnjavan razoran i genocidni sukob jeste da je u pitanju Prvi svetski rat. Čitave generacije širom sveta, a ne samo Nemačke, jednom stalnom ideološkom presijom i cenzurom na svetskom nivou, vaspitavane su tako da im je ukinuto svako istorijsko pamćenje na nacizam, Hitlera i Drugi svetski rat. Moderni Amonovi sveštenici su se svojski potrudili da sakriju i unište svaki trag inkriminisanog fenomena i da iznova napišu istoriju od 1923 do 1945. Zaista je teško bilo ubediti preživele žrtve genocida da se nije desilo to što se desilo i da bi to sećanje trebalo da izbrišu, ali totalna politička moć može sve, pa čak i to. Takvom istrajnom politikom, sedamdest godina kasnije, kada je pomrla većina ratne generacije, Hitlera se više niko nije sećao, niti pominjao, a kamo li da ga je iko koristio kao baba-rogu ili oruđe u obračunu sa bilo kime.

Drugi film počinje svečanim otvaranjem izložbe jednog uspešnog, harizmatičnog, ekscentričnog i genijalnog bečkog slikara. Javnost je bila fascinirana tim ogromnim platnima na kojima su prikazani užasi njegovih zastrašujućih vizija rata, zatiranja naroda, gasnih komora, nastupajućih armija, monumentalnih građevina, pada Berlina, atomskih bombi itd. Sve se to pripisivalo njegovoj genijalnosti i neviđenom umetničkom talentu čija su ovaploćenja prozvali nadistorizmom. Tako je Adolf Hitler ušao u istoriju umetnosti kao rodonačelnik slikarskog pravca nadistorizma. Mnogi su smatrali da je on nekako upleten u okultno, a naročito je bilo u fokusu njegovo dugogodišnje i blisko prijateljstvo sa Alisterom Krolijem koji ga je nazivao Horusom i u njemu video nosioca magijske struje teleme na polju umetnosti što se manifestovalo kroz čuveni, maestralni te magistralni špil tarot karata poznat kao Tot-Hitlerov tarot. Njegov menadžer i poznati bečki trgovac umetninama Noam Geršvic načinio je od njega svetsku ikonu i organizovao brojne izložbe širom sveta. Hitler se u poznijoj fazi preselio na njujorški Upper West Side, gde je imao mondenski atelje u apartmanu koji mu je u tu svrhu ustupila poznata udovica velikog bankara Adama Horovica - Lujza Horovic. Pričalo se da se u svojoj njujorškoj fazi Hitler družio sa Teslom te da mu je poklonio čuvenu Jasenovačku ružu koja je visila na zidu Tesline sobe u New Yorker hotelu. Inače, kuriozitet predstavlja to da je ta Teslina Hitlerova Jasenovačka ruža uticala na jedinog srpskog nobelovca Gorana Čučkovića i nadahnula ga da napiše čuveno Jedenje bogova. Kontroverza koja je pratila Hitlerov život prenela se i na njegovu smrt. Navodno je stradao u požaru ali njegovi posmrtni ostaci nikada nisu pronađeni, što je njegov lik i delo dodatno uvilo u čudesnu misteriju.

U trećem činu filma-sna zatičem se u Hitlerovom čuvenom berlinskom bunkeru godine 1945. Teku poslednji dani koji ubrzo bivaju poslednji trenuci poslednjeg dana. Shvatam da je došao trenutak moje evakuacije. Sve je izrežirano. Mizanscen je postavljen. Dok okolo gruvaju artiljerijska oruđa, nameštam frizuru, oblačim sivi kaput, podižem kragnu i sa torbom u ruci odlazim kroz tunel do tajnog izlaza gde me čeka, o čudesa, taksi. Sedam u taksi koji me polako odvozi sa mesta poprišta. Prolazim pored ruševina, scene su crno-bele, crvenoarmejci nadiru, mene niko ne primećuje, niko me ne prepoznaje, nijedan rikošet me ne dotiče, nijedan geler ili komad šuta, niko me ne pita za dokumente. Izlazim iz razrušenog Berlina i ambijent ponovo postaje svetao, prijatan i koloritan.

Odjednom sam se obreo pored džamije sultana Fatiha u Prištini, tzv carske džamije pored koje sam često u detinjstvu prolazio i sa čije sam česme kao dete gasio žeđ. Moj auto iz tridesetih je stao pored džamije, izašao sam da se za trenutak oprostim od scena iz mog detinjstva, kada u jednom trenutku spazih usamljenu ružu kako tajanstveno bitiše preko puta građevine. Približih se da je bolje osmotrim i odmah prepoznah njenu kabalističku strukturu. Očito takva ruža ne postoji u prirodi, pa ipak u filmu-snu ona je bila prava. Bila je to mistična Ruža Bafomitrasa. Barem je tako rekao narator čiji me je glas sve vreme pratio. I gle čuda, sama ruža je krvarila. Njeno crvenilo se razlivalo niz stabljiku i kapalo na zemlju. U tom trenutku sa minareta se čuo glas mujezina a ja sam se naglo zatekao na pampasima Paragvaja iz kojeg je izronio oltar boga-škorpije dok se na mom licu od krvi ruže formirala maska. Tako sam postao nosilac maske. I nijedan anđeo mi nije mogao objasniti kakav je smisao svega toga: Berlin, rat, Hitler, Priština, džamija, ruža, Paragvaj, oltar boga-škorpije, maska... Misterija!

Promenio sam boju kože. Nisam više Nefijac nego sam Lamanac. Od tog trenutka poznavao sam samo jednog boga, a to je bog-zmija čije je ime Dambala.

Geozofija

Yukhym Mykhailov

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Većina posvećenih proučavanju ezoterijskog i okultnog, koriste i prihvataju zdravo za gotovo mnoge uobičajene izraze kojim su označene i nazvane određene pojave, entiteti ili bića. Tako ćemo pojmove poput demona, neorganskih bića, elementala, klipota, anđela, larvi, senki, bespogovorno preuzeti i koristiti kao činjenice bez da smo iste iskusili, ili smo ih iskusili ali nismo razumeli šta smo to zapravo iskusili. Često sopstvena iskustva tumačimo ključevima koje suštinski ne razumemo niti smo u njih na ispravan način upućeni, nazivaćemo ih ovim ili onim imenom bez da smo sigurni u ispravnost takvog izbora. Iz iskustva znam da je uvek bolje za sopstveno iskustvo, otkrića i metod koristiti sopstvene izraze i simbole, makar se ovi ne uklapali niti u jedan poznati nam sistem. To nije nimalo lak zadatak. Ukoliko je vaš izbor da sledite neki od poznatih sistema u bilo kom obliku, onda je takva kreativnost uglavnom izlišna, osim u nekim detaljima koji mogu imati veći ili manji značaj, mada, što i to ne reći, ta vaša mala inventivnost može biti ključna po vaš dalji razvoj. I to, dakle, ima smisla. Međutim, ukoliko nemate sklonosti prema poznatim sistemima, onda nemate izbora nego da stvorite vlastiti. I naravno, odmah da naglasim kako je to bezmalo nemoguć zadatak za nekog ko počinje ni od čega. Stoga je potrebno biti deo nekog sistema i dosegnuti neki nivo u datim okvirima. Ovaj odeljak namenjen je upravo onima koji su, sledeći neki sistem, došli do jedne tačke i tu stali, bilo da su odustali svojom voljom, bilo da su loše vođeni od strane nekih koji su se možda zaustavili par koraka ispred njih. Nebitno šta je od toga istina, jer ovde je u fokusu potreba za stvaranjem sopstvenog puta, sopstvenog sistema, a prvi korak u tom pravcu jeste imenovanje stvari, fenomena, iskustava, stanja, pojava i entiteta sopstvenim izrazima. Nije važno koliko ti izrazi imaju smisla i koliko su uporedivi ili uklopivi sa pojmovima i izrazima drugih sistema. Sve što vama ima smisla drugima može izgledati posve besmisleno, ali neka vas to ne brine. Jedina stvar koja uopšte nema nikakvog smisla jeste objašnjavati drugima šta je vaš sistem, i šta tačno znači neki izraz, gest, radnja ili simbol.

Prvi korak u stvaranju sopstvenog sistema jeste izvrtanje postojećih predstava naglavačke. To je upravo ono što je u određenoj meri uradio Alister Kroli stvarajući sistem teleme. Isto je uradio i Isus Hrist ili recimo Šabataj Cvi, izvrćući temeljne pretpostavke judaizma. U tom smislu, svaki tvorac autentičnog sistema jeste revolucionar. Svaki revolucionar jeste vesnik katastrofe, što nas dovodi do premisa revolucije katastrofe. Naslov ovog odeljka pozajmio sam od britanskog okultiste Džejka Stratona-Kenta. Zapravo, rado sam izraz preuzeo i njime obuhvatio čitav spektar mojih nazora koji najverovatnije nemaju veze sa Straton-Kentovim idejama, ali kako odoleti tako bremenitom izrazu – geozofija!? To je izraz mnogo uverljiviji nego što je to recimo teozofija ili antropozofija. U tom smislu i sam Straton-Kent spada među one koji izvrću ustaljene predstave ne bi li tako raščistili Augijeve štale okoštalih i toksičnih ideja.[1] Smatram veoma zanimljivom Straton-Kentovu opasku o projektovanju mitskih sadržaja podzemlja na nebesa. To ukazuje na jednu bezmalo revolucionarnu promenu u mitskoj svesti a čiji su uzroci, barem meni, prilično nejasni. Verovatno zato što je večno jedino ono što okujemo u zvezde i projektujemo na nebesa. Ideja o zvezdanom poreklu duše trebalo bi da ukaže na shvatanje o njenoj večnosti. Recimo, u zvezdanom ambijentu duša zadržava svoju individualnost, dok u ambijentu podzemlja ona biva utopljena u kolektivni egregor duhova predaka. Isto tako, demonski predatorski proždirači duša iz podzemnog sveta postali su subjekti malignih astroloških uticaja ili zli demijurzi, odnosno arhonti gnosticizma. Pa kako se to zapravo desilo? Da bismo barem malo osvetlili tu promenu valjalo bi pozvati se na neka Elijadeova zapažanja u knjizi „Šamanizam“.

Razmatrajući odlike sibirskog, altajskog i arktičkog šamanizma, Elijade je isticao tamošnja shvatanja o istorijskom opadanju moći šamana, što je posledica načelnog opadanja čovečanstva, a čiji su uzroci bilo protok vremena, zatim neka velika duhovna tragedija ili opadanje kvaliteta ljudskog materijala usled svojevrsnog zamora krvi, budući da se krvna loza protagonista prvobitne magije vremenom utopila i pomešala sa običnima koji u svojoj genealogiji nisu imali božanske pretke. U vremenima dok je krv još uvek bila moćna, ljudi su lako mogli da prelaze sa zemaljskog nivoa u podzemni ili na nebeski. Međutim, kada se desio pad, odnosno nekakva kosmičko-magijska katastrofa ili prosto kvarenje prosečnog ljudskog materijala, tu mogućnost imali su jedino šamani i magovi. Vremenom je to postalo sve teže i njima, pa su samo izuzetni među šamanima i magovima i dalje bili u stanju da izvedu takve poduhvate. U skladu sa tim Elijade podseća da se ulaz u podzemni svet nalazi tačno iznad centra sveta, a da je ovaj zapravo na osi koja povezuje htonsku i uransku ravan. To je smisao glifa tau u šemi kabalističke kocke gde zamišljena linija alef, prolazeći kroz tau, povezuje uransku ravan bet sa htonskom gimel. Ta zamišljena osa je stub sveta prikazivan na različite načine, kao sveta planina ili njena slika – zigurat, piramida, hram ili sveti grad. Sveta planina je u središtu sveta, predstavlja samu osu tri kosmička područja i često je ulaz odakle se odlazi u nebeske sfere ili u podzemlje i odatle se vraća nazad.[2] Kastaneda bi rekao da takva mesta predstavljaju pogodne lokacije na kojima lakše dolazi do pomeranja tzv skupne tačke percepcije te u tom smislu pominje drevne meksičke piramide.

Odilon Redon

U zaključku, ono što predlažem nekom zaluđeniku za ezoterično, jeste da zaroni u mitsku strukturu sveta i dobro je izuči te da tu sliku potom uporedi sa slikom koju je usvojio putem vaspitanja, i (samo)obrazovanja. Zatim bi trebalo da iz slike koju je usvojio otkloni (ili nanovo tumači) sve sadržaje koji se ne uklapaju u one najstarije mitske kosmološke obrasce. Tako će stvoriti sebi kosmičku mapu iz koje će čitati praktična rešenja, tumačiti i povezivati simbole, ako ne na izvoran, ono barem na sebi svojstven i manje-više originalan način. U skladu sa tim, ja sam usvojio izraz „geozofija“ kako bih istakao sopstveno geocentrično stajalište, jer ja ne bitišem negde tamo u kosmičkom beskraju, ili nadomak Sirijusa, nego na Zemlji i iz te perspektive sagledavam univerzum. Centar sveta je tamo gde sam uspostavio vezu između tri oblasti i kroz koji prolazi kosmička osa, a to je upravo ovde i sada u tački tau. Božanska revolucija katastrofe jeste magijska sila koja se obrće oko pomenute ose u smeru s leva u desno, dok se revolucionar u svom modusu operandi, obrće u kontrasmeru, nasuprot vremenu jer nije zalud rečeno: et lux in tenebris lucet, et tenebrae eam non comprehenderunt.

---

[1] Na jednom mestu u knjizi „Geozofija“, raspravljajući o antičkim pogledima na svet, Kent se dotiče trodelne šeme univerzuma - Neba, Zemlje i Podzemlja: "However interesting apocalyptic literature may be in itself however, it is more essential to our purposes that Plato's tripartite schema is vertical, above is good and greater, and below is bad and lesser. Its three levels equate misleadingly easily with what our culture calls Heaven, Earth and Hell. In this important respect this is completely distinct from older Greek ideas about the afterlife; in which the underworld was the abode of the dead, good or bad. Punishment and reward are also significant elements of Plato's eschatology, which bears comparison with Orphic ideas of expiation. Significantly a good place in Plato's afterlife does not depend on initiatory knowledge, the moral conditions and their consequences involve everyone. Coinciding with changes in the wider culture, Plato departure from the old model of the afterlife can be seen as a turning point. It preceded a still greater departure of increasing influence into the latest period of Graeco-Roman culture. This involved varied projections of the afterlife either mostly or entirely into the heavens. In many instances this involved or assumed a transferral or projection of the geography of Hades onto the sky; complete with its rivers, Islands of the Blessed and other important locations. Such developments, interconnected with Babylonian astrological thought, represent a crucial stage in the development of Western magic. Very many features of Western magic as we know it are a direct consequence of these events, and would be instantly recognised if listed. This must wait however, as the most powerful and central aspects of the context in which they first arose are all too frequently overlooked. In Plato's myth the asphodel meadow of Hades is an aerial place, in the upper atmosphere, while Tartarus remains underground. Subsequently this was extended, as in Plutarch for whom the river Styx flowed upwards from the Earth to the Moon, and the Asphodel Meadows are transferred to the space between Earth and the Moon, which luminary plays a very conspicuous part in Plutarch's eschatology. Tantalisingly, Plato tells us the ritual specialists or goetes described themselves as Children of the Moon, so perhaps these lunar associations are earlier than is currently thought. In any case, in various religions of late antiquity the relocation is extended even further. Under the influence of astrological ideas from Chaldean and later Jewish sources the seven planetary gods, with their near all-encompassing role in human destiny, become the hostile Archons of Gnosticism. The origins of these gods may lie in seven evil stars, rather than planets, in Babylonian star-lore. In the emergent systems they bore malign influence over incarnating souls descending through their domains towards the Earth, and after death impeded their departure to the higher realms. By contrast, while the fiery wild men of Plato's vision with their scourges superficially approach to the Christian conception of demons, there is no suggestion that they are themselves damned. Nevertheless, Plutarch's myths, which typify the subsequent transfer of Hades to the sky, contain a more developed demonology. Greek mythological language was undergoing an evolution, which sometimes collided with the more pessimistic forms of astrology. The negative conceptions of planetary gods or angels, the Archons of Gnosticism, were both compatible and convergent with these tendencies." Jake Stratton-Kent, Geosophia, Scarlet Imprint, 2010, str 169, 170.

[2] Turko-Tatari, kao i brojni drugi narodi, zamišljaju nebo kao šator; Mlečni put je šav; zvezde, otvori za svetlost. Po Jakutima, zvezde su prozori sveta: one su otvori namenjeni provetravanju različitih sfera Neba... S vremena na vreme bogovi otvaraju šator da pogledaju na zemlju, i to su meteori. Nebo se takođe posmatra i kao poklopac: događa se da nije baš savršeno pričvršćeno na rubovima Zemlje i onda kroz taj međuprostor duvaju snažni vetrovi. Kroz taj uzani međuprostor takođe se mogu provući i na Nebo popeti heroji i druga povlašćena bića. Na sredini Neba sija Polarna zvezda, koja učvrćuje nebeski šator kao kočić. Samojedi je nazivaju Klin neba, Čukči i Korjaki - Zvezda klin. Istu sliku i isti naziv srećemo kod Laponaca, Finaca i Estonaca. Turko-Altajci smatraju Polarnu zvezdu Stubom: ona je Zlatni stub Mongola, Kalmika, i Burjata, Gvozdeni stub Kirgiza, Baškira i sibirskih Tatara, sunčani stub Teleuta itd. Komplementarna mitska slika jeste slika zvezda na nevidljiv način povezanih sa Polarnom zvezdom. Burjati sebi predstavljaju zvezde kao stado konja, a Polarna zvezda (Stub sveta) je kolac za koji ih privezuju.“ Mirča Elijade, Šamanizam, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, 1990, str 198. Upućenima u hermetičku kabalu neće promaći analogija Polarne zvezde i klina, odnosno hebrejskog slova vav, što se prevodi kao klin.