Mesečevo dete

U ovom tekstu pokušaću da obradim jednu veoma zanimljivu temu u okultizmu, a to je Mesečevo dete (Moonchild). Prvi put sam se sa time suočio čitajući istoimeni roman Alistera Krolija u mojim tinejdžerskim godinama. Odmah ću napomenuti da to nije jednokratni obred nego čitava jedna magijska operacija, veoma složena i riskantna. 

Babalon radovi

Ovu temu neću otvoriti istorijatom i definicijama, nego jednim konkrentim slučajem zabeleženim u istorijskim analima modernog okultizma. U tu svrhu pomenuću dva imena, a to su Merdžori Kameron (Marjorie Cameron, 1922-1995) i Džek Parsons (Jack Parsons, 1914-1952). Povodom ovih ličnosti, odmah ću izneti napomenu: Džek Parsons u sklopu samog Babalon rada (Babalon Working, 1946) sa Merdžori Kameron NIJE imao za cilj biološko začetak Mesečevog deteta, nego je nešto drugo bilo u pitanju, ali u krajnjoj liniji se svodi na isto. Naime, Kameron je u život Džeka Parsonsa (hemičara, pionira raketnog pogona i Krolijevog učenika) ušla neposredno nakon što je Parsons, zajedno sa L. Ronom Habardom (kasnije je osnovao Sajentološku crkvu), izveo seriju seksualno-magijskih obreda poznatih kao Babalon Working. Cilj ovog rada bio je da se prizove i inkarnira arhetip Babalon (biblijske Skerletne Žene) u ljudskom telu. Hajde prvo da bacimo svetlo na ono što je Parsons zapravo radio u Babalon radu. U tom smislu Parsons je pratio matricu koju je Kroli postavio u Knjizi zakona i svojim spisima o seksualnoj magici, ali je proces podelio u dve jasne faze: 

• Prva faza (prizivanje Skerletne Žene): Parsons i L. Ron Habard su izvodili obrede kako bi privukli i materijalizovali konkretnu ženu koja će poneti arhetip Babalon. Kada se Kameron pojavila na Parsonsovim vratima u Pasadeni, Parsons je u njoj prepoznao odgovarajući vodič i posudu te sile.

• Druga faza (začetak magijskog bića: Cilj rituala koje je izvodio sa Kameron bio je usmeravanje eonske energije kako bi se stvorilo dete u astralnom i magijskom smislu, a ne kao ljudsko biće. U Parsonsovom dnevniku i spisu The Book of Babalon, to dete nije definisano kao biološki fetus od krvi i mesa, već kao neka vrsta avatara koji će ispoljiti eonsku volju boga Horusa. Parsons je to shvatao pre svega kao magijski začetak na astralnom planu.

Kada je Alister Kroli (koji je tada živeo u Engleskoj) preko svojih kontakata čuo šta Parsons i Habard rade u Kaliforniji, bio je zgrožen i besan. Kroli je u pismima isticao da Parsons potpuno pogrešno tumači obred i da kombinacija neoprezne seksualne magike sa nekontrolisanim prizivanjem bića vodi u čistu destrukciju. Kroli je znao da ako se takva sila pokušava mehanički spusti u fizički svet bez potpune kontrole, to ne rađa spasitelja eona, već donosi psihozu, opsednutost i fizičku propast učesnika, a što se na kraju i dogodilo.

Nakon Parsonsove pogibije u eksploziji 1952. godine, Kameron ulazi u fazu teške izolacije, konzumiranja psihodelika i duboke psihičke krize. Malo kasnije, pod uticajem gubitka, traume i sopstvenih vizija, Kameron počinje doslovno i biološki da tumači svoju ulogu. Ona uverava sebe da je njena primarna dužnost da fizički rodi Mesečevo dete / Horusa. Povlači se u pustinju (Joshua Tree), izvodi samostalne rituale i pokušava da kroz sekualno-magijske kontakte i obredne transove začne to biće. Zanimljivo je da je ta lokacija Joshua Tree povezana sa grupom U2, jer njihov najbolji album nosi upravo to ime. S obzirom na neuspeh biološkog začinjanja deteta, Kameron doživljava potpunu transformaciju svog rada: neuspeh biološkog rađanja preusmerava u umetničko i simboličko rađanje. Njene slike, poezija i pojava u kultnom filmu Inauguration of the Pleasure Dome Keneta Angera postaju njeno jedino Mesečevo dete. Kameron se u psihičkom smislu nikada nije oporavila od Babalon radova i veze sa Parsonsom, pa je godinama nakon njegove pogibije pokupavala da ga prizove kao duha. U neku ruku, ocenio bih da je Merdžori Kameron bila luda, ali sa ispravnom magijskom intuicijom.

Istorijske preteče Mesečevog deteta

Hajde sada malo da pretresemo istorijsku pozadinu ove ideje, jer takva operacija svakako da ima svoje duboke korene u obrednim praksama starih kultura. Ideja o začetku bića koje je delom ljudsko, a delom božanska ili demonska sila, jeste prilično stara. U Knjizi Enohovoj, a kratko i u bibliji, ima priča o Sinovima Božijim (anđelima / posmatračima) koji silaze i sa kćerima ljudskim rađaju hibridnu rasu (nefilim). Ovo je jedan od starijih mitova o spoljašnjem, nematerijalnom uticaju na ljudski genetski kod i ideja slična Mesečevom detetu, ali ne u potpunosti. Osim ovoga, imamo i teogamiju u Egiptu i Grčkoj. Ideja da bogovi mogu oploditi smrtne žene bila je osnov kraljevske i inicijacijske doktrine. 

Egipat

Faraoni su smatrani fizičkom decom boga Amon-Ra koji ulazi u telo vladajućeg kralja tokom čina začetka. U starom Egiptu, manifestacija boga u ljudskom telu nije bila metafora već državna i ritualna realnost. Obred teogamije (božanskog venčanja) bio je precizno definisan mehanizam kako da se u utrobu smrtne žene, uglavnom kraljice, useli duha boga Amona. Bog nije silazio neposredno u svom astralnom ili nebeskom obliku, već je zaposedao telo vladajućeg faraona. Tokom ritualnog seksualnog čina, faraon je služio kao fizička posuda, kao nosač boga, dok je bog Amon preuzimao njegovu svest i seme. Dete rođeno iz ovog čina smatrano je direktnim potomkom boga. Na reljefima u hramu u Luksoru (začetak Amenhotepa III) ili u Deir el-Bahariju (začetak kraljice Hatshepsut), bog Tot (Mesec / tišina) vodi boga Amona do odaje kraljice. Amon predaje Ka (duhovni dvojnik) i Ba (dušu) novorođenčeta pred boga Hnuma koji ih oblikuje na lončarskom točku. Egipćani su verovali da se preciznim ritualnim činom u trenutku začetka sprečava da ulazna duša bude obična, smrtna duša. U utrobu se prizivom useljava božanski Ka. Kroli je u romanu Moonchild opisao sličnu stvar, pošto je isključio ljudsku dušu u korist određene astralne sile.

Grčka 

U grčkoj tradiciji, ideja o spuštanju nebeske sile u ljudsku utrobu odvijala se kroz dva ključna koncepta. Kao prvo, gotovo svi grčki heroji (Heraklo, Persej, Tespej) i vladari (Aleksandar Veliki) smatrani su rezultatima spajanja boga i smrtnice. Kod Perseja, Zevs ulazi u vidu zlatne kiše (opet vizija svetlosnog / astralnog semena koje pada sa neba). Kod Aleksandra Velikog, mit navodi da je njegova majka Olimpija, koja je bila posvećenica kabirskih i dionizijskih misterija, spavala sa zmijama i prizivala boga Amona-Zevsa da oplodi njenu utrobu. Aleksandar stoga nije posmatran kao sin Filipa Makedonskog, već kao biće druge rase, doslovno Mesečevo dete prožeto božanskim besom. 

Drugo, u pitagorejskim i orfičkim krugovima postojalo je učenje o Zvezdanim dušama (Psychai Asteroeideis). Verovalo se da se uz pomoć specifičnih rituala pročišćenja i astromagijskih konjunkcija, u utrobu majke tokom začetka može prizvati duša koja ne dolazi iz podzemnog sveta (Hada / obične reinkarnacije), već direktno sa zvezda ili sa Meseca. Mesec je u pitagorejstvu bio Zemlja u vazduhu i stanište čistih duša.

Gnosticizam

U gnosticizmu postoji ideja o tri tipa ljudi (hilični, psihički i pneumatici). Hiličari su materijalni ljudi stvoreni od gline / materije od strane Demijurga. Kao takvi, oni nemaju višu svest, tj stvoreni su da budu glupi, ograničeni i njima je lako upravljati. Psihičari kao duševni, jesu ljudi sa razumom i emocijama, ali i dalje vezani za zakon sudbine. Pneumatici su oni koji u sebi nose božansku varnicu koja ne potiče iz ovog sveta (tj iz demijurgovog poretka), već direktno iz plerome. U prenosnom smislu, oni su neka vrsta Mesečeve dece, ali ona ne bivaju začeta magijskim putem nego se rađaju svojevoljno. Pneumatici, dakle, nisu začeti po volji svojih bioloških roditelja, nego su njihovi ljudski roditelji pružili samo materijalnu ljušturu (Hyle), dok je Pneuma ušla spolja, prosekavši sve arhontske kontrole. Oni su stranci u ovom svetu. To je gnostička verzija indijskih avatara.

Persija

Pre nego što je grčka logika oblikovala zapadnu ezoteriju, a pre nego što je Kroli pisao o Horusovom avataru, na iranskoj visoravni već je postojala sofisticirana doktrina o začetku bića koje nije od krvi i mesa, već od svetlosti i vremena. U zoroastrizmu, ideja o spasitelju, Saošjantu, predstavlja jednu od najstarijih i najčistijih formulacija onoga što ćemo kasnije nazvati Mesečevim detetom. Naime, prema iranskim izvorima, seme samog Zaratustre (Zoroastera) nije uništeno njegovom smrću, već je sačuvano u vodama jezera Hamun-Kavast. U njemu, zaštićeno od Ahrimanovog uticaja, leži nepropadljiva esencija prorokove svetlosne prirode. U tačno određenom trenutku, kada zlo dostigne vrhunac, njegovo seme će se sjediniti sa devicom koja se bude okupala u tom jezeru, ne znajući za božanski teret koji nosi. Iz tog spoja rodiće se Saošjant, poslednji spasitelj, koji će uskrsnuti mrtve, osuditi zle i obnoviti svet u prvobitnom sjaju.

U strukturi ove priče prepoznajemo elemente kasnijih magijskih operacija: čuvanje astralnog semena van vremena, zaštitu od nečistih sila, tačno određen astrološki trenutak (konjunkcija sa zvezdama) i devicu kao posudu koja ne deluje svojom voljom, već služi kao živi oltar. Ovde je reč o čistom, neokaljanom, svetlosnom začeću koje se dešava samo zato što je vreme za to došlo u skladu sa kosmičkom zakonitošću, a ne zbog ljudskog delovanja.

Alister Kroli i Mesečevo dete

Kroli je svoj kultni roman Moonchild napisao 1917. godine (objavljen 1929), ali ideja nije proistekla samo iz njegove mašte. Kroli je sintetišući nekoliko tradicija koncipirao Moonchild kao homunkulusa prožetog planetarnim i zodijačkim silama. Naime, još je Paracelzus je u XVI veku detaljno opisivao stvaranje homunkulusa, tj veštačkog ljudolikog bića stvorenog u laboratoriji od muškog semena i pod dejstvom magijskih sila, bez učešća ženske utrobe. Osim toga, imamo i kabalističku praksu stvaranja golema. Podsetio bih na to kako je čarobnjak Saruman, u Gospodarima prstenova stvarao čudovišne Uruk-Haj ratnike. U srednjevekovnoj demonologiji verovalo se da demoni ne mogu direktno stvarati život, ali mogu sakupljati ljudsko seme i unosite ga u žene kako bi rodili cambione, decu bez duše, posvećenu đavolu. Kroli je ovu ideju preveo u domen seksualne magike, pa je umesto laboratorijskog stakla, utroba žene služila kao posuda u koju se tokom začetka „fiksira“ specifična astralna inteligencija umesto ljudske duše. 

Povodom toga, imajmo na umu da je u kabali Mesec povezan sa sefirom Jesod (astralna matrica, tj materica). Da bi se stvorio homunkulus, mag mora privući i fiksirati duh sa astralnog nivoa (Jesod) u fizički svet (Malkut). U tom smislu, Mesec je kapija kroz koju duše silaze u materiju. Kroli je koristio učenje Zlatne Zore o astralnom oblikovanju, smatravši da se precizno odabranim astrološkim trenutkom (izborom konjunkcija i faza Meseca) i ritualnim usmeravanjem volje tokom seksualnog čina može sprečiti da slučajna duša uđe u fetus, čime se otvara prostor za inkarnaciju određenog boga ili duha. 

Poređenje egipatskog hramskog obreda teogamije i Krolijevih magijskih praksi otkriva sličnu hermetičku strukturu: korišćenje ljudskog seksualnog čina kao žive alhemijske posude za spuštanje nematerijalne božanske sile u materiju. Ipak, iako je Kroli direktno crpeo inspiraciju iz egipatskog panteona i mitologije, između drevnog hramskog obreda i telemitske seksualne magike postoje razlike u operativnom cilju, kosmološkom kontekstu i sudbini stvorenog semena. Egipatski obred teogamije (npr. prizivanje Amona u utrobu kraljice radi začetka vladara) bio je egzoterijski i državni sakrament. Njegov cilj nije bio narušavanje zakona univerzuma, odnosno rušenje starog i uspostavljanje novog eona, već obnavljanje sveta. Faraon je morao biti božanskog porekla kako bi na Zemlji održavao Ma'at (kosmički red, istinu i pravdu). Obred se odvijao u najsvetijem delu hrama, pod nadzorom čitave svešteničke kaste. 

Za Krolija, seksualna magija je ezoterijski, inicijacijski i individualni čin. Njen cilj nije održavanje kosmičkog poretka, već proboj kroz velove svesti i uspostavljanje Volje (Thelema). Kroli ne služi državi ni narodnoj religiji, jer on seksualni čin koristi kao magijsko oružje za samooboženje. Za razliku od drevnih Egipćana, u Krolijevoj magici biološko začeće se izbegava, ali se seme i ženski sekret ne ostavljaju u utrobi da stvore fetus, već se spajaju u Sveti Eliksir koji se zatim konzumira (pričešće), ili koristi za pomazanje magijskih rekvizita i talismana kako bi im se udahnula živa astralna moć. Kada je Kroli pisao o stvaranju Mesečevog deteta, on se najviše približio egipatskom konceptu, ali uz ključnu razliku u fiksiranju duše. U Egiptu se, kao što sam pokazao, bog spušta u utrobu prirodno, kroz hramski zakon. Začeće je sveto po sebi, a priroda sama obavlja fiksiranje božanskog duha. Međutim, kod Krolija mag mora nasilno ili alhemijski da blokira ulazak obične, reinkarnirajuće ljudske duše u formirani fetus. Teoretski, tokom dobrog dela trudnoće, mag i njegova partnerka moraju izvoditi neprekidne astromagijske obrede kako bi u utrobu fiksirali specifičnu planetarnu ili eonsku inteligenciju.

U nekom opštem smislu, Mesečevo dete ne mora imati ljudsko obličje, nego može biti složena magijska ideja, knjiga, pokret ili struja svesti rođena iz spoja magove volje i sile sa kojom radi. Krolijeva Knjiga zakona je u tom smislu njegovo pravo Mesečevo dete. U alhemiji, Filius Philosophorum (Sin Filosofa) jeste sam adept koji prolazi kroz ponovno rađanje u utrobi Noći / alhemijske posude. Adept sam postaje Mesečevo dete kada ovlada svojom podsvešću i astralnom matricom. Ipak, ideja Mesečevog deteta nije izum dekadentne moderne magije, već arhetipski obrazac koji se javlja u svakoj tradiciji koja razlikuje obično ljudsko seme od semena svetlosti. Razlika je, međutim, u cilju: dok recimo iranski spasitelj dolazi da spasi čitav svet, Krolijevo Mesečevo dete dolazi da spasi samo one koji su spremni da ga prepoznaju, ili da uništi one koji nisu. Takođe, možemo povući paralelu između egipatske teogamije i Krolijeve seksualne magike, i uvideti da one dele isti hermetički aksiom po kome je seksualna energija jedina sila u materijalnom svetu koja ima moć da privuče i fiksira nematerijalni Duh. Međutim, dok je Egipat tu silu koristio da bi posvetio biološki život i osigurao opstanak zajednice, Kroli je egipatsku matricu preveo u moderan, faustovski ključ, izmestivši obred iz hrama u magijsku laboratoriju, pretvorivši začeće iz biološkog čina u alhemijsku transmutaciju svesti.

Mesec kao kapija duša

Koncept Meseca kao kapije duša predstavlja jedno od najstarijih i najvažnijih učenja hermetičke, pitagorejske i kasnoantičke astromagijske tradicije. U tom sistemu, Mesec nije samo nebesko telo, već fizičko-astralni carinski prelaz i alhemijski filter kroz koji svaka duša mora proći na svom putu ulaska u materijalni svet (začeće) i izlaska iz njega (smrt). U tekstovima poput Corpus Hermeticum-a, Porfirijevog Spisa o Pećini Nifmi (De Antro Nympharum), kao i kod Pitagorejaca i Plutarha (u spisu O licu na Mesečevom kolutu), postavka o Mesecu zasniva se na nekoliko ključnih aksioma. Kao prvo, Mesec se nalazi na samoj granici između transmutabilnog, propadljivog sublunarnog sveta i nepropadljivog, večnog supralunarnog sveta (sfere ostalih planeta i fiksnih zvezda). Zbog toga je Mesec prijemnik i distributer svih astralnih uticaja. 

U hermetičkoj astrologiji postoje dva ključna astromagijska prolaza. Prvi predstavlja vrata ljudi (znak Raka, kojim vlada Mesec). To je prolaz kroz koji duše silaze sa zvezdanog neba u materijalna tela. Ovaj silazak podrazumeva ispijanje iz reke zaborava (Leta) i oblačenje duše u sublunarne elemente. Drugi prolaz jesu vrata bogova (znak Jarca, kojim vlada Saturn). Ova vrata predstavljaju prolaz kroz koji se pročišćene duše nakon smrti penju nazad ka sferama zvezda.

Plutarh objašnjava da čovek prolazi kroz dve smrti. Prva smrt je ona na Zemlji, kada se telo (soma) odvaja od duše (psyche) i uma (nous). Pritom, jedino telo ostaje na Zemlji. Druga smrt jeste ona na Mesecu. Duša odlazi na Mesec gde prolazi kroz čišćenje. Tu se um odvaja od duše i um odlazi dalje ka Sunčevoj sferi i zvezdama, dok se duša zadržava ili raspada na Mesecu, osim ako se ponovo ne pošalje u novu inkarnaciju. Zbog toga se Mesec posmatrao istovremeno kao materica (iz koje kaplju astralne kapi svesti u utrobe ljudskih žena) i podzemlje (Had), jer su tamne mrlje na Mesecu smatrane mestom boravka duša koje čekaju pročišćenje ili reinkarnaciju.

Ideja Meseca kao kapije nije ostala samo u domenu filozofije, nego je ta ideja  izrodila konkretne hermetičke, teurgijske i magijske prakse. U neoplatonističkoj teurgiji (Jamblih, Proklo), cilj maga bio je anagoge, uzdizanje duše pre biološke smrti. Obredi su se izvodili u noćima određenih luno-solarnih konjunkcija i punog Meseca. Koristile su se vizuelizacije i prizivi gde se adept meditativno i obredno podizao do Mesečeve sfere kako bi prešao preko njenog praga bez gubitka svesti (savladavanje zaborava) i stupio u kontakt sa duhovnim vodičima (daimones).

U kasnijoj arapsko-hermetičkoj tradiciji (poput teksta Picatrix / Gayat al-Hakim) imamo opis pripreme za inkarnaciju. Naime, da bi se privukla specifična duša ili planetarni duh u novoizgrađenu ljušturu (bilo da je u pitanju dete tokom začeća ili magijski talisman), obredi su morali pratiti 28 Mesečevih stanica. Svaka Mesečeva stanica smatrana je otvaranjem specifičnih vrata na Kapiji duša kroz koja se kanališu tačno određeni astralni uticaji.

Budući da se smatralo da sveže duše umrlih prvo borave u Mesečevoj sferi pre nego što odu u više sfere ili se vrate na Zemlju, helenistički i semitski nekromanti izvodili su noćne obrede pod otvorenim nebom, usmerene ka Mesecu. Koristile su se libacije (izlivanja) mleka, meda, vina i crne krvi usmerene ka Mesečevoj svetlosti kako bi se prizvala duša sa Mesečevog praga natrag u sublunarni svet radi proročanstva. 

Konačno, Mesec kao kapija duša ostaje ne samo astronomski i astrološki, već i psihološki prag, kao mesto gde se susreću svest i podsvest, individualno i kolektivno, smrtno i besmrtno. Onaj ko želi da začne Mesečevo dete, mora najpre da postane svestan da je on sam, u svojoj senci, nagonima i strahovima, već jedno takvo dete u nastajanju. Jer pravo Mesečevo dete nije ono koje se rađa iz utrobe, već ono koje se rađa iz svesti koja je uspela da pređe sopstveni prag i ugleda svetlost sa one strane reke Lete. 

Dodatak:

Golem

Pošto sam u tekstu već pominjao golema kao kabalističkog homunkulusa, ovde bih malo razradio tu temu. Stvaranje golema, kako ga opisuju kabalistički tekstovi i predanja, predstavlja najopipljiviju varijantu homunkulusa u judeo-hrišćanskom miljeu. Za razliku od Mesečevog deteta koje zahteva žensku utrobu i seksualni čin, golem je muški, suvi, prašnjavi proizvod, oblikovan od gline ilovače, bez majke, bez začeća, bez krvi. Njegov život ne dolazi iz spoja dve polne suštine, već iz ispisivanja božanskih imena na njegovo čelo ili izgovaranja tajnih kombinacija slova koja aktiviraju skrivenu iskru u neživoj materiji. Najpoznatiji primer je, naravno, golem praškog rabina Jehude Liva ben Becalela (Maharal), koji je sredinom XVI veka navodno stvorio glinenog slugu da štiti jevrejsku zajednicu od pogroma. U kabalističkoj šemi, ovaj čin nije bio puka čarolija, već precizna primena doktrine o sefirotima. Golem se stvara na nivou Jesoda (osnove, astralne matrice), ali mu se uskraćuje duša iz viših sefira, on nema ruah (duh) ni nešamah (višu dušu), već samo nefeš (životinjsku dušu). Zato je golem nem, nesvestan, bez slobodne volje. On je živa stvar, ali ne i biće.

I ovde vidimo jasnu paralelu sa Mesečevim detetom: u oba slučaja reč je o sprečavanju ulaska obične, reinkarnirajuće duše u oblikovanu materiju. Golem je, međutim, obrnuta slika, umesto da se u utrobu pozove viša sila, ovde se materiji uskraćuje bilo kakva viša sila, osim one nužne za pokret i poslušnost. Golem je dakle Mesečevo dete lišeno svog najvažnijeg svojstva, slobodne volje i božanske iskre. Zato je on i bezopasniji, ali i bezvredniji u inicijacijskom smislu.

Zombi

Praksa stvaranja zombija u vudu tradiciji može se tretirati kao srodan, ali obrnuti fenomen u odnosu na Mesečevo dete i golema. Do sada sam govorio o unosu sile u praznu ili namenski pripremljenu ljušturu, bilo da je to utroba (Mesečevo dete), glina (golem) ili astralna matrica (savremene tehnike). Zombi, međutim, predstavlja zadržavanje i podređivanje već postojeće duše u već postojećem, ali biološki mrtvom ili onesvešćenom telu. To je, dakle, operacija suprotnog smera, jer ne stvara novi život, već se postojeći život sprečava da napusti ovozemaljsku ravan, i to ne radi uspostavljanja novog eona, već radi ropskog rada, poslušnosti i produženog služenja.

Uslovno govoreći, prema vudu svetonazoru, ljudsko biće, između ostalog, ima dve ključne komponente: gros bon ange (veliki dobri anđeo, viša duša, svest, individualnost) i ti bon ange (mali dobri anđeo, životna sila, astralni dvojnik, nešto poput eteričnog tela). Kada osoba umre prirodno, ti bon ange se odvaja od tela i putuje ka podzemnim vodama, dok gros bon ange odlazi u više sfere ili se opet rađa, ili se rađa u nekom drugom svetu. Međutim, vudu vrač koji želi da stvori zombija koristi kombinaciju snažnog otrova, koji izaziva stanje prividne smrti, duboku komu, usporen rad srca i disanja, i obredne magije kako bi zarobio ti bon ange žrtve u trenutku kada telo još nije sasvim mrtvo. On tada telo iskopa iz groba (ili ga preuzme pre sahrane) i putem ponovljenih psihičkih i fizičkih trauma, udaraca, uskraćivanja soli, stalne dezorijentacije i obrednih udara u glavu, nekako priguši višu svest žrtve. Ono što ostaje jeste biološko telo koje diše, hoda, jede, radi teške fizičke poslove, ali bez ikakve volje, bez sećanja, bez individualnosti. To je organski automat, živa, ali prazna ljuštura.

U ovom svetlu, zombi je gotovo savršena inverzija golema, budući da je golem neživa tvar (glina) kojoj se dodaje doza života (nefeš) da bi postala pokretna. Nasuprot golemu, zombi je živa tvar (ljudsko telo) kojoj se oduzima dovoljno svesti da postane pokretna, ali bez ikakve unutrašnje iskre. Golem je stvoren da služi, ali on ne oseća patnju, dok je zombi takođe stvoren da služi, ali jeste patio, jer je njegovo stvaranje nasilno, traumatično i predstavlja najteži oblik magijskog zlostavljanja. Golem nema dušu koju bi izgubio, a zombi je dušu izgubio (ili joj je uskraćen pristup sopstvenom telu). 

Zašto sam ovde uopšte pominjao zombija? Zato što postoji jedna značajna tačka dodira koja povezuje golema, zombija i Mesečevo dete. Svaki na svoj način, predstavljaju hibridizaciju između materije i nematerijalnog, poput magijski indukovanog kiborga. Kod golema, materija (glina) biva prožeta slovima (duhovna frekvencija). Kod zombija, materija (telo) biva lišena duhovne frekvencije, ali se održava u životu putem niskofrekventne magijske sugestije. Kod Mesečevog deteta, materija (utroba, seme, krv) biva prožeta visokom, eonskom inteligencijom. Razlika je samo u kvalitetu i smeru te sile, od služenja (golem, zombi) do vladavine (Mesečevo dete).

Boginja noći

Nykta: art by unknown

Osim što sebe određujem kao geocentristu, takođe postoji još jedno određenje sa kojim se poistovećujem, pa otud na geocentrizam prirodno nadovezujem nokturnalizam. U tom smislu, ja sam nokturnalista. Svestan sam da je ova reč možda pogrešna, možda se koristi u nekom sasvim drugačijem kontekstu, tipa radnik noćne smene i slično, ali u mom poimanju, nokturnalizam ima sasvim konkretan i osoben sadržaj te predstavlja magijsku upućenost na noć, kao što je geocentrizam magijska upućenost na zemlju.

Većina epifanija sa kojima sam imao prilike da se suočim, odigravala se na nebu, ili je dolazila sa neba. Ponekad je to bilo dnevno nebo, posebno oblaci, ređe samo Sunce, ali je većina tih pojava povezana sa noćnim nebom, noćnim oblacima i zvezdama, a u najvećoj meri sa Mesecom. Ipak, moj prvi susret sa noćnom epifanijom imao je oblik ženske figure koju su tvorili noćni oblaci, razmena je bila telepatska. To se desilo samo jednom u tako intenzivnom obliku, ali je taj događaj ostavio dubok utisak u mom biću. Kako sam tada bio pod snažnim utiscima prvog poglavlja Krolijeve Knjige zakona u kojem se pojavljuje boginja noći pod modifikovanim imenom Nuit, tako se i lik od noćnih oblaka, predstavio tim imenom. Naravno, uvek neko može sa podrugljivim osmehom odmahivati rukom i u neverici negirati moje iskustvo te ga pripisivati mom ludilu ili bujnoj mašti. Ja to razumem i prihvatam. Ne tražim ni od koga da mi veruje, jer su ovakve stvari vazda sumnjive, kao što su sumnjivi oni koji ih iznose. Prihvatam da sam i ja u tom pogledu sumnjiv. Neka tako bude, pa ipak, ovo što sam izneo samo je uvod u jednu zaista veliku temu koja zahvata mnogo rukavaca i iziskuje mnogo dublji i temeljniji pristup od mog. No, trudiću se u meri koliko je moguće da temu Boginje Noći obradim na najbolji mogući način.

Povodom neobičnog i veličanstvenog razotkrivanja Boginje Noći predamnom i našeg kratkog razgovora, ima jedan neobičan detalj. Pre nego što otkrijem taj detalj, pojasniću malo taj razgovor između Boginje i mene. Zapravo, to nije bio nikakav razgovor kao što ljudi međusobno razgovaraju. Stajao sam i netremice buljio u noćne oblake a onda su se iznenada, velikom brzinom, oblaci preoblikovali tako da je obličje Boginje doslovno izronilo iz prvih slojeva oblaka. Bio sam toliko preneražen i bez ikakve misli, mesmerizovan i nepokretan, da sam izgubio predstavu o vremenu. U jednom trenutku moj um se probudio i ja sam izustio tiho ali jasno: ko si ti? Odgovor me je iznenadio, jer nije bilo nikakvih reči, zato što su njena usta bila zapečaćena palcem. Umesto reči moj um je primio mentalnu sliku. Tako sam istovremeno posmatrao lik formiran od oblaka i mentalnu sliku koja je dolazila iz tog prizora. Na svako moje pitanje usledio je mentalni odgovor. Nakon kratkotrajne razmene, lik se rastvorio isto tako naglo i munjevito kao što se i pojavio. Poenta je u tome što taj lik jeste bio antropomorfan, ali nije bila u pitanju nekakva super-senzualna i privlačna nebeska seksi boginja, nego fetus. Dakle, video sam je u obliku nerođenog deteta. Najavila mi je dolazak divlje dece koja će, kad dođe vreme, iskočiti iz njenog pupka.

Prirodno je zapitati se šta bi sve ovo moglo značiti? Zaronimo malo u mitologiju. U mediteranskom svetu, primordijalni mrak podzemlja i noći ima svoje lice u Kori (Korē je doslovno devojčica ili devica). Pre nego što je postala kraljica Podzemnog sveta, ona je bezimena devojčica koja se igra na livadi. U Eleuzinskim misterijama, vrhunac noćnog obreda pod bakljama bio je povik sveštenika koji objavljuje rađanje Svetog Deteta u tmini: Moćna Majka je rodila Moćno Dete! Artemida, boginja meseca i divljine, takođe je u nekim obredima obožavana kao mala devojčica (Kourotrophos - zaštitnica i sama oličenje neukroćene, divlje dece).

 

Nykta: art by Gustave Moreau

U gnostičkim tekstovima (posebno u biblioteci Nag Hamadi), primordijalna Ženska Svest (Barbelo ili Sofija) ima specifična stanja pre manifestacije vidljivog sveta. U gnostičkoj kosmogoniji, pre nego što stvori svet, božanska Mudrost (Sofija) se posmatra kao neoblikovano dete ili fetus koji lebdi u primordijalnom mraku (Pleromi). Ona je prvorođena kći tmine koja još nema čvrsto obličje, ali u sebi nosi seme svih budućih bića. U pojedinim gnostičkim strujama, Arhontima se suprotstavlja žensko načelo koje ima lik male devojčice čija je moć beskonačno veća od njihove jer dolazi iz same Nepoznate Noći (Protennoia).

U tantrizmu postoji boginja Bala Tripurasundari ili Balambika, prikazivana kao devojčica, veoma moćna, i predstavlja ćerku ili mlađi aspekt boginje Tripura Sundari. Ona je noć, svest i posmatra se kao neumrljana, čista potencijalnost. Tantrici je ne obožavaju kao majku, već kao dete koje nosi celokupnu energiju stvaranja u neprobuđenom, potencijalnom stanju. Njena moć je divlja upravo zato što još nije ukroćena formom i zakonima sveta.

Motiv koji sam opisao: boginja kao fetus sa zapečaćenim ustima i proročanstvo o divljoj deci iz pupka, ima jasnu ezoteričnu logiku, što ja tada to nisam znao. U tom smislu, palac na ustima je drevni simbol Harpokrata (glif za Hoor-paar-kraat u Krolijevom sistemu, a što sam to tada prepoznao, ali sam bio zbunjen zašto je epifanija žensko a ne muško). Harpokrat je dete-bog tišine, primordijalni fetus koji sedi na lotosu i koji predstavlja reč pre nego što je izgovorena. To što mi Nuit odgovara slikovno, a usta su joj zapečaćena, odgovara prirodi gnostičkog Deteta Tišine. Fetus je jedini oblik koji objedinjuje starije od svega (iskonski početak) i najmlađe od svega (nerođeno). Noć viđena kao fetus jeste Noć u svojoj čistoj potencijalnosti, jer ona još nije rodila svet, nego ga tek nosi u sebi. Dakle, ovaj oblik boginje ukazuje kako na nešto praiskonsko, nešto što dolazi iz nepojmljivih dubina vremena, ali i na nešto što još nije ustanovljeno, nešto što dolazi.  

U pogledu njenog proročanstva o divljoj deci, ukazao bih da je u nekim kosmogonijama, pupak središte univerzuma iz koga izbijaju novi svetovi i nova bića. Divlja deca koja iskaču iz njenog pupka mogu označavati nove, neukroćene struje svesti koje ne pripadaju starom poretku, već dolaze direktno iz same utrobe Noći.

Dvoglavi pas Ortros kao simbol seksualne funkcije boga Seta

Već sam pisao na temu pasa čuvara praga i dosta sam pominjao ikoničnog Anubisa, Kerbera, Nebirosa i druge mitološke psolike zveri. Sada je došao red za jednu zanimljivu kucu čije je ime Ortros. Ortros je bio pas sa dve glave i zmijskim repom koji je čuvao Gerionovu crvenu stoku na ostrvu Eriteja. Jedan od čuvenih dvanaest Heraklovih podviga bio je i ubistvo Ortrosa i njegovog gospodara. Ortros je bio jedno od mnogobrojne čudovišne dece koje je rodila zmajevita Ehidna. Njegov otac bio je olujni bog Tifon (grčki pandan egipatskog boga Seta). Među Ortrosovim braćama i sestrama bili su troglavi pas Kerber i troglavi lav Himera. Upravo je sa Himerom Ortros izrodio čuvenog čudovišnog Nemejskog lava, kojeg je takođe ubio Heraklo. 

Po grčkoj gematriji (isopsefiji) brojčana vrednost ovog imena, ako ga pišemo u obliku Ορθρος iznosi 549, a samo kao Ορθος 449, i prevodi se kao sumrak. Ali, ukoliko ga pišemo samo kao Ortos, onda u korenu orto- prepoznajemo red, nešto pravo. Po ćiriličnoj gematriji, koju sam ustrojio na način koji se ne zasniva na brojčanim vrednostima slova i reči, nego na bojama usklađenim sa mesečevim menama, reč ORTROS vibrira, da tako kažem, na frekvenciji od 536.7 THz, što je u rezonanci sa 16.01° znaka Škorpije i sedamnaestom mesečevom fazom, koja prikazuje Mesec na početku opadanja. To očitava narandžasto-žutu boju. Na ljudskom energetskom telu to se projektuje na genitalnu oblast, odnosno donji dantien po taoističkoj antropologiji, odnosno čakru svadistanu. Imajte na umu da su ovo paralele a ne nekom volšebnom metodologijom tačno ustanovljene činjenice, ali nam bez obzira, ipak daje približnu sliku energetskog potpisa reči kojom je označen fenomen. U prenosnom smislu, to nešto govori o samom fenomenu.  

Ortros i bog Set

Ortros se povezuje sa dva pseća sazvežđa, Veliki Pas i Mali Pas, koji zapravo predstavljaju dve pseće glave. Tu vezu je pominjao, ali bez dublje razrade, i Kenet Grant u knjizi Outside the Circles of Time. Kao Tifonov pas, Ortros se dovodi u vezu sa Setom. Pošto već imamo nekakvu predstavu o osobinama Ortrosove energije, na osnovu analize njegovog imena, kao Tifonovo, odnosno Setovo dete, sam Ortros može biti shvaćen kao neko posebno svojstvo svoga oca. Dakle, Ortros je seksualni aspekt boga Seta, i ta vrsta seksualnosti je povezana sa misterijama smrti (Škorpija, arkana XIII Smrt). Kako sam već povezao frekvenciju, stepen zodijaka i lunarnu fazu, pozvao bih se na Martina Goldsmita, koji je u knjizi Moon Phases, a Symbolic Key, izložio čitavu jednu doktrinu mesečevih mena. Po Goldsmitu, sedamnaesta mesečeva mena ima prirodu Plutona, Venere i Meseca, i on ju je nazvao Prizivač. Goldsmit na ovu fazu projektuje sliku pećine pune leševa u kojoj spava divovski satir. Dakle, smrt (leševi) i seksualnost (satir). Čak i tarot atribucija sa stepenom Škorpije ima znakovit naziv, a to je Zadovoljstvo (Šestica pehara).

U egipatskom panteonu, Set je bog oluje, pustinje, tuđinaca i haosa (Isfet), ali je pre svega bog neobuzdane i transgresivne seksualne energije. Za razliku od Ozirisove plodnosti koja teče kroz vodu i reku Nil, Setova seksualna energija je suva vrelina pustinje, olujna i divlja. U poznatom mitu Borba Horusa i Seta, Set pokušava da dominira Horusom kroz seksualni čin (silovanje / transgresiju) kako bi dokazao svoju nadmoć. Setova seksualnost nije usmerena na biološku reprodukciju radi nastavka vrste, već na moć, magijski preobražaj i dinamiku dominacije (inicijacije). U tom smislu, može se pretpostaviti da je po nekakvoj setijanskoj formi operandi, homoseksualno silovanje ključan deo inicijacijskog obreda. Tako da, kada sveštenici avrahamskih monoteističkih religija zađu u taj zabran, oni zapravo deluju kao setijanski (ili satanistički) inicijatori. Ako je Ortros izrodio Nemejskog lava sa Himerom, a sam je usmeren na svadistanu (genitalnu zonu) i Šesticu pehara (Zadovoljstvo) u Škorpiji, on savršeno manifestuje tu setijansku seksualnu silu koja nije pitoma ili bračna, već sirova, demonska i generativna na čudovišan način. 

Pošto sam već povezao Ortrosa sa sazvežđima Velikog i Malog Psa (dve glave), imajmo u vidu suštinski značaj Sirijusa za stare Egipćane. Iako je primarno vezan za boginju Izidu, u staroj helenističkoj i hermetičkoj tradiciji zvezda Sirijus i pseći dani (najvreliji dani leta) vezuju se za Tifona / Seta i njegovu razornu vrelinu. Sam bog Set predstavljan je kao tajanstvena, hibridna pseća ili šakalska zver sa zakrivljenim repom i uspravnim ušima. Ortros, kao dvoglavi pas sa zmijskim repom, zapravo je helenizovani derivat te iste setijanske zveri, hibrid psa i zmije koja čuva granice svetova. 

Moja računica koja vodi do 16.01° Škorpije, Arkanu XIII (Smrt) i Goldsmitovog Prizivača (pećina sa leševima i divovskim satirom) razotkriva novi uvid. U tom smislu, Oziris jeste bog koji umire i vaskrsava kao kralj Podzemlja, ali Set je taj koji uzrokuje smrt, jer on je taj koji komada Ozirisa na četrnaest delova. Bez Seta, Oziris ostaje pasivan. Tek kroz Setov udarac nastaje preobražaj. Set je načelo rastvaranja (Solve) koji prethodi ponovnom spajanju (Coagula). Goldsmitova slika pećine sa leševima u kojoj spava satir je čisti arhetip setijansko-tifonske pećine (poput Tifonove pećine u Kilikiji). Satir u pećini leševa je spoj libida (Satir - jarac / pas / seksualnost) i Tanatosa (leševi / smrt). To je tačka gde se seksualna energija (Svadistana) ne troši u profanom svetu, već se u sumraku (Ortros = sumrak) kanališe u inicijacijsku smrt ega. 

Sama mitološka uloga Ortrosa, a to je čuvanje Gerionovog crvenog stada na zapadnom ostrvu Eriteji (Ostrvu crvenih / sumraka), bremenita je dubljim slojevima značenja. Crvena je bila zvanična boja Seta u Egiptu. Set je nosio titulu Crveni Bog, a pustinja je bila crvena zemlja. Ortros čuva crvenu stoku na zapadu (mestu zalaska sunca, sumraka). Ortros je, baš kao i njegov brat Kerber, dvostruki čuvar dveri. Njegove dve glave gledaju u dva smera, ka prošlosti i ka budućnosti. Da bi Heraklo, kao solarni junak i Horusov pandan (koren heru-, heroj) prešao prag i uzeo crvenu energiju (stoka / vitalnost), on mora da ubije Ortrosa, odnosno da savlada i integriše tu sirovu, setijansku, seksualno-olujnu prepreku na mestu prelaza.

Ortros i Kerber

Relacija između braće Ortrosa i Kerbera predstavlja jedan od najpotpunijih mitoloških i inicijacijskih prikaza praga u zapadnom hermetizmu. Iako ih mitologija često posmatra samo kao dve čudovišne zveri koje je Heraklo morao da savlada, njihova strukturna, gematrijska i prostorna postavka ukazuje na to da oni nisu dve nezavisne prepreke, već dve faze jednog te istog mehanizma inicijacije. Kao prvo, razlika u broju glava ovih sporednih potomaka Tifona i drakaine Ehidne, definiše njihovu specifičnu ulogu. Dve glave Ortrosa predstavljaju spoljašnji prag (limen). Broj 2 je broj polariteta: dan / noć, svest / podsvest, život / smrt, Eros / Tanatos. Ortros čuva granicu između manifestovanog sveta (obala) i transgresivnog prostora (ostrvo Eriteja / Crveno ostrvo sumraka). Njegov pogled je horizontalan: jedna glava gleda nazad ka svetu profanog, druga napred ka tajni. Sa druge strane, imamo troglavog Kerbera. Njegove tri glave ukazuju na unutrašnji prag (Had / Infernus). Broj 3 je broj stabilizacije, vremenskog kontinuiteta (Prošlost, Sadašnjost, Budućnost) i tri areala (Materijalni, Astralni, Mentalni). Kerber ne čuva ulaz na ostrvo, već sam ponor. Njegov pogled je trostruk i vertikalan: on sprečava duše da izađu i žive da uđu bez dozvole. 

Ovde takođe imamo specifičnu geografija inicijacije: Zapad i Sever (Eriteja vs. Had). U inicijacijskom ciklusu, adrese na kojima obitavaju ova dva psa opisuju smer kretanja neofita. Zapad je mesto zalaska sunca, zona sumraka (Ortros). To je granični prostor gde svetlost još nije sasvim nestala, ali noć već preuzima. Ortros čuva crvenu stoku, što označava primarnu, krvnu, usmerenu vitalnost. Da bi adept uopšte stigao do Hada, on najpre mora da otplovi na Zapad, savlada Ortrosa i ovlada ovom sirovom, setijanskom energijom. Kada se pređe spoljašnji prag i ovlada vitalnom energijom (Ortros), inicijant silazi u potpuni mrak Hada gde vlada Kerber. Zato je Ortros prva kapija, a Kerber druga kapija. Ako analiziramo njihovo delovanje na ljudsko energetsko telo, dolazimo do zanimljivih uvida. Kao što sam rekao, Ortros vibrira u domenu donjeg dantijena i seksualne energije. On je ispit obuzdavanja nagona. Ako adept podlegne strasti, strasti ga proždiru na samom ulazu. Heraklovo ubistvo Ortrosa predstavlja ovladavanje ovom silom. To je preobražavanje strasti u volju. Kerber čuva korensko usidrenje u materiji i egzistencijalni strah od nestajanja (smrti ega). Dok Ortros ispituje želju, Kerber ispituje strah. Oba psa imaju zmijski rep (ili zmije koje rastu iz njihovih tela). Zmija je arhetip kundalini sile, ali i tifonske / setijanske primordijalne vatre. Zmijski rep kod Ortrosa i Kerbera pokazuje da obojica crpu snagu iz iste ofidijanske (zmijske) podzemne struje. Njihov vuk / pas oblik je samo spoljašnja maska, jer u svojoj suštini, oni su zmajeviti hibridi, odnosno deca Ehidne i Tifona.

Način na koji Heraklo (solarni inicijant) rešava ove dve zveri otkriva duboku hermetičku pouku. Ortros mora biti savladan jer se sirova, podvojena seksualno-vitalna energija ne može pustiti u neizmenjenom stanju u posvećeni prostor. Ona se mora ubiti da bi se njeno stado (crvena vitalnost) preuzelo. Dalje, Had izričito traži od Herakla da Kerbera ne sme ubiti, već ga mora savladati golim rukama. Kerber (strah od smrti / podsvest) ne može biti uništen, nego se mora ukrotiti, izvući na svetlost svesti i ponovo vratiti na svoje mesto. Ovo pravi jasnu razliku u inicijacijskoj metodologiji: nagon na spoljašnjem pragu se preseca i preusmerava, dok se duboki arhetip podsvesti integriše i prihvata.

Ortros i Orias

Ortros i goecijski demon Orias (Oriax), dele duboku simboličku i astrološko-magijsku strukturu. Kada se analiza pomeri sa puke etimologije na astrološku atribuciju, zvezdanu simboliku i njihove funkcije, veze postaju čvršće. Sama činjenica da se oba ova entiteta nekako pozicioniraju na istom segmentu zodijačkog kruga, otvara primarnu analitičku vezu. Orias je 59. duh Lemegetona, Veliki Markiz koji vlada stepenima od 15° do 20° Škorpije (druga dekada Škorpije, kojom u tradicionalnoj astrologiji vlada Sunce, a u modernoj Pluton). Oba entiteta su, dakle, stacionirana na samom fiksnom srcu Škorpije. U pitanju je zona gde se solarna / vitalna energija (Sunce kao vladar dekade) potapa u najdublje vode smrti, seksualnosti, preobražaja i podzemnih poriva (Škorpija / Pluton). 

U grimoarskoj tradiciji, vizuelno pojavljivanje Oriasa i mitološka anatomija Ortrosa dele slične hibridne elemente. U Goeciji, Orias se prikazuje kao lav koji jaše na snažnom konju, sa zmijskim repom (ili drži dve siktave zmije u desnoj ruci). Ortros je pas sa zmijskim repom, koji sa Himerom rađa Nemejskog lava. Oba entiteta spajaju istu arhetipsku trijadu zveri:

• Pas / Konj: zveri nošenja, čuvanja, strasti i donjih nagona (svadistana).

• Lav: solarno načelo, moć, gordost, dostojanstvo, ali i proždrljiva sila.

• Zmija (rep): podzemna, ofidijanska, tifonska i kundalini energija koja drži koren oba obličja.

U Goeciji, ključne funkcije demona Oriasa su podučavanje astrologije, preobražaj i promene oblika. Takođe, on pomaže nekom da ostvari neku svoju ambiciju, ili da stekne naklonosti prijatelja i neprijatelja. Ortros ispituje sposobnost inicijanta da ne podlegne sirovoj seksualnosti, već da njome ovlada radi vlastitog preobražaja. Orias ima moć da preobražava ljude (dajući im oblik i status). To je duh koji vlada tim poljem, komanduje tom istom tifonsko-zmijsko-lavljom silom i uči adepta kako da ovlada astrologijom i preobražajem svesti na tom stepenu.

........

Ortros, u krajnjoj instanci, nije neprijatelj, već učitelj. Njegov zmijski rep ne vodi ka uništenju, već ka korenu svakog preobražaja, ili buđenja. Zato se na kraju ovog razmatranja možemo složiti sa onim što su hermetičari oduvek znali: pravi pas čuvar nije onaj koji brani blago od nepozvanih, već onaj koji nepozvanima otkriva da blago zapravo nije spolja, nego u njima samima.