Mit o crnoj kocki

Popularizacija crne kocke Saturna na YouTube-u i društvenim mrežama uglavnom potiče iz kruga autora poput Dejvida Ajka, Džordana Maksvela i pop-astrofizike spojene sa gnosticizmom. Oni su u jednu celinu spojili heksagon na Saturnovom severnom polu, jevrejski tefilin, islamsku Kabu (iako je Kaaba reč koja u prevodu jeste kocka, arhitektonski je reč o nepravilnom paralelopipedu), pa sve do spomenika i korporativnih logoa. Međutim, ako zagrebemo ispod površine senzacionalizma, uviđamo nekoliko nivoa.

Klasični autori kao što su Paracelzus, Agripa, Elifas Levi, MekGregor Meters, Alister Kroli ili Franc Bardon, nigde ne posvećuju posebno poglavlje crnoj kocki kao samostalnom mračnom artefaktu ili božanstvu. U tradiciji hermetizma i alhemije, pojedinačni geometrijski oblici ne funkcionišu kao samostalni idoli, već kao matrice elementarne i planetarne geometrije. Tako recimo u hermetizmu, ali i u Zlatnoj zori, kocka je simbol elementa Zemlje, kao najstabilnije trodimenzionalno telo. Budući da je Saturn (sefira Binah / olovo / Hronos) najviša, najteža i najtamnija planeta na Drvetu života (koja predstavlja granicu, materijalizaciju, vreme i formu), Saturnu se pripisuje crna boja i elementarna stabilnost forme (kocka). Kabalistički, kao što sam pomenuo Saturn je Binah (Razumevanje) na levom tamnom / strogom stubu Drveta života. Binah je Velika Majka koja daje oblik bezobličnoj svetlosti prethodne sefire u nizu Hokmaha. Taj oblik u trodimenzionalnom svetu jeste kocka. Zato je Saturn gospodar vremena, prostora, strukture, ali i ograničenja i smrti. Crna boja je odsustvo i apsorpcija svetlosti. Kada spojimo crno i kocku, dobijamo arhetip nigreda (alhemijske primordijalne materije), granice, mase i gravitacije. To je simbol onoga što zadržava duh u materijalnom obliku.

Dakle, okultizam poznaje načelo Saturna kao stvaraoca forme i granice u materijalnom svetu (kocka), ali ga nikada nije demonizovao niti ga nudio kao kosmički zatvor kako to rade moderni teoretičari zavere. Iz tradicionalne vizure, kocka je simbol materijalne ravni i isklesanog kamena. U slobodnom zidarstvu, grubi kamen se klesanjem pretvara u savršenu kocku (kubni kamen). To je simbol obuzdavanja haosa, etike, reda i duhovne izgradnje, što je potpuno suprotno od pop-narativa o satanskom zatvoru. 

Drugi nivo sagledavanja fenomena crne kocke jeste njena veza sa biblijskim betilom (Beth-El - Božija Kuća). Betil (hebr. Beth-El, grč. Baitylos) u drevnom semitskom i helenističkom svetu bio je sveti neisklesani kamen (često meteorit) u kome se verovalo da obitava božanska prisutnost (šekina ili numen). Najpoznatiji primeri betila su Jakovljev kamen u Betelu (Postanje 28), gde se opisuje kako Jakov spava na kamenu, sanja merdevine ka nebu, i potom taj kamen uspravlja i pomazuje uljem nazivajući ga Beth-El. Drugi poznati primer jeste crni kamen u Siriji, u Emesi (Elagabal, Sunčev kamen). To je meteorit koji je rimski car Elagabal doneo u Rim kao vrhovno božanstvo Sunca. Potom imamo kamen u Artemidinom hramu u Efesu koji je takođe pao sa neba. Naposletku, najpoznatiji je crni kamen (Al-Hajar al-Aswad) u uglu Kaabe, takođe meteorskog porekla.

Naravno, ovi betili nisu imali savršenu geometriju kao kocka. Bili su jajasti, konusni, nepravilni i hrapavi, jer su bili proizvod neba (meteoriti) a ne ljudske ruke. Do spoja betila (meteoritskog svetog kamena) i kocke (savršene geometrije) dolazi kroz istorijski proces racionalizacije i prevoda mita u geometriju. Kada sakralno pređe iz prirodnog ambijenta u hram, nestaje nepravilni kamen i zamenjuje ga arhitektonski temelj hrama, odnosno ugaoni kamen (kocka). U Otkrivenju Jovanovom (poglavlje 21), Nebeski Jerusalim opisan je kao savršena kocka (dužina, širina i visina su jednake: 12.000 stadija). Takođe, najsvetije mesto Solomonovog hrama (Debir - Svetinja nad svetinjama) bilo je dimenzija 20 x 20 x 20 lakata, što je savršena kocka. Sama priča o kocki uopšte, razotkriva vekovni hermetički luk: od meteorita (betila) koji stvara sakralni prostor, preko saturnijanskog obuzdavanja haosa kroz oblik i broj, pa sve do alhemijske kocke kao simbola ovladane materije. 

Saturnov heksagon

Heksagon na Saturnovom severnom polu je u međuvremenu zaista postao sveti gral savremenih senzacionalista i teoretičara zavere, jer im je dao nešto što su dugo priželjkivali: fizičku, vizuelnu potvrdu iz visoke nauke (snimak NASA sonde Cassini) za sopstvene ezoterijske konstrukcije. Ovaj fenomen je indikativan primer kako se karikira hermetički zakon analogije (Kako je gore, tako je i dole), tako što se prirodni fenomen mehanički učitava u mračnu mistiku. Senzacionalisti u ovoj geometrijskoj korelaciji primenjuju jednostavan vizuelno-geometrijski trik. Dvodimenzionalni heksagon (šestougao) jeste dvodimenzionalna projekcija trodimenzionalne kocke posmatrane iz ugla njenog temena (vrha). Ako nacrtate trodimenzionalnu kocku u izometrijskoj projekciji (ili spojite njena suprotna temena i centar), spoljni profil koji dobijate jeste savršeni šestougao. Unutar njega se jasno vidi i dvodimenzionalna projekcija trodimenzionalne piramide / kocke / heksagrama. 

Kada je sonda Cassini 2006. godine poslala jasne snimke gigantskog, stabilnog atmosferskog mlaznog toka u obliku šestougla na Saturnovom polu, u internet-okultizmu nastala je eksplozija: Evo dokaza! Drevni su znali da Saturn emituje energiju kocke! Naravno, takav fenomen nije jedinstven za Saturn, jer imamo i ono čudno Jupiterovo oko i sl. Povodom toga, naučnici su uspeli da u laboratorijskim uslovima (u rotirajućim fluidima) stvore trouglove, četvorouglove, šestouglove i osmouglove. Ipak, tvrdnja da su drevni magovi obožavali crnu kocku jer su znali za heksagon na Saturnu je zaista teško održiva. Istina, betili su obožavani kao sveti kamenovi, ali već sam istakao da je veza betila sa kockom simbolička. 

Takođe, moramo imati na umu i da Saturnov heksagon nije moguće videti sa Zemlje golim okom pa čak i jačim amaterskim teleskopima. Otkrio ga je tek Voyager 1 1981. godine, a detaljno snimio Cassini tek u XXI veku. Drevna astrolatrija (Vavilon, Egipat, Grčka, Bliski istok) povezivala je Saturna sa olovom, hromim starcem, Hronosom, zvezdom Kaimanu / Kivan, i granicom, ali nikada sa heksagonalnom strukturom na njegovom polu. Ipak, neki ljudi su neumoljivi u svom uverenju da su stari magovi nekako znali za taj fenomen ali su ćutali. Ako su mogli znati za Saturnov heksagon zašto onda ni reč nisu rekli o mnogo većim pojavama iza Saturna, kao što su Uran i Neptun (koji se takođe ne vide sa Zemlje golim okom). Znači li to da je omerta mnogo dublja? I pobogu, zašto su to prikrivali? Ako su volšebno sakrili Uran, Neptun i Pluton (i ko zna šta sve još), šta je onda spram toga prikrivanje jednog običnog heksagona od oblaka? O čemu god da se ovde radi ostaje jedna nepobitna činjenica, a to je da ne postoji nikakva mitološka, astrološka i astromagijska referenca na Uran, Neptun i Pluton. Da li je to slučajno? Rekao bih da nije, a šta vi mislite zašto?

Takođe, poznata je povezanost Saturna i broja 6 / heksagrama / kocke, ali iz čisto simetričnih i kabalističko-astromagijskih razloga, a ne zbog atmosferskih mlaznica na severnom Saturnovom polu! U kabali, Saturnov magijski kvadrat (numerički talisman, tj kamea) je dimenzija 3 x 3 (ukupno 9 polja, sa brojevima od 1 do 9 čiji je zbir u svim pravcima 15, a ukupan zbir 45). Geometrijski oblik koji nastaje radom sa Saturnovom kameom u trodimenzionalnom prostoru jeste kocka. Broj 45 umnožen sa 6 (broj stranica kocke) daje broj 270 što je poslednji stepen znaka Strelca i nulti Jarca. Odatle počinje zemljani znak Jarca čiji je vladar upravo Saturn. Takođe, u kabali Saturn vlada sferom Binah, koja spušta neoblikovanu energiju svetlosti u šest pravaca prostora (gore, dole, sever, jug, istok, zapad). Tih šest pravaca prostora, kada se kodiraju i materijalizuju u čvrsto telo, daju kocku. Heksagram u astrologiji i hermetizmu tradicionalno predstavlja sedam planeta (šest temena i centar). Saturn u toj mreži često zauzima ili najvišu poziciju ili sam centar, odnosno objedinjujući okvir. U jevrejskom mističnom spisu Sefer Jecirah, opisan je simbolizam slova hebrejskog alfabeta u projekciji kocke. U jednoj od verzija te knjige, slovo Tav, dodeljeno Saturnu, pozicionirano je u središtu kocke. 

Šta nas ovaj fenomen uči? Senzacionalizam oko Saturnovog heksagona pokazuje proces modernog stvaranja mita (mitopeje) u realnom vremenu. Uzme se stvarni, fascinantni naučni fenomen (fotografija NASA sonde). Spoji se sa površno shvaćenom geometrijom (heksagon = projekcija kocke). Zalepi se za nasumične simbole iz različitih kultura (jevrejski tefilin, Kaaba, korporativni logoi) i to se proglasi vekovnom zaverom globalnih elita koje tajno obožavaju Saturnovu kocku. Ovakav narativ je kompenzacija za nedostatak dubokog razumevanja ezoterijske simbolike. 

IAO Savaot

Povezivanje boga IAO / Iao Savaot, orfičko-dionizijskog Sabazija (Sabazius / Bahus) i jevrejskog Jahveh Sabaot-a (Jahve Gospod vojski) sa Saturnom ima izuzetno duboke i istorijski posvedočene korene u kasnoj antici. U helenističkom periodu (od III veka pre n. e. pa nadalje), mediteranski svet je prolazio kroz masovna religijska spajanja i sinkretizam. Grci i Rimljani su pokušavali da shvate jevrejskog boga bez lika i imena, pa su ga izjednačili sa sopstvenim misterijskim božanstvima. Tako je došlo do povezivanja Jahve Sabaota sa Sabazijem. Grci su jevrejski epitet Jahve nad vojskama lingvistički i teološki povezali sa trakijsko-frigijskim bogom Sabazijem (Sabazios), koji je bio orfička verzija Dionisa, odnosno Bahusa. Rimski istorijsko-književni izvori (poput Valerija Maksima ili Plutarha u Quaestiones Convivales) izričito navode da Jevreji obožavaju Jupitera Sabazija ili Bakha / Dionisa, navodeći kao dokaze subotnji praznik (Šabat = Sabazios) i rituale sa grožđem i vinom. U grčkim magijskim papirusima (Papyri Graecae Magicae - PGM) i gnostičkim amajlijama (abraksas kamenju), jevrejsko ime IHVH redovno se prevodi i beleži kao IAO (Ἰαώ) ili IAO SABAOTH. On je slavljen kao vrhovno božanstvo svetlosti, sudbine i kosmosa.

Ovo je ključno mesto gde se javlja astronumerološka i astromagijska veza. Rimljanima i Grcima je bila očigledna veza između toga da je jevrejski sveti dan šabat (subota), da je na latinskom subota Dies Saturni (Saturnov dan), da je bog koji zapoveda odmor na sedmi dan (subotu) u antičkoj astrolatriji morao biti gospodarem sedme, najviše i najsporije sfere, tj Saturna. Tacit u svojim Istorijama (Knjiga V) piše da Jevreji poštuju Saturna jer je subota njegov dan, i zato što od sedam planeta Saturn nosi najvišu vlast.

U tom smislu indikativna je i sledeća veza Jahvea i Saturna (kao tvorca vremena i zakona): 

• Jahve dostiže svoj autoritet davanjem Zakona (Tora), ograničenja, zapovesti, tabua i fizičkog obrezivanja.

• Hronos / Saturn je u antičkom svetu bog oblika, ograničenja, kosmičkog zakona, granica i vremena.

• Zbog toga su neoplatoničari i rani hrišćanski i gnostički kritičari izjednačili Jahvea sa Hronosom / Saturnom, kao boga koji formira, stvara strukturu, ali i zatvara u materiju.

Neki među gnosticima su uzeli upravo ovaj sinkretizam i napravili od njega temelj svoje kosmologije. Po njima, tvorac materijalnog sveta (demijurg) naziva se Ialdabaot (često predstavljen sa lavljom glavom i telom zmije, što su arhetipski atributi Hronosa i Aiona). U gnostičkim tekstovima (poput Tajne knjige Jovanove), Ialdabaot vlada sferom Saturna, a njegovo glavno ime među arhontima često je upravo Sabaot. Za gnostike, Sabaot / Jahve je stvorio kavez materije, što nas simbolički vraća na kocku kao stvoreni, formirani, trodimenzionalni svet.

Ako sada spojimo sve ove istorijske i teološke niti, dobijamo vrlo konkretnu hermetičko-gnostičku matricu po kojoj IAO Sabaot / Jahve, predstavlja boga zakona, forme i sedme sfere (Saturna). Taj bog zapoveda subotom (šabatom), traži granicu i gradi svetinju nad svetinjama (Debir), koja je u Solomonovom hramu bila savršena kocka. Takođe, Saturn / Hronos predstavlja maticu koja neoblikovani haos zgušnjava u stvarnu formu. Geometrijski izraz potpune, nepomične, savršene forme u trodimenzionalnom prostoru jeste upravo kocka. Kako Saturn vlada nigredom, olovom i tamom prijemčive primordijalne materije, tako je i boja te kocke crna. 

Imajući ovo u vidu, korelacija između IAO Sabao / Sabaota, Saturna i kocke može se protumačiti, ali ne kroz prizmu moderne paranoje (vanzemaljci sa Saturna vladaju svetom, posredstvom svojih slugu na Zemlji - Jevreji, iluminati, masoni), već kroz gnostičku i alhemijsku dramu. Crna kocka Saturna / Sabaota jeste simbol demijurgove materijalne forme, tj kristalizacija svetlosti u fizički svet. 

Šiva - Sava - Saba

Otkrijmo sada neke zanimljive slojeve komparativne mitologije, lingvistike i antičkog sinkretizma. U tom smislu pomenuo bih povezivanje Dionisa i Sabazija sa indijskim bogom Šivom, a što zaista ima istorijsko i mitološko pokriće. Stoga prelazak sa Šive na jevrejskog IHVH Sabaot preko lingvističke veze Šiva–Sava–Saba zahteva pažljivo razdvajanje autentičnih mitoloških paralela od prividnih etimoloških sličnosti (tzv. lažnih prijatelja u lingvistici). Obratimo pažnju na grčko izjednačavanje Šive i Dionisa, što je istorijska činjenica. Nakon pohoda Aleksandra Velikog na Indiju (IV vek p.n.e.), Grci su primenili princip Interpretatio Graeca (tumačenje stranih bogova kroz grčke ekvivalente). Tako Megasten, grčki ambasador na dvoru vladara Čandragupte Maurije, u svom delu Indika izričito piše da Indijci na planinama obožavaju Dionisa (pri čemu misli na Šivu), a oni u ravnicama Herakla (Krišnu). Te paralele su zaista zanimljive, jer su i Šiva i Dionis bogovi divlje prirode, ekstatičnog plesa, transa, oslobađanja od društvenih normi i unutrašnjeg ludila (mania). Šivu prate gane i pramate (mitska bića), dok Dionisa prate satiri, sileni i menade (bahanatkinje). Obojica se povezuju sa trozubcem (tirsom), zmijama, bikom (Nandi / dionizijski bik), Mesecom, vinom / somom, kao i sa lingamom / falusnim kultom.

Uđimo sada malo dublje u imena tih bogova. Ime Sabazios (Σαβάζιος) izvorno je trakijsko / frigijsko, a ne grčko ili latinsko. Grci jesu imali slovo B (Beta: Β, β), međutim, u klasičnom grčkom ono se izgovaralo kao tvrdo /b/, dok je u helenističkom periodu (koine grčki) počelo da klizi ka glasu /v/. Trakijski koren se u grčkim zapisima javlja kao Sabazios (Σαβάζιος), a ponekad i Saouazios (Σαουάζιος), što ukazuje na to da je izvorno trakijsko ime verovatno zvučalo bliže Savadzios ili Savazije. Iako fonetski zvuče primamljivo blisko, istorijska lingvistika ove reči izvodi iz potpuno različitih korena:

Šiva znači blag, ljubazan, povoljan. Nastao iz sanskritskog korena śi-. Ime Šiva je u neku ruku maska i štit, jer je sila koja stoji iza njega sirova, olujna, dionizijska i neselektivna (Rudra). Ljudi su toj sili dali ime Blagi kako bi obuzdali njen teror i preveli je u polje sa kojim se može uspostaviti kultni i ritualni odnos. Kada se taj princip kasnije ukroti kroz zakon, hram i geometriju (poput gnostičke i saturnijanske transformacije u Sabaota / Kocku), ta prvobitna strašna energija biva konačno ukovana u čvrste zidove forme.

Hebrejski Sabaot (צְבָאוֹת) znači vojske, domaćinstva. Koren je hebrejski glagol tzava (צבא), tj vojevati, služiti vojsku. Slovo na početku nije samek niti šin, već cadi. Ime Sabazios se povezuje frigijsko-trakijskim rečima za ekstatični uzvik ili piće (sabadjos), ili indoevropskim korenom swo- (svoj, slobodan). Zato filolozi naglašavaju da hebrejski Sabaot, ili Cabaot, nema etimološke veze sa sanskritskim Šiva niti sa trakijskim Sabazios. Sličnost u grčkom izgovoru (Sabaot vs Sabazios) nastala je tek kasnijom grčkom transliteracijom hebrejskog glasa cadi u grčko sigma (S).

Istini za volju, postoji teorija da je Jahve preuzeo svojstva Dionisa, odnosno  Šive. Ako sklonimo lingvističku podudarnost i posmatramo sadržaj i istoriju religije, možemo reći da ima smisla za tu tvrdnju, ali preko kanaanskih i ugaritskih kultova. Jevrejski jahvizam nije direktno prepisivao iz Indije (Šiva), već je nastao u semitskom okruženju Bliskog istoka gde su postojali božanski prototipovi koji su delili iste aspekte sa Dionisom i Šivom. Drevni Jahve (pre nego što je postao strogi transcedentni Bog monoteizma) u ranim biblijskim tekstovima (npr. Pesma Deborina, Psalm 29) opisan je kao olujni bog koji jaše na oblacima, drma planine i manifestuje se kroz vatru i grom. To je direktna paralela sa ugaritskim Baalom, ali i sa Šivim aspektom Rudre (boga oluje i krika). 

Kanaanski bog Baal i feničansko-sirijski bogovi imali su izrazito ekstatične rituale sa vinom, plesom i ritualnim zanosom, što je upravo matrica koja je u Evropi dala Dionisa / Sabazija, a u Indiji to vidimo kao kult Šive. Proroci u Starom zavetu (npr. Jezekilj, Jeremija) neprestano se bore protiv toga što jevrejski narod stalno meša obožavanje Jahvea sa stolicama pod zelenim drvećem, obredima vina, svetim stubovima / lingamima, i ekstatičnim prorokovanjem. To pokazuje da je narodni kult Jahvea godinama bio izrazito dionizijske prirode, sve dok ga deuteronomistička reformacija nije preformatirala u strogi Zakon (Kocku / Saturn).

Šta iz svega ovoga možemo izvući za temu o crnoj kocki? Na samom početku imamo dinamični, fluidni, ekstatični princip kosmosa, a to je Šiva, Dionis, Sabazije, olujni i ekstatični Jahve / Baal narodnog verovanja. To je energija bez čvrste forme, neobuzdana priroda i ekstaza. Kada se stvara organizovana religija, hram i država, taj ekstatični supstrat biva usmeren, ukroćen i ukalupljen. Jahve od olujnog boga prirode postaje Bog Zakona, Hrama, Subote (Saturna) i Kocke (Svetinje nad Svetinjama). U helenističko doba, krug se zatvara: Grci i gnostici prepoznaju da u IAO Sabaotu i dalje teče stara krv Sabazija / Dionisa, ali da je ona sada pod vlašću Saturna (arhonta Ialdabaota / Sabaotha) koji je tu ekstazu zatvorio u mrežu Zakona, Vremena i Materije (Crnu Kocku).

Zaključak

Kada povežemo sve istorijske, mitološke i ezoterijske niti, pred nama se umesto teorije zavere razotkriva velika alhemijska i gnostička drama transformacije boga. Na samom početku stoji primalni, fluidni i ekstatični supstrat kosmosa: to je Šiva u svom rušilačko-stvaralačkom plesu, Dionis u divljem transu i rani, olujni Jahve koji se manifestuje kroz grom i pustinjsku vatru. To je čista, nekontrolisana životna energija bez čvrste forme. Međutim, procesom civilizovanja, nastankom države, pisma i organizovanog hrama, nastupa neophodna saturnijanska transformacija:

• Ukroćivanje haosa: Divlja, dionizijsko-šivaistička ekstaza mora biti kanalisana da ne bi razorila zajednicu.

• Uvođenje Zakona: Olujni bog prirode postaje Bog Zakona, Morala, Vremena, Broja i Granice.

• Kondenzacija u Kocku: Ta duhovna energija, koja je nekada obitavala u nepravilnom, divljem meteoritu (betilu) palom s neba, sada biva uklesana i usmerena u arhitektonski temelj, u savršenu, nepomičnu crnu kocku hrama (Debir / Svetinja nad svetinjama).

Za gnostike kasne antike, ovaj proces bio je dokaz da je visoka, neobuzdana svetlost duha zarobljena u arhontskoj mreži demijurga Sabaota (Saturna). Za alhemičare i hermetiste, to je bio neophodan proces materijalizacije, spuštanje neoblikovanog duha u nigredo materije kako bi se kroz obradu kamena donela struktura i red. Crna kocka Saturna zato nije nikakav kompjuterski hologram vanzemaljaca, već moćan simbol kosmičkog procesa u kom se neobuzdana ekstaza (Šiva / Dionis) zgušnjava u stabilnu strukturu, zakon i materijalnu formu (Saturn / Sabaot).

Legenda o Redu Zlatnog Centuriona (F.O.G.C.)

art by Nether Temple Design

Legenda o F.O.G.C. (Freemasonic Order of the Golden Centurium / Fraternitas Ordinis Aurei Centurii - Red Zlatnog Centuriona) predstavlja jedan od prilično uzbudljivih mračnih fenomena u istoriji evropskog okultizma. Sam F.O.G.C. je postao široko poznat zahvaljujući autobiografskom romanu Frabato čuvenog okultiste Franca Bardona, kao i spisima dr Adolfa Hembergera i istraživača vezanih za nemački red Fraternitas Saturni. Prema toj legendi, radilo se o krugu od tačno 99 bogatih industrijalaca, političara i članova elite koji su praktikovali čistu demonolatriju i magijsku tehnologiju sa jednim ciljem, a to je sticanje potpune moći, bogatstva i političkog uticaja. Red je bio pod okriljem stotog člana, kako se govorilo, a u tom smislu pominju se imena poznatih demona: Barzabel, Belijal, Asmodej i Astarot. Navodno, svake pete godine, ako niko od članova u međuvremenu ne umre, uoči Jovanjdana održava se žrebanje. U kutiji je 98 belih kuglica i 1 crna kuglica, pa onaj ko izvuče crnu mora popiti smrtonosni otrov tokom sastanka lože. Tada njegovo bogatstvo prelazi u ložu. Ako veliki majstor izvuče crnu kuglicu, može ponovo da žreba do tri puta. Takođe, svaki član je dužan ložinom demonu kroz zakletvu, krvni ritual i mentalni pakt. Iako na prvi pogled sliči, F.O.G.C. nema nikakve veze sa regularnim masonstvom, stepeni su samo simbolički, a sva tajna znanja se daju jednom prilikom inicijacije.

Bez obzira na to da li je F.O.G.C. u obliku koji opisuje Frabato postojao kao istorijska institucija (osnovana navodno 1840. u Minhenu) ili je reč o mitskoj amalgamaciji više mračnih redova, taj red nosi nepogrešiv pečat stvarne demonolatrijske strukture. Ako se zapitamo šta bi mogle biti preteče takve strukture u istoriji evropske ezoterije, odgovor otkriva da F.O.G.C. nije nastao u vakuumu, nego predstavlja sliku vrhunca evolucije organske veze između elita i demonskih hijerarhija. Ta veza se može pratiti u vekovima unazad. U tom smislu, izdvojio bih nekoliko ključnih istorijskih i ezoterijskih preteča strukturne demonolatrije poput F.O.G.C.-a:

Affaire des Poisons (Afera otrova) i Crne mise XVII veka

Ako tražimo eventualnu preteču ritualnog spoja visoke elite i demonolatrije, to je dvor Luja XIV u Francuskoj (krajem 1670-ih). Ovde imamo u fokusu visoku aristokratiju, grofice, vojvode i kraljevske ljubavnice (poput Madame de Montespan), u saradnji sa zloglasnom vešticom Catherine Deshayes (La Voisin) i raspusnim katoličkim sveštenikom Étienneom Guibourgom. Guibourg i La Voisin nisu izmišljali magiju iz hira, nego su vodili elaborirane Crne mise nad nagim aristokratkinjama. Tokom ovih obreda, demonskim silama (Asmodej, Astarot) žrtvovana su novorođenčad i odojčad radi dobijanja trajne kraljeve naklonosti, moći i političkog uticaja. Dakle, ovo je prvi istorijski zabeležen slučaj u predmodernoj Evropi gde je najneposrednija elita države sistematski učestvovala u demonskim paktovima i krvnim žrtvama radi očuvanja političke moći.

Hellfire Club (Klub paklenog ognja) XVIII veka

U XVIII veku u Velikoj Britaniji i Irskoj nastaju ekskluzivna tajna društva za političare, premijere i aristokrate, od kojih je najpoznatiji bio Order of the Knights of St. Francis of Wycombe, koji je vodio Sir Francis Dashwood. Članovi tog reda bili su kancelari, plemići, a zanimljivo je da se među učesnicima njihovih okupljanja pominje ime jednog od značajnijih očeva osnivača SAD, a to je pa čak i Bendžamin Frenklin tokom svojih boravaka u Londonu. Iako zvanična istorija često pokušava da podvede Hellfire Club pod paravan hedonizma, razvrata i pijančenja, njihovi rituali u opatiji Medmenham i podzemnim pećinama imali su izrazito parodijski i demonolatrijski prizvuk. Oblačili su se u monaške odore, prizivali Lucifera i izvodili obrede koji su spajali seksualnu magiju i podrugivanje hrišćanstvu. 

La Haute Magie Noire i satanističke lože XIX veka

Sredinom i krajem XIX veka u Parizu, Minhenu i Beču dolazi do procvata takozvanih divljih ili starih loža koje su odstupile od klasičnog masonstva. Jedan od takvih oblika je Hermetički Red Zore koji se vezuje za ime Abbé Boullan-a. Joris-Karl Huysmans u svom čuvenim romanu Là-bas (1891) opisuje satanističke krugove Pariza XIX veka okupljene oko rasčinjenog sveštenika Eugènea Boullana. Oni su praktikovali astralnu magiju, napade na daljinu (ono što će se u materijalima o F.O.G.C. kasnije nazvati borbenom telepatijom i upotrebom tepafona (aparata za magijsko zračenje) i seksualno-magijske paktove. U to vreme se razvijaju teorije o ložama koje ne traže duhovno prosvetljenje, već čisto materijalno ovladavanje svetom kroz prizivanje klipota i priklanjanje silama Saturna i Marsa. 

Nemački saturnijski okultizam (Fraternitas Saturni)

U kontekstu nemačkog govornog područja (odakle priča o F.O.G.C.-u i potiče), najvažnija karika jeste preplitanje telemitske magike i saturnijanskog okultizma početkom XX veka. Tako je red Fraternitas Saturni (osnovan 1926. od strane Eugena Grošea - Gregoriusa) nosio otvoren luciferijanski i saturnijanski pečat. Za razliku od engleskog Golden Dawn-a koji je balansirao između kabale i hrišćanskog misticizma, nemački magijski krugovi su bili mnogo radikalniji, eksperimentisali su sa seksualnom magijom, mračnim aspektima planetarnih inteligencija i egregorima. U tom smisli vredi napomenuti da izvori koji pišu o F.O.G.C. pominju da je taj red praktikovao stvaranje imagospuriusa, veštačkih magijskih bića (elementala / servitora) koje loža stvara i daje svakom novom članu kao duha pomoćnika koji ga štiti, ali i nadzire. Ova tehnika vodi direktno poreklo iz tehničke hermetike i praktične magije kakvu su razrađivali Rah-Omir Quintscher i Franc Bardon. 

F.O.G.C. struktura

Kada se uklone slojevi senzacionalizma i romanesknog ulepšavanja, F.O.G.C. je arhetipski model magijske kaste koja je inženjerski i nemački precizno institucionalizovala demonolatriju. Ovde demon više nije biće koje se priziva iz ma kog razloga, nego je tom smislu demon izvršni direktor (član br. 100), a magija je hladna tehnologija gde se svest članova vezuje krvnim zavetom, novac sliva u zajedničku kasu, a ljudske žrtve služe kao pogonsko gorivo za održavanje psiho-magijske mašinerije. Otuda je F.O.G.C. u okultnoj istoriji zapravo karika koja povezuje drevne hramovne kultove žrtvovanja sa modernim mračnim elitama delimično stvorenih kroz tehnologiju kontrole uma uvezane sa demonomagijom. Iz te perspektive F.O.G.C. je manifestacija arhontske strukture koja sistematski proizvodi provodnike za mračne sile.

Hajde da razmotrimo istorijske izvore i okultnu logiku koja stoji iza uvezivanja Barzabela, Belijala, Asmodeja i Astarota. U tom cilju pomenuću četiri ličnosti koje uopšte nisu bili nezavisni svedoci koji su slučajno naišli na istu priču, već akteri iz istog nemačko-češkog magijskog miljea u periodu od 1920-ih do 1960-ih. Prvi među njima bio je Eugen Groše (Master Gregorius). On je imao neposredan uvid u rad raznih ezoteričnih redova tog vremena. Pretpostavlja se da je priču o F.O.G.C.-u usmenim putem preneo mlađoj generaciji u okviru reda Fraternitas Saturni. Druga ličnost od interesa za ovu temu jeste Guido Wolther (Master Daniel), Gregoriusov učenik, koji je bio Veliki Majstor Fraternitas Saturni. Wolther je kasnije svedočio dr Adolfu Hembergeru o unutrašnjim strukturama F.O.G.C.-a, opisujući njihove obrede, upotrebu tepafona i demonskog egregora lože. I konačno, tu su Franc Bardon (Frabato) i Friedrich Wilhelm Quintscher. Bardon je dvadesetih godina bio učenik F. W. Quintscher-a (Master Rah-Omir), koji je bio u blizak sa nemačkim okultnim krugovima. Kada je Bardon u svojoj autobiografiji Frabato napisao detalje o F.O.G.C.-u, on nije prosto izmislio mit, nego ga je crpeo iz istog onog podzemnog rezervoara informacija i rukopisa koje su delili Quintscher, Gregorius i njihovo okruženje. 

Sve ove ličnosti nisu bili nepovezani svedoci, nego su bili deo jednog  intelektualnog i magijskog toka. Međutim, gde ima dima, ima i vatre, a to što su bili povezani ne znači da su izmislili F.O.G.C. kao bezazlenu priču, već da su prenosili svedočanstvo o postojanju stvarne Crne Lože (ili više njih) koja je delovala u Minhenu i Berlinu početkom XX veka pod tim mehanizmom.

F.O.G.C. i njihova veza sa Barzabelom, Belijalom, Asmodejem i Astarotom

Glavni i najstariji formalni pisani izvor koji eksplicitno navodi sva četiri demonska imena zajedno u kontekstu F.O.G.C.-a jeste dr Adolf Hemberger (profesor koji je tajno sakupljao građu o nemačkim mračnim redovima, pišući pod pseudonimom Dr. Klingsor) u saradnji sa Guidom Woltherom. Wolther i Hemberger su precizirali da F.O.G.C. loža stvara pakt pod okriljem demonskih matrica: Marsovog daimona Barzabela, starog bika-boga (ili demonizovanog arhetipa) Astarota, te Belijala i Asmodeja, kao 100. člana lože koji predstavlja sam demonski egregor. Bardon u Frabatu opisuje unutrašnji rad lože, ali Hemberger i Wolther prvi daju jasniju demonološku nomenklaturu koja stoji u pozadini.

Na prvi pogled, kombinacija demonskih kumova izgleda neobično: Barzabel je astromagijski planetarni demon (nije goecijski, već planetarni duh Marsa iz Agripline Okultne filozofije i planetarne magije), dok su Belijal i Asmodej visoko rangirani demonski kraljevi Goecije, a Astarot je veliki vojvoda.

Berzabela možemo povezati sa magijskom silom u užem smislu i pomenutom borbenom telepatijom koju su članovi F.O.G.C. primenjivali. Kao duh Marsa, Barzabel je Kamaelov demonski korelat. Barzabel nije izabran slučajno, jer F.O.G.C. je putem borbene telepatije (Kampftelepathie), uništavala neprijatelje na daljinu. U tom smislu korišćen je tepafon. Mars u svom mračnom aspektu nudi bezobzirnu snagu, agresiju, proboj i sposobnost da se energetski slomi tuđa volja ili izazove bolest i smrt. Barzabel u tom smislu pruža dinamičku silu i oružje.

Drugi demonski entitet je Belijal, jedan od najviših goecijskih demon-kraljeva, koji je, prema legendi, stvoren odmah posle Lucifera. Ime mu znači Bez jarma ili Bezvredni (za Boga). Belijal je gospodar zemaljskih kraljevstava, političkih titula, bogatstva i nepokornosti moralnom zakonu. Barzabel daje agresivno oružje, Belijal daje zemaljski status, moć i kapital. On je patron elitističkog uverenja da zakoni morala ne važe za izabrane.

Treći demonski entitet, Asmodej, takođe ima kraljevsku titulu u demonskoj hijerarhiji. On pokriva sferu seksualne magije, vezivanja članova kroz tabu i psiho-energetsku manipulaciju. On pretvara strast u oružje i osigurava da vitalna energija (koja se oslobađa kroz obrede i žrtve) bude usmerena u održavanje egregora lože. 

Dok prva tri demona pokrivaju silu / napad, političku moć / bogatstvo i seksualnu magiju / strast, četvrti demon Astarot, popunjava ulogu patrona mračnog znanja, iluzije, stabilizacije i astronumerološke strukture. Hemberger Astarota specifično naziva „stari bik-bog“ (der alte Stiergott). Demon Astarot u evropeizovanoj demonologiji nastaje demonizacijom feničanske i kanaanske boginje plodnosti, rata i zvezda Astarte. U okultnoj tradiciji, povezivanje sa bikom aludira na sazvežđe Bika, kojim vlada Venera, a gde je Mesec u egzaltaciji. Bik simbolizuje trajno bogatstvo, akumulaciju kapitala i zemaljsku stabilnost. U tom smislu Belijal daje političke titule i trenutnu moć, Astarot u vidu bika-boga daje F.O.G.C.-u kolektivnu materijalnu čvrstinu, tj garanciju da se bogatstvo žrtvovanih članova trajno sliva u kasu lože i da se imetak ne osipa. U klasičnim grimoarima (poput Goecije i Magusa Francisa Barretta), Astarot ima vrlo specifična svojstva. Kao veliki vojvoda pakla on otkriva sve tajne nauke, liberalne veštine, slobodne umetnosti i izumitelj je magijskih mehanizama. S obzirom na to da je F.O.G.C., sudeći po zabeleženim opisima, bio opsednut magijskom tehnologijom i radionikom, Astarot je mogao biti magijski inženjer lože. On pruža operativno znanje o tome kako prevesti astralne sile u fizičke i mehaničke sklopove.

U srednjovekovnim legendama (poput Zlatne legende i teksta sv. Bartolomeja), Astarot je opisan kao demon koji boravi u hramovima prerušen kao iscelitelj, stvarajući iluzije i vodeći sledbenike kroz proročanstva. U kontekstu F.O.G.C. Astarot pruža loži veo nevidljivosti i neprikosnovene obmane. Zahvaljujući njegovom uticaju, unutrašnji demonolatrijski obredi članstva ostaju potpuno skriveni iza fasade uvaženih građana, industrijalaca i filantropa. On je patron dvostrukog života članova lože. Sada biva jasnije da ovo nije popis nasumičnih imena iz grimoara, već specifična magijska formula za ovladavanje materijalnim svetom koju je F.O.G.C. instalirao kao svog unutrašnjeg pokrovitelja (Stotog člana).

Dodatak: tepafon

Instrument tepafon (Tepaphon / Tepa) predstavlja najstrože čuvanu tehnološku tajnu reda F.O.G.C. i jedan je od najpoznatijih predmeta mračne magijske inženjerije u nemačkom okultizmu. Prema zapisima F. W. Quintschera i navodima iz Bardonovog Frabata, tepafon je bio psihotronska mašina koja je emitovala mentalne zrake te je služila kao smrtonosno oružje za napad na daljinu, psihološku manipulaciju i energetska delovanja. U suštini, sudeći po opisima, tepafon je predstavljao spoj rane zapadne radionike, optike i ritualne magije. Osnovu instrumenta činila je modifikovana čarobna svetiljka (magic lantern, tj ranija verzija slajd-projektora). Imala je izvor svetlosti (visokoprocentni alkohol ili ulje dopunjeno posebnim tečnim magijskim kondenzatorom) i sistem optičkih sočiva. Svetlost iz sočiva bila je usmerena na bakarnu ploču okruženu namotajima bakarne žice. Na tu bakarnu ploču u žiži svetlosnog snopa stavljao se takozvani svedok ili uzorak žrtve, obično fotografija, rukopis, pramen kose, kap krvi i sl (simpatetička magija).

Tepafon sam po sebi nije radio automatski na dugme, već je služio kao pojačivač i usmerivač magijske volje operatora. Dok bi aparat bio upaljen i usmeren na sliku žrtve na bakarnoj ploči, operateri lože (često okupljeni u krug oko aparata) fokusirali bi se i mentalno zgušnjavali element Vatre ili mračne astromagijske astralne uticaje. Kroz optiku, bakar i magijski kondenzator, stvorena destruktivna energija bi se pojačavala i odašiljala direktno u astralno i fizičko telo žrtve bez obzira na geografsku udaljenost. Prema okultnoj predaji i spisima koji opisuju F.O.G.C., tepafon je bio višenamensko oružje: za izazivanje iznenadne bolesti, visoke groznice, nervnih slomova, paralize ili čak otkazivanja srca kod protivnika lože. Mogao se podesiti na blaže frekvencije radi ubacivanja sugestija, izazivanja paničnih napada, prisilnih misli ili unutrašnjeg nemira. 

Bardon u Frabatu opisuje da je loža pokušala da ga ubije tepafonom tako što su fokusirali vatreni element na njegovu fotografiju, usled čega je njegovo fizičko telo počelo unutrašnje da gori od ekstremne toplote dok nije primenio suprotni vodeni element za neutralizaciju. Dakle, tepafon je fascinantan jer označava prelaz sa starog tipa ritualne magije (sveće, mačevi, krugovi na podu) na tehno-magiju i proto-radioniku XX veka. U priči o F.O.G.C.-u on služi kao materijalni dokaz njihove premise: da se ezoterični zakoni (poput astralnog elektromagnetizma) mogu kanalisati kroz fizičke instrumentske sklopove radi hladnog, inženjerskog učinka nad ljudskom psihom i telom.

Raspakivanje mita o F.O.G.C.

Na osnovu istorijskih dokumenata, zabeleženih spisa i istraživanja nemačkih okultnih krugova sa početka i sredine XX veka (pre svega radova dr Adolfa Hembergera), odgovor na pitanje ko je autor prvog pisanog i hronološkog izvora za mit o F.O.G.C.-u jeste Friedrich Wilhelm Quintscher (1883–1955), koji je pisao pod magijskim imenom Rah-Omir. Tek nakon njega u igru ulazi Eugen Groše, a potom i Franc Bardon i Guido Wolther. U svom delu Denu val Gumas (obljavljenom oko 1928. godine), Quintscher prvi u nemačkoj ezoteričnoj literaturi opisuje strukturu Zlatnog Centuriona (Golden Centurium), 99 članova i njihove tehničko-demonološke obrede. Quintscher je bio ključni učitelj Franca Bardona u Drezdenu tokom 1920-ih. Svi uveliko prihvaćeni koncepti, poput aparata tepafona, radijalnog zračenja i učenja o opasnim crnim ložama, u Bardonov sistem došli su upravo preko Quintschera. 

U drugoj fazi, Eugen Groše preuzima ove informacije i počinje da ih širi usmenim putem unutar svoje lože. Hembergerovi arhivi izričito navode da je Master Gregorius od usta do uva prenosio tajne F.O.G.C.-a unutrašnjem krugu Fraternitas Saturni (uključujući majstore poput Ptahotepa i kasnijeg Velikog Majstora Guida Wolthera). Dakle, Gregorius nije bio autor ovog mita, već njegov glavni distributer i teoretičar. On je priču o F.O.G.C.-u pretvorio u unutrašnje upozorenje i legendu u okviru saturnovske tradicije, održavajući mit živim u berlinškom i minhenskom podzemlju pre i posle Drugog svetskog rata.

U trećoj fazi, Franc Bardon u svojoj autobiografiji Frabato (napisanoj i izdata krajem 1950-ih) dramatizuje i populariše F.O.G.C. na svetskom nivou. Bardon je informacije o F.O.G.C.-u dobio od svog učitelja Quintschera još dvadesetih godina. U Frabatu, Bardon daje romanesknu formu, ali zadržava suštinsku strukturu: 99 članova, stoti član kao demonski egregor, borbena telepatija i ljudske žrtve. 

Četvrtu fazu čine Guido Wolther i Dr Adolf Hemberger (1960-e i 1970-e). Konačno, dr Adolf Hemberger (pedantni istraživač tajnih društava) u svojoj studiji o F.O.G.C.-u iznosi sve te dokumente na svetlost dana, prikupljajući materijale od navedenih izvora. 

Nulti pacijent

Dakle, ova istraga nas vodi do nultog pacijenta sage o F.O.G.C., odnosno do Quintschera, poznatog pod ezoteričnim imenima Rah-Omir, Ram Ophias, Chakum Kabbali i Fredo von der Welt. On je bio jedna od uticajnijih, ali i najkontroverznijih figura nemačkog okultnog podzemlja u prvoj polovini XX veka. Vredi pomenuti da je on bio ključni most preko koga su se spojile tradicije neopaganskog adonizma, saturnijanske magije i tehničke hermetike, tj tradicije iz kojih su izrasli sistem Franca Bardona i učenja reda Fraternitas Saturni. 

Friedrich Wilhelm Quintscher se predstavljao kao nemački okultni autor, osnivač nekoliko mračnih i inicijacijskih redova i praktičar visoke magije. Njegov životni put obeležen je neprekidnim radom u senci tajnih društava, sukobima sa drugim okultistima, i tragičnim krajem. Naime, uhapšen je pred kraj Drugog svetskog rata i pod nerazjašnjenim okolnostima izgubio život u maju 1945. godine. Njegov ezoterijski milje formiran je kroz nekoliko ključnih pravaca. Na početku svoje okultne karijere Quintscher je bio najbliži saradnik i učenik dr Franca Sättlera (poznatog kao Dr. Musallam), tvorca adonizma, tj neopaganskog, izrazito anti-hrišćanskog i luciferijanski usmerenog okultnog sistema koji je tvrdio da baštini pra-mudrost Bliskog istoka (izvora u Mesopotamiji, Halkedi, Jazidima i drevnom Nuristanu). Adonizam je delio univerzum na dobre i zle bogove. Tako su na jednoj strani bili su Adonis (Bel / Lucifer) i Ištar / Astarta, a na drugoj tiranski bog Moloh / Jehova. Adonizam je učio da ovladavanje magijom pruža čoveku nezavisnost od tiranskog boga, potpunu autonomiju i moć nad duhovnim silama. 

Nakon ljubavnog trougla i svađe oko novca sa Sättlerom, Quintscher je napustio Sättlerov krug, ali je zadržao i nadogradio temelje adonističke prakse i astromagije. Kasnije je osnovao više tzv. neregularnih loža koje su spajale slobodno zidarstvo sa praktičnom magijom: Orden mentalischer Bauherren (Red mentalnih graditelja), Afrikanische Bauherren-Loge (Afrička loža graditelja) i Erdbruderschaft (Zemaljsko bratstvo). Upravo unutar ovih unutrašnjih struktura i loža graditelja (Bauherren), Quintscher počinje da piše o F.O.G.C.-u. U svojoj knjizi iz 1928. godine, Denu Val Gumas (Magija volje ili tzv. Tajna knjiga graditelja), on po prvi put iznosi detaljne zapise o obredima, strukturi od 99 članova i opasnostima crnih loža.

Prilikom formiranja reda Fraternitas Saturni (1926), Quintscher je bio blisko povezan sa Eugenom Grošeom. Bio je član reda tokom kasnih 1920-ih i sa Grošeom je vodio obimnu prepisku. Iako se iz FS-a povukao već 1929. zbog finansijskih i nesuglasica oko rukovođenja, nemački saturnijski okultizam upio je Quintscherove koncepte (uključujući zapise o F.O.G.C.-u i astromagijskim formulama).

Tokom 1920-ih godina Quintscher je Bardonu preneo čitavu metodologiju tehničke hermetike: primenu magijskih ogledala, zračenja, rad sa elementarima, ali i detaljnu priču o opasnom F.O.G.C. redu i primeni tepafona. Quintscher nije bio teoretičar kabale iz fotelje, već tehničar praktične magije. Quintscher je bio zanesen idejom da se magijski uticaji mogu pojačati fizičkim i tehničkim instrumentima (otuda aparati za elektromagnetno i mentalno zračenje). 

U adonističkoj i saturnijanskoj magiji, grupa praktičara stvara svesno biće (egregora ili imagospuriusa) koje deluje umesto njih. Kod F.O.G.C.-a, Quintscher opisuje kako je taj egregor poprimio formu stotog člana, demonskog entiteta, hranjenog kroz žrtvu i krvni zavet. Kroz iskustva sa divljim ložama, Quintscher je izbliza svedočio kako su novokomponovani tajni redovi privlačili bogataše i političare nudivši im rituale za sticanje materijalnog uticaja bez ikakvih moralnih obzira. Imajući sve ovo u vidu, Quintscherov lik (Rah-Omir) jeste autentični nulti pacijent od koga potiču svi savremeni prikazi tehno-demonolatrijskih loža u zapadnom okultizmu. Uveren sam da je on bio upoznat sa sličnim konceptima, ali da je priča o F.O.G.C. u obliku kakav ušao u anale njegova izmišljotina koju je on naknadno pokušao da kroz pomenute divlje lože i Fraternitas Saturni oživi.

Dr. Musallam i adonizam

Dr Franc Sättler (1884 - oko 1942), poznat kao Dr. Musallam, predstavlja jednu od zanimljivijih ličnosti evropske ezoterijske scene međuratnog perioda. Njegov profil nije bio profil klasičnog kabaliste ili ritualnog maga koji prelistava grimoare u biblioteci, nego se radi o doktoru semitske filologije, špijunu, orijentalisti, avanturisti i borcu za seksualnu reformu. Njegov ključni formativni period i nastanak adonizma vezani su za Prvi svetski rat i 1920-e godine. Spajanjem svog akademskog znanja i turbulentnog života, Sättler je izgradio izuzetno radikalan okultni background. Za razliku od mnogih samoukih ezoteričara, Sättler je imao vrhunsko akademsko obrazovanje. Doktorirao je na Univerzitetu u Pragu iz oblasti filologije i orijentalistike, gde je bio koautor prvog nemačko-persijskog rečnika. Tečno je govorio arapski, persijski, turski, hebrejski, grčki i nekoliko evropskih jezika. Pre i tokom Prvog svetskog rata putovao je po Bliskom istoku radi filoloških istraživanja, ali i pod krinkom obaveštajnog rada. Iz tog perioda potiče i njegova tvrdnja da je u tajanstvenoj oblasti zvanoj Nuristan (hram Bit Nur) iniciran u tajni red Nizam el-Khaf, gde je preuzeo ime Dr. Musallam i dobio zadatak da obnovi pra-religiju čovečanstva. 

Prekretnica u njegovom životu dogodila se izbijanjem Prvog svetskog rata. Francuske vlasti su ga uhapsile pod sumnjom za špijunažu i internirale u logor blizu Lura (Lourdes). Međutim, zapovednik logora bio je strastveni teozof sa obimnom bibliotekom okultne literature, što deluje potpuno nestvarno. Tokom četiri godine zatočeništva, Sättler je detaljno proučio dela H. P. Blavatske, Čarlsa Lidbitera, Kamija Flamariona i gnostičke spise. Spojivši teozofsku kosmogoniju sa svojim poznavanjem bliskoistočnih misterija (Jezida i Nusajrija / Alavita), koncipirao je sopstveni ezoterijski sistem. Adonizam koji je Sättler zvanično utemeljio u Beču i Berlinu sredinom 1920-ih u okviru društva Adonistische Gesellschaft bio je za to vreme neverovatno smelo i radikalno učenje. 

Sättler je univerzum podelio na pet primarnih božanstava: Belus i Biltis (iskonski roditelji), njihovu decu Adonisa i Dido, i destruktivnog boga Molhosa (Moloh / Jehova). U tom smislu Molhos (monoteistički bog) predstavlja boga tame, mržnje, ropstva i represije. Prema Sättleru, Molhos je stvorio monoteističke religije (judaizam, hrišćanstvo i islam) kako bi porobio čovečanstvo i odvojio ga od vitalne energije. Nasuprot njemu, Adonis (Lucifer) predstavlja boga svetlosti, lepote, slobode, umetnosti i erosa. Sättler je otvoreno izjavljivao da je adonizam obožavanje đavola (Adonisa) sa erotskom pozadinom. Dok su engleski redovi (poput Golden Dawn-a) seksualnu magiju držali u strogoj tajnosti ili je u uvijenoj formi praktikovali tek na najvišim stepenima, Sättler je u adonizmu napravio direktan spoj ezoterije i seksualne emancipacije. Zagovarao je potpunu seksualnu slobodu, pravo na razvod, homoseksualnu i biseksualnu toleranciju i oslobađanje od hrišćanskog morala. Ritualna magija u adonizmu oslanjala se na korišćenje seksualne energije kao goriva za magijsku volju, što je direktno uticalo na Quintscherov rad, a kasnije i na Fraternitas Saturni.

Sättler je pod imenom Dr. Musallam izdao sedmotomno delo Zauberbibel (1925–1927), gde je izložio praktične instrukcije iz astromagije, rada sa ogledalima, prizivanja spiritističkih i demonskih sila, kao i vidovnjaštva. To je bio praktični priručnik iz koga je Quintscher uveliko crpeo tehničke detalje. Sättlerov rad bio je konstantno pod udarom zakona. Optuživan je za prevare, ilegalne finansijske poduhvate i razvrat u okviru lože Hekata. Dolaskom nacista na vlast, adonističko društvo je zabranjeno (kao i većina ezoteričnih redova). Sättler je uhapšen i gubi mu se svaki trag oko 1942. godine u nacističkom zatočeništvu. 

Sättler je u nemački okultizam uveo orijentalni gnosticizam u radikalno-luciferijanskom ruhu. U tom duhu on je demonizovao hrišćanskog boga (Molhosa), a rehabilitovao Lucifera / Adonisa kao donosioca moći i slobode. Osim toga, on je preneo operativne matrice Quintscheru. Takođe, bez Sättlerovog ideološkog okvira u kome se tradicionalni moral odbacuje radi ovladavanja iskonskim silama, Quintscher ne bi mogao da oblikuje teoriju o ložama poput Golden Centurium-a, gde se moć, tehnologija, seksualna magija i demonski pakt spajaju u jedno.

Tačka loma i dekonstrukcija mita

Upravo na toj tački, gde se lomi veza između marginalnih, finansijski nestabilnih okultista (Sättler, Quintscher) i priče o ultrabogatoj kapitalističkoj eliti koja navodno od 1840. godine upravlja ložom F.O.G.C., otkriva se prave priroda ovog mita, ali i mehanizam kako su takve strukture zapravo funkcionisale. Postoje tri ključna razloga zašto nešto tu ne štima i kako se ta praznina od 1840. do Sättlera / Quintschera zapravo popunjava. Ljudi poput Sättlera (Dr. Musallama) i Quintschera bili su izrazito inteligentni, ali materijalno nestabilni autsajderi. Sättler je stalno bio na ivici bankrota, suđeno mu je za prevare i finansijske malverzacije. U Vajmarskoj Nemačkoj i međuratnom periodu, magijski autori i vođe loža živeli su od članarina, prodaje tajnih instrukcija i privatnih konsultacija za bogate industrijalce, bankare i plemiće koji su bili opsednuti ezoterijom i alternativnom medicinom. U tom svetlu, priča o loži koja okuplja samo 99 najbogatijih i najmoćnijih ljudi i koja garantuje neslućeno bogatstvo bila je najbolja moguća reklama. Ako običnom članu ili potencijalnom bogatom patronu ponudiš priču o F.O.G.C.-u, ti mu ne prodaješ samo magiju, nego mu prodaješ ulaznicu u klub gospodara sveta.

Iz ugla marginalizovanog okultiste koji jedva sastavlja kraj sa krajem, mračni kapitalizam XIX i XX veka delovao je kao bezdušna, savršeno podmazana mašina. Legenda o F.O.G.C.-u bila je njihova psihološka i okultna racionalizacija: bogataši nisu bogati zato što su sposobniji, već zato što imaju pakt sa 100. članom i koriste borbenu telepatiju. Sličan kabalističko-okultni mit prati i poreklo bogatstva familije Rotšild. Tvrdnja da je F.O.G.C. osnovan 1840. godine u Minhenu ne nalazi nikakav trag u arhivima bavarskih ili nemačkih registara. Međutim, 1840. godina nije izabrana nasumično, jer ona predstavlja simbolički i istorijski marker za dva stvarna procesa u Evropi. Sredinom XIX veka u nemačkim zemljama dolazi do ekspanzije tzv neorozenkrojcerskih i divljih slobodnozidarskih redova koji su odstupili od regularne masonerije. Te lože (poput pojedinih ogranaka Memfis-Mizraima) bile su zloglasne po tome što su za visoke novčane iznose primale isključivo visoku aristokratiju, krupne trgovce i vojna lica, spajajući politiku i okultne obrede. 

Ako tražimo stvarnu preteču mrežne organizacije koja je prethodila Sättleru i u kojoj su se spajali novac, praktična magija i tajni nadzorni odbori, to je Hermetičko Bratstvo Luksora (H.B.L., osnovano oko 1880-ih, ali sa korenima iz sredine veka). Ova organizacija je funkcionisala, između ostalog, i kao poslovna preduzetnička mreža. Za razliku od Teozofskog društva koje je propagiralo odricanje i širenje duha, H.B.L. je svojim bogatim članovima davao praktične instrukcije iz seksualne magije, materijalizacije, sticanja novca i uticaja, povezujući mračne aspekte okultnog sa materijalnim uspehom. Sättlerov adonizam i Quintscherovi zapisi su u velikoj meri preoblikovani nastavak ideja koje su H.B.L. i slični redovi svojim kanalima širili krajem XIX veka. U tom smislu i rupa u poreklu i autoritetu pokrivana je standardnim okultnim mehanizmom XIX veka, tj pozivanjem na nevidljivi istočnjački autoritet. Kada je H.P. Blavatska trebalo da objasni odakle joj znanje, navela je mahatme sa Tibeta. Kada je Alister Kroli objašnjavao poreklo Liber AL vel Legis, naveo je entitet Ajvaza koji se pojavio u Kairu. Isto tako, kada je Dr. Musallam (Sättler) morao da objasni odakle mu adonizam i strukture mračnih loža, naveo je tajno društvo Nizam el-Khaf iz zabitog Nuristana i misteriozne arapske rukopise. Ovo je bio savršen paravan. Budući da niko iz Nemačke nije mogao da otputuje u zabiti Bliskog istoka i proveri postojanje Nizam el-Khaf-a, Sättler je time dao drevni autoritet nečemu što je zapravo bila njegova sopstvena sintetička kreacija, odnosno spoj orijentalne filologije, gnosticizma, seksualne magije i evropskih paramasonskih legendi.

Ako spojimo sve delove slagalice, istorijska istina o F.O.G.C.-u najverovatnije izgleda ovako. U Nemačkoj i Austriji su zaista postojale izrazito zatvorene, elitističke paramasonske lože bogataša i novčane aristokratije koje su praktikovale bizarne, hedonističke i mračne obrede (slično engleskom Hellfire Clubu ili francuskim tajnim krugovima). F. W. Quintscher i Dr. Sättler, kao magijski operativci iz više-srednje ili niže klase koji su poznavali članove takvih elita i njihovu želju za moći, uzeli su te stvarne kružoke i sintetizovali ih u jasan, strašan i tehnički precizan mit o F.O.G.C.-u. Oni su loži dodali novu tehnološku dimenziju (tepafon, borbena telepatija, 100. član kao egregor), čime su mračni kapric bogataša pretvorili u opasnu okultnu inženjeriju. Iz tih razloga ovaj mit se ne uklapa u anale zvanične istorije ezoterije i tajnih društava, jer F.O.G.C. kakav opisuje Bardon, nikada nije bio registrovana loža sa spiskom 99 bogataša, niti je bilo nekih bočnih izvora koji bi o njoj svedočili. Nema pomena F.O.G.C.-a u nezavisnim istorijskim izvorima o Minhenu XIX veka, nema policijskih izveštaja, nema novinskih članaka, nema članova koji su javno svedočili i sl. U pitanju je okultna projekcija mračnih elitističkih praksi XIX veka, koju su pisci poput Quintschera i Sättlera uobličili u najpoznatiji mit nemačkog satanizma. Naravno, sve ovo ne znači da među elitom nema demonolatrista i da oni nisu organizovani u okultne grupe, već samo ističem da za društvo kao što je F.O.G.C. prosto nema dokaza o postojanju.