Egipatska astro-mitološka osnova hrišćanstva

Džerald Mesi i njegovo egiptocentrično proizvođenje hrišćanstva

Džerald Mesi (Gerald Massey, 1828–1907) bio je engleski pesnik, samouki egiptolog i vatreni kritičar hrišćanske dogme, jedan krajnje zanimljiv mislilac. Njegov rad u kasnom XIX veku jeste radikalan pokušaj dokazivanja da hrišćanstvo nema istorijsku, već astro-mitološku osnovu, i da su sve ključne hrišćanske priče zapravo loše prevedeni i plagirani egipatski mitovi. Mesijevo kapitalno delo u kojem je izneo uporedne liste preklapanja egipatskih mitova sa hrišćanstvom, kako bi potkrepio svoje tvrdnje, jeste monumentalna knjiga Ancient Egypt: The Light of the World (1907). Iako zvanična akademska egiptologija njegovog vremena (kao i današnja) uglavnom odbacuje njegove radikalne etimološke izvedbe, njegov rad je postao kamen temeljac za modernu teoriju o Hristu kao mitu (kasnije popularizovanu kroz knjige Aharije S i film Zeitgeist).

Evo temeljnih teza i argumenata kojima Mesi dokazuje da je hrišćanstvo preuzelo egipatski mitološki model, sa posebnim osvrtom na Izidu i Horusa:

1. Mesijeva glavna premisa glasi da je hrišćanstvo nastalo tako što su rani crkveni oci uzeli egipatski kosmički i astronomski mit o Horusu, Izidi i Ozirisu, doslovno ga shvatili, dali likovima jevrejska imena i proglasili ga istorijskim događajem koji se desio u Judeji. Mesi tvrdi da istorijski Isus nikada nije postojao kao osoba, već da je on kompilacija egipatskog Horusa (koji predstavlja Sunce, svetlost i duhovno ponovno rođenje) i Iusa (egipatskog koncepta dolazećeg sina).

2. Druga značajna stavka jeste sličnost prikaza Bogorodice sa malim Isusom i Izide sa malim Horusom. Za Mesija to je krunski materijalni dokaz ovog prisvajanja. On ističe da su rani hrišćani u Egiptu (Kopti) i Rimu preuzeli statue i reljefe boginje Izide koja doji malog Horusa (Isis Lactans) i samo ih preimenovali u Mariju i Isusa. Izida je tradicionalno prikazivana kako sedi na prestolu, sa krunom u obliku sunčevog diska među kravljim rogovima, držeći i dojeći dete-boga. Mesi navodi da prve hrišćanske ikone u rimskim katakombama i ranim crkvama kopiraju ovu pozu, anatomiju i kompoziciju, a da su se rani hrišćani čak molili pred statuama Izide u hramovima koji su preko noći pretvoreni u crkve.

Mesi objašnjava da je Izida bila Devica u kosmičkom smislu. Prema mitu, nakon što je Set ubio Ozirisa i raskomadao njegovo telo, Izida je magijski sakupila delove. Pošto nije mogla da nađe Ozirisov falus, ona se pretvorila u pticu (kraguj) i kroz duhovno / magijsko sjedinjenje sa Ozirisovim duhom začela Horusa. Tu Mesi povlači direktnu paralelu: Izida začinje bez fizičkog odnosa, preko duha (Ozirisovog), baš kao što Marija začinje preko Svetog Duha. Izida u egipatskom kalendaru predstavlja sazvežđe Device (Virgo), kroz koje Sunce (Horus) prolazi, što je astrološka slika Device koja rađa Sunce. U tom smislu, Mesi je napravio listu titula koje su hiljadama godina pripadale Izidi, a koje je Katolička crkva kasnije prepisala Devici Mariji:

• Zvezda mora (Stella Maris)

• Kraljica neba

• Majka Božija (Mut Netjer)

• Naša Gospa

Da bi dokazao da prepisivanje nije stalo na Bogorodici, Mesi je izveo stotine paralela između života Horusa i Isusa. Evo najvažnijih tačaka koje on navodi kao argumente:

• Rođenje: Horus je rođen od device Izide 25. decembra u pećini ili hramu, a njegovo rođenje je najavila zvezda na istoku, što su ispratila tri mudraca (astronomska paralela sa zvezdom Sirijus i tri zvezde u Orionovom pojasu).

• Krštenje i Anubis: Horus je u svojoj 30. godini kršten u reci od strane Anuba Anufita (Anubisa Krstitelja). Mesi tvrdi da je Anubis prototip za Jovana Krstitelja. Nakon krštenja, Horus odlazi u pustinju gde se bori protiv Seta (Satane).

• Dvanaest učenika: Horus je imao dvanaest pratilaca ili pomoćnika, što Mesi povezuje sa dvanaest znakova zodijaka kroz koje Sunce prolazi, a što je u hrišćanstvu postalo dvanaest apostola.

• Čuda i isceljenja: Horus je hodao po vodi, izgonio demone, slepima vraćao vid i vaskrsao svog oca Ozirisa iz groba. (Mesi ovde izvodi radikalnu lingvističku teoriju da je ime Lazar zapravo izvedeno od egipatskog Asar, što je ime za Ozirisa, sa hebrejskim prefiksom L').

• Pasija i Vaskrsenje: Horus je ubijen (često se pominje raspeće ili komadanje), sahranjen u grobnicu, i nakon tri dana je vaskrsao, postavši Krst (pomazani, trijumfalni sin).

Mesi je bio pionir komparativne religije, i njegova intuicija o ikonografskom kontinuitetu (da hrišćanske slike Marije i Isusa vuku vizuelne korene od Izide i Horusa) potpuno je tačna i opšteprihvaćena u modernoj istoriji umetnosti. U duhu modernih tumačenja mogu reći da je predstava o Izidi i Horusu poseban oblik arhetipske matrice Majke i Sina, kosmičko načelo ženskog polariteta koji rađa božansku iskru. Hrišćanstvo nije nužno ukralo taj motiv u nekakvom plagijatorskom i krivotvorećem smislu, već ga je preuzelo kao univerzalni psihološki i energetski arhetip koji je čovečanstvu bio potreban. Kada je hrišćanstvo postalo zvanična religija Rimskog carstva, ono je prirodno usisalo popularne paganske oblike, a kult Izide je bio najpopularniji u Rimu neposredno pre uspona hrišćanstva. Međutim, Mesijeve lingvističke i istorijske izvedbe (poput tvrdnje da reč Lazar dolazi od Asara, ili da je Horus imao tačno 12 učenika i da je kršten 25. decembra) moderna nauka smatra nategnutim i nepreciznim. Egipatski tekstovi (poput Knjige mrtvih ili Tekstova piramida) ne podržavaju sve ove detalje u obliku u kojem ih je Mesi predstavio. On je često prilagođavao egipatske prevode kako bi savršeno odgovarali biblijskom tekstu, vođen željom da sruši crkvenu dogmu. 

Ipak, imajmo na umu osnovne metodološke slabosti Mesijevog pristupa, a to su amaterski prevodi i nedostatak metodologije. Mesi je pisao u XIX veku, u vreme kada je egiptologija tek prohodala. Hijeroglifi su dešifrovani tek 1822. (Šampolion), a gramatika i rečnici staroegipatskog jezika su se menjali iz decenije u deceniju. Mesi nije bio akademski školovan egiptolog. Često je koristio rane, neprecizne prevode i, što je najgore, sam je dopunjavao i prevodio delove tekstova tako da se lingvistički uklapaju u njegovu unapred zacrtanu teoriju. Najveća Mesijeva logička greška jeste takozvani anahronizam. On je uzeo hrišćansku terminologiju (greh, krštenje, raspeće, apostoli, devica) i onda išao unazad kroz egipatsku istoriju, tražeći bilo šta što iole liči na te koncepte, a zatim tim egipatskim pojavama davao hrišćanska imena. 

Osim navedenog, Mesi je ignorisao istorijski razvoj i promene unutar egipatske religije. Ta religija nije bila monolitna. Trajala je preko 3.000 godina. Mit o Horusu i Ozirisu iz Starog carstva (2500. p.n.e.) razlikuje se od onog iz Ptolemejskog perioda (300. p.n.e.). Mesi je uzimao detalje iz potpuno različitih milenijuma, spajao ih u jednu univerzalnu priču o Horusu kako bi ona savršeno odgovarala Isusovoj biografiji iz Novog Zaveta.

Evo najpopularnijih tvrdnji iz Mesijevog opusa (koje i danas kruže internetom) za koje je zvanična egiptologija, analizom izvornih tekstova (poput Tekstova piramida i Knjige mrtvih), dokazala da su izmišljene ili netačne:

A. Horusovo rođenje 25. decembra

• Mesijeva tvrdnja: Horus je rođen 25. decembra. Povodom toga, imajmo na umu da Egipćani uopšte nisu koristili julijanski ili gregorijanski kalendar. Horusov rođendan slavio se tokom tzv. epagomenalnih dana (pet dana koji su se dodavali na kraj godine kako bi se kalendar uskladio), što u našem kalendaru odgovara kraju jula (vreme kada raste nivo Nila i kada se zvezda Sirijus pojavljuje na nebu). Štaviše, samo hrišćanstvo nije slavilo Božić 25. decembra sve do IV veka, kada je taj datum preuzet od rimskog kulta Sol Invictus (Nepobedivo Sunce), a ne iz Egipta.

B. Krštenje u 30. godini od strane Anubisa Krstitelja

• Mesijeva tvrdnja: Horusa je u 30. godini krstio entitet po imenu Anub Anufit (Anubis), koji je postao Jovan Krstitelj. U ovom smislu, u egipatskoj mitologiji nema koncepta krštenja kao obreda inicijacije ili opraštanja grehova u reci. Postoje obredi ritualnog pranja kraljeva i bogova vodom radi čišćenja, ali to nema veze sa životnom dobi od 30 godina. Takođe, ime Anub Anufit je lingvistička izmišljotina Džeralda Mesija. Anubis je bog mumifikacije i vodič duša kroz podzemni svet, a ne krstitelj u reci.

C. Dvanaest učenika

• Mesijeva tvrdnja: Horus je imao 12 učenika koji su putovali sa njim. I ovde je jasno da Horus nema učenike. On ima pratioce u borbi protiv Seta koji se zovu Mesniu (kovači / ratnici), ali njihov broj varira i nigde se ne definiše kao fiksna grupa od dvanaest sledbenika. Mesi je ovde nasilno preslikao 12 znakova zodijaka na Horusa.

D. Smrt raspećem i vaskrsenje nakon tri dana

• Mesijeva tvrdnja: Horus je razapet na krstu, sahranjen i vaskrsao nakon tri dana. Dakle, ni u jednom egipatskom tekstu Horus nije razapet. Egipćani nisu praktikovali razapinjanje. To je bila rimska kazna vekovima kasnije. Prema mitovima, malog Horusa je u močvarama delte Nila ujela otrovna škorpija, nakon čega ga je magijom izlečio bog Tot. Oziris (njegov otac) jeste ubijen i vaskrsao, ali ne u fizičkom telu, nego je postao gospodar podzemnog sveta (Duat) i nikada se nije vratio na zemlju da šeta među živima. Zapravo, nije ni Isus, ali se on ipak ukazao svedocima i obećao da će se vratiti.

E. Lingvistička fantastika (Lazar = Asar)

• Mesijeva tvrdnja: Ime Lazar dolazi od egipatskog Asar (Oziris). Lingvisti i semitolozi su dokazali da je ime Lazar hebrejskog porekla (Eleazar / El'azar), što znači Bog je pomogao. Povezivanje ovog imena sa Ozirisom je primer etimologije na sluh, koja ignoriše stvarne jezičke korene.

Ipak, poštenja radi, Mesi je bio u pravu na nivou psihologije i umetnosti. Hrišćanstvo jeste preuzelo vizuelni šablon Izide i Horusa za prikaz Marije i Isusa. Religije prirodno koriste stare oblike da izraze nove ideje. No, glavna Mesija linija greške jeste u tome što je u svojoj antiklerikalnoj strasti postao isto toliko dogmatičan kao i crkva koju je napadao. Da bi dokazao da je hrišćanstvo laž, izmislio je podatke i nategao egipatske mitove tamo gde oni prirodno ne idu. Pravi istraživač ne sme da naseda na jeftine senzacije i Zeitgeist teorije zavera. Istina je suptilnija. Hrišćanstvo deli zajedničko arhetipsko i astrološko korenje sa Egiptom jer su obe religije posmatrale iste kosmičke cikluse (Sunce, godišnja doba, psihologiju čoveka), a ne zato što je grupa prevaranata u Rimu prepisala egipatsku slikovnicu i promenila imena.

Sveti Hristofor Psoglavi

Anubis, Hristofor, Jovan Krstitelj

Poznato je da koptska, ali i šira istočnohrišćanska ikonografija, beleži zanimljiv fenomen ikona na kojima je svetac prikazan sa glavom psa ili šakala. Reč je o Svetom Hristoforu Psoglavom (Christopher Cynocephalus). Kada prvi put vidimo tu ikonu, asocijacija na egipatskog boga Anubisa je trenutna i neizbežna. Međutim, istorijski, teološki i ikonografski kontekst ove pojave je slojevitiji od proste tvrdnje da je u pitanju prekomponovani Anubis. Po žitiju Svetog Hristofora (koji je stradao kao mučenik u III veku za vreme rimskog cara Decija), on ipak nije rođen sa psećom glavom. Međutim, navodno je Hristofor poticao iz plemena Kinocefala (Psoglavih), naroda za koji se u antici verovalo da živi na rubovima civilizacije i da ima ljudska tela a pseće glave. Hristofor je opisan kao div, čovek strašnog izgleda i varvarskog jezika. Kada je primio hrišćanstvo i krstio se, on je progovorio ljudskim jezikom i dobio ljudski razum. Ikonografi su, želeći da naglase njegovo poreklo iz zemlje Kinocefala, počeli da ga slikaju sa glavom psa.

Druga, psihološki realnija teorija kaže da je reč o vizuelnoj metafori. U koptskim i grčkim tekstovima on je opisan kao čovek koji je pre krštenja bio divalj kao pas, krvoločan i strašan. Kada su kasniji ikonografi čitali te opise, metaforu su pretočili u formu: naslikali su ga sa glavom psa kako bi vizuelno prikazali njegovo pređašnje, zversko stanje greha nasuprot svetosti hrišćanskog mučeništva. Tek je u XVIII veku, odlukom Svetog Sinoda u Rusiji, ova ikonografija zvanično zabranjena kao neukusna i paganska, a stare ikone su prepravljane tako što su mu preko pseće doslikavali ljudsku glavu.

Iako se priča o Kinocefalima razvijala nezavisno, koptski kontekst jeste pretrpeo direktan uticaj sećanja na Anubisa. Egipat je bio kolevka hrišćanskog monaštva. Kada je tamošnji narod masovno prelazio u hrišćanstvo, njihova psiha je hiljadama godina bila naviknuta na zoomorfne bogove (bogove sa životinjskim glavama). Anubis je u starom Egiptu imao ulogu psihopompa, vodiča duša kroz mrak podzemnog sveta, zaštitnika putnika i onoga koji prenosi umrle preko opasnih granica. Sa druge strane, ko je Sveti Hristofor u hrišćanskoj tradiciji? Njegovo ime znači onaj koji nosi Hrista. Glavna legenda o njemu (popularnija na Zapadu) kaže da je on bio džin koji je na svojim ramenima prenosio putnike preko podivljale reke, i da je tako jednom preneo malog Isusa. Tu uočavamo funkcionalnu arhetipsku rezonancu. Anubis je psoglavi vodič koji prenosi duše preko reke smrti u večnost. Hristofor je psoglavi div koji prenosi Hrista preko opasne reke. Kopti su prepoznali istu funkciju. Lik Anubisa se prirodno i bezbolno ulivao u lik Hristofora. To nije bila svesna teološka zavera, već organski proces gde narod zadržava omiljenu vizuelnu formu (pseću glavu zaštitnika i vodiča) i daje joj novo, hrišćansko značenje.

Sada dolazimo do ključnog pitanja da li koptski psoglavi Hristofor daje ikakav legitimitet tvrdnji Džeralda Mesija da je Anubis zapravo Jovan Krstitelj koji je krstio Horusa? Reklo bi se, ne direktno, ali Mesi je napravio zamenu identiteta. Mesi je u svojoj teoriji pomešao uloge. Spojio je Anubisa sa Jovanom Krstiteljem na osnovu funkcije otvaranja puta (jer je Anubis otvarač puteva, a Jovan Krstitelj poravnava staze Gospodnje). Međutim, ikonografski dokazi iz samog Egipta to ne potvrđuju. Pseća glava nikada u istoriji hrišćanstva nije pripisana Jovanu Krstitelju. Jovan Krstitelj se slika kao čovek sa dugom kosom i bradom, često sa krilima (kao anđeo pustinje). Ono što su koptske ikone zapravo sačuvale jeste veza između Anubisa i Hristofora, a ne Anubisa i Jovana Krstitelja.

U Jevanđelju po Mateju (2:13-15) samo kratko pominje se da je Josif u snu dobio upozorenje da sa Marijom i Isusom pobegne u Egipat kako bi izbegao Irodov pokolj dece, i da su tamo ostali do Irodove smrti. Matej ne navodi nikakve detalje o tome gde su tačno bili, niti šta se tamo dešavalo. Povodom ove situacije svi zanimljivi detalji, uključujući i njihov boravak u Heliopolisu, dolaze iz apokrifnih jevanđelja: Protojevanđelje Jakovljevo, Pseudo-Matejevo jevanđelje i Arapsko jevanđelje o Isusovom detinjstvu. U ovim tekstovima se navodi da je Sveta porodica stigla u Egipat i nastanila se u mestu Matarija (što je danas predgrađe Kaira), a koje se nalazi na mestu drevnog Heliopolisa (egipatskog grada Boga Sunca). Kada je Marija sa malim Isusom zakoračila u Heliopolis, ušli su u veliki paganski hram. U tom trenutku, svih 365 idola (kipova egipatskih bogova) u hramu je popadalo na pod i polomilo se pred prisustvom malog Hrista. To je teološka metafora: staroegipatska religija se klanja tadašnjem novom Eonu. Tamo se i danas nalazi takozvano Marijino drvo (stari sikomor) i izvor za koje koptska tradicija veruje da su mesto gde je Marija prala Isusove pelene.

Na ovom mestu uviđamo da se veza Hristofora kao sveca iz III veka, ne uklapa sa ovim egipatskim kontekstom. Mali Isus je živeo u I veku, a Hristofor navodno u III veku. Kako je onda div mogao da nosi malog Isusa preko reke? To se desilo zato što je hrišćanska mašta (ili smišljeni dizajn) retroaktivno stopila dve priče: apokrifnu priču o bekstvu u Egipat, gde se Isusova porodica kretala kroz opasne pustinje i močvare delte Nila; i lokalni egipatski mit o Anubisu koji prenosi božansko dete (mladog Horusa ili Sunce) preko reke podzemnog sveta. Tako je stvorena hibridna legenda. Tokom bekstva u Egipat, Sveta porodica je morala da pređe opasnu, podivljalu reku (Nil ili neku od njegovih pritoka u oblasti Heliopolisa). Tu se pojavljuje džinovski, psoglavi lik koji uzima malog Isusa na ramena i prenosi ga na obalu. Tek vekovima kasnije, crkva je ovaj čisti egipatski mit smestila u III vek pod imenom Sveti Hristofor, kako bi mu dala privid istorijske hrišćanske stvarnosti.

U starim koptskim i vizantijskim rukopisima, Hristofor se ne naziva samo Kinocefal, već se u nekim lokalnim tradicijama opisuje i slika sa karakteristikama gordog, tvrdoglavog divljeg magarca ili mule. Zašto su ovi simboli (pas i magarac) zamenljivi u slučaju Hristofora? Kao prvo, i magarac i pas (i divlji varvarski džin) u drevnom svetu imaju isti status tegleće marve, kao bića bez razuma koja služe samo da nose teret. Kao drugo, magarac na kojem Isus ulazi u Jerusalim (Nedelja stradanja / Cveti) doslovno je Hristofor (onaj koji nosi Hrista). Ta životinja na svojim leđima unosi Božansku svest u materijalni svet (Jerusalim). U shvatanjima ranih hrišćana magarac i pas simbolizuju pagane,  ljude koji su pre hrišćanstva bili nerazumni kao stoka ili nečisti kao psi. Kada Isus uzjaše magarca, ili kada mali Isus sedne na ramena psoglavog diva Hristofora, to je identična šifra: Božanska svest uzjahuje i kroti ljudsku životinjsku prirodu. Pod njenim teretom, zver (magarac / pas) postaje sveti nosilac.

Dakle, ovde imamo tri sloja kako hrišćanska ikonografija funkcioniše kao lavirint ogledala:

1. Prvi sloj (astronomsko-egipatski): Anubis (šakal / pas) koji prenosi Sunce kroz mrak i močvare delte Nila kod Heliopolisa (bekstvo u Egipat).

2. Drugi sloj (metaforičko-životinjski): magarac koji nosi Hrista u Jerusalim. Životinja koja postaje sveta jer nosi Boga.

3. Treći sloj (hrišćanski mit): izmišljeni div iz III veka sa psećom glavom koji nosi Isusa preko reke.

Sveti Hristofor je, stoga, funkcija, a ne osoba. On je simbolička posuda za sve ono što je u prirodi nisko, životinjsko, pagansko i grubo (bilo da je to egipatski šakal, jerusalimski magarac ili varvarski džin), a što biva preobraženo i prosvetljeno onog trenutka kada na svoja leđa primi teret Božanske svesti.

Arhidemon Horonzon

Wil Hughes

Then the Devil of the Aethyr, that mighty devil Choronzon, crieth aloud, Zazaz, Zazas, Nasatanada Zasas. 

Liber 418

U mojim poznim tinejdžerskim godinama čitao sam o čuvenoj pustinjskoj avanturi Alistera Krolija, kada se on, yajedno sa svojim pomoćnikom Viktorom Nojburgom, susreo sa arhidemonom Horonzonom. Bio sam oduševljen i opčinjen tom pričom i neretko sam zamišljao tu situaciju, sveža noć u alžirskoj pustinji i dva mlađa muškarca koja su se uputila toliko daleko u nameri da okruženi potpunom neizvesnošću, izvedu nemoguć manevar. No, krenimo redom. 

Horonzon, poreklo, ime i funkcija

Ime Horonzon (često pisano i kao Choronzon ili Coronzon) predstavlja jednu od najopakijih i najvažnijih figura u zapadnoj ezoterijskoj tradiciji. To nije klasični srednjovekovni demon iz grimoara (poput onih u Goeciji), već specifično ispoljavanje metafizičkog haosa, entropije, a u psihološkom smislu, raspada ličnosti. Ime Horonzon se prvi put pominje u zapisima Džona Dija iz 1584. godine, u okviru enohijanske magije, sistema koji su kroz seanse kanalisanja razvili kraljevski astrolog Džon Di (John Dee) i njegov medijum Edvard Keli (Edward Kelley). U tim zapisima ovo ime se izvorno piše kao Coronzom (kasnije modifikovano u Coronzon). On nije opisan kao pojedinačni demon sa rogovima ili u već nekakvom grotesknom ili osobenom obliku, već kao kolektivna sila ili načelo koje predstavlja onog koji je pao. Enohijanski anđeli su ga opisali kao prvog i vrhovnog anđela koji je pao u materiju, kao entitet koji je izvor svih podela, laži i disperzije u materijalnom svetu. U Dijevim dnevnicima, Horonzon je opisan kao sila koja aktivno pokušava da poremeti komunikaciju između ljudi i anđela, unoseći zabunu, nerazumevanje i mentalni haos.

Izvorno enohijansko značenje reči Horonzon ostaje zagonetno jer pripada tajanstvenom jeziku anđela, ali njegova kabalistička transliteracija i naknadno tumačenje pružaju nekakav uvid u njegovu prirodu. Kada se ime prevede na hebrejski (najčešće kao חורונזון - ChVRVNZVN), njegova brojčana vrednost iznosi 333. Broj 333 ima ključnu ulogu jer predstavlja polovinu broja 666 (koji je broj Sunca, solarne sefire Tifaret i svesnog integrisanog Ega). U tom smislu, broj 333 predstavlja impotenciju, fragmentaciju i nemogućnost da se postigne celina (666). Horonzon je načelo koje sve deli, ali ništa ne može da spoji. Na kabalističkom Drvetu života, Horonzon je lociran u Da'atu, lažnoj, nevidljivoj sefiri koja predstavlja Znanje (intelektualno znanje odvojeno od duhovne mudrosti). Da'at je kapija Bezdana koji razdvaja tri najviše božanske sefire (Keter, Hokmah, Binah) od ostatka onog što je stvoreno. Horonzon je personifikacija samog Bezdana. To nije stabilno biće već haotični skup svih ljudskih zabluda, neintegrisanih misli, ega i iluzija (ekvivalent masovnom, parazitskom elementalu). Nema sopstveno jezgro, pa ako mu skinemo maske, unutra nema ničega osim praznine i vrištanja.

Prelazak Bezdana i 10. Etir enohijanske magije

Pre Alistera Krolija, Hermetički red Zlatna zora (Golden Dawn) koristio je enohijanski sistem, ali je upravo Kroli bio taj koji je Horonzona stavio u samu srž zapadne teurgijske inicijacije. Vrhunac je postignut u alžirskoj pustinji 1909. godine, kada je Kroli, zajedno sa svojim učenikom Viktorom Nojburgom vršio evokacije enohijanskih Aetira (etara ili energetsko-perceptivnih nivoa). Tokom rada na 10. Aetiru, Kroli je shvatio da se na tom nivou nalazi granica ljudskog uma, Bezdan. Da bi mag napredovao ka najvišim nivoima svesti (stepen Master of the Temple / Majstor Hrama), on mora preći ovaj Bezdan. Međutim, Bezdan se ne može preći sa samim sobom, odnosno sa sopstvenim egom. Da bi prošao, mag mora izvršiti potpuno odricanje od sopstvene ličnosti, odnosno mora simbolički proliti svaku kap svoje krvi u pehar Babalon (postati niko, što je brisanje lične istorije u najradikalnijem obliku).

Ukoliko mag pokuša da pređe Bezdan, a sa sobom ponese makar i mrvicu ponosa, lične važnosti ili intelektualne sujete, Horonzon ga poništava, tako što ga usisava u sopstveni kognitivno-perceptivni paradoks. Kao ogledalo ličnosti, Horonzon koristi magov sopstveni razum protiv njega. On uzima oblik svih magovih strahova, sumnji, filozofskih teorija i racionalizacija. Tokom čuvene evokacije u pustinji, Horonzon je zaposeo Krolijevo telo i počeo da govori Nojburgu najsavršenije filozofske istine, pomešane sa bogohuljenjem i vulgarnostima, pokušavajući da ga namami u intelektualnu raspravu. Ako mag uđe u raspravu sa Horonzonom (ako pokuša logikom da pobedi Bezdan), gubi bitku. Horonzon ga proždire tako što mu rasparčava um na hiljade kontradiktornih misli, što u fizičkom svetu rezultira trajnim ludilom.

Horonzon je, dakle, prvi i najsmrtonosniji neprijatelj svakog maga-teurga, budući da predstavlja poslednji odbrambeni mehanizam našeg ega. On je tvoj unutrašnji advokat koji te ubeđuje da si ti važan, pametan i duhovan, kako poseduješ istinu, ili ti tako nešto uopšte nije ni potrebno, kako bi te sprečio da skočiš u Bezdan i postaneš jedno sa Beskrajem. Ako skinemo Krolijev dramatični, pustinjski ritualni dekor, Horonzon je zapravo savršeni ekvivalent Kastanedinom konceptu uma Letača ili entitetima parazitima Samuela Sagana. Možemo ga uporediti sa lažnim mentalnim konstruktom koji živi u našoj glavi i hrani se našom potrebom za važnošću i našim nejasnoćama. Kada Kastaneda govori o zaustavljanju unutrašnjeg dijaloga kao preduslovu za prelazak u Nagual, on kao da govori o ućutkivanju Horonzona, jer Horonzon živi od reči, teorija i nejasnoća. Mag ne pobeđuje Horonzona borbom, već tišinom i besprekornošću, tj uskraćivanjem energije (pažnje) tom haotičnom sklopu misaonih oblika, dok se on sam od sebe ne rastvori pred kapijama čistog Beskraja.

Pomenuti, 10. etir (poznat pod imenom ZAX) predstavlja samu granicu ispoljenog univerzuma, odnosno prelaz iz sveta oblika, uma i dualnosti u svet čiste božanske svesti. To je prostor tzv Bezdana, u kome nema stabilnosti, zakona, ni logike, jer tu vlada Horonzon. U prethodnim etirima (od 30. do 11.), mag putuje kroz različite nivoe raznih svetova, pročišćava energiju i suočava se sa unutrašnjim arhetipovima. Ali na kapiji 10. etira, putovanje se radikalno menja. Ovde se svest preobražava i prelazi na drugu stranu, ili biva rasparčana u haosu. Sadržaj ovog etira je, zapravo, veliko kosmičko ogledalo koje magu vraća svaki nepročišćeni delić njegovog sopstvenog ega.

Pustinjska avantura

Ukratko, evo kako je izgledala ta dramatična i opasna operacija u alžirskoj pustinji blizu mesta Biskra, u decembru 1909. godine. Kroli je shvatio da je ovaj etir toliko opasan i zahtevan da se ne sme istraživati uobičajenom metodom (gde mag sedi u meditaciji i mentalno putuje). Bila je potrebna fizička evokacija, dovođenje sile Bezdana, sile paradoksa, diskontinuiteta i haosa u materijalni, linearni plan. Kroli je u pustinjskom pesku nacrtao složenu i strogu geometrijsku strukturu koja je služila kao energetska brana. Krug u kojem je sedeo njegov Viktor Nojburg bio je ispisan svetim imenima i pružao je uverljivu magijsku zaštitu. Nojburg je imao zadatak da sedi unutra, drži magijski mač i pod pretnjom smrću ne dozvoli nikome i ničemu da uđe u krug, pa čak ni samom Kroliju. Pored kruga, Kroli je iscrtao trougao u koji je sila Horonzona trebalo da bude prizvana i zarobljena. Da bi se materijalizovao entitet koji nema sopstveno telo, bila je potrebna eterična energija. Kroli je to obezbedio tako što je u trouglu žrtvovao tri tri goluba, puštajući njihovu krv u pesak da posluži kao energetska osnova za manifestaciju. Zatim je uradio nešto izuzetno opasno, prekršivši sva pravila demonomagije, seo je unutar trougla evokacije. Namerno je ponudio sopstveno telo i um kao posudu (medijum) koju će Horonzon zaposesti, dok je svoju svest pokušao da potisne i projektuje izvan tog prostora.

Kada je enohijanski priziv počeo, Horonzon je preuzeo Krolijevo telo. Sila Bezdana nije nastupila kao jedno zastrašujuće čudovište, već kroz apsolutnu nedoslednost i glumu. Horonzon je menjao oblike i glasove. U jednom trenutku je zvučao kao prelepa žena, u sledećem kao mudri starac, pa kao besni demon, a onda kao slomljeni Kroli koji moli za milost. Pokušao je da intelektualno zavede Nojburga, pričajući mu najdublje filozofske istine o univerzumu, sa ciljem da Nojburg postane radoznao, da spusti gard ili da uđe u raspravu. Sve vreme, stvarni cilj Horonzona bio je da natera Nojburga da izađe iz zaštitnog kruga ili da ga prekrši. 

U jednom trenutku, dok je Nojburg zapisivao reči koje su izlazile iz Krolijevih usta, Horonzon je iskoristio trenutak nepažnje. Koristeći Krolijeve ruke, počeo je da baca pesak preko linija zaštitnog kruga kako bi prekinuo energetski kontinuitet. Kada je delimično uspeo, Horonzon je u obliku divlje zveri (kroz Kroljevo telo) fizički skočio na Nojburga u krugu. Usledila je brutalna rvačka borba na život i smrt u pustinjskom pesku. Nojburg je nekako uspeo da upotrebi magijski mač, potisne demona nazad u trougao i ponovo uspostavi granice kruga. Nakon višečasovnog divljanja, energija krvi se istrošila. Horonzon se povukao, a Kroli je ponovo preuzeo kontrolu nad svojim telom. Operacija se završila tako što su obojica zapalili vatru na mestu trougla kako bi trajno uništili i sterilizovali sve energetske ostatke te evokacije u pesku.

Ono što je Kroli dokumentovao u 10. etiru jeste da je najveći neprijatelj na duhovnom putu ljudski razum kada postane sam sebi svrha. Horonzon je pokazao da može da citira svete knjige savršenije od bilo kog sveštenika, ali da iza tih reči stoji namera da se svest rasparča i usisa. Za prelazak 10. etira, teorija i pamet ne vrede ništa, već prolazi samo potpuna unutrašnja tišina i praznina.

Horonzon i Satana

U strogom teološkom smislu, Horonzon ima sličnosti sa Satanom, ali reklo bi se da pre predstavlja njegovu dublju, mnogo apstraktniju i opasniju metafizičku podlogu. Iako laiku oba koncepta deluju kao vrhunsko zlo, njihove uloge u arhitekturi kosmosa, teologiji i delovanju na ljudsku svest nisu baš sasvim iste. Da bismo to precizno rasvetlili, moramo uporediti njihovu teološku anatomiju. U avrahamskim religijama, Satana je postavljen kao monolitno biće koje ima sopstvenu volju, nameru, strategiju i ponos. Satana vodi pobunjeno kraljevstvo. On želi da sedne na presto Božiji, takmiči se sa Bogom za ljudske duše, nudi ugovore, iskušava i postavlja zamke. Dakle, Satana ima stabilan identitet kao princ tame. U tom smislu, Satana je uvek spoljašnji zavodnik koji igra na kartu greha i moralnog pada. 

Horonzon, s druge strane, nema sopstveno ja. On nema kraljevstvo, nema presto i ne želi ničiju dušu da bi njome vladao. Horonzon je oličenje procesa razgradnje. Ako je Bog Kosmos (red, struktura, zakon), Horonzon je Haos (odsustvo reda, entropija). To je kosmički i psihički centrifugalni proces, sila koja sve što je celovito teži da razbije u paramparčad. Horonzon nema sopstveno lice. Ako ga pogledaš, on poprima oblik tvojih sopstvenih misli. To je kao parazitski kompjuterski algoritam koji koristi resurse tvog sopstvenog uma da bi te uništio.

Satana te iskušava da postaneš grešan i moćan u zlu; Horonzon te navodi da postaneš lud, fragmentisan i raspršen. Satana želi da učvrsti tvoj ego u pobuni protiv Boga, dok Horonzon želi da tvoj ego potpuno zaludi i da se tvoja ličnost raspadne u bezbroj kontradiktornih komadića. Satana deluje kroz strasti, telesne nagone, ponos, gnev i materijalne iluzije. On nas vezuje za zemlju, jer je on knez ovoga sveta. Horonzon ne deluje kroz niske strasti, već kroz visoki intelekt, sumnju, filozofiju i duhovnu sujetu. On napada samo one koji su već visoko evoluirali. Običan čovek, mediokritet, nikada se u životu neće sresti sa Horonzonom, jer uopšte nije stigao do Bezdana. Uslovno govoreći, običan čovek se bori sa Satanom, odnosno sa temeljnim porocima, strahovima i moralnim iskušenjima. Tek kada praktikant (duhovni ratnik, podvižnik, mag, teurg) savlada sve te niže nivoe, očisti svoje strasti i stigne do kapije čiste duhovnosti, tu ga čeka Horonzon kao poslednji, mentalni čuvar praga.

U teološkom smislu, Satana se može posmatrati kao jedna od mnogih maski koje Horonzon stavlja. Satana je personifikovano zlo sa kojim se može razgovarati ili boriti. Horonzon je hladna, bezlična, gotovo mehanička opasnost, poput kakve veštačke inteligencije koja stalno halucinira. To je mentalna centrifuga koja te čeka ako pokušaš da pređeš u Beskraj, a nisi pre toga postao savršeno prazan i besprekoran. U tom smislu, Horonzon je donekle bliži budističkom konceptu Mare (velikog opsenara) ili Kastanedinim Letačima, nego judeo-hrišćanskom Satani.

Da li je Kroli savladao Horonzona i prešao Bezdan?

Tvrdnja Alistera Krolija da je u alžirskoj pustinji 1909. godine uspešno prešao Bezdan, porazio Horonzona i postao Majstor Hrama, jedna je od najkontroverznijih tačaka u modernom okultizmu. Kritičari, među kojima su razni okultisti i kabalisti, ezoterijski istoričari, pa čak i Krolijevi bivši učenici (poput Izraela Regardija), iznose argumente da je Kroli zapravo izgubio tu bitku. Oni tvrde da ga je Horonzon te decembarske noći u pustinji trajno zaposeo i rasparčao, a da je ostatak njegovog života bio samo žalosna manifestacija tog poraza. Ta vrsta kritičara jesu od onog tipa koji se ne bave samim ritualom, već primenjuju klasičnu biblijsku maksimu: Po plodovima njihovim poznaćete ih. Ako mag uspešno prođe Bezdan i nadvlada Horonzona, njegov ego se rastvara, a on postaje čisti kanal za božansku volju, stabilan i imun na ličnu važnost. Krolijev život nakon 1909. godine pokazuje potpuno suprotne tendencije.

Pre 1909. godine, Kroli je bio ekscentrični, genijalni istraživač. Nakon pustinje, njegov ego se nije rastvorio; umesto toga, doživeo je kosmičku inflaciju. Počeo je sebe da identifikuje kao Veliku Zver 666, proroka Novog Eona, praktično živog boga na zemlji. Sa stanovišta kabale, to je školski primer opsednutosti Da'atom. Horonzon deluje tako što magu ulije iluziju da je on sâm Bog, zaključavajući ga u večnu zamku duhovne sujete. Imajući na umu to da je Horonzon sila entropije i rasipanja, pogledajmo Krolijev život nakon operacije u Alžiru. Potpuno je izgubio kontrolu nad finansijama i nasledstvom, završivši u bankrotu. Njegovi magijski redovi (A.'.A.'. i O.T.O.) neretko su se nalazili u unutrašnjim sukobima, parnicama i šizmama. U međuvremenu, Kroli je postao teški zavisnik od heroina i kokaina, nesposoban da ovlada sopstvenom telesnom hemijom. Ljudi oko njega su stradali, njegove Skerletne žene (ljubavnice) su završavale u ludnicama, izvršavale samoubistva ili tonule u alkoholizam. Povodom toga, kritičari se logično pitaju: ako je on ovladao gospodarom haosa (Horonzonom), zašto je njegov sopstveni život postao oličenje rušilačkog haosa? Izrael Regardije je primetio da je Kroli postao rob sopstvenog briljantnog intelekta, upravo onog alata kojim Horonzon manipuliše.

Dakle, u nekom objektivnom smislu ne možemo imati materijalni dokaz da li je ili nije Kroli prešao Bezdan, jer je prelazak Bezdana isključivo unutrašnji događaj. Međutim, u epistemološkom i magijskom smislu, odgovor zavisi od toga iz koje optike posmatramo pojam uspeha. Krolijevi branioci tvrde da zapadnjaci pogrešno shvataju prosvetljenje kroz prizmu istočnjačke smirenosti (Buda koji sedi u miru). Za telemitu, prelazak Bezdana ne znači da mag postaje svetac koji živi u pećini, već da njegova sudbina dobija kosmičke razmere. Krolijev haotičan život, zavisnost i pad bili su, prema njima, organski otpad uništenog ljudskog nosioca (njegovog tela i uma) koji više nije mogao da izdrži ogroman napon božanske energije koja je kroz njega tekla. Po Kroliju mag ne popravlja svoje ljudske mane prelaskom Bezdana; on ih samo ostavlja iza sebe kao ljušturu.

Ako primenimo kriterijume energetske ekonomije, besprekornosti i ukidanja lične istorije, onako kako je to Kastaneda opisivao, Kroli je očigledno pao na ispitu. On je napravio kardinalnu grešku o kojoj je Don Huan pominjao: fascinacija vizuelnim efektima i ličnom moći. On je želeo dramu, želeo je krv golubova, želeo je rvanje u pesku i želeo je titulu Majstora Hrama. Horonzon mu je pružio upravo tu dramu i nahranio njegov ego tom titulom, dok ga je suštinski ostavio zarobljenog u sopstvenom mitu. U tom smislu, mogli bismo reći da prelazak Bezdana ne ostavlja za sobom tragove paranoje, zavisnosti i uništenih ljudskih života već donosi savršenu, tihu stabilnost bića koje je postalo niko da bi moglo da bude sve. Kroli je do kraja ostao previše neko, previše Alister Kroli, da bi Horonzon propustio priliku da ga zadrži u svom ogledalu.

Moj stav povodom ove krolijevske horonzonovske dileme jeste da bi Krolijev slučaj trebalo posmatrati izvan crno-bele optike. Povodom toga padaju mi na pamet mnogi sveti jurodivi, ljudi koji su poludeli nakon što su doživeli prosvetljenje: ludošću Hrista radi i indijski koncept avadhuta (onih koji su toliko pijani od božanskog da spolja deluju potpuno ludo, nefunkcionalno i izgubljeno u materijalnom svetu). Kada u jednačinu ubacimo Knjigu Tota (The Book of Thoth), koju je Kroli završio pred sam kraj života (izdata 1944. godine), moje gledište na ovu dilemu dobija određenu težinu. Ta knjiga nije proizvod dementnog uma ili razorene ljudske olupine, već jedna izuzetno precizna, matematički briljantna sinteza zapadne misli koja zahteva veliki nivo intelektualne discipline i fokusa. U tom smislu je moj stav, da je Kroli istovremeno i uspeo i nije uspeo, zapravo najbliži objektivnoj istini.

Da bismo razumeli kako neko može napisati tako briljantnu knjigu kao što je Knjiga Tota i osmisliti šitav špil sasvim originalnih tarot karata dok istovremeno pati od teške zavisnosti, ludila i megalomanije, moramo se vratiti na Daskalosovu ili Štajnerovu podelu čoveka. Krolijeva svest se nakon 1909. godine praktično podelila na dva nivoa. Prvi nivo je noetski (viši intelektualni) nivo. Krolijev genijalni aparat za mapiranje simbola, kabale i geometrije svesti ostao je netaknut, pa čak i dodatno izoštren. On je uspeo da dotakne najviše sfere svesti i odatle, informatičkim jezikog rečeno, povuče podatke. Zato su njegovi kasni teorijski radovi remek-dela. Taj deo uma je prošao kroz Bezdan. Sa druge strane, njegov psihovezni (emocionalni i ego) nivo doživeo je neuspeh. Ljudska ljuštura, lični ego sa svojim traumama iz viktorijanskog detinjstva, sujetom i potrebom za šokiranjem javnosti, nije izdržao napon te energije. Taj deo je ostao zarobljen u trouglu sa Horonzonom. Kroli je postao žrtva sopstvene provodljivosti: bio je savršen provodnik za kosmičke formule, ali je žica (njegov ljudski karakter) izgorela pod tim naponom.

Ja sam njegovu sudbinu shvatio kao večno rvanje sa Horonzonom. Kroli nije bio klasično zaposednut demonom tako da izgubi razum i balavi u uglu sobe. On je ostao u stanju trajne, dinamičke borbe. Bio je lucidan iako je ponekad zaista bio i lud, ali to ludilo nije bilo neprekidno stanje. Svaki put kada bi seo da piše nešto smisleno i duboko on bi primorao tu silu haosa da se poređa u savršeni kosmički red. Ali čim bi spustio pero, Horonzon bi ponovo preuzimao primat kroz telesnu bol, zavisnost i paranoju. Njegov život nakon 1909. bio je neprekidna, iscrpljujuća runda meča koji je počeo u alžirskoj pustinji. U indijskoj tradiciji, kada se svest stopi sa kosmičkim okeanom, povratak u perspektivu ljudskog tela je traumatičan. Telo i ego često ne znaju kako da procesuiraju to iskustvo, pa se ponašaju ekscentrično. Kroli je morao da razbije staroensku, licemernu matricu morala da bi doneo formulu radikalne slobode i odgovornosti (Novi Eon). Da bi to uradio, on je morao da postane društveni izopštenik, neka vrsta mračnog jurodivog proroka. On je namerno uništavao sopstvenu reputaciju, delujući kao otrov koji društvo mora da proguta da bi se probudilo. To znači da genijalnost i patologija mogu živeti u istoj prostoriji. Kroli je dokaz da čovek može biti istovremeno i kosmički kanal i duboko neurotična osoba. 

Dva epiloga: Alister Kroli i Karlos Kastaneda

Ako Krolijevu sudbinu posmatramo kroz tu optiku dvosmislenog uspeha i večnog rvanja, onda se sudbina Karlosa Kastanede mapira na potpuno isti način, sa sablasnom preciznošću. Kastaneda je, baš kao i Kroli, doživeo cepanje svesti na dva dela: precizan uvid u energetsku fiziku s jedne strane, i potpuni slom ljudskog karaktera pod teretom lične važnosti s druge. Ako uporedimo njihove pozne faze, vidimo da su obojica pali na istom mestu, ali su iza sebe ostavili tekstove koji i dalje funkcionišu nezavisno od njihovog ljudskog posrnuća.

Kao što Kroli pred kraj života piše Knjigu Tota, tako i Kastaneda u svojoj poznoj fazi (tokom devedesetih) piše knjigu Aktivna strana beskraja (The Active Side of Infinity). Ta knjiga sadrži neke od najdubljih, najhladnijih i najčistijih uvida o Letačima, energetskom uslovljavanju čovečanstva i strukturi svesti. To je tekst koji piše trezveni vidovnjak, a ne vođa kulta. Ali u isto vreme, u fizičkoj stvarnosti, Kastaneda osniva preduzeće Cleargreen i pretvara magijske pokrete u komercijalni proizvod (tenzegritet), naplaćujući skupe seminare. Takođe, okružuje se haremskom strukturom žena kojima naređuje da se ofarbaju u plavo i izbrišu ličnu istoriju, dok on sam očigledno ne uspeva da izbriše sopstvenu sujetu. Umirući od raka jetre, on pokazuje paničan strah od smrti i gnev prema sledbenicima, što je potpuna karikatura Don Huanovog ratnika kome smrt sedi na levom ramenu kao savetnik i donosi mu mir. To je potpuno isti fenomen kao kod Krolija: provodnik je izgoreo, ali je prenos podataka uspeo.

Kastaneda je u svojim knjigama sam sebi prorekao sudbinu kroz koncept malog tiranina (Pinche Tirano). Don Huan ga je učio da ratnik treba da traži male tiranine (okrutne ljude na pozicijama moći) kako bi preko njih topio svoj ego i trenirao besprekornost. Međutim, kada je Don Huan otišao, Kastaneda je ostao sam u modernom svetu, bez korektiva. Postao je planetarna zvezda, okružen hiljadama ljudi koji su u njemu videli novog mesiju. Umesto da pronađe malog tiranina koji će ga držati trezvenim, Kastaneda je podlegao iskušenju i sam postao mali tiranin za svoj unutrašnji krug. Ušao je u rvanje sa sopstvenim konceptom Letača (uma predatora) i, na nivou svakodnevnog života, izgubio. Letač mu je napumpao ranije iskazanu opasku Don Huana o njemu kao jedinstvenom Nagualu (zbog njegove specifične energetske strukture, kako ga je ovaj opazio u stanju viđenja), ali koji ima pravo da upravlja tuđim životima i sudbinama. Primeri Alistera Krolija i Karlosa Ksstanede pokazuju koliko je ljudska priroda tragično slaba kada se suoči sa ogromnim prilivom moći i pažnje. Retko ko prolazi taj test (ukoliko uopšte prođe), bez ozbiljnih ožiljaka ili delimičnog ludila. Na ovim primerima jasnije uviđamo suštinsku prirodu arhidemona pod imenom Horonzon.