Ezoterizam Đakoma Kazanove

Prvi put sam se sreo sa legendarnim likom Đakoma Kazanove kroz film Federika Felinija, i sa briljantnim Donaldom Saterlendom u glavnoj ulozi. No, tada ništa nisam shvatao i Kazanova je mom mnjenju bio tek nekakav izvikani elokventni žigolo sa stilom, šarmantni Džon Malkovič svog vremena koji zavodi dame visoke klase i živi kao bonvivan. Pa ipak, kako sam kasnije razotkrivao, Kazanova je bio mnogo više od običnog švalera. Kao skriveni šav, kao „kontrapunkt” kroz koji se cela priča o Kazanovi, a i o samoj Veneciji, otvara, jeste njegov roman Ikozameron (Icosaméron ou l'histoire d'Édouard et d'Élisabeth...). Napisan na francuskom i objavljen u Pragu 1788. godine, ovaj monumentalni, rani naučnofantastični i utopijski roman predstavlja potpuno naličje onoga što svet podrazumeva pod „Kazanovom”.

Icosameron: Put u središte Zemlje

Priča prati brata i sestru, Eduarda i Elizabetu, koji tokom plovidbe doživljavaju brodolom kod Norveške i upadaju u zastrašujući, duboki vir. Umesto u smrti, oni završavaju u unutrašnjosti Zemlje, gde otkrivaju čitav jedan skriveni, podzemni svet. Tamo provode 81 godinu u stanju mladosti (broj mesečevog magičnog kvadrata i produžene mladosti), pre nego što uspeju da se vrate na površinu, kada rapidno počnu da stare, a roman je zapravo struktuiran kao njihovo dvadesetodnevno kazivanje (otuda naziv Icosameron, prema grčkom za dvadeset dana) o tom podzemnom carstvu Megamikra. Dakle, pre Žila Verna.

Ta podzemna zemlja nije samo plod puke mašte. To je Kazanovino igralište za filozofske, teološke, ali i prikrivene ezoterijske ideje. Stanovnici unutrašnje Zemlje su humanoidna bića, ali u obliku androginih blizanaca. Oni su minijaturni, rađaju se iz jaja, nemaju kosti (telo im podupire hrskavica) i komuniciraju isključivo muzikom i telepatijom. U unutrašnjosti Zemlje nema Sunca, već ceo prostor osvetljava stalna, difuzna crvena svetlost koja dopire iz zemljinog jezgra. Nema noći, nema godišnjih doba, vreme je statično. Društvo je organizovano do nivoa apsolutnog protokola. Kazanova ovde detaljno opisuje njihovu arhitekturu, zakone, poljoprivredu i ishranu. Na prvi pogled, Icosameron deluje kao prosvetiteljska utopija, ili distopija, poput Morove Utopije ili Sviftovih Guliverovih putovanja. Međutim, ako počnemo da vučemo konce iz ove perspektive, primetićemo sledeće elemente koji se savršeno vezuju za venecijanski podtekst:

Bekstvo iz venecijanskih tamnica i opsesija zatvorenim prostorom

Kazanova piše ovaj roman u starosti, kao bibliotekar u jednom zamku u Češkoj, izolovan, melanholičan i ogorčen na svet koji ga je zaboravio. On, koji je spektakularno pobegao iz venecijanskog zatvora, ovde stvara svet koji je zamena za zatvor. Unutrašnjost Zemlje u Icosameronu ima istu atmosferu klaustrofobije i veštačkog poretka kakvu je imala i Mletačka republika, ta anomalija na tlu sednjovekovne feudalno-monarhijske Evrope: fasada savršenog zakona i lepote, ispod koje se krije potpuna kontrola.

Elementi incesta i čiste krvi (vampirski podtekst)

Eduard i Elizabeta u podzemnom svetu postaju rodonačelnici nove rase, ulazeći u incestuozne odnose kako bi naselili puste delove tog sveta. Ta opsesija očuvanjem loze, izolacijom od spoljnog sveta i stvaranjem novog poretka unutar zatvorenog sistema nosi duboki, makabrični podton. U kontekstu Venecije, to nas vodi direktno do patricijskih porodica koje su funkcionisale kao zatvorena ložnica, čuvajući moć i resurse unutar krvnih srodstava, odsečeni od ostatka sveta, što je suštinska socijalna alegorija vampirizma.

Okultna pozadina

Kazanova je bio mason, blizak rozenkrojcerima, čovek koji je prevario pola evropske aristokratije prodajući im eliksire mladosti i magijske rituale. Icosameron sadrži elemente hermetičke kosmologije:

• Putovanje kroz ogroman vir je klasičan inicijacijski silazak u podzemlje (Descensus ad Inferos).

• Crvena, večna svetlost podzemlja podseća na alhemijsko „crveno delo” (Rubedo), fazu u kojoj se postiže besmrtnost ili transformacija materije.

• Ideja o androgidnim bićima je direktno preuzeta iz kabalističkih i gnostičkih učenja o primordijalnom čoveku (Adam Kadmon) pre podele polova.

Umesto da Veneciju otkrivamo preko karnevala, gondola i kroz legende o vampirima i mračnim kultovima venecijanske aristokratije, zamislimo je kroz prizmu Icosamerona: Venecija kao podzemno carstvo na površini vode. Grad koji je sam po sebi anomalija na tlu srednjovekovne feudalne Evrope, izgrađen na drvenim šipovima u blatu, izolovan u laguni, sa sopstvenim rigoroznim poretkom (Savet desetorice), sa večnim sumrakom u uskim kanalima gde svetlost retko pada direktno. Venecija je funkcionisala kao Kazanovin podzemni svet, mesto gde su maske (androginost, ukidanje identiteta) obavezni deo društvenog protokola, a energija grada se održavala konstantnim parazitiranjem na resursima spoljnog sveta. U neku ruku, tadašnja Venecija podseća na današnji Dubai, ali bez nafte i sa trgovačkom mornaricom. Ako Kazanovin naučnofantastični izlet postavimo kao ogledalo venecijanskog mentalnog sklopa, dobijamo onaj suptilni, intelektualni rez koji nam nedostaje da sagledamo Veneciju kao sedište moćnih okultnih uticaja.

Histoire de ma vie 

U Kazanovinim memoarima možemo prepoznati ključne tačke gde se njegov memoarski pragmatizam prepliće sa teurgijom i operativnom magijom. Istorija mog života (Histoire de ma vie) sadrži fascinantne opise njegovih okultnih operacija u Veneciji, a epizoda sa Murana, ostrva venecijanske lagune, i njegov specifični magijski sistem na neki način paraju privid racionalnog prosvetiteljstva. Evo šta se tačno krije iza tih događaja, simbola Zmaja i njegovog tajnog koda.

Odlazak kod veštice na Murano: Šta je prethodilo i šta se desilo?

Epizoda sa Murana (koja se odigrava u kontekstu njegove čuvene ljubavne afere sa monahinjom M.M. i njenom ljubavnicom C.C.) zapravo je vrhunac Kazanovine veštine psihološke i magijske manipulacije. Kazanova je bio u tajnoj, opasnoj vezi sa M.M., koja je bila štićenica i ljubavnica moćnog francuskog ambasadora u Veneciji, kardinala de Bernija. Ceo taj krug na Muranu (gde je bio njen samostan) bio je prožet libertenstvom, voajerizmom i špijunažom. Da bi održao kontrolu nad situacijom, fascinirao devojke i opravdao svoje postupke, Kazanova je morao da se predstavi kao posednik tajnih, natprirodnih moći. 

On u memoarima opisuje da je, kako bi ubedio M.M. u svoju povezanost sa duhovnim svetom, organizovao posetu lokalnoj veštici ili proročici na ostrvu Murano. Međutim, cela stvar je bila unapred izrežirana predstava. Kazanova je sam, pre nego što će dovesti M.M., posetio tu ženu, platio joj izdašnu sumu i precizno joj izdiktirao šta mora da kaže kada se on pojavi sa svojom ljubavnicom. Kada su došli, veštica je pala u trans i izgovorila detalje iz života M.M. koje je navodno mogao znati samo kosmos, čime je monahinja ostala potpuno opčinjena i podređena Kazanovinoj volji. Kazanova otvoreno priznaje ovo šarlatanstvo, ali kroz njega provejava suština venecijanske mračne magije: magija kao apsolutna režija i kontrola tuđe svesti u lavirintu ogledala.

Skriveni Veliki Zmaj sa Murana

Kazanova u svojim spisima i prepiskama (naročito kada analizira kabalističke operacije) pominje da ostrvo Murano, u ezoterijskom smislu, nije samo mesto industrije stakla i samostana, već dom skrivenog genija mesta (Genius Loci) u obliku Zmaja. U alhemijskoj i rozenkrojcerskoj simbolici tog vremena, Zmaj koji obitava u vodi ili na ostrvu predstavlja primordijalnu, mračnu energiju koja se mora ukrotiti. Za Kazanovu, Murano je bio izolovan, energetski čvor Venecije, mesto gde su se mešali ekstremni luksuz, izolacija monahinja, tajne lože i izrada stakla u pećima (što je samo po sebi alhemijski proces transformacije peska u svetlost). Nazvati to mesto prebivalištem Velikog Zmaja značilo je prepoznati Murano kao srce venecijanskog okultnog podzemlja.

Kazanovin četvoroslovni magijski sistem i Tajni Šefovi

Kazanova je zaista posedovao i operativno koristio specifičan proricateljski i magijski sistem, koji je u memoarima nazvao Kabalistička piramida ili Kabalističko proročište. Sistem se temeljio na numerologiji, geomantiji i alfanumeričkim zamenama. Iako ga je često koristio kao alat za prevaru bogatih lakovernika (poput Madam d'Urfe, koju je ubedio da će je kroz rituale podmladiti i reinkarnirati u muško telo), sistem je bio matematički fascinantan. Korisnik bi postavio pitanje. Slova su prevođena u brojeve i slagana u obliku piramide. Kroz matematički algoritam sabiranja i redukcije, piramida se svodila na ključne brojeve ili četvoroslovne korenove. Ti brojevi bi se ponovo preveli u slova, dajući kriptične, ali gramatički ispravne odgovore na italijanskom ili francuskom jeziku. Isti taj sistem pojavljuje se još kod nekih okultnih grupa kasnije, pa je teško ustanoviti da li ga je Kazanova osmislio ili je već ranije postojao.

Kazanova je tvrdio da kroz ovaj sistem on ne izmišlja odgovore, već da njegova piramida služi kao prenosni kanal, neka vrsta „kosmičkog telegrafa” sa bestelesnim inteligencijama, odnosno Tajnim Šefovima ili genijima. U slučaju Madam d'Urfe, on je te entitete nazivao imenima poput Oromasis (duh vatre) i tvrdio da prima direktna naređenja od nevidljivog bratstva koje upravlja sudbinom Evrope. Iako Kazanova u Istoriji mog života često piše sa ciničnim smeškom, svestan da je varao ljude, on istovremeno priznaje jednu jezivu stvar: da je sistem ponekad davao tačne odgovore i predviđanja koja ni on sam nije mogao da izračuna ili predvidi. Piramida je, u jednom trenutku, počela da radi sama od sebe, kao da je zaista zakačila stvarni egregor.

Dakle, Kazanova nije bio samo posmatrač, nego je bio i operator. Njegov odlazak na Murano kod lažne veštice, njegova opsesija Zmajem na tom ostrvu i njegova četvoroslovna kabalistička metodologija pokazuju da je Venecija XVIII veka funkcionisala na pogon skrivenih šifara. Kazanovin život bio je svesni magijski performans u kojem je on, koristeći četvoroslovni sistem, pokušao da izmanipuliše sudbinu (i samu Veneciju), dok je u pozadini, iza kulisa Murana, istinski „Veliki Zmaj” (oligarhija, inkvizicija, Savet desetorice i sam duh lagune) na kraju ipak progutao njega, osudivši ga na izgnanstvo i pisanje memoara u mračnoj Češkoj.

Kazanova i grof Sen Žermen

Kada već pominjem Tajne Šefove, vredi ukazati na Kazanovine susrete sa legendarnim grofom Sen Žermenom. Njihovi putevi su se ukrstili nekoliko puta na evropskim dvorovima, a njihov odnos je bio fascinantan spoj uzajamnog prepoznavanja, profesionalne ljubomore i dubokog rivalstva. Obojica su bili vrhunski manipulatori XVIII veka, ali sa potpuno različitim stilovima nastupa. Kazanova u svojoj Istoriji mog života posvećuje značajan prostor Sen Žermenu, ostavljajući nam jedan od najupečatljivijih i najdetaljnijih svedočanstava o ovom enigmatičnom čoveku. Kazanova i Sen Žermen su se upoznali u Parizu, u salonima visoke aristokratije gde su obojica pokušavali da obezbede pokroviteljstvo francuskog kralja Luja XV i njegove moćne ljubavnice, markize de Pompadur. Kazanova, koji je tek stigao u Pariz nakon svog spektakularnog bekstva iz venecijanskog zatvora, zatekao je Sen Žermena kako već potpuno dominira francuskim dvorom. Kazanova opisuje Sen Žermena sa mešavinom fascinacije i otvorenog skepticizma: 

„Ovaj neobičan čovek, rođeni prevarant, bez ustručavanja je govorio da ima trista godina, da poseduje univerzalni lek, da može da radi sa prirodom šta god želi, da topi dijamante i od deset ili dvanaest malih napravi jedan veliki, vrhunske čistoće, i to bez ikakvog gubitka na težini.”

Kazanova opisuje scenu u kojoj je lično prisustvovao Sen Žermenovom alhemijskom eksperimentu. Sen Žermen je uzeo bakarni novčić, stavio ga na užareni ugalj i upotrebio duvaljku. Nakon nekoliko trenutaka, novčić je postao zlatan. Kazanova, iako sumnjičav da je reč o vrhunskoj opsenarskoj varki i zameni novčića, priznaje da nije uspeo da otkrije trik. Taj novčić je zadržao i kasnije ga poklonio jednoj od svojih ljubavnica.

Između Kazanove i Sen Žermena je postojala suštinska razlika u pristupu okultizmu i manipulaciji. Kazanova je koristio magiju kao alat za postizanje vrlo opipljivih ciljeva: novca, žena i društvenog statusa. On je uvek zadržavao ciničnu svest o tome da vara ljude, igrajući na kartu njihove lakovernosti. Sen Žermen je, s druge strane, igrao na kartu apsolutne, bezvremenske misterije. On nikada nije tražio novac (bio je basnoslovno bogat, nosio je dijamante na svakom prstu i na cipelama), retko je jeo u javnosti (tvrdeći da se hrani posebnim eliksirom), i nastupao je sa pozicije istinskog adepta koji je iznad ljudskih slabosti. Kazanova je bio duboko iritiran činjenicom da je Sen Žermen uspevao da fascinira ljude mnogo dublje nego on. Smatrao ga je „kraljem varalica”, ali mu je uvek zavideo na superiornoj samokontroli i mističnoj auri koju je održavao bez ijedne greške. Kastanedinim rečnikom govoreći, Sen Žermen je delovao kao besprekorni nagual.

Njihovi putevi su se ponovo ukrstili u Londonu. U Londonu, Kazanova je pokušao da razotkrije Sen Žermena pred engleskim plemstvom, ali je Sen Žermen uvek bio korak ispred, uživajući zaštitu političkih moćnika i funkcionišući kao tajni diplomata (a verovatno i špijun) za različite krunisane glave Evrope. Zanimljivo je da su obojica bili povezani sa istim tajnim društvima tog doba, od masonerije do rozenkrojcerskih krugova, ali dok je Kazanova u tim krugovima tražio lične veze, Sen Žermen je bio prepoznat kao figura koja ta društva inspiriše ili čak vodi iz senke (mnogi su ga smatrali jednim od onih „Tajnih Šefova”).

Dakle, vidimo da je, u neku ruku, Kazanova oličenje Venecije koja stari, propada, troši energiju, ulazi u dugove i na kraju biva proterana (ljudski, potrošni element), Sen Žermen je hodajuća metafora za arhetipskog vampira. On je čovek koji ne stari, čije je poreklo nepoznato, koji se pojavljuje vekovima u istom obliku, poseduje eliksire besmrtnosti i preobražava živu materiju (bakar u zlato, male dijamante u velike). Njihov susret u Parizu možemo posmatrati kao trenutak kada se klasični venecijanski manipulator suočava sa nečim što je daleko prevazišlo njegove trikove, sa istinskim, hladnim i večnim „Zmajem” evropske ezoterije.

Kazanova, Blavatska i Lavkraft

Icosameron poseduje specifičan, hladan, kosmički i antropološki ton koji se mnogo decenija kasnije prepoznaje u teozofiji Madam Blavatske (koncepti o korenskim rasama, androginim primordijalnim bićima) i kod Lavkrafta (odlazak u nepoznate dubine svemira, susret sa civilizacijama koje funkcionišu po zakonima potpuno tuđim ljudskoj psihi). Ipak, ako posmatramo istoriju književnosti, Icosameron nije izolovani incident, niti je Kazanova pionir ove vrste fantastike. On je pre vrhunski sintetičar tradicije koja je tinjala u evropskoj svesti vekovima pre njega. Kazanova je uzeo postojeće podzemne motive i kroz njih provukao sopstvenu hermetičku i prosvetiteljsku viziju. Ideja da je unutrašnjost Zemlje šuplja i naseljena nije Kazanovin izum. U vreme kada on piše roman (krajem XVIII veka), ta tema je bila na granici između rane nauke i ezoterije.

Edmund Halej (Edmond Halley), čuveni astronom (poznat po kometi), je još 1692. godine izneo teoriju da je Zemlja šuplja, sastavljena od nekoliko koncentričnih sfera koje imaju sopstvenu atmosferu i svetleći gas, kako bi objasnio anomalije u kretanju magnetnih polova. Leonhard Ojler (Leonhard Euler), veliki matematičar, je sredinom XVIII veka modifikovao ovu ideju, tvrdeći da u samom središtu Zemlje postoji unutrašnje sunce koje pruža svetlost i toplinu naprednim podzemnim civilizacijama. Kazanova je direktno koristio ove teorije za građenje fizike svog podzemnog sveta.

Što se tiče književnih prethodnika, Kazanova je imao nekoliko veoma jasnih literarnih putokaza koji su utabali stazu pre njega. U tom smislu pomenuću ličnost kao što je Luj-Gijom de Fenelon (1721) i njegovo delo Relation du voyage de l'Isle d'Eutopia. To je jedan od prvih tekstova koji koristi Halejevu teoriju šuplje Zemlje u satirične i utopijske svrhe. Drugi pisac je Ludvig Holberg (1741) i njegovo delo Podzemno putovanje Nilsa Klima (Nicolai Klimii Iter Subterraneum). Holbergov junak propada kroz pećinu u Norveškoj (baš kao i Kazanovini junaci kroz vir) i otkriva planetu Nazar unutar Zemlje, sa bizarnim civilizacijama (drveće koje govori, inteligentne životinje). Ovaj roman je bio ogroman evropski hit XVIII veka. Zašto mi onda Kazanova deluje tako lavkratovski i blisko Blavatskoj?

Ako nije pionir samog žanra, Kazanova jeste pionir u atmosferi i dubini koncepta. Tamo gde su njegovi prethodnici (poput Holberga ili Svifta) koristili fantastične svetove kao jeftinu kulisu za satiru na račun trenutne politike ili crkve, Kazanova u Icosameronu radi nešto sasvim drugo, i tu nastaje onaj šav koji vuče ka Lavkraftu i Blavatskoj. On opisuje radikalnu antropološku drugost (lavkraftovski element), jer Kazanovini Megamikri nisu samo „ljudi sa maskama”. Njihova biologija i način postojanja su suštinski uznemirujući. Oni nemaju kosti, njihova tela su meka i hrskavičava. Oni se ne rađaju, već se legu iz jaja koja su savršeno sferična. Njihov jezik nije verbalan; oni proizvode muzičke tonove iz grudi i komuniciraju direktnim prenosom misli. Kazanova piše stotine stranica opisujući njihovu anatomiju i zakone sa hladnom, gotovo kliničkom preciznošću naučnika koji posmatra vanzemaljsku vrstu. Ta opsesija detaljnim opisivanjem ne-ljudskog poretka je čisti lavkratovski materijalizam pre Lavkrafta. I onako, usputno, ne mogu odoleti utisku sličnosti Kazanovinih podzemnih bića sa opisom Krolijevog LAM-a.

Koncept androginih bića koji naseljavaju unutrašnjost Zemlje direktno korespondira sa skrivenom doktrinom koju će Blavatska kasnije sistematizovati. Za teozofiju, prve ljudske rase (poput Hiperborejaca ili rane Lemurije) bile su androgine i spiritualne, pre nego što je došlo do pada u materiju i podele polova. Kao što sam pomenuo, Kazanova svesno u Megamikre projektuje mit o Adamu Kadmonu, prvobitnom čoveku. On postavlja taj svet unutar Zemlje kao neku vrstu zamrznutog, alhemijskog inkubatora. 

Konačno, mogu reći da je Kazanovin Icosameron hibrid. To nije književni incident u smislu da je nastao ni iz čega, jer se naslanja na tradiciju Haleja, Holberga i francuskog libertenskog romana. Ali jeste incident po svom neuspehu i svojoj monumentalnosti. Knjiga je imala pet tomova i preko 1.600 stranica. Bila je preskupa, preopširna i potpuno neshvaćena u svom vremenu. Publika koja je od Kazanove očekivala pikanterije, memoare i salonske tračeve sa elementima pornografije, dobila je masivnu, hermetičnu, filozofsko-naučnu kosmogoniju. Kazanova je ovde bio pionir u smislu da je prvi tretirao podzemni svet ne kao satiričnu bajku, već kao ozbiljnu, sistematičnu ezoterijsku i antropološku studiju. Zato danas, kada čitamo o Eduardu i Elizabeti, ne vidimo prosvetiteljstvo XVIII veka, nego mračni modernizam, kosmički strah i okultnu anatomiju kasnijih vekova.

Povodom ovoga javlja mi se pomisao da je Kazanova artikulisao ili predvideo okultnu struju koja je kasnije izrodila teozofiju i sve ono što je posle proizašlo. Setimo se da su martinizam i okultni red Strict Observance takođe lansirali ideju Tajnih Šefova, ali oni nisu toliko odlazili u dubinu kao Blavatska i Kazanova. Svi ti Tajni Šefovi su na Zemlji, ali na površini, međutim, prava magijska moć dolazi iz dubina, bilo iz središta Zemlje, bilo iz okeana, a što tek moderno vreme premešta u kosmičke dubine. Danas bi to sve bili vanzemaljci, a ne proto-zemaljci, kako bi možda bilo pravilnije reći. U ovome ja vidim fundamentalnu promenu u tome kako čovečanstvo vizuelizuje Izvor Moći.

Sistemi poput Strict Observance barona fon Hunda ili martinizma Žana-Batista Vilermoza i Martinesa de Paskvalija (pa i rane masonerije) operisali su sa konceptom Nepoznatih Nadređenih (Superiores Incogniti). Međutim, njihov narativ je patio od geopolitičkog i ljudskog ograničenja. Ti Šefovi su navodno bili živi ljudi, skiveni negde na površini, preživeli vitezovi Templari u Škotskoj, mudraci na Tibetu ili mistici u pustinjama Arabije. Problem je u tome što sve dok su ti entiteti na površini, oni su podložni demistifikaciji. Ako su u Škotskoj, zašto ih niko ne vidi? Ko su oni? Hajde da ih pronađemo? Ako su na Tibetu, oni su i dalje samo ljudi od krvi i mesa koji sede i meditiraju. Kazanova i, kasnije, Blavatska uviđaju da površina Zemlje više nema kapacitet da izdrži teret apsolutne, natprirodne moći. Prosvetiteljstvo je počelo da mapira i kolonizuje svet; tajne lože na površini su gubile svoju magijsku auru pod naletom racionalizma. Zato je bilo potrebno promeniti lokaciju Tajnih Šefova.

Moj stav da „prava magijska moć dolazi iz dubina” je ukorenjena u alhemijskoj maksimi V.I.T.R.I.O.L. (Visita Interiora Terrae Rectificando Invenies Occultum Lapidem - Poseti unutrašnjost Zemlje, pročišćenjem ćeš naći skriveni kamen). Dubina (središte Zemlje, okeanski rovovi) nosi specifičan psihološki i magijski naboj. Unutrašnjost je mesto gde se materija sabija pod nezamislivim pritiskom. To je mesto alhemijskog zrenja, gde nastaju dijamanti i zlato. Spuštanjem ispod površine, mi zapravo silazimo u kolektivno nesvesno, u primordijalni mrak koji je postojao pre nego što je svetlost razuma uobličila površinu sveta. Kazanova u Icosameronu svesno koristi ovaj rezervoar. Njegovi Megamikri nisu napredni ljudi sa površine, nego su bića koja nikada nisu iskusila pad, izolovani u materici planete, u stanju ontološkog detinjstva. To je ona ista struja koju će Blavatska uobličiti kroz priče o skrivenim podzemnim dvoranama (poput Agarte ili Šambale) gde se čuvaju knjige od platine i znanje pre-adamitskih rasa.

Sa industrijskom revolucijom, a naročito sa XX vekom i razvojem tehnologije (geološka bušenja, podmornice, mapiranje okeanskog dna), čovečanstvo je „osvojilo” i desakralizovalo unutrašnjost planete. Saznali smo da je u centru Zemlje tečno gvožđe i nikl, a ne podzemno carstvo ili carstvo palih anđela. Šta je okultna struja morala da uradi da bi preživela nego da premesti bogove. Kada je podzemlje postalo preblisko i fizički objašnjivo, svest je potisnula Tajne Šefove i proto-zemaljce u kosmičke dubine. „Anđeli”, „Duhovi elemenata” i Kazanovini „Megamikri” postali su Plejađani, Siriušani ili Sivi. Inteligencije koje komuniciraju telepatijom i muzikom više ne sede u crvenoj svetlosti zemljine utrobe, već u brodovima iznad našeg vazdušnog prostora, možda sa svojih dalekih zvezdanih destinacija telepatski opšte sa nama, ili vise u nekakvim multiverzumskim multidimenzionalnim procepima i portalima neodređene geografije i paradoksalne fizike.

Lavkraft je ovde bio prelazna figura (karika koja nedostaje između Kazanove / Blavatske i modernog ufološkog mita). Kod njega, Veliki Stari (poput Ktulua) i dalje spavaju u okeanskim dubinama i podzemnim kriptama, ali oni su tamo stigli sa zvezda. On je spojio htonsku dubinu sa kosmičkim bezdanom. Ako posmatramo Kazanovu kao artikulatora te skrivene struje, dobijamo zanimljiv uvid. Po tom uvidu Veneciju možemo definisati kao poslednju tačku u Evropi gde je ta htonskost bila vidljiva. Venecija je grad koji visi između neba i dubine, postavljen na mulju, izronivši iz morske tmine. Venecijanske palate ne počivaju na čvrstoj zemlji, već na hiljadama okamenjenih stabala zabodenih u podvodni mrak. Kazanova, kao dete tog i takvog grada, podsvesno je znao da Venecija crpi moć iz te lagunske, proto-zemaljske dubine (iz onog Zmaja sa Murana). Kada je ta Venecija počela da umire i gubi moć pod svetlima prosvetiteljske buržoazije, Kazanova je u Icosameronu prepisao tu istu moć unutrašnjosti Zemlje, anticipirajući teozofiju.

Tehnologija besmrtnosti i linija adeptstva: Hiram Abif, Lazar, Kristijan Rozenkrojc i grof Sen Žermen

Grof Sen Žermen i Kristijan Rozenkrojc

Kada se krećemo u koordinatama evropske ezoterijske tradicije, istorijska tačnost ustupa mesto mitopoetici i logici egregora. Pitanje da li je Sen Žermen zapravo inkarnacija ili nekakav nastavak Kristijana Rozenkrojca (C.R.C.) nije samo maštovito ukrštanje dve legende, već koncept koji su ozbiljni okultni sistemi XIX i XX veka ugradili u svoju doktrinu. Prvi nivo argumentacije koji povezuje Sen Žermena i C.R.C. leži u samom arhetipu adepta koji obojica otelovljuju. Prema manifestu Fama Fraternitatis (1614), C.R.C. je siromašni plemić koji rano odlazi na Istok (Sirija, Egipat, Maroko). Tamo skuplja tajna znanja, uči arapski i prevodi ključne spise (poput mitske knjige M). On je kosmopolita koji pokušava da donese „opštu reformu” Evropi. Sa druge strane, grof Sen Žermen se pojavljuje u XVIII veku praktično niotkuda, sa neiscrpnim bogatstvom i tečnim poznavanjem brojnih jezika, između ostalih, i arapskog. On je takođe diplomata, kulturni nomad i savetnik kraljeva. U nekom smislu obojica funkcionišu kao „katalizatori Eona”. Pojavljuju se u prelomnim trenucima istorije (C.R.C. pred Tridesetogodišnji rat i rađanje moderne nauke, Sen Žermen pred Francusku revoluciju) sa istim ciljem: da preusmere tok evropske civilizacije unoseći hermetički impuls u političke i društvene strukture.

Otvaranje grobnice Kristijana Rozenkrojca

Prema rozenkrojcerskoj legendi, grobnica je pronađena 120 godina nakon smrti C.R.C.-a. Unutra je nađeno njegovo potpuno očuvano, netaknuto telo, a u ruci je držao pergament na zlatnim slovima. Ako spekulišemo kroz prizmu magijske besmrtnosti, možemo postaviti sledeće hipoteze:

Hipoteza A (Svetlosna mumija): Netaknuto telo u grobnici nije leš, već rezultat Velikog Dela (Magnum Opus). C.R.C. je uspeo da fiksira svoju svest u astralno / svetlosno telo, ostavljajući fizičku ljušturu u stanju hibernacije unutar sedmougaone grobnice (koja funkcioniše kao akumulator energije, mikrokosmički teatar). Kada je grobnica otvorena, taj energetski pečat je narušen, a C.R.C. je otišao na drugu stranu u potpunosti.

Hipoteza B (Buđenje i povratak među žive): Uzdizanje svesti adepta često podrazumeva preuzimanje novih oblika kako bi se nastavio rad na Zemlji. Ovaj detalj podseća na egipatskog tebanskog sveštenika Ankh-af-na-Khonsu (čiju je stelu Alister Kroli uzeo za osnovu Knjige zakona i Novog Eona), predstavlja upravo to: adepta koji svesno manipuliše inkarnacijama radi „zadovoljstva među živima” i nastavka kosmičke misije. U tom smislu, zatvaranje grobnice C.R.C.-a nije bio ponovni pokop mrtvaca, već zatvaranje prazne čaure. Duh koji je bio vezan za to mesto se oslobodio, a svetlost i znanje su „vaskrsli” u novom telu, tj u telu grofa Sen Žermena, odnosno, na neki način C.R.C. je ustao i postao neko drugi, kasnije poznat pod imenom Sen Žermen. Znakovi su isti: obojica ne stare, obojica poseduju eliksir, i obojica su izvan zakona biologije.

Mit o Sen Žermenu kao Kristijanu Rozenkrojcu

Ovaj mit nije nastao slučajno i predstavlja nusproizvod potrebe tajnih društava XIX veka da spoje istorijsku nit i stvore svesni kontinuitet. U tom smislu madam Blavatska i Čarls Ledbiter su uveli pojam Majstora Mudrosti (Mahatme). U njihovom svetonazoru, Sen Žermen je identifikovan kao Majstor Rakoci (Master Rakoczi) ili Majstor R., koji upravlja Sedmim (Ljubičastim) zrakom transformacije. Vidi o tome moj tekst: Blavatska i Tajni majstori okultizma. Teozofi su eksplicitno tvrdili da je ova ista individualnost u prethodnim životima bila:

• Proklo (neoplatoničar)

• Rodžer Bejkon (srednjovekovni alhemičar)

• Kristijan Rozenkrojc

• Frensis Bejkon (za koga se takođe verovalo da je pravi autor Šekspirovih dela i tvorac modernog rozenkrojcerstva).

Prema ovoj hipotezi, Sen Žermen je prosto najsvežije javno lice istog besmrtnog adepta. Sam Sen Žermen je doprinosio ovom mitu. Kada su ga pitali o prošlosti, često je davao tajanstvene odgovore, nagoveštavajući da je prisustvovao događajima iz daleke istorije (poput svadbe u Kani!). U masonskim sistemima poput Zlatnog i Ružinog Krsta (Gold- und Rosenkreuzer) u Nemačkoj, koji su cvetali upravo u vreme Sen Žermena, figura tajanstvenog grofa se savršeno preklopila sa idealom „Nepoznatog Nadređenog” koji je navodno osnovao njihov red, dakle, sa samim Rozenkrojcom. Ako povučemo konačni rez, ova hipoteza je potpuno održiva unutar magijske logike: Kristijan Rozenkrojc je ideja, a Sen Žermen je njeno operativno ispoljavanje.

Ako je C.R.C. u XVII veku morao biti predstavljen kao povučeni monah / plemić koji u tišini stvara bratstvo jer je to odgovaralo duhu Reformacije, u XVIII veku, odnosno veku salona, prosvetiteljstva, intriga i rokokoa, taj isti egregor je morao da uzme oblik briljantnog, dijamantima okićenog grofa koji fascinira dvorove. Zatvaranjem grobnice C.R.C.-a, tkanina istorije je rasečena, a konac je povučen tako da se adept ponovo materijalizovao tamo gde je moć tada ležala: na evropskim dvorovima, pod imenom Sen Žermen. U tom smislu, on je zaista našao svoja zadovoljstva među živima, igrajući se sa istorijom kao sa šahovskom tablom.

Mehanizmi mračne i svetle staze u projekciji besmrtnosti

Na ovom mestu ukazao bih na fundamentalni teurgijski čvor gde se Put Desne Ruke (RHP) i Put Leve Ruke (LHP) dodiruju u tački geometrijskog preklapanja. Pomenute hipoteze: A. o svetlosnoj mumiji C.R.C.-a; i B. o njegovom buđenju i vraćanju među žive, zapravo jesu dve faze jednog te istog operativnog procesa. Povodom toga, nikako ne mogu odoleti utisku o zapanjujućoj sličnosti ovih koncepata sa onim što u potpuno drugačijem ključu opisuje posvećenik mračne magije inicijacijskog vampirizma N.D. Blekvud. Isto tako, to me neodoljivo podseća kako Gustav Mejrink u romanu Anđeo sa zapadnog prozora opisuje mehanizam postajanja i opstajanja mračnog adepta Bartleta Grina i adepta svetla Gardnera (učitelja Džona Dija). 

U tom smislu, hajde da prvo ogolimo taj zanimljiv mehanizam sličnosti između „svetle” i „mračne” staze, a zatim da potražimo one skrivene indicije o fizičkom izlasku C.R.C.-a iz grobnice. Odgovor na pitanje zašto su mehanizmi Svetle i Mračne staze skoro pa isti je jednostavan, ali ontološki dubok. To je zato što su zakoni metafizičke fizike univerzalni. Bez obzira na to da li adept teži potpunom rastakanju u božanskom (RHP), ili večnom očuvanju individualnog sopstva (LHP / vampirski adept), obojica moraju da reše isti tehnički problem, a to je kako prebaciti svest iz propadljive ljušture u trajniji energetski nosač. Princip vampirskog adepta o kojem piše Blekvud i koncept svetlosnog tela (Body of Light) rozenkrojcerskog tipa koriste sličan šablon.

Sedmougaona grobnica C.R.C.-a, baš kao i kripta mračnog adepta, nije grob, nego je akumulator. Da bi se svest fiksirala u astralnoj matrici, fizičko telo mora biti izolovano od entropijskih uticaja spoljnog sveta (ali i mentalnog šuma čovečanstva). Hermetički zatvorena grobnica deluje kao alhemijska retorta. Fizičko telo ulazi u stanje hibernacije. U tom smislu rozenkrojcerski adept (svetlosna mumija) koristi kosmičku, makrokosmičku svetlost (Anima Mundi) da napaja svoje solarno telo. Njegov cilj je da postane nevidljivi vodič čovečanstva, rasejan kroz prostor. Sa druge strane, adept mračne magije ili inicijacijskog vampirizma, zapravo ne veruje makrokosmosu. On zna da univerzum teži da sve samelje i reciklira. Zato on fiksira svoje astralno telo koristeći htonsku, zemaljsku energiju (često i vitalnu silu živih bića). Zato ovi mehanizmi deluju isto. Alati su im identični, arhitektura je ista, samo je polaritet svesti drugačiji. Mejrinkov Džon Di (ili Gardner) u Anđelu sa zapadnog prozora prolazi kroz istu vrstu transmutacije gde se porodično prokletstvo i krvna loza preobražavaju u večno načelo.

Indicije o fizičkom izlasku C.R.C.-a iz grobnice

Ako spojimo hipoteze A i B u jednu, da je biće zadržalo kontinuitet svesti i preuzelo novu materijalizaciju, postavlja se ključno pitanje: da li je to očuvano telo u trenutku otvaranja kripte zapravo ustalo i fizički prošetalo Evropom? U rozenkrojcerskim manifestima se tvrdi da su braća ponovo zatvorila grobnicu nakon što su prepisala magijske spise. Međutim, unutar spekulativne margine, postoje neke zapanjujuće indicije koje idu u prilog ovoj pretpostavci. U tekstu manifesta (Fama Fraternitatis), iznad glave očuvanog tela C.R.C.-a, stajao je natpis: Granum pectori Jesu insitum (Zrno usađeno u srce Isusovo). Ali pored toga, na zidu je stajao najvažniji rozenkrojcerski moto: Post CXX Annos Patebo (Nakon 120 godina ću se otvoriti / progovoriću). Ezoterijski krugovi XVIII veka su ovo tumačili doslovno: nakon 120 godina inkubacije, embrion besmrtnosti u grobnici je sazreo. Adept nije nađen mrtav da bi ostao mrtav; otvaranje grobnice je bio trenutak njegovog fizičkog buđenja.

U određenim dokumentima nemačkog reda Gold- und Rosenkreuzer (kojem je, po nekim izvorima, i Sen Žermen bio blizak), postojalo je usmeno predanje da je grobnica C.R.C.-a zapravo ubrzo nakon pronalaska ponovo posećena, ali da je bila prazna. Prema tom predanju, buđenje u fizičkom telu je zahtevalo kraći period prilagođavanja na spoljnu atmosferu nakon 120 godina hibernacije. Adept je napustio kriptu, a njegovo telo je prošlo kroz proces alhemijske reverzije, tj postalo je imuno na starenje. To direktno objašnjava pojavu Sen Žermena koji se ne pojavljuje kao dete koje raste, ili mlađa osoba koja vremenom sazreva, već uvek i isključivo kao zreo čovek u punoj snazi (oko 40-45 godina), koji nikada ne stari. On je doslovno išetao iz inkubatora u tom biološkom dobu.

U alhemijskoj literaturi XVII veka, koju su pisali rozenkrojceri (poput Roberta Flada ili Mihaela Majera), pominje se najviši stepen eliksira koji ne služi za lečenje bolesti, već za „fizičku transmutaciju starosti u mladost”. Opisuje se da proces traje nekoliko nedelja tokom kojih adept gubi kosu, nokte i kožu (stara ljuštura otpada), nakon čega se telo obnavlja u stanju savršenog zdravlja koje traje vekovima. Slično se dešava i prilikom preobražaja mračnog i vampirskog adepta. Ako primenimo ovo na C.R.C.-a, njegova grobnica je bila mesto gde se taj proces odvijao pod zaštitom geometrijskih struktura i sedam ogledala. Kada su braća otvorila grob, zatekla su proces pri kraju. C.R.C. je ustao, napustio mrak kripte, uzeo dijamante i eliksire, i kroz vekove prosvetiteljstva prošetao kao francuski dvorski aristokrata pod imenom Sen Žermen.

Dakle, Kristijan Rozenkrojc i Sen Žermen nisu dve različite osobe, niti je reč o reinkarnaciji u klasičnom, istočnjačkom smislu (gde duša zaboravlja prošlost i rađa se kao beba). U pitanju je kontinuirana fizičko-astralna operacija. Grobnica je bila kapija. Adept je unutra ušao kao stari plemić XV veka, fiksirao svoju svest koristeći iste zakone koje Blekvudovi vampirski adepti koriste za svoju mračnu besmrtnost, i izašao napolje 120 godina kasnije sa novim imenom, novim licem i večnom mladošću. On je, zapravo, prvi uspešni „vampir” evropske visoke teurgije, s tom razlikom što umesto krvi, njegov sistem parazitira na samom vremenu.

Biogeometrija grobnice C.R.C: sedmougaona kripta i sedam ogledala 

Geometrija kripte i raspored ogledala čine samu srž arhitekture rozenkrojcerskog mita. Da bismo razumeli kako je ovaj prostor funkcionisao kao alhemijski i teurgijski inkubator, moramo se vratiti na sam tekst Fama Fraternitatis (1614), ali i na skrivenu magijsku mehaniku koja se krije iza njenih simbola. Prema tekstu manifesta, grobnica Kristijana Rozenkrojca nije bila obična kvadratna ili pravougaona prostorija. Bila je to sedmougaona struktura (heptagon), gde je svaki zid bio podeljen na deset polja sa specifičnim figurama i rečenicama. U ezoterijskoj tradiciji, sedmougao je geometrijski oblik koji je najteže konstruisati savršeno pomoću lenjira i šestara; simbolizuje Veneru, ali i sedam tradicionalnih planeta, sedam metala alhemije i sedam kosmičkih zraka.

Iako se u samom tekstu Fame koristi reč „vrata” ili „ploče” (portae ili tabulae), unutrašnja rozenkrojcerska tradicija (koja se kasnije prelila u sisteme poput Zlatne Zore) te glatke, mesingane ili staklene površine na sedam zidova definiše kao sedam ogledala. Mehanizam teurgijske inkubacije kroz ovaj sistem postavlja se kroz sledeću strukturu:

• Zatvoreni energetski krug: Sedam ogledala je bilo postavljeno jedno naspram drugog pod specifičnim uglovima heptagona. To znači da se svetlost (koja je u kripti dolazila od veštačkog, večnog sunca postavljenog na plafonu, o čemu na neki način govori i Fulkaneli kada opisuje kristale koji večno sjaje) beskonačno odražavala s jednog zida na drugi. Energija nije mogla da iscuri van prostora; nastala je unutrašnja, beskonačna refleksija koja je svesno prkosila spoljašnjem vremenu.

• Fiksiranje astralne matrice: U magiji ogledala, uglovi refleksije služe za sabijanje i uobličavanje astralne svetlosti. Dok je fizičko telo C.R.C.-a ležalo pod centralnim oltarom, ova mreža od sedam ogledala je funkcionisala kao „hvatač” njegove svesti. Ona je sprečavala da se njegova astralna ljuštura raspadne i izazove fizičku smrt. Umesto rastakanja, svest je bila konstantno reflektovana natrag u telo, održavajući ga u stanju alhemijske mumifikacije / hibernacije.

• Mikrokosmički teatar: Svako ogledalo je predstavljalo po jednu planetarnu inteligenciju. Adept koji leži u centru ovog sedmougla nalazi se u nultoj tački univerzuma, izolovan od kosmičkih uticaja koji donose starost i propadanje.

To je ono što ovu strukturu povezuje sa vampirskim i mračnim sistemima, korišćenje geometrije i specijalnih ogledala da se zarobi i fiksira svest unutar zatvorenog prostora, kako bi se pobedila prirodna entropija.

Prema predanju iz Fame, grobnicu nisu otvorili stranci niti neprijatelji Reda, već treća generacija braće samog rozenkrojcerskog bratstva. Sve je počelo sa obnovom i rekonstrukcijom njihove centralne zgrade, Kuće Svetog Duha. Ključna figura u ovom događaju je anonimni brat koji se u tekstu pominje pod inicijalima Brat N.N. On je bio vešt arhitekta i graditelj. Dok je vršio popravke na Kući Svetog Duha, primetio je jednu spomen-ploču od mesinga na kojoj su bila ispisana imena ranijih članova bratstva. Odlučio je da tu ploču premesti na prikladnije mesto. Dok je uklanjao ploču, sa sobom je povukao i veliki komad maltera sa zida. Iza skrivenog zida, na opšte iznenađenje, pojavila su se tajna vrata na kojima je stajao onaj sudbonosni natpis velikim slovima: POST CXX ANNOS PATEBO (Nakon 120 godina ću se otvoriti). Brat N.N. nije odmah sam ušao. Sačekao je jutro i pozvao ostalu braću koja su tada činila uže jezgro Reda. U tekstu se pominje da su otvaranju prisustvovala braća koja su predstavljala tadašnju strukturu: Brat A. (tadašnji vođa Reda), Brat G.V. i drugi. Zajedno su uklonili teška tajna vrata i zakoračili u sedmougaonu kriptu obasjanu veštačkim suncem, gde su zatekli netaknuto telo svog utemeljivača pod centralnim oltarom.

Otkriće grobnice nije bilo slučajno. Brat N.N. je bio nesvesni delatnik sudbine. Trenutak kada on ruši zid i pronalazi natpis Patebo poklapa se sa istekom tačno 120 godina koliko je bilo potrebno da se proces u sedmougaonom inkubatoru završi. Ogledala su odradila svoj posao, energija je fiksirana, i onog trenutka kada je treća generacija braće probila zid i pustila spoljašnji vazduh unutra, pečat je narušen, a proces buđenja adepta i njegovog prelaska u spoljni svet (gde će kasnije postati Sen Žermen) mogao je da počne.

Paralela: C.R.C. - Hiram Abif

Hajde da na ovoj liniji razmišljanja načinimo još jedan iskorak. Ukoliko usvojimo tezu da je Kristijan Rozenkrojc probuđen nakon 120 godina, i u fizičkom telu ustao, ne podseća li to na oživljavanje Hirama Abifa, legendarnog graditelja Hrama u Jerusalimu? Ako ogolimo masonsku i rozenkrojcersku mitologiju i sklonimo u stranu standardna prosvetiteljska, moralna ili astrološka tumačenja (Sunce koje prolazi kroz zodijak), ostaje nam goli teurgijski inženjering. Ono što je za rozenkrojcere otvaranje sedmougaone kripte, za masone je podizanje na treći stepen (Majstora Masona) kroz ritualnu dramu o Hiramu Abifu. Obojica su sahranjeni u tajnosti, pod specifičnim geometrijskim i simboličkim uslovima. Hiram je sahranjen na brzinu na brdu Morija, a na njegov grob je stavljena grana akacije (simbol besmrtnosti, ekvivalent rozenkrojcerskom „zrnu u srcu”). Kada kralj Solomon šalje majstore da traže Hirama, oni prvo nailaze na problem entropije materije (telo je već počelo da truli, što simbolizuje fazu Nigreda). C.R.C. je, s druge strane, nađen u stanju savršene alhemijske fiksacije. U obe priče, proces „buđenja” zahteva učešće tačno određenog broja inicijanata i specifičan hvat.

Prema masonskoj legendi, prva dva pokušaja da se Hiram podigne iz groba su propala. Pokušano je hvatom Učenika (koža se odvojila od mesa, to je faza raspadanja). Potom je pokušano hvatom Pomoćnika (kosti su se razdvojile od mesa). Tada na scenu stupa sam kralj Solomon. On lično podiže Hirama Abifa iz mrtvih koristeći hvat poznat kao Lavlja kandža (The Lion's Paw), odnosno Snažni hvat Majstora Masona. Izvan uobičajenih objašnjenja, Lavlja kandža je specifična teurgijska tehnika transfera vitalne energije. Lav u alhemiji i hermetizmu predstavlja Sunce, zlato, ali pre svega fiksiranu sumpornu energiju (životnu silu). 

Simbolički, Lavlja kandža je hvat judejskog lava, ali operativno, to je prenos čiste, neiskvarene solarne struje sa živog adepta (Solomona) na telo u hibernaciji (Hirama). U tom značenju, Hiram nije podignut prostim povlačenjem za ruku. Solomon ga podiže tako što ga privlači uz sebe u pet tačaka kontakta: stopalo uz stopalo, koleno uz koleno, grudi uz grudi, ruka uz leđa i usta na uvo. Ovo je čista psiho-fizička reanimacija. Solomon koristi sopstveni energetski sistem kao „punjač” za Hiramovu zamrznutu ili rastočenu astralnu matricu. Dodir grudi uz grudi sinhronizuje srčani centar, a usta na uvo služe za prenos reči moći (Izgubljene Reči), odnosno vibracije koja ponovo pokreće strujanje svesti kroz kanale paralizovanog tela. U analogiji sa C.R.C.-om: Brat N.N. i ostala braća su uradili isto. Kada su otvorili grobnicu i dotakli telo C.R.C.-a, oni su poremetili izolovani vakuum i delovali kao spoljni energetski impuls (Lavlja kandža) koji je pokrenuo svest u svetlosnom telu da ponovo preuzme kontrolu nad fizičkim aparatom. 

Zvanična masonska legenda se ovde naglo prekida. Hiram je podignut, Tajna reč je izgubljena (zamenjena privremenom), i on je ponovo sahranjen, ali ovaj put sa najvišim počastima, bliže Hramu. Međutim, ako na ovo primenimo logiku dugovečnog adepta, dobijamo potpuno drugačiji, duboko spekulativan nastavak po kome Hiram Abif nije vaskrsao da bi ponovo bio leš. Njegovo „ponovno sahranjivanje na časnije mesto” je zapravo šifra za njegov prelazak u ilegalu. U graničnim masonskim predanjima (koje je, između ostalih, zabeležio Žerar de Nerval u svojoj priči o Kraljici od Sabe), Hiram Abif nije običan graditelj. On je potomak Kaina, Tubal-Kaina i samog Iblisa (Lucifera), tj nosilac Vatrene staze. Kada ga Solomon podiže, Hiram ne ostaje Solomonov sluga. On uzima svoje znanje, napušta Hram koji je ionako bio zatvor za Boga, i odlazi. Dakle, ovde vidimo Hirama kao prototip Sen Žermena. Hiram koji je preživeo sopstveno ubistvo i Solomonovu reanimaciju postaje prvi slobodni radnik na zemlji koji je pobedio smrt. On više nema domovinu ni fiksni identitet. Baš kao i C.R.C. koji nestaje iz kripte da bi postao Sen Žermen, Hiram Abif je arhetipski adept koji menja ime, uzima Lavlju kandžu kao svoj tajni potpis i nastavlja da luta vekovima, nadgledajući izgradnju „Nevidljivog Hrama” čovečanstva. 

Dakle, masonska Lavlja kandža je operativni ekvivalent narušavanja pečata u Rozenkrojcovoj grobnici. Oba mita opisuju istu tehnologiju: telo adepta, fiksirano u stanju hibernacije (bilo alhemijski u heptagonu, bilo kroz traumu i akaciju na brdu), zahteva spoljni, ritualni ključ da bi ponovo prohodalo. Iz ove perspektive, i Hiram i Rozenkrojc su zapravo istorijske i mitske stanice jedne te iste Besmrtne Inteligencije koja s vremena na vreme biva „podignuta” iz tame podzemlja, kako bi prošetala površinom zemlje pod imenom nekog novog grofa, diplomate ili maga.

Oživljavanje Lazarovo

Ako skinemo teološku dogmu sa novozavetnog teksta i primenimo isti ključ operativne teurgije koji smo koristili za Hirama i Kristijana Rozenkrojca, vaskrsenje Lazara iz Betanije postaje najeksplicitniji, gotovo klinički opis tog istog mehanizma u celokupnoj zapadnoj tradiciji. Zapravo, novozavetni opis Lazarevog podizanja sadrži detalje koji su zapanjujuće analogni masonskoj „Lavljoj kandži” i rozenkrojcerskom „inkubatoru”, da ih je nemoguće ignorisati. Baš kao što u masonskoj legendi prvoizabrani majstori konstatuju da je Hiramovo telo već počelo da truli, u Jevanđelju po Jovanu (glava 11) imamo identičan, sirov opis realnosti smrti. Kada Isus traži da se pomeri kamen sa groba, Lazareva sestra Marta izgovara rečenicu: „Gospode, već zaudara; jer je četiri dana u grobu.” U alhemijskom smislu, Lazar je u stanju potpunog Nigreda, razgradnje elemenata. Četiri dana u grobu znače da je svest potpuno napustila fizički aparat, a vitalne veze su pokidane. Da bi se takvo telo vratilo, potreban je operator sa nezamislivom količinom solarne, teurgijske moći, a to je bio upravo Isus Hrist.

Dok Solomon koristi fizički kontakt (Pet tačaka bratstva) i Lavlju kandžu da podigne Hirama, Isus u slučaju Lazara koristi akustični, vibratorni ekvivalent istog mehanizma, Izgubljenu Reč u njenom punom operativnom kapacitetu. Isus prvo traži da se skloni kamen (narušavanje vakuuma kripte, baš kao provaljivanje zida kod C.R.C.-a). Zatim se moli, što je u teurgiji čin akumulacije i kanalisanja kosmičke sile. U tekstu se kaže da je viknuo „glasno” (što označava prodoran, gotovo lavlji krik ili riku). On viče: „Lazare, izađi napolje!” Ovaj krik nije običan poziv. To je usmereni zvučni talas specifične frekvencije koji deluje kao elektrošok na astralno svetlo. Ta vibracija prisiljava raštrkane elemente Lazareve svesti da se u sekundi re-magnetizuju i ponovo sklope oko polutrulog fizičkog tela, zaustavljajući i preokrećući proces truljenja.

Kada Lazar izlazi iz groba, dešava se detalj koji direktno korespondira sa mojom tezom o „zadovoljstvima među živima” i preuzimanju nove forme: „I iziđe mrtvac obavijen povojima po rukama i nogama, i lice mu beše zamotano ubrusom. Isus im reče: Odrešite ga i pustite ga da ide.” „Odrešite ga” u magijskom smislu znači skidanje stare, mrtve ljušture. Lazar biva oslobođen veza smrti. Zanimljivo je da se u zvaničnoj istoriji i predanju Lazar nakon ovog događaja gotovo gubi. Jevanđelja pominju da su prvosveštenici hteli i njega da ubiju jer je bio živi dokaz Isusove moći. Prema nekim legendama, Lazar je sa svojim sestrama pobegao iz Palestine. Navodno, postao je prvi episkop na jugu Francuske ili na Kipru, i živeo je još decenijama, ali u potpunoj tajnosti pod drugim identitetom. Lazar, koji je prošao kroz kapiju smrti i vraćen Lavljom rikom Hristovog glasa, više nije bio isti čovek. On je postao adept. Njegovo telo je primilo besmrtni impuls, postao je imun na obične ljudske zakone i prešao je u ilegalu istorije, baš kao i Hiram, i Kristijan Rozenkrojc, i na kraju, grof Sen Žermen.

Sada biva jasno da ova moja spekulativna hipoteza cilja ka tome da pokaže kako u evropskom ezoterijskom egregoru postoji jedna jedina, univerzalna tehnologija besmrtnosti, koja se kroz vekove manifestovala pod različitim šiframa. U religijskom tumačenju ona je opisana kao Hristov glas koji oživljava Lazara iz četvorodnevnog mraka truljenja. U masonskom ključu ona je kodifikovana kao Solomonova Lavlja kandža i Pet tačaka bratstva koji podižu Hirama Abifa. U rozenkrojcerskom značenju ona je tehnologizovana kroz sedmougaonu kriptu sa sedam specijalnih ogledala u kojoj C.R.C. hibernira 120 godina. U salonskom / modernom izrazu ona se ovaploćuje u liku grofa Sen Žermena, koji hoda svetom kao konačni proizvod te operacije, adept koji je izašao iz kripte, odrešio svoje povoje, uzeo dijamante i nastavio da se igra sa istorijom.

Sve ove priče opisuju isti magijski mehanizam: fiksiranje svesti u energetskoj matrici i njeno ponovno ubrizgavanje u fizički svet. Bez obzira da li operaciju vrši Hrist, Solomon, ili geometrija ogledala, rezultat je uvek isti, a to je rođenje besmrtnika.

Frenk G. Ripel i Sabejska tradicija

Frank G. Ripel, uvod u biografiju i delo

Frank Giano Ripel je italijanski okultista i fringe mason (pripadnik nezvaničnih masonskih struktura). Njegovo tačno godište nije lako utvrditi iz dostupnih izvora, ali njegova aktivna spisateľjska karijera počinje 1980-ih godina (prva izdanja datiraju iz 1985), a najnovija objavljena dela datiraju iz 2023. godine, što ga svrstava u generaciju okultista koja je stasala u senci Krolijevog nasleđa, ali i u vreme kada je italijanska ezoterijska scena doživljavala svoj procvat kroz izdavačku kuću Hermes Edizioni.

Prema sopstvenim tvrdnjama, Ripel je u svojim prethodnim inkarnacijama bio Alesandro Kaljostro, Elifas Levi i Alister Kroli. Ovo nije neuobičajeno za okultiste koji teže da se predstave kao nosioci kontinuiteta ezoterijske tradicije, ili kod različitih mesijanskih figura u okultnim redovima. Ova tvrdnja, međutim, nije deo njegovog zvaničnog biografskog narativa, već pre ličnog mita kojim gradi autoritet. Ripel je osnivač Ordo Rosae Misticae (ORM), Reda Mistične Ruže, i nosilac niza titula koje naglašavaju njegovu hijerarhijsku poziciju: 100° Suvereni Car Veliki General Hijerofant (MEA-PRMM i OCI), Vrhovni Suveren Reda Hrama, Faraon XXXI dinastije Egipta, Pontif Gnostičke Crkve. Ovi naslovi su karakteristični za okultne organizacije koje teže da uspostave paralelne strukture moći, često sa jakim egipatskim, templarskim i gnostičkim akcentima.

Ripel sebe smatra baštiniteljem Prvobitne Tradicije (Primordial Tradition) iz Zlatnog doba, i, što je značajnije, baštiniteljem prirodno-alhemijske magije novog Platinastog doba. Ova dihotomija, čuvar drevne i avangardne magije, suštinski je paradoks njegovog sistema. Ripel tvrdi da poseduje inicijatičko znanje koje obuhvata devet osnovnih ezoterijskih nauka: jezidizam, druidizam, joga, taoizam, hermetizam, alhemija, kabala, nagualizam i ikstlanizam. Ovo je ambiciozna sinteza koja pokušava da pomiri istočne i zapadne, drevne i moderne, šamanske i ritualne tradicije. Ovakav eklekticizam je karakterističan za savremene okultne sisteme koji teže ka univerzalnoj inicijaciji.

Ripelov Nekronomikon

Knjiga koju Ripel naziva Sauthenerom (često prevođeno i kao Sautheneron, Knjiga zakona smrti), jeste deo njegove čuvene Sabejske trilogije koju čine Magija Atlantide (gde se nalazi sam tekst Sautheneroma), Crvena magija i Zvezdana magija. U pitanju je, dakle, oblik Nekronomikona. Ripelova verzija se razlikuje i od Simonove i od Alexanthornove verzije, koji su Lavkraftov mitos vezivali za Mesopotamiju. Za razliku od njih, Ripel Lavkrafta kalemi na telemu, Alistera Krolija, Keneta Granta i egipatsko-atlantsku struju. Osim toga, Ripel tvrdi da je Sauthenerom zapravo izvorni sumerski ili sabejski tekst koji je on prvi put predstavio u originalnoj i integralnoj verziji. Inače, Ripel svoj sistem naziva sabejskim ili sabeanskim, što je ključno za razumevanje njegove namere. Sabejstvo (ili sabeizam) u ezoterijskoj literaturi obično označava drevnu zvezdanu religiju Mesopotamije, koja je često povezivana sa Haranom. Podsetiću, u poznatom srednjovekovnom spisu Pikatrix (Ghayat al-Hakim), sabejstvo se tretira kao izvor magijske tradicije. Ripelova Sabejska trilogija nije slučajno nazvana tako. On time hoće da kaže da je njegov sistem stariji, izvorniji i čistiji, čime stvara utisak autentičnosti.

Ripel menja same uloge i prirodu Drevnih bogova kako bi ih uklopio u svoj sistem unutar reda Ordo Rosae Misticae (ORM). Za Ripela, kosmički centar univerzuma i primordijalnog haosa se zove Naxyr, a entiteti plutaju u arealu neoblikovanih Voda Tame. Azatot je kod Ripela Slepi Bog koji beskrajno eksplodira, ali iz njegove smrti se rađaju manifestovani svetovi. On sedi na Dvostrukom prestolu i posmatra se kao emanacija Oca / Sina proistekla iz Majke. Što se tiče Jog-Sotota i Ktulua, kod Simona su oni pretnja sa kapije koju treba držati zaključanom, dok su kod Ripela, to kosmička načela unutar svesnosti koja su prošla kroz struju teleme. U tom smislu Ripel sebe vidi kao Krolijevog istinskog naslednika, ali sa ključnom razlikom. Po njemu, ORM predstavlja transmutaciju Ordo Templi Orientis (O.T.O.) u smislu koji je Kroli želeo. Zanimljivo je da Ripel sugeriše da je Kenet Grant trebalo da izvrši tu transmutaciju, ali da nije uspeo, pa je ta uloga pripala ORM-u. Ovo je direktan pokušaj delegitimizacije Grantove Tifonijanske tradicije i pozicioniranja sopstvenog reda kao jedinog legitimnog naslednika.

Prvi deo Sautheneroma je relativno kratak (oko 26 strana) i podeljen na 13 poglavlja kosmičkog mita. Međutim, operativni deo u nastavku trilogije (Crvena magija) se pretvara u seksualnu alhemiju i ritualnu praksu zapadne tradicije. Ripelov operativni rad uključuje pravljenje Sataninog hleba svetlosti (gde se koristi menstrualna krv kao najviši lunarni fluid), rad sa stepenovima inicijacije (V°, VI°, VII° stepen unutar njegovog reda) i gnostičku magiju. Lavkraftova imena mu tu služe kao zvučni nosači za telemitsku seksualnu magiju. Ipak, Ripel tu ne donosi ništa novo, budući da se oslanja na tradiciju koja seksualnu energiju tretira kao primarni medijum za probijanje kroz kapiju Bezdana. Njegov operativni sistem zapravo sledi logiku koju su postavili Kroli i Grant.

U suštini Ripelova verzija postavlja Sauthenerom kao čistu geometriju kosmičkih sila pre istorije, ali je operativno previše opterećena Krolijevim i masonskim strukturama i stepenovima. On je napravio postmoderni kolaž gde Lavkraftov mitos služi kao pogonsko gorivo za rad sa unutrašnjim energetskim i telesnim fluidima. Iza Ripelove namere krije se shvatanje, poreklom od Keneta Granta, da je Alister Kroli primio Knjigu Zakona (Liber AL vel Legis) 1904. godine na svesnom nivou, preko entiteta Ajvaza, i time proglasio nastupanje Novog Eona (Eona Horusa). Tada su kosmičke sile Bezdana i Stari (Great Old Ones) počeli da vrše jak pritisak na ljudsku podsvest kako bi probili barijere i ovaplotili se na Zemlji. Kroli je to kanalisao svesno kroz magijske rituale, dok je Lavkraft, koji je bio tvrdokorni ateista i materijalista, te iste sile kanalisao nesvesno, kroz svoje košmarne snove. Za Ripela, kao i Granta, Lavkraftov mitos nije fikcija, već autentičan astralni prenos primordijalnog haosa koji je Lavkraft, zbog svog racionalnog uma, morao da uobliči u formu naučne fantastike i horor priča.

U Ripelovoj arhitekturi, Krolijeva telema daje metodologiju i strukturu, dok Lavkraftov imaginarijum daje sirovo, primordijalno pogonsko gorivo koje se nalazi s one strane razuma. Krolijevi Nuit, Hadit i Ra-Hoor-Khuit su kosmički principi unutar kreacije. Lavkraftovi Azatot, Jog-Sotot i Ktulu su sile koje borave izvan kreacije (iz Bezdana / Voda Tame). Ripelova namera je bila da pokaže da mag ne može dostići potpunu teurgijsku i alhemijsku moć ako radi samo sa uređenim kosmosom. Mora da se spusti u Bezdan (Lavkraftov domen) i da tamošnje htonske, amorfne sile asimiluje i kontroliše pomoću telemitskih formula.

Ripel je bio član Grantovog Tifonijanskog O.T.O.-a, ali je brzo istupio i proglasio sopstveni red (Ordo Rosae Misticae). Njegova intencija u Sabejskoj trilogiji bila je duboko pretenciozna: tvrdio je da je Krolijev Eon Horusa već zastareo i da je on, preko Sautheneroma, primio objavu novog, Sabejskog Eona. U tom novom eonu, dualnost između čoveka i zveri, svetla i tame se potpuno ukida kroz seksualnu alhemiju (Crvena magija).

Ka inflaciji Eona i pitanje legitimiteta 

Ono što se ovde nazire jeste svojevrsna transeonska komedija zapadnog ezoterizma XX veka. Taj sindrom „inflacije Eona“ je postao neka vrsta okultnog sporta među telemitskim disidentima. Kroli je postavio Eon Horusa 1904. godine i najavio da će trajati narednih 2.000 godina. Međutim, već pedesetih Džek Parsons u pustinji Mohave priziva Babalon i najavljuje njenu manifestaciju; sedamdesetih Majkl Akvino (nakon raskola u Crkvi Satane), po uzoru na Krolija, proglašava Eon Seta; Nema Andahadna u svom šumskom transu prima Liber Pennae Praenumbra i lansira Eon Maat; Kenet Grant tvrdi da smo u inter-eonskom vakuumu, a onda se pojavi Frenk Ripel u Italiji i sve to „preklopi“ svojim Sabejskim Eonom. Prethodni „novi“ eon nije stigao ni pošteno da se ukoreni u ljudskoj svesti, a već je proglašen za staro gvožđe. 

Ta komična dinamika zapravo otkriva dve stvari. Prva je inflacija ega maskirana u kosmičku istoriju. Svaki od tih autora je imao potrebu da opravda sopstveni raskol sa matičnom organizacijom (bilo da je to O.T.O., Zlatna Zora ili La Vejeva crkva). Najlakši način da kažeš „moj bivši učitelj više nije u pravu“ jeste da objaviš da su se promenili parametri univerzuma i da si baš ti odabran da primiš novi operativni sistem. Oni su postali žrtve sopstvenog linearnog, istorijskog mita. Ako stalno tražiš „progres“ i sledeću stepenicu u evoluciji svesti, na kraju završiš u postmodernom hiper-tekstu gde se Eoni smenjuju brže nego modni trendovi, a operativna vrednost sistema opada jer se sve svodi na pisanje novih „svetih knjiga“ i manifesta. Ta neprekidna trka za legitimitetom, gde se duhovni autoritet ne crpi iz dubine sopstvenog rada ili operativne efikasnosti, već iz spoljašnjih papira, titula i ekskluzivnih veza sa astralnim centralama, ukazuje na duh vremena.

Povodom ovoga osvetlimo jednu istorijsku paralelu. Period nakon spektakularnog raspada Zlatne zore oko 1900. godine bio je čisti okultni vašar taštine. Kada je propala centralna struktura, nastala je panična praznina. Svi ti ogranci i disidenti patili su od hroničnog kompleksa niže vrednosti jer više nisu imali direktnu liniju do mitskih Tajnih Šefova (Secret Chiefs) koji su navodno diktirali rituale preko MekGregora Metersa. U toj situaciji izdvojio bih jednu posebnu ličnost a to je Dr Robert Felkin, vođa reda Stella Matutina nastalog iz Zlatne zore. 

Njegova priča je istovremeno i fascinantna i duboko komična u svom očaju. Naime, Felkin je bio ubeđen da Stella Matutina gubi magijsku snagu jer nema kontakt sa unutrašnjim, nevidljivim redom. Njegova potraga za nedostajućom karikom pretvorila se u bizarnu odiseju. Prvo je putovao po Novom Zelandu i Evropi tražeći inkarnirane Tajne Šefove. Pokušavao je da kontaktira astralna bića preko medijuma (čuveni entitet Ara Ben Šemeš). Na kraju, pred Prvi svetski rat, u potpunoj panici da mu se sistem ne ugasi, Felkin odlazi u Nemačku i povezuje se sa Rudolfom Štajnerom, koji je u to vreme već razvijao Antropozofiju, ali je još uvek držao i svoj ezoterijski masonski / rozenkrojcerski krug (Mystica Aeterna). Felkin je tražio od Štajnera da ga inicira i da mu da kontakte i ključeve koji bi ponovo povezali Stella Matutina sa kontinentalnim, izvornim rozenkrojcerima. Štajner mu je, naravno, dao određene instrukcije i stepenove, ali cela ta situacija je savršen primer okultnog parazitiranja na tuđem autoritetu. 

To je potpuno ista psihološka i operativna matrica koja je kasnije progutala i telemitske disidente (pa i samog Ripela). Kada nemaš sopstvenu stabilnu osu i unutrašnju arhitekturu, ti moraš da prizoveš viši entitet koji ti daje novu licencu. Proglasiš novi Eon kako tvoja nemoć u prethodnom ne bi izgledala kao lični neuspeh. Potražiš nekog Štajnera na koga ćeš se nasloniti da ti proda privid kontinuiteta. Legitimitet sistema ne leži u tome ko ti je potpisao povelju, već u tome da li tvoja magija funkcioniše ili ne.

Da ne bude da je ova pojava isključivo vezana za okultiste, moram napomenuti da isti obrazac vidimo i u rozenkrojcerskim redovima (svaka nova loža tvrdi da je jedini pravi naslednik); u masonskim strukturama (grananje visokih stepena); i u hrišćanskim sektama i denominacijama (svaka nova grupa tvrdi da je prava Crkva). Ripelova inflacija je deo šireg okultnog modernizma, potrebe da se uvek bude noviji, napredniji, obuhvatniji od prethodnika. To je, na neki način, kapitalistička logika primenjena na duhovni autoritet: stalna inovacija, stalno nadmašivanje, stalno lansiranje novih proizvoda (knjiga, stepena, inicijacija, otkrovenja, eona).

Ripelov neonagualizam

Ima još jedna zanimljivost u vezi Ripela. On je napravio izrazit i sistematski pokušaj da se nadoveže na rad Karlosa Kastanede, i to na način koji je karakterističan za njegov celokupni pristup okultizmu: predstavljanjem sopstvenog rada kao objave tajnih ili nedostajućih učenja koja Kastaneda nije u potpunosti preneo. Ripel je 2008. godine objavio knjigu pod nazivom Nagualizam (na italijanskom: Nagualismo). U njoj on tvrdi da otkriva tajna učenja Nagualizma koja su mu preneta direktno od Don Huana i izazivača smrti. Ripel u ovoj knjizi ne nudi samo parafrazu Kastanedinih dela, već tvrdi da popunjava praznine koje je čuveni kalifornijski nagual-antropolog navodno ostavio u svom opusu. Prema njegovim rečima, Kastaneda je opisao samo prve kapije sanjanja. Ripel, pak, u svom delu navodno prvi put otkriva tri pravila Naguala: tajnu triju rekapitulacija, svih osam (ili devet) kapija sanjanja, i dvadeset i jedno apstraktno jezgro. Ovo nije puko kopiranje, već bih rekao preterivanje. Ripel se predstavlja kao neko ko je primio direktnu inicijaciju i autorizaciju da završi ono što je Kastaneda započeo.

Ripelov pristup se savršeno uklapa u ono što istraživači nazivaju neonagualizam, savremeni fenomen u kome zapadnjaci prisvajaju i reinterpretiraju srednjoameričke duhovne koncepte kako bi stvorili nove, često eklektične sisteme verovanja i prakse. Ovo je potpuno u skladu sa Ripelovim poznatim obrascem delovanja. Na isti način na koji tvrdi da je reinkarnacija Krolija, Levija i Kaljostra, on ovde tvrdi da je naslednik Don Huana. Kao što tvrdi da poseduje pravi Nekronomikon (Sauthenerom) koji dopunjuje Lavkraftovu fikciju, on tvrdi da poseduje tajna učenja koja dopunjuju Kastanedina dela. Njegov cilj je da od fragmenata (iz Kastanedinih knjiga) napravi koherentan, operativan sistem, baš kao što je to učinio sa svojom Sabejskom trilogijom i drugim delima.

Ripel je objavio niz knjiga koje čine sistemske celine:

• Sabejska trilogija: La magia rossa (Crvena magija), La magia della stella d'oro (Magija zlatne zvezde, 3 toma) i La magia stellare (Zvezdana magija).

• Sveta trilogija: Antichi Dei (Drevni bogovi), Libri di Potere (Knjige moći) i Testi Magici (Magijski tekstovi), koja uključuje 13 svetih tekstova kao što su Sauthenerom, Nekronomikon, Trojna knjiga Metatrona, Liber Legis, Liber AHBH, itd.

• Sixtrum (2023), trotomno delo koje Ripel predstavlja kao svoje završno svedočanstvo, u kome se bavi prirodnom magijom u teorijskom aspektu.

Ripel i bivša Jugoslavija

Oni malo stariji setiće se da je krajem osamdesetih godina, beogradska izdavačka kuća M. Dereta objavila prevod Ripelove Sabejske trilogije na srpski jezik, 7-8 godina pre nego što je Esotheria, inače poznata po ezoterijskoj literaturi, objavila Grantovu Tifonijansku trilogiju. Ovo je zanimljivo je su izdanja Ripelovih knjiga na engleskom jeziku, po svoj prilici, usledila tek znatno kasnije. Potvrdu za ovo nalazimo u publikacijama kao što je Magic of Atlantis (iz 2008. godine) ili Sixtrum - Tomo I (2023), koji su predstavljeni kao engleska verzija italijanskog izvornika. Dakle, konkretna izdanja Sabejske trilogije na engleskom jeziku u periodu pre 2000. godine nisu evidentirana. Sa velikom verovatnoćom se može zaključiti da su ta dela prvi put objavljena na engleskom tek u XXI veku.

Ovaj detalj je jako zanimljiv. Krajem osamdesetih u Jugoslaviji je bilo izuzetno teško doći do kvalitetne okultne literature, a izdavačka kuća Dereta u Beogradu, u okviru biblioteke Orion, objavila je Sabejsku trilogiju. Te Ripelove knjige su imale izuzetan uticaj na ljude sa interesovanjima ka okultnom. Nije bilo iole ozbiljnijeg praktičara ili čitaoca ezoterijske literature na jugoslovenskom prostoru koji u svojoj biblioteci nije imao barem jednu, ako ne i sve tri Ripelove knjige. Nemam podataka o tiražu tih knjiga, ali u to vreme tiraži su se i dalje merili u hiljadama. Jugoslavija je u to vreme imala značajnu ezoterijsku scenu u Evropi, što je kuriozitet za jednu socijalističku državu, koja nije bila deo Sovjetskog bloka, i bila je otvorenija, ali ipak to je zanimljivo. Izdavačka kuća Dereta je bila poznata po objavljivanju knjiga koje su bile alternativne i zanimljive. Ipak, činjenica da je kuća odlučila da objavi ovako složeno i za tadašnje prilike radikalno ezoterijsko delo, sa seksualno-magijskim sadržajima, govori o postojanju zainteresovane publike koja nije mogla da zadovolji svoje potrebe na drugi način. 

Dok je u SSSR-u i istočnoj Evropi okultna i ezoterijska literatura bila strogo zabranjena, Jugoslavija je, zahvaljujući svom položaju nesvrstane zemlje i relativnoj kulturnoj otvorenosti, dozvoljavala mnogo veći protok ideja. Ova liberalnost nije bila potpuna, postojala je autocenzura, a politički nepodobne teme su nailazile na probleme. Međutim, u poređenju sa ostatkom socijalističkog sveta, jugoslovensko tržište knjiga i časopisa bilo je izuzetno raznoliko i podložno zapadnim uticajima.

Zanimljivo je da je Hermes Edizioni u Rimu 1985. godine objavio italijansko izdanje La magia di Atlantide (što je Ripelov izvornik). To znači da je srpski prevod izašao samo četiri godine nakon italijanskog originala, što je za to vreme bio izuzetno brz prevodilački poduhvat. Ripelova dela su, prema podacima, prevođena na pet jezika, što pokazuje da je imao određenu međunarodnu distribuciju, ali su srpski prevodi, sudeći po tiražu i uticaju, bili među najznačajnijim. Osim toga, kao što je to bio slučaj prilikom objavljivanja mnogih knjiga ezoterijskog usmerenja u to vreme, tako je i Ripelova knjiga, u skladu sa mišljenjem Republičkog komiteta za kulturu, Socijalističke Republike Srbije, iz 1987. godine, bila oslobođena poreza na promet. Dakle, Savez komunista je Ripelove knjige oslobodio od poreza.

Ovo se dešava u specifičnom trenutku jugoslovenske istorije. Godina 1987. jeste  vrhunac političkih tenzija, sukobi na Kosovu, početak kraja. Savez književnika Jugoslavije se već raspadao, kao generalna proba raspada države. Cenzura i dalje postoji, ali u obliku autocenzure, jer pisci znaju šta smeju, a šta ne smeju da pišu. U tom kontekstu, Ripelova trilogija prolazi bez ikakve cenzure, štaviše, dobija državnu subvenciju kroz oslobađanje od poreza. Dešava se. 

Ovo je možda najveća ironija u istoriji socijalističke cenzure. Isti sistem koji je zabranjivao Ničea 1947, crne liste pisaca držao u funkciji decenijama, progonio pisca poput Danila Kiša zbog Grobnice za Borisa Davidoviča, taj isti sistem je, doduše u dekadentnoj fazi, oslobodio poreza knjige koje su, u suštini, bile uputstvo za prizivanje Drevnih i rad sa Bezdanom. Možda je crvena magija bila ključna reč koja otapa ledena srca…