Kenet Grant, Bertijo, Lam, Lavkraft i Nekronomikon (Kratka povest LHP - VI deo)

Kenet Grant

Kenet Grant, lik i delo

Kenet Grant je figura koja u istoriji Puta leve ruke (LHP) zauzima mesto slično onom koje u književnosti zauzima Lavkraft. Mogu reći da je u tom smislu Grant arhitekta kosmičkog horora unutar okultizma. Njegove knjige su ostavile značajan trag jer predstavljaju lavirint asocijativnih veza, etimoloških akrobacija i često sumnjivih istorijskih tvrdnji koje čitaoca ili fasciniraju ili potpuno odbiju. Meni lično, Grant je veoma zanimljiv pisac i ja nimalo ne krijem divljenje prema njegovoj imaginaciji, iako se u najvećoj meri moj svetonazor ne poklapa sa njegovim. Grantov ulazak u svet teleme bio je direktan i ličan, u trenutku kada je Alister Kroli već bio na zalasku snaga. Godine 1944. Kenet Grant (tada u ranim dvadesetim) postao je Krolijev lični sekretar u pansionu Netherwood. Kroli je bio star, bolestan i siromašan, ali je i dalje zračio harizmom. Grant je provodio mesece pored Krolija, prepisivao njegove rukopise i upijao njegovu usmenu tradiciju. Kroli ga je inicirao u O.T.O. i prepoznao u njemu veliki intelektualni potencijal, iako je Grant već tada pokazivao sklonost ka misticizmu koji je izlazio iz Krolijevih okvira. Grant je bio jedan od retkih prisutnih na Krolijevoj sahrani. Taj neposredni kontakt mu je dao oreol legitimnog naslednika, što je on kasnije neretko iskoristio.

Grant nije bio zadovoljan pukim ponavljanjem Krolijevih rituala. Smatrao je da je Kroli samo zagrebao površinu okultne struje koja dolazi iz mnogo dubljih i starijih izvora. Tvrdio je da prava tradicija ne potiče iz solarno-falusnog misticizma, već iz pre-dinastičkog Egipta (ovde nastupa uticaj Džeralda Mesija), iz kultova Seta, Tifona i boginje-majke (zmijske struje). Nakon Krolijeve smrti, Grant je proglasio sebe za spoljašnjeg vođu O.T.O.-a, što je dovelo do žestokog sukoba sa Karlom Germerom (Krolijevim zvaničnim naslednikom u SAD). Germer je izbacio Granta iz reda 1955. godine, nakon čega je Grant osnovao svoj Tifonijanski O.T.O. (danas poznat kao Typhonian Order). Pominjanje Džeralda Mesija je ključno. Mesi je bio viktorijanski pesnik i egiptolog-amater koji je tvrdio da hrišćanstvo potiče iz egipatskog mita, ali je naglašavao važnost matrijahalnog i mračnog (setijanskog) Egipta. Grant je uzeo Mesijeve ideje i spojio ih sa LHP-om. Za njega, svetlo prosvetljenje je bila varka, dok je pravi put je povratak u mrak, u primordijalni haos odakle sve nastaje. On je Egipat video kao portal za vanzemaljske inteligencije. 

Zbog svojih osobenih i drugačijih pogleda na Krolijev rad, telemu i magiku uopšte mnogi su se pitali da li je Kenet Grant uopšte telemita. Iz perspektive ortodoksne teleme (Kalifat O.T.O.), Grant je jeretik (a neki tvrde i da je Crni brat) koji je iskrivio Krolijevo učenje, dodao mu previše fantastike, Lavkrafta i neosnovanih seksualno-magijskih spekulacija. Međutim, iz perspektive razvojne dinamike LHP on je verovatno najvažniji telemita nakon Krolija. On je telemu izvukao iz uštogljenosti viktorijanskog hermetizma i ubrizgao joj svest o nesvesnom, o snovima i o onostranom (trans-plutonovskim energijama). Grantov doprinos je u tome što je LHP-u dao multidimenzionalnu dubinu. On je uveo elemente kao što je Mauve Zona, odnosno međuzona gde se sreću magija i ludilo; lavkraftovski misticizam, tj ideju da su Drevni stvarni entiteti koji komuniciraju kroz snove i magijske simbole; i naposletku uveo je čudnu i duboku integraciju indijskog misticizma mračnih boginja u zapadni sistem. 

Povodom svega toga sasvim je opravdano zapitati se da li je Grant preterao u svojoj inventivnosti? Rekao bih, i jeste i nije. On meša činjenice, fikciju, mitologiju i lične vizije u jednu neraskidivu celinu. Međutim, stiče se utisak da je to preterivanje bilo namerno, jer on kao da je hteo da bombarduje um čitaoca dok se racionalna odbrana ne slomi, kako bi se otvorio put za podsvesne uticaje. Dakle, Grant nije telemita koji prati Krolijeva uputstva kao recept, nego je, da se slikovito izrazim, uzeo Krolijevu Zver i pustio je da luta kroz međuzvezdane prostore. U tom smislu Grant je zapravo most ka postmodernoj magiji (Magija Haosa, odnosno Haotika), gde objektivna istina više nije bitna, nego je od značaja samo rezonanca simbola sa unutrašnjim stanjem maga. Grant je od okultizma napravio neku vrstu psihodeličnog lavirinta nasuprot Kroliju koji je težio naučnom metodu (The Method of Science, the Aim of Religion). Grant kao da je više bio usredsređen  na estetiku i snoviđenje. Upravo ta njegova konfuznost omogućila njegovom Tifonijanskom redu da postane leglo najčudnijih i najoriginalnijih ideja u modernom LHP-u.

Za razliku od regularnog O.T.O.-a (tzv. Kalifata), koji je bio strogo hijerarhijski, više u masonskom stilu i fokusiran na fizičke lože i teritorijalne jurisdikcije, Grantov red je bio bez zidova. Grant je verovao da fizički sastanci nisu neophodni. Red je funkcionisao kao mreža individualnih ćelija ili posvećenika koji su radili sinhronizovano, ali često izolovani. Fokus je bio na radu sa snovima i komunikaciji sa vanzemaljskim ili onostranim inteligencijama (poput entiteta Lam). Iako su postojali stepenovi, oni su više bili oznake unutrašnjeg duhovnog postignuća i rezonance sa Strujom 93 (telema) nego formalne titule koje se dobijaju plaćanjem članarine ili polaganjem ispita. Takođe, Grant je prilično izmenio seksualnu magiju O.T.O.-a, uvodeći rad sa kalama (sekretima) i tamnim boginjama, što je u regularnom redu smatrano opasnim ili izopačenim.

Posledično, što je bilo sasvim u njegovom stilu, Grant nije ostavio jednog harizmatičnog vođu, već je stvorio čitavu sferu uticaja koja je oblikovala modernu mračnu scenu. Majkl Stali (Michael Staley) je verovatno najznačajniji Grantov sledbenik i čovek koji danas vodi Tifonijanski red (Typhonian Order). On je zaslužan za pedantno uređivanje i ponovno objavljivanje Grantovih knjiga preko izdavačke kuće Starfire Publishing. Stali je staloženi glas tifonijanske gnoze. Druga značajna post-grantovska ličnost je Piter Levenda koji je u svojim knjigama (poput Unholy Alliance) duboko pod uticajem Grantovih teorija o vezi između okultizma, politike i vanzemaljskih uticaja. Isto tako moram pomenuti i Endrua Čamblija Endrua Čamblija (Andrew Chumbley) i njegov Cultus Sabbati. Pokojni Čambli, iako je gradio sopstveni sistem sabatijanske magike, bio je u bliskoj korespondenciji sa Grantom. Njegov rad na Azoetia grimoaru nosi snažan pečat Grantove estetike mraka i transgresije. Preko Granta, tifonijanski uticaji su ušli i u moderni Fraternitas Saturni, stvarajući hibridnu struju koja se bavi kosmičkim saturnizmom.

Nakon Grantove smrti 2011. godine, Tifonijanski red je prestao da se zove O.T.O. (kako bi se izbegli dalji sudski sporovi sa regularnim O.T.O.-om oko imena) i danas zvanično deluje kao Typhonian Order (T.O.). Taj red je danas prilično zatvoren, u smislu da ne primaju članove sa ulice. Da bi neko ušao, obično mora već biti ostvaren okultista koji može da dokaže da je uspostavio kontakt sa Strujom 93. Najveće nasleđe Granta zapravo nije u njegovom redu, već u tome što je oslobodio maštu magova. Osnivači Magije Haosa, poput Pitera Kerola (Peter Carroll), preuzeli su Grantovu ideju da su mitovi (uključujući i Ktulu mitove) operativni alati, bez obzira na to da li su istorijski istiniti. Vidimo da je Grant je bio taj koji je LHP preveo iz ritualne sobe u beskrajan kosmos. Istina, on je zamaglio granicu između okultizma, naučne fantastike i nadrealizma, ali je dao LHP-u viziju koja prevazilazi puku pobunu protiv hrišćanstva, usmeravajući je ka razvoju svesti kroz susret sa apsolutno Drugim. 

Kenet Grant i Majkl Bertijo (Michael Bertiaux)

Saradnja između Keneta Granta i Majkla Bertijoa predstavlja jedan čudan i zanimljiv susret unutar modernog LHP-a. Iako su delovali na različitim kontinentima (London-Čikago), njihova međusobna fascinacija stvorila je ono što bi se moglo nazvati kosmičkim savezom mračne gnoze. Njihov kontakt je počeo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka putem prepiske. Grant, koji je tragao za manifestacijama tifonijanske struje širom sveta, prepoznao je u Bertijou autentičnog adepta koji je radio nešto potpuno novo, spojivši francuski martinizam, vudu (Voudon) i okultnu fiziku. Obojica su delili uverenje da magija nije samo ponavljanje starih rituala, već rad sa vanzemaljskim i trans-plutonovskim energijama. Grant je bio fasciniran Bertijoovim redovima, pre svega La Couleuvre Noire (Crna Zmija) i Ordo Templi Orientis Antiqua (O.T.O.A.). 

Njihova saradnja nije bila institucionalna (u smislu da su spajali redove), već doktrinarna i promotivna. Grant je bio taj koji je prvi predstavio Bertijoa široj okultnoj publici kroz svoju knjigu Cults of the Shadow (1975). On je Bertijoa opisao kao ključnog praktičara koji radi sa mračnim kalama (sekretima) unutar vudu tradicije. Bertijo je Grantu pružio praktične dokaze za njegove teorije o Zoni Mauve. Dok je Grant teoretisao, Bertijo je u Čikagu proizvodio rezultate kroz ono što je nazivao sajber-vudu i rad sa specifičnim magijskim mašinama.

Ono što je učvrstilo njihovu saradnju bila je zajednička vizija Aiwassa (Ajvaza, tj entiteta koji je Kroliju diktirao Knjigu Zakona). Povodom toga, Grant i Bertijo su se složili da Ajvaz nije samo Krolijev anđeo čuvar, već inteligencija koja dolazi izvan našeg sunčevog sistema, verovatno sa Sirijusa. Bertijo je Grantu poslao materijale o svojim istraživanjima entiteta koji naseljavaju mračne prostore između svetova, što je Grantu poslužilo kao osnova za njegove kasnije, još radikalnije knjige. Uprkos obimnoj razmeni pisama između njih dvojice, postojala je jasna distanca. Naime, Grant je bio fokusiran na estetiku i literarnu sintezu, dok je Bertijo bio usredsređen na tehničku operativnost (Voudon Gnostic Workbook kao priručnik za tehničare svesti). Bertijo je često išao mnogo dalje u transgresiji nego Grant, dok je Grant ostajao veran svojoj ulozi hroničara i teoretičara. Bez ove saradnje, Grantove knjige bi verovatno bile svedene na spekulativnu fikciju. Bertijo mu je dao meso, dokaz da negde u svetu zaista postoje grupe koje praktikuju te radikalne, vanzemaljske metode inicijacije. S druge strane, bez Granta, Bertijo bi verovatno ostao opskurna figura poznata samo uskom krugu ljudi. Dakle, to je bila saradnja dvojice usamljenih vukova koji su jedan drugom služili kao ogledala u mraku, potvrđujući da njihovo ludilo ima metodu.

Rad sa kalama (na sanskritu kala znači „vreme“, „deo“ ili „sekret“) predstavlja samu srž tantričke alhemije koju su Grant i Bertijo preveli na jezik zapadnog okultizma. Dok tradicionalna tantra na kale gleda kao na energetske emanacije božanstva (često povezane sa lunarnim ciklusima), Grant i Bertijo su ih tretirali kao biopsihološke supstance koje služe kao gorivo za promenu svesti. Za Granta, kale su primarno ženski sekreti (menstrualna krv i vaginalni fluidi) koji se manifestuju tokom specifičnih faza lunarnog i magijskog ciklusa. Po njemu tih kala ima 16, a postoji i „skrivena“ 17. kala. Grant je verovao da ovi sekreti nose specifične magijske frekvencije. Kada se kombinuju sa muškim eliksirom (semenom) tokom rituala, nastaje supstanca koja može da „otvori kapije“ ka drugim dimenzijama. On opisuje kale kao materijalnu bazu kojom se entiteti (poput Lama ili vanzemaljskih inteligencija) mogu privremeno materijalizovati u našoj svesti ili ritualnom prostoru. Za njega su kale „mirisi“ koji privlače određene sile iz Mauve Zone. Grant kale povezuje sa bojama i mirisima. Na primer, crna kala je povezana sa boginjom Kali i apsolutnim uništenjem ega, dok su svetlije kale povezane sa kreativnim vizijama. 

Bertijoov pristup kalama je više tehnički i manje romantičan od Grantovog. On na kale gleda kao na radioaktivne emanacije unutar gnostičkog vudua. Bertijo deli kale na različite elementarne tipove koji naseljavaju vudu-kosmos. On ih posmatra kao frekvencije koje se mogu hvatati pomoću njegovih magijskih mašina, odnosno radioničkih uređaja. Dakle, u pitanju je određena gnostička fizika ili tehnologija. Kod Bertijoa, rad sa kalama podrazumeva manipulaciju astralnim izlučevinama duhova (Loa). On tvrdi da praktikant može piti ove energije kroz gnostičku misu kako bi postigao stanje vampirskog preobražaja, kada svest prestaje da zavisi od fizičkog tela i počinje da se hrani neposredno iz etera. Bertijo koristi kale u okviru svog sajber-vudua da bi kreirao energetske veze između praktikanta i duhova-mašina, gde sekret služi kao neka vrsta ulja za podmazivanje astralnog mehanizma. 

I kod Grant i kod Bertijoa postoji praksa konzumiranja ovih supstanci (često u obliku euharistije). Kod Granta, to je čin predaje Velikoj Majci (Babalon), gde se kroz fizički kontakt sa kalom postiže rastvaranje ega. Kod Bertijoa, to je čin akumulacije snage, gde se kale koriste za punjenje astralnog tela maga dok ono ne postane dovoljno gusto da preživi smrt fizičkog tela. Ukratko, kale su za obojicu materijalni dokaz da magija funkcioniše na biološkom nivou. To nije samo mentalna vizualizacija, već rad sa sokovima univerzuma.

Grant i Lam

Osvetlimo sada fenomen Lama, jer je to tačka u kojoj se Grantov okultizam susreće sa modernom ufološkom mitologijom i gde on pravi najsmeliji iskorak ka onome što naziva „kosmičkom gnozom“. Tokom „Amalantra radne sesije“ (Amalantrah Working) u Njujorku 1918. godine, Kroli je nacrtao portret entiteta kojeg je sreo u vizijama. Taj entitet je nazvao Lam. Kroli ga nikada nije izjednačio sa Ajvazom, već je za njega Lam bio neka vrsta „mrtvog tibetanskog lame“ ili entitet koji čuva prag. Crtež je decenijama bio zaboravljen dok ga Grant nije dobio na poklon od Krolija. Upravo je Grant Lamu dodelio centralno mesto tvrdeći da su Lam i Ajvaz zapravo ista inteligencija, ali viđena iz različitih perspektiva. U prvoj perspektivi Ajvaz je glas, intelektualna, solarna manifestacija te inteligencije koja je čovečanstvu donela Knjigu Zakona kako bi započela novi Eon. U drugoj perspektivi Lam je lice, tiha, vanzemaljska i trans-plutonovska manifestacija te iste struje. On je arhetip onoga što mi danas nazivamo „Mali sivi“ (Grey Aliens), ali bez tih krupnih očiju koje sivima daju insektoidni izgled.

Za Granta, Lam je putokaz ka onome što leži iza ljudskog stanja. On ga vidi kao „Put“ (eng. Way), što je doslovno značenje reči Lam na tibetanskom. On nije bog kojem se moliš, već ogledalo u kojem vidiš sopstvenu razvijenu svest. Iz perspektive ortodoksne teleme, ova tvrdnja je problematična jer Ajvaz ima specifičnu ulogu glasnika Eona, dok je Lam bio epizodni entitet u jednoj radnoj sesiji. Međutim, u Grantovom sistemu, to ima savršenog smisla zbog koncepta Tifonijanske struje kao energetske niti koja povezuje Sirijus, drevni Egipat i modernu telemu. Grant je verovao da je Lam zapravo portal ili vorteks kroz koji Struja 93 ulazi u našu sferu. U tom smislu Ajvaz je softver (poruka), a Lam je hardver (kapija / entitet). Posledično, Lam je postao simbol za tehno-gnostike. Njegovo zakržljalo telo, velika glava, malo lice i sitne uske oči bez zenica, tanka mala usta i nejasan pol (što ukazuje na udaljenost od načela životnog ciklusa rađanja), simbolizuju hiper-razvijeni intelekt koji je odbacio emocije, što se savršeno uklapa u savremenu fascinaciju transhumanizmom i AI svesti. Lam zapravo jeste groteskna futuristička figura, iz koje smo odstranili sve što je ljudsko u korist apsolutne, hladne kosmičke svesti. U tom smislu poredio bih ga sa Bafometom koji je kao humanoidna himera ipak odisao životom i nečim divljim i atavističkim. Pa ako je Bafomet davao utisak životne htonske figure, Lam je oličenje nečeg udaljenog, hladnog, međugalaktičkog, gotovo vampirskog.

Kod Granta, Lam nije dobar ili loš, već je prosto tu, prisutan je. On je podsetnik da je Ajvaz možda bio samo ljudska interpretacija nečega što je u svojoj suštini potpuno neljudsko i vanzemaljsko. Podsetimo se, za Krolija, Lam je nusproizvod magijske radne sesije a ne cilj. Pokrećući Amalantrah sesije Kroli je imao na umu uspostavljanje kontakta sa inteligencijama koje bi mu pomogle u širenju teleme. Tada mu se Lam pojavio kao jedna od vizija. Kroli ga je skicirao skoro usputno, kao portret jednog od entiteta sa kojima je komunicirao. Crtež Lama Kroli je izložio u Njujorku 1919. godine pod naslovom Mrtvi tibetanski lama, ali mu nikada nije posvetio poseban esej, niti ga je uključio u svoje zvanične sisteme. Možda grešim, ali stiče se utisak da je Kroli verovatno posmatrao Lama kao hijeroglif određene energije, a ne kao ključnog boga. Lam je za njega bio više kao čuvar kapije ili specifična inteligencija sa kojom je imao kratku razmenu. On ga nije video kao vanzemaljca u modernom smislu, jer taj koncept tada nije postojao u popularnoj kulturi. Za njega je to bio duh, Lama (učitelj) sa one strane. Upravo se povodom Lama vidi koliko je Kenet Grant bio kreativan. On je uzeo Krolijevu fusnotu i pretvorio je u glavno poglavlje. Grant je tvrdio da je Kroli nesvesno otvorio vrata kroz koja Lam deluje, a da je na njegovim naslednicima da tu vezu prodube.

U zaključku mogu reći da je Kroli, uprkos svemu, ipak bio staromodni mag koji je voleo bogove sa mišićima, krilima i krvlju. Sa tom uštogljenom percepcijom viktorijanskih magova Zlatne zore, Kroli nije mogao da prepozna značaj Lama jer Lam nije imao karakteristike ljudske i mitološke drame. Tek je Grant, živeći u svetu atomskih bombi, radara i SF filmova, mogao da prepozna da je taj zakržljali lik zapravo savršena ikona modernog LHP-a. Zanimljivo je kako je jedna skica, koju je Kroli verovatno smatrao nebitnom, postala najprepoznatljiviji vizuelni simbol modernog mračnog okultizma. 

Grant i Lavkraft

Kenet Grant je do Lavkrafta došao preko svojevrsne okultne intuicije i književnih krugova posleratnog Londona. Grantovo otkriće Lavkrafta nije bilo puko čitanje horor priča, već proces koji je on nazvao sinhronicitetom. Lavkraft je u to vreme (četrdesetih i pedesetih XX veka) bio gotovo nepoznat u Evropi. Njegova dela su bila rasuta po američkim pulp magazinima poput Weird Tales. Grant je, kao i mnogi intelektualci tog vremena koji su bili zainteresovani za rubna područja svesti, počeo da prikuplja ove magazine. On je primetio da Lavkraftovi opisi Drevnih (Great Old Ones) jezivo podsećaju na entitete koje su on i Kroli sretali u svojim vizijama. Povodom Grantovog otkrivanja Lavkrafta, kao važna, a često zanemarena karika, figurirala je njegova supruga, Stefi Grant. Ona je bila umetnica i delila je njegovu fascinaciju mračnom estetikom. Zajedno su počeli da dešifruju Lavkraftovu mitologiju ne kao fikciju, već kao nesvesno kanalisanje. Stefi je svojim ilustracijama vizuelno spojila Krolijeve zveri i Lavkraftova čudovišta, što je Kenetu dalo estetski okvir da ih proglasi delovima istog metafizičkog sistema.

Grant je svoju tezu o Lavkraftu prvi put opširno izneo u knjizi The Magical Revival (1972). Njegova ključna ideja bila je da je Lavkraft delovao kao nesvesni mag. Grant je verovao da je Lavkraft, uprkos tome što je bio ubeđeni racionalista i ateista, tokom sna imao pristup istim onim vanzemaljskim ravnima postojanja kao i Kroli. Za Granta, Lavkraft nije izmislio Ktulua, već ga je prizvao iz kolektivnog nesvesnog, baš kao što je Kroli prizvao Ajvaza. Grant je stvorio čitavu tabelu korespodencija koja je postala temelj modernog tifonijanskog okultizma. Lavkraft je Grantu poslužio da dehristijanizuje okultizam. Dok je Kroli još uvek koristio biblijske termine (doduše oni se sami pojavljuju u Knjizi Zakona), Grant je preko Lavkrafta uveo terminologiju koja je zvučala naučnije, hladnije i vanzemaljski. To je bio prelaz sa religijske pobune na kosmički nihilizam. 

Dakle, Grant je Lavkrafta iskopao jer mu je bio potreban novi mit koji može da objasni atomsko doba i svemirska istraživanja. On je u Lavkraftu video dokaz da se ista mračna struja manifestuje kroz različite ljude, kroz maga (Krolija) svesno, a kroz pisca (Lavkrafta) nesvesno. Zanimljivo je da je Lavkraft, da je bio živ, verovatno bio užasnut onim što je Grant uradio sa njegovim delima. Ali Grantu to nije bilo bitno. On je u Lavkraftu našao potvrdu da je horor zapravo priroda same inicijacije. 

Grant i Nekronomikon

Kenet Grant je glavni arhitekta popularizacije Nekronomikona kao funkcionalnog grimoara, iako je sam Lavkraft tu knjigu osmislio isključivo kao književni rekvizit. Lavkraft je bio materijalista i ateista. On je Nekronomikon (originalno Al Azif) izmislio kako bi svojim pričama dao dubinu i miris antike. Često je u pismima prijateljima priznavao da knjiga ne postoji, ali je bio toliko ubedljiv u navođenju lažnih istorijskih podataka (pisac ludi Arapin Abdul Alhazred, prevodioci, zabrane od strane crkve) da su ljudi još za njegovog života počeli da ga pitaju gde mogu kupiti primerak. Grant je, međutim, bio taj koji je napravio metafizički skok. Povodom toga, Grant je tvrdio da iako fizički predmet možda nije postojao u Lavkraftovoj fioci, Nekronomikon postoji kao objektivna magijska struja ili knjiga u astralnoj biblioteci. Po Grantu, Lavkraft je kanalisao delove te knjige dok je spavao. Dakle, za Granta Nekronomikon nije bio fikcija, već istinska objava koja je do pisca stigla u iskrivljenom obliku horor priče. Grant je tvrdio da je Krolijeva Knjiga Zakona zapravo ista ta struja, samo prenesena kroz svesni magijski ritual, dok je Lavkraft preneo mračniju stranu iste te knjige.

Kada se 1977. godine pojavio čuveni Simonov Nekronomikon (koji zapravo meša sumersku mitologiju sa Lavkraftovim imenima), Grantova publika je već bila pripremljena. Iako se veruje da je Simon zapravo Peter Levenda ili neko iz kruga oko njujorškog Magickal Childe šopa, ta knjiga se direktno naslonila na atmosferu koju je Grant stvorio. Grant je u svojim kasnijim delima čak i citirao Simonov Nekronomikon, tretirajući ga kao legitimnu manifestaciju te struje, bez obzira na to ko ga je fizički napisao u XX veku. Tako polako ulazimo u domen Magije Haosa (Haotika) na koju je Grant presudno uticao. Za sledbenike Granta i kasnije haotičare, nevažno je da li je Abdul Alhazred postojao. Bitno je da su simboli u knjizi (bilo Simonovoj, bilo Lavkraftovoj) moćni arhetipovi koji izazivaju stvarne promene u psihi. Decenije verovanja hiljada ljudi u Nekronomikon stvorile su odgovarajući egregor, kolektivni misaoni oblik koji je sada stvaran, čak i ako je počeo kao šala ili književni trik. 

Bez Keneta Granta, Nekronomikon bi verovatno ostao samo zanimljiv detalj za ljubitelje horor književnosti. Grant mu je dao teološki legitimitet. On je ubedio okultni svet da je imaginacija zapravo percepcija udaljenih svetova. To je vrhunac LHP individualizma po kome mag sam odlučuje šta je za njega sveto, čak i ako je to izmišljena knjiga iz magazina od deset centi. To je pravi post-moderni okultizam u svom najčišćem obliku, gde granica između stvarnosti i sna potpuno nestaje.

Šiva, Dionis, tantrici i sufiji (Kratka povest LHP - I deo)

 

Poreklo Puta Leve ruke: Tantrizam

Razumevanje Puta leve ruke (Vama Marga ili Vamačara) zahteva metodičan pristup, jer je taj izraz u modernom smislu postao sinonim za svašta, od pukog satanizma do ekstremnog individualizma, dok je u izvornom značenju njegova priroda daleko dublja i specifičnija. Ovaj koncept u svom terminološkom i tehničkom smislu potiče iz Indije, ali njegovi koreni i implikacije sežu dalje od proste definicije tantrizma. Navedeni izrazi potiču iz sanskrita: Vamačara (Vama - leva; Ačara - put). Nasuprot njemu stoji Dakšinačara (Dakšina - desna). U indijskoj tradiciji, desna ruka simbolizuje ortodoksiju, društveni poredak (Darma) i sleđenje vedskih propisa. Leva ruka je, s druge strane, uvek bila povezana sa onim što je heterodoksno, rubno i, pre svega, transgresivno.

Iako se klice ovakvog razmišljanja mogu naći u ranim asketskim grupama (poput Pašupata ili Kapalika koji su obitavali na grobljima), koncept se kristalizuje unutar Tantre. Vamačara se u tantrizmu ne razume kao zli put, već kao ubrzani put ka oslobođenju (Mokša). Glavna osobenost ovog puta je upotreba onoga što je u ortodoksnom hinduizmu strogo zabranjeno ili nečisto. To je čuveni ritual Pančamakara (5 slova M): madja (alkohol), mamsa (meso), matsja (riba), mudra (žitarice / gestovi), i maithuna (ritualni seksualni odnos). Za sledbenika Desne ruke, ovi elementi su prepreke. Za sledbenika Leve ruke (LHP), oni su alhemijski instrumenti. Ideja je da se strast ne suzbija, već da se kroz nju prođe kako bi se ona transcendirala. 

LHP izvan Indije: dionisizam i oblici gnosticizma

LHP u strogom smislu jeste indijski izum, ali ukoliko pod LHP podrazumevamo put transgresije, obožavanje božanstva kroz zabranjeno ili traženje božanskog u tami, slični obrasci su postojali i drugde (npr. određene gnostičke sekte u ranoj hrišćanskoj eri, dionizijski kultovi u Grčkoj). Međutim, Indija je jedino mesto gde je ovaj put bio filozofski i tehnički precizno kodifikovan. U Indiji to nije bila pobuna protiv Boga (što je čest zapadni nesporazum), već specifičan način služenja Apsolutu kroz Šakti (žensku energiju / moć). Takođe, važno je istaći da nije sva Tantra LHP. Postoji grana Tantre koja je potpuno usklađena sa vedskom čistotom (Samajačara). LHP je samo jedna specifična, radikalna grana unutar tantričkog stabla.  

Isto tako, važno je osvetliti puteve i refleksije prelivanja LHP oblika tantrizma izvan Indije, pre svega ka Evropi i Bliskom istoku. O tome se ne može pouzdano reći jeste ili nije, već se odgovor na pitanje da li je bilo takvih uticaja, krije u razmeni ideja duž Puta svile. Veza između Indije i helenističkog sveta (uključujući Bliski istok) bila je intenzivna nakon pohoda Aleksandra Makedonskog (IV vek p.n.e.). Grčki hroničari su pisali o gimnosofistima (nagim mudracima) Indije. Postoje snažne indicije da su rani gnostički centri, poput Aleksandrije, bili mesta gde su se susretali indijski asketi i bliskoistočni mistici. Budističke i šivaističke misije su stizale do Antiohije i Aleksandrije. Koncept da je materijalni svet obmana ili zatvor (gnostički kosmos vs. indijska maja) previše je sličan da bi bio slučajan. 

Iako gnostici nisu koristili izraz Put leve ruke, određene gnostičke sekte su praktikovale ono što bismo danas nazvali esencijalnim LHP-om. Na primer, karpokratijanci su verovali da duša mora proći kroz sva ljudska iskustva (uključujući i ona koja zakon zabranjuje) da bi se oslobodila kruga reinkarnacije. Ovo je zapanjujuće slično tantričkoj ideji prolaženja kroz strast da bi se strast pobedila. Ofiti (obožavaoci zmije) su zmiju iz Edena videli kao donosioca Gnoze. Ovo rezonuje sa tantričkim buđenjem kundalini (zmijske moći). Za njih je transgresija protiv lažnog boga (demijurga) bila čin duhovnog oslobođenja.

Osim gnostika imamo i dionizijski kult koji je praktikovao ekstazu kao metod. Dionizijski kult je najstariji evropski ekvivalent LHP-u. Zanimljivo je da mitologija kaže da je Dionis došao iz Indije (ili sa Istoka). Dionis i Šiva su božanstva paradoksa. Obojica su povezani sa vinom / opijatima, divljom prirodom, plesom, uništenjem i plodnošću. Kao i u Vamačari, dionizijske orgije (sparagmos i omofagia) nisu bile puko uživanje, već pokušaj da se kroz ekstremno čulno iskustvo (i ekstazu) razbije individualni ego i postigne jedinstvo sa božanskim.

Povodom ovih pojava izvan Indije, razumno je zapitati se da li je u pitanju nezavisan razvoj ili zajednički izvor? Nauka se još uvek spori, ali preovladava mišljenje da je reč o kombinaciji oba faktora. Verovatno postoji prastari supstrat u kojem je božanstvo uništenja i transformacije zahtevalo levu, transgresivnu stazu. Poznato je da su gnostički učitelji poput Vasilida imali dodira sa istočnim idejama. Međutim, bliskoistočni LHP oblici (poput onih u gnosticizmu) dobili su specifičnu dualističku crtu (borba protiv demijurga) koju indijski LHP nema u toj meri. Dok se u Indiji LHP razvijao kao tehnički sistem unutar monističke filozofije (sve je jedno, pa i nečisto je sveto), na Bliskom istoku on se javlja kao revolucionarni čin protiv okova zakona. Gnostici i dionizijci su bili braća po duhu sa indijskim tantricima, tj koristili su slične metode (transgresiju, ekstazu, rad sa senkom) da bi postigli isti cilj: neposredan uvid (Gnozu) nasuprot slepom verovanju.

Dionis i Šiva, Grci i Indija

Tvrdnja o Dionisovom indijskom poreklu nije moderna spekulacija, već je duboko utemeljena u antičkoj književnosti i mitografiji. Grci su na Dionisa gledali kao na stranog boga par excellence, onoga koji dolazi spolja (od Tračana) da bi uzdrmao okamenjene društvene strukture. Glavni izvori za ovu tvrdnju su helenistički pisci i kasniji rimski autori, koji su kroz mit o Dionisovom pohodu na Indiju pokušali da objasne sličnost između grčkog boga i istočnih božanstava. Euripid je (V vek p.n.e.), u svojoj čuvenoj tragediji Bakhe, pisao kako se Dionis vraća u Tebu nakon što je već pokorio istok. On sam kaže da dolazi iz bogatih krajeva Lidije, Frigije i Baktrije (današnji Avganistan i Centralna Azija, prag Indije). Istoričari Arijan i Diodor Sikul (I vek p.n.e.), detaljno su opisivali Dionisov trijumfalni pohod. Prema njima, Dionis je bio taj koji je civilizovao Indiju, naučio ljude uzgoju vinove loze, plesu i muzici, te uspostavio zakone pre nego što se vratio u Grčku. Non iz Panopolisa (V vek), u svom grandioznom epu Dionysiaca (najduži ep antike), posvećuje čak 48 pevanja Dionisovom ratu protiv Indijaca. Za Nona, Dionis je solarni heroj koji širi ekstazu kao civilizacijsku silu. 

Kada su vojnici Aleksandra Makedonskog stigli do Hindukuša, bili su ubeđeni da su pronašli tragove svog boga. U gradu Nisa (u današnjem Pakistanu), videli su bršljan i vinovu lozu, što je za njih bio neoboriv dokaz da je Dionis tuda prošao. Međutim, stvarni razlog ovog poistovećivanja jeste duboka sličnost između Dionisa i Šive. Kao prvo, obojica su povezani sa planinama i divljim zverima (leopardi, bikovi); obojica koriste ekstazu, ples i opijate (vino vs. soma) kao sredstva prosvetljenja; i obojica nose epitet Rušitelja koji kroz uništenje forme donosi novi život.

Istini za volju, Grci su morali da pripitome ovaj kult. Prvobitni, pradionizijski oblici (koji vuku korene iz tračkih i maloazijskih misterija) bili su ekstremno brutalni i spadaju u samu srž onoga što bismo nazvali LHP metodom. Na primer, prvobitni pradionizijski ritual je uključivao komadanje žive životinje (ponekad i čoveka) golim rukama (sparagmos) i jedenje živog, krvavog mesa (omofagia). To je bio čin sjedinjenja sa bogom kroz krv i sirovu životnu silu. Takođe, menade, odnosno bahantkinje, nisu bile samo vesele žene sa vinom, već zaposednuta bića koja su napuštala gradove i odlazila u planine (simbol divljine, izvan zakona), vraćajući se u atavističko stanje.

Sofisticirani Grci su, da bi izbegli totalni kolaps društva, uradili genijalan potez, odnosno, uveli su Dionisa u Delfe. Polovinu godine su posvetili Apolonu (redu, svetlosti, razumu), a drugu polovinu Dionisu (haosu, tami, ekstazi). Time je Dionisov kult državno priznat i očišćen od najekstremnijih oblika nasilja, ali je u Orfičkim misterijama zadržao svoju LHP suštinu, odnosno ideju da je čovek sastavljen od titanskog (zlog / materijalnog) i dionizijskog (božanskog / svetlosnog) dela, te da se kroz inicijaciju mora vratiti božanskom izvoru. Dakle, možemo zaključiti da je Dionis nekakav LHP ambasador u srcu Evrope. To pokazuje da se do božanskog ne dolazi samo kroz moral i zakon (Apolon), već i kroz sveto ludilo i transgresiju (Dionis). Moguće je da su postojali slični kultovi i među Keltima, ili na Iberijskom i Apeninskom poluostrvu, ali jedino su Grci iza sebe ostavili dovoljno pisanog materijala koji olakšava istraživanje ove teme.

Put Leve ruke, islam i Indija

Prelazak na Bliski istok u kontekstu Puta leve ruke (LHP) dovodi nas do jednog zanimljivog poglavlja u istoriji misticizma. Ovde se indijski koncept transgresije susreće sa strogim semitskim monoteizmom, stvarajući specifične oblike svetog prestupa unutar islama. Glavni nosioci ovog impulsa su Malamatije i srodni derviški redovi (poput Kalandera), koji operišu na samoj ivici jeretičkog i svetog. Izraz Malamatije (Put prekora - Malamatiyya), potiče od arapske reči malama (prekor). Za razliku od ortodoksnih vernika koji teže da izgledaju pobožno, Malamatije su radile suprotno. Njihova osnovna teza bila je da javna pobožnost pothranjuje ego (nafs). Da bi uništili ego, oni su namerno činili stvari koje izazivaju društvenu osudu, dok su svoju stvarnu duhovnost čuvali u potpunoj tajnosti. Njima je transgresija služila kao zaštita. Malamatija bi, na primer, usred posta javno pio sok (koji izgleda kao vino) ili se ponašao nedolično, kako bi naterao ljude da ga preziru. Taj prezir okoline služio je kao alhemijska vatra koja sagoreva ponos. Iako su ostali unutar islamskog okvira, njihov metod je suštinski LHP, jer oni koriste negativnu društvenu silu (sramotu i izolaciju) kao gorivo za unutrašnji uspon.

Dok su rane Malamatije iz Nišapura (IX vek) bile diskretne, kasniji Kalandari (XII vek i kasnije) bili su radikalniji i vidljiviji. Oni su direktna spona između indijskih jogija i bliskoistočnog misticizma. Kalandari su često brijali glavu, obrve i bradu, nosili teške gvozdene lance i tetovaže. Ovakav izgled je bio direktan šamar društvenim normama lepote i pristojnosti. Mnogi istraživači vide jasne tragove indijskih Natha jogija i Kapalika u praksi Kalandara. Oni su praktikovali lutanje, prosjačenje i svesno odbacivanje svih zakona u korist neposredne unutrašnje istine (haqiqa). Za njih je kršenje verskog zakona bilo neophodno da bi se dokazalo da je Bog iznad svake forme.

Jedan od najkontroverznijih LHP elemenata u sufizmu (naročito kod Mansura al-Haladža i Ahmada Gazalija) je reinterpretacija Iblisa. Prema ovom učenju, Iblis je odbio da se pokloni Adamu ne iz zlobe, već iz apsolutne ljubavi prema Bogu, odbijajući da se pokloni bilo kome osim Njemu, čak i po cenu večnog prokletstva. Iblis ovde postaje tragični heroj LHP-a. On prihvata ulogu prokletnika i otpadnika radi više istine. Ovo je vrhunski čin duhovne transgresije: prihvatanje pakla kao mesta služenja.

Dakle, Bliski istok je pounutrašnjio LHP. Dok je Indija radila sa telom i supstancama, sufije su radile sa psihološkom senkom i društvenim statusom. To je put gde se svetost krije iza maske grešnosti. Ipak, neophodno je naglasiti jednu stvar. Ostaje nepobitna činjenica da je indijski potkontinent je bio epicentru fuzije između islamskog misticizma (sufizma) i indijskih jogijskih tradicija (Natha jogija i Tantrika). Upravo se na tom tlu rodio najradikalniji oblik onoga što bismo na Zapadu nazvali LHP unutar islama. Kada je islam stigao u Indiju (preko Sinda), nije naišao na prazan prostor, već na visoko razvijenu mrežu Sidha i Natha jogija koji su već vekovima praktikovali Vamačaru (LHP). Narod je počeo da vidi sufijske svetitelje (Pirove) kao islamsku verziju jogijskih čudotvoraca. I jedni i drugi su delili sklonost ka marginalnim mestima, grobljima, šumama i pustinjama, mestima gde društveni zakoni ne važe. 

U Indiji se sufizam podelio na dve grane: Bašar (oni koji prate šerijat) i Bešar (oni koji su izvan zakona). Ovi drugi su čisti LHP. Lal Šahbaz Kalandar je jedan od najpoznatijih svetitelja Sinda. Njegov kult je savršen primer ove fuzije. Njegovi sledbenici praktikuju Dhamal, ekstatični ples uz divlje bubnjeve koji više podseća na dionizijske orgije ili šivaitske plesove nego na klasičnu islamsku molitvu. Kalandari su u Indiji usvojili praksu brijanja glave, obrva, brkova i brade. To je bio čin totalnog raskida sa društvenim identitetom, preuzet direktno od indijskih asketa koji su brijanjem označavali građansku smrt.

Sufiji u Indiji su počele da prevode jogijske tekstove na persijski i arapski. Čuveni tekst Amritakunda (Bazen nektara) preveden je kao Bahr al-Hayat (Okean života). Sufiji su usvojili pranajamu (vežbe disanja) i rad sa energetskim centrima (čakre), ali su ih nazvali latifa. Neki radikalni sufijski redovi, poput Madarija, išli su toliko daleko da su konzumirali hašiš i hodali nagi (poput Naga sadua), tvrdeći da je to jedini način da se postigne apsolutna sloboda od ega. Njihov osnivač, Badiudin Šah Madar, često se povezuje sa večnim, besmrtnim figurama nalik na indijske Sidhe.

Vidimo da je indijsko-islamski dodir izrodio hibridni LHP po kome unutrašnje ima prioritet nad spoljašnjim. Kršenje šerijata nije greh, već dokaz da je tvoja veza sa Bogom toliko jaka da ti ljudski zakoni više ne trebaju. Ovaj put podrazumeva i korišćenje opijata, boravak na nečistim mestima i svesno izazivanje gnušanja kod pravovernih. Naposletku, imamo i poistovećenje sa Bogom, jer kao što tantrik kaže Aham Brahmasmi (Ja sam Apsolut), sufija Haladž je rekao Ana al-Haqq (Ja sam Istina / Bog). To je vrhunska transgresija za ortodoksni islam. Indija je bila laboratorija u kojoj je sufizam pozajmio tehnički arsenal od Tantre. Kada se taj misticizam vratio ka Bliskom istoku i Turskoj (preko derviških redova kao što su Bektaši), on je sa sobom nosio taj indijski, antinomijski (protiv-zakoniti) kodeks.

Vidi nastavak: LHP u Evropi