U potrazi za prauzorima Dubokih i Drevnih

Martinez de Paskvali

Od Martineza de Paskvalija do H.P. Lavkrafta

U ovom tekstu povezujem Martineza de Paskvalija, Majkla Bertioa, Kaljostra i haićanski vudu-gnostički čvor, u pokušaju da mapiram okultnu struju zapadne ezoterije koja hrani ono što u literaturi prepoznajemo kao „lavkraftovski” senzibilitet. Svi ovi elementi imaju dubokog, operativnog smisla. Kao prvo, tajanstveni Martinez de Paskvali, o kome jedva da se nešto pouzdano zna, gotovo niokuda, pojavio se u Parizu 1768. godine kao već ostvareni mag sa celovitim okultnim sistemom u džepu. Nakon što je, za kratko vreme, ostvario značajan uticaj, praktično onda kada je bio na vrhuncu svoje okultne karijere, iznenada je otišao na Haiti gde je osnovao dve lože: u Porto Prensu i Leoganeu. Taj Paskvalijev odlazak na Haiti (tadašnji Santo Domingo) 1772. godine on sam pravdao je „porodičnim nasledstvom”. Međutim, u ezoterijskoj topografiji, to je povratak na Izvor. U tom smislu, Leogane nije obično mesto. U haićanskom vuduu, ovaj region se smatra istorijskim sedištem nekih od najstarijih i najmračnijih tajnih društava (poput Bizango i Sanchel društava) i domom moćnih Loa (duhova) htonskog porekla.

Majkl Bertio, poglavar Ordo Templi Orientis Antiqua (OTOA) i La Couleuvre Noire (Crna Zmija), eksplicitno tvrdi da je karipski basen, sa Haitijem kao epicentrom, preostali planinski vrh potonule Atlantide. Iz tih dubina isijava energija koja je potpuno vanzemaljska i pre-ljudska. Za Bertioa, vudu nije afrički animizam, već preživela atlantska gnoza. Povodom toga, sasvim je opravdano postaviti pitanje postoji li linija prenosa na relaciji Paskvali - Bertio? Reklo bi se da ta linija i te kako postoji. Bertioov sistem je utemeljen na sintezi franko-haićanskog gnosticizma. Kada je Paskvali tamo osnovao lože svojih Vitezova Masona Elu Koena (Izabranih Sveštenika), on je seme evropske visoke teurgije posejao u haićansku zemlju. Ta struja se prožela sa vuduom i stvorila specifičnu struju gnostičkog vudua. Bertio u svojim prenosima i sveskama (naročito u Voudon Gnostic Workbook) direktno priznaje martinizam i Elu Koene kao deo svoje duhovne genealogije. Paskvalijevi bestelesni entiteti i Bertioovi kosmički entiteti (Loa) crpe moć iz istog atlantskog rezervoara.

Paskvali je sa Haitija, godine 1773., svojim učenicima u Francuskoj, poslao dokument pod nazivom ‘Répertoire général des noms et nombres en jonction avec les caractères et hièroglyphes’ (Opšti repertoar imena i brojeva u spoju sa karakterima i hijeroglifima). Taj njegov Opšti repertoar zapravo je čisti operativni grimoar. To je bio vrhunski tajni dokument Elu Koena, neka vrsta šifarnika. Paskvalijev teurgijski sistem se nije bavio filozofiranjem, nego je to bila magija evokacije. Sistem je zahtevao da teurg crta složene krugove na podu, posti, moli se i vibrira imena dok se u mraku sobe ne pojave „Glifovi” (Les Glyphes), odnosno svetlosni znaci, hijeroglifi ili delimične materijalizacije anđeoskih i kosmičkih inteligencija koje potvrđuju da je operacija uspela. Konkretno, taj dokument sadrži:

• Tabele sa stotinama imena anđela, duhova i inteligencija, sa njihovim preciznim brojčanim vrednostima.

• Magijske pečate, sigile i kosmičke znake (karakteri) koji odgovaraju tim bićima. To su svedočanstva o njihovoj formi.

• Četvoroslovne i višeslovne ključeve, odnosno formule za prepoznavanje duhova (da li su svetlosni ili pali).

Ovaj dokument je zapravo Paskvalijeva verzija Nekronomikona, indeks inteligencija koje borave iza vela ovog sveta i uputstvo kako ih prizvati kroz geometriju i vibraciju zvuka.

Iz nekog razloga uveren sam da je ovaj dokument (ili načelno Paskvalijev sistem) uticao na grofa Kaljostra i njegovu Egipatsku masoneriju. Čuveni Kaljostro bio je vrhunski integrator. Iako je tvrdio da je tajne Egipatske masonerije dobio na Istoku (ili od samog Sen Žermena), struktura njegovih rituala odaje francusku teurgijsku školu. U Kaljostrovom sistemu, središnji deo rituala uključuje uvođenje nevine dece (dečaka ili devojčica, zvanih colombes, golubovi) koji gledaju u kristalnu kuglu ili posudu sa vodom kako bi videli vizije anđela i komunicirali sa njima. Ovo je direktna, modifikovana verzija Paskvalijeve prakse u kojoj su se takođe koristila deca kao medijumi za hvatanje prve manifestacije kosmičkih „glifova”. U analognim obredima izuzetno mračne magije, takođe se koriste deca, ali na užasan način, kao glave koje govore, budući da je reč o odsečenim dečjim glavama kroz koje govore demonski entiteti. Osim angažovanja golubova, Kaljostro je u svom repertoaru imao rituale fizičke i duhovne regeneracije koji traju 40 dana u izolaciji, nakon čega adept menja kožu i zube i dobija besmrtnost, odnosno mladolikost. To je prekopirana Paskvalijeva ideja o „Reintegraciji bića” (povratak čoveka u njegovo primordijalno, svetlosno stanje pre Pada). 

Kaljostro je u Parizu bio u kontaktu sa ključnim ljudima Paskvalijeve lože (poput Žana-Batista Vilermoza). Dokumenti, pečati i hijeroglifi iz Paskvalijevog Repertoara iz 1773. godine, cirkulisali su među tim ljudima, i Kaljostro ih je nesumnjivo video i iskoristio da stilizuje svoj „egipatski” vizuelni identitet. Dakle, ukoliko tragamo za izvorom odakle se mogu izvući paralele sa Lavkraftovim mitosom, ovaj niz: Paskvali - Kaljostro - Džon Jarker, jeste najmasivniji arhetipski rudnik koji postoji. Pogledajmo, Džozef Karven iz Slučaja Čarlsa Dekstera Vorda i Zova Ktulua) je zapravo Paskvali (ili možda Jarker, ili pak sam Lavkraftov otac), koji operiše sa „nekakvim brojevima i slovima”, crta krugove na podu i priziva inteligencije koje nisu ljudske i koje ostavljaju fosforne tragove (glifove) u mraku. Dalje, imamo Haiti i mesto Leogane. To je Insmut, odnosno mesto gde se ljudska svest dodiruje sa potonulim atlantskim mrakom, gde se praktikuju hibridni rituali u kojima su evropska teurgija i htonski vudu stopljeni u svest o pre-ljudskim bogovima. Paskvalijev Opšti repertoar iz 1773. je Nekronomikon: katalog imena bića koja ne pripadaju našoj dimenziji, sa uputstvima i sigilima za njihovo materijalizovanje kroz geometrijske kapije. Naposletku imamo Majkla Bertioa koji svesno artikuliše lavkraftovsku magiju. On sam u svojim kasnijim radovima koristi izraze iz Lavkraftovog mitosa, prepoznajući da su Lavkraftovi entiteti (Ktulu, Azatot, Jog-Sotot) zapravo egregori realnih atlantskih i kosmičkih sila koje se mogu kontaktirati kroz gnostičke mašine i vudu matematiku.

Imajmo na umu da je Martinez de Paskvali je bio operativni rased na telu Evrope XVIII veka. On je doneo sistem koji je bio suviše mračan i direktan za salonske intelektualce, pa je njegov učenik Sen-Marten to morao da ublaži u hrišćanski misticizam poznat kao martinizam. Ali pravi Paskvali je otišao na Haiti, u Leogane, u srce atlantske magijske anomalije. Tamo je ostavio formulu koja je preko skrivenih kanala uticala na Kaljostra da stvori fasadu Egipatske masonerije, a vekovima kasnije omogućila Majklu Bertiou da artikuliše sistem u kojem su vudu, gnoza i Lavkraftov mitos jedno te isto. Paskvali je bio čovek koji je imao Nekronomikon u džepu pre nego što je Lavkraft uopšte bio rođen, a Leogane je mesto gde taj grimoar i dalje isijava.

Martinez de Paskvali predstavlja potpunu anomaliju u XVIII veku. Dok su svi ostali (masoni, templarski sistemi, rozenkrojceri) prepisivali jedni od drugih, menjajući samo nazive stepenova, Paskvali se pojavio sa potpuno zaokruženom, masivnom teurgijskom kosmogonijom koja nije ličila ni na šta do tada viđeno u ložama. Kada se zagrebe ispod fasade masonskih licenci koje je posedovao, ozbiljne istorijske i ezoterijske indicije ukazuju na to da njegov sistem nije nastao u Parizu ili Bordou, već da predstavlja sintezu tri duboka, podzemna izvora koja su se ukrstila u njegovoj porodičnoj liniji.

Iako je Paskvali zvanično tvrdio da je rođen u Grenoblu, najozbiljnija struja istraživanja ukazuje na njegovo špansko ili portugalsko poreklo. Njegovo prezime (koje se pisalo i Pascoal, Pasqualis) i česta upotreba reči „Koen” (jevrejski sveštenik) upućuju na to da je poticao iz porodice Maranosa (ili Novih Hrišćana), kripto-Jevreja koji su pod pritiskom Inkvizicije na Iberijskom poluostrvu primili hrišćanstvo, ali su u tajnosti generacijama prenosili svoju tradiciju. Ovo je vidljivo u tome što se Paskvalijev sistem suštinski temelji na specifičnom tumačenju kabalističke kosmogonije. Njegovo glavno delo, O traktatu o reintegraciji bića, zapravo je narativni blizanac lurijanske kabale (učenje Isaka Lurije o kosmičkoj katastrofi, „Lomljenju posuda”, i potrebi za Tikunom, reintegracijom, odnosno popravkom sveta). 

Međutim, to nije bila akademska kabala hrišćanskih humanista renesanse. To je bila operativna, praktična kabala, koja uključuje rad sa božanskim imenima, permutacije slova i brojeva (upravo ono što sadrži onaj dokument iz 1773) kako bi se primorali anđeli i demoni da se ispolje. Paskvali je ovaj sistem verovatno primio kao porodično, usmeno nasleđe prenošeno s kolena na koleno u krugovima iberijskih maranskih mistika, koji su magiju i kabalu morali da maskiraju u katoličke molitve kako bi preživeli Inkviziciju.

Drugi ključni stub njegovog sistema je francusko-italijanska tradicija srednjovekovnih i renesansnih grimoara, sa posebnim naglaskom na Solomonove klavikule (Ključeve) i tradiciju Lemegetona. Dok je zvanična masonerija XVIII veka bila intelektualna, deistička i moralizatorska, Paskvalijevi rituali su bili izraženo fizički i ceremonijalni. Operater Elu Koena je morao da crta složene krugove na podu pomoću posvećenog uglja ili krede, pa da koristi specifično bilje i tamjane za kađenje prostora, pritom nosi teurgijsku odeću sa vezenim sigilima, te da bude okrenut ka određenim stranama sveta u tačno određene sate noći. Ovakva praksa ne potiče iz engleske masonerije, već direktno iz operativnih priručnika za evokaciju duhova koji su cirkulisali evropskim podzemljem (poput Grimorium Verum). Paskvali je uzeo ove teurgijske, magijske tehnike i preveo ih na masonski jezik, dajući im oblik visokih stepenova kako bi privukao aristokratiju tog vremena.

Konačno, mesto gde Paskvali započinje svoj rad i gde pronalazi najvernije učenike (poput Vilermoza u Lionu i Sen-Martena u Bordou) jeste jug i jugozapad Francuske. To je istorijski teritorija Langdoka i Akvitanije, prostor gde je vekovima ranije cvetala katarska jeres, prožeta gnosticizmom. Paskvalijeva teologija je radikalno gnostička. On tvrdi da je materijalni svet u kojem živimo zapravo zatvor stvoren nakon pobune palih anđela, a da je čovek (Adam) prvobitno stvoren kao moćno svetlosno biće sa zadatkom da kontroliše te pale entitete. Kada je Adam sam poklekao i „pao u materiju” (izgubivši svoje androgino, svetlosno telo), on je postao zarobljenik ovog sveta. Ovaj koncept „pada u materiju” i radikalnog dualizma (podela na duhovni svet svetlosti i mračni svet materije) direktno korespondira sa starom katarskom i manihejskom gnozom. Ta struja nikada nije potpuno uništena na jugu Francuske. Preživela je kroz porodične tajne, ezoterijske krugove i rane oblike seoske magije. Paskvali je došao na teren koji je već bio podsvesno pripremljen da prihvati njegovu gnostičku doktrinu.

Ako spojimo ova tri izvora (maranoska praktična kabala + Solomonovi grimoari + katarska gnoza), dobijamo poreklo sistema koje savršeno objašnjava zašto je Paskvali na kraju završio na Haitiju i zašto je njegov sistem tako lavkraftovski. Imajmo na umu da njegov sistem nije nastao spekulativnim sedenjem u biblioteci. To je bila tehnologija kontakta sa drugim svetom, sklapana vekovima kroz progone Jevreja i gnostika. Kada Paskvali 1772. odlazi na Haiti, on sa sobom nosi sistem koji je navikao na mrak, izolaciju i operativni rad sa silama koje nisu ljudske. Zato je u Leoganeu došlo do trenutnog spajanja. Paskvalijeva maransko-solomonska magija evokacije se preklopila sa haićanskim vuduom jer su oba sistema u svojoj srži tehnologije opsednutosti, evokacije i kanala ka inteligencijama koje žive iza materijalnog sveta. Paskvalijev sistem je zapravo bio preživeli komad te drevne, atlantsko-mediteranske magije koja je, preko Francuske, konačno našla svoj put nazad do svog okeanskog izvora na Karibima.

Dodatak: uloga Džona Jarkera

Povezivanje Džona Jarkera (John Yarker) sa Vinfredom Lavkraftom (Winfred Lovecraft), ocem Hauarda Filipsa, i prenosom tog egregora na mladog pisca predstavlja ključni istorijsko-okultni šav. To objašnjava kako je dečak iz Providensa, koji je formalno bio materijalista i ateista, iz porodične senke upio čitavu strukturu i atmosferu onoga što će postati Mitos. Kada govorimo o Džonu Jarkeru, on nije bio običan masonski administrator. On je bio „veliki sakupljač” jeretičkih i rubnih rituala na prelazu iz XIX u XX vek. Njegovo odstupanje i radikalna inovacija u odnosu na klasični, kontinentalni sistem Memfis-Mizraima leži u nekoliko vrlo specifičnih tačaka, koje direktno objašnjavaju promenu tona tog sistema ka onome što danas nazivamo „lavkraftovskim”.

Izvorni egipatski obredi koji su se spojili u Drevni i Primitivni Ritual Memfis-Mizraima (Mizraim je imao 90 stepenova, Memfis 95) bili su masivni, spori i preopterećeni francuskom prosvetiteljskom i hermetičkom filozofijom. Jarkerov ključni potez u Engleskoj (a kasnije i u prenosu za Ameriku preko Suverenog Svetilišta) bio je drastično sažimanje sistema. On je administrativno grupisao tih 95 stepenova u nekoliko ključnih klasa i operativnih rituala. Smanjivanjem filozofskog teoretisanja, Jarker je sistem pretvorio u čistu tehnologiju i katalog (indeks). Stepenovi su u njegovim priručnicima (poput monumentalnog dela The Arcane Schools) počeli da liče na unose u masivnom kosmičkom grimoaru. Umesto moralnih pouka, fokus je stavljen na nazive antičkih božanstava, magijske loze i neobične geometrijske simbole. Mladi Lavkraft je, kao što sam ranije isticao, u porodičnoj biblioteci mogao naići na ove Jarkerove materijale, koji su opisivali stvari upravo onako kako u njegovim pričama izgledaju opisi Nekronomikona ili Pnakotičkih rukopisa, kao katalozi pre-ljudske istorije.

Klasični Memfis-Mizraim u Francuskoj i Italiji (gde je i Đuzepe Garibaldi bio Veliki hijerofant) pokušavao je da zadrži kakav-takav hrišćansko-deistički i humanistički okvir. Jarker je to potpuno razbio. On je u svoj sistem aktivno integrisao struje koje su zvanična masonerija i crkva smatrale opasnim ili jeretičkim. Jarker je bio ključni čovek za Svedenborgijanski obred, koji operiše sa direktnom komunikacijom sa duhovnim svetom i entitetima kroz vizije i astralna putovanja. On je bio fasciniran pred-potopskom istorijom i gnostičkim sektama koje su poštovale zmiju (Ofiti) ili Kaina. U njegovoj interpretaciji, Egipat nije bio kolevka civilizacije, već samo preživela kolonija jedne mnogo starije, potonule i mračne civilizacije (Atlantide). Ovo pomeranje fokusa sa solarnog Egipta na mračni, pre-potopski, atlantski podzemni svet je čista lavkraftovska topografija. Kroz Jarkerove tekstove, Memfis-Mizraim prestaje da bude priča o faraonima i postaje priča o Drevnima koji su hodali zemljom pre nego što je čovečanstvo uopšte stvoreno.

Jarkerovo najveće odstupanje od klasične masonerije bilo je njegovo potpuno ignorisanje masonskih pravila o „regularnosti”. On je povelje i stepenove Memfis-Mizraima delio ljudima koji su stvarali moderni okultizam XX veka. Inicirao je Madam Blavatsku (izdao joj diplomu 1877. godine), čime je teozofski koncept o korenskim rasama i Lemuriji zvanično spojen sa egipatskim obredom. Njegov sistem i povelje su direktno preuzeli Teodor Rojs (Theodor Reuss) i Alister Kroli, koji su od Jarkerovog Memfis-Mizraima napravili unutrašnje jezgro za O.T.O. (Ordo Templi Orientis). Kroz ovu Jarkerovu inovaciju, Memfis-Mizraim je u tom obliku prestao da bude masonski red i postao je inkubator za svesnu magiju Novog Eona. Sada imamo savršen prenos energije:

• Paskvali stvara operativnu teurgiju, rad sa brojevima, slovima i evokacijom bestelesnih inteligencija. Njegov sistem se na Haitiju (Leogane) dodiruje sa atlantskim, htonskim vudu egregorom. 

• Teurgijski delovi i fragmenti bivaju apsorbovani u visoke stepenove kontinentalnog Memfis-Mizraima.

• Džon Jarker uzima taj sistem, čisti ga od francuske salonske filozofije, pojačava ton pre-potopske, gnostičke i atlantske misterije, i tako spakovan, radikalan sistem šalje preko Atlantika u Ameriku.

• Vinfred Lavkraft ulazi u ovaj sistem, donoseći kući priručnike, simbole i egregor.

• H. P. Lavkraft, kao osetljivo dete sklono košmarima, odrasta u kući gde ta struja tiho tinja. On te simbole ne razume racionalno, ali ih njegova podsvest prepoznaje i kroz kreativni ventil ih transformiše u mit o Ktuluu.

Jarkerovo odstupanje je, dakle, bilo ključno. On je od masonskog obreda napravio okultni rezervoar kosmičkog horora i pre-ljudske istorije. Bez Jarkera, Memfis-Mizraim je samo još jedna dosadna salonska igra sa egipatskim maskama. Sa Jarkerom, to je postala kapija kroz koju je progovorio Azatot.

Frenk G. Ripel i Sabejska tradicija

Frank G. Ripel, uvod u biografiju i delo

Frank Giano Ripel je italijanski okultista i fringe mason (pripadnik nezvaničnih masonskih struktura). Njegovo tačno godište nije lako utvrditi iz dostupnih izvora, ali njegova aktivna spisateľjska karijera počinje 1980-ih godina (prva izdanja datiraju iz 1985), a najnovija objavljena dela datiraju iz 2023. godine, što ga svrstava u generaciju okultista koja je stasala u senci Krolijevog nasleđa, ali i u vreme kada je italijanska ezoterijska scena doživljavala svoj procvat kroz izdavačku kuću Hermes Edizioni.

Prema sopstvenim tvrdnjama, Ripel je u svojim prethodnim inkarnacijama bio Alesandro Kaljostro, Elifas Levi i Alister Kroli. Ovo nije neuobičajeno za okultiste koji teže da se predstave kao nosioci kontinuiteta ezoterijske tradicije, ili kod različitih mesijanskih figura u okultnim redovima. Ova tvrdnja, međutim, nije deo njegovog zvaničnog biografskog narativa, već pre ličnog mita kojim gradi autoritet. Ripel je osnivač Ordo Rosae Misticae (ORM), Reda Mistične Ruže, i nosilac niza titula koje naglašavaju njegovu hijerarhijsku poziciju: 100° Suvereni Car Veliki General Hijerofant (MEA-PRMM i OCI), Vrhovni Suveren Reda Hrama, Faraon XXXI dinastije Egipta, Pontif Gnostičke Crkve. Ovi naslovi su karakteristični za okultne organizacije koje teže da uspostave paralelne strukture moći, često sa jakim egipatskim, templarskim i gnostičkim akcentima.

Ripel sebe smatra baštiniteljem Prvobitne Tradicije (Primordial Tradition) iz Zlatnog doba, i, što je značajnije, baštiniteljem prirodno-alhemijske magije novog Platinastog doba. Ova dihotomija, čuvar drevne i avangardne magije, suštinski je paradoks njegovog sistema. Ripel tvrdi da poseduje inicijatičko znanje koje obuhvata devet osnovnih ezoterijskih nauka: jezidizam, druidizam, joga, taoizam, hermetizam, alhemija, kabala, nagualizam i ikstlanizam. Ovo je ambiciozna sinteza koja pokušava da pomiri istočne i zapadne, drevne i moderne, šamanske i ritualne tradicije. Ovakav eklekticizam je karakterističan za savremene okultne sisteme koji teže ka univerzalnoj inicijaciji.

Ripelov Nekronomikon

Knjiga koju Ripel naziva Sauthenerom (često prevođeno i kao Sautheneron, Knjiga zakona smrti), jeste deo njegove čuvene Sabejske trilogije koju čine Magija Atlantide (gde se nalazi sam tekst Sautheneroma), Crvena magija i Zvezdana magija. U pitanju je, dakle, oblik Nekronomikona. Ripelova verzija se razlikuje i od Simonove i od Alexanthornove verzije, koji su Lavkraftov mitos vezivali za Mesopotamiju. Za razliku od njih, Ripel Lavkrafta kalemi na telemu, Alistera Krolija, Keneta Granta i egipatsko-atlantsku struju. Osim toga, Ripel tvrdi da je Sauthenerom zapravo izvorni sumerski ili sabejski tekst koji je on prvi put predstavio u originalnoj i integralnoj verziji. Inače, Ripel svoj sistem naziva sabejskim ili sabeanskim, što je ključno za razumevanje njegove namere. Sabejstvo (ili sabeizam) u ezoterijskoj literaturi obično označava drevnu zvezdanu religiju Mesopotamije, koja je često povezivana sa Haranom. Podsetiću, u poznatom srednjovekovnom spisu Pikatrix (Ghayat al-Hakim), sabejstvo se tretira kao izvor magijske tradicije. Ripelova Sabejska trilogija nije slučajno nazvana tako. On time hoće da kaže da je njegov sistem stariji, izvorniji i čistiji, čime stvara utisak autentičnosti.

Ripel menja same uloge i prirodu Drevnih bogova kako bi ih uklopio u svoj sistem unutar reda Ordo Rosae Misticae (ORM). Za Ripela, kosmički centar univerzuma i primordijalnog haosa se zove Naxyr, a entiteti plutaju u arealu neoblikovanih Voda Tame. Azatot je kod Ripela Slepi Bog koji beskrajno eksplodira, ali iz njegove smrti se rađaju manifestovani svetovi. On sedi na Dvostrukom prestolu i posmatra se kao emanacija Oca / Sina proistekla iz Majke. Što se tiče Jog-Sotota i Ktulua, kod Simona su oni pretnja sa kapije koju treba držati zaključanom, dok su kod Ripela, to kosmička načela unutar svesnosti koja su prošla kroz struju teleme. U tom smislu Ripel sebe vidi kao Krolijevog istinskog naslednika, ali sa ključnom razlikom. Po njemu, ORM predstavlja transmutaciju Ordo Templi Orientis (O.T.O.) u smislu koji je Kroli želeo. Zanimljivo je da Ripel sugeriše da je Kenet Grant trebalo da izvrši tu transmutaciju, ali da nije uspeo, pa je ta uloga pripala ORM-u. Ovo je direktan pokušaj delegitimizacije Grantove Tifonijanske tradicije i pozicioniranja sopstvenog reda kao jedinog legitimnog naslednika.

Prvi deo Sautheneroma je relativno kratak (oko 26 strana) i podeljen na 13 poglavlja kosmičkog mita. Međutim, operativni deo u nastavku trilogije (Crvena magija) se pretvara u seksualnu alhemiju i ritualnu praksu zapadne tradicije. Ripelov operativni rad uključuje pravljenje Sataninog hleba svetlosti (gde se koristi menstrualna krv kao najviši lunarni fluid), rad sa stepenovima inicijacije (V°, VI°, VII° stepen unutar njegovog reda) i gnostičku magiju. Lavkraftova imena mu tu služe kao zvučni nosači za telemitsku seksualnu magiju. Ipak, Ripel tu ne donosi ništa novo, budući da se oslanja na tradiciju koja seksualnu energiju tretira kao primarni medijum za probijanje kroz kapiju Bezdana. Njegov operativni sistem zapravo sledi logiku koju su postavili Kroli i Grant.

U suštini Ripelova verzija postavlja Sauthenerom kao čistu geometriju kosmičkih sila pre istorije, ali je operativno previše opterećena Krolijevim i masonskim strukturama i stepenovima. On je napravio postmoderni kolaž gde Lavkraftov mitos služi kao pogonsko gorivo za rad sa unutrašnjim energetskim i telesnim fluidima. Iza Ripelove namere krije se shvatanje, poreklom od Keneta Granta, da je Alister Kroli primio Knjigu Zakona (Liber AL vel Legis) 1904. godine na svesnom nivou, preko entiteta Ajvaza, i time proglasio nastupanje Novog Eona (Eona Horusa). Tada su kosmičke sile Bezdana i Stari (Great Old Ones) počeli da vrše jak pritisak na ljudsku podsvest kako bi probili barijere i ovaplotili se na Zemlji. Kroli je to kanalisao svesno kroz magijske rituale, dok je Lavkraft, koji je bio tvrdokorni ateista i materijalista, te iste sile kanalisao nesvesno, kroz svoje košmarne snove. Za Ripela, kao i Granta, Lavkraftov mitos nije fikcija, već autentičan astralni prenos primordijalnog haosa koji je Lavkraft, zbog svog racionalnog uma, morao da uobliči u formu naučne fantastike i horor priča.

U Ripelovoj arhitekturi, Krolijeva telema daje metodologiju i strukturu, dok Lavkraftov imaginarijum daje sirovo, primordijalno pogonsko gorivo koje se nalazi s one strane razuma. Krolijevi Nuit, Hadit i Ra-Hoor-Khuit su kosmički principi unutar kreacije. Lavkraftovi Azatot, Jog-Sotot i Ktulu su sile koje borave izvan kreacije (iz Bezdana / Voda Tame). Ripelova namera je bila da pokaže da mag ne može dostići potpunu teurgijsku i alhemijsku moć ako radi samo sa uređenim kosmosom. Mora da se spusti u Bezdan (Lavkraftov domen) i da tamošnje htonske, amorfne sile asimiluje i kontroliše pomoću telemitskih formula.

Ripel je bio član Grantovog Tifonijanskog O.T.O.-a, ali je brzo istupio i proglasio sopstveni red (Ordo Rosae Misticae). Njegova intencija u Sabejskoj trilogiji bila je duboko pretenciozna: tvrdio je da je Krolijev Eon Horusa već zastareo i da je on, preko Sautheneroma, primio objavu novog, Sabejskog Eona. U tom novom eonu, dualnost između čoveka i zveri, svetla i tame se potpuno ukida kroz seksualnu alhemiju (Crvena magija).

Ka inflaciji Eona i pitanje legitimiteta 

Ono što se ovde nazire jeste svojevrsna transeonska komedija zapadnog ezoterizma XX veka. Taj sindrom „inflacije Eona“ je postao neka vrsta okultnog sporta među telemitskim disidentima. Kroli je postavio Eon Horusa 1904. godine i najavio da će trajati narednih 2.000 godina. Međutim, već pedesetih Džek Parsons u pustinji Mohave priziva Babalon i najavljuje njenu manifestaciju; sedamdesetih Majkl Akvino (nakon raskola u Crkvi Satane), po uzoru na Krolija, proglašava Eon Seta; Nema Andahadna u svom šumskom transu prima Liber Pennae Praenumbra i lansira Eon Maat; Kenet Grant tvrdi da smo u inter-eonskom vakuumu, a onda se pojavi Frenk Ripel u Italiji i sve to „preklopi“ svojim Sabejskim Eonom. Prethodni „novi“ eon nije stigao ni pošteno da se ukoreni u ljudskoj svesti, a već je proglašen za staro gvožđe. 

Ta komična dinamika zapravo otkriva dve stvari. Prva je inflacija ega maskirana u kosmičku istoriju. Svaki od tih autora je imao potrebu da opravda sopstveni raskol sa matičnom organizacijom (bilo da je to O.T.O., Zlatna Zora ili La Vejeva crkva). Najlakši način da kažeš „moj bivši učitelj više nije u pravu“ jeste da objaviš da su se promenili parametri univerzuma i da si baš ti odabran da primiš novi operativni sistem. Oni su postali žrtve sopstvenog linearnog, istorijskog mita. Ako stalno tražiš „progres“ i sledeću stepenicu u evoluciji svesti, na kraju završiš u postmodernom hiper-tekstu gde se Eoni smenjuju brže nego modni trendovi, a operativna vrednost sistema opada jer se sve svodi na pisanje novih „svetih knjiga“ i manifesta. Ta neprekidna trka za legitimitetom, gde se duhovni autoritet ne crpi iz dubine sopstvenog rada ili operativne efikasnosti, već iz spoljašnjih papira, titula i ekskluzivnih veza sa astralnim centralama, ukazuje na duh vremena.

Povodom ovoga osvetlimo jednu istorijsku paralelu. Period nakon spektakularnog raspada Zlatne zore oko 1900. godine bio je čisti okultni vašar taštine. Kada je propala centralna struktura, nastala je panična praznina. Svi ti ogranci i disidenti patili su od hroničnog kompleksa niže vrednosti jer više nisu imali direktnu liniju do mitskih Tajnih Šefova (Secret Chiefs) koji su navodno diktirali rituale preko MekGregora Metersa. U toj situaciji izdvojio bih jednu posebnu ličnost a to je Dr Robert Felkin, vođa reda Stella Matutina nastalog iz Zlatne zore. 

Njegova priča je istovremeno i fascinantna i duboko komična u svom očaju. Naime, Felkin je bio ubeđen da Stella Matutina gubi magijsku snagu jer nema kontakt sa unutrašnjim, nevidljivim redom. Njegova potraga za nedostajućom karikom pretvorila se u bizarnu odiseju. Prvo je putovao po Novom Zelandu i Evropi tražeći inkarnirane Tajne Šefove. Pokušavao je da kontaktira astralna bića preko medijuma (čuveni entitet Ara Ben Šemeš). Na kraju, pred Prvi svetski rat, u potpunoj panici da mu se sistem ne ugasi, Felkin odlazi u Nemačku i povezuje se sa Rudolfom Štajnerom, koji je u to vreme već razvijao Antropozofiju, ali je još uvek držao i svoj ezoterijski masonski / rozenkrojcerski krug (Mystica Aeterna). Felkin je tražio od Štajnera da ga inicira i da mu da kontakte i ključeve koji bi ponovo povezali Stella Matutina sa kontinentalnim, izvornim rozenkrojcerima. Štajner mu je, naravno, dao određene instrukcije i stepenove, ali cela ta situacija je savršen primer okultnog parazitiranja na tuđem autoritetu. 

To je potpuno ista psihološka i operativna matrica koja je kasnije progutala i telemitske disidente (pa i samog Ripela). Kada nemaš sopstvenu stabilnu osu i unutrašnju arhitekturu, ti moraš da prizoveš viši entitet koji ti daje novu licencu. Proglasiš novi Eon kako tvoja nemoć u prethodnom ne bi izgledala kao lični neuspeh. Potražiš nekog Štajnera na koga ćeš se nasloniti da ti proda privid kontinuiteta. Legitimitet sistema ne leži u tome ko ti je potpisao povelju, već u tome da li tvoja magija funkcioniše ili ne.

Da ne bude da je ova pojava isključivo vezana za okultiste, moram napomenuti da isti obrazac vidimo i u rozenkrojcerskim redovima (svaka nova loža tvrdi da je jedini pravi naslednik); u masonskim strukturama (grananje visokih stepena); i u hrišćanskim sektama i denominacijama (svaka nova grupa tvrdi da je prava Crkva). Ripelova inflacija je deo šireg okultnog modernizma, potrebe da se uvek bude noviji, napredniji, obuhvatniji od prethodnika. To je, na neki način, kapitalistička logika primenjena na duhovni autoritet: stalna inovacija, stalno nadmašivanje, stalno lansiranje novih proizvoda (knjiga, stepena, inicijacija, otkrovenja, eona).

Ripelov neonagualizam

Ima još jedna zanimljivost u vezi Ripela. On je napravio izrazit i sistematski pokušaj da se nadoveže na rad Karlosa Kastanede, i to na način koji je karakterističan za njegov celokupni pristup okultizmu: predstavljanjem sopstvenog rada kao objave tajnih ili nedostajućih učenja koja Kastaneda nije u potpunosti preneo. Ripel je 2008. godine objavio knjigu pod nazivom Nagualizam (na italijanskom: Nagualismo). U njoj on tvrdi da otkriva tajna učenja Nagualizma koja su mu preneta direktno od Don Huana i izazivača smrti. Ripel u ovoj knjizi ne nudi samo parafrazu Kastanedinih dela, već tvrdi da popunjava praznine koje je čuveni kalifornijski nagual-antropolog navodno ostavio u svom opusu. Prema njegovim rečima, Kastaneda je opisao samo prve kapije sanjanja. Ripel, pak, u svom delu navodno prvi put otkriva tri pravila Naguala: tajnu triju rekapitulacija, svih osam (ili devet) kapija sanjanja, i dvadeset i jedno apstraktno jezgro. Ovo nije puko kopiranje, već bih rekao preterivanje. Ripel se predstavlja kao neko ko je primio direktnu inicijaciju i autorizaciju da završi ono što je Kastaneda započeo.

Ripelov pristup se savršeno uklapa u ono što istraživači nazivaju neonagualizam, savremeni fenomen u kome zapadnjaci prisvajaju i reinterpretiraju srednjoameričke duhovne koncepte kako bi stvorili nove, često eklektične sisteme verovanja i prakse. Ovo je potpuno u skladu sa Ripelovim poznatim obrascem delovanja. Na isti način na koji tvrdi da je reinkarnacija Krolija, Levija i Kaljostra, on ovde tvrdi da je naslednik Don Huana. Kao što tvrdi da poseduje pravi Nekronomikon (Sauthenerom) koji dopunjuje Lavkraftovu fikciju, on tvrdi da poseduje tajna učenja koja dopunjuju Kastanedina dela. Njegov cilj je da od fragmenata (iz Kastanedinih knjiga) napravi koherentan, operativan sistem, baš kao što je to učinio sa svojom Sabejskom trilogijom i drugim delima.

Ripel je objavio niz knjiga koje čine sistemske celine:

• Sabejska trilogija: La magia rossa (Crvena magija), La magia della stella d'oro (Magija zlatne zvezde, 3 toma) i La magia stellare (Zvezdana magija).

• Sveta trilogija: Antichi Dei (Drevni bogovi), Libri di Potere (Knjige moći) i Testi Magici (Magijski tekstovi), koja uključuje 13 svetih tekstova kao što su Sauthenerom, Nekronomikon, Trojna knjiga Metatrona, Liber Legis, Liber AHBH, itd.

• Sixtrum (2023), trotomno delo koje Ripel predstavlja kao svoje završno svedočanstvo, u kome se bavi prirodnom magijom u teorijskom aspektu.

Ripel i bivša Jugoslavija

Oni malo stariji setiće se da je krajem osamdesetih godina, beogradska izdavačka kuća M. Dereta objavila prevod Ripelove Sabejske trilogije na srpski jezik, 7-8 godina pre nego što je Esotheria, inače poznata po ezoterijskoj literaturi, objavila Grantovu Tifonijansku trilogiju. Ovo je zanimljivo je su izdanja Ripelovih knjiga na engleskom jeziku, po svoj prilici, usledila tek znatno kasnije. Potvrdu za ovo nalazimo u publikacijama kao što je Magic of Atlantis (iz 2008. godine) ili Sixtrum - Tomo I (2023), koji su predstavljeni kao engleska verzija italijanskog izvornika. Dakle, konkretna izdanja Sabejske trilogije na engleskom jeziku u periodu pre 2000. godine nisu evidentirana. Sa velikom verovatnoćom se može zaključiti da su ta dela prvi put objavljena na engleskom tek u XXI veku.

Ovaj detalj je jako zanimljiv. Krajem osamdesetih u Jugoslaviji je bilo izuzetno teško doći do kvalitetne okultne literature, a izdavačka kuća Dereta u Beogradu, u okviru biblioteke Orion, objavila je Sabejsku trilogiju. Te Ripelove knjige su imale izuzetan uticaj na ljude sa interesovanjima ka okultnom. Nije bilo iole ozbiljnijeg praktičara ili čitaoca ezoterijske literature na jugoslovenskom prostoru koji u svojoj biblioteci nije imao barem jednu, ako ne i sve tri Ripelove knjige. Nemam podataka o tiražu tih knjiga, ali u to vreme tiraži su se i dalje merili u hiljadama. Jugoslavija je u to vreme imala značajnu ezoterijsku scenu u Evropi, što je kuriozitet za jednu socijalističku državu, koja nije bila deo Sovjetskog bloka, i bila je otvorenija, ali ipak to je zanimljivo. Izdavačka kuća Dereta je bila poznata po objavljivanju knjiga koje su bile alternativne i zanimljive. Ipak, činjenica da je kuća odlučila da objavi ovako složeno i za tadašnje prilike radikalno ezoterijsko delo, sa seksualno-magijskim sadržajima, govori o postojanju zainteresovane publike koja nije mogla da zadovolji svoje potrebe na drugi način. 

Dok je u SSSR-u i istočnoj Evropi okultna i ezoterijska literatura bila strogo zabranjena, Jugoslavija je, zahvaljujući svom položaju nesvrstane zemlje i relativnoj kulturnoj otvorenosti, dozvoljavala mnogo veći protok ideja. Ova liberalnost nije bila potpuna, postojala je autocenzura, a politički nepodobne teme su nailazile na probleme. Međutim, u poređenju sa ostatkom socijalističkog sveta, jugoslovensko tržište knjiga i časopisa bilo je izuzetno raznoliko i podložno zapadnim uticajima.

Zanimljivo je da je Hermes Edizioni u Rimu 1985. godine objavio italijansko izdanje La magia di Atlantide (što je Ripelov izvornik). To znači da je srpski prevod izašao samo četiri godine nakon italijanskog originala, što je za to vreme bio izuzetno brz prevodilački poduhvat. Ripelova dela su, prema podacima, prevođena na pet jezika, što pokazuje da je imao određenu međunarodnu distribuciju, ali su srpski prevodi, sudeći po tiražu i uticaju, bili među najznačajnijim. Osim toga, kao što je to bio slučaj prilikom objavljivanja mnogih knjiga ezoterijskog usmerenja u to vreme, tako je i Ripelova knjiga, u skladu sa mišljenjem Republičkog komiteta za kulturu, Socijalističke Republike Srbije, iz 1987. godine, bila oslobođena poreza na promet. Dakle, Savez komunista je Ripelove knjige oslobodio od poreza.

Ovo se dešava u specifičnom trenutku jugoslovenske istorije. Godina 1987. jeste  vrhunac političkih tenzija, sukobi na Kosovu, početak kraja. Savez književnika Jugoslavije se već raspadao, kao generalna proba raspada države. Cenzura i dalje postoji, ali u obliku autocenzure, jer pisci znaju šta smeju, a šta ne smeju da pišu. U tom kontekstu, Ripelova trilogija prolazi bez ikakve cenzure, štaviše, dobija državnu subvenciju kroz oslobađanje od poreza. Dešava se. 

Ovo je možda najveća ironija u istoriji socijalističke cenzure. Isti sistem koji je zabranjivao Ničea 1947, crne liste pisaca držao u funkciji decenijama, progonio pisca poput Danila Kiša zbog Grobnice za Borisa Davidoviča, taj isti sistem je, doduše u dekadentnoj fazi, oslobodio poreza knjige koje su, u suštini, bile uputstvo za prizivanje Drevnih i rad sa Bezdanom. Možda je crvena magija bila ključna reč koja otapa ledena srca…

Knjiga mrtvih: Tornov Nekronomikon - Šotenerom

 

Knjiga Mrtvih / Šotenerom / Nekronomikon (kao šesta u nizu Tornovog kodeksa sakralnih knjiga) u redakciji pokojnog srpskog okultiste Aleksandra Radivojevića, odnosno Alexandera Thorna, ili Alexanthorna, pseudonimom pod kojim je bio poznat, iz 2012. godine predstavlja izuzetno složen, monumentalan i, u neku ruku, jedinstven fenomen na prostorima čitavog Balkana, a ne samo Srbije ili bivše Jugoslavije. Ovo grandiozno delo nije tek puki prevod, već monumentalni sinkretistički poduhvat koji spaja nekoliko, na prvi pogled, različitih okultnih struja pod jedan, zajednički krov. Šotenerom je, prema autorovim rečima Sumerska knjiga mrtvih, zbornik svetih i magijskih tekstova sumerskog, akadskog, asirskog i vavilonskog nasleđa. Ali ova knjiga je više od puke antologije. To je sistem, poduhvat da se hiljadama godina stara verovanja, rituali i kosmologije uobliče u jedan koherentan, operativni okvir za savremenog praktičara.

Geografija balkanskog okultnog podzemlja: Kontekst dela

Kada se pomene Nekronomikon, odmah nam se pojavi asocijacija na Hauarda Filipsa Lavkrafta, ili na njujoršku okultnu scenu sedamdesetih godina prošlog veka, odakle je izronilo kontroverzno Simonovo izdanje (naravno, u tom smislu vredi pomenuti i verziju Franka G. Ripela u sklopu njegove poznate Sabejske trilogije). Međutim, pojava Alexanthornovog monumentalnog dela, premešta težište ove kosmičke struje na Balkan, u Srbiju i Beograd. U tom smislu ovo delo ne predstavlja tek lokalni kuriozitet ili puki prevod postojećih grimoara, nego je autentični spomenik okultne sinteze na prelazu vekova. Alexanthorn, koji je iznenada i prerano preminuo, ostavio je iza sebe tekst koji funkcioniše kao operativna mapa za novu epohu Puta Leve ruke.

Arhitektura sinkretizma: Izvan Simonovih koordinata

Alexanthornov rad je u svojoj prvoj polovini usaglašen sa strukturom Simonovog Nekronomikona. U tekstovima kao što su Knjiga o Drevnima, Knjiga o prizivanju Drevnih i Knjiga Pedeset Imena (Mardukovih 50 imena), uočljiva je sličnost sa Simonovim narativom. U tom smislu, prisutan je i identičan motiv „ludog Arapina“ (ovde adaptiran kroz lik sluge bogova koji doživljava užas u pustinji pod uticajem crnog demona Ebonora). Međutim, Alexanthorn se tu ne zaustavlja. Njegova verzija se dramatično razlikuje od Simonove po širini i inkluzivnosti. Dok je Simon bio oprezan i držao se uglavnom bazičnih sumerskih božanstava paralelnih sa Lavkraftovim, Alexanthorn u tekst hrabro uvodi entitete iz kasnijeg, razvijenijeg Ktulu mitosa (Derletovog i Smitovog), kao što su Bjatis, Ubo Satla, Igolonak, Jidra. U kasnijim poglavljima (Kraljevstvo Demona), knjiga direktno uključuje klasične goecijske demone iz Lemegetona (Manjeg ključa Solomona), kao što su Amdukiaz, Belial, Dekarabia, Dantalian, Malfaz i drugi, ali im daje „drevni“ ili „bezdani“ kontekst.

Što se tiče autentičnosti ovog dela, povodom toga mogu reći da ako pod „autentičnošću“ podrazumevamo istorijski dokument iz drevnog Sumera, ova knjiga (kao ni Simonova) to naučno nije. Sam klinasti tekst i sumerska religija nisu poznavali Lavkraftove entitete. To je ono što bi neko na površinskom nivou mogao da primeti. Međutim, ako autentičnost posmatramo kroz magijsku operativnost i struju (current) XXI veka, ovo je nesumnjivo autentični Grimoar Levog Puta srpske i uopšte ex-jugoslovenske provenijencije. Alexanthorn je posedovao duboko teorijsko i praktično znanje i uspeo je da stvori koherentan sistem u kojem moderni kosmički užas funkcioniše kroz drevne bliskoistočne obrasce.

Metod: Kako je knjiga nastala

U predgovoru Alexanthorn objašnjava svoj metod. On nije prevodio sa jednog izvornika, nego je radio sa fototipskim i transliterovanim glinenim pločicama, latinskim, jevrejskim i arapskim izvornicima i tekstovima sa engleskog, italijanskog, francuskog i nemačkog jezika. Drugim rečima, ovo je kompilacija, pokušaj da se iz fragmenata različitih tradicija rekonstruiše jedinstven sistem. On je bio svestan problema, na primer, kako kaže: pojedini delovi rečenica, ili čitavi odlomci knjige, izgledaju nespojivo sa periodom u kojem je tekst bio pisan. Ipak, on veruje da se u magijskom radu ispravnost obrednih tekstova može proveriti. Osnovno pitanje u tom smislu jeste da li obred radi ili ne radi. Dakle, za Alexanthorna, autentičnost nije istorijska, već operativna. On ne tvrdi da je svaka reč u knjizi doslovno prevedena sa drevne pločice, nego tvrdi da sistem funkcioniše. I to je jedino što ga zanima.

Velika sinteza: Most između Franca Bardona i sumerskog haosa

Činjenica da je Alexanthorn preuzeo duhove koje je klasifikovao i sigilizovao Franc Bardon u svojoj kultnoj knjizi Praksa magijske evokacije (The Practice of Magical Evocation) predstavlja ključni stub ove knjige. Zapravo, on ih nije preuzeo, nego ih je uporedio sa nekim izvorom koji meni nije poznat. U tom smislu on je pre koristio Bardonovu knjigu kao neku vrstu korektiva. Međutim, ono što jeste preuzeo od Bardona jesu sigili tih duhova. U delu knjige pod nazivom Knjiga Duhova (od 239. stranice nadalje), nailazimo na sledeću podelu:

• Duhovi Kovitlajućih Sila (Zemlje, Vatre, Vazduha, Vode), što odgovara Bardonovim duhovima elemenata.

• Duhovi sfernih kraljevstava podeljenih po astrološkim znacima (Kraljevstvo Pabilsag / Strelac, Enzu / Jarac, Mulugula / Vodolija, Zib / Ribe itd.).

Svaki entitet koji se pominje u ovom segmentu, kao što su Mimosah (zaštitnik zakona), Eneki (veština proricanja), Korilon (umetnost), Igarimi (eterični uzroci), Sumuram (gospodar vazdušnih životinja), Astolitu (magijski ključevi i levitacija), pa sve do duha Asmodala na višim nebesima, jesu autentične inteligencije iz Bardonovog sistema.

Alexanthornova teza je bila izuzetno smela. On je tvrdio da Bardon (koji je tvrdio da je u svom grimoaru preneo imena duhova u šifrovanom obliku kako bi ih zaštitio od zloupotrebe) zapravo nije izmislio te inteligencije, niti ih je primio iz pukog „astralnog kanala“, već da ta imena i njihovi sigili predstavljaju iskonsku, zaboravljenu pre-vavilonsku i sumersku tradiciju. Zato je u svom tekstu on Bardona praktično „re-sumerizovao“. Bardonovog maga (posvećenika) zamenio je sumerskim terminom magavan (pripadnik svešteničke klase drevnih kultova). Umesto Bardonovog mentalnog / astralnog treninga u kabalističkom ključu, evokacija ovih bića postavljena je u kontekst sumerskih kapija, bajalica i stražara. Ovaj zahvat je sa magijske strane fascinantan: on je uzeo jedan izuzetno precizan, bezbedan i mentalno orijentisan sistem (Bardonov) i gurnuo ga u ambis primordijalnog kosmičkog haosa (Lavkraft / Sumer).

Geometrija i tehnologija: Upotreba latiničnih kvadrata

Posebnu pažnju čitaoca ovog dela privući će metodologija upotrebe magičnih kvadrata kao Tabli Svetih Imena. Dok stariji grimoari insistiraju na hebrejskom, grčkom, arapskom ili enohijanskom pismu kao svetim jezicima stvaranja, ili svetih knjiga, Alexanthorn svoje kvadrate ispisuje latinicom. Korišćenje latinice unutar matematičkih matrica predstavlja svesnu kibernetizaciju magijskog procesa. Slovne oznake gube religijski i moralni značaj i postaju čisti energetski vektori i koordinate. Ti kvadrati ne služe da bi se umilostivila antropomorfna božanstva, već deluju kao vizuelne i konceptualne rešetke koje rastaču racionalni aparat modernog čoveka.

Dakle, Alexanthorn je shvatio da su za komunikaciju sa silama Spolja (koje su pred-ljudske), tradicionalni religijski jezici preuski. To podseća kako je tridesetih godina XX veka Sesil Rasel, Krolijev disident i osnivač Horonzon Kluba, kao matematičar, posmatrao magične kvadrate kroz ne-euklidovsku geometriju. Za njega su slova bila samo koordinatne tačke, energetski vektori. Korišćenjem latinice, Rasel je desakralizovao magiju i pretvorio je u hladnu kibernetiku. Alexanthorn u Knjizi Mrtvih radi potpuno istu stvar: njegovi kvadrati ispisani latinicom nisu tu da bi ih „bogovi razumeli“, već da bi delovali kao optičko-mentalne rešetke za ljudski um. Latinica deluje na racionalni deo svesti modernog čoveka, dok geometrijski raspored slova u kvadratu otvara podsvest i propušta frekvenciju Bezdana.

Formiranje „Zvučnih Pečata“ 

U klasičnoj ceremonijalnoj magiji, iz kvadrata se izvlači sigil (linija koja spaja određena slova ili brojeve). To je vizuelni pečat. U ranoj fazi Horonzon Kluba, Rasel je razvio metod gde se kvadrati koriste za generisanje oniričkih i vibratornih reči (oniric words). Čitanjem kvadrata u krug, dijagonalno ili cik-cak, mag dobija kombinacije slova koje ne pripadaju nijednom ljudskom jeziku, ali proizvode vibratorni efekat u etru. To su zvučne formule za buđenje vanzemaljskih inteligencija. Alexanthorn u svojoj knjizi koristi kvadrate upravo kao Table Svetih Imena iz kojih se artikulišu varvarske bajalice i imena Čuvara Kapija. Ti latinični kvadrati služe kao generatori formula. Kada magavan (posvećenik) vibrira ta imena dobijena iz kvadrata, on rastače linearno vreme i prostor. Dakle, ubacivanjem latiničnih kvadrata i tabli svetih imena u sumersko-vavilonski kontekst, Alexanthorn je Bardonove inteligencije zone oko Zemlje preveo u funkciju Čuvara Bezdanih Kapija. On ih je skinuo sa solarnog neba i postavio ih oko kosmičkog ambisa. U tom smislu ove inteligencije nisu tek duhovi koji vise negde tamo, nego su u suštini portali. Njihovo prizivanje znači otvaranje portala. Međutim, ova vrsta geometrije slova nije bezopasna igra na papiru. Ti kvadrati su operativne mašine, interfejsi koji, kada se jednom pravilno ispišu i aktiviraju latinicom modernog uma, počinju da usisavaju realnost operatora u Meon.

Testament na ivici vakuuma

Knjiga se završava jezivim i gotovo proročanskim segmentom pod nazivom Moje Zaveštanje, gde autor ostavlja upozorenje o opasnosti sila sa kojima je operisao. Alexanthornova iznenadna smrt, daje ovom rukopisu težinu živog, opasnog artefakta. Ovo Alexanthornovo delo, stoji kao stub mračne strane srpskog ezoterizma: hladno, matematički struktuirano i duboko zagledano u Meon. Alexanthorn je očigledno bio čovek koji je odbio da bude samo pasivni čitalac. On je hteo da napravi mapu Bezdana. Njegova knjiga je svedočanstvo o tom opasnom, fascinantnom i na kraju fatalnom putovanju. Ostavio je dubok trag, a ovaj rukopis je u magijskom smislu živa, pulsirajuća struktura, izuzetno opasna za neupućene, ali dragocen artefakt za suverene posmatrače.

Prikaz sadržaja i strukture Knjige mrtvih

Knjiga je organizovana kao kodeks od više pojedinačnih spisa, od kojih svaki nosi svoje ime i svrhu. Ovaj pregled prati njihov redosled i pokušava da uhvati nit koja ih povezuje.

Knjiga Crne Zemlje (Knjiga Mrtvih Imena)

Prvi deo knjige je svedočanstvo. Nepoznati arapski pisac, koga će kasnije Lavkraft nazvati Abdul Alhazred, govori u prvom licu o svom putovanju u planine Mašu, gde je pronašao tri urezana znaka na sivoj steni. Ovi znaci su:

• Arra - znak rase, znak saveza sa Starim Bogovima;

• Agga - stari znak, ključ za prizivanje Moći Drevnih;

• Bandar - pečat Stražara, koji mora biti korišćen samo sa jednim od prva dva.

Ovo otkriće uvodi pisca u svet Drevnih Bogova, bića koja su postojala pre čoveka, koja su vladala Zemljom, i koja su prognana u Onostrana prostranstva. Njihov povratak je, kako pisac nagoveštava, samo pitanje vremena. Pisac potom navodi Dvadeset i jedno Ime Njarlatotepa, Glasnika Drevnih, Puzećeg Haosa. Svako Ime ima svoj pečat, svoj sat prizivanja i svoju specijalizaciju: od Etonetatea, Učitelja magijskih reči, do Etananesoe, izvornog otelotvorenja Njarlatotepa, koje se može prizvati samo kad su za to sve zvezde naklonjene. Ovaj deo postavlja temelje. Kosmos je hijerarhija sila, od Drevnih Bogova preko njihovih slugu do ljudi, i mag je onaj koji zna kako da komunicira sa tim silama.

Knjiga o Drevnima

Drugi deo je kosmogonija, priča o poreklu Drevnih Bogova i njihovom odnosu prema svetu. Ovde se uvodi panteon koji će dominirati čitavom knjigom:

• Azagtot (Azatot, ali sa slovom G u imenu), Prapočetni Haos, Slepi Bog.

• Njarlatotep (pisan kao Niarlatotep), Glasnik Drevnih, Puzeći Haos Početka i Kraja.

• Kutulu (Ktulu), Stanovnik Zapada, koji spava u potopljenom gradu Rilejh.

• Hastur, Neimenovani, koji boravi na najvišim Nebesima.

• Šub Nigurat, Crni Jarac sa Hiljadu Mladih, Azagtotov suvladar.

• Jog Sotot, Kočije Haosa, Kapija i Čuvar Kapije.

Ovaj panteon nije puka lista imena. Svaki bog ima svoju prirodu, područje uticaja, simbole i svoje vreme. Oni su stvarni i aktivni, iako su zaboravljeni. Knjiga takođe opisuje Dvanaest Svetova u koje su Drevni prognani, i Kapije koje vode ka njima. Ovo je geografija onostranog, mapa svetova koji su istovremeno udaljeni i prisutni, i koje mag može posetiti ako zna prave obrasce.

Knjiga o Znanju Drevnih

Treći deo prelazi sa mitologije na filozofiju i praktična uputstva. Ovde se uvode koncepti poput četiri čvora koji dele svet na Sever, Istok, Jug, Zapad, svaki sa svojim opasnostima i moćima; zatim Vatrena Zvezda, simbol preobražaja i rizika; Igra Zmije, alegorijska priča o stvaranju čoveka od strane Bogova; i O Vremenu, nagoveštaj da je vreme ciklično i da se krug vraća. Ovaj deo je najbliži onome što bismo nazvali teorijskom magijom, jer postavlja okvir za razumevanje kako univerzum funkcioniše i kako mag može da deluje unutar njega.

Knjiga Tajni

Četvrti deo je praktični priručnik. Ovde se nalaze uputstva za obezbeđivanje potrebnih rekvizita magijskog rada: 

• izgradnju Hrama od jedanaest kamenih stupova;

• izradu odore, štapa, bodeža, mača, prstena i svetog kamenja;

• pripremu tamjana Zkaube i tajanstvenog praha Ibn Gazija;

• izradu magijskog kruga i pečata;

• posvećenje oruđa kroz odgovarajuće obrede.

Posebno je zanimljiv detalj da odora mora biti izvezena sa pet specifičnih pečata, svaki u određeni dan i sat, posvećen određenom božanstvu. Ovo nije puka dekoracija jer svaki pečat ima svoju funkciju, svoju boju, svoj metal i svoju svrhu. 

Knjiga Prizivanja

Peti deo je zbornik priziva. Ovde se nalaze obrasci za prizivanje:

• Drevnih bogova, sa njihovim imenima, pečatima i vremenima;

• Trinaest duhova Jog Sotota, svaki sa svojom specijalizacijom (od Gomorija, koji daje znanje o amajlijama, do Anabota, koji podučava nekromantiji);

• Velikog Kutulua, kroz molitvu koja se izgovara na usamljenom mestu gde se more dodiruje sa nebom;

• Šub Nigurata, Crnog Jarca, sa prizivom koji se izgovara kada Šamaš uđe u kraljevstvo Kuzarikuta.

Svaki priziv prati stroga pravila, određeno vreme, određeni pečat, određena žrtva. Knjiga ne ostavlja prostora za improvizaciju jer svaka reč, svaki pokret, svaki sastojak ima svoje mesto.

Knjiga Zemlje Mrtvih

Šesti deo se vraća mitologiji, ali iz drugačijeg ugla. Ovde se pripoveda o borbi između Marduka i Tiamat, priča o stvaranju sveta iz tela Drevne Zmije; o pokoljenjima Drevnih, sedam demona koji su rođeni u planinama Mašu; i silasku boginje Inane u Bezdan, tj priča o tome kako je boginja ljubavi sišla u kraljevstvo mrtvih i kako je uspela da izađe. Ovaj deo je najbliži onome što bismo nazvali svetim spisom, pošto je reč o pričama koje objašnjavaju zašto je svet takav kakav jeste i zašto su bogovi takvi kakvi jesu.

Knjiga Prizivanja (drugi deo) / Knjiga Pedeset Imena

Ovaj deo sadrži:

Prizivanja Četiri Kapije, prizive Stražara sa četiri strane sveta;

Prizivanja Moći i Duhova, opšte prizive za različite svrhe;

Pedeset Imena Marduka, svako Ime je moć, svaki ima svoj pečat i svoju reč.

Pedeset Imena Marduka je posebno zanimljivo, jer su to titule koje su Stari bogovi dodelili Marduku nakon njegove pobede nad Tiamat. Svako Ime je ključ za određenu vrstu magijske moći: od znanja o metalima (Nešamah) do moći nad olujama (Addu), od darivanja bogatstva (Ziku) do komandovanja vojskama (Zahrim).

Knjiga Duhova

Osmi deo je katalog duhova. Ovo je najopsežniji deo knjige, sa stotinama imena, pečata i opisa:

• Duhovi kovitlajućih sila, tj duhovi Vatre, Zemlje, Vazduha, Vode;

• Lutajući duhovi Zemlje, bića koja borave u oblasti koja okružuje Zemlju;

• Duhovi Oblasti između Zemlje i Nebesa, starešine koji vladaju nad svakim od dvanaest zodijačkih kraljevstava;

• Duhovi Sedam Nebesa, hijerarhija od 28 do 72 Starešine po Nebesima.

Svaki Duh ima svoje ime, svoj pečat, svoju nadležnost i svoje vreme. 

Knjiga Ulaza

Deveti deo sadrži prizivanje Sedam Kapija, obrasce za prolazak kroz svako od Sedam Nebesa. Svaki priziv je upućen određenom Bogu (Nana, Nebo, Inana, Šamaš, Nergal, Marduk, Ninib) i sadrži pečat Kapije; priziv na jeziku starih (sumerskom); i precizna uputstva za izvođenje obreda.

Ovaj deo je ključan za razumevanje inicijacijskog sistema knjige. Prolazak kroz Kapije nije samo simboličan, već stvaran, i zahteva pripremu, čistoću i hrabrost.

Knjiga Isterivanja

Deseti deo je zbornik egzorcizama. Ovde se nalaze obrasci za:

• Isterivanje Krune Anua;

• Isterivanje Sedmorice Vrebača;

• Isterivanje Bara Edinazu;

• Isterivanje Zi Dingir;

• Isterivanje Azagtota;

• Isterivanje Drevnih;

• Isterivanje slugu Drevnih;

• Isterivanje opsedajućih duhova;

• Isterivanje Anakia;

• Vezivanje zlih čarobnjaka;

• Isterivanje hordi demona.

Ovi obredi su izuzetno precizni i zahtevaju upotrebu specifičnih alata, pečata i reči. Oni su, u suštini, magijska medicina, lekovi protiv duhovnih bolesti i napada.

Knjiga Užasa

Jedanaesti deo je najmračniji. Ovde se nalaze: 

• Prizivanje mrtvih, obrasci za komunikaciju sa dušama umrlih;

• Prizivanje Užasnih Potomaka Drevnih, bića poput Humvave, Pazuzua, Azagtota, Kutulua;

• Prizivanje Četiri Duha Prostora, Ustur, Sed, Lamas, Natig.

Ovaj deo knjige nosi najteža upozorenja. Autor više puta ponavlja: Ove Reči nisu za pokazivanje nijednom čoveku, jer kletva je užasna. Ipak, on ih daje, jer, kako kaže, vreme je kratko.

Knjiga Crnih obreda

Dvanaesti deo je kulminacija. Ovde se nalaze:

• Sedam Skrivenih Pečata, tajni pečati Sedam Bogova za prolazak kroz Carstvo Tame;

• Oblasti Nevidljivih Nebesa, opis Jugota i njegovih kraljevstava;

• Kraljevstvo demona, 198 Starešina demona, sa imenima, pečatima i nadležnostima;

• Devet Kapija Bezdana, pečati za ulazak u Tamne oblasti;

• Ključ prolaza, amajlija za zaštitu;

• Veliki Čuvar Bezdana, njegov pečat i priziv;

• Crni Plamen, obred za otvaranje Kapije;

• Sjedinjenje s bićem Kutulua, obred zaposedanja;

• Veliki Pečat Vezivanja;

• Ogledalo Bezdana;

• Table Neizgovorljivih Imena;

• Pečati bogova Bezdana (Azagtot, Niarlatotep, Daolot, Šub Nigurat, Abot, Tavil At Umr);

• Pečati Drevnih bogova, (Kutulu, Hastur, Ktuga, Glaaki, Gatanotoa, Kjega, Catogua, Jig, Igolonak, Gatanar).

Ovaj deo je vrhunac inicijacije. Onaj ko prođe kroz njega, ko izgovori zabranjena imena i otvori zabranjene Kapije, više nije običan čovek, nego je postao nešto drugo. Ali cena je, kako autor više puta naglašava, užasna.

Skrivena Knjiga Rilejha

Trinaesti, poslednji deo, je zaveštanje. Poslednje reči knjige su molitva: IA AZAGTOT / IA JOG SOTOT / IA ŠUB NIGURAT / IA KUTULU ZI KUR / IA IA IA. Ovo nije molba za milost, to je priznanje, potvrda da je autor pripadao Drevnima i da im se vraća.