Arkana Svet u tarotu

Arkana Svet, Vejtov špil

Konačno dolazimo do broja dvadeset i jedan koji označava poslednju u nizu velikih arkana, a to je Svet, odnosno Univerzum. U Rečniku simbola, za ovaj broj je rečeno da predstavlja simbol savršenosti, odnosno trostruku sedmorku. Stvaranje sveta je kruna procesa opisanog slikama tarota. To je aluzija na biblijski Novi Jerusalim, grad večnog života, grad spašenih i svetih, onaj koji se sa nebesa spušta na Zemlju. To nije nekakav idealizovani grad prošlosti nego predstavlja projekciju savršene ljudske zajednice u nekakvom drugom vremenu i drugom svetu. Kvadrat, odnosno kocka, simbol je te projekcije, dok je prvobitno rajsko stanje predstavljeno krugom, odnosno sferom. U Keri Jejl Viskonti Sforca tarotu na arkani Svet vidimo superiorni lik kakve vladarke ili matrone koja sa oblaka nadvisuje pejzaž načičkan utvrđenim gradovima i lađama. Dominantna žena u desnoj ruci drži žezlo a u levoj krunu. Sličan motiv vidimo na toj karti u špilu Šarla VI, s tom razlikom što matrona ne drži u ruci krunu nego globus. Istovremeno pejzaž sa gradovima je uokviren krugom. Nalik ovome je i onaj u Rozenvaldu, s tom razlikom što ženski lik ima krila. U tarotu d’Este isti je motiv, ali je razlika u tome što umesto kakve moćne žene ovde imamo nago krilato dete, odnosno anđela, dok u samom dnu karte, ispod predstave gradova, zapažamo pticu, verovatno orla, kako širi krila. Pierpont Morgan Bergamo ovu arkanu predstavlja sa dva naga krilata dečaka (anđela) koji stoje na zemlji i u vis drže podignutu sferu u kojoj se nalazi utvrđeni grad. Obojica imaju crvene šalove. Vivil verzija ove arkane nalikuje marseljskoj, ali središnji lik ima oreol, štap i plašt. 

Svet, Viskonti di Madrone špil

U Marseljskom špilu vidimo ženski lik, (neki kažu hermafroditni), uhvaćen u pokretu. To je naga plavokosa devojka koja pleše. Ogrnuta je komadom crvene tkanine koja podseća na šal ili je u pitanju marama. Menli Palmer Hol primećuje da je oblik koji marama zauzima sličan hebrejskom slovu kap. U levoj ruci drži žuti štap čiji su krajevi crveni. U desnoj ruci nije sasvim jasno šta se nalazi, mada neki taroti i tu smeštaju još jedan štap. Zanimljivo, njene noge, u zanosu plesa, uobličavaju krst, što ovaj lik povezuje sa likovima Obešenog i Cara, ali i sa Zvezdom, s obzirom da tako nameštene noge podsećaju na svastiku. Krst Obešenog i Cara je statičan, ali je zato krst devojke Sveta dinamičan. Svet je stalno u pokretu, što znači da to nije neki idealni nepokretni i neprirodni svet, već univerzum stalnog kruženja. Devojčin ples odigrava se u prostoru omeđenom vencem oblika vesike ili mandorle, tj badema, koji jeste jedan od drevnih simbola Velike Majke. U njemu je ona na neki način zaštićena. Istodobno, ta predstava devojke u mandorli, jeste lik duše sveta. Imamo istih takvih predstava Isusa Hrista, kao Hrista u slavi, okruženog sa četiri evanđeoska stvorenja. Osim toga, u Mantenja tarokiju lik Jupitera sedi u okviru tog oblika. Oblik mandorle, kako primećuje Seli Nikols, za razliku od uroborosa, nagoveštava dalji razvoj, i dodaje zanimljivu opasku da je marseljska verzija ove karte napustila tradicionalni kolektivni simbolizam Novog Jerusalima u korist individualnijeg i više nekako ljudskog pristupa. Venac u obliku mandorle Menli Palmer Hol tumači kao prirodu koja okružuje plameni centar. Taj venac je kruna inicijata ili, kako je Elifas Levi to rekao, kruna koja se odnosi na vrhovnu sefiru Keter. Kruna je, po Holu, simbol onog ko je nadvladao četiri čuvara i ušao u prisustvo razotkrivene Istine.

Svet, Pierpont Morgan Bergamo špil

U uglovima karte postavljene su četiri heruvimske životinje: u donjem levom uglu je bik, u donjem desnom je lav. To su zemljane zveri. U gornjem levom uglu je krilati anđeo ljudskog lika, dok u gornjem desnom uglu nalazimo orla. Anđeo i orao su bića visina. Raspored heruvimskih životinja odgovara rasporedu elemenata označenih pentagramom u doktrini Zlatne zore i sa rasporedom elemenata u enohijanskim tablama Džona Dija: dole levo je Zemlja, dole desno je Vatra, gore levo je Vazduh, gore desno je Voda. Oni zajedno čine osnovu kvadrata u koji je smeštena vesika, a što bi u trodimenzionalnoj projekciji bila kocka koja sadrži jajast oblik. Ovde ću dati kratke opise uloga četiri heruvimske životinje u skladu sa atribucijama evropskog ezoterizma: 

Bik – element Zemlja, sazvežđe i znak Bika, jevanđelje Svetog Luke (koje govori o Hristovom delanju na zemlji); 

Lav – element Vatre, sazvežđe i znak Lava, jevanđelje Svetog Marka; 

Anđeo – element Vazduha, sazvežđe i znak Vodolije, jevanđelje Svetog Mateje (govori o Hristovoj geneologiji); 

Orao – element Vode, sazvežđe i znak Škorpije, jevanđelje Svetog Jovana (nadahnuće i božanska priroda Hrista). 

Postoji sličnost heruvima sa četiri Horusova sina koji stoje na četiri strane sveta. Oni nose nebesko tle, četvornu kristalnu ili ledenu ploču, kako je opisano u knjizi proroka Jezekilja.

Zlatna zora ovu kartu naziva: Velikan u noći vremena, što odgovara atribuciji Saturna i hebrejskom slovo tau, što znači krst, a čija staza na Drvetu života povezuje zemaljsko kraljevstvo (Malkut) i Mesečevu sefiru Jesod. Hijeroglif krsta vezan je za tajnu karte Svet. Krst je egzistencija, patnja života i promene putem koje menjamo naše agregatno stanje, da se tako izrazim. U dubljem smislu krst je simbol univerzalnog života, dok u svojoj egipatskoj verziji označava večni život i polni organ boginje Izide. U Marseljskom špilu oblik krsta se pojavljuje na kartama Papesa (na njenim grudima), Sud (na trubi anđela), Car (krst načinjen nogama i krst na vrhu žezla), Carica (vrh žezla), Obešeni (načinjen nogama), te na kraju trostruki krst štapa koji drži Papa. Na samoj karti Svet krst nije prisutan, ali je imanentan. Zapravo, u vencu oblika vesike, kojim je uokvirena središnja ženska figura, imamo dva crvena poveza u obliku X, gornji i donji, što ukazuje na zaokruženost procesa, na postignuto savršenstvo. Prisustvo krsta na ovim kartama nagoveštava njihov značaj u simbolizmu procesa dobijanja ugaonog kamena alhemičara. Međutim, krst kao simbol ugaonog kamena ukazuje na osnovu hrama, a taj hram vidljiv je u dnu Krolijevog dizajna ove karte. Uostalom, krstasta osnova katedrala, na šta ukazuje Fulkaneli, ukazuje na ideju o kamenu na kome je Isus podigao svoju Crkvu. Dakle, u Krolijevom Univerzumu nema krsta, ali je zato istaknut hram. Sa druge strane, u Krolijevom špilu krst se pojavljuje kod Carice, Obešenog i na karti Umerenost kao mali grčki krstić na loncu.

Na Krolijevoj karti peti element je predstavljen ženom i zmijom (Eva i Zmija) koje su okružene sa četiri heruvima, odnosno četiri sfinge, elementa, arhanđela. U Krolijevom špilu u tu kartu umetnuto je oko pod čijim zračećim pogledom žena pleše sa zmijom. Preko ove karte Kroli poručuje: budite žena u igri sa zmijom, pred licima heruvima i pogledom Božjeg oka. Božje oko predstavljeno je najsjajnijom zvezdom na nebu, Venerom. Isto to oko u Krolijevom špilu prisutno je na karti Kula. Ta žena koja pleše sa zmijom je devica, duša sveta koja je lik univerzuma. Po Kroliju, to je prikaz svetkovanja izvršenja Velikog dela. Naposletku, Krolijeva karta prikazuje i elipsu sastavljenu od sedamdeset dva odeljka koji označavaju kvinare zodijaka, odnosno imena anđela Šemhamforaša.

Jupiter, Mantenja taroki

Karta Svet je svojevrsna mapa, bilo da kosmos shvatamo kao sveukupnost univerzuma ili arhitektonsko-simboličko savršenstvo hrama. Simbolički ova karta može biti prikazana kockom ili heksagramom. To je kosmos prikazan kao um. Svet je krst, a krst je univerzalni ključ. Ženski lik na slici u ruci drži dva štapa, odnosno sa obe ruke upravlja silinama spiralne zmije. Elifas Levi je u ovoj arkani video simbol Hermesove knjige, odnosno ključ hermetizma. Menli Palmer Hol opšti simbolizam ove arkane ocenjuje kao mikrokosmos makrokosmosa, budući da su u njoj, kako on kaže, sabrani svi agensi koji doprinose strukturi stvaranja. U prostornoj kocki karta Svet predstavlja zamišljenu tačku koja se nalazi u samom njenom središtu. To je središte kocke, odnosno centar kruga, sfere ili heksagrama te predstavlja univerzalnu svest ili sveopštu perspektivu. Osim toga, centralna pozicija arkane Svet (i slova tau) u kocki ukazuje na dodir sa mitskim središtem, a što samo po sebi znači ukidanje svetovnog vremena i prelazak na mitološko, odnosno kosmotvoračko vreme izvan vremena. U tom smislu karta Svet je simbol pupka sveta, a što je na nebesima zvezda Severnjača, astronomska atribucija koju je ovoj karti dodelio Osvald Virt.

Jedna od široko prihvaćenih asocijacija karte Svet jeste da ona predstavlja Dušu sveta. Po alhemičarima, Anima mundi, odnosno Duša sveta, jeste izraz kvintesencije, odnosno savršenog petog elementa. Ronald Deker ukazuje da je u mističnom platonizmu Duša sveta povezivana sa planetom Jupiter. On pominje da su u periodu preobražaja Rimske imperije u hrišćansko carstvo, astrolozi poimali Jupitera kao boga vere, odnosno zaštitnika nove religije. Zato je u srednjovekovnoj umetnosti Jupiter predstavljan kao monah ili sveštenik, a što bi ga pre moglo dovesti u vezu sa kartom Papa. Međutim, Duša sveta se pojavljuje i u obliku boginje Fortune, pa stoga ženski lik ove arkane može biti poistovećena i sa njom. U firentinskom Minkijate tarotu imamo kartu Fortuna predstavljenu krilatim likom koji stoji na sferi, u jednoj ruci drži krunu a u drugoj veliku strelu ili koplje. U demonskom smislu, Svet predstavlja ulazak u Pakao. Jedan od simbola ove karte je i zmija, koja u naopakoj perspektivi predstavlja čuvara paklenog praga, da povuče one koji su blizu i ne dozvoli onima koji su unutra da izađu. Kao što Elohimi stvaraju Novi Jerusalim kao nebeski grad u obliku kocke, tako Zmaj stvara Novi Vavilon u obliku kocke, u dubinama i tminama neizmernog bezdana.

Hajnrih Aldegrever (1502-1538), Fortuna

Ilustracija iz knjige Ronalda Dekera, The Esoteric Tarot

Mesijanski demijurg istorije

U ovom odeljku razmatraću mesijanskog demijurga istorije kroz prizmu mističnog ludila i prosvetiteljskog razuma, jer upravo u spoju ta dva možemo naslutiti skrivene arhetipske mehanizme od interesa za ovo istraživanje. Tako ću ovu temu započeti pitanjem: hoćemo li biti pravoverni zato što smo otpadnici ili ćemo biti otpadnici zato što smo pravoverni? Jesu li norme religijskog, moralnog ili politički korektnog života upravo te klipotske zmije koje muče naše napaćene mesijanske duše, koje pritiskaju našu unutrašnju mikrokosmičku mesijansku Zmiju, sve dok se ona ne probudi i ne poruši sva pravila, ne da bi svest i svet gurnula u anarhiju i haos, nego da bi uspostavila novi revolucionarni poredak. Da li je opet taj novi poredak zapravo novo tumačenje starog zakona, čitanje stare i večne knjige u novom ključu, jer je taj novi ključ formula novog modaliteta svetske energije i makrokosmičkih intencija? Zakon heksagrama ima svoje puteve i načine funkcionisanja mašine sveta kroz razna vremenska razdoblja i istorijske epohe.

Poslednja karta u nizu velikih arkana tarota je Univerzum, odnosno Svet. U „Knjizi Tota“ Alister Kroli kaže da je lik Univerzuma zapravo lik device koja predstavlja poslednje slovo Tetragramatona, i dodaje da je ona predstavljena kao lik koji pleše. U rukama se poigrava i upravlja blistavom spiralnom silom, aktivnom i pasivnom, a obe poseduju dvostruku polarnost. Ta blistava spiralna sila je Zmija. Devica koja kontroliše Zmiju je Duša Sveta, Anima Mundi, a to je duša Mesije, devičanski čista, čedna u sred orgija i luč u sred tame. Po konvenciji slovo-slika po kojoj se ravnao Kroli, atribucija karte Svet / Univerzum je hebrejsko slovo tau koje znači krst, a planetarna priroda je Saturn. U eri Vodolije, čiji je vladar takođe Saturn, dolazi do razrešenja mesijanske drame, do pobede nad zmijama klipota od strane mesijanske Zmije, čiji ples, kako to Kroli objašnjava, spaja slovo alef, koji je atribucija prve karte Luda, sa Univerzumom, tj slovom tau, u reč At, odnosno alef-tau, što znači „suština“. Ta suština je po Krolijevom tumačenju Ništavilo u potpunom rasprostiranju, odnosno beskraj ain sofa.

Krolijeva arkana Univerzum

Zmije koje muče Mesijinu dušu i tamnica bezdana u koju je ona zatvorena u velikoj meri podseća i na izgnanu i mučenu dušu jevrejskog naroda, koji, umesto da bude svetlost sveta, posađen na mesto odakle će kao odabrani narod zrakasto širiti slavu Božju po zemlji, zapravo bitiše kao lutalica i prokletnik, bratoubica Kajin, kažnjen da do kraja vremena ne nađe mira. Izlazak iz te tamnice predstavlja okončanje izgnanstva, pobedu nad zmijama-klipotima i eshatološku obnovu Izraela pod Mesijom. Jevrejstvo deli sudbinu svog Mesije. Govoreći o mesijanskom očekivanju lurijanske kabale Geršom Šolem, u knjizi „Glavni tokovi jevrejskog misticizma“ kaže da je koncepcija oslobađanja imala praktičnu ali i istorijsku konotaciju. Takođe, podsetimo se očekivanja zilota od Isusa da kao Mesija povede jevrejski ustanak protiv Rimljana. Šolem izvodi zaključak o preobražaju narodnog shvatanja mesijanstva i nacionalne obnove u kosmičku dramu, čime se ističe sličnost između hrišćanstva i ideologije šabatajskog pokreta, s tom razlikom što su oba, umesto cionizma, jevrejskom narodu ponudili eshatološke parabole (Isus), a samoproglašeni mesija Šabataj Cvi, radikalni antinominalizam sa univerzalnim ciljevima. 

Tumačeći taj šabatajski univerzalizam, Šolem u pomenutoj knjizi kaže da iskupljenje prestaje da na prvom mestu bude oslobađanje iz ropskog jarma progonstva i postaje preobražaj suštine stvaranja. U pitanju je tikun, obnova velike harmonije, proces koji se odvija kroz vidljive i skrivene svetove. Iskupljenje, kako kaže Šolem, podrazumeva korenitu promenu strukture univerzuma. Značaj iskupljenja nije samo u tome što će ono okončati progonstvo začeto razaranjem Hrama, već što će obeležiti završetak unutrašnjeg progonstva svih stvorenja koje je započelo kada je Adam isteran iz raja. Ne možemo ne primetiti zakonomernost alhemijskog duha u pozadini shvatanja koje opisuje Šolem (popravljanje sveta, popravljanje prirode).

U prethodnom pasusu dotakao sam se istorijskog aspekta, pa neka mi u tom smislu bude dozvoljena mala digresija. U praktičnom smislu veći je mesijanski učinak imao Teodor Hercl kao ideolog cionizma, nego pobornici mističnog mesijanstva. Osnivanje države Izrael jeste bio čin obnove, ali veoma ograničen, sekularan, moderan, racionalan, nacionalistički, nikako mistički. Upravo je razvoj tog sekularnog, modernog, racionalnog i nacionalističkog dobrim delom posledica mističnog ludila te kao takvo potpada pod zakone i ritmove upravo tog ludila. Stoga, imajmo na umu neka Šolemova zapažanja u „Glavnim tokovima jevrejskog misticizma“. Kako on primećuje, činjenica da su verski i mistički pokreti imali važnu ulogu u razvoju racionalizma osamnaestog veka danas je, što se tiče hrišćanstva, opšte priznata. U tom smislu Šolem daje primer radikalnih pijetista, anabaptista i kvekera koji spadaju među mističke pokrete čiji je duh, iako utemeljen u verskim pobudama, stvorio atmosferu u kojoj je racionalistički pokret, uprkos sasvim različitom poreklu, mogao da raste i razvija se, tako da su u suštini delovali u istom pravcu. Slično, kaže Šolem, važi za judaizam, što se ogleda u nastojanju jedne manjine da neke nove duhovne vrednosti, u saglasju sa novim verskim iskustvom, odbrani pred progonima, što je olakšalo prelaz na nov judaistički svet u razdoblju emancipacije.

U tom smislu je upravo šabatajstvo vesnik modernog emancipovanog jevrejstva XIX veka. Tako su, po rečima Geršoma Šolema, sledbenici Jakova Franka (Poljska, 1726-1791), kao naslednici šabatajstva, nakon Francuske revolucije u mnogim jevrejskim krugovima svojim uticajem presudno pomogli pokret za reformu, liberalizam i prosvećenost. Tako je vladavina Razuma poduprta pretpostavkama ludila, ali ne bilo kakvog ludila, nego mesijanskog ludila koje stoji u korenu revolucionarnog ludila i žara. Revolucionarno ludilo je sekularni izraz mističnog zanosa mesijanskog ludila. Iz perspektive baštinika načela vladavine razuma koje pretpostavlja sekularni društveni sistem, deluje groteskno odakle podrška takvom poretku sve dolazi, često puta od strane onih koji uronjeni u magijsku ili mističnu svest, u sekularnom i demokratskom poretku vide slobodu od klerikalnog ugnjetavanja. Isto tako šabatajski konvertiti u islam, tzv donmeh, koji su u tajnosti održavali svoja verovanja, zdušno su stali na stranu emancipatorskih i nacionalističkih Mladoturaka.

Takođe, revolucionarno ludilo ima svoje simptome i izvan revolucionarnog vremena u užem smislu, te teži da se legitimiše kao trajno i normalno stanje ideološkog i političkog delovanja. Otud razni oblici voluntarizma i aktivizma. Odatle potiče i ideja revolucionarne infiltracije (oblik mimikrije tipičan za šabatajce, frankiste, iluminate i komuniste) i permanentne revolucije koja je nužno svetska, čiji je protagonista bio Lav Trocki. Nije li to izopačeni i sekularni odraz načela oslobađanja lurijanske kabale? Tako izopačeni odraz kabale oslobođenja, u trockističkom i voluntarističko-ideološkom redukovanom obliku, jeste formula za stvaranje svetskog haosa čija je očigledna svrha poravnanja terena. Dakle, to su sve sekularni odrazi mističnog zanosa i ekstatičnih pokreta. Imajmo na umu da istorijske procese često pokreću refleksije čisto mističnih i ezoterijskih ideja i impulsa. Te ideje i impulsi se u izlomljenom i iskrivljenom obliku prelamaju kroz umove neupućenih i tako stvaraju izopačena ovaploćenja na društvenom tkivu.

Savremeni voluntaristi i aktivisti, večiti reformisti i popravljači svega što postoji, veruju u svoju moralnu i gotovo mističnu ispravnost, koja svoj legitimitet crpi iz višeg znanja, odnosno iz razuma poduprtog naukom (ili zloupotrebom iste), a što prepoznajemo u poznatoj ideološkoj paradigmi o američkoj izuzetnosti. Njihov zanos je zapravo ideološka i politička ostrašćenost i jednodimenzionalna idejna fiksacija. To crpljenje iz višeg znanja ima svoje uzore u pokretu prosvetiteljstva, koje je takođe derivacija mesijanskog ludila, odnosno njegova racionalizacija. Sa druge strane, crpljenje iz višeg moralnog stajališta jeste tipično reformacijski, puritanski i protestantski kliše superiornosti u odnosu na izopačenost papstva. Slično se može reći i za pokret bavarskih Iluminata koji predstavlja zanimljivu smesu okultizma, prosvetiteljstva, racionalizma i revolucionarnog misticizma, koji se borio da oslobodi društvo od stega pre svega katoličke crkve. Adam Vajshaupt (1748-1830), vođa bavarskih Iluminata, istakao je krug sa tačkom u središtu kao simbol njegovog Reda osnovanog 1. maja 1776. godine. O Iluminatima Kenet Grant kaže sledeće:

„Među iniciranima u Red Iluminata bili su grof Kaljostro i Anton Mesmer. Kaljostro je iniciran u Frankfurtu 1781. godine, uz odobrenje „Velikih Majstora Templara“ - drugi naziv za Iluminate. Kaljostro je od Vajshaupta primio uputstva i velike svote novca. Vajshaupt ga je potom poslao u Francusku sa posebnim zadatkom da prosvetli francuske masone. Vajshaupt, čije je prvo naukovanje bilo pod uticajem Jezuita, osnovao je Red Iluminata - kao i Blavatska Teozofsko društvo - sa osnovnom namerom da uguši kobne uticaje organizovanog hrišćanstva. Vajshaupt je tvrdio da se koristio „istim sredstvima u dobre svrhe kao što su to Jezuiti činili u loše.“ Oslanjajući se na Ignjacija Lojolu (1491-1556), Vajshaupt je uveo obavezu bezuslovnog pokoravanja Statutu ovog Reda. Tako su Iluminati - kako ih je svrstao Vajshaupt - bili ustrojeni po ugledu na Jezuitski Red, mada je njihov plan rada bio dijametralno suprotan. I pored toga što je Red Iluminata bio ugušen 1786. godine, Vajshaupt i unutrašnji krug adepata nastavili su da rade tajno iza vela slobodnog zidarstva sa kojim se Red povezao 1778. godine. Vajshaupt je ustrajavao na tome da su Iluminati manje Red a više Struja, koja može uspešnije da dela pod štitom nečeg drugog: pod drugim imenima i drugim zanimanjima… Iluminati su postupno sticali kontrolu nad svim značajnijim redovima, dok konačno, nije stvorena iluminatska mreža okultnih društava.“ Kenet Grant, Magijski preporod, iz poglavlja Povratak Feniksa, Esotheria, Beograd.

Red Iluminata je u jednom trenutku brojao oko 2.000 članova, od kojih su mnogi bili veoma uticajni i iz moćnih porodica, ali i poznati (na primer Gete). Na sličnoj ideološkoj liniji je i učenje Ogista Konta (1798-1857), oca tzv nauke o društvu, odnosno sociologije, koji je zastupao vladavinu naučnog i tehnokratskog „sveštenstva“, sociokratiju. Kontova sociologija učila je da bi društveni procesi trebalo da budu pod kontrolom tzv društvenog razuma pomognutog naukom o društvu. Njegov neposredan uzor Anri de Sen Simon (1760-1825), formulisao je glavne teorijske pretpostavke koji će se kasnije naći u Kontovoj sociologiji. Pre njega bio je Kondorse (1743-1794), koji je u Francuskoj revoluciji video oličenje duge pripreme za novo doba civilizacije itd. Ovaj francuski filozof i matematičar, zalagao se za liberalnu ekonomiju, ustavnu vladu, besplatno i slobodno obrazovanje, jednaka prava za muškarce i žene, kao i za ljude svih rasa. Za njega je rečeno da je utelovljavao ideale Doba Prosvetiteljstva i prosvećenog racionalizma. Završio je u čeljustima Francuske revolucije.

To sve takođe ima svoje uzore u Platonovoj utopiji vladavine filozofa kao preteči organizovane vladavine Razuma (i Bekonovog opisa vladavine mistično-naučnog društva u „Novoj Atlantidi“). Razum i Ludilo su oduvek nadopunjavali jedno drugo, ali je Ludilo vazda bilo temelj, ona utopistička osnova na kojoj je zidan hram boginje Razuma. Međutim, ponekad je i Razum hranio Ludilo. Bez racionalnosti jednog Cvinglija (1484-1531), vođe Reformacije u Švajcarskoj, teško je razumeti versko ludilo anabaptista, amiša, menonita, kvekera. Ideja o vladavini filozofa ili tehnokrata nije ništa više razumnija od ideje vladavine sveštenstva. I filozofi i sveštenici svoj legitimitet crpu iz Ludila, bilo da je reč o verskoj objavi ili pseudomističnom zanosu racionalnog humanističkog utopizma. Razum je lažni Mesija, što je očigledno u stavu koji bi da popravlja prirodu i čoveka, pretpostavljajući sebi viši nivo savršenstva. Tako razum sebe stavlja u poziciju božanskog uma – Logosa.

Svaka revolucija, verska ili ideološka, u jednom trenutku dolazi do tačke rascepa u pogledu načina delovanja, odnosno daljeg vođenja revolucionarnog pokreta. Sukobljavaju se sa jedne strane neonominalisti, tj birokrate revolucije, njeni sveštenici, koji bi da uspostave novi poredak, definišu nove procedure, standarde, norme i malo uspore čitavu stvar, lokalizujući je na određeni prostor, i radikalni antinominalisti, čija je pozicija proročka, mistička i više mesijanska. Staljin i Trocki su lep primer takvog razvoja događaja. Staljin je hteo da izgradi državni sistem, moć države i da legitimiše sovjetsku revolucionarnu republiku u neprijateljskom kapitalističkom svetu, dok je Trocki bio za permanentno globalno delovanje, pošto bi svaki zastoj, makar i taktički, bio poguban po revolucionarni projekat. Drugi primer, u okviru šabatajske verske revolucije, Šolem opisuje kao račvanje umerenog i ekstremnog šabatajstva obeleženog pitanjem da li bi Mesijini postupci trebalo da služe verniku kao uzor ili su takvi postupci i ponašanja ipak samo privilegija Odabranog a ne i njegovih sledbenika? Odnosno, mogu li se i sledbenici ludirati i prenemagati na isti način, sledeći mesijanski uzor, ili bi iz ograničene udobnosti nominalizma i tradicionalnih pravila trebalo samo da gaje veru u moć Mesijinog poslanja?

I zaista, šta bi bilo da su recimo Isusovi sledbenici krenuli u svemu da imitiraju svoj uzor sa žarkom željom da na kraju završe na krstu? Mudro su odabrali da izgrade Crkvu (hijerarhiju i instituciju), umesto mučeničke avanture. Naravno, to ne znači da hrišćanstvu nisu poznati oni koji su težili da noseći Hristovo ime, ponesu malo i od težine njegovog krsta. Pa ipak, znamo da je u hrišćanstvu pobedu odnela „birokratska“ struja tvoreći od religije i prvobitnog mesijanskog zanosa istorijske eklezijastičke tvrđave. Geršom Šolem navodi Natana iz Gaze (1643-1680), propovednika Šabatajevog mesijanstva, koji o antinomizmu Šabataja Cvija kaže: 

„Jer kad ne bi bio Iskupitelj, ta skretanja mu ne bi ni pala na pamet; kad ga Bog obasja svojom svetlošću, on čini razna dela koja su u očima sveta neobična i izazivaju čuđenje, i time dokazuje da govori istinu.“ 

Iza ovog Šolem zaključuje kako istinski činovi iskupljenja ujedno izazivaju najveću sablazan. U nekoj daljoj refleksiji, tu leži koren opravdanja revolucionarnog nasilja, koje ne samo što je nužno neophodno nego je i deo mesijanskog proviđenja revolucionarnih vođa. Sa druge strane, Šolem kaže da se umerenjaštvo odlikuje stavom da u životu vernika nema mesta za nihilističke tendencije sve dok okončanje tikuna ne preobrazi spoljašnji svet, i dok se Izrael nalazi u progonstvu. Formalno Izrael više nije u progonstvu, jer osnivanjem moderne jevrejske države tamo gde je nekada bilo ono staro biblijsko Božje kraljevstvo, ta epoha je završena. Sa druge strane, moderna jevrejska država, za razliku od one stare, nije Božja država, nije sveto kraljevstvo, nego sekularna demokratska nacionalistička republika, pa je otud moguće reći kako ona zapravo predstavlja tek simulakrum obnove onog duhovnog Izraela koji bi u punoj slavi trebalo da bude obnovljen od strane Mesije a ne nekakvog nacionalističkog pokreta. Dakle, progonstvo još uvek traje.

Geršom Šolem je ocenio da radikalni sledbenici Šabataja Cvija nisu mogli da se zadovolje pasivnim verovanjem u paradoks Mesijinog poslanja. To bi značilo povratak u normu, doduše sa malo drugačijom teologijom. Radikalni šabatajci su sledili mesijanski paradoks u želji da iskuse mesijanski zanos i kroz njega deluju. Za njih je mesijanski paradoks bivao zakon, nešto poput maksime iz Krolijeve „Knjige zakona“: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom“ i „Čini kako ti volja, neka to bude jedini Zakon.“ Šolem taj stav predstavlja na način po kome svi moramo sići u carstvo zla da bismo ga iznutra savladali. Koristeći razne teorijske forme, apostoli nihilizma propovedali su da postoje sfere u kojima se procesu tikuna više ne može doprineti pobožnim delima; protiv zla se mora boriti zlom. Ogrnuti se tamom, ogrnuti se zlom, ući u zmijsko leglo. To može samo lud čovek ili samo Mesija, ili onaj ko je opravdano samouveren, ko ima poverenja u sopstvenu iskru, svetlo svoje unutrašnje zvezde. Naravno, većina koja teži delovanju po takvoj formuli u njoj samo nalazi opravdanje za sopstvenu izopačenost, ali mora joj se priznati da je opako privlačna. Pomoću nje se mogu naći opravdanja za svakojaka nepočinstva, a ne samo za herojska i spasonosna dela. Takvo delovanje priliči samo Iskupitelju a ne svakolikom svetu, jer, da se poslužim Krolijevim rečnikom, ono priliči samo onima koji bez posledica po sebe mogu da tvore svoju volju. Kad kažem bez posledica, mislim da su prethodno došli do spoznaje šta je njihova volja. Bez toga imamo haotično delovanje gomile fanatika i sociopata koje će razumni i umereni članovi pokreta teško uspeti da urazume. Za Revoluciju se kaže da jede svoju decu, ali bi permanentna Revolucija pojela ne samo svoju decu, nego sve i svakog, i sve od svakog, te naposletku i samu sebe.