Arkana Sud u tarotu

Arkana Eon, Krolijev špil

„Nećemo svi zaspati smrtnim snom, ali svi ćemo se preobraziti, u jednom trenutku, u tren oka, na zvuk poslednje trube. Jer truba će zatrubiti i mrtvi će uskrsnuti neraspadljivi, i mi ćemo se preobraziti. Jer ovo raspadljivo mora da se obuče u neraspadljivost i ovo smrtno mora da se obuče u besmrtnost.“ Prva Korinćanima, 15:51-53.

Karta Sud predstavlja dvadesetu po redu misteriju tarota. Tu vidimo uskrsnuće iz mrtvih kao pripremu za konačni eshatološki preobražaj, a to je ulazak u dimenziju večnog života. Ronald Deker nas podseća da deseta arkana Točak života pokazuje preobražaj na nižem nivou, da bi Sud označavao viši preobražaj, odnosno potpuno buđenje. U astrološkom značenju, anđeo je Merkur u ascendentu, budući da se ljudi iz grobova uzdižu, tj ascendiraju. Merkur je glasnik, što je doslovni prevod grčke reči anđeo. Merkur, odnosno Hermes je psihopomp, vodič duša. Jedno od njegovih oruđa je upravo truba izvedena iz pastirske frule. Anđeo arkane Sud je spektakularan i gromoglasan. Taj anđeo određuje smisao čitave karte jer označava poziv više sile na koji je nemoguće ne odazvati se. Da li je u pitanju Mihael ili Gabriel, postoje različita mišljenja. Za Dekera i Najdžela Džeksona, nema sumnje da je reč o Mihaelu. Za Menli Palmer Hola to je najverovatnije Gabriel. Ipak, po učenju Zlatne zore, Mihael je arhanđeo solarne vatre koja odgovara atribuciji ove karte.

Marseljski špil

U Marseljskom špilu anđeo se pojavljuje iz oblaka koji prosijavaju crvenim i zlatnim sjajem, odeven u crvenu odoru i crvene kose. On duva u dugačku zlatnu trubu na koju je okačen beli barjak sa zlatnim krstom, (u motivu zlatnog krsta na beloj pozadini prepoznajemo zastavu italijanskih krstaša iz 1188. godine). U nekim varijantama Marseljskog špila taj krst je crven, što predstavlja templarsku, odnosno francusku krstašku zastavu. Krstaški motiv možda možemo povezati sa idejom svetog rata ili poziva u rat. Takođe, ova karta može imati i inicijacijski smisao jer prikazuje novo rođenje, ustajanje iz mrtvih, ulazak u svet posvećenih iz sveta profanih. Menli Palmer Hol kaže da ova arkana predstavlja oslobođenje čovekove trostruke duhovne prirode iz groba njegovog materijalnog ustrojstva. Kako Hol kaže, samo jedna trećina duha ulazi u fizičko telo, dok druge dve trećine čine hermetičkog čoveka (ili natčoveka), te se otud samo jedan od tri lika zapravo uzdiže iz groba. Zvuk trube je, po Holu, izraz tvoračke reči.

O eshatologiji judeo-hrišćanstva Mirča Elijade kaže da predstavlja trijumf svete istorije, jer će kraj sveta, po njemu, otkriti religioznu vrednost ljudskih činova, a ljudima će biti suđeno prema njihovim delima. Reč je, kako Elijade kaže, o poslednjem Sudu kao selekciji, jer će jedino odabrani živeti u večnom blaženstvu. Biće spašeni oni koji su u dodiru sa prirodom ovog sveta ostali verni nebeskom carstvu, odnosno onom nevidljivom. Svet će nakon katastrofe biti obnovljen u božanskom poretku i trajaće večno u blaženstvu. To je drevna i reklo bi se univerzalna ideja, kraj sveta kome prethodi postepena, dugotrajna i mučna degradacija, da bi ishodište na kraju bilo novo stvaranje, novi početak, novo savršenstvo, za koje znamo da je uvek vezano za početak. Ideja o savršenstvu početka je tako drevna i reklo bi se univerzalna, a Elijade kaže da je ta ideja prisutna i kod tzv primitivnih naroda.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Seli Nikols naglašava da Sud nagoveštava novi poredak koji će se ispoljiti u poslednjoj u nizu velikih arkana: Svetu. Otud je od značaja što lik koji izlazi iz groba nije novorođenče nego odrastao čovek, licem okrenut prema anđelu, uz prisustvo dva svedoka, očigledno starije dobi, koji stoje sa njegove leve i desne strane a čija lica vidimo. Oni sa divljenjem gledaju u njega dok je on okrenut prema anđelu. Svi su nagi. Umnogome ovaj motiv podseća na onaj sa karte Ljubavnici gde takođe imamo tri ljudske figure i anđela sa strelom koji odozgo cilja, ali taj anđeo nije od veličine i značaja poput anđela Suda, ali jeste sudbonosan i vodi do ishodišta prikazanog kartom Sud, a gde je zamajac dat kartom Smrt. Ljubav i Smrt, na neki način, daju uskrsnuće. 

U Egipatskoj knjizi mrtvih imamo izraz izlazak u dan, što se odnosi na preobražaj u tminama Amente ne bi li onaj ko je osvojio večni život uskrsnuo u svetlosti pred licem bogova. Onaj što je vaskrsnuo je poput semena koje je, prethodno posađeno u zemlju (grob), konačno niklo. U mitološkom smislu ova karta predstavlja Ozirisovo uskrsnuće iz mrtvih, uopšte formulu oživljavanja ubijenog boga. Kako je ubijeni bog muškog pola, otud je i muška orijentacija ove arkane, budući da uskrsnuće, uzdizanje, možemo porediti sa erekcijom. Dakle, egipatska zagrobna verovanja nisu podrazumevala uskrsnuće u fizičkom telu nego uskrsnuće u duhu, u drugačijem svetu koji možda može biti poput našeg sveta ali nije naš svet. Uskrsnuće u fizičkom telu, na ovom svetu radi eshatološkog suđenja na neki način jeste hrišćansko iskrivljavanje starije egipatske doktrine. Može biti da ova karta u egzoternom smislu oslikava takav svetonazor jer na njoj vidimo doslovno uskrsnuće u telu, ali u ezoterijskom smislu to je drugačiji vid uskrsnuća.

U Vejtovom špilu vidimo velikog plavokosog anđela koji duva u trubu ukrašenu belom zastavom sa crvenim krstom. Iz grobova ustaju ljudi ali je fokus na tri prva lika. U Rozenvald špilu imamo dva lika koja se uzdižu i anđela sa trubom ali bez zastave. U Viskonti di Madrone tarotu, arkana Sud prikazuje dva anđela sa trubama i neodređenim zastavama, kao i četiri ljudska lika. Troje nagih likova izlaze iz grobova sa prekrštenim rukama na grudima kao znak uskrsnuća. Četvrti je stariji i u beloj odeći. Pored njih, sa desne strane, prikazana je kula. U Pierpont Morgan Bergamo špilu visoko na karti Suda nalazi se bradati lik sa mačem, verovatno nebeski sudija u pratnji dva anđela sa njegove leve i desne strane kako duvaju u dve dugačke trube koje se međusobno ukrštaju. U dnu karte nalazi se grob iz kojeg izlaze tri lika, od čega dve, po svemu sudeći, mlade žene, i jedan stariji bradati muškarac. Vivil Sud je potpuno nalik marseljskoj verziji. Sud iz špila Šarla VI prikazuje dva anđela sa trubama u gornjem delu karte, dok u donjoj imamo sedam različitih nagih likova koji ustaju iz groba.

špil Šarla VI

Alister Kroli na dvadesetoj arkani prikazuje samo bogove dok Marseljski tarot prikazuje ljude i anđela koji trubi, kao predstavnika božanskog prisustva. Ono što je Kroli predstavio na ovoj arkani, iako na prvi pogled potpuno odudara od svih tradicionalnih tarota, u suštini ukazuje na mladi muški lik koji se nalazi u središtu prikaza. Taj lik, u mitološkom smislu, jeste Horus dete, odnosno drevni Horus Stariji u ljudskom obličju koji se uobičajeno predstavlja kao dete. Naravno, lik Marseljskog tarota nije dete, ali je mladić. Kod Krolija je okrenut spram posmatrača, za razliku od marseljske verzije. U Krolijevom raskidu sa doktrinom karte Sud i njeno prekomponovanje u Eon, nalazi se ključ razumevanja njegove magijske filozofije. Upravo se na slučaju te karte on pokazao kao istinski arhetipski programer. Pogledajmo, Kroli je prebacivši „đavola“ iz arkane Đavo u Sud, od ove načinio Eon te sa nje uklonio anđela koji trubom diže mrtve i budi žive ne bi li im bilo suđeno. Na karti Eon prikazan je dvostruki bog Heru-ra-ha (kao Ra-Hoor-Khuit na prestolu i dečak Hoor-Paar-Kraat sa prstom u ustima), koji tišinom poziva sve da učestvuju u izgradnji novog eona. Zapravo, Krolijev Eon jeste prikaz bogova novog eona (Horus u dva oblika, boginja Nuit i krilato sunce Hadit, hebrejsko slovo šin koje sadrži vatrene duše). Ovo je arkana otkrovenja, bilo da je reč o biblijskoj Apokalipsi ili krolijevskoj (egipatskoj) Steli otkrovenja iz kairskog muzeja. Karta ukazuje na snažno prisustvo vatrenog elementa, isceljenje, pročišćenje i obnovu vatrom, najavljuje otvaranje novog poglavlja života.

Elifas Levi u ovoj karti vidi simbol čudotvorstva i univerzalnog leka, a Kroli glasnika bogova. Za Zlatnu zoru ova arkana je Duh prvobitne vatre i njena staza na Drvetu života odgovara slovu šin koje znači zub i mistički se poistovećuje sa duhom u obliku vatre. To je razlog zašto je Sud povezan sa ovim slovom budući da će u eshatološko vreme ovaj svet biti okupan u vatri. U negativnom smislu arkana Sud je kapija smrti i u demonskom smislu može biti povezana sa ognjem podzemnog sveta jer je Zlatna zora dovodi u vezu sa vatrenim elementom. 

Vejtov špil

Kult Sunca i Crno Sunce

Mirča Elijade je istakao kako je u odnosu na druge kosmičke epifanije, obožavanje Sunca mnogo ređa istorijska pojava. Sunce dominira upravo tamo gde se, zahvaljujući vladarima, junacima i carstvima, stvara istorija. On naglašava da je, recimo na američkom kontinentu, Sunce bilo obožavano jedino u Meksiku i Peruu, odnosno kod onih američkih naroda sofisticirane kulture i civilizacije kakvi su bili Maje, Tolteci, Inke i Acteci. Sunce je, dakle, kovač istorije, a one sile koje stvaraju civilizaciju, naročito carstva i imperije, imaju razvijen i preovlađujuć solarni kult. Solarnost pretpostavlja elitizam, jer je, kako kaže Elijade, solarna teologija uvek nalazila odjek u višim društvenim slojevima, što znači da su solarne hijerofanije povlastica zatvorenih krugova privilegovane manjine. On navodi primer stare egipatske civilizacije, za čiju religiju kaže da je njome, više nego ijednom drugom, vladao kult Sunca. Po Elijadeu, prevlasti boga Ra najviše su doprinela dva faktora: teologija sveštenika iz Heliopolisa (kultnog mesta solarnog božanstva) i mistika vrhovne vlasti po kojoj se sam vladar poistovećuje sa Suncem.

Solarne hijerofanije, između ostalog, kako kaže Elijade, povezuju solarni kult sa kultom predaka. On navodi primere u Mikroneziji i Polineziji, gde se ta dva aspekta podudaraju sa oblastima izgradnje megalitskih spomenika i postojanja tajnih društava. Dakle, kult predaka, kao kult mrtvih, zatim tajna društva čije inicijacije imaju svrhu da osiguraju bolju sudbinu nakon smrti, i solarni kult, jesu tri elementa koji na prvi pogled pripadaju sasvim različitim sistemima. Elijade tvrdi da ta tri elementa zajedno postoje u arhaičnim solarnim hijerofanijama.

Motiv solarnog kulta ima određenu paralelu sa modernom masonerijom i iluminizmom koji su udarna sila novog poretka civilizacije, a čiji oblik delovanja obuhvata nekoliko značajnih stavki kao što su prosvetljenost racionalizma, veliki politički i ideološki projekti, oslanjanje na zaslužne pretke u nastojanju održanja istorijskog porekla i kontinuiteta, ali i legenda o ubijenom Hiramu Abifu, itd. Sunce, to je oko vrhovnog boga, odnosno Velikog Arhitekte univerzuma slobodnog zidarstva. Putem tog oka posvećenici gledaju u prošlost i budućnost, jer znamo da mnoga solarna božanstva imaju taj mantički aspekt, budući da su zaštitnici proročišta, proroka i gatara. Zato je sa aktivnijom ulogom iluminatskih doktrina u stvaranju današnje civilizacije i kulture sve intenzivnije interesovanje za astrologiju i proročke nauke, te prognozu u svim oblicima. To ima i svoj izraz u prognozama investicionih ciklusa, kladioničarskim prognozama i sličnim oblicima investicionog hazarda.

Elijade kaže da solarni bog nije Tvorac, nego je potčinjen Tvorcu od koga dobija nalog da dovrši delo stvaranja. Otud svetleće oko na vrhu piramide predstavlja delatni aspekt bića Vrhovnog Boga, odnosno Velikog Arhitekte. To je oko proviđenja, zapravo oko koje pogledom projektuje, odnosno stvara, zahvaljujući svojim prokreativnim moćima. Međutim, kako to ističe Elijade, njegovo prisustvo ipak ne donosi uvek blagodat, a štovaoci se u isto vreme obraćaju lunarnim, htonskim i agrarnim silama koje upravljaju univerzalnom plodnošću. Otud toliki sinkretizam u idejnim, kulturnim i okultnim stremljenjima moderne Zapadne civilizacije, koja je u neku ruku ozirizovana u elijadeovskom smislu. Te elemente ozirizacije, vidljive u kulturnim i mentalitetskim matricama moderne civilizacije, jasno je pobrojao Elijade. On kaže da je Oziris samo dovršavao „humanističku“ teološku revoluciju, koju je pre njega promenilo egipatsko eshatološko učenje. Junačko i inicijacijsko shvatanje besmrtnosti, koju je mogla da osvoji šačica povlašćenih, vremenom se pretvorilo u shvatanje o besmrtnosti koja se dodeljuje svim povlašćenima. Elijade kaže da je Oziris, odnosno njegovo sveštenstvo, takvo prilično izmenjeno shvatanje besmrtnosti dalje razvijalo u nekakvom „demokratskom“ smeru po kome je svako mogao da postigne besmrtnost ako prebrodi određena iskušenja. Elijade ističe kako je ozirijanska teologija proširila i razvodnila pojam iskušenja, što je nužan uslov besmrtnosti duše. Međutim, ona iskušenja junačkog tipa, kao što je recimo borba sa bikom, biva zamenjena moralnim i verskim iskušenjima u obliku tzv dobrih dela. Zato Elijade zaključuje kako je drevna teorija besmrtnosti ustupila mesto čovečnom shvatanju, čime je razvodnjena njena suština i strogo elitistički pristup.

Upravo je humanističko shvatanje temelj svakolikog antropocentrizma koje je svoj ezoterijski doktrinarni vid u poznije vreme ostvarilo kroz delovanje posvećenika poput Adama Vajshaupta, osnivača Bavarskih iluminata. Kenet Grant je povodom toga rekao da je izgubljena reč u Vajshauptovom sistemu „Čovek“. Povratak te reči, po Grantu, nametao je ljudima da ponovo pronađu sebe. Kako on kaže, spas čovečanstva moguće je postići samo preko čoveka i od strane čoveka jer čovek mora imati vlast nad sobom i odbaciti tuđe sile i kontrolu. Zapravo, kako kaže Grant, čovek bi trebalo da postane kralj svoje istine na osnovu prvobitnog zakonitog nasleđa. Ovo je sasvim na liniji rozenkrojcerskih, iluminatskih i masonskih načela, i kao što Grant ističe, i sa Krolijevim učenjem. Povodom toga Grant kaže da je ideja o „čoveku-kralju“ postala vodilja u Krolijevom sistemu, postavši sinonim za telemitu, odnosno onog koji je otkrio istinsku volju te postao sposoban da prema njoj postupa. Dakle, taj Čovek je zapravo adept, idealizovani tip čoveka kojeg nekako projektujemo i na profani svet.

Osim toga, ono što od tog vremena egipatske ozirizacije, o kojoj govori Elijade, ima paralelu sa našim vremenom, oličeno je sa jedne strane u iskrivljenom solarnom ekskluzivizmu vladajućih elita lišenog herojskog aspekta za koji su oni nesposobni, a sa druge u ideologizovanom ozirijanskom aspektu jednakosti i demokratičnosti za mase. Zato je Kroli doba vladavine astrološkog znaka Riba poredio sa vladavinom Ozirisa. U eonu Riba vernik na jungovski način „pliva“ u Crkvi koja predstavlja Majku. Nastupajući eon Horusa, odnosno doba Vodolije, shodno Krolijevom učenju, jeste vreme vladavine njenog malog Sina. U skladu sa tim logično bi bilo pretpostaviti da pretpostavke uspešnosti novog eona uključuju i to da baštinici vladajućih tajnih društava usvoje novu formulu delovanja usklađenu sa zakonom teleme, ili da nestanu...

Pomenuta masonsko-iluminatsko-rozenkrojcerska filantropija i doktrina dobrih dela, a što je inače karakteristično za avrahamske religije, predstavlja niži oblik „pozitivnog karmičkog poticaja“ u odnosu na drevni koncept junačkih iskušenja za koja je potrebno imati volju, srčanost, hrabrost i umeće. Kompenzacija inicijacijskog junačkog podviga i herojske etike moralističkim dobročinstvom (i današnjom brigom za ljudska prava), jeste izraz dekadencije inicijacijskih formula i opadanje kvaliteta posvećenika te jačanje sklonosti ka obožavanju moći. Tako se stvara vojska kontrainicijacijskog bratstva. Krolijev čovek-kralj je na neki način pokušaj oživljavanja herojskih elemenata inicijacije, budući da je bog Horus zapravo Heru, heroj, onaj koji je pobedio strašnog Seta! Za razliku od toga Vajshauptov Čovek više je ideološka konstrukcija, nalik onome što Elijade govori o dekadencijskoj ozirizaciji zagrobnih formula radi udovoljavanja sve većem broju zainteresovanih, a što vodi ka snižavanju inicijacijskih standarda.

Današnja moderna civilizacija je, ako uzmemo u obzir njene vrednosti i domene, očigledno stvarana i vođena od strane elita koje na različitim nivoima i intenzitetom učešća, održavaju i odražavaju dekadentan oblik solarnog kulta. Njihovo delovanje je, kako bi to rekao Rene Genon, kontrainicijacijsko, te iskvaruje solarna inicijacijska načela. U stalnoj želji da racionalizuju tehnologiju moći, oni su dirnuli u suštinske stvari materije, naprežući plodnost prirode do samoubilačkih granica. To je pokazatelj suicidnosti i težnje ka samoponištenju kao temeljnog motiva delovanja ovog crnog bratstva (u Krolijevoj Knjizi zakona se kaže da su rituali starog doba crni). U krajnjoj logičkoj konsekvenci takvog stanja, njihova težnja ka smrti zapravo je težnja ka neumrlosti, a što dobija svoj izraz u transhumanizmu i bujanju crnomagijskih kultova.

Elijade je rekao da Sunce, za razliku od Meseca, može prolaziti kroz podzemlje, a da samo ne bude podložno smrti. Ono može voditi duše kroz podzemne oblasti i sutradan ih vraćati na svetlo dana. Otud Sunce ima dve funkcije: vodiča duša koji donosi smrt ili vodi u večni život, i funkciju inicijacijskog hijerofanta. U Egiptu je Sunce dugo vršilo ulogu psihopompa faraona. Naravno, razlika je u tome što prateći Sunce prilikom njegovog zalaska, adepti kontrainicijacije neće uskrsnuti na istoku, jer je formula njihovog rada iskrivljena.

Elijade ističe povezanost Sunca sa istinskim svetom tame: sa čarobnjaštvom i podzemljem. Ono je, između ostalog i izvor mračnih energija pa u tom smislu možemo govoriti i o Crnom Suncu kao simbolu infernalnih moći. Setimo se da je ulaz u Had u neposrednoj blizini izlazećeg Sunca te je otud vrhunac nekromantijskog rituala najlakše postići neposredno pred svitanje. Setimo se takođe da je solarni bog Helije bio otac i deda opakih veštica. U pretkolumbovskom Meksiku su na magijski način osiguravali večnost Sunca neprekidno mu prinoseći ljudske žrtve čija je krv trebalo da obnovi njegovu potrošenu energiju. Imajmo na umu da je Sunce, osim što je davalac života, takođe i uzrok smrti. Mesec i tmina vezani su za sazrevanje i dozrevanje zametka, semena, ploda, metala itd. Naposletku, noć i san služe za obnovu i okrepljenje naših energija i stanja iste. Sve su to stvari koje živa bića troše tokom svojih dnevnih aktivnosti i izloženosti Suncu.

Menli Palmer Hol pominje kako je teozof Maks Hajndel govorio za rozenkrojcerske inicijate da su toliko napredni u nauci o životu da ih je smrt zaboravila. Navodeći neke detalje iz spisa rozenkrojcera Džona Hejdona, Hol pominje filozofsko jaje kao nekakav „stakleni kovčeg, ili kontejner, u kome su Braća sahranjivana.“ Hol kaže da je nakon određenog vremena, adept iznutra razbijao ljusku svog jajeta, tj kontejner, kako bi izašao i funkcionisao tokom propisanog razdoblja, a nakon toga se opet povlačio u svoj novi oklop ili kovčeg od stakla.“ Povodom toga ne možemo a ne zapitati se ne radi li slično i čuveni Drakula? I neće li nam ova slika pomoći da steknemo jasniji uvid i u stanje svesti onog ko koristeći isti mehanizam dugovečnosti, radi na postizanju nekih posve drugačijih ciljeva, ispunjavajući neku drugačiju svrhu, bivajući tako uzor i inspirator jedne mračne senke koja mori čovečanstvo već pokoljenjima.

Formula pretpostavljenog kontrainicijacijskog crnog bratstva podrazumeva submisivnost i medijumstvo. Najviši među njima zapravo je onaj najniži, onaj koji je najmanje svoj. Adžna čakra, odnosno treće oko, vrhovnog adepta crnog bratstva je na neki metafizički način spaljena prilivom nekontrolisanog astralnog svetla, pa je otud on u duhovnom slepilu. Njegovo prosvetljenje je razorno, pošto je dosezanjem svetlosti upao u tamu koja je brzo zatamnila celo njegovo biće čineći ga oruđem mračnih sila. Njegovo biće preuzela je njegova senka. Ipak, nije tako lako i jednostavno postati takav, s obzirom da se tu radi o izopačenju svesti i bića adepta visokog ranga koji je prilikom skoka preko ambisa jednostavno pao u taj isti ambis. Taj pad je beskrajan, kao što je metafizičko rastakanje suštine bića beskrajno, pošto tja proces iskrivljuje osećaj protoka vremena i podseća na prelazak tačke singulariteta koja označava pad u crnu rupu. Put u tamu obliven je svetlošću. Put kontrainicijacijskih iluminata, koje ovde nazivam crnim bratstvom, jeste put lunarizovanog Crnog Sunca, odnosno Sunca koje ima htonska svojstva u stadijumu večno umirućeg. To je Sunce u čeljustima Apepa ili vuka Fenrira. Egregor njihove krvi svoju moć crpi iz skrivenog Crnog Sunca podzemlja.

Krug sa tačkom u središtu jeste egipatski hijeroglif za reč Ra (Sunce). Ujedno, to je simbol prosvetljenja i solarne duhovnosti, duhovnog Sunca i alhemijskog zlata. Takođe, taj simbol predstavlja jedinstvo polova. Kenet Grant nas podseća da je tačka u krugu, simbol Iluminata, hijerogram Sunca i boga Horusa, ali je u Krolijevom sistemu takođe i simbol sjedinjenja boginje Nuit i krilate kugle Hadita, oznaka svesti i njene projekcije kao zraka svetlosti. Naravno, simbol kruga sa tačkom u središtu nije imao samo ulogu amblema nego je služio i kao fokusna tačka mentalnih radova i vežbi. Taj simbol je i portal kroz koji adepti projektuju svoju svest negde drugde ili nešto sa druge strane prebacuju u ovu stvarnost. Takođe, pomoću ovog simbola uspostavlja se veza i kontinuitet posvećeničkog reda kroz različita vremena i nivoe postojanja. Zbog njegovih univerzalnih svojstava, taj isti simbol koriste kako adepti inicijacije, tako i adepti kontrainicijacije, s obzirom da se adepti u inicijacijskim obredima poistovećuju sa Suncem, između ostalog i posredstvom ovog simbola. Projekcija svesti kao zraka svetlosti ima svoju paralelu u formuli eleuzinskih misterija: Konx Om Pax, a što ima uzor u egipatskom „Kabs Am Pekt“. To je svetlost koja se sliva u jedan zrak.

Mesijanska revolucija

Mnogi su uvereni da je vreme u kome živimo nekako posebno, jedinstveno i temeljno drugačije od svih prethodnih. I zaista, možemo reći da je mnogo toga danas čega nikada nije bilo u poznatoj nam istoriji. Nikada pre nije živelo toliko ljudskih bića; nikada nije bilo toliko ogromnih ljudskih naseobina; nikada razorna moć čovečanstva nije bila ispoljavana niti se gomilala u meri kao danas; nikada živi svet nije tako naglo i masovno nestajao a da ljudski rod to pamti (ako izuzmemo mitove o potopu), nikada ljudske aktivnosti nisu bile toliko masovne i opsežne kao u ovo vreme; nikada pre Zemlja nije bila toliko ekološki opustošena; nikada komunikacija između ljudi nije bila toliko obimna i brza a otuđenost veća; nikada čovečanstvo nije bilo suočeno sa tako drastičnim ograničenjima i tako širokim mogućnostima istovremeno. Potrošio bih stranice i stranice nepotrebno nabrajajući čega sve nije bilo nikada pre a danas je stvar naše svakodnevice, naše iluzije normalnosti. Neki tu jedinstvenost tumače konceptima „poslednjih vremena“, najavljujući razrešenje svetske, ako ne i kosmičke eshatološke drame. Veliki prirodnjak XX veka Konrad Lorenc nabrojao je osam međusobno povezanih procesa koji, po njemu, prete opstanku današnje kulture i generalno čovečanstva, a to su:
a) prenaseljenost, koja opterećuje ljudske kapacitete održavanja socijalnih kontakata i rađa agresiju;
b) ekocid;
c) kompetitivnost koja ljudima oduzima vreme i čini ih slepim za istinske vrednosti;
d) plima opšteg mekuštva i beskarakternosti, što uzrokuje gubitak jakih osećanja i toleranciju spram neprijatnosti te suspreže mogućnost iskrenog radovanja (takođe, to ljude čini nesposobnim da uživaju pa otud pomama za novim podsticajima);
e) genetsko propadanje usled nedostatka faktora koji vrši selekcioni pritisak na razvijanje i održavanje društvenih normi ponašanja te epidemija infantilnosti;
f) napuštanje tradicije i kidanje tradicijom uspostavljenih veza i odnosa;
g) masovna prijemčivost indoktrinaciji i uniformisanost shvatanja i ideja kakvo nije postojalo ni u jednom trenutku ljudske istorije, a što je suštinska posledica redukcije individualnosti;
h) masovno naoružavanje nuklearnim oružjem...

Dolorosa de la Cruz

U ovim svakako jedinstvenim simptomima današnjice, neki vide znakove novog početka, novog doba koje se budi. Nije mi namera da ovde raspravljam ko je u pravu, niti izvodim kreativne sinteze i filozofska pomirenja dva različita pogleda na svet, ni da negiram oba. Želim da istaknem moje duboko uverenje, koje čak nije ni samo moje, da u kulturi, istoriji, odnosno u ljudskoj svesti nema ničeg suštinski novog, nego je svaka pojava odraz manje više iskrivljenih prvobitnih kulturnih, religijskih, ezoterijskih, magijskih i mitoloških koncepata. Tako dolazimo do paradoksa po kojem imamo stvari i pojave kakvih nikada nije bilo ranije, ali da su te do sada neviđene pojave zapravo odjeci drevnih uzora u ovom vremenu.

Mesijanska revolucija i prateći apokaliptički sadržaji, takođe imaju svoje ezoterijske korene i simbole koji se pojavljuju od pamtiveka, čija se tumačenja menjaju u zavisnosti od gledišta posmatrača, ali je njihova namera uvek ista, mesijanska i prevratnička. Mesijanstvo jeste revolucionarno. Mesija je revolucionar, a revolucija je svojstvo planetarne prirode Saturna. Taj Saturn, odnosno Hronos, stari je lisac. Uhvaćeni u njegove vremenske mreže mislimo kako revolucija počinje sa nama, od nas, ili barem od pokoljenja vremenski nama bliskim, a ne vidimo neprekidni tok saturnovske „revolucije koja teče“ od praiskona. Iako znači stalnu promenu njena načela su večna i nepromenljiva. Menjaju se akteri, likovi koji manje više uspešno bivaju obuzeti mesijanskim žarom revolucije a čiji su uzroci i koreni duboki, sakralni, utkani u točkove same prirode univerzuma. 

Ideja Mesije je svojstvena samoj ljudskoj prirodi jer pretpostavlja boljeg čoveka, njegovo popravljanje. Ipak, govoreći o revoluciji ne bi bilo fer ne pomenuti Jupitera kao izraz planetarne prirode samih revolucionara, jer po mitu, upravo je Zevs (Jupiter) zbacio tiranina Hronosa (Saturna) i zaveo dvostruke standarde po kojima volovima nije dozvoljeno isto što i njemu, novom vladaru, novom režimu i poretku. Dolazak Mesije povezan je sa strahovitim razaranjem koje mu prethodi ili ga najavljuje, čime se ukazuje i na neophodnost obnove u skladu sa načelima koje Mesija sa sobom donosi.

Zmija je jedan od važnijih oblika mesijanskog simbolizma. Rajska zmija je izbavitelj ljudi iz rajskog vrta, bez čega Božja promisao o padu i iskupljenju ne bi bila moguća. Biblijski Noje (simbol golubica), odnosno mesopotamski Utnapištim, spasitelj je od potopa kao Božje kazne, omogućivši obnovu ne samo čovečanstva nego i ostalog živog sveta, čime se ukazuje na ljudsku odgovornost za sva ostala živa bića na planeti. Mojsije je izbavitelj odabranog naroda iz Egipta. Mojsijeva „zmija u divljini“ je simbol spasenja i obnove. Isus Hrist (golub u svojstvu Svetog Duha) je izbavitelj čovečanstva od smrti. Hristovo raspeće je obnova. Krolijeva Babalon je izbaviteljica ljudi iz podvojenosti od božanskog. To je takođe obnova. Setimo se da je Sveti Duh u obliku goluba oplodio Devicu Mariju, majku Mesije itd.

Istakao sam da je Mesija onaj koji menja i obnavlja. U suštini Mesija je božansko ovaploćenje oličeno u nekoj konkretnoj osobi ili magijskom lancu koji izbavlja čoveka iz vezanosti elementarnih sila i uzdiže ga na viši nivo. Ličnosti ili likovi koji igraju mesijansku ulogu, tokom istorije se menjaju, zato što se menjaju istorijske okolnosti, ali suštinska svrha mesijanskog poslanja je uvek ista. Mesijanska ideja postoji gotovo u svim važnim mitologijama i tradicijama: u Mesopotamiji, Iranu, Egiptu, Meksiku, Kini i Indiji. Mesija iskupljuje, uzdiže, spašava, obnavlja, menja. Naravno, to sve ima i svoja izopačenja, ali čak i kada je umišljeno ili karikaturalno, mesijansko poslanje, odnosno pseudoposlanje, takođe ima neka svojstva istinskog mesijanstva, ali u kontrainicijacijskom ključu. Takođe, mesijanska priroda može biti i ženskog pola: imamo plavi ženski mesijanski aspekt oličen u gnostičkoj Sofiji i crveni u Babalon, odnosno Velikoj Bludnici, dok bi zlatnožuti bio muški, a čiji je značajni istorijski predstavnik Isus Hrist.

Barry Hale

Poznato je da hebrejske reči za zmiju (nahaš) i Mesiju (meših), pisane na hebrejskom pismu, imaju istu brojčanu vrednost. U kabalističkom poimanju to ima dublji smisao od puke slučajnosti. Zapravo, ukazuje na simboličku istovetnost. Simbol povezan sa Zmijom / Mesijom jeste Zvezda, zato što je dolazak Mesije ili značajne osobe u biblijskoj, i ne samo biblijskoj tradiciji, povezan sa pojavom neke posebne zvezde. U Novom zavetu je poznata Vitlejemska zvezda koja je najavila rođenje Isusa Hrista. Stari zavet takođe povezuje pojavu Mesije sa uzdizanjem određene Zvezde: „Vidim ga, al’ ne kao što je sada. Gledam ga ja, ali ne iz bliza: Izlazi zvezda iz Jakova, Skiptar se iz Izrailja diže...“ (Brojevi 24:17, prevod Lujo Bakotić). Zvezda kao simbol predstavlja probuđenog i prosvetljenog čoveka, usavršeni mikrokosmos.

Na tarot karti Prvosveštenik (Krolijev špil), predstavljen je egipatski bog Oziris ispred koga su prikazani mali čovek u pentagramu i žena opasana mačem. Gnostičko ime za Ozirisa je Osoronofris, odnosno egipatski Asar-un-Nefer, samousavršeni. Otud je pentagram, tj petokraka zvezda, simbol savršenstva. Još jedan simbol koji tu spada je Mač kao mesijansko oruđe kojim se nagoveštava rat, fizički, duhovni, makrokosmički, mikrokosmički. Zmija dolazi odozdo, a Mač se zariva odozgo. Mač dolazi sa nebesa, a Zmija se uzdiže sa zemlje. To je plamteći Mač kabale koji polazi iz prve sefire Keter i juri kroz svih devet sfera Drveta Života odozgo na dole (od apstraktnog ka konkretnom) do poslednje desete sfere Malkut (Kraljevstvo), koja se nalazi u podnožju dijagrama Drveta; za razliku od Zmije koja se iz Malkuta uspinje ka vrhu, tj ka Keteru. Ta uspinjuća Zmija je Mojsijeva bronzana zmija koja spašava od smrti u biblijskoj epizodi u sinajskoj pustinji (Brojevi 21:6-9). Planetarna atribucija te Zmije je Venera, čiji je astrološki simbol nalik egipatskom anku, a to je krug na krstu. 

Mač je put silaska duha, odnosno silaska Boga, a Zmija je put uspenja čoveka, uzdizanja kundalini itd. Mač povezuje sfere Drveta Života, a Zmija ide njegovim stazama. Mač je poput munje. Mač jeste Munja, a Munja je povezana sa Ženom. Munja je, kako to primećuje Alister Kroli, po obliku hebrejsko slovo alef, koje podseća i na svastiku. Alef je simbolička veza između sfere Hokmaha (Mudrost, sfera zvezda stajačica) sa sferom Ketera koja je tradicionalno predstavljena simbolom svastike. Munja / Mač dolazi iz najviše sfere, od samog Boga i predstavlja Ženu, odnosno Devicu sveta, koja je zapravo duša Mesije, o čemu svedoči tarot arkana Svet, odnosno Univerzum. Po Kroliju, Devica sveta se preobražava u fluidnu vatru te pretvara svoju lepotu u Munju. U drugom smislu, munja je simbolički predstavljena kao Filozofski Krst ili Hermetički Krst (svastika). U obliku svastike Munju sačinjava 17 vidljivih kvadrata od imaginarnih 25, koji spajaju četiri elementa, dvanaest znakova Zodijaka i Sunce smešteno u središtu krsta. Otud je Munja u vezi sa brojem 17, a to je broj arkane Zvezda, što po obliku podseća na slovo alef.

Po Genonu, svastika nije slika sveta, već slika delovanja načela u odnosu na svet. Govoreći o slici zmije obmotane o Drvo koje predstavlja osovinu sveta, Genon, u knjizi „Simbolika krsta“ kaže da ta zmija predstavlja sveukupnost ciklusa univerzalne pojavnosti jer njeno kretanje kroz različita stanja prikazuje se, u nekim tradicijama, kao seoba bića kroz telo te zmije. Dakle, simbolizam je naizgled složen, zato što opisuje proces i različite vidove jedne stvari. Okultista Daniel Gunter u knjizi „Inicijacija u Eon Deteta“ otkriva da je u skladu sa krolijevskom doktrinom Mesija zapravo Babalon, biblijska Skerletna Žena, odnosno Kurva Vavilonska. Gunter kaže da pojava (telemitskog) Mesije nije imala za cilj da bude predmet obožavanja ili javnog priznanja, već naglašava neprimetan i tajanstven način njegovog pojavljivanja, nalik Hristovom obećanju da će doći tiho kao lopov u noći. Mesijanska misija Babalon je, kako Gunter kaže, da čoveku donese Reč koja će opiti najunutrašnjije, a ne ono spoljašnje. Međutim, on naglašava da će dolazak tog Mesije biti praćen porođajnim mukama novog doba i da će njegov sluga biti odbačen od ljudi.

U Jevanđelju po Mateju (2:13-22) pominje se Isusov boravak u Egiptu, gde je njegova porodica našla utočište od progona kralja Iroda. Navodno, Isusova porodica je neko vreme boravila u Heliopolisu. Sve i da to nije tačno, sama ideja o mogućnosti boravka Isusa Hrista na tom mestu bremenita je simbolikom. Isus je svojim životom zapravo izveo kraljevsku formulu, kojom bi postao kralj, odnosno faraon u simboličkom smislu. Tako bi on postao Horus za života, dok bi nakon smrti i uskrsnuća postao Oziris. Zato je on Rex Iudae, vršeći kraljevsku, svešteničku i proročku ulogu. U Poslanici Jevrejima 5:11, Sveti Pavle kaže: „I bi narečen od Boga poglavar sveštenički po redu Melhizedekovu…“ Melhizedek je bio vladar Salimski i istovremeno sveštenik Svevišnjega. Dakle, Kralj Sveta je obavljao dvostruku funkciju. 

Rene Genon u knjizi „Kralj sveta“ navodi da je Melhizedek, tj Melhi-Cedek u judeohrišćanskoj tradiciji bio prikazan kao višeg ranga od samog Avrama. Isus kao pripadnik kraljevskog plemena Judinog ukazuje na melhizedekovsku formulu koju je kult, iz kojeg je kasnije nastalo hrišćanstvo, pokušao da oživi. Zato je Isus Hrist u tom kontekstu ovaploćenje mitske figure Kralja sveta. Taj mit ukazuje na najstariji i, kako kaže Genon, primordijalan inicijacijski red odakle poreklo vode svi redovi. Melhizedek je „veliki primalac večne svetlosti“, kako se to navodi u „Pistis Sophia“ aleksandrijskih gnostika. Po legendi arhanđeo Mihail je posvetio Melhizedeka u zemaljskom raju u njegovoj 52. godini. Jedan od indijskih ekvivalenata Melhizedeku, po Genonu je, Darma Radža. Melhizedek ima tri funkcije, zapravo Melhizedek je jedna od tri funkcije tog entiteta, a to su: Adoni-Cedek, Kohen-Cedek, Melhi-Cedek. Oni imaju iste funkcije kao indijski Brahatma, Mahatma i Mahanga.

U starom kraljevstvu faraon je bio otelovljenje vrhovnog boga dok je kasnije degradirao u božjeg sina. U tom smislu Isus je oživeo već degradiranu egipatsku kraljevsku formulu Deus Homo Est. Horus je u određenom smislu Hrist. Hrist je solarna priroda, on je zlato i svetlost sveta. Kao takav, on povezuje dve zagrobne destinacije, od kojih jedna, ona podzemna, u hrišćanskom kultu postaje mesto večnog izgnanstva i ispaštanja, a ona nebeska ukazuje na odredište spašenih. Prebivalište mrtvih je od pamtiveka bilo vezano ili za podzemni svet ili za nebeska odredišta, među zvezdama. Ono što želim da naglasim jeste nebesko poreklo duše i ljudske suštine. To je osnovna ideja egipatske kosmoantropologije. Po tome, ono neuništivo u nama je nebeskog porekla a zvezdane magnitude su naše odredište. 

Kao i u Hristovom slučaju, da bi se duša uznela na nebo mora proći kroz podzemlje, baš kao i u slučaju boga Kefre u obliku svete bube skarabeja. To je solarni put svesti, izbor istorijskog čovečanstva po kome svi bivaju bačeni u podzemni ambis, ali se samo retki uzdižu do zvezda. U knjizi „Istorija verovanja i religijskih ideja“ Mirča Elijade, opisujući egipatska verovanja, kaže da se nakon smrti duše sjedinjuju sa zvezdama i dele njihovu večnost. Egipćani su nebo gledali kao Boginju Majku, dok je smrt bila jednaka ponovnom rođenju, odnosno vaskrsnuću u svetu zvezda. Materinstvo neba, kako tumači Elijade, podrazumevalo je predstavu o tome da umrli treba da bude rođen po drugi put i dojen od Boginje Majke predstavljene u obliku krave. U početku, nebesko rođenje je izvorno bilo namenjena isključivo kraljevima, pa se dekadencijom egipatske religije ta mogućnost proširila i na druge ljude. Samo je Oziris taj koji nekome može dati večni život tako što mu daruje sah. Sah je telo za večnost, Ozirisov dar, odnosno oblik u kome postojimo u drugom, nebeskom životu.

Oziris