Thursday, January 3, 2019

Višak inteligencije

NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije". Ukoliko želite da ovu knjigu, ali i druge moje knjige, čitate na hartiji a ne da buljite u ekran, obezbedite sebi primerak. Više o tome Sabrana dela Dorijana Nuaja

„Svrha naše ustanove je saznavanje uzroka i tajni kretanja stvari, i proširenja međa ljudskog gospodarenja, radi postizanja svega što je mogućno.“
Frensis Bekon, Nova Atlantida
Renesansa je sa sobom donela novi pogled na mesto čoveka u univerzumu i tako udarila temelje svetu racionalizma, tehnologije, rada i kapitala u kome danas živimo. Po Piku dela Mirandoli, Bog je postavio čoveka u središte sveta kako bi samoga sebe i svet oko sebe slobodno oblikovao i uređivao prema sebi. Malo pre Mirandole, u XII veku, Joakim od Fjore propovedao je dolazak carstva duha pre kraja sveta. Dakle, od Joakima od Fjore, preko Mirandole, došli smo do ustanovljavanja jednog u istoriji neviđenog optimizma koji je u korenu kapitalističkog mentaliteta, optimizma čiji je zamah trajao sve do XX veka, kada su užasi dva svetska rata, preteća nuklearna, ali i klimatsko-tehnološka katastrofa, u kolektivnoj mašti, dovele do razvoja jednog apokaliptičkog, u suštini pesimističkog usmerenja. Tako smo došli do ideja o kraju istorije, što predstavlja sekularan izraz koncepta tzv poslednjih vremena iz učenja Crkve. 

Od XII do sredine XX veka trajao je uspon optimističnih imaginacijskih perspektiva koje sada, na početku XXI veka, smenjuju zastrašujuće vizije zombi-apokalipse, geostormova, zloćudnih klimatskih promena, ekoloških, bioloških i tehnoloških katastrofa, pa sve do invazija proždrljivih i genocidno nastrojenih vanzemaljaca. Ljudi su se dosetili brojnih načina sopstvenog uništenja. Ono što je nekada bilo Božja volja, na primer, biblijsko uništenje gradova Sodome i Gomore, kao i vizije sveopšteg razaranja iz Otkrovenja, danas je posledica frenetičnog ljudskog delovanja. Bog je izbačen iz jednačine. Sva odgovornost leži na ljudima. Nema više svesti o tome da idemo u susret nekom boljem vremenu. Ta idejna perspektiva je sada manje-više zatvorena, ako ni zbog čega više, ono zato što optimizam više nije popularan. Međutim, sama ta činjenica o nepopularnosti optimizma jeste veoma simptomatična. Sada je jako popularna misao da čovečanstvo ide ka teškim i opasnim vremenima. Duh vremena je u kolektivnoj mašti ljudi promenio svoj karakter. Nije više dobar. Ta promena desila se za manje od 800 godina, ako stvari merimo od propovednika Joakima od Fjore, ili za manje od 500 godina ukoliko se fokusiramo na Pika dela Mirandolu. U vreme humanizma i renesanse, vladao je osećaj, barem u onim naprednim delovima Evrope, da se živi na početku nekakvog novog vremena. I taj osećaj nije bio prevaran. Ono što je bilo prevarno, jeste previd druge strane medalje.

Jedna od značajnih posledica omasovljenja obrazovanja jeste stvaranje viška tzv inteligencije. Posledica stvaranja tog viška jesu revolucije, odnosno istorijski i društveni dinamizam, jer inteligencija ne miruje. Ona pripada vazdušnom elementu i po definiciji je nemirna, preispituje stvari, nije ukorenjena u tradicijski utemeljenim društvenim odnosima, zbog čega oseća trajnu teskobu. U početku, ona je deo tradicionalnog kastinskog sistema, bilo da je reč o bramanima u Indiji, grčkim učenjacima iz robovlasničke klase, ili o monasima u srednjovekovnoj Evropi. Kasnije, na pragu tzv novog doba, inteligencija počinje da se regrutuje, najpre iz građansko-trgovačkih slojeva, a potom i iz nižih staleža, odnosno iz redova evropskim kolonijalizmom pokorenih naroda.

Istoričar ekonomije, Kristof Flajšman, navodi holandskog filozofa i ekonomistu Bernarda Mandevila (1670-1733), koji u jednom delu polemiše o obrazovanju siromašnih na sledeći način: „Siromašni ne bi trebalo da uče više nego ono što im je potrebno za njihov rad, inače će na kraju hteti da rade nešto što ne odgovara njihovim novostečenim sposobnostima. Onda bi oni postali konkurencija deci imućnih. Ko je stalno suočen sa nevoljom, mukom i radom, treba vremenom da se navikne na to i ne treba da uči iz knjiga. Mnogo znanja izaziva gnev: Kad bi konj znao koliko i čovek, ja ne bih želeo da budem njegov jahač.“[1] Mandevilov stav jeste suštinski izraz duha kapitalizma (i moderne civilizacije) i danas prisutan kroz podelu na elitne privatne školske institucije i one javne (ili privatne a manje elitne). Taj stav je u praksi donekle ublažen širokim obuhvatom modernog obrazovanja, ali to je ishodište potrebe kapitala za armijom stručno obrazovanih službenika i intelektualaca apologeta vladajućih društvenih odnosa. Arnold Tojnbi se, između ostalog, osvrnuo na poreklo i nastanak društvene inteligencije. On je dao jedno zanimljivo određenje inteligencije, kao izraz promene ustaljenog poretka u nekoj sredini, bilo da je ta promena posledica upliva neke strane sile ili pak dolazi iz potrebe vladarske klase: „Inteligencija je klasa oficira za vezu koji su naučili lukavstva nametnute civilizacije, kako bi svojoj zajednici omogućila opstanak u jednom društvenom okruženju u kome se više ne živi po lokalnoj tradiciji već, sve više, prema stilu koji takva civilizacija nameće strancima potpalim pod njenu vlast.“[2]

Pomenuta klasa oficira za vezu jesu odabrane sluge, pojedinci iz niže klase ili pokorenog naroda, koje vladajuća klasa ili zavojevači obrazuju i obučavaju da služe njihovim interesima a naspram klase ili naroda koji se nalazi u potčinjenom položaju. Inteligencija je, dakle, veštački stvorena klasa ili međuklasa, slugu. Njeno preterano stvaranje ima toksične posledice, kako u odnosu spram interesa vladajuće klase, tako i spram onih koji se nalaze na dnu. Inteligencija je ambiciozna te prirodno teži ka usponu, ali ukoliko je u tome onemogućena, pretvara se u maligni agens društvene nestabilnosti koji se politički artikuliše kroz krajnje levu ili desnu opciju. Ukratko rečeno, previše neostvarene inteligencije pogoduje bujanju ekstremizma, nacionalizma, fašizma i komunizma: „Gde god naiđemo na pripadnike inteligencije, možemo zaključiti ne samo da su dve civilizacije u kontaktu nego i da se jedna od njih nalazi u procesu apsorbovanja unutrašnjeg proletarijata one druge. Takođe možemo uočiti još jednu činjenicu u životu te inteligencije, činjenicu koja je velikim slovima napisana na njenom licu, tako da je svi mogu čitati: inteligencija je rođena da bude nesrećna. Ova klasa za vezu pati od urođene zle kobi hibrida koji je otpadnik iz obe porodice koje su se kombinovale da ga stvore. Inteligenciju mrzi i prezire sopstveni narod jer je samo njeno postojanje prekor upućen njemu. Svojim prisustvom u narodu ona je živi podsetnik omrznute ali neizbežne tuđe civilizacije koja se ne može savladati, pa joj se zato mora povlađivati.“[3]
Dok čitamo ovaj navod imajmo na umu i onu antinarodnu nacionalnu inteligenciju skoro oslobođenih naroda bez tradicionalne elite koja dezorijentisano stoji u raskoraku između sopstvenog plemena i stranih moćnika: „Jednom Petru Velikom trebalo je toliko i toliko činovnika, jednoj istočnoindijskoj kompaniji toliko i toliko službenika, a jednom Mehmedu Aliju toliko i toliko egipatskih radnika u tkačnicama ili na brodogradilištima. Zato su se ovi grnčari što rade sa ljudskom glinom pomno dali na posao da proizvedu sve to, ali proces proizvođenja inteligencije teže je zaustaviti nego otpočeti; kandidata za ovu klasu oficira za vezu, naime ima mnogo više no što ih je potrebno, pa prvobitno jezgro već zaposlene inteligencije ubrzo biva preplavljeno intelektualnim proletarijatom koji lenstvuje i koji je društvo odbacilo. Tako se događa da iza šačice ruskih činovnika stoji čitav legion nihilista, a iza šačice indijskih piskarala legion promašenih diplomiranih studenata filozofije; ogorčenost inteligencije zato je neuporedivo veća u kasnijoj nego u ranijoj fazi... Ruska inteligencija, koja se javlja pred kraj sedamnaestog veka, već je ispraznila svoj nagomilani inat u razornoj Boljševičkoj revoluciji 1917. Bengalska inteligencija čiji se početak uočava u drugoj polovini osamnaestog veka danas ispoljava izvesnu crtu revolucionarnog nasilja koga još uvek nema u drugim delovima Britanske Indije, u kojima se inteligencija razvila tek pre pedeset ili sto godina. Bujni razvoj ovog društvenog korova nije, međutim, ograničen na tle na kome je on nastao. U novije vreme sloj inteligencije se javlja i u srcu zapadnog sveta, kao i na njegovim poluvesternizovanim graničnim oblastima. Niža srednja klasa sa srednjim pa čak i univerzitetskim obrazovanjem, koja nije imala mogućnost da svoja znanja u praksi i koristi, predstavljala je kičmu fašističke partije u Italiji i Nacional-socijalističke u Nemačkoj u dvadesetom veku. Demonska pogonska energija koja je dovela Musolinija i Hitlera na vlast nastala je iz ogorčenja ovog intelektualnog proletarijata kad je shvatio da njegovi mučni napori na samousavršavanju nisu, sami po sebi, dovoljni da ga spasu žrvnja organizovanog kapitala i organizovanog rada.“[4]

Ovakav pogled na prirodu inteligencije u biti jeste izraz mentaliteta britanskog imperijalizma i elitizma koji Tojnbi, kao pripadnik te elite, intelektualno uobličava. Takav pogled na društvene odnose baštini ideologiju večitog rasta profita, ekonomskog razvoja i etabliranja klasnih odnosa onako kako pogoduje interesu vlasnika kapitala. Reč je o jednom zaokruženom optimizmu zasnovanom na veri u moć kapitala i mudrost investicije. Taj optimizam i vera nisu i ne mogu biti pokolebani čak ni stalnim krizama i nestabilnošću, pa otud nije slučajno što apologeti te vere, poput Fukujame, propovedaju kraj istorije, odnosno večno etabliranje sveta kapitalizma. Pojava ekološkog i socijalnog pesimizma izraz je stanja svesti, pre svega, neostvarene inteligencije, čija je želja za konzumerizmom i samopotvrđivanjem u neskladu sa njihovim materijalnim položajem. Taj pesimizam je pobuna protiv jednog zaokruženog i potpunog sistema svevlašća kapitala ali nije nerazumno pretpostaviti da se takav stav podstiče upravo od elita koje podilaze sve brojnijim siromašnim i neobrazovanim masama. Elita je shvatila da je došlo vreme velike diferencijacije, odnosno filtriranja ko može biti inteligencija a kome će biti uskraćeno visoko obrazovanje čiji je sadržaj opet uobličen potrebama vlasnika kapitala, birokratije i tehnokratije koji joj služe. Upotrebio bih izraz sterilizacija inteligencije, kako bih označio trend opadanja vrednosti visokog školstva, ali i sistematsko stvaranje veštačkih prepreka koje će destimulisati omladinu nižih slojeva da se obrazuje. Ko ne bude bio kreditno sposoban ili pogodan za dodelu stipendije, uopšte neće imati priliku da pređe prag vertikalne društvene pokretljivosti, osim u izuzetnim slučajevima sportista, zabavljača ili onih nadarenih ukoliko uopšte budu primećeni. Pesimizam, mirenje sa sopstvenom iskorenjenošću i primoravanje na životni stil urbanog nomadizma, jeste u korenu recepture elite moći i kapitala namenjenom širokim narodnim masama. Nije vam dobro tu gde jeste? Pa idite negde drugde! Eliti više nije neophodno širenje opšte atmosfere optimizma i vere u budućnost, nije joj potrebna hiperprodukcija obrazovanih i mislećih čija je teskoba izvor opasnih ideoloških i političkih tendencija. Opšta apatija i pesimizam sada se isto tako mogu kapitalizovati. Pesimizam donjih slojeva sada ide u korak sa optimizmom onih u čijim su rukama poluge visokoprofitnih investicija i poluge zakonodavstva.


[1] Kristof Flajšman, Kapitalizam kao religija, Gradac, Čačak, 2017, str. 109.
[2] Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, Službeni list SRJ Beograd / CID Podgorica, 2002, str. 336.
[3] Tojnbi, isto, str. 337.
[4] Tojnbi, isto, str. 337/338.  

Arkana Car u tarotu

Car iz špila Šarla VI

NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige Ideologija tarota

Car nosi broj četiri. To je broj celine, materijalne ravni, projekcije, poseda, stabilnosti, čvrstine, ostvarenja, stvarnosti. Zakon, red, kvadrat, krst. U vezi je sa brojem deset (Točak sreće) kao zbir prva četiri broja: 1+2+3+4. Po Elifasu Leviju, broj četiri je broj sile. U nekom osnovnom smislu Car je civilizator, tvorac i održavaoc carstva, autoritet velikog kultivisanja, rata ali i gradnje. U kosmičkom smislu Car je simbol Logosa. Takođe, Car je i načelo Oca, dominantne muške figure. Seli Nikols Cara opisuje kao faktor koji sređuje naše misli i energije, povezujući ih sa stvarnošću. U istorijskom smislu uzor lika prikazanog na karti Car mogao bi biti Aleksandar Veliki, čiji je prikaz, po Agripi, talismanska slika moći, suverenosti i autoriteta. Ta predstava ima svoje egipatske uzore budući da je Aleksandar bio opisivan kao Amonov sin, tj Jupiter-Amonov sin u ulozi vladara sveta te je često prikazivan sa rogovima ovna, životinje boga Amona. U srednjovekovnoj ikonografiji, Car predstavlja sekularnu vlast koja se nalazi u nekoj vrsti podudarnosti i suprotnosti verskoj, odnosno papskoj vlasti, što stvara naboj između Pape i Cara, kako u stvarnom istorijskom smislu, tako i u odnosu te dve karte.
Keri Jejl Viskonti Sforca špil

U špilu Keri Jejl Viskonti Sforca, Car nas gleda pravo dok sedi na stepenastom tronu ukrštenih nogu, što ukazuje na usmeravanje energije. Upravo taj detalj Car deli sa Obešenim čovekom, ali u suprotnim pravcima. U četiri ugla oko njega stoje četvoro njegovih slugu. To je izraz učvršćenog položaja. Pomoćni lik u donjem desnom uglu karte drži njegovu krunu. Crni orao se nalazi poviše njegove glave. U svojoj desnoj ruci drži žezlo, o čijem sam simbolizmu dao osnovne natuknice u odeljku o Carici, dok mu je leva slobodna. Car iz špila Šarla Šestog sedi na tronu usmeren ka levo. U desnoj ruci drži žezlo a u levoj kuglu. Noge su mu blago prekrštene. Pored njega kleče dvoje slugu sa rukama prekrštenim preko grudi (znak uskrsnuća). U Marseljskom špilu ga zatičemo kako stoji naslonjen na tron, prekrštenih nogu, desna preko leve. Prekrštene noge ukazuju na odbrambeni položaj od štetnih uticaja (tzv zaključana aura), ali i na pozu održanja energije. Usmeren je potpuno ka levoj strani i gleda pravo ispred, držeći žezlo u desnoj ruci, dok levom drži pojas. Taj stav ukazuje na posedovanje moći, vlasti, autoriteta i rešenosti da se isti brane. Car je zemaljska imitacija Boga: Car na Zemlji a Bog na Nebu, te u tom smislu oličava zemaljsku hijerarhiju vlasti i moć. Njegove grudi krasi zeleni ukras koji visi na žutoj ogrlici. Pozadina je plava u kontrastu sa crvenkasto-narandžastom zemljom. On ne nosi mač, već samo žezlo sa krstom na vrhu, što ukazuje na njegovo posredništvo između neba i zemlje. On je moćan, pa ipak, njegov položaj u Marseljskom špilu nije strog, nego više nekako opušten. Štit mu nehajno stoji na tlu naslonjen iza njegovih nogu. On ne strahuje za svoj položaj i ne muče ga brige. U njegovom carstvu je sve u najboljem mogućem redu. To je vladar koji kao da je uhvaćen u trenutku dokolice ili odmora.
Marseljski tarot

Seli Nikols kaže da je marseljski Car neformalno predstavljen kako stoji na zemlji, u polju akcije. On je neposredni vođa, intimno povezan sa ljudima. Ono što je veoma zanimljivo, Car u Marseljskom špilu ne nosi krunu nego šlem, što ukazuje da mu je bliža akcija i vojevanje. To je vladar u stalnom pokretu. Seli Nikols primećuje da se ruke marseljskog Cara međusobno razlikuju. Onom jačom i većom, desnicom, on drži žezlo, dok slabijom i manjom levom drži pojas. To znači da je često u prilici da zamahuje mačem.

Po britanskom sistemu atribucija ovom kartom vlada Ovan, a što Cara dovodi u vezu sa zlatom, odnosno zlatnim runom, za koje Fulkaneli kaže da predstavlja naziv za materiju koja je pripremljena za Delo kao konačni rezultat. Fulkaneli navodi Pernetija i kaže da adepti svoj čelik izvlače iz stomaka Arijesa (Ovna, odnosno zlata), a taj čelik nazivaju i magnet. Magnet služi za privlačenje nebeskih uticaja radi njihovog prenošenja na zemaljski plan. Setimo se stiha iz Knjige zakona: „od zlata kuj čelik“. Osim toga imajmo na umu i sledeće: Car je i Jagnje, prisutno u Krolijevoj verziji karte, čijom se krvlju (krv zlata), kupanjem u njoj, regenerišu oni blagosloveni. Kroli u ovoj karti vidi ideju o vlasti i ideju o alhemijskom načelu Sumpora.
Vivil špil

Osvald Virt u Caru vidi otelovljenu aktivnu moć, unutrašnju vatru, odnosno, poput Krolija, Sumpor alhemičara. To sve lik Cara predstavlja aktivnom crvenom bojom. Po Juliusu Evoli, prioritet crvene boje i vatre ukazuje na kraljevske misterije i magijsku tradiciju u najvišem smislu. Za van Rijnberka, Car predstavlja nadmoć inteligencije u svetovnom i materijalnom redu, uspeh, moć, vlast itd. Car je oličenje moći i veličine. On je vlast, ali predstavlja i nasilje koje vlast vrši. Ako je Carica država, Car je državnik, izraz svetovne vlasti. Predstavlja zaštitu ali i vladavinu razuma. Tu nije reč samo o fizičkoj zaštiti, nego i mentalnoj, jer Car predstavlja načelo klasifikacije utisaka, racionalnog procesa koje štiti svest i daje joj orijentire. Car uvodi red u vrenje mentalnih slika koji proizilaze iz Carice. Priroda Cara je solarno-marcijalna čime se naglašava načelo imperije, njeni dometi, mudrost, sveobuhvatnost, univerzalnost i zrakasto širenje iz jednog centra apsolutne političke, ekonomske i kultne moći. Vejt kaže da se tajna ove karte zove još i Kockasti kamen koji predstavlja vladu, zaštitu, stvaralački i inteligentan rad, postojanost, stabilnost, tradiciju, autoritet, ali i tiraniju, apsolutizam. Virtov Car sedi na kockastom tronu koji predstavlja materijalni svet i njegova četiri elementa (vladar četiri strane sveta). I dalje, prisutnost kocke kao oblika na karti Cara, ukazuje na njegovu mudrost i moralno savršenstvo.

Na ovom mestu napraviću malu digresiju u pogledu simbolizma kocke te se opet pozvati na Fulkanelija koji kaže da kocka označava tesani kamen (u obliku kocke), kamen mudrosti i kamen temeljac Crkve i dodaje: „Međutim, kako bi bio pravilno podignut, nad tim kamenom se mora tri puta uzastopno mora ponoviti isti niz od sedam zahvata, što je ukupno dvadeset i jedan. Ovaj broj tačno odgovara zbiru tačaka obeleženih na šest lica kocke, jer kada se prvih šest brojeva sabere, dobije se dvadeset jedan. I sva tri niza od po sedam sabraće iste brojeve u bustrofedonu:
 
1 2 3
6 5 4
 
Kada se postave na presek stranica upisanog šestougaonika, ove brojke prevešće kružno kretanje svojstveno tumačenju druge figure koja predstavlja simbol Veledela, zmije Uroboros... ova aritmetička posebnost, u savršenom skladu sa radom, potvrđuje da je ispravno što se kocki pripisuje da je simbolički izraz naše mineralne kvintesencije. To je Izidina tablica koja tvori kockasto prestolje velike boginje.“[1]
Pierpont Morgan Bergamo špil

Kakve veze velika boginja ima sa Carem? U starim carstvima i kraljevstvima Mediterana i Bliskog istoka, novi vladar je obezbeđivao svoj legitimitet tako što bi bio prihvaćen od strane sveštenice velike boginje, u njenom hramu, a ta boginja je upravo ona čiji je kosmički simbol zvezda Danica, odnosno Venera: Inana, Ištar, Astarta, Afrodita... Otud je Car onaj ko se u bibliji pominje kao Helel ben Šahar, odnosno Sin zore, sin jutarnje zvezde, što je u hrišćanskoj mitologiji poprimilo oblik Lucifera. Time otkrivamo da je u drevnom paganskom ključu Prvosveštenica igrala ulogu autoriteta koji potvrđuje i legitimiše položaj Cara, kao što je u hrišćanskoj Evropi tu ulogu igrao Papa. Mistični naziv ove karte, po Zlatnoj zori, nosi naziv Sin zore, što se može odnositi na ezoterijsko zvanje drevnih kraljeva i vladara na Bliskom istoku. Oni su mogli biti proglašeni vladarima jedino ukoliko za to imaju blagoslov prvosveštenice Ištar, Inane, Astarte, Afrodite.

Trouglovi koje Car ima na glavi, po Vejtu, predstavljaju univerzalni suverenitet. Robert O'Nil u pozadini Vejtovog Cara prepoznaje drugu reku Rajskog vrta. Daniel Gunter kaže da je u Krolijevoj vizionarskoj knjizi Vizija i Glas prikazano uništenje Krsta Patnje (prestola hrišćanskog Mesije) i razaranje Imena Jehova koje je pečatilo utvrđenje: „Kubni Kamen o koga je ime Jehova razbijeno ima šest strana sa dvanaest linija i osam vrhova, čiji je ukupni zbor dvadeset i šest, ravnoteža elemenata u Tetragramatonu. Ali i više od ovoga, Kubni Kamen je Carev Presto.“[2] Carev presto koji Gunter pominje je onaj na koji je posađena figura vladara u prikazu tarot karte Car. Kroli kaže: „Zapečatite knjigu pečatima Skrivenih Zvezda: jer tokovi Reka su se spojili i Ime Hebreja je razbijeno u hiljadu komada (o Kockasti kamen).“[3] Reke koje se ovde pominju su četiri rajske reke o čemu Gunter kaže da je prema dogmatskoj kabali zapadnog misticizma, reka Naher bila opisana kako iz rajskog vrta otiče u sefiru Daat koja predstavlja znanje, a koja se tretira kao lažna sefira. Iz Daata, ona se deli na četiri toka: Pison (vatra) koja se uliva u sefiru Geburah (Strogost, Mars), Gihon (voda) u Hesed (Milosrđe, Jupiter), Hidikel (vazduh) u Tifaret (Lepota, Sunce) i Frat (odnosno Eufrat, zemlja) u Malkut (Kraljevstvo, Zemlja). Bog je nakon Adamovog pada postavio četiri slova IHVH između opustošenog Rajskog vrta i više božanske trijade predstavljene sefirama Hokmah (Mudrost), Binah (Razumevanje) i Keter (Kruna). Tako je tih četiri pomenutih reka formiralo krst na kome je drugi Adam, odnosno Hrist, Mesija – razapet.
Krolijev špil

Na Carevom štitu, kao i u slučaju Carice, nalazi se orao. U slučaju Carice taj orao označava imaginacijsku jasnovidost, dok je kod Cara reč o oštroumnosti, ali to nije sve. Naime, orao je ptica izvanrednog vida, pa otud Car i Carica imaju vanredan uvid, što predstavlja solarno svojstvo. Upoređujući dva orla sa štitova carskog para u Marseljskom špilu, Seli Nikols primećuje da su krila Caričinog orla raširena na gore, kao da će poleteti, dok su krila Carevog orla nalik predstavama anđeoskih krila a što podseća na oblik Caričinog prestola. Tako možemo zaključiti da su Car i Carica u međusobnom odnosu koji može biti predstavljen istočnjačkim simbolom za jin i jang, s tim što ulogu muškog načela kod Carice ima orao na njenom štitu, dok je žensko načelo kod Cara predstavljeno ženskim orlom na njegovom štitu.

Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje tetragramaton i odgovara magijskim operacijama zazivanja elemenata. Za Kejsa, Car je simbol Velikog arhitekte univerzuma i konstitutivne moći. Menli Palmer Hol u ovoj arkani prepoznaje veliko božanstvo koje su pitagorejci poštovali u obliku tetrade. Hol primećuje da njegovi simboli ukazuju da je Car zapravo demijurg. Po sistemu Zlatne zore Car je povezan sa hebrejskim slovom he, dok je u francuskom sistemu povezan sa slovom dalet. Alister Kroli Caru dodeljuje slovo cadi, odnosno, stazi cadi dodelio je kartu Car, dok je kartu Zvezda povezao sa hebrejskim slovom he.[4]
Vejtov špil

Takođe, važno je naglasiti još nešto. Kako je, po Zlatnoj zori, slovo he hebrejski atribut karte Car, a tom slovu odgovara znak Ovna, otud moramo razmotriti osnovne pretpostavke asterizma sazvežđa koje nosi ovo ime. Kod Egipćana Ovan je prikazan kao jagnje krunisano krugom, poistovećivano sa bogom Amonom, kome je pripisivano načelo vladavine, a što se sasvim lepo slaže sa duhom karte Car. Krug je arhetip krune i označava savršenstvo, budući da krug predstavlja projekciju tačke, koja je takođe simbol savršenstva. Kružnost u tom smislu označava nebo, odnosno nebeski uticaj i nebeski izvor legitimiteta. Za krunu se u Rečniku simbola kaže da ona ne predstavlja samo vrednosti glave osobe na koju je posađena, nego i vrednosti svega onoga što nadvisuje tu glavu. Kruna je znak moći i svetlosti. Zato su u Egiptu krune mogli nositi samo vladari i bogovi. U poznatoj astrološkoj gravuri Erharda Šona iz 1515. godine, prikaz Cara nalazi u desetoj kući zodijaka (kuća dostojanstva).

Akađani su sazvežđe Ovna poistovećivali sa obrednom žrtvom. Dakle, ovde imamo žrtveno jagnje, što podseća na mesijanski motiv kasnije upotrebljen u hrišćanstvu da označi Hrista kao žrtveno jagnje koje na sebi nosi grehe čitavog čovečanstva – „Evo Jagnjeta Božjeg koje odnosi greh sveta!“ (Jovan, 1:29) / „Jagnje zaklano dostojno je da primi moć i bogatstvo i mudrost i snagu i čast i slavu i blagoslov.“ (Apokalipsa, 5:12). I tu je takođe prisutna poveznica vladara sa obrednom žrtvom, bilo da je on lično u ulozi onog ko žrtvuje ili je sam žrtvovan. Hrist je istovremeno i kralj i obredna žrtva. U eshatološkom smislu karta Car prikazuje Hrista u ulozi vladara. U grčkoj mitologiji, ovo sazvežđe predstavlja ovna sa zlatnim runom koji je poklon boga Hermesa beguncima Friksu i Heli. Kada je stigao u Kolhidu, Friks je žrtvovao ovna bogu Zevsu, a njegovo runo obešeno je u Marsovom gaju odakle ga je kasnije uzeo Jason. Po Ptolomeju, zvezde na glavi Ovna imaju prirodu Marsa i Saturna, one u njegovim ustima slično Merkuru, a one u zadnjoj nozi poput Marsa, te one sa repa kao Venera. Najsjajnija zvezda sazvežđa Ovan je Hamal čiji je simbolični naziv „smrtna rana“, a koja, prema Ptolomeju, ima prirodu Marsa i Saturna te uzrokuje nasilnost, okrutnost i zločin. Drevni vladari, kao i vladari tzv primitivnih zajednica, predstavljaju načelo besmrtnosti među ljudima. Faraon je, tako, predstavljao boga Ra u ljudskom, smrtnom obliku. Ono što je besmrtno u faraonu jeste njegov „Ra“ kvalitet. Faraon je stoga obožavan kao nosilac načela Ra a ne kao konkretan čovek. Vladar kao nosilac božanske prirode često je svojim životom jemčio funkcionisanje sveta i blagostanje svog naroda. Karta Car, budući da astrološki predstavlja znak Ovna, označava i demonsku Kuću razvrata. U tom smislu, Car predstavlja onaj tip okultne zaposednutosti koja se ispoljava kroz pojavu sumanutih vođa.
skica O.O. Spera



[1] Fulkaneli, Alhemijska boravišta, tom II, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 44.
[2] Daniel Gunter, Inicijacija u Eon Deteta, str 93.
[3] Alister Kroli, Vizija i Glas, Esotheria, Beograd, 1995, str 26.
[4] O tome Kenet Grant kaže da je he: „pripisana Majci i petokrakoj zvezdi fizičke reprodukcije: dvostruka krv majke predstavljena simbolom Vodolije sa njegove dve struje životodavnog fluida... Značajno je to što Vodolija, taj Zvezdani skup koji simboliše dvojnu struju magijsko mistične energije u čoveku ne povezuje sfere Jesod i Necah (Meseca i Venere) kao ranije, već sfere Zodijaka (Hokmah) i Sunca-Sina (Tifaret), dajući tako ključ za formulu ovog Eona. Nije više taj ograničeni venerijanski zrak koji je pomešan sa Mesecom iluzije i veštičarstva onaj koji proizvodi sjaj objektivnog postojanja, već je to savršena mešavina stelarne struje, koju predstavlja Hokmah, sa strujom solarno-falusne svesti u čoveku. Drugim rečima, priliv stelarnih energija izvan sunčevog sistema se uliva kako bi prosvetlio Sunce našeg sistema, koje je niko drugi do Ra-Hoor-Khuit, Krunisano i Osvajačko Dete, Horus Pobednik.“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 27.