Kult Sunca i Crno Sunce

Mirča Elijade je istakao kako je u odnosu na druge kosmičke epifanije, obožavanje Sunca mnogo ređa istorijska pojava. Sunce dominira upravo tamo gde se, zahvaljujući vladarima, junacima i carstvima, stvara istorija. On naglašava da je, recimo na američkom kontinentu, Sunce bilo obožavano jedino u Meksiku i Peruu, odnosno kod onih američkih naroda sofisticirane kulture i civilizacije kakvi su bili Maje, Tolteci, Inke i Acteci. Sunce je, dakle, kovač istorije, a one sile koje stvaraju civilizaciju, naročito carstva i imperije, imaju razvijen i preovlađujuć solarni kult. Solarnost pretpostavlja elitizam, jer je, kako kaže Elijade, solarna teologija uvek nalazila odjek u višim društvenim slojevima, što znači da su solarne hijerofanije povlastica zatvorenih krugova privilegovane manjine. On navodi primer stare egipatske civilizacije, za čiju religiju kaže da je njome, više nego ijednom drugom, vladao kult Sunca. Po Elijadeu, prevlasti boga Ra najviše su doprinela dva faktora: teologija sveštenika iz Heliopolisa (kultnog mesta solarnog božanstva) i mistika vrhovne vlasti po kojoj se sam vladar poistovećuje sa Suncem.

Solarne hijerofanije, između ostalog, kako kaže Elijade, povezuju solarni kult sa kultom predaka. On navodi primere u Mikroneziji i Polineziji, gde se ta dva aspekta podudaraju sa oblastima izgradnje megalitskih spomenika i postojanja tajnih društava. Dakle, kult predaka, kao kult mrtvih, zatim tajna društva čije inicijacije imaju svrhu da osiguraju bolju sudbinu nakon smrti, i solarni kult, jesu tri elementa koji na prvi pogled pripadaju sasvim različitim sistemima. Elijade tvrdi da ta tri elementa zajedno postoje u arhaičnim solarnim hijerofanijama.

Motiv solarnog kulta ima određenu paralelu sa modernom masonerijom i iluminizmom koji su udarna sila novog poretka civilizacije, a čiji oblik delovanja obuhvata nekoliko značajnih stavki kao što su prosvetljenost racionalizma, veliki politički i ideološki projekti, oslanjanje na zaslužne pretke u nastojanju održanja istorijskog porekla i kontinuiteta, ali i legenda o ubijenom Hiramu Abifu, itd. Sunce, to je oko vrhovnog boga, odnosno Velikog Arhitekte univerzuma slobodnog zidarstva. Putem tog oka posvećenici gledaju u prošlost i budućnost, jer znamo da mnoga solarna božanstva imaju taj mantički aspekt, budući da su zaštitnici proročišta, proroka i gatara. Zato je sa aktivnijom ulogom iluminatskih doktrina u stvaranju današnje civilizacije i kulture sve intenzivnije interesovanje za astrologiju i proročke nauke, te prognozu u svim oblicima. To ima i svoj izraz u prognozama investicionih ciklusa, kladioničarskim prognozama i sličnim oblicima investicionog hazarda.

Elijade kaže da solarni bog nije Tvorac, nego je potčinjen Tvorcu od koga dobija nalog da dovrši delo stvaranja. Otud svetleće oko na vrhu piramide predstavlja delatni aspekt bića Vrhovnog Boga, odnosno Velikog Arhitekte. To je oko proviđenja, zapravo oko koje pogledom projektuje, odnosno stvara, zahvaljujući svojim prokreativnim moćima. Međutim, kako to ističe Elijade, njegovo prisustvo ipak ne donosi uvek blagodat, a štovaoci se u isto vreme obraćaju lunarnim, htonskim i agrarnim silama koje upravljaju univerzalnom plodnošću. Otud toliki sinkretizam u idejnim, kulturnim i okultnim stremljenjima moderne Zapadne civilizacije, koja je u neku ruku ozirizovana u elijadeovskom smislu. Te elemente ozirizacije, vidljive u kulturnim i mentalitetskim matricama moderne civilizacije, jasno je pobrojao Elijade. On kaže da je Oziris samo dovršavao „humanističku“ teološku revoluciju, koju je pre njega promenilo egipatsko eshatološko učenje. Junačko i inicijacijsko shvatanje besmrtnosti, koju je mogla da osvoji šačica povlašćenih, vremenom se pretvorilo u shvatanje o besmrtnosti koja se dodeljuje svim povlašćenima. Elijade kaže da je Oziris, odnosno njegovo sveštenstvo, takvo prilično izmenjeno shvatanje besmrtnosti dalje razvijalo u nekakvom „demokratskom“ smeru po kome je svako mogao da postigne besmrtnost ako prebrodi određena iskušenja. Elijade ističe kako je ozirijanska teologija proširila i razvodnila pojam iskušenja, što je nužan uslov besmrtnosti duše. Međutim, ona iskušenja junačkog tipa, kao što je recimo borba sa bikom, biva zamenjena moralnim i verskim iskušenjima u obliku tzv dobrih dela. Zato Elijade zaključuje kako je drevna teorija besmrtnosti ustupila mesto čovečnom shvatanju, čime je razvodnjena njena suština i strogo elitistički pristup.

Upravo je humanističko shvatanje temelj svakolikog antropocentrizma koje je svoj ezoterijski doktrinarni vid u poznije vreme ostvarilo kroz delovanje posvećenika poput Adama Vajshaupta, osnivača Bavarskih iluminata. Kenet Grant je povodom toga rekao da je izgubljena reč u Vajshauptovom sistemu „Čovek“. Povratak te reči, po Grantu, nametao je ljudima da ponovo pronađu sebe. Kako on kaže, spas čovečanstva moguće je postići samo preko čoveka i od strane čoveka jer čovek mora imati vlast nad sobom i odbaciti tuđe sile i kontrolu. Zapravo, kako kaže Grant, čovek bi trebalo da postane kralj svoje istine na osnovu prvobitnog zakonitog nasleđa. Ovo je sasvim na liniji rozenkrojcerskih, iluminatskih i masonskih načela, i kao što Grant ističe, i sa Krolijevim učenjem. Povodom toga Grant kaže da je ideja o „čoveku-kralju“ postala vodilja u Krolijevom sistemu, postavši sinonim za telemitu, odnosno onog koji je otkrio istinsku volju te postao sposoban da prema njoj postupa. Dakle, taj Čovek je zapravo adept, idealizovani tip čoveka kojeg nekako projektujemo i na profani svet.

Osim toga, ono što od tog vremena egipatske ozirizacije, o kojoj govori Elijade, ima paralelu sa našim vremenom, oličeno je sa jedne strane u iskrivljenom solarnom ekskluzivizmu vladajućih elita lišenog herojskog aspekta za koji su oni nesposobni, a sa druge u ideologizovanom ozirijanskom aspektu jednakosti i demokratičnosti za mase. Zato je Kroli doba vladavine astrološkog znaka Riba poredio sa vladavinom Ozirisa. U eonu Riba vernik na jungovski način „pliva“ u Crkvi koja predstavlja Majku. Nastupajući eon Horusa, odnosno doba Vodolije, shodno Krolijevom učenju, jeste vreme vladavine njenog malog Sina. U skladu sa tim logično bi bilo pretpostaviti da pretpostavke uspešnosti novog eona uključuju i to da baštinici vladajućih tajnih društava usvoje novu formulu delovanja usklađenu sa zakonom teleme, ili da nestanu...

Pomenuta masonsko-iluminatsko-rozenkrojcerska filantropija i doktrina dobrih dela, a što je inače karakteristično za avrahamske religije, predstavlja niži oblik „pozitivnog karmičkog poticaja“ u odnosu na drevni koncept junačkih iskušenja za koja je potrebno imati volju, srčanost, hrabrost i umeće. Kompenzacija inicijacijskog junačkog podviga i herojske etike moralističkim dobročinstvom (i današnjom brigom za ljudska prava), jeste izraz dekadencije inicijacijskih formula i opadanje kvaliteta posvećenika te jačanje sklonosti ka obožavanju moći. Tako se stvara vojska kontrainicijacijskog bratstva. Krolijev čovek-kralj je na neki način pokušaj oživljavanja herojskih elemenata inicijacije, budući da je bog Horus zapravo Heru, heroj, onaj koji je pobedio strašnog Seta! Za razliku od toga Vajshauptov Čovek više je ideološka konstrukcija, nalik onome što Elijade govori o dekadencijskoj ozirizaciji zagrobnih formula radi udovoljavanja sve većem broju zainteresovanih, a što vodi ka snižavanju inicijacijskih standarda.

Današnja moderna civilizacija je, ako uzmemo u obzir njene vrednosti i domene, očigledno stvarana i vođena od strane elita koje na različitim nivoima i intenzitetom učešća, održavaju i odražavaju dekadentan oblik solarnog kulta. Njihovo delovanje je, kako bi to rekao Rene Genon, kontrainicijacijsko, te iskvaruje solarna inicijacijska načela. U stalnoj želji da racionalizuju tehnologiju moći, oni su dirnuli u suštinske stvari materije, naprežući plodnost prirode do samoubilačkih granica. To je pokazatelj suicidnosti i težnje ka samoponištenju kao temeljnog motiva delovanja ovog crnog bratstva (u Krolijevoj Knjizi zakona se kaže da su rituali starog doba crni). U krajnjoj logičkoj konsekvenci takvog stanja, njihova težnja ka smrti zapravo je težnja ka neumrlosti, a što dobija svoj izraz u transhumanizmu i bujanju crnomagijskih kultova.

Elijade je rekao da Sunce, za razliku od Meseca, može prolaziti kroz podzemlje, a da samo ne bude podložno smrti. Ono može voditi duše kroz podzemne oblasti i sutradan ih vraćati na svetlo dana. Otud Sunce ima dve funkcije: vodiča duša koji donosi smrt ili vodi u večni život, i funkciju inicijacijskog hijerofanta. U Egiptu je Sunce dugo vršilo ulogu psihopompa faraona. Naravno, razlika je u tome što prateći Sunce prilikom njegovog zalaska, adepti kontrainicijacije neće uskrsnuti na istoku, jer je formula njihovog rada iskrivljena.

Elijade ističe povezanost Sunca sa istinskim svetom tame: sa čarobnjaštvom i podzemljem. Ono je, između ostalog i izvor mračnih energija pa u tom smislu možemo govoriti i o Crnom Suncu kao simbolu infernalnih moći. Setimo se da je ulaz u Had u neposrednoj blizini izlazećeg Sunca te je otud vrhunac nekromantijskog rituala najlakše postići neposredno pred svitanje. Setimo se takođe da je solarni bog Helije bio otac i deda opakih veštica. U pretkolumbovskom Meksiku su na magijski način osiguravali večnost Sunca neprekidno mu prinoseći ljudske žrtve čija je krv trebalo da obnovi njegovu potrošenu energiju. Imajmo na umu da je Sunce, osim što je davalac života, takođe i uzrok smrti. Mesec i tmina vezani su za sazrevanje i dozrevanje zametka, semena, ploda, metala itd. Naposletku, noć i san služe za obnovu i okrepljenje naših energija i stanja iste. Sve su to stvari koje živa bića troše tokom svojih dnevnih aktivnosti i izloženosti Suncu.

Menli Palmer Hol pominje kako je teozof Maks Hajndel govorio za rozenkrojcerske inicijate da su toliko napredni u nauci o životu da ih je smrt zaboravila. Navodeći neke detalje iz spisa rozenkrojcera Džona Hejdona, Hol pominje filozofsko jaje kao nekakav „stakleni kovčeg, ili kontejner, u kome su Braća sahranjivana.“ Hol kaže da je nakon određenog vremena, adept iznutra razbijao ljusku svog jajeta, tj kontejner, kako bi izašao i funkcionisao tokom propisanog razdoblja, a nakon toga se opet povlačio u svoj novi oklop ili kovčeg od stakla.“ Povodom toga ne možemo a ne zapitati se ne radi li slično i čuveni Drakula? I neće li nam ova slika pomoći da steknemo jasniji uvid i u stanje svesti onog ko koristeći isti mehanizam dugovečnosti, radi na postizanju nekih posve drugačijih ciljeva, ispunjavajući neku drugačiju svrhu, bivajući tako uzor i inspirator jedne mračne senke koja mori čovečanstvo već pokoljenjima.

Formula pretpostavljenog kontrainicijacijskog crnog bratstva podrazumeva submisivnost i medijumstvo. Najviši među njima zapravo je onaj najniži, onaj koji je najmanje svoj. Adžna čakra, odnosno treće oko, vrhovnog adepta crnog bratstva je na neki metafizički način spaljena prilivom nekontrolisanog astralnog svetla, pa je otud on u duhovnom slepilu. Njegovo prosvetljenje je razorno, pošto je dosezanjem svetlosti upao u tamu koja je brzo zatamnila celo njegovo biće čineći ga oruđem mračnih sila. Njegovo biće preuzela je njegova senka. Ipak, nije tako lako i jednostavno postati takav, s obzirom da se tu radi o izopačenju svesti i bića adepta visokog ranga koji je prilikom skoka preko ambisa jednostavno pao u taj isti ambis. Taj pad je beskrajan, kao što je metafizičko rastakanje suštine bića beskrajno, pošto tja proces iskrivljuje osećaj protoka vremena i podseća na prelazak tačke singulariteta koja označava pad u crnu rupu. Put u tamu obliven je svetlošću. Put kontrainicijacijskih iluminata, koje ovde nazivam crnim bratstvom, jeste put lunarizovanog Crnog Sunca, odnosno Sunca koje ima htonska svojstva u stadijumu večno umirućeg. To je Sunce u čeljustima Apepa ili vuka Fenrira. Egregor njihove krvi svoju moć crpi iz skrivenog Crnog Sunca podzemlja.

Krug sa tačkom u središtu jeste egipatski hijeroglif za reč Ra (Sunce). Ujedno, to je simbol prosvetljenja i solarne duhovnosti, duhovnog Sunca i alhemijskog zlata. Takođe, taj simbol predstavlja jedinstvo polova. Kenet Grant nas podseća da je tačka u krugu, simbol Iluminata, hijerogram Sunca i boga Horusa, ali je u Krolijevom sistemu takođe i simbol sjedinjenja boginje Nuit i krilate kugle Hadita, oznaka svesti i njene projekcije kao zraka svetlosti. Naravno, simbol kruga sa tačkom u središtu nije imao samo ulogu amblema nego je služio i kao fokusna tačka mentalnih radova i vežbi. Taj simbol je i portal kroz koji adepti projektuju svoju svest negde drugde ili nešto sa druge strane prebacuju u ovu stvarnost. Takođe, pomoću ovog simbola uspostavlja se veza i kontinuitet posvećeničkog reda kroz različita vremena i nivoe postojanja. Zbog njegovih univerzalnih svojstava, taj isti simbol koriste kako adepti inicijacije, tako i adepti kontrainicijacije, s obzirom da se adepti u inicijacijskim obredima poistovećuju sa Suncem, između ostalog i posredstvom ovog simbola. Projekcija svesti kao zraka svetlosti ima svoju paralelu u formuli eleuzinskih misterija: Konx Om Pax, a što ima uzor u egipatskom „Kabs Am Pekt“. To je svetlost koja se sliva u jedan zrak.

Mesijanski demijurg istorije

U ovom odeljku razmatraću mesijanskog demijurga istorije kroz prizmu mističnog ludila i prosvetiteljskog razuma, jer upravo u spoju ta dva možemo naslutiti skrivene arhetipske mehanizme od interesa za ovo istraživanje. Tako ću ovu temu započeti pitanjem: hoćemo li biti pravoverni zato što smo otpadnici ili ćemo biti otpadnici zato što smo pravoverni? Jesu li norme religijskog, moralnog ili politički korektnog života upravo te klipotske zmije koje muče naše napaćene mesijanske duše, koje pritiskaju našu unutrašnju mikrokosmičku mesijansku Zmiju, sve dok se ona ne probudi i ne poruši sva pravila, ne da bi svest i svet gurnula u anarhiju i haos, nego da bi uspostavila novi revolucionarni poredak. Da li je opet taj novi poredak zapravo novo tumačenje starog zakona, čitanje stare i večne knjige u novom ključu, jer je taj novi ključ formula novog modaliteta svetske energije i makrokosmičkih intencija? Zakon heksagrama ima svoje puteve i načine funkcionisanja mašine sveta kroz razna vremenska razdoblja i istorijske epohe.

Poslednja karta u nizu velikih arkana tarota je Univerzum, odnosno Svet. U „Knjizi Tota“ Alister Kroli kaže da je lik Univerzuma zapravo lik device koja predstavlja poslednje slovo Tetragramatona, i dodaje da je ona predstavljena kao lik koji pleše. U rukama se poigrava i upravlja blistavom spiralnom silom, aktivnom i pasivnom, a obe poseduju dvostruku polarnost. Ta blistava spiralna sila je Zmija. Devica koja kontroliše Zmiju je Duša Sveta, Anima Mundi, a to je duša Mesije, devičanski čista, čedna u sred orgija i luč u sred tame. Po konvenciji slovo-slika po kojoj se ravnao Kroli, atribucija karte Svet / Univerzum je hebrejsko slovo tau koje znači krst, a planetarna priroda je Saturn. U eri Vodolije, čiji je vladar takođe Saturn, dolazi do razrešenja mesijanske drame, do pobede nad zmijama klipota od strane mesijanske Zmije, čiji ples, kako to Kroli objašnjava, spaja slovo alef, koji je atribucija prve karte Luda, sa Univerzumom, tj slovom tau, u reč At, odnosno alef-tau, što znači „suština“. Ta suština je po Krolijevom tumačenju Ništavilo u potpunom rasprostiranju, odnosno beskraj ain sofa.

Krolijeva arkana Univerzum

Zmije koje muče Mesijinu dušu i tamnica bezdana u koju je ona zatvorena u velikoj meri podseća i na izgnanu i mučenu dušu jevrejskog naroda, koji, umesto da bude svetlost sveta, posađen na mesto odakle će kao odabrani narod zrakasto širiti slavu Božju po zemlji, zapravo bitiše kao lutalica i prokletnik, bratoubica Kajin, kažnjen da do kraja vremena ne nađe mira. Izlazak iz te tamnice predstavlja okončanje izgnanstva, pobedu nad zmijama-klipotima i eshatološku obnovu Izraela pod Mesijom. Jevrejstvo deli sudbinu svog Mesije. Govoreći o mesijanskom očekivanju lurijanske kabale Geršom Šolem, u knjizi „Glavni tokovi jevrejskog misticizma“ kaže da je koncepcija oslobađanja imala praktičnu ali i istorijsku konotaciju. Takođe, podsetimo se očekivanja zilota od Isusa da kao Mesija povede jevrejski ustanak protiv Rimljana. Šolem izvodi zaključak o preobražaju narodnog shvatanja mesijanstva i nacionalne obnove u kosmičku dramu, čime se ističe sličnost između hrišćanstva i ideologije šabatajskog pokreta, s tom razlikom što su oba, umesto cionizma, jevrejskom narodu ponudili eshatološke parabole (Isus), a samoproglašeni mesija Šabataj Cvi, radikalni antinominalizam sa univerzalnim ciljevima. 

Tumačeći taj šabatajski univerzalizam, Šolem u pomenutoj knjizi kaže da iskupljenje prestaje da na prvom mestu bude oslobađanje iz ropskog jarma progonstva i postaje preobražaj suštine stvaranja. U pitanju je tikun, obnova velike harmonije, proces koji se odvija kroz vidljive i skrivene svetove. Iskupljenje, kako kaže Šolem, podrazumeva korenitu promenu strukture univerzuma. Značaj iskupljenja nije samo u tome što će ono okončati progonstvo začeto razaranjem Hrama, već što će obeležiti završetak unutrašnjeg progonstva svih stvorenja koje je započelo kada je Adam isteran iz raja. Ne možemo ne primetiti zakonomernost alhemijskog duha u pozadini shvatanja koje opisuje Šolem (popravljanje sveta, popravljanje prirode).

U prethodnom pasusu dotakao sam se istorijskog aspekta, pa neka mi u tom smislu bude dozvoljena mala digresija. U praktičnom smislu veći je mesijanski učinak imao Teodor Hercl kao ideolog cionizma, nego pobornici mističnog mesijanstva. Osnivanje države Izrael jeste bio čin obnove, ali veoma ograničen, sekularan, moderan, racionalan, nacionalistički, nikako mistički. Upravo je razvoj tog sekularnog, modernog, racionalnog i nacionalističkog dobrim delom posledica mističnog ludila te kao takvo potpada pod zakone i ritmove upravo tog ludila. Stoga, imajmo na umu neka Šolemova zapažanja u „Glavnim tokovima jevrejskog misticizma“. Kako on primećuje, činjenica da su verski i mistički pokreti imali važnu ulogu u razvoju racionalizma osamnaestog veka danas je, što se tiče hrišćanstva, opšte priznata. U tom smislu Šolem daje primer radikalnih pijetista, anabaptista i kvekera koji spadaju među mističke pokrete čiji je duh, iako utemeljen u verskim pobudama, stvorio atmosferu u kojoj je racionalistički pokret, uprkos sasvim različitom poreklu, mogao da raste i razvija se, tako da su u suštini delovali u istom pravcu. Slično, kaže Šolem, važi za judaizam, što se ogleda u nastojanju jedne manjine da neke nove duhovne vrednosti, u saglasju sa novim verskim iskustvom, odbrani pred progonima, što je olakšalo prelaz na nov judaistički svet u razdoblju emancipacije.

U tom smislu je upravo šabatajstvo vesnik modernog emancipovanog jevrejstva XIX veka. Tako su, po rečima Geršoma Šolema, sledbenici Jakova Franka (Poljska, 1726-1791), kao naslednici šabatajstva, nakon Francuske revolucije u mnogim jevrejskim krugovima svojim uticajem presudno pomogli pokret za reformu, liberalizam i prosvećenost. Tako je vladavina Razuma poduprta pretpostavkama ludila, ali ne bilo kakvog ludila, nego mesijanskog ludila koje stoji u korenu revolucionarnog ludila i žara. Revolucionarno ludilo je sekularni izraz mističnog zanosa mesijanskog ludila. Iz perspektive baštinika načela vladavine razuma koje pretpostavlja sekularni društveni sistem, deluje groteskno odakle podrška takvom poretku sve dolazi, često puta od strane onih koji uronjeni u magijsku ili mističnu svest, u sekularnom i demokratskom poretku vide slobodu od klerikalnog ugnjetavanja. Isto tako šabatajski konvertiti u islam, tzv donmeh, koji su u tajnosti održavali svoja verovanja, zdušno su stali na stranu emancipatorskih i nacionalističkih Mladoturaka.

Takođe, revolucionarno ludilo ima svoje simptome i izvan revolucionarnog vremena u užem smislu, te teži da se legitimiše kao trajno i normalno stanje ideološkog i političkog delovanja. Otud razni oblici voluntarizma i aktivizma. Odatle potiče i ideja revolucionarne infiltracije (oblik mimikrije tipičan za šabatajce, frankiste, iluminate i komuniste) i permanentne revolucije koja je nužno svetska, čiji je protagonista bio Lav Trocki. Nije li to izopačeni i sekularni odraz načela oslobađanja lurijanske kabale? Tako izopačeni odraz kabale oslobođenja, u trockističkom i voluntarističko-ideološkom redukovanom obliku, jeste formula za stvaranje svetskog haosa čija je očigledna svrha poravnanja terena. Dakle, to su sve sekularni odrazi mističnog zanosa i ekstatičnih pokreta. Imajmo na umu da istorijske procese često pokreću refleksije čisto mističnih i ezoterijskih ideja i impulsa. Te ideje i impulsi se u izlomljenom i iskrivljenom obliku prelamaju kroz umove neupućenih i tako stvaraju izopačena ovaploćenja na društvenom tkivu.

Savremeni voluntaristi i aktivisti, večiti reformisti i popravljači svega što postoji, veruju u svoju moralnu i gotovo mističnu ispravnost, koja svoj legitimitet crpi iz višeg znanja, odnosno iz razuma poduprtog naukom (ili zloupotrebom iste), a što prepoznajemo u poznatoj ideološkoj paradigmi o američkoj izuzetnosti. Njihov zanos je zapravo ideološka i politička ostrašćenost i jednodimenzionalna idejna fiksacija. To crpljenje iz višeg znanja ima svoje uzore u pokretu prosvetiteljstva, koje je takođe derivacija mesijanskog ludila, odnosno njegova racionalizacija. Sa druge strane, crpljenje iz višeg moralnog stajališta jeste tipično reformacijski, puritanski i protestantski kliše superiornosti u odnosu na izopačenost papstva. Slično se može reći i za pokret bavarskih Iluminata koji predstavlja zanimljivu smesu okultizma, prosvetiteljstva, racionalizma i revolucionarnog misticizma, koji se borio da oslobodi društvo od stega pre svega katoličke crkve. Adam Vajshaupt (1748-1830), vođa bavarskih Iluminata, istakao je krug sa tačkom u središtu kao simbol njegovog Reda osnovanog 1. maja 1776. godine. O Iluminatima Kenet Grant kaže sledeće:

„Među iniciranima u Red Iluminata bili su grof Kaljostro i Anton Mesmer. Kaljostro je iniciran u Frankfurtu 1781. godine, uz odobrenje „Velikih Majstora Templara“ - drugi naziv za Iluminate. Kaljostro je od Vajshaupta primio uputstva i velike svote novca. Vajshaupt ga je potom poslao u Francusku sa posebnim zadatkom da prosvetli francuske masone. Vajshaupt, čije je prvo naukovanje bilo pod uticajem Jezuita, osnovao je Red Iluminata - kao i Blavatska Teozofsko društvo - sa osnovnom namerom da uguši kobne uticaje organizovanog hrišćanstva. Vajshaupt je tvrdio da se koristio „istim sredstvima u dobre svrhe kao što su to Jezuiti činili u loše.“ Oslanjajući se na Ignjacija Lojolu (1491-1556), Vajshaupt je uveo obavezu bezuslovnog pokoravanja Statutu ovog Reda. Tako su Iluminati - kako ih je svrstao Vajshaupt - bili ustrojeni po ugledu na Jezuitski Red, mada je njihov plan rada bio dijametralno suprotan. I pored toga što je Red Iluminata bio ugušen 1786. godine, Vajshaupt i unutrašnji krug adepata nastavili su da rade tajno iza vela slobodnog zidarstva sa kojim se Red povezao 1778. godine. Vajshaupt je ustrajavao na tome da su Iluminati manje Red a više Struja, koja može uspešnije da dela pod štitom nečeg drugog: pod drugim imenima i drugim zanimanjima… Iluminati su postupno sticali kontrolu nad svim značajnijim redovima, dok konačno, nije stvorena iluminatska mreža okultnih društava.“ Kenet Grant, Magijski preporod, iz poglavlja Povratak Feniksa, Esotheria, Beograd.

Red Iluminata je u jednom trenutku brojao oko 2.000 članova, od kojih su mnogi bili veoma uticajni i iz moćnih porodica, ali i poznati (na primer Gete). Na sličnoj ideološkoj liniji je i učenje Ogista Konta (1798-1857), oca tzv nauke o društvu, odnosno sociologije, koji je zastupao vladavinu naučnog i tehnokratskog „sveštenstva“, sociokratiju. Kontova sociologija učila je da bi društveni procesi trebalo da budu pod kontrolom tzv društvenog razuma pomognutog naukom o društvu. Njegov neposredan uzor Anri de Sen Simon (1760-1825), formulisao je glavne teorijske pretpostavke koji će se kasnije naći u Kontovoj sociologiji. Pre njega bio je Kondorse (1743-1794), koji je u Francuskoj revoluciji video oličenje duge pripreme za novo doba civilizacije itd. Ovaj francuski filozof i matematičar, zalagao se za liberalnu ekonomiju, ustavnu vladu, besplatno i slobodno obrazovanje, jednaka prava za muškarce i žene, kao i za ljude svih rasa. Za njega je rečeno da je utelovljavao ideale Doba Prosvetiteljstva i prosvećenog racionalizma. Završio je u čeljustima Francuske revolucije.

To sve takođe ima svoje uzore u Platonovoj utopiji vladavine filozofa kao preteči organizovane vladavine Razuma (i Bekonovog opisa vladavine mistično-naučnog društva u „Novoj Atlantidi“). Razum i Ludilo su oduvek nadopunjavali jedno drugo, ali je Ludilo vazda bilo temelj, ona utopistička osnova na kojoj je zidan hram boginje Razuma. Međutim, ponekad je i Razum hranio Ludilo. Bez racionalnosti jednog Cvinglija (1484-1531), vođe Reformacije u Švajcarskoj, teško je razumeti versko ludilo anabaptista, amiša, menonita, kvekera. Ideja o vladavini filozofa ili tehnokrata nije ništa više razumnija od ideje vladavine sveštenstva. I filozofi i sveštenici svoj legitimitet crpu iz Ludila, bilo da je reč o verskoj objavi ili pseudomističnom zanosu racionalnog humanističkog utopizma. Razum je lažni Mesija, što je očigledno u stavu koji bi da popravlja prirodu i čoveka, pretpostavljajući sebi viši nivo savršenstva. Tako razum sebe stavlja u poziciju božanskog uma – Logosa.

Svaka revolucija, verska ili ideološka, u jednom trenutku dolazi do tačke rascepa u pogledu načina delovanja, odnosno daljeg vođenja revolucionarnog pokreta. Sukobljavaju se sa jedne strane neonominalisti, tj birokrate revolucije, njeni sveštenici, koji bi da uspostave novi poredak, definišu nove procedure, standarde, norme i malo uspore čitavu stvar, lokalizujući je na određeni prostor, i radikalni antinominalisti, čija je pozicija proročka, mistička i više mesijanska. Staljin i Trocki su lep primer takvog razvoja događaja. Staljin je hteo da izgradi državni sistem, moć države i da legitimiše sovjetsku revolucionarnu republiku u neprijateljskom kapitalističkom svetu, dok je Trocki bio za permanentno globalno delovanje, pošto bi svaki zastoj, makar i taktički, bio poguban po revolucionarni projekat. Drugi primer, u okviru šabatajske verske revolucije, Šolem opisuje kao račvanje umerenog i ekstremnog šabatajstva obeleženog pitanjem da li bi Mesijini postupci trebalo da služe verniku kao uzor ili su takvi postupci i ponašanja ipak samo privilegija Odabranog a ne i njegovih sledbenika? Odnosno, mogu li se i sledbenici ludirati i prenemagati na isti način, sledeći mesijanski uzor, ili bi iz ograničene udobnosti nominalizma i tradicionalnih pravila trebalo samo da gaje veru u moć Mesijinog poslanja?

I zaista, šta bi bilo da su recimo Isusovi sledbenici krenuli u svemu da imitiraju svoj uzor sa žarkom željom da na kraju završe na krstu? Mudro su odabrali da izgrade Crkvu (hijerarhiju i instituciju), umesto mučeničke avanture. Naravno, to ne znači da hrišćanstvu nisu poznati oni koji su težili da noseći Hristovo ime, ponesu malo i od težine njegovog krsta. Pa ipak, znamo da je u hrišćanstvu pobedu odnela „birokratska“ struja tvoreći od religije i prvobitnog mesijanskog zanosa istorijske eklezijastičke tvrđave. Geršom Šolem navodi Natana iz Gaze (1643-1680), propovednika Šabatajevog mesijanstva, koji o antinomizmu Šabataja Cvija kaže: 

„Jer kad ne bi bio Iskupitelj, ta skretanja mu ne bi ni pala na pamet; kad ga Bog obasja svojom svetlošću, on čini razna dela koja su u očima sveta neobična i izazivaju čuđenje, i time dokazuje da govori istinu.“ 

Iza ovog Šolem zaključuje kako istinski činovi iskupljenja ujedno izazivaju najveću sablazan. U nekoj daljoj refleksiji, tu leži koren opravdanja revolucionarnog nasilja, koje ne samo što je nužno neophodno nego je i deo mesijanskog proviđenja revolucionarnih vođa. Sa druge strane, Šolem kaže da se umerenjaštvo odlikuje stavom da u životu vernika nema mesta za nihilističke tendencije sve dok okončanje tikuna ne preobrazi spoljašnji svet, i dok se Izrael nalazi u progonstvu. Formalno Izrael više nije u progonstvu, jer osnivanjem moderne jevrejske države tamo gde je nekada bilo ono staro biblijsko Božje kraljevstvo, ta epoha je završena. Sa druge strane, moderna jevrejska država, za razliku od one stare, nije Božja država, nije sveto kraljevstvo, nego sekularna demokratska nacionalistička republika, pa je otud moguće reći kako ona zapravo predstavlja tek simulakrum obnove onog duhovnog Izraela koji bi u punoj slavi trebalo da bude obnovljen od strane Mesije a ne nekakvog nacionalističkog pokreta. Dakle, progonstvo još uvek traje.

Geršom Šolem je ocenio da radikalni sledbenici Šabataja Cvija nisu mogli da se zadovolje pasivnim verovanjem u paradoks Mesijinog poslanja. To bi značilo povratak u normu, doduše sa malo drugačijom teologijom. Radikalni šabatajci su sledili mesijanski paradoks u želji da iskuse mesijanski zanos i kroz njega deluju. Za njih je mesijanski paradoks bivao zakon, nešto poput maksime iz Krolijeve „Knjige zakona“: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom“ i „Čini kako ti volja, neka to bude jedini Zakon.“ Šolem taj stav predstavlja na način po kome svi moramo sići u carstvo zla da bismo ga iznutra savladali. Koristeći razne teorijske forme, apostoli nihilizma propovedali su da postoje sfere u kojima se procesu tikuna više ne može doprineti pobožnim delima; protiv zla se mora boriti zlom. Ogrnuti se tamom, ogrnuti se zlom, ući u zmijsko leglo. To može samo lud čovek ili samo Mesija, ili onaj ko je opravdano samouveren, ko ima poverenja u sopstvenu iskru, svetlo svoje unutrašnje zvezde. Naravno, većina koja teži delovanju po takvoj formuli u njoj samo nalazi opravdanje za sopstvenu izopačenost, ali mora joj se priznati da je opako privlačna. Pomoću nje se mogu naći opravdanja za svakojaka nepočinstva, a ne samo za herojska i spasonosna dela. Takvo delovanje priliči samo Iskupitelju a ne svakolikom svetu, jer, da se poslužim Krolijevim rečnikom, ono priliči samo onima koji bez posledica po sebe mogu da tvore svoju volju. Kad kažem bez posledica, mislim da su prethodno došli do spoznaje šta je njihova volja. Bez toga imamo haotično delovanje gomile fanatika i sociopata koje će razumni i umereni članovi pokreta teško uspeti da urazume. Za Revoluciju se kaže da jede svoju decu, ali bi permanentna Revolucija pojela ne samo svoju decu, nego sve i svakog, i sve od svakog, te naposletku i samu sebe.