Kabalistički izvori tarota

Priču o kabalističkim izvorima tarota produbićemo razmatranjem značaja broja pedeset. Upravo u tom broju, kao i u načinu kako su pojmovi prikazani, moguće je povući paralelu između Mantenja tarokija i kabalističke šeme Pedeset kapija Binaha (Razumevanja) kako ih je zabeležio Atanasijus Kirher. Ova lista kapija predstavlja klasifikaciju znanja koje proizilaze iz sefire Binah a koje posvećenik kabale mora proći ne bi li došao do trideset i dve staze Mudrosti (10 sefirota i 22 staze koje ih povezuju). Po legendi, i sam Mojsije je prošao njih 49, ali nikada nije ušao u pedesetu. Ovo podseća na biblijsku činjenicu da Mojsije nikada nogom nije kročio u obećanu zemlju, nego je umro i bio sahranjen izvan nje a grob njegov ostao je skriven do kraja vremena. Takođe, broj 49 ukazuje na apstraktnost broja 50. Slično je i sa kartom pod brojem 50 u Mantenja tarokiju, kao i sa Ludom u klasičnom tarotu. U sistemima sa po 50 članova poslednji broj predstavlja kulminaciju ili izlaz iz šeme 7 x 7, dok u sistemu velikih arkana to je 3 x 7. Šema kapija Binaha takođe se sastoji od 5 dekada, a to su elementi, razvoj, čovečanstvo, sfere i anđeoski svet.

Elementi: 1. Haos, prva materija; 2. Bezoblična praznina; 3. Bezdan; 4. Poreklo elemenata; 5. Zemlja; 6. Voda; 7. Vazduh; 8. Vatra; 9. Diferencijacija kvaliteta; 10. Mešanje i kombinacije;

Razvoj: 11. Minerali; 12. Pojava biljnog načela; 13. Seme klija i vlaži; 14. Biljke i drveće; 15, Plodovi; 16. Niži životinjski oblici; 17. Insekti i reptili; 18. Ribe i vodeni kičmenjaci; 19. Ptice; 20. Četvoronošci;

Čovečanstvo: 21. Čovek; 22. Ljudsko telo; 23. Ljudska duša; 24. Adam i Eva; 25. Čovek kao mikrokosmos; 26. Pet čula; 27. Pet moći duše; 28. Adam Kadmon; 29. Anđeoska bića; 30. Čovek u obličju Boga;

Sfere: 31. Mesec; 32. Merkur; 33. Venera; 34. Sunce; 35. Mars; 36. Jupiter; 37. Saturn; 38: Nebeski svod; 39. Prvi pokretač; 40. Nebesa;

Anđeoski svet: 41. Išim / Sinovi Vatre; 42. Ofanim / Točkovi; 43. Aralim / Prestoli; 44. Hasmalim / Vlasti ili Gospodstva; 45. Serafim / Sile; 46. Malahim / Moći; 47. Elohim / Načela; 48. Beni Elohim / Anđeli; 49. Kerubim / Arhanđeli; 50. Ain Sof / Bog;

Peta dekada, odnosno hijerarhije anđeoskih redova, različito su poređane u zavisnosti od izvora. Redosled koji je usvojilo hrišćanstvo potiče od Pseudo-Dionizija Areopagite iz V veka i ima sledeći poredak (počev od najviših): 

1. Serafim (Plameni, šestokrili čuvari Božjeg prestola, simboli svetlosti) – „Jezekilj“ 1:5 i „Isaija“ 6:1; 

2. Kerubim ili Heruvim (čuvari Raja, svetlosti i zvezda, predstavljeni sa četiri figure: Čovek, Bik, Lav i Orao, figure koje se pojavljuju u tarotu) – „Postanje“ 3:24; 

3. Aralim ili Ofanim, odnosno Prestoli (ognjeni kovitlaci nalik točkovima, simboli pravde i autoriteta) – „Kološanima“ 16; 

4. Hasmalim, odnosno Vlasti ili Gospodstva, upravljaju nižim redovima); 

5. Sile; 

6. Moći (anđeli ratnici); 

7. Načela, nose krunu i žezlo; 

8. Arhanđeli; 

9. Anđeli.

Kirherova klasifikacija je zapravo varijacija i njegova adaptacija kabalističkog poimanja makrokosmosa i mikrokosmosa. Po Menli Palmer Holu u kabali postoji učenje da je čovekovo telo obavijeno jajolikim mehurastim prelivanjem u duginim bojama, koje se zove auričko jaje. To jaje možemo nazvati kauzalnom sferom ljudskog bića. Ona ima isti odnos prema čovekovom fizičkom telu kao velovi ain sofa prema stvorenim svetovima, odnosno emanacijama izraženim sefirama. Kako Hol dalje tumači, kao što su ti svetovi sazdani od latentnih moći unutar kosmičkog jajeta, tako je i sve što je čovek koristio u svim svojim inkarnacijama proizašlo iz latentnih moći unutar njegovog auričkog jajeta. Stoga proizilazi da ljudsko biće nikada ne izlazi iz tog jajeta jer ono ostaje čak i nakon smrti. 

Holov prikaz može zgodno poslužiti za razumevanje kabalističke šeme četvorodelnog sveta. Zamislimo da se ljudsko biće, kao mikrokosmos, sastoji od,  za oko nevidljive sfere, u okviru koje se odvija njegovo bitisanje, po ugledu na makrokosmos. Unutar te sfere, poput slojeva glavice luka, ili prstenova, nalaze se podsfere, odnosno prstenovi koji okružuju one uže sfere i tako sve do materijalnog nivoa. Kako se ide ka centru tih sfera koje prožimaju jedna drugu, tako se povećava gustina tvari. Tih sfera ukupno ima 40, a okružene su sa tri spoljašnje sfere koje se u dijagramu Drveta života nalaze iznad prve sefire. Tri spoljašnje sfere su Ain Sof Aur (Bezgranična svetlost), Ain Sof (Bezgranično) i Ain (ništavilo, čisti duh). Unutrašnje sfere zapravo čine četiri dekade sefirota koje su podeljene na osnovne nivoe (4 x 10), a što predstavlja egzistenciju strukture Drveta života koje ima deset sefirota na četiri plana postojanja:

1. Acilut: bezgranični svet Božjih imena gde se moći Boga najčistije manifestuju i otud ta dekada sadrži deset božanskih imena koja ukazuju na određena svojstva najvišeg bića. Tih deset zračenja se ne spušta u niže svetove i ne uzima oblik, ali se odražava na supstancama nižih sfera. Zračenja se tog sveta reflektuju u drugom, ili Brijatičkom svetu. Pošto odraz uvek gubi nešto od sjaja prvobitnog izvora, tako u Brijatičkom svetu deset zračenja gubi deo svojih moći i čistote. Takva refleksija je poput reflektovanog uzora, ali je manja i bleđa.

2. Brijah: arhanđeoski svet stvaranja. Tu je reč o, kako Hol kaže, deset velikih duhova, božanskih stvorenja koja pomažu u uspostavljanju reda i inteligencije u univerzumu. Ti veliki duhovi su zapravo arhanđeli čija je dužnost da se ispolje deset moći velikih Božjih imena Boga koje postoje u Acilutu. Sve stvari koje se ovaploćuju u nižim svetovima, isprva postoje u neopipljivim prstenovima gornjih sfera, tako da je stvaranje, kako objašnjava Hol, proces izrade opipljivosti neopipljivog, putem proširenja neopipljivog na različite vibratorne nivoe. 

3. Jecirah: hijerarhijski svet oblikovanja, tzv horovi Jeciraha, anđeoske hijerarhije. Deset sfera Brijaha, mada su same refleksije, ogledaju se prema dole u trećem, ili Jeciratskom svetu gde su još ograničeniji u svom izrazu i postaju, kako Hol kaže, duhovni i nevidljivi zodijak, koji postoji iza vidljivih grupa sazvežđa.

4. Asijah: elementarni svet supstanci. Iz Jeciraha svetlost deset sfera se reflektuje u svet Asijaha, najniži od četiri sveta. Deset sfera prvobitnog i najvišeg Aciluta ovde preuzima na sebe oblike fizičke materije, a rezultat je zvezdani sistem. Svet Asijaha, ili elementarni svet materije, jeste onaj u koji se spustilo čovečanstvo u vreme Adamovog pada. Sve duhovne snage gornjih svetova, kad se sudare sa elementima donjeg sveta, iskrivljuju se i izopačuju, što ima za posledicu, kako tumači Menli Palmer Hol, pojavu demonskih hijerarhija koje korespondiraju sa dobrim duhovima u svakom od viših svetova.

Podsetiću, viši svetovi nalaze ka obodu zamišljene kosmičke sfere, dok su niži smešteni u njenom središtu. Tako se stvara perspektiva u kojoj je duhovno i božansko prikazano kao infinitivno, a materijalno (i klipotsko) infinitezimalno. U tom smislu, da se izrazim sholastički, sav pakao može stati na dlanu jedne ruke. Kabalisti su svakom osnovnom nivou dodelili po jedno slovo sadržano u Božjem Imenu (Tetragramaton). Ta slova su jod za Acilut, he za Brijah, vau za Jecirah i ponovo he za Asijah. Svet Asijaha je pomešan sa tzv klipotima ili kelipama, koje predstavljaju ljušture, odnosno izlomljene delove neuspelih ili neostvarenih prstenova. Ako sefirote zamislimo kao posude, onda bi klipoti predstavljali razbijene posude. Klipoti su u neku ruku izraz kosmogonijskih abortusa i često su tretirani kao područje demonskog prisustva. 

Na tu temu Menli Palmer Hol kaže da se u Asijahu nalaze se demoni i zavodnici. I oni sami su refleksije deset velikih sfera Aciluta, ali zbog iskrivljavanja slike nastalog od bazičnih supstanci Asijaha na kojima se reflektuju, oni postaju zla stvorenja. Njih kabalisti nazivaju ljušture, odnosno klipoti, ili kelipe. Postoji deset hijerarhija tih demona, koje odgovaraju svakoj od deset hijerarhija dobrih duhova od kojih je sastavljen Jeciratski svet. Osim njih, imamo i deset Arhidemona, koji odgovaraju svakom od deset Arhanđela u Brijahu. U tom smislu kabalisti su razvili i šemu anti-drveta, odnosno klipotsku verziju dijagrama Drveta života. To drvo jeste mračni ili obrnuti oblik Drveta života. U pitanju su senke viših sefira. Te senke su sile koje sabijaju božansku svetlost i tako skrivaju prisustvo Boga kako bi omogućile postojanje fizičkog sveta. To znači da klipoti imaju dve uporedne uloge: da prikriju svetlost i da dozvole razvoj materijalnog sveta, sve dok se taj svet potpuno ne preokrene, ispravi i spoji sa višim autoritetom. Kao aspekti suprotstavljeni božanskim emanacijama, klipoti se smatraju mračnim, demonskim svetovima, koji su ljušture blistavih, spoljašnjih svetova. Dakle, to su sile, koje samom svojom prirodom, ne dopuštaju duhovnoj suštini našeg sveta da se spoji sa korenskim uzrocima. Pošto se bića u nižim svetovima smatraju ljušturama ispunjenim određenom količinom iskvarenih duhovnih sila i funkcija, često se nazivaju demonima, mada postoje okultisti koji prave razliku između demona kao bića nekadašnjih paganskih božanstava, i klipota kao slepih sila.  

Taj drugačiji pogled na klipote možemo pronaći kod Daniela Guntera koji kaže da su klipoti prazne kore ili ljuske Drveta života. Poistovećivanje demona sa klipotima je, po Gunteru, zaostalo praznoverje koje bi trebalo proterati na gomilu otpada srednjovekovnog neznanja. On kaže da je takvo poistovećivanje preživelo sve do današnjih dana zahvaljujući strahu od mraka pomešanim sa iskrivljenom doktrinom primitivnih teologa i spiritualista. Ovakav uprošćen koncept klipota, kaže Gunter, nije svojstven lurijanskoj kabali kojoj savremeni okultizam mnogo duguje, niti je svojstven Krolijevoj doktrini. Svet klipota je, kaže Gunter, naprosto profani svet, budalasti svet, svet stare sive zemlje. Klipoti su, po Gunteru, aspekti neuravnoteženog Drveta života koji stoje u suprotnosti sa karakteristikama uravnoteženog Drveta. To je, kaže Gunter, podela umesto jedinstva, mistifikacija i neznanje umesto mudrosti i razumevanja, odnosno nemilosrdan svet sklon nasilju, haosu, mržnji, ludilu, nestabilnosti i opsesiji. 

U Gunterovoj knjizi „Inicijacija u Eon Deteta“ prikazana je šema Drveta života sa klipotskim atribucijama iz koje čitamo sledeće: 1. Keter je dvoličnost; 2. Hokmah je neznanje; 3. Binah je konfuzija; 4. Hesed je okrutnost; 5. Geburah je nasilje; 6. Tifaret je nesklad; 7. Necah je mržnja; 8. Hod je ludilo; 9. Jesod je nemoć; 10. Malkut je opsesija. Broj 1 u šemi kabalističkog Drveta života odnosi se na prvu emanaciju, odnosno sefiru Keter (Božja kruna); broj 2 je Hokmah (Božja mudrost); broj 3 je Binah (Božji um / razumevanje); broj 4 je Hesed (Božja milost); broj 5 je Geburah (Božja moć / strogost); broj 6 je Tifaret (Božje saosećanje / lepota); broj 7 je Necah (Božja večnost / pobeda); broj 8 je Hod (Božje veličanstvo / slava); broj 9 je Jesod (osnova / temelj); broj 10 je Malkut (Božje kraljevstvo).

To je standardna struktura Drveta, odnosno oblik koji se ustalio među hrišćanskim kabalistima i potonjim okultistima. Kasnija okultistička shvatanja su ovu kabalističku šemu povezala sa strukturom malih arkana tarota. Raspored sefira oblikuje dijagram Drveta života, a koji se zapravo sastoji od tri trijade i jedne izdvojene sefire (Malkut) na dnu. Takođe, na dijagramu imamo tri kolone, odnosno tri stuba: desni predstavlja milost, aktivno i muško načelo, te se obično predstavlja crnom bojom; levi stub je srebrni ili sivi, ženski, pasivan i predstavlja moć. Srednji stub je izraz usklađenosti levog i desnog te na neki način izražava Božju volju. Osim tri uspravna stuba imamo i tri vodoravna grupisanja sefira. Tako tri najviše sefire: Keter, Hokmah i Binah predstavljaju Božji duh, tri središnje sefire: Hesed, Geburah i Tifaret označavaju Božju dušu, dok tri donje sefire: Necah, Hod i Jesod predstavljaju Božju volju. Takva trostepena struktura ispoljava se u četiri faze koje sam prethodno pomenuo kao četiri kabalističke dimenzije, odnosno sveta. Za kraj ovog odeljka razmotrimo neke detalje porekla učenja o četiri kabalističke dimenzije. Kod „Isaije“, 43:7, čitamo sledeće: 

„Svakoga ko se mojim imenom zove i koga sam stvorio na svoju slavu, koga sam sazdao i koga sam načinio.“ 

Ovde imamo četiri ključne reči. Prva podvučena reč: imenom, odnosi se na acilut (šin-mem, šem). Druga podvučena reč: stvorio, odnosi se na brijah (bet-reš-alef, bara). Treća podvučena reč, sazdao, odnosi se na jecirah (jod-cadi-reš, jacar). Četvrta podvučena reč, načinio, odnosi se na asijah (ain-šin-he, ašah). I konačno, za one koji stvaralački razmišljaju, teško je ne primetiti potencijal pete reči koja nije podvučena a veoma je indikativna za magijsko delovanje, a to je slava, (kaf-bet-vav-dalet, kabod). Kabod, tj Božja slava obasjava onog ko Božje ime nosi, koga je Bog stvorio, sazdao i načinio. Šem je donji desni ugao pentagrama; bara je gornji desni ugao; kabod je ugao na vrhu; jacar je gornji levi ugao; ašah je donji levi. Tako dobijamo pentagram stvaranja kao zanimljivu temu za kabalističku meditaciju. Geršom Šolem je objasnio da kabalističko načelo četiri ispoljavanja ima svoju paralelu u doktrini četiri Adama. Prvi Adam, kao čovek aciluta jeste Adam Kadmon (vidi „Jezekilj“, 1:26-27), od koga potiču sva stvorenja, kako zemaljska, tako i ona nebeska. Drugi Adam je onaj stvoren šestog dana stvaranja sveta i odnosi se na brijah. Taj Adam je nevin i još uvek nije bio doveden u iskušenje. To iskušenje dešava se u rajskom vrtu u kome boravi treći, odnosno Adam jeciraha, tj uobličavanja, koji je podeljen na muško i žensko. I konačno, Adam asijaha je onaj koji je izgnan iz vrta te postao podložan smrti. 

Uporedni prikaz pet dekada kabalističke kosmogonije:

1. Acilut je Ehejeh; Brijah je Metatron; Jecirah je Hajot ha Kadoš; Asijah je Rašit ha Galgalim (Primum mobile, vatrena magla kao početak materijalnog svemira); Klipot je Taumijel (dvojnik Boga): Satana i Moloh; 

2. Acilut je Jahve; Brijah je Racijel; Jecirah je Ofanim; Asijah je Mazlot (sfera fiksnih zvezda); Klipot je Hagidiel (ometači): Adam Belijal;

3. Acilut je Jahve Elohim; Brijah je Cafkijel; Jecirah je Aralim; Asijah je Šabataj (Saturn); Klipot je Satarijel (prikrivači Boga): Lucifuge;

4. Acilut je El, Brijah je Cadkijel; Jecirah je Hasmalim; Asijah je Cadik (Jupiter); Klipot je Gamhikot (remetioci stvari): Astarot;

5. Acilut je Elohim Gibor; Brijah je Samael; Jecirah je Serafim; Asijah je Madim (Mars); Klipot je Golab (spaljivači): Asmodej;

6. Acilut je Eloah Vedot; Brijah je Mihael; Jecirah je Malahim; Asijah je Šemeš (Sunce); Klipot je Togarini (svađalice): Belfegor;

7. Acilut je Jahve Cabaot; Brijah je Hanijel; Jecirah je Elohim; Asijah je Nogah (Venera); Klipot: Harab Serap (gavran deobe): Baal Hanan;

8. Acilut je Elohim Cabaot; Brijah je Rafael; Jecirah je Beni Elohim; Asijah je Kokab (Merkur); Klipot je Samael (zavađač): Adramelek;

9. Acilut je Šadaj El Haj; Brijah je Gabrijel; Jecirah je Heruvim (anđeli); Asijah je Levanah (Mesec); Klipot je Gamalijel (opsceni): Lilit;

10. Acilut je Adonaj Melek; Brijah je Sandalfon; Jecirah je Išim; Asijah je Olam jesodot (sfera elemenata); Klipot je Nahemot (nečisti): Nahema;

Arkana Smrt u tarotu

arkana Smrt u špilu Šarla VI

Ponekad predstavljena bez broja, Smrt se pozicionirala kao trinaesta velika arkana. Po Elifasu Leviju, broj trinaest predstavlja smrt i rađanje, vlasništvo i nasleđe, društvo i porodicu, rat i pakt. Ova karta je jedan od upečatljivijih prikaza tajanstva vremena u tarotu. Imali smo Pustinjaka, kao momentalno vreme, trenutak tišine, čak i beskrajno mali vremenski interval, ovde i sada, zatim Točak sreće kao sve vreme univerzuma, dok je Smrt fatalni trenutak prekida vremena. Druga vrsta simbolike ovu kartu povezuje sa Umerenošću i Đavolom, sa kojima čini trijadu skelet - anđeo - đavo, čime se ukazuje na trojstvo ljudske prirode. U obliku skeleta Smrt je ovde prikazana kao seme budućeg, jer kosti simbolizuju koren života, matricu koja ponovo stvara telo.

Na Krolijevoj verziji ove arkane, u gornjem levom uglu, prikazan je orao kao simbol najvišeg aspekta Škorpije. Budući vezan za smrt, orao se nalazi u određenoj vrsti saglasja sa orlom koji se u kontekstu rađanja i smrti, nalazi u opisima Karlosa Kastanede. Fulkaneli kaže da pustiti orla da poleti znači pustiti svetlost da iziđe iz groba i ode na površinu, što je osobenost istinske sublimacije. Po njemu, sublimacija je niz operacija koje završavaju sjedinjavanjem sumpora i žive. Ova ideja povezuje karte Obešeni, Smrt i Umerenost. Nije orao kod Krolija tek tako tu postavljen, jer ta ideja proizilazi iz duha učenja Zlatne Zore. Ono na šta tačno mislim, vidljivo je na Krolijevoj karti Kočijaš. Jedna od četiri sfingi koje vuku kočije ima ljudsku glavu i njoj je pridodat vazdušni elemenat, što je stavlja pod vlast Saturna. 

U doktrini ere Riba, sfinga sa ljudskom glavom pripadala je vodenom elementu, jer čovek je jedina od četiri heruvimske životinje koja ima veze sa vodom. Žreci nastupajućeg doba Vodolije sfingu sa ljudskom glavom pretvorili su u Vazduh, i od Jupitera, kao vladara Riba, dodelili je Saturnu. To je akt kontrarevolucije, da bi se čovek oslobodio, odlepio od Vode i poleteo. To je razvojna formula za čoveka, ali involutivna za bogove. Kod Krolija je na karti Smrt predstavljen Oziris kao crni bog, u Amenti, sa crnim nemisom na glavi. „Rituali starog doba su crni“, kaže Knjiga zakona, jer je Oziris crni bog. Na samom početku prvog poglavlja knjige The Angel and the Abyss, Daniel Gunter kaže da je primarni cilj polaznika, odnosno neofita u magijskom sistemu A.:A.: uskrsnuće iz smrti koju svet naziva životom. Kandidat u tom smislu simbolički predstavlja Ozirisa te započinje proces unutrašnjeg putovanja kao mrtvac. Neofit kao Oziris je Gospodar Mrtvih, uspavan među klipotima koji predstavljaju nečiste sadržaje psihe. Kandidat se mora uzdignuti iz haotičnog i neuravnoteženog života i posvetiti se drugačijem životu, istrajnosti i služenju Velikom Delu. Smrt je život profanih.

Krolijev špil

U Marseljskom špilu Smrt je bezimena karta i prikazana je u žutoj boji, bez levog stopala i sa crvenom kosom u ruci. Podsetimo se da Obešeni čovek visi vezan za levo stopalo. Na karti Smrt, odsečene glave, šaka i stopala leže pobacane na crnoj zemlji. Ta razbacanost delova tela podseća na drevne obrede ratarskih zajednica kada je vršeno obredno žrtvovanje, komadanje i razbacivanje telesnih ostataka ljudske žrtve po usevima kako bi se magijskim putem obezbedio dobar prinos. Istovremeno, ti ljudski delovi igraju ulogu semena koje oplođuje Majku Zemlju. Smrt je seme, kao što je izbacivanje semena prizvalo smrt i isterivanje Adama i Eve iz rajskog vrta u kome su uživali besmrtnost. Po tantrizmu, jogin koji ejakulira pada pod zakonomernost vremena i smrti. Taj detalj podseća na ezoterijsku činjenicu da svaki snošaj na neki način priziva životnu silu ili nerođene duše koje traže priliku da uđu u ovaj svet. Rekao bih da ih svako aktiviranje seksualne energije priziva, pa ako do uoplođenja i posledične inkarnacije ne dođe dešava se da prizvana životvorna sila (ili duša) bude upletena u niti klipota. Ta činjenica stoji u korenu moralističkih pridika i tabua vezanih za seksualnost.

Crna boja ukazuje na Ozirisa kao Saturna, koji je, kako Fulkaneli kaže, u hermetici crni zmaj ili olovo Filosofa, u magiji crna kokoš itd. I ako Smrt kao nosioca kose, povezujemo sa Saturnom, po sistemu atribucija Zlatne zore, ova karta ima veze sa Marsom i slovom nun, koje znači riba, a čiji je astrološki pandan znak Škorpije. U Krolijevoj verziji karte, osim orla, prikazani su škorpija (truljenje u najnižem vidu), zmija (simbol muške energije, vatreni aspekt vode, ali i zmija Levijatan) i riba (riblji bogovi Oan i Dagon - jer je hebrejsko slovo nun, tj riba, dodeljeno ovoj karti). Naziv ove karte po Zlatnoj zori glasi Dete velikih promenitelja, Gospod vratnica smrti. Sa druge strane, to što su na karti prikazani delovi ljudskih tela razbacani po livadi, ukazuje na ulogu Saturna kao zaštitnika poljoprivrede, a što opet ima veze sa vremenom, setvom i žetvom. Tako možemo u starom Pustinjaku prepoznati sejača a u skeletu Smrti žeteoca.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Seli Nikols takođe naglašava da kosa Smrti u Marseljskom špilu doslovno secka ljudska tela i razbacuje ih po livadi. Ona podseća na ritualno (ili simbolično) ubijanje ili žrtvovanje starog kralja u nekim starim ili primitivnim zajednicama. Žrtvovanog kralja bi komadali i obredno jeli kako bi osigurali plodnost stoke i useva te obnovili kraljevstvo. Upravo to komadanje, rastavljanje na deliće mrtvih ljudskih tela, jeste naglašavanje ideje obnavljanja u karti Smrt. Nikols povlači vezu između arkana Smrt i Sud, budući da ono što je posejano u prvoj, dolazi do zrelosti u poslednjoj. Preminuli se ponovo rađa iz groba. Smrt je u Marseljskom špilu prikazana kao skelet, s tim što ima masku preko lica, čime se aludira na njenu neprepoznatljivost. Ona nas sve vreme vreba a mi je ne primećujemo. Smrt ima mnogo lica, ali takođe, imajmo na umu i običaj posmrtne maske, ukrašavanja mrtvaca, naposletku posmrtnog ukočenog izraza lica. I konačno, maska predstavlja portret sila koje se nalaze iza kapija smrti. Skelet, kao takav, ukazuje na stabilnost, suštinu. To je ogoljena stvar(nost).

Lik Smrti uhvaćen je u pokretu, kako zamahuje kosom, što predočava svojevrsni ples smrti, danse macabre, motiv veoma popularan u srednjovekovnoj Evropi. Otud Smrt nije nepokretan lik, ne sedi, ne stoji, nego je uvek u pokretu. Menli Palmer Hol primećuje da karta Smrt u Marseljskom špilu prikazuje kako je skelet, koseći sve redom, odsekao i samom sebi stopalo. Po njemu to naglašava da su neravnoteža i destruktivnost sinonimi. On dalje objašnjava da je skelet amblem prvog i vrhovnog Božanstva, jer je on temelj tela, kao što je Apsolut temelj stvaranja. Oštrica kose, kaže Hol, jeste Mesec sa njegovom moći kristalizacije. U nekim srednjovekovnim prikazima smrti, imamo skelet koji nosi luk ili strelu, odnosno koplje, što je motiv osoben za judejsko-islamsku tradiciju koja anđela smrti imenuje kao Azrael. U Pierpont Morgan Bergamo špilu na karti Smrt je predstavljen skelet koji nosi luk i strelu, što je, primećujemo, isto oružje poput Kupidonovog sa karte Ljubavnici. To ukazuje da ljubav i smrt deluju na sličan način i poput slepe sile mogu pogoditi bilo koga bilo kad. 

U Vejtovom špilu Smrt je vitez u crnom oklopu koji jaše belog konja i nosi zastavu sa belom ružom. Bela ruža bi kod Vejta predstavljala simbol života. Motiv Smrti kao konjanika srećemo u špilovima Keri Jejl Viskonti Sforca i Šarla VI, gde vidimo kako skelet jaše konja i maše velikom kosom, sekući sve klase srednjovekovnog društva. To je izraz apokaliptičke ikonografije (Apokalipsa, 6:8). Takođe, kod Vejta u pozadini ove karte sa desne strane vidimo zalazeće (ili izlazeće) Sunce smešteno između dve kule, čega nema u izvornim špilovima. Isto se može reći i za Vejtovu Umerenost gde je na njenoj desnoj strani takođe prikazano Sunce koje sjaji iznad planinskih vrhova ka kojima vodi put. To podseća na mističnu ideju puta ka svetlosti kroz tamu i preobražaj. Razlog zašto je Vejt na arkanama Smrt i Umerenost postavio Sunce jeste što na dijagramu Drveta života staza nun (Smrt) i samek (Umerenost) vode ka solarnoj sefiri Tifaretu. Veza između smrti u Sunca je mitološka jer ukazuje na ulaz u Had koji se nalazi na istoku.

Marseljski tarot

Arkani Smrt bliska je ideja ravnodnevice kada dolazi do poravnanja svih ljudi, svih stvari, budući da je sama smrt veliki ujednačitelj. Ujednačavanja jeste suštinsko svojstvo Velike Majke, što povezujemo sa Venerom kao nebeskim ovaploćenjem velikih boginja poput Inane, Ištar, Astarte, koje su bile božanstva ljubavi i rata. Upravljale su opštim tokovima života i smrti. U mitu o Inani pominje se njena sestra Ereškigal, vladarka podzemlja, sveta mrtvih. Sestre su u mitovima dva aspekta jedne iste stvari. Elifas Levi je trinaestu arkanu povezao sa nekromantijom, odnosno kultnog održavanja veze sa precima. U tradicionalnom pogledu na svet preminuli nije potpuno iščezao nego i dalje postoji kao duh, odnosno na neki drugi način, na nekom drugom mestu, zbirno označenom kao svet mrtvih. Taj svet iako na prvi pogled nevidljiv i neopipljiv nije potpuno odsečen i stoga je komunikacija između živih i mrtvih moguća. Pritom mrtvac ne znači leš nego na duh. Leš je zemni ostatak, duh se rađa u novom svetu, ali povezanost na neki način ostaje. Tragom nekromantije dolazimo do goecije i magijskog opštenja sa svetom mrtvih, narikača i obrednih vodiča duša, što ima svoj sofisticiran izraz u egipatskoj Knjizi mrtvih. Ta knjiga je, po Džeraldu Masiju, utemeljena na uskrsnuću duše u Amenti, odakle je moguće vraćati se u svet živih u obličju dvojnika ili duha. Duh pokojnika može obilaziti svet živih, jedino ukoliko u Amenti postigne stanje ba, označeno predstavom sokola sa ljudskom glavom. Otud je smrt dvosmerna ulica.

Vejtov špil

Arkana Car u tarotu

Car iz špila Šarla VI

Car nosi broj 4. To je broj celine, materijalne ravni, projekcije, poseda, stabilnosti, čvrstine, ostvarenja, stvarnosti, odnosno zakon, red, kvadrat, krst. U vezi je sa brojem 10 (arkana Točak sreće) kao zbir prva četiri broja: 1+2+3+4. Po Elifasu Leviju, 4 je broj sile. U nekom osnovnom smislu Car je civilizator, tvorac i održavaoc carstva, autoritet velikog kultivisanja, rata ali i gradnje. U kosmičkom smislu Car je simbol Logosa. Takođe, Car je i načelo Oca, dominantne muške figure. Seli Nikols Cara opisuje kao faktor koji sređuje naše misli i energije, povezujući ih sa stvarnošću. U istorijskom smislu uzor lika prikazanog na karti Car mogao bi biti Aleksandar Veliki, čiji je prikaz, po Agripi, talismanska slika moći, suverenosti i autoriteta. Ta predstava ima svoje egipatske uzore budući da je Aleksandar bio opisivan kao Amonov sin, tj Jupiter-Amonov sin u ulozi vladara sveta te je često prikazivan sa rogovima ovna, životinje boga Amona. U srednjovekovnoj ikonografiji, Car predstavlja sekularnu vlast koja se nalazi u nekoj vrsti podudarnosti i suprotnosti verskoj, odnosno papskoj vlasti, što stvara naboj između Pape i Cara, kako u stvarnom istorijskom smislu, tako i u odnosu te dve karte.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

U špilu Keri Jejl Viskonti Sforca iz XV veka, Car nas gleda pravo dok sedi na stepenastom tronu ukrštenih nogu, što ukazuje na usmeravanje energije. Upravo taj detalj ukrštenih nogu on deli sa Obešenim čovekom, ali u suprotnim pravcima. Druga poveznica Cara i Obešenog jeste što je Car predstava moći, a Obešeni bespomoćnosti. U uglovima oko carske figure, stoje četvoro njegovih slugu. To je izraz učvršćenog položaja. Pomoćni lik u donjem desnom uglu drži njegovu krunu. Crni orao se nalazi poviše njegove glave. U svojoj desnoj ruci drži žezlo, o čijem sam simbolizmu dao osnovne natuknice u odeljku o Carici, dok mu je leva slobodna, odnosno prazna, što izdaleka podseća na detalj iz Krolijeve „Knjige zakona“ („zdrobio sam univerzum“). To znači da je posao završen, neprijatelji su pobeđeni. Car iz špila posvećenog francuskom kralju Šarlu VI sedi na tronu usmeren ka levo. U desnoj ruci drži žezlo a u levoj kuglu. Noge su mu blago prekrštene. Pored njega kleče dvoje slugu sa prekrštenim rukama preko grudi (znak uskrsnuća).

Marseljski tarot

U Marseljskom špilu Cara zatičemo kako stoji naslonjen na tron, prekrštenih nogu, desna preko leve. Prekrštene noge ukazuju na odbrambeni položaj od štetnih uticaja (tzv zaključana aura), ali i na pozu održanja energije. Usmeren je potpuno ka levoj strani i gleda pravo ispred, držeći žezlo u desnoj ruci, dok je levu oslovnio na pojas. Taj stav ukazuje na posedovanje moći, vlasti, autoriteta i rešenosti da se isti brane. Car je zemaljska imitacija Boga: Car na Zemlji a Bog na Nebu, te u tom smislu oličava zemaljsku hijerarhiju vlasti i moć. Njegove grudi krasi zeleni ukras koji visi na žutoj ogrlici. Pozadina je plava u kontrastu sa crvenkasto-narandžastom zemljom. On ne nosi mač, već samo žezlo sa krstom na vrhu, što ukazuje na njegovo posredništvo između neba i zemlje. On je moćan, pa ipak, njegov položaj u Marseljskom špilu nije strog, nego više nekako opušten. Štit mu nehajno stoji na tlu naslonjen iza njegovih nogu. On ne strahuje za svoj položaj i ne muče ga brige. U njegovom carstvu je sve u najboljem mogućem redu. To je vladar koji kao da je uhvaćen u trenutku dokolice ili odmora. Seli Nikols kaže da je marseljski Car neformalno predstavljen kako stoji na zemlji, u polju akcije. On je neposredni vođa, intimno povezan sa ljudima. Ono što je veoma zanimljivo, Car u Marseljskom špilu ne nosi krunu nego šlem, što ukazuje da mu je bliža akcija i vojevanje. To je vladar u stalnom pokretu. Nikols primećuje da se ruke marseljskog Cara međusobno razlikuju. Onom jačom i većom, desnicom, on drži žezlo, dok slabijom i manjom levom drži pojas. To znači da je često u prilici da zamahuje mačem.

Vivil špil

Po astrološkom sistemu atribucija Hermetičkog Reda Zlatne Zore, ovom kartom vlada Ovan, a što Cara dovodi u vezu sa zlatom, odnosno zlatnim runom, za koje alhemičar Fulkaneli kaže da predstavlja naziv za materiju koja je pripremljena za Delo kao konačni rezultat. Fulkaneli navodi Pernetija i kaže da adepti svoj čelik izvlače iz stomaka Arijesa (Ovna, odnosno zlata), a taj čelik nazivaju i magnet. Magnet služi za privlačenje nebeskih uticaja radi njihovog prenošenja na zemaljski plan. Setimo se stiha iz „Knjige zakona”: „od zlata kuj čelik“. Osim toga imajmo na umu i sledeće: Car je i Jagnje, prisutno u Krolijevoj verziji karte, čijom se krvlju (krv zlata), kupanjem u njoj, regenerišu oni blagosloveni. Kroli u ovoj karti vidi ideju o vlasti i ideju o alhemijskom načelu Sumpora.

Osvald Virt u Caru vidi otelovljenu aktivnu moć, unutrašnju vatru, odnosno, poput Krolija, Sumpor alhemičara. To sve lik Cara predstavlja aktivnom crvenom bojom. Po Juliusu Evoli, prioritet crvene boje i vatre ukazuje na kraljevske misterije i magijsku tradiciju u najvišem smislu. Za van Rijnberka, Car predstavlja nadmoć inteligencije u svetovnom i materijalnom redu, uspeh, moć, vlast itd. Car je oličenje moći i veličine. On je vlast, ali predstavlja i nasilje koje vlast vrši. Ako je Carica država, Car je državnik. Predstavlja zaštitu ali i vladavinu razuma. Tu nije reč samo o fizičkoj zaštiti, nego i mentalnoj, jer Car predstavlja načelo klasifikacije utisaka, racionalnog procesa koje štiti svest i daje joj orijentire. Car uvodi red u vrenje mentalnih slika koji proizilaze iz Carice. Priroda Cara je solarno marcijalna čime se naglašava načelo imperije, njeni dometi, mudrost, sveobuhvatnost, univerzalnost i zrakasto širenje iz jednog centra apsolutne političke, ekonomske i kultne moći. Artur E. Vejt kaže da se tajna ove karte zove još i Kockasti kamen koji predstavlja vladu, zaštitu, stvaralački i inteligentan rad, postojanost, stabilnost, tradiciju, autoritet, ali i tiraniju, apsolutizam. Virtov Car sedi na kockastom tronu koji predstavlja materijalni svet i njegova četiri elementa (vladar četiri strane sveta). I dalje, prisutnost kocke ukazuje na njegovu mudrost i moralno savršenstvo. Ta kocka jeste, po Fulkaneliju, simbol mineralne kvintesencije, Izidino kockasto prestolje, kamen mudrosti i kamen temeljac.

Pierpont Morgan Bergamo špil

Kakve veze velika boginja ima sa Carem? U starim carstvima i kraljevstvima Mediterana i Bliskog istoka, novi vladar je obezbeđivao svoj legitimitet tako što bi bio prihvaćen od strane sveštenice velike boginje, u njenom hramu, a ta boginja je upravo ona čiji je kosmički simbol zvezda Danica, odnosno Venera: Inana, Ištar, Astarta, Afrodita... Otud je Car onaj ko se u bibliji pominje kao Helel ben Šahar, odnosno Sin zore, sin jutarnje zvezde, što je u hrišćanskoj mitologiji poprimilo oblik Lucifera. Time otkrivamo da je u drevnom paganskom ključu Prvosveštenica igrala ulogu autoriteta koji potvrđuje i legitimiše položaj Cara, kao što je u hrišćanskoj Evropi tu ulogu igrao Papa. Mistični naziv ove karte, po Zlatnoj zori, nosi naziv Sin zore, što se može odnositi na ezoterijsko zvanje drevnih kraljeva i vladara na Bliskom istoku. Oni su mogli biti proglašeni vladarima jedino ukoliko za to imaju blagoslov prvosveštenice Ištar, Inane, Astarte, Afrodite. U krajnjoj liniji Car iz tarota je Lucifer.

Trouglovi koje Car u Marseljskom tarotu ima na glavi, po Vejtu, predstavljaju univerzalni suverenitet. Robert O'Nil u pozadini Vejtove verzije karte Car prepoznaje drugu reku Rajskog vrta. Daniel Gunter, u knjizi „Inicijacija u Eon Deteta“, kaže da je u Krolijevoj vizionarskoj knjizi „Vizija i glas“ prikazano uništenje Krsta Patnje (prestola hrišćanskog Mesije) i razaranje Imena Jehova koje je pečatilo utvrđenje. Kako je objasnio Gunter, kubni kamen o koga je ime Jehova razbijeno, ima 6 strana sa 12 linija i 8 vrhova, čiji je ukupni zbir 26 te predstavlja ravnotežua elemenata u Tetragramatonu. Ali i više od ovoga, Kubni Kamen je Carev Presto. Carev presto koji Gunter pominje je onaj na koji je posađena figura vladara u prikazu tarot karte Car. U „Viziji i glasu“ Kroli kaže: „Zapečatite knjigu pečatima Skrivenih Zvezda: jer tokovi Reka su se spojili i Ime Hebreja je razbijeno u hiljadu komada (o Kockasti kamen).“ Reke koje se ovde pominju su četiri rajske reke o čemu Gunter kaže da je prema dogmatskoj kabali zapadnog misticizma, reka Naher bila opisana kako iz rajskog vrta otiče u sefiru Daat koja predstavlja znanje, a koja se tretira kao lažna sefira. Iz Daata, ona se deli na četiri toka: Pison (vatra) koja se uliva u sefiru Geburah (Strogost, Mars), Gihon (voda) se uliva u Hesed (Milosrđe, Jupiter), Hidikel (vazduh) u Tifaret (Lepota, Sunce) i Frat (odnosno Eufrat, zemlja) u Malkut (Kraljevstvo, Zemlja). Bog je nakon Adamovog pada postavio četiri slova IHVH između opustošenog Rajskog vrta i više božanske trijade predstavljene sefirama Hokmah (Mudrost), Binah (Razumevanje) i Keter (Kruna). Tako je tih četiri pomenutih reka formiralo krst na kome je drugi Adam, odnosno Hrist, Mesija – razapet.

Krolijev špil

Na Carevom štitu, kao i u slučaju Carice, nalazi se orao. U slučaju Carice taj orao označava imaginacijsku jasnovidost, dok je kod Cara reč o oštroumnosti, ali to nije sve. Naime, orao je ptica izvanrednog vida, pa otud Car i Carica imaju vanredan uvid, što predstavlja solarno svojstvo. Upoređujući dva orla sa štitova carskog para u Marseljskom špilu, Seli Nikols primećuje da su krila Caričinog orla raširena na gore, kao da će poleteti, dok su krila Carevog orla nalik predstavama anđeoskih krila a što podseća na oblik Caričinog prestola. Tako možemo zaključiti da su Car i Carica u međusobnom odnosu koji može biti predstavljen istočnjačkim simbolom za jin i jang, s tim što ulogu muškog načela kod Carice ima orao na njenom štitu, dok je žensko načelo kod Cara predstavljeno ženskim orlom na njegovom štitu.

Elifas Levi smatra da ova karta simbolizuje tetragramaton i odgovara magijskim operacijama zazivanja elemenata. Za Pola Fostera Kejsa, Car je simbol Velikog arhitekte univerzuma i konstitutivne moći. Menli Palmer Hol u ovoj arkani prepoznaje veliko božanstvo koje su pitagorejci poštovali u obliku tetrade. Hol primećuje da njegovi simboli ukazuju da je Car zapravo demijurg. Po sistemu Zlatne zore Car je povezan sa hebrejskim slovom he, dok je u francuskom sistemu povezan sa slovom dalet. Alister Kroli Caru dodeljuje slovo cadi, odnosno, stazi cadi dodelio je kartu Car, dok je kartu Zvezda povezao sa hebrejskim slovom he. Takođe, važno je naglasiti još nešto. Kako je, po Zlatnoj zori, slovo he atribut karte Car, a tom slovu odgovara znak Ovna, otud moramo razmotriti još neke činjenice. Kod Egipćana Ovan je prikazan kao jagnje krunisano krugom, poistovećivano sa bogom Amonom, kome je pripisivano načelo vladavine, a što se sasvim lepo slaže sa duhom karte Car. Krug je arhetip krune i označava savršenstvo, budući da krug predstavlja projekciju tačke, koja je takođe simbol savršenstva. Kružnost u tom smislu označava nebo, odnosno nebeski uticaj i nebeski izvor legitimiteta. Za krunu se u Rečniku simbola kaže da ona ne predstavlja samo vrednosti glave osobe na koju je posađena, nego i vrednosti svega onoga što nadvisuje tu glavu. Kruna je znak moći i svetlosti. Zato su u Egiptu krune mogli nositi samo vladari i bogovi.

Vejtov špil

Akađani su sazvežđe Ovna poistovećivali sa obrednom žrtvom. Dakle, ovde imamo žrtveno jagnje, što podseća na mesijanski motiv kasnije upotrebljen u hrišćanstvu da označi Hrista kao žrtveno jagnje koje na sebi nosi grehe čitavog čovečanstva: „Evo Jagnjeta Božjeg koje odnosi greh sveta!“ (Jovan, 1:29) / „Jagnje zaklano dostojno je da primi moć i bogatstvo i mudrost i snagu i čast i slavu i blagoslov.“ (Apokalipsa, 5:12). I tu je takođe prisutna poveznica vladara sa obrednom žrtvom, bilo da je on lično u ulozi onog ko žrtvuje ili je sam žrtvovan. Hrist je istovremeno i kralj i obredna žrtva. U eshatološkom smislu karta Car prikazuje Hrista u ulozi vladara. U grčkoj mitologiji, ovo sazvežđe predstavlja ovna sa zlatnim runom koje je poklon boga Hermesa beguncima Friksu i Heli. Kada je stigao u Kolhidu, Friks je žrtvovao ovna bogu Zevsu, a njegovo runo obešeno je u Marsovom gaju odakle ga je kasnije uzeo Jason. Po Ptolomeju, zvezde na glavi Ovna imaju prirodu Marsa i Saturna, one u njegovim ustima slično Merkuru, a one u zadnjoj nozi poput Marsa, te one sa repa kao Venera. Najsjajnija zvezda sazvežđa Ovan je Hamal čiji je simbolični naziv „smrtna rana“, a koja, prema Ptolomeju, ima prirodu Marsa i Saturna te uzrokuje nasilnost, okrutnost i zločin. Drevni vladari, kao i vladari tzv primitivnih zajednica, predstavljaju načelo besmrtnosti među ljudima. Faraon je predstavljao boga Ra u ljudskom, smrtnom obliku. Ono što je besmrtno u faraonu jeste njegov „Ra“ kvalitet. Faraon je stoga obožavan kao nosilac načela Ra a ne kao konkretan čovek. Vladar kao nosilac božanske prirode često je svojim životom jemčio funkcionisanje sveta i blagostanje svog naroda. Karta Car, budući da astrološki predstavlja znak Ovna, označava i demonsku Kuću razvrata. U tom smislu, Car predstavlja onaj tip okultne zaposednutosti koja se ispoljava kroz pojavu sumanutih vođa.

skica O.O. Spera

Mesijanski duh i ličnost

Pretpostavimo za trenutak da je dugo očekivani Mesija, u kontekstu monoteizma, zapravo žensko ili, još čudesnije (i opscenije), androgin, što kao simbol odgovara prirodi hermetičkog Merkura. Isus Hrist i njegova preteča, njegov prorok, Jovan Krstitelj, u tradiciji hermetizma, označeni su znakom Merkura. Takođe, po analogiji a ne doslovno, Merkur je Hermes, a Hermes je Tot. Otud je Isus Merkur. Ponavljam, ne u doslovnom smislu, nego po osnovnim svojstvima, a to su oni koji donose gnozu ljudima i menjaju njihov svet. Merkurova priroda je hermafroditna, što bi značilo da je mesijanska priroda takođe hermafroditna, odnosno ima izraženu i mušku i žensku komponentu. Samim tim Mesija je neprihvatljiv pravoverju bilo kog usmerenja. Mesija je u najmanju ruku otpadnik i paćenik. O tome piše u bibliji:

„Prezren beše, odbačen od ljudi, čovek vičan patnji i bolu, kao neko od kog lice svoje svaki zaklanja. Ipak nam on patnje naše nosi i bolove naše na se uze; i mi ga za kažnjenog posmatrasmo, uniženog i od Boga pogođenog. Al’ je on za naše grehe ranjen za naše je bezakonje slomljen; kazna koja mir nam daje na njega pade i ranom njegovom mi se iscelismo.“ Isaija 53:3-5 (prevod Lujo Bakotić).

Savremeni okultista Daniel Gunter daje za ovu temu ključan navod Krolijevog Opus XX Pariskih Radova:

„U početku beše Reč, logos, koji je Merkur, i stoga bi trebalo da bude poistovećen sa Hristom. Oba su glasnici; misterije njihovog rođenja su slične; nestašluci njihovog detinjstva su slični. U „Viziji Univerzalnog Merkura“ Hermes je viđen kako se spušta na more, što se odnosi na Mariju. Raspeće predstavlja kaducej; dva lopova, dve zmije; stena u Viziji Univerzalnog Merkura je Golgota; Marija je jednostavno Maja sa solarnim R u materici... uporedi Hristovo spuštanje u pakao sa Hermesovom funkcijom vodiča mrtvih. Takođe, Hermes izvodi Euridiku, a Hrist uzdiže Jairovu kći. Za Hrista se kaže da je uskrsnuo trećeg dana, jer su planeti Merkur potrebna tri dana da ponovo postane vidljiva nakon što se odvoji sunčeve sfere... Primeti, Hrist kao Iscelitelj, i takođe njegove vlastite izjave: „Sin Čovečji dolazi kao lopov u noći“; takođe i ovaj stih „Jer kao što munja izlazi na Istoku i sija sve do Zapada, takav će biti i dolazak Sina Čovečjeg“. Primeti takođe Hristov odnos prema razmenjivačima novca, njegove česte parabole, i činjenicu da je njegov prvi učenik bio poreznik. Primeti takođe da je Merkur Prometejev izbavitelj. Jedna polovina simbola Ribe takođe je zajednička Hristu i Merkuru, ribe su svete Merkuru... Mnogi Hristovi učenici su bili ribari, a on je uvek izvodio čuda vezana uz ribu. Primeti takođe Hrista kao posrednika: „niko ne dolazi Ocu osim po Meni“, i Merkur kao Hokmah kroz koji jedino možemo prići Keteru.“ Daniel Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str. 89.

Hrist je Mesija koji pati. Povezan je sa simbolikom Ribe, vode i dubina. Zar to nisu actečki Kecalkoatl („pernata zmija“) i grčki Atlas? Obojica, poput Hrista, nose teret čitavog sveta, odnosno grehe čovečanstva. Dimitrij Mereškovski, u knjizi „Tajna Zapada“, navodeći veliku sličnost između meksičkog i grčkog božanstva, između ostalog, obraća pažnju i na sličnost njihovih imena: KecalkoATL i ATLas, gde tlao na grčkom označava patnju, a atl na jednom od jezika drevnog Meksika znači voda. Dakle, imamo vodu i patnju kao važne elemente mesijanstva. Sličnosti sa doktrinom dvanaeste arkane tarota ne mogu biti jasnije. Upravo je to onaj element čiji beskrajni mračni i zastrašujući ponor čuva ali i drži zatočenu Mesijinu dušu, koja obitavajući najniže i najdublje, pretenduje na ono najviše na drugom kraju spektra.

Kecalkoatl

U drevnom Meksiku imamo dva mesijanska lika: Uicilopoktlija i Kecalkoatla. Uicilopoktlija je rodila devica oplođena pernatom lopticom sa nebesa (sličnost sa Svetim Duhom hrišćanskog mita). On je sin majke ogrnute zmijama, njegov skiptar je zmija, okružen je zmijama, ima doboš od zmijske kože. Erih Nojman, u knjizi „Velika Majka“, kaže da se u figuri Uicilopoktlija ističe veza između Sunca, zmije i vetra i podvlači sličnost između njega i Kecalkoatla kao nosioca rađajućeg svetlosnog principa. Uicilopoktli je, kaže Nojman, kao bog-kukuruz,  ubijen, žrtvovan, pojeden i vaskrsao. I on je poput svih drugih muških božanstava svetlosti, morao umreti. Ovo ukazuje da je mesijanska formula zapravo formula umirućeg boga, dok recimo Krolijeva formula izražena „Knjigom zakona“ negira tu formulu suprotstavljajući joj formulu Deteta, kao novi oblik mesijanskog delovanja.

Kecalkoatl, kao drugi meksički mesijanski lik, nema nameru da preobražava ili spašava svet, već kroz ispaštanje preobražava samog sebe, upravo onako kako poznati jevrejski mesijanski jeretik Šabataj Cvi prolazi kroz preobražaj uz patnju u svetu zmija. Kecalkoatl takođe umire i vaskrsava, ali je, poput Merkura, donosilac kulture i znanja te je, kako kaže Nojman, on božanski zastupnik načela svetlosti i ljudskosti. Njegov simbol je spiralna kula koja se uzdiže u visinu. On je zmija sa podignutom glavom! Nojman ističe da je Kecalkoatl ujedinjujući simbol, načelo coniunctio (merkurovska priroda) sam po sebi, jer kao ptica predstavlja nebo, a kao zmija zemlju. On je svojevrsni Hrist–Lucifer te je poput Horusa, bog dva horizonta čiji je simbol Venera (Večernjača i Danica). Svi ti principi predstavljeni su simbolikom Ruže i Krsta, budući da Ruža cveta iz središta Krsta te predstavlja pobedu nad smrću, vaskrs, postignuće mikrokosmosa na Krstu elemenata. Kecalkoatl je pobeđen od strane demonskih sila, a njegov greh, pripisan Veneri, koji je doveo do uništenja raja, jeste uživanje u seksu i opojnim napicima, što asocira na konzumiranje jabuke i seksualno sagrešenje Adama i Eve. Po legendi, Kecalkoatlu su demoni podveli bludnicu Sočikecal koja je načelo krolijevske Skerletne Žene (paralela sa Adamom i Lilit).

Nojman pominje i to da se Kecalkoatl dovodi u vezu sa pernatom zmijom kao simbolom istoka, koja je aspekt vetra-ruaha-duha. Naravno, to je stvar istovetna Svetom Duhu koji će, navodno, ostati na raspolaganju ljudima sve do drugog Hristovog dolaska. Sveti Duh, odnosno „ruah hakodeš“ jeste tajanstvena božanska sila, koja je istovremeno i svojstvo duše, po tom učenju jeste jedini instrument u rukama i srcima kako Jevreja, tako i hrišćana do pojave Mesije. U kabalističkom smislu, to znači da su za ljudsku svest zatvorena dva viša nivoa od četiri: acilut i brijah, te da se ona može kretati samo između prva dva, odnosno asijaha i jeciraha. Jecirah je zapravo lokacija ruah hakodeša. Podsetimo se, po učenju kabalizma svet postoji kroz deset sefira, odnosno posuda isijavanja božanske tvoračke svetlosti, dok se tih deset sefira odražava na četiri nivoa egzistencije. Najviši je acilut, čiji je atribut element vatre, ispod njega je brijah - voda, zatim jecirah - vazduh te naposletku asijah - zemlja, odnosno materijalni svet koji je zapravo smeša svetlosti i klipota.

Kabalista Arjeh Kaplan, u knjizi „Meditacija i biblija“, govori kako je Mojsije bio uzdignut do aciluta, ali je ono što je video bilo pokriveno brijahom, odnosno, on je acilut - božansku ravan - posmatrao okularima brijaha. Zapravo, u brijahu je posmatrao odraz aciluta, jer acilut niko ne može videti i ostati živ. Po Kaplanu, prorok Jezekilj, vidilac merkave (Božjeg prestola), bio je na nižem nivou vizije od Mojsija, pa je gledao acilut prekriven svetlošću brijaha i jeciraha. Kaplan objašnjava da se posle ovoga, svetla aciluta i brijaha više uopšte nisu otkrivala. To je, po Kaplanu, značenje učenja koje kaže da se posle smrti Aheja, Zaharije i Malahije prorokovanje približilo kraju, i da je ostao samo ruah hakodeš.

Ideja o vladavini svetog duha, ima svoje milenarističke i mesijanske korene, čiji je tipičan predstavnik Joakim od Fjore (1135–1202) sa svojim učenjem o tri doba: doba Oca, predstavljeno u Starom zavetu; doba Sina (od pojave Isusa Hrista do 1260) te naposletku, doba Svetog Duha, doba slobode - od 1260. godine pa nadalje – u kojem će ljudi imati neposredan kontakt sa Bogom (što znači da je crkvena hijerarhija u tom dobu posve nepotrebna). Godinu 1260, Joakim od Fjore je uzeo kao početak novog doba Svetog Duha, na osnovu Jovanovog otkrivenja, stihovi 11:3 i 12:6, u kojima se pominje broj od 1260 dana. Na prvi pogled, reklo bi se da je reč o izrazu mističke nade ili ludila pomešanog sa neobuzdanim optimizmom, ali Joakim od Fjore je zapravo bio dalekovid, najavljujući neko novo doba medijumske i slične komunikacije ljudi sa vanzemaljskim, demonskim ili božanskim entitetima. Imajmo na umu da su se od njegovog vremena u Evropi pojavili Džon Di i Edvard Keli, Emanuel Svedenborg, Alister Kroli, Rudolf Štajner i mnogi drugi.

Mirča Elijade, u knjizi „Mit i zbilja“, ocenjujući Joakimove ideje, rekao je da su one bile u suprotnosti sa teologijom Povesti koju je prihvatila Crkva nakon svetog Avgustina. Prema vladajućoj doktrini, nakon što se kroz Crkvu dostigne savršenstvo na Zemlji, nema više mesta za obnovu u budućnosti. Jedini će odlučujući događaji biti dolazak Hrista i Poslednji Sud. Joakim od Fjore ponovo uvodi u hrišćanstvo nekadašnji mit o sveopštem obnavljanju. Elijade kaže da se tu ne radi o povremenom obnavljanju koje se može u beskonačnost ponavljati. I dalje, Joahim je treće doba zamislio kao carstvo Slobode, pod vladavinom Duha Svetoga, što podrazumeva prevladavanje istorijskog hrišćanstva, i kao posledicu, rušenje postojećih pravila i institucija. Učenje Joakima od Fjore je jedna posve iluminatska ideja. Eto klice revolucionarnog mesijanstva koje traži izlaz iz perspektive kraja istorije koji je proglasila Crkva, pečateći sobom i konzervirajući istorijski proces do dolaska Mesije.

Suštinski problem klerikalnih pozicija oduvek je bilo nepristajanje na ništa manje od čuda, iza čega se očekivano krije težnja za očuvanjem moći. Iz krajnje sebičnog razloga Crkva previđa i propušta rad na pripremi dolaska Mesije, već kako je to pokazao Dostojevski u Velikom inkvizitoru, ona ga i ne želi. Time Crkva odriče sebi pravo na prisustvo i posedovanje Svetog Duha, jer taj duh nije duh institucije, duh učauren među skutima izopačenog sveštenstva, nego pre svega duh slobode i promene. Čovečanstvo može voditi samo prosvetljena manjina koja poseduje više znanje, ezoterijsko znanje nepristupačno masama. Sa druge strane, ukoliko bi svako ljudsko biće posedovalo tu vrstu znanja, onda ne bi bilo moguće govoriti o čovečanstvu, niti o narodima, nego o čarobnjacima i misticima, o zajednici čudesnih ljudi čije međusobne odnose i poglede na svet nismo kadri da razumemo. Međutim, ono što je sigurno, u toj situaciji ne bismo mogli računati na prisustvo milijardi ljudi na ovom svetu, nego na drastično manji broj. Prosvetljenost, samim tim što je retka u masi, retka je potpuno. Masa nikako ne može biti prosvetljena, ali može biti podignuta zanosom.

Jedna od mesijanskih uloga jeste upravo opijanje mase zanosom putem opčinjavajuće harizme verskog vođe. Tako i Šabataj Cvi kao ličnost nije imao nikakav poseban kvalitet, niti je imao poseban fizički izgled, niti rečitost, obrazovanje, neku posebnu mudrost, niti je iza njega ostalo hvale vredno pisano zaveštanje ili mnoštvo mudrih izreka. Ništa od toga. Pa ipak, taj čovek je za kratko vreme zračio u delu jednog naroda i u jednom istorijskom trenutku. Možemo li slično reći i za Adolfa Hitlera? Dakle, nema pravila za mesijansko isijavanje. Harizma ne podleže zakonima razuma. Ona je sazdana od strasti i snage, a to je upravo poruka tarot arkane Snaga / Strast. U tome je tajna moći mesijanske Zmije.

Odavno je poznata analogija između predstave egipatske boginje Izide, koja u krilu drži dete Horusa, sa Devicom Marijom koja drži dete Hrista. To je zapravo slika okrunjenog Deteta-Kralja, budući da je ženska komponenta ove predstave pandan tronu. Božansko dete u krilu majke jeste slika Mesije. Njegova majka je njegov presto. Erih Nojman ističe da je Velika Majka, u svojstvu majke i gospodarice zemlje, presto po sebi. Kabalistički, presto je sefira Binah, Saturnova sfera, broj Tri. Predstava oka u trouglu ukazuje na božansko proviđenje čije je ispoljavanje trojstvo, odnosno apstraktno jedinstvo izraženo trojstvom da bi bilo pojmljivo. Ukoliko je simbol oka u trouglu obogaćen i prikazom zraka koji izbijaju iz oka, onda je reč ne samo o posmatranju nego i o delanju. Delatno načelo božanstva je stvaralačko, a ono božansko delanje u svetu, koje nije direktno stvaralačko, jeste delanje po proviđenju, kako bi Božja promisao bila ostvarena. Taj tip delanja je mesijanski. Da bi delovao Mesija seda na tron te kao Bog-Dete ili mladi bog, odnosno kralj, biva privijen na grudi Velike Majke.

Mesijanski kralj je onaj koga je Boginja Majka usvojila, privila na grudi, dajući mu time legitimitet njenog sina i vlast nad njenim silama. Po Nojmanu, nije slučajno što je najveća Boginja Majka ranih kultova nazvana imenom Izida, odnosno sedište, tron, čiji simbol ona nosi na glavi. Kralj koji zaposeda zemlju, Boginju majku, kako to Nojman primećuje, čini to sedajući na nju i doslovno. Zato je presto sedište božanstva te simbol božanskog prava kraljeva. Presto nije tek stolica nego predstavlja vrh zigurata, vrh piramide ili planine, i mesto je venčanja neba i zemlje, uranskog i htonskog. Često je u osnovi prestola posađena kocka kao simbol stabilnosti, snage i moći, odnosno grada i žene, a što predstavlja kraljevstvo, vlast nad zemljom, nad ženom, nad Majkom.

Merkur

O doktrini trodelnosti

U ovom odeljku neću se baviti opštim značenjima i pojavnostima trijade i trodelnosti u ezoteriji ili mitologiji. Fokus je na vidovima koji doprinose razumevanju doktrine predstojećeg astrološkog doba, odnosno doba Vodolije. Za početak, podsetimo se Merkurovog glifa koji simbolički predstavlja načelo trodelnosti. Reč je o izrazu trijade koja metafizički i nadistorijski bdije nad svim epohama čovečanstva. Tako i u Krolijevoj Knjizi zakona trijada predstavlja noseći oblik strukture njene poruke. Ona sama za sebe tvrdi da je trostruka, budući da je sastavljena iz tri poglavlja od kojih svako predstavlja objavljivanje po jednog vodećeg načela eona boga Horusa. „Ovo što pišeš je trostruka knjiga Zakona.“ I:35. Ime Horusa se u Knjizi zakona javlja u tri oblika, što opet, podsetiću, nema nikakve veze sa egiptologijom, kao Heru-ra-ha, Ra-hoor-khuit i Hoor-paar-kraat. Danijel Gunter u knjizi Inicijacija u Aeon Deteta (srpsko izdanje Alef, Beograd, 2015), navodi sedam Horusovih imena pomenutih u Knjizi zakona: 

Hoor-paar-kraat

Ra-Hoor-Khuit

Heru-pa-kraath

Ra-Hoor-Khu

Ra-Hoor-Khut

Heru-ra-ha

Hoor-pa-kraat. 

Vidi stihove: I:7,36,49,52; II:8,64; II:1,35. Ipak, tih sedam imena su varijacije osnovnih tri. 

U stihu 40, prve glave, piše: „… postoje Tri Ranga, Samotnik, i Ljubavnik, i čovek Zemlje.“ Upravo taj iskaz najviše upućuje na tajanstvo Merkurovog glifa. Na vrhu je Mesečev luk, lunarni Samotnik (sličnost sa devetom tarot arkanom Pustinjak koja pripada Merkuru i označava Devicu te hebrejsko slovo jod po nomenklaturi Zlatne zore). Ispod toga, u sredini glifa je solarni Ljubavnik (karta VI Ljubavnici koja takođe pripada Merkuru i označava Blizance te hebrejsko slovo zain). Ispod Ljubavnika je utemeljenje figure u čoveku Zemlje saturnalne prirode čiji je atribut arkana XXI Svet ili Univerzum, koji kao svet četiri elementa odgovara kristalizovanoj projekciji Saturna. Hebrejski atribut ove karte, po pomenutim korespondencijama, jeste tau, a to je krst, simbol svetlosti, ali i jedinstva četiri elementa, zatim strane sveta itd. Njihovo jedinstvo formira funkcionalnu monadu, trojedinstvo, čiji je hrišćanski izraz bog u tri oblika: Otac, Sin i Sveti Duh, a koji su suštinski jedno, odnosno Jedan. Taj Jedan je alef, koji zajedno sa tau (vrednost 400), zain (vrednost 7) i jod (vrednost 10) daju 418, a što predstavlja broj od posebnog značaja u Knjizi zakona a odnosi se na broj tzv Kuće Proroka, čime se potvrđuje veza sa Merkurom budući da su pojmovi kuće i proroka merkurovske prirode. Brojčanu vrednost 418 ima i reč het, koja označava osmo slovo hebrejskog alfabeta i prevodi se kao ograda. Ta ograda može biti shvaćena na mnogo načina, ali u ovom asocijativnom nizu ukazuje na ogradu hrama koja deli sveto od svetovnog, sakralno od profanog. 

Hrist, bogočovek, ušao je u Jerusalim jašući magarca. I tu vidimo trijadu Hrist – magarac – Jerusalim, koja ukazuje na isti fenomen. Hrist (svest iz Tifareta), ulazi u Jerusalim (simbolika Nebeskog Jerusalima), odnosno u Grad Piramida, u Binah, na magarcu. Šta predstavlja taj magarac i ko je magarac, odnosno Kristofer, Hristoforos, nosilac-Hrista, nosilac zlata, odnosno zlatnog runa? Šta je agens koji nosi zlato, prebacuje svest preko ambisa do Božjeg Grada? To je onaj krst elemenata sa dna Merkurovog glifa koji nosi solarni krug do visina lunarne refleksije koja simbolizuje apstraktne sfere. I korak dalje, zahvatanjem u egiptozofski asocijativni lanac stvaramo zaključak: magarac je Set, onaj kojeg je pobedio Horus, pobedničko i osvetničko Dete. Magarac je imenitelj sile koja adepta prebacuje preko apstraktnog ambisa. Preciznije, magarac je simbol senke, tame, zla koje je Mesija savladao i na njemu pobednički jaše. Magarac, a naročito onaj crveni, u Egiptu je poznat kao simbol opakih sila i može se porediti čak i sa Zveri iz Apokalipse. Magarac ima još značenja, dobroćudnih ili zlokobnih, ali je njegova priroda u suštini saturnovska.

Trijadu eona Horusa možemo uporediti sa tradicionalnom koncepcijom Deus – Homo – Natura, odnosno Bog – Čovek – Priroda, koja Čoveka stavlja u središte trijade između Boga i Prirode. Takođe, postoji snažna veza i sa primarnom trijadom masonskih stepenova: Učenik (Sunce na istoku) – Pomoćnik (južno podnevno Sunce) – Majstor Mason (zalazeće Sunce na zapadu). Masonska legenda o ubistvu Hirama Abifa ukazuje na kosmološki značaj te veze. Elifas Levi o tome piše na sledeći način:

„Postoje tri stepena u hijerarhiji bića; Postoje troja vrata na hramu; Postoje tri zraka u jednom zraku svetlosti; Postoje tri sile u prirodi. Te sile su simbolizovane štapom za merenje koji ujedinjuje, metalnom šipkom ili polugom koja podiže, i maljom koji učvršćuje ili čini čvrstim. Buna sirovog instinkta protiv autokratije mudrosti, naoružava se uzastopno sa te tri sile. Postoje tri buntovnika: Buntovnik protiv prirode, Buntovnik protiv znanja, Buntovnik protiv istine. Oni su simbolički predstavljeni u paklu starih naroda sa tri glave Kerbera. U Bibliji simbolički ih predstavljaju Korej, Datan i Aviron. U masonskim legendama oni su obeleženi simbolima čije kabalističke kombinacije variraju zavisno od stepena inicijacije. Prvi, obično zvan Aviron (ili Abiram) ili Hiramov ubica, udara velikog majstora štapom za merenje. Baš na taj način je toliko pravednih žrtvovano u ime zakona. Drugi po imenu Miphiboseth, od imena jednog besmislenog pretendenta na Davidov presto, udara Hirama gvozdenom šipkom. Tako i popularna reakcija na tiraniju postaje druga tiranija i pokazuje se još pogubnijom za vladavinu mudrosti i vrline. Konačno, treći dokrajčuje Hirama maljem, baš kao brutalni obnovitelji takozvanog reda, koji obezbeđuju svoj autoritet rušenjem i gušenjem inteligencije.“ Elifas Levi, Masonske legende, Esotheria, Beograd, 2005, str 39-40

Hiram je Sunce. Trojica Hiramovih ubica koji se pominju u legendi predstavljaju tri znaka u zodijaku: Vagu, Škorpiju i Strelca. Ubica koji predstavlja Vagu udara Hirama štapom za merenje, odnosno lenjirom (poravnanje, jesenja ravnodnevnica). Drugi ubica, Škorpija, udara Hirama gvozdenom šipkom, odnosno uglomerom. Treći ubica, Strelac, udara maljem. Nakon toga, Hiram biva sahranjen na brdu Morija, odnosno Sunce nakon Strelca ulazi u znak Jarca gde se nalazi u hibernaciji tokom zimskog solsticija i čitave zime, koju obeležavaju znaci Jarca, Vodolije i Riba. Potraga za Hiramovim grobom i podizanje njegovog tela potpada pod ostale zodijačke znake. Takođe, trodelnost sunčevih dnevnih faza mogu predstavljati i trojedinog boga, odnosno boga u tri oblika, kao jutarnje sunce na istoku, ono je Otac; sunce u zenitu je Sin; kao zalazeće sunce na zapadu, ono je Sveti Duh ili Velika Majka.

Trodelnost ljudskog bića jeste involucijski odgovor čovečanstva na izazov nastao nakon mitskog pada, izgona iz Rajskog vrta, odnosno opšte degradacije prvobitnog stanja tradicionalno nazvanog Zlatnim dobom. Tako je ustanovljena trijada čija je svrha da omogući produžetak ljudskog bitisanja na Zemlji, doduše na temelju sužene svesti ogromne većine ljudi. Trijada je načelo dalje involucije ljudske vrste, ali istovremeno i evolucije pojedinaca koji će omogućiti skok svih ostalih onda kada dođe vreme. Tako će biti dok na Zemlji, uslovi nalik prvobitnim, ponovo ne budu uspostavljeni, ili dok se ne dogodi nekakav neočekivani i iznenadni koreniti preobražaj usled dejstva kakvog nepredviđenog faktora, crnog ili sivog labuda.