Sećanje na Jednu Zemlju

Zamisli svet u kome postoji samo jedna svest. Zamisli jednu planetu koja je živa i po dubini i po površini. Zamisli da je pokrivena bujnim životom i da je svako biće koje se tu nalazi samo na prvi pogled autonomno a zapravo nema posebnu svest nego je samo delić jedne opšte svesti sveta kome pripada. U takvom svetu nijedno biće ne može za sebe reći Ja a da to nije jastvo čitavog tog sveta. Zamisli da je taj svet sličan zemaljskom, da je bogat biljkama, životinjama, ljudima, ali da nijedna travka, nijedan mrav, ptica ili ljudsko biće nisu oblik nekakve autonomne struje života nego voljni izraz opšte samosvesti tog sveta. Zamisli sada da se nađeš u svojstvu posetioca jednog takvog sveta, usred obilja života i spoznaš da niko od njih nema svoje jastvo, niko od njih nije poseban nego su svi jedno, budući da predstavljaju izraz jedinstvene svesti planete koja ih je stvorila. I ako se obratiš jednom čoveku na jednom mestu, možeš nastaviti razgovor na istu temu i na nekom drugom mestu u okviru tog sveta sa nekim drugim bićem, ljudskim ili neljudskim. Možeš opštiti sa stenama, morem, drvećem, travom, životinjama. I tada uvidiš da si zapravo ti jedino autonomno biće koje postoji, da si stranac, ne uljez nego gost, u jednom čudesnom svetu koji je na višestruki način jedinstven. Uviđaš da je čitav taj svet jedno biće koje se pojavljuje u mnoštvu manjih oblika kojim iskazuje sopstvenu slojevitost. Čitava planeta je jedno veliko i jedinstveno jastvo, a ti si na njemu jedini drugi. Tada tvoj odnos sa čitavim tim svetom poprima gotovo kosmičke dimenzije jer postojite samo taj svet i ti. To je veličanstvena stvar, ujedno i zastrašujuća, jer jedno ograničeno biće stavlja u odnos spram gotovo beskrajnog obilja manifestovanja drugog bića, ogromnog i nespoznajnog. To je kao odnos Boga i čoveka: jedan Bog i jedan Čovek. Tako se osećao Adam u božanskog uroborosu edenskog stanja.

Zamisli jedan takav volšeban odnos u kome su sve i svako zapravo jedno u beskrajnom bogatstvu ispoljavanja. Taj svet je zapravo ovaj u kome bitišemo. To je Zemlja u idealnom stanju potpune nevinosti, jedan svet kakav više ne postoji budući da zemaljska svest više nije jedinstvena nego je isparcelisana na mnoštvo malih i skučenih delova. Naravno, sa stajališta takve skučenosti i podeljenosti mi danas možemo odbaciti takvu sliku sveta kao fikciju i pomisliti kako je tako nešto nemoguće te da je ovo oduvek bio jedan predatorski svet. Ali zar mi zaista to možemo znati? Zar mi zaista sa sigurnošću možemo da tvrdimo kako je ovozemaljski svet oduvek bio ovakav kakav je sada ili barem sličan te da nikada nije bio ovakav kakvim sam ga opisao i da možda nikada neće takav postati? Šta mi zapravo znamo o svetu koji prihvatamo zdravo za gotovo kao da smo mi njegovi gospodari? 

Imao sam priliku da odškrinem vrata trezora duboko pohranjenih sećanja na jedno takvo stanje u jednom neodređenom vremenu. Da, bila je to Zemlja ali posve drugačija. Raspored njenog kopna i vodenih masa bio je drugačiji, sve je bilo drugačije i sve je bilo moguće na jednoj takvoj Zemlji kakva ona nije sada, jer to je Zemlja iz nekog drugog vremena i drugog prostora. Čitava vizija došla mi je kao dar ili kao rezultat mojih nastojanja da spoznam Veliku Majku kao Zemlju. Da budem jasniji, spoznaja o tome došla je kao sećanje. Iznenada sam se svega toga setio kao što se sećam bilo čega u mom životu. Moje postignuće po tom pitanju upravo je to sećanje, živo i stvarno. Nazvao sam ga sećanjem na Jednu Zemlju.

Moje sećanje na Jednu Zemlju počinje scenom jednog velikog drveta raskošne krošnja ispod kojeg sam sedeo i posmatrao osunčanu livadu. U blizi se čuo huk potoka. Daljine su oslikavale obrise snegom pokrivenih planinskih masiva koji su se prostirali iza šumovitih zaobljenih brda. Zvuci prirode delovali su umirujuće dok su se sunčevi zraci probijali kroz krošnju tvoreći igru svetlosti i senke. Savršeni mir. Na tom mestu osećao sam se spokojno i bezbedno. Sedeo sam na travi i jednostavno pogledom upijao nestvarni mir ambijenta. Znao sam da odatle svi putevi i sve mogućnosti razvoja događaja vode u beskraj. Putevi odatle doveli su me ovde i sada. A sada i ovde dao bih sve samo da se vratim na to isto mesto i u to vreme.

Jesam li ja, bivajući ovde i sada, pao ili sam se razvio? Stanje svesti većine čovečanstva, koje biva ovde i sada, označiću pojmom zemlje, ali ne kao planete nego kao elementa, kao konkretnosti i suženosti svesti na svakodnevne ovozemaljske brige oko preživljavanja, želja, strasti i strahova. Povodom ovog pitanja pozvao bih se na Junga koji je ovo pitanje razmatrao u kontekstu sistema čakri u knjizi Psihologija kundalini joge. Jung za prvu, korensku čakru muladaru kaže da predstavlja naše svesno, lično i zemaljsko postojanje. Kako on slikovito kaže, bogovi su tu usnuli, ne čine praktično ništa, odnosno kundalini leži uvijena i uspavana. U toj svakodnevnoj, materijalnoj, ovozemaljskoj skučenosti moć bogova je nedelatna a njihovo prisustvo gotovo iluzorno. Naravno, sa pozicija viših čakri, odnosno uspinjanja svesti ka njima, materijalni, zemaljski svet muladare biva iluzoran.

Kako Jung objašnjava, muladara predstavlja, odnosno svest u muladari, privremeno, prolazno i polazno stanje, stanje klijanja iz kojeg počinje razvoj, odnosno uspon svesti. Dakle, tu je reč o početnom stanju u kojem postoje klice nekog drugačijeg oblika svesti. Ideja o padu čovečanstva ovde bi se mogla odnositi na svojevrsni sunovrat u muladaru, mada indijska misao govori o usponu iz životinjskih oblika ka ljudskom tokom niza reinkarnacija. Kakvo god stajalište po tom pitanju usvojili, da smo pali iz savršenijih ka manje savršenom stanju ili se od životinjskog uzdigli do ljudskog na putu ka božanskom, činjenica jeste da smo ovde i sada u stanju kakvom obuhvata pojam muladare te da jedini put vodi gore. Dakle, muladara jeste naša početna pozicija. O toj poziciji Jung kaže: 

"U velikom telu kosmičkog sveta muladara zauzima najniže mesto, mesto početka. Prema tome, ono što smatramo vrhuncem jedne duge istorije i duge evolucije bile bi, zapravo, samo jaslice; krupne stvari, značajne stvari nalazile bi se tada daleko iznad ovog plana i bile bi još u nastajanju." (Psihologija kundalini joge, Fedon, Beograd, 2015, str 81)

O buđenju kundalini Jung kaže: 

"Reč je o razdvajanju bogova od sveta kako bi oni postali aktivni, a upravo se time pokreće onaj drugi red stvari. Sa stanovišta bogova, ovaj svet je manje od dečje igre: zrno na zemlji, puka potencijalnost. Sav naš svet svesti samo je klica budućnosti. Ali, kada uspemo da probudimo kundalini i kada ona počne da izlazi iz puke potencijalnosti, tada nužno stavljamo u pogon svet koji se potpuno razlikuje od ovog našeg, svet večnosti." (Psihologija kundalini joge, isto, str 81-82)

Vrativši se na sada na ono moje sećanje na Jednu Zemlju, na taj ambijent, sklon sam zaključku o tome kao o slici sećanja na davno prošlu budućnost od koje me deli jedan tren. To je bilo, jeste i biće jedno od tih stanja probuđenosti. Zato ne odbacujem niti jednu mogućnost ma koliko se apsurdno činila u mom umu.

Planete kao funkcije u hermetizmu i astrologiji

Uvod

Teorija i praksa hermetizma, okultizma i predmoderne astrologije, poznaje sedam tradicionalnih planeta: Saturn ♄, Jupiter ♃, Mars ♂, Sunce ☉, Venera ♀, Merkur ☿, Mesec ☽. U staroj kosmologiji Sunce i Mesec su tretirani poput planeta. Iz perspektive posmatrača na Zemlji, Sunce, Mesec, Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn, svih sedam njih, kreću se prema pozadini nepokretnih zvezda. To su sedam lutajućih svetlosti drevnog neba. Astrologija čuva taj simbolički model jer je sistem organizovan oko ljudskog iskustva sa Zemlje. Dakle, ovde je na delu tradicionalni geocentrični, a ne heliocentrični model svemira, koji nam govori kako su te nebeske svetlosti simbolički organizovane u odnosu na ljudsku svest.

Kako elementi (Vatra, Voda, Vazduh, Zemlja), predstavljaju osnovnu prirodu magijske sile, a zodijački znaci ukazuju na način na koji ta sila deluje, planete označavaju kakva sila zapravo deluje. Shodno tome, znak je modus, odnosno polje kroz koje se nešto kreće, dok je planeta funkcija, tj sila koja se kreće kroz to polje. Jupiter može delovati kroz Strelca, može delovati kroz Ribe, ali Jupiter ostaje Jupiter. Ono što se menja jeste oblik njegovog izraza, a ne sam Jupiter. Vidimo da je planeta sila, dok znak modifikuje silu. Odnos između njih proizvodi precizniju simboličku formulu. Ovih sedam planeta imaju temeljne funkcije koje deluju kroz svest, prirodu, društvo i ritual na sledeći način:

• Saturn ograničava

• Jupiter širi

• Mars deli

• Sunce centralizuje

• Venera privlači 

• Merkur prenos

• Mesec prima i odražava

Naravno, ovo nisu potpune definicije, jer svaka planetarna moć sadrži čitavo polje simbolike. 

Saturn

Saturn je najudaljenija planeta vidljiva golim okom. Drevnom posmatraču, Saturn je označavao prividnu granicu planetarnog sveta, jer su iza njega stajale nepokretne zvezde. Ta vidljiva pozicija odražava Saturnovu centralnu magijsku funkciju koju možemo obuhvatiti sa nekoliko značenja: granica, ograničenje,  struktura, vreme, sažimanje, disciplina, neophodnost. Zato Saturn često biva tretiran kao neprijatelj ili kao maligni uticaj. Ipak, imajmo na umu da ograničenje čini ispoljavanje ili materijalizaciju nečeg mogućim. Granica je ta koja razdvaja unutrašnjost od spoljašnjosti i time omogućava stvaranje, razvoj i održanje nekog kvaliteta. Bez Saturna kao limita, sve ostaje potencijalno, i ništa nije obavezujuće, te otud ništa nije dovoljno uobličeno da opstane. Zato se Saturn povezuje sa disciplinom koja je u suštini dobrovoljno prihvatanje ograničenja u službi cilja ili svrhe. Saturn gradi fokus i koncentraciju nečeg tako što isključuje nebitno, a što je suština besprekornosti. Zato Saturn postaje čuvar praga, jer prag razdvaja dva stanja: pre i posle, spolja i unutra, nepripremljeno i pripremljeno itd. Na svom vrhuncu, Saturn proizvodi:

- izdržljivost

- integritet

- majstorstvo

- strpljenje

- odgovornost

- sposobnost da se ostane prisutan pod pritiskom

Saturn uklanja ono što ne može da preživi stvarnost, ali ono što ostaje postaje pouzdano. U svom negativnom obliku, saturnovska ograničenja se ispoljavaju kao strah, disciplina postaje kazna, struktura postaje zatvor, dok odgovornost postaje odbijanje da se primi pomoć. Ukoliko se neko, pod malignim saturnovskim uticajem, previše poistoveti sa teškoćama na koje nailazi i u koje je uronjen, takvoj osobi će svaka lakoća delovati kao sumnjiva prečica ili kao nešto nerealno.

Jupiter

Nasuprot Saturnu kao faktoru kontrakcije, sažimanja, smanjivanja, redukovanja, i ograničenja, Jupiter je širenje, rast, obilje, autoritet, red, velikodušnost, značenje, samopouzdanje, sposobnost da se mnogo delova organizuje ili uredi u veću celinu, u viši i smisaoni poredak. Saturn ograničava ono što se ne može podržati, a Jupiter uvećava ono što je postalo sposobno da nosi više. Zajedno, u sinergiji, ta dva faktora stvaraju sazrevanje. Jupiter ne čini stvari samo većim, nego unosi i kvalitete koherentnosti i doslednosti. Jupiter ukazuje na veći obrazac i prostor koji je Saturn ogradio ispunjava svrhom. Iz tih razloga Jupiter se povezuje sa zakonom, kraljevstvom, mudrošću, prosperitetom, religijom i benevolentnom vlašću. Zdrava jupiterovska vlast stvara uslove u kojima život može da se razvija i širi. Ipak, svojstva Jupitera neretko bivaju pogrešno shvaćena kao faktor koji ljudima daje sve što žele. Neobuzdani i nekontrolisani rast nije uvek blagoslov, jer ekspanzija sama po sebi ne govori ništa o tome da li je rezultat koristan. Obilje je lepo, ali ono takođe može predstavljati višak, teret, te se vremenom može pretvoriti u otrov, u tumor, u preterivanje. U tom smislu ni bespotrebno gomilanje znanja nije isto što i mudrost. Jupiter proizvodi samopouzdanje utemeljeno u redu, velikodušnost utemeljenu u obilju, autoritet utemeljen u odgovornosti, veru utemeljenu u neposrednom iskustvu i sposobnost da se prepozna mogućnost bez poricanja posledica.

Mars

Mars je izraz sila u svom neposrednom i diskriminatornom obliku. Dakle, to je akcija, sukob, hrabrost, toplota, pritisak, odsecanje, razdvajanje, takmičenje, napad i odbrana. Neretko, Mars se često svodi na bes, ali taj bes je tek jedan izraz te planetarne sile, nikako njena celokupna priroda. Zapravo, Mars je prisutan kad god energija postane dovoljno oštra da savlada otpor. Ukoliko izostane marcijalna komponenta, neko može tačno prepoznati šta treba da uradi, ali pritom ostaje nesposoban da to učini. Mars je izraz sile koja pretvara prepoznavanje u odlučnu akciju. Otud nema ozbiljnog puta preobražaja bez sukoba, pošto starija struktura ne nestaje samo zato što je nova struktura zamišljena. Umesto toga, mi se vazda svedočimo o tome kako se uvrežene navike, identiteti ili odnosi brane i čuvaju. To su situacije kada potrebno prizvati prirodu Marsa. Naravno, Mars sadrži očiglednu opasnost, jer moć razdvajanja može postati odvojenost bez svrhe. Osoba počinje da stvara neprijatelje jer sukob pruža osećaj snage. Bes neretko biva pristupačnija i privlačnija opcija nego tuga i onda svako neslaganje postaje test dominacije. U najočiglednijem smislu Mars proizvodi čistu akciju onda kada sila je proporcionalna, meta razumljiva, i kada akcija prestaje čim je svrha ispunjena, i sve to bez nepotrebne okrutnosti, bez dramatičnog viška i bez potrebe da se dokazuje snaga nakon što je snaga već pokazana. U svom lošem vidu, Mars postaje prinuda, pa osoba uništava ono što ne može kontrolisati, impulsivnost naziva hrabrošću, neprijateljstvo naziva iskrenošću, a dominaciju naziva vođstvom.

Zato Mars zahteva komplementronost Sunca – Mars poseduje silu, Sunce toj sili daje centar i svrhu. Mars zahteva Veneru – Mars razdvaja, Venera obnavlja odnos. Mars zahteva Merkur – sila mora biti usmerena inteligencijom. Mars zahteva Saturn – akciji su potrebne granice. Mars zahteva Jupiter – operaciji je potreban upravljajući princip veći od neposredne želje za pobedom.

Sunce

U središtu tradicionalnog planetarnog niza stoji Sunce kao izvor vidljive svetlosti u solarnom sistemu, centar oko kojeg se planete fizički okreću. U magijskom smislu Sunce je simbol centra, vitalnosti, prosvetljenja, identiteta, integracije, autoriteta i svesne svrhe. Sunce dodaje energiju, ali više od toga, ono organizuje i uspostavlja centar oko kojeg druge funkcije mogu stupiti u odnos. Bez centra, ličnost je samo skup suprotstavljenih impulsa, jer jedan deo želi disciplinu, drugi uživanje, treći deo želi duhovni razvoj, četvrti priznanje, peti deo deo želi slobodu, šesti sigurnost itd. U tom smislu, unutar mikrokosmosa svaka sila govori, ali ništa ne upravlja, pa stoga ishod nije sloboda nego podela. Dakle, u okultnoj optici solarni rad tiče se stvaranja ili otkrivanja organizujućeg središta sposobnog da dovede delove sebe u smislen odnos. Ovo je dublji kvalitet od samopouzdanja, jer samopouzdanje može biti deo toga, ali osoba isto tako može izgledati samouvereno dok je potpuno organizovana oko spoljašnjeg odobravanja i samim tim nestabilna. Povodom sunčeve mikrokosmičke uloge nije pitanje oseća li ličnost moć, nego je znatno važnije oko čega se ličnost okreće.

Sunce je faktor koji prosvetljuje i osvešćuje, jer svest čini stvari vidljivim. Obrazac koji je delovao nesvesno može nastaviti da se ponavlja godinama bez otpora. Onog trenutka kada taj obrazac postane vidljiv, možete ga posmatrati, imenovati, i izabrati da li ćete nastaviti da ga hranite, ili ćete nešto uraditi povodom toga. Prosvetljenje ne rešava sve odmah, ali ništa se ne može svesno transformisati dok ostaje potpuno nevidljivo. Onda kada prepoznate nekakvu do juče skrivenu psihičko-bihejvioralnu strukturu više ne možete tvrditi da struktura deluje bez vašeg znanja. Zato se Sunce povezuje sa istinom, ali istinom kao stanjem koje nastaje onda kada su delovi prosvetljeni iz centra, jer ništa suštinsko nije skriveno od upravljajuće svesti.

Možemo zaključiti da Sunce proizvodi integraciju, osvešćenost, svrhu, jasnoću, vitalnost, i sposobnost da se zrači bez zahteva da sve u blizini postane odraz onog ko zrači. Uravnoteženo solarno prisustvo jača polje, jer drugi ljudi postaju sposobniji da zauzmu sopstvene centre. U negativnom vidu Sunce postaje inflacija, jer ego tada sebe smatra izvorom svetlosti. Ličnost postavlja sebe u centar svakog događaja i sve postaje poruka o sebi, svako neslaganje postaje otpor sopstvenom sjaju, svaka granica postaje pokušaj da se potisne svoja sudbina itd. Posvećenik mora postati svestan centar, a da ne postane ubeđen da univerzum postoji samo da bi potvrdio taj centar. Slab centar prosto ne može usmeriti silu. U tom smislu, cilj temeljnog rada sa sunčevim energijama jeste usaglašavanje oko jezgra sposobnog da prima, organizuje i prenosi silu bez prisvajanja svega što se kreće kroz njega. 

Venera

Venera predstavlja moć privlačenja, želje, vrednosti, harmonije, odnosa, lepote, zadovoljstva, sjedinjenja itd. To je izraz sile kroz koju se odvojene stvari dovode u vezu. U odnosu na Mars koji nešto seneca i razdvaja, Venera prilepljuje i spaja. U odnosu spram Saturna koji ograničava, Venera ukida to ograničenje. Tamo gde Merkur komunicira odnos, Venera stvara želju da odnos uopšte postoji. Želja, dakle, otkriva orijentaciju, jer ono što želimo govori nam šta je naša energija naučila da prepoznaje kao vredno. Ta vrednost može biti svesna, može biti nesvesna, može biti zdrava ili rušilačka, ali ta želja nije slučajna, jer ona nešto pokazuje. Neko može posedovati disciplinu, znanje i ambiciju, ali ostati nesposoban da održi praksu koju ne voli. Nužnost može naterati nekoga da započne nekakav rad ili angažovanje, ali retko ga nosi zauvek. Sa druge strane, želja i privlačnost vuku svest dublje nego što je nužnost sama može odvesti. Venera može proizvesti odnos bez posedovanja, lepotu bez obmane, zadovoljstvo bez ropstva, ljubav koja dozvoljava razliku umesto da je konzumira, sposobnost da se prepozna vrednost i usmeri energija ka onome što je vredno negovanja.

Međutim, privlačnost nije isto što i istina, i tu leži opasnost Venerinog uticaja. Nešto može biti lepo ali lažno, prijatno ali zloćudno, harmonično na površini i pokvareno ispod. Želja za očuvanjem mira može sprečiti neophodan sukob, a želja da budete voljeni može izbrisati granice. Naposletku, želja za zadovoljstvom može pretvoriti praksu u potrošnju. Isto tako, Venera može spajati, ali može i vezivati, a neki odnos učiniti toksičnim. Osoba može reći da sledi svoje srce kada zapravo sledi nesvesni obrazac želje. Zato Venera zahteva Merkurovu moć rasuđivanja i Saturnove granice. 

Merkur

Merkur je kretanje između svetova, a to je u praktičnom smislu komunikacija, jezik, inteligencija, razmena, prevođenje, prilagođavanje, posredovanje, dakle moć koja nosi informaciju sa jednog mesta na drugo. Merkur prelazi granice, kreće se između božanskog i ljudskog sveta, nosi imena, uputstva, znakove i značenja. Ovo čini Merkura jednom od najočiglednijih magijskih planetarnih moći, jer bez ove planete nikakva magija nije moguća. Merkur stvara analogije jer je sama analogija oblik komunikacije. Magijski sistem postaje moguć jer jedan simbol može preneti nekoliko slojeva informacija istovremeno. A upravo je Merkur taj koji upravlja vezom. Zato proučavanje pripada Merkuru, jer proučavanje ne prikuplja samo činjenice, nego uspostavlja odnos između činjenica i mi počinjemo da prepoznajmo obrasce. Zato je jasno da Merkur proizvodi jasnoću, uvid, fleksibilnost, preciznost, radoznalost, elokvenciju i sposobnost opštenja između različitih nivoa iskustva. Merkur nam omogućava da ispitamo neku ideju bez da odmah postanemo zarobljenici te ideje. 

U svom negativnom obliku Merkur postaje kretanje bez istine, a domišljatost zamenjuje mudrost, jezik prikriva umesto da otkriva, a neko može naučiti dovoljno terminologije da simulira razumevanje. Ovo je posebna opasnost u okultnom proučavanju, posebno u današnje vreme koje je ispunjeno obiljem podataka, znanja i sa lakoćom se može svašta saznati. Neko se prosto može pogubiti u svemu tome, u hiljadama knjiga, autora, gledišta, pravaca, teorija i praksi. Neko može prikupiti zaista impozantno znanje o mnogo čemu a da ostane nepromenjen. Ovo je oblik merkurovske raspršenosti o čemu svedoči izraz Jack of all trades, master of none. Isto tako, Merkur može biti i duh manipulacija. U tom slučaju moć prevođenja postaje moć izobličenja, a poluistine su vešto raspoređene, tako da kontradikcije ostaju skrivene ispod složenosti. Tako se zavitlava masa.

Zato Merkur zahteva dopunu solarnog uticaja, kao što je komunikaciji potreban centar posvećen istini. Merkur takođe zahteva Jupiterov uticaj, jer je informaciji potrebno značenje, potreban je kontekst. Merkur iziskuje Saturna, jer je misli potrebna koncentracija i usmerenje. Merkur potrebuje Veneru, jer je smislenoj komunikaciji neophodan odnos. Merkurovom delovanju svakako je potreban Mars, jer postoje trenuci kada se mora doći do zaključka i delovati po njemu. Svrha inteligencije nije beskrajna cirkulacija, nego tačan prenos u službi neke operacije, nekog procesa ili poduhvata.

Mesec

Tradicionalni planetarni niz završava sa Mesecom, najbližim nebeskim telom Zemlji, svetlošću koja se vidljivo menja iz noći u noć, vladarem ciklusa, odraza, sećanja, snova, mašte, navike, prijemčivosti, formiranja i promenljivog unutrašnjeg sveta. To što Mesec odražava Sunčevu svetlost čini ga simbolom posredovane svesti. Nešto se prima, nešto se odražava, ali refleksija se menja u zavisnosti od stanja površine koja prima tu svetlost. Mirna voda drugačije odražava nego ustalasana voda. Ista svetlost može se pojaviti u mnogo oblika, u zavisnosti od onoga što je prima. U ovome leži lunarna misterija. Nesvesno ne prima iskustvo neutralno, nego prima kroz sećanje, očekivanje, naviku, strah, želju, prethodno uslovljavanje i sl. Sadašnji trenutak ulazi u unutrašnje psihičko polje i oblikovan je onim što se već tamo nalazi. Mi možemo prisustvovati istom događaju, ali to ne znači kako povodom toga doživljavamo istu unutrašnju stvarnost, s obzirom da je događaj reflektovan kroz različite lunarne strukture. Zato se Mesec povezuje sa imaginacijom, a to je sposobnost kroz koju svest uobličava utiske koji nisu fizički prisutni. Ova formativna sposobnost je lunarna, jer Mesec pruža supstancu kroz koju ti utisci dobijaju formu.

Iz svih navedenih razloga uviđamo važnost lunarne ravnoteže, jer nedisciplinovana mašta može svako očekivanje pretvoriti u prividni rezultat. U okultizmu recimo, pojavi se senzacija i to se odmah tumači kao potvrda. Slika bljesne na mentalnom ekranu, a onda se ta slika proglašava viđenjem. I dalje, recimo desi se nekakav sinhronicitet ili koincidencija, i mi to tumačimo kao dokaz natprirodne intervencije, poruku univerzuma i sl. Ovo ne znači odbacivanje svakog unutrašnjeg iskustva, nego pre svega znači odbijanje da se svakom unutrašnjem iskustvu daje neupitni autoritet. Neka iskustva imaju a neka nemaju dublji smisao ili status autoriteta. Neka prikaza jeste a neka nije epifanija. Kako to možemo razlikovati? Za to je potrebno vreme pažljivog posmatranja, što je značajno u magiji, s obzirom da se dobar deo magijskog dleovanja sastoji samo od posmatranja. Na primer, javi nam se neki simbol ili prikaza, dogodi nam se nešto nesvakidašnje i tokom vremena mi možemo ustanoviti neke osnovne činjenice. Onda se zapitajmo da li se neki fenomen ponavlja? Da li naše iskustvo proizvodi veću koherentnost? Da li nam to iskustvo otkriva nešto što naša svesna ličnost nije već želela da veruje? Mogu li rezultati izdržati ispitivanje nakon što ushićenje prođe? I ako nam se nešto dogodi samo jednom u životu, pitnaje je kakve je posledice to ostavilo po nas, mereno kroz vreme. Ponekad nije potrebno žuriti sa zaključcima. 

Mesec takođe upravlja navikom. Navika je jedna od najmoćnijih lunarnih funkcija koje deluju kroz ličnost. Ponovljena radnja uobličava unutrašnji put, odnosno, radnja se pounutrašnjuje i biva automatska. E to je lunarni uticaj! Konačno, Mesec uzrokuje osetljivost, sećanje, snove, maštu, responsivnost, sposobnost da se krećemo sa ciklusima i sl. U svom lošem vidu, lunanri uticaj uzrokuje nestabilnost, pa tako našim ponašanjem može upravljati naše trenutno raspoloženje, a svaka emocionalna promena postaje promena istine. Osoba veruje onome što se sada oseća stvarnim, zatim veruje suprotnom kada se unutrašnja plima okrene. Sećanje postaje selektivno, mašta postaje projekcija, prijemčivost postaje sugestibilnost itd. Otud je potrebno uskladiti solarne i lunarne uticaje, jer solarna sila bez lunarne prijemčivosti postaje kruto samopotvrđivanje: mi zračimo, ali ne možemo da primimo. Sa druge strane, lunarna sila bez solarne usmerenosti postaje beskrajna fluktuacija: mi primamo, ali ne može da organizujemo ono što smo primili. 

+++

Rezime sedam tradicionalnih planetarnih moći:

• ♄ Saturn uspostavlja granicu - vreme, koncentracija, struktura.

• ♃ Jupiter proširuje red - ekspanzija, autoritet, red, obilje.

• ♂ Mars usmerava i deli - sila, odsecanje, hrabrost, sukob

• ☉ Sunce stvara središte - prosvetljenje, vitalnost, integracija, jezgrovitost.

• ♀ Venera privlači i spaja - vrednost, harmonija, odnos.

• ☿ Merkur prenosi i prevodi - jezik, prilagođavanje, inteligencija, vođstvo.

• ☽ Mesec prima i oblikuje - percepcija, mašta, navika, formiranje, san.

Planetarni simboli su sažeti dijagrami:

• Krug ukazuje na duh, jedinstvo ili centar.

• Polumesec označava prijemčivost ili dušu.

• Krst sugeriše ovaploćenje u četvorostrukom svetu.