Dajjal: rođenje Antihristovo i epoha sjajnog mraka

Oniričko iskustvo

Probudio sam se u neko gluvo doba. Nakon što sam u žurbi i po mraku zapisivao ostatke sna, bacio sam pogled na digitalni časovnik koji je pokazivao 03:16h. Zapravo, to je po letnjem računanju vremena, što znači da je realno vreme u tom trenutku bilo 02:16h. Letnje je vreme, tačnije 24. juli 2026. godine. Prozori su otvoreni. Napolju pirka blag vetar, ali u jednom trenutku, dok sam u mraku pokušavao da se setim još nečeg iz sna, osetio sam blagu jezu. Možda su me čula prevarila, ali kao da sam čuo da neko lagano i pažljivo otvara kapiju i ulazi u moje dvorište, iako se ta kapija teško i bučno otvara. Čujem oprezne korake i tom prilikom napinjem sva moja čula i čitavo telo u stanje pripravnosti. Razmišljam da tiho ustanem, dohvatim moje standardne rekvizite za takve situacije i približim se prozoru da kroz proreze na roletnama osmotrim situaciju. Međutim, više se ništa nije čulo, vetrić je utihnuo, nije bilo koraka, a lokalni psi su zalajali. Osetio sam olakšanje jer su psi očito nekog ili nešto poterali niz put. I taman kada sam se vratio nazad u krevet, kroz glavu mi je prostrujala misao: rođenje Antihristovo! 

Čitava ova situacija, moje noćno buđenje, zapisivanje znamenitog sna, osluškivanje, vetar, osećaj nečijeg prisustva, lavež pasa, imaju poseban smisao. Šta sam zapravo sanjao? Moj prijatelj koji se poistovećuje sa drevnim imenom Ninurta, nosio je neko dete u naručju. Zapravo, Ninurta i ja smo se obreli u nekoj senovitoj kući gde smo došli da vidimo i darujemo novorođenče. Ne sećam se da li je još neko bio sa nama. Znam samo da je kuća bila slabo osvetljena, puna ćoškova i hodnika, dosta zapuštena i prilično prostrana. U jednom trenutku, Ninurta se pojavio sa zavežljajem u kome je bilo dete. Prišao mi je i pružio dete da ga malo ja držim, i u trenutku kada sam shvatio šta zapravo držim u rukama, preplavila me je čudna jeza pomešana sa oduševljenjem. Umesto dečjeg lica iz povoja me je posmatralo nešto užasno. To nešto je razjapilo svoje čeljusti i ja sam u njima sagledao čitav ambis. Odmah potom, čudovišno dete u mom naručju preobrazilo se u Les Barones, divlju kartu iz Nju Orleans vudu tarot špila. Tada sam se probudio. 

Naposletku, kada se sve ovo ispodešavalo, legao sam na leđa, usredsredio se na prazni mentalni ekran, i zatražio reč koja bi opisala čitav taj događaj, kada se uobličila reč: URLAA. Potom mi se opsesivno ponavljala reč Bradford, što je ime grada u Zapadnom Jorkširu u Engleskoj, a koji predstavlja jedno od uporišta Muslimanskog bratstva i pakistanske dijaspore, a što je odmah povuklo za sobom arapski izraz za lažnog mesiju Dajjal (Dadžal). Reč URLAA, koju sam video ispisanu velikim slovima, ne bi trebalo shvatiti u srpskom značenju kao urlanje, urlati, mada ne bi trebalo ni to potpuno prenebregnuti, nego ima dodatni sloj značenja. 

  

Raščlanjivanje niza

Dakle, imamo niz: Ninurta, novorođenče, ambis, Les Barones, buđenje, vreme: 03:16h (zapravo 02:16h), osećaj nečijeg prisustva, lavež pasa, pomisao o rođenju Antihrista, URLAA, Bradford, Muslimansko bratstvo, Al-Masih ad-Dajjal. Kakvo je značenje svega ovog? Kako ovo protumačiti? Prvi niz tumačenja jeste da se Dajjal, ili Antihrist upravo rodio 24. jula, 2026 u 03:16h, a što je 02:16h po britanskom letnjem vremenu, ali… Možda niko konkretno nije rođen, nego se nešto, neka energija, neka okultna sila, upravo ispoljila u našem svetu i ja sam to, na sebi svojstven način, primetio. Ipak, hajde da raščlanimo, deo po deo, čitav ovaj onirički niz. Procesi buđenja u „gluvo doba“ (između 02:00h i 03:00h po stvarnom, sunčevom vremenu) tradicionalno se smatraju trenucima kada je veo između svetova najtanji. To je sat u kome je noćna tišina najdublja, a receptivnost svesti na vrhuncu. Da bismo razumeli ovaj složeni niz, razbićemo ga na tri ključna nivoa: vremensko-matematički (gematrijski), simboličko-onirički (Ninurta, Ambis, Les Barones) i morfološko-geopolitički (URLAA, Bradford, Dajjal).

Vremenski kod: 02:16h i broj Zveri

Moj uvid da je stvarno (astronomsko) vreme bilo 02:16h krije matematičku vezu sa pomišlju o Antihristu. Broj 216 je jedan od značajnih brojeva u okultnoj matematici (6 x 6 x 6 = 216). U kabalističkim i numerološkim tumačenjima, 216 je direktan brojčani kod za broj Zveri (666) iz Jovanovog Otkrovenja. Pored toga, u hebrejskoj tradiciji, 216 je broj slova u skrivenom, tajnom božanskom imenu Shem HaMephorash (ili Šemhamforaš, 72 troslovna imena Boga, što ukupno daje zbir od 216 slova). To je broj koji nosi silu potpunog razotkrivanja ili promene eona. Činjenica da se buđenje i uvid dešavaju tačno u 02:16h 24. jula naglašava da sam se nekako priključio na specifičan kosmički vremenski kod koji označava ulazak u novu fazu manifestacije te sile.

Onirička drama: Ninurta, Ambis i Les Barones

Imajmo na umu da ovaj moj onirički doživljaj ne opisuje rođenje običnog čoveka, već rođenje nove arhetipske sile u svetu. Kao prvo, imamo Ninurtu. On je drevni sumerski bog rata, lovac, bog oluje i poljoprivrede koji pobeđuje htonsku zver Asag i vraća red u kosmos. To što moj prijatelj sa imenom Ninurta donosi dete ukazuje na to da bi ono moglo biti plod drevne, pretpotopske, ratničke linije. Trenutak kada novorođenče razjapljuje čeljusti i pokazuje mi ambis jeste trenutak mog prepoznavanja samog Bezdana. To dete je ovaploćenje nečega što dolazi iz samog Bezdana, Sveto Dete ili Baphometic Child, odnosno Antihrist u teološkom smislu (sila koja dolazi da sruši stari poredak i dogme). Što se tiče pojavljivanja Les Barones (iz vudu tarota, imajmo na umu da u toj tradiciji, porodica Ghede (kojoj pripadaju Baroni: Baron Samedi, Baron La Croix, Baron Cimetière) vlada prelazom između života i smrti, grobljima, ali i ponovnim rađanjem, istinom i erotizmom. Kartom Les Barones (ženidba / unija Barona ili sila smrti) dete se preobražava iz strašnog čudovišta u čuvara praga i gospodara smrti. 

Zagonetka reči URLAA

Reč URLAA i asocijativni niz koji je usledio predstavljaju geografsko-ezoterijsko sidro ove vizije u materijalnom svetu. Ako izraz URLAA posmatramo van srpskog glagola urlati (iako primalni vrisak / urlik novorođenčeta iz Bezdana ostaje kao zvučni sloj), imamo koren UR koji je možda semitski, ali pre će biti da je sumerski. Reč Ur znači svetlost, ali označava i drevni grad Ur u Haldeji. Takođe, na sumerskom Ur označava psa, lava ili zver / slugu. La na arapskom znači NE ili Apsolutno Ništa (kao u La Ilaha - nema Boga). U telemitskoj kabali, LA je broj 31 (Ništa), suprotnost od AL (Bog). Dakle, URLAA je svetlost ništavila, zver ništavila ili primalni vrisak iz Bezdana.

Bradford, Dajjal i britanski islamski egregor

Moj um je povezao reč URLAA sa Bradfordom i Dajjalom (Al-Masih ad-Dajjal - Lažni Mesija u islamskoj eshatologiji). U islamskom predanju, Dajjal je obmanjivač koji se pojavljuje u doba opšteg haosa, materijalizma i laži, koji čini čuda i pretvara sušu u izobilje. Ali na dubljem, okultnom nivou, Dajjal / Antihrist je katalizator kraja eona. To je sila koja primorava čovečanstvo na konačno razdvajanje žita od kukolja. Grad Bradford u Zapadnom Jorkširu nije samo demografsko utočište pakistanske dijaspore, već jedna od glavnih fokusnih tačaka prožimanja zapadne, post-hrišćanske dekadencije i radikalnog, puritanskog islamskog eona. To je mesto gde se susreću tmina starog zapadnog sveta i gnev novog, nesvarenog elementa. Dakle, Bradford je mesto gde se kanališe ovo ispoljavanje, a čemu je prethodilo generisanje velike traume izazvane sistematskim decenijskim seksualnim nasiljem nad maloletnim britanskim devojčicama u kome su saučestvovali uticajni delovi pakistanske zajednice u Britaniji i delovi britanskog državnog aparata. U neku ruku, to je oblik masovnog žrtvovanja. Zašto? Jedna od posledica svega toga jeste upravo to dete koje sam u snu držao u rukama.

Šta se zapravo dogodilo?

Moja ideja da se Antihrist / Dajjal / Sila Novog Eona rodila 24. jula 2026. godine u 02:16h po britanskom letnjem vremenu ima potpunu unutrašnju koherentnost unutar osobene magijske geografije. Međutim, nemojmo to posmatrati isključivo kroz doslovnu, holivudsku sliku rođenja jedne bebe negde u Engleskoj. U inicijacijskom i proročkom ključu, to je manifestacija Sile u Materiji. U 02:16h (kod 666) dogodio se astralni / egregorski proboj. Sila Dajjala (Antihrista) je prešla iz stanja latentnog potencijala u stanje stvarne, inkarnirane prisutnosti na fizičkom planu. Bradford je u tom smislu, jedno od glavnih usidrenja te struje u Evropi. Lavež pasa i jeza koju sam osetio bili su fizički odjek te provale sile kroz ravan materije. Moja čula nisu bila prevarena jer sam osetio talas koji je pratio taj astralni porođaj. U snu Ninurta (drevna sila) predaje to dete meni da ga držim i tom prilikom doživljavam jezu i oduševljenje. Gledam u Ambis u njegovim ustima i svedočim njegovom preobražaju u Les Barones (sile smrti i ponovnog rađanja). Dakle, ja sam svedok i kum. Pokazano mi je lice novog doba koje dolazi. Ono je za profani svet užasno i rušilačko (Dajjal / Antihrist), ali za onoga ko razume jezik Les Barones i kabalu Bezdana, to je neophodna sila koja guta stari, truli svet kako bi se oslobodio prostor za novo građenje. Povodom toga, pažljivo pročitajte starozavetnog proroka Isaiju.

Gematrija

Reč URLAA, ako je pišemo hebrejski kao Vav-Reš-Lamed-Ajin (dvostruko A) ima vrednost 306. To bi moglo biti tačno vreme rođenja ali po srpskom letnjem vremenu, kao 03:06h. Ne znam tačno koliko je prošlo minuta od scene iz sna u kome držim dete, do trenutka kada sam obratio pažnju koliko je sati. Dakle, ukoliko je po letnjem (neastronomskom) vremenu u Srbiji, 03:06h, to znači da je u tom trenutku tada u Bradfordu bilo 01:06h po astronomskom računanju, pošto je letnje britansko vreme tada pokazivalo 02:06h. Razlika od deset minuta od pretpostavljenog rođenja deteta do moje osvešćenosti (gledanje na sat) ukazuje na kaskanje moje budne svesti za astralnim događajima. Međutim, možda je tih deset minuta od 01:06h do 01:16h po astronomskom lokalnom vremenu u Bradfordu zapravo dužina trajanja transmisije, ovaploćenja, odnosno prelaska vanzemaljske sile iz druge dimenzije u zemaljski areal.

Okultne korespondencije i opšte posledice

Pošto je 24. jul u poslednjoj dekadi Blizanaca, vredi istražiti neke dodatne elemente. Imajmo na umu da zodijačke dekade nose specifične atribucije koje direktno povezuju Goeciju, Šemhamforaš, tarot i vudu tradiciju. Treća dekada Blizanaca u noćnom aspektu pripada anđelu Lauvijahu (iz Šemhamforaša) i goecijskom demonu Vineu. Taj demon je zanimljiv jer nosi duplu titulu - Kralj i Grof (Erl). Kao Kralj nosi solarnu prirodu, a kao Grof marcijalnu prirodu. U Lemegetonu se navodi da Vine otkriva skrivene stvari, čarobnjaštva, prošlost, sadašnjost i budućnost. Ovaj demon ne gradi nego preobražava rušenjem. Prikazuje se kao lav koji jaše crnog konja i drži bič u ruci. Lauvijah, čije ime znači Bog hvale i uzvišenosti, jeste onaj koji otkriva skrivene istine kroz snove i vizije. On je taj koji je možda i dodirnuo moj san, jer upravo kroz san prenosi poruke koje budna svest ne bi mogla da primi. Ove dve sile, anđeoska i demonska, ne deluju jedna protiv druge, već kao dve ruke istog obrasca. Lauvijah mi je poslao san; Vine je u tom snu razjapio čeljusti deteta i pokazao mi ambis. To nije slučajnost. To je pečat.

U astro-sistemu tarota, ova dekada je povezana sa Desetkom mačeva, kartom koja na prvi pogled govori o porazu, o leđima izbodenim mačevima, o kraju koji je došao prebrzo. Ali Desetka mačeva je takođe i karta koja kaže da je noć najtamnija neposredno pred svitanje. U vudu tarotu, ova karta se vezuje za Azaku, gospodara zemlje, poljoprivrede i preživljavanja. Azaka je taj koji drži korenje i materijalni opstanak masa. On nije duh smrti, već duh opstanka. I baš zato što se u snu dete pretvorilo u Les Barones, silu koja vlada prelazom između života i smrti, grobljima i ponovnim rađanjem, mi imamo sponu između ove dve krajnosti. Azaka drži zemaljski poredak, a Les Barones drži kapiju između svetova. Njihovo ukrštanje u ovom trenutku znači da ono što se rađa nije samo duhovni proboj, već i materijalni preokret, tj nešto što će pogoditi i svakodnevni život, i hleb, i rad, i opstanak.

Kada sve ove korespondencije postavimo u jednu celinu, jasnije vidimo šta se zapravo dogodilo te noći. Nije se rodilo fizičko dete u Bradfordu, niti se neki čovek u tajnosti proglasio mesijom. Rodila se, ili bolje reći, probila se, jedna egregorska sila, jedan arhetipski obrazac koji je do tada lebdeo u stanju latentnog potencijala, a sada je dobio svoju vremensku i prostornu koordinatu. To je momenat kada se nešto što je bilo moguće pretvara u stvarno. To je trenutak kada energija postaje događaj. I zato sam osetio jezu. Nisu to bile halucinacije, niti puka uznemirenost. To je bio fizički odjek astralnog porođaja, talas koji je prošao kroz mene dok sam ležao u mraku. Psi su zalajali jer su osetili ono što ljudsko uho ne može da čuje, promenu u tkivu stvarnosti. Vetar je utihnuo jer se i vazduh povukao pred nečim što je dolazilo.

A šta to znači za svet koji dolazi? Ako je trenutak 24. jula 2026. u 02:16h po lokalnom vremenu bio trenutak proboja ove sile, onda svet u narednih trideset do četrdeset godina ne ulazi u apokalipsu u holivudskom smislu. Neće biti neba u plamenu, niti zveri koja izlazi iz mora. Ulazimo u nešto suptilnije, a time i opasnije: u epohu sjajnog mraka. To je doba u kome će tehnologija postati nevidljiva, a laž prozirna samo za one koji su spremni da je vide. To je doba u kome će se institucije urušavati ne pod udarom spoljašnjeg neprijatelja, već pod sopstvenom težinom, jer će ih sila koja se rodila već napustiti, ostavljajući ih da se raspadnu iznutra. Moguće je da ćemo videti slom starih religijskih i političkih struktura. Ali ne slom koji donosi oslobođenje, već slom koji otvara prostor za novu iluziju, za novi narativ koji će biti još ubedljiviji od onog koji je pao. Jer Dajjal ne dolazi sa očiglednim lažima, nego dolazi sa istinom koja je upravo dovoljno iskrivljena da zavara i mudre. Ono što će se graditi na ruševinama starog sveta neće biti hram, već ogledala, beskonačne sale u kojima će čovek videti samo sopstveni odraz, i verovati da je to sloboda. Svaki pokret ove sile u sukobu je sa starim poretkom. Ali to nije sukob koji se vidi na vestima. To je sukob u samoj strukturi svesti, između onoga što je nekada bilo sveto i onoga što tek treba da postane opsesija. U tom sukobu, pojedinac više neće imati na koga da se osloni. 

I zato je san bio važan. Ne kao proročanstvo u uobičajenom smislu, već kao lični ključ. Meni je pokazano lice novog doba. Ono je za profani svet užasno i rušilačko, ali za onoga ko prepoznaje jezik ezoterizma, to je neophodna sila koja guta stari, truli svet kako bi se oslobodio prostor za novo građenje. Ono što sledi nije kraj, već prelaz, a prelazi se uvek plaćaju. Cena ovog prelaza biće duhovna hladnoća, cinična pamet i sve veća nemogućnost razlikovanja svetla od njegove simulacije. Ali u tom istom mraku, za one koji umeju da čitaju, biće i znakova. I možda, samo možda, to je dovoljno da se neko seti da je istina uvek bila unutra, a ne na ekranu.

Šub-Niguratski dodatak

Poslednja scena iz sna, a što sam se naknadno setio, bila je mala koza sa velikim rogovima kako stoji pored otvorenog prozora. Koza je stajala na nekom predmetu, popela se na nešto i kao da je bila spremna da skoči kroz prozor dalje u mrak. Moja prva asocijacija tog trenutka bila je Šub-Nigurat: koza sa hiljadu mladih, a to jedno mlado se upravo rodilo. Ova poslednja asocijacija nije samo nadogradnja, već ontološki ključ koji otključava čitav prethodni niz. Jer Šub-Nigurat nije tek horor-fikcija; ona je arhetipska matrica, jedan od najstarijih i najdubljih obrazaca u ezoterijskoj imaginaciji. Podsetiću, Šub-Nigurat je jedno od Velikih Drevnih (Great Old Ones) iz Lavkraftovog ciklusa. Ona je Koza sa hiljadu mladih, i sama je majka, ali ne u ljudskom smislu. Ona ne rađa pojedinačno, nego rađa mnoštvo, legije. Njeno potomstvo nije od krvi i mesa, već od sna i čudne tvari. Ta koza je supruga Jog-Sotota, ili možda njegova ženska emanacija. Jog-Sotot je u tom smislu kapija, Šub-Nigurat je ključ. Kao ženu u šumi, u jednoj od priča, Lavkraft je opisuje kao pojavu koja se javlja u dubokim šumama, okružena kozama i čudnim svetlostima. Njeno prisustvo označava mesto gde se svetovi prepliću. Jog-Sotot je Vrata, Ključ i Čuvar praga. To nije biće već pre struktura, otvor, mesto gde se svetovi susreću. Njegova uloga je da omogući prolaz. U nekim tumačenjima, Jog-Sotot je arhitektura između dimenzija. Tamo gde Jog-Sotot otvara put, Šub-Nigurat šalje svoje potomstvo.

U tom smislu, dete koje sam držao u naručju nije bilo obično novorođenče. Ono je razjapilo čeljusti pokazavši mi ambis. To nije dete čoveka, već je mlado Šub-Nigurat, jedno od hiljadu. Les Barones i Šub-Nigurat pripadaju istoj arhetipskoj porodici kao gospodari prelaza i čuvari praga između života i smrti. Les Barones vladaju grobljem; Šub-Nigurat vlada rađanjem iz tkiva koje nije ljudsko. Koza na prozoru nije posmatrač, nego je majka. Ona stoji na uzvišenju i spremna je da skoči u mrak, ali ne da bi pobegla. To nije scena napuštanja; to je scena trase. Dakle, moguće je da moje viđenje nije bilo rođenje jednog Antihrista ili Dajjala, nego viđenje rađanja jednog od hiljadu, jednog dela mnoštva koje dolazi. To znači da ono što sam video nije samo jedan entitet, već prvi talas. Ovo moje noćno iskustvo bilo je svedočanstvo o početku infiltracije, a ne o dolasku jednog vladara.

Ranije sam tumačio Ninurtu kao drevnog boga rata koji donosi dete. Sada, kada sam se iznenada setio koze u svetlu Šub-Nigurat, Ninurta dobija novo značenje. On je čuvar, te donosi mlado Šub-Nigurat u ljudski svet, ali ne kao otac, već kao posrednik između božanskog i ljudskog. On je onaj koji predaje dete u ruke svedoku, tj meni. Ono nije pokazalo ambis da bi uplašilo. Pokazalo je ambis da bi otvorilo put. Otvaranje ustiju je otvaranje puta. U ustima koze (Šub-Nigurat) nalazi se ulaz u onaj svet, u Bezdan, u prostor gde se rađaju sile novog eona. Kada je dete razjapilo čeljusti, ja sam video kuda to mlado vodi. Koza koja skače kroz prozor u mrak nije napustila dete. Ona je krenula napred, da pripremi put, kao što Jovan Krstitelj poravnava put za Isusa Hrista. Majka ide prva kroz mrak da bi mlado znalo kuda da krene.

Ovim se otvara mogućnost da je Antihrist mnoštvo, a ne pojedinac. Ovo je možda i najvažnija implikacija moje asocijacije. U klasičnoj eshatologiji, Antihrist je jedan čovek. Ali u mom viđenju, on je jedan od hiljadu. To znači da se ne manifestuje samo jedan, već talas, obrazac koji se ponavlja u hiljadu oblika, na hiljadu mesta, u hiljadu vremena.

Arhidemon Horonzon

Wil Hughes

Then the Devil of the Aethyr, that mighty devil Choronzon, crieth aloud, Zazaz, Zazas, Nasatanada Zasas. 

Liber 418

U mojim poznim tinejdžerskim godinama čitao sam o čuvenoj pustinjskoj avanturi Alistera Krolija, kada se on, yajedno sa svojim pomoćnikom Viktorom Nojburgom, susreo sa arhidemonom Horonzonom. Bio sam oduševljen i opčinjen tom pričom i neretko sam zamišljao tu situaciju, sveža noć u alžirskoj pustinji i dva mlađa muškarca koja su se uputila toliko daleko u nameri da okruženi potpunom neizvesnošću, izvedu nemoguć manevar. No, krenimo redom. 

Horonzon, poreklo, ime i funkcija

Ime Horonzon (često pisano i kao Choronzon ili Coronzon) predstavlja jednu od najopakijih i najvažnijih figura u zapadnoj ezoterijskoj tradiciji. To nije klasični srednjovekovni demon iz grimoara (poput onih u Goeciji), već specifično ispoljavanje metafizičkog haosa, entropije, a u psihološkom smislu, raspada ličnosti. Ime Horonzon se prvi put pominje u zapisima Džona Dija iz 1584. godine, u okviru enohijanske magije, sistema koji su kroz seanse kanalisanja razvili kraljevski astrolog Džon Di (John Dee) i njegov medijum Edvard Keli (Edward Kelley). U tim zapisima ovo ime se izvorno piše kao Coronzom (kasnije modifikovano u Coronzon). On nije opisan kao pojedinačni demon sa rogovima ili u već nekakvom grotesknom ili osobenom obliku, već kao kolektivna sila ili načelo koje predstavlja onog koji je pao. Enohijanski anđeli su ga opisali kao prvog i vrhovnog anđela koji je pao u materiju, kao entitet koji je izvor svih podela, laži i disperzije u materijalnom svetu. U Dijevim dnevnicima, Horonzon je opisan kao sila koja aktivno pokušava da poremeti komunikaciju između ljudi i anđela, unoseći zabunu, nerazumevanje i mentalni haos.

Izvorno enohijansko značenje reči Horonzon ostaje zagonetno jer pripada tajanstvenom jeziku anđela, ali njegova kabalistička transliteracija i naknadno tumačenje pružaju nekakav uvid u njegovu prirodu. Kada se ime prevede na hebrejski (najčešće kao חורונזון - ChVRVNZVN), njegova brojčana vrednost iznosi 333. Broj 333 ima ključnu ulogu jer predstavlja polovinu broja 666 (koji je broj Sunca, solarne sefire Tifaret i svesnog integrisanog Ega). U tom smislu, broj 333 predstavlja impotenciju, fragmentaciju i nemogućnost da se postigne celina (666). Horonzon je načelo koje sve deli, ali ništa ne može da spoji. Na kabalističkom Drvetu života, Horonzon je lociran u Da'atu, lažnoj, nevidljivoj sefiri koja predstavlja Znanje (intelektualno znanje odvojeno od duhovne mudrosti). Da'at je kapija Bezdana koji razdvaja tri najviše božanske sefire (Keter, Hokmah, Binah) od ostatka onog što je stvoreno. Horonzon je personifikacija samog Bezdana. To nije stabilno biće već haotični skup svih ljudskih zabluda, neintegrisanih misli, ega i iluzija (ekvivalent masovnom, parazitskom elementalu). Nema sopstveno jezgro, pa ako mu skinemo maske, unutra nema ničega osim praznine i vrištanja.

Prelazak Bezdana i 10. Etir enohijanske magije

Pre Alistera Krolija, Hermetički red Zlatna zora (Golden Dawn) koristio je enohijanski sistem, ali je upravo Kroli bio taj koji je Horonzona stavio u samu srž zapadne teurgijske inicijacije. Vrhunac je postignut u alžirskoj pustinji 1909. godine, kada je Kroli, zajedno sa svojim učenikom Viktorom Nojburgom vršio evokacije enohijanskih Aetira (etara ili energetsko-perceptivnih nivoa). Tokom rada na 10. Aetiru, Kroli je shvatio da se na tom nivou nalazi granica ljudskog uma, Bezdan. Da bi mag napredovao ka najvišim nivoima svesti (stepen Master of the Temple / Majstor Hrama), on mora preći ovaj Bezdan. Međutim, Bezdan se ne može preći sa samim sobom, odnosno sa sopstvenim egom. Da bi prošao, mag mora izvršiti potpuno odricanje od sopstvene ličnosti, odnosno mora simbolički proliti svaku kap svoje krvi u pehar Babalon (postati niko, što je brisanje lične istorije u najradikalnijem obliku).

Ukoliko mag pokuša da pređe Bezdan, a sa sobom ponese makar i mrvicu ponosa, lične važnosti ili intelektualne sujete, Horonzon ga poništava, tako što ga usisava u sopstveni kognitivno-perceptivni paradoks. Kao ogledalo ličnosti, Horonzon koristi magov sopstveni razum protiv njega. On uzima oblik svih magovih strahova, sumnji, filozofskih teorija i racionalizacija. Tokom čuvene evokacije u pustinji, Horonzon je zaposeo Krolijevo telo i počeo da govori Nojburgu najsavršenije filozofske istine, pomešane sa bogohuljenjem i vulgarnostima, pokušavajući da ga namami u intelektualnu raspravu. Ako mag uđe u raspravu sa Horonzonom (ako pokuša logikom da pobedi Bezdan), gubi bitku. Horonzon ga proždire tako što mu rasparčava um na hiljade kontradiktornih misli, što u fizičkom svetu rezultira trajnim ludilom.

Horonzon je, dakle, prvi i najsmrtonosniji neprijatelj svakog maga-teurga, budući da predstavlja poslednji odbrambeni mehanizam našeg ega. On je tvoj unutrašnji advokat koji te ubeđuje da si ti važan, pametan i duhovan, kako poseduješ istinu, ili ti tako nešto uopšte nije ni potrebno, kako bi te sprečio da skočiš u Bezdan i postaneš jedno sa Beskrajem. Ako skinemo Krolijev dramatični, pustinjski ritualni dekor, Horonzon je zapravo savršeni ekvivalent Kastanedinom konceptu uma Letača ili entitetima parazitima Samuela Sagana. Možemo ga uporediti sa lažnim mentalnim konstruktom koji živi u našoj glavi i hrani se našom potrebom za važnošću i našim nejasnoćama. Kada Kastaneda govori o zaustavljanju unutrašnjeg dijaloga kao preduslovu za prelazak u Nagual, on kao da govori o ućutkivanju Horonzona, jer Horonzon živi od reči, teorija i nejasnoća. Mag ne pobeđuje Horonzona borbom, već tišinom i besprekornošću, tj uskraćivanjem energije (pažnje) tom haotičnom sklopu misaonih oblika, dok se on sam od sebe ne rastvori pred kapijama čistog Beskraja.

Pomenuti, 10. etir (poznat pod imenom ZAX) predstavlja samu granicu ispoljenog univerzuma, odnosno prelaz iz sveta oblika, uma i dualnosti u svet čiste božanske svesti. To je prostor tzv Bezdana, u kome nema stabilnosti, zakona, ni logike, jer tu vlada Horonzon. U prethodnim etirima (od 30. do 11.), mag putuje kroz različite nivoe raznih svetova, pročišćava energiju i suočava se sa unutrašnjim arhetipovima. Ali na kapiji 10. etira, putovanje se radikalno menja. Ovde se svest preobražava i prelazi na drugu stranu, ili biva rasparčana u haosu. Sadržaj ovog etira je, zapravo, veliko kosmičko ogledalo koje magu vraća svaki nepročišćeni delić njegovog sopstvenog ega.

Pustinjska avantura

Ukratko, evo kako je izgledala ta dramatična i opasna operacija u alžirskoj pustinji blizu mesta Biskra, u decembru 1909. godine. Kroli je shvatio da je ovaj etir toliko opasan i zahtevan da se ne sme istraživati uobičajenom metodom (gde mag sedi u meditaciji i mentalno putuje). Bila je potrebna fizička evokacija, dovođenje sile Bezdana, sile paradoksa, diskontinuiteta i haosa u materijalni, linearni plan. Kroli je u pustinjskom pesku nacrtao složenu i strogu geometrijsku strukturu koja je služila kao energetska brana. Krug u kojem je sedeo njegov Viktor Nojburg bio je ispisan svetim imenima i pružao je uverljivu magijsku zaštitu. Nojburg je imao zadatak da sedi unutra, drži magijski mač i pod pretnjom smrću ne dozvoli nikome i ničemu da uđe u krug, pa čak ni samom Kroliju. Pored kruga, Kroli je iscrtao trougao u koji je sila Horonzona trebalo da bude prizvana i zarobljena. Da bi se materijalizovao entitet koji nema sopstveno telo, bila je potrebna eterična energija. Kroli je to obezbedio tako što je u trouglu žrtvovao tri tri goluba, puštajući njihovu krv u pesak da posluži kao energetska osnova za manifestaciju. Zatim je uradio nešto izuzetno opasno, prekršivši sva pravila demonomagije, seo je unutar trougla evokacije. Namerno je ponudio sopstveno telo i um kao posudu (medijum) koju će Horonzon zaposesti, dok je svoju svest pokušao da potisne i projektuje izvan tog prostora.

Kada je enohijanski priziv počeo, Horonzon je preuzeo Krolijevo telo. Sila Bezdana nije nastupila kao jedno zastrašujuće čudovište, već kroz apsolutnu nedoslednost i glumu. Horonzon je menjao oblike i glasove. U jednom trenutku je zvučao kao prelepa žena, u sledećem kao mudri starac, pa kao besni demon, a onda kao slomljeni Kroli koji moli za milost. Pokušao je da intelektualno zavede Nojburga, pričajući mu najdublje filozofske istine o univerzumu, sa ciljem da Nojburg postane radoznao, da spusti gard ili da uđe u raspravu. Sve vreme, stvarni cilj Horonzona bio je da natera Nojburga da izađe iz zaštitnog kruga ili da ga prekrši. 

U jednom trenutku, dok je Nojburg zapisivao reči koje su izlazile iz Krolijevih usta, Horonzon je iskoristio trenutak nepažnje. Koristeći Krolijeve ruke, počeo je da baca pesak preko linija zaštitnog kruga kako bi prekinuo energetski kontinuitet. Kada je delimično uspeo, Horonzon je u obliku divlje zveri (kroz Kroljevo telo) fizički skočio na Nojburga u krugu. Usledila je brutalna rvačka borba na život i smrt u pustinjskom pesku. Nojburg je nekako uspeo da upotrebi magijski mač, potisne demona nazad u trougao i ponovo uspostavi granice kruga. Nakon višečasovnog divljanja, energija krvi se istrošila. Horonzon se povukao, a Kroli je ponovo preuzeo kontrolu nad svojim telom. Operacija se završila tako što su obojica zapalili vatru na mestu trougla kako bi trajno uništili i sterilizovali sve energetske ostatke te evokacije u pesku.

Ono što je Kroli dokumentovao u 10. etiru jeste da je najveći neprijatelj na duhovnom putu ljudski razum kada postane sam sebi svrha. Horonzon je pokazao da može da citira svete knjige savršenije od bilo kog sveštenika, ali da iza tih reči stoji namera da se svest rasparča i usisa. Za prelazak 10. etira, teorija i pamet ne vrede ništa, već prolazi samo potpuna unutrašnja tišina i praznina.

Horonzon i Satana

U strogom teološkom smislu, Horonzon ima sličnosti sa Satanom, ali reklo bi se da pre predstavlja njegovu dublju, mnogo apstraktniju i opasniju metafizičku podlogu. Iako laiku oba koncepta deluju kao vrhunsko zlo, njihove uloge u arhitekturi kosmosa, teologiji i delovanju na ljudsku svest nisu baš sasvim iste. Da bismo to precizno rasvetlili, moramo uporediti njihovu teološku anatomiju. U avrahamskim religijama, Satana je postavljen kao monolitno biće koje ima sopstvenu volju, nameru, strategiju i ponos. Satana vodi pobunjeno kraljevstvo. On želi da sedne na presto Božiji, takmiči se sa Bogom za ljudske duše, nudi ugovore, iskušava i postavlja zamke. Dakle, Satana ima stabilan identitet kao princ tame. U tom smislu, Satana je uvek spoljašnji zavodnik koji igra na kartu greha i moralnog pada. 

Horonzon, s druge strane, nema sopstveno ja. On nema kraljevstvo, nema presto i ne želi ničiju dušu da bi njome vladao. Horonzon je oličenje procesa razgradnje. Ako je Bog Kosmos (red, struktura, zakon), Horonzon je Haos (odsustvo reda, entropija). To je kosmički i psihički centrifugalni proces, sila koja sve što je celovito teži da razbije u paramparčad. Horonzon nema sopstveno lice. Ako ga pogledaš, on poprima oblik tvojih sopstvenih misli. To je kao parazitski kompjuterski algoritam koji koristi resurse tvog sopstvenog uma da bi te uništio.

Satana te iskušava da postaneš grešan i moćan u zlu; Horonzon te navodi da postaneš lud, fragmentisan i raspršen. Satana želi da učvrsti tvoj ego u pobuni protiv Boga, dok Horonzon želi da tvoj ego potpuno zaludi i da se tvoja ličnost raspadne u bezbroj kontradiktornih komadića. Satana deluje kroz strasti, telesne nagone, ponos, gnev i materijalne iluzije. On nas vezuje za zemlju, jer je on knez ovoga sveta. Horonzon ne deluje kroz niske strasti, već kroz visoki intelekt, sumnju, filozofiju i duhovnu sujetu. On napada samo one koji su već visoko evoluirali. Običan čovek, mediokritet, nikada se u životu neće sresti sa Horonzonom, jer uopšte nije stigao do Bezdana. Uslovno govoreći, običan čovek se bori sa Satanom, odnosno sa temeljnim porocima, strahovima i moralnim iskušenjima. Tek kada praktikant (duhovni ratnik, podvižnik, mag, teurg) savlada sve te niže nivoe, očisti svoje strasti i stigne do kapije čiste duhovnosti, tu ga čeka Horonzon kao poslednji, mentalni čuvar praga.

U teološkom smislu, Satana se može posmatrati kao jedna od mnogih maski koje Horonzon stavlja. Satana je personifikovano zlo sa kojim se može razgovarati ili boriti. Horonzon je hladna, bezlična, gotovo mehanička opasnost, poput kakve veštačke inteligencije koja stalno halucinira. To je mentalna centrifuga koja te čeka ako pokušaš da pređeš u Beskraj, a nisi pre toga postao savršeno prazan i besprekoran. U tom smislu, Horonzon je donekle bliži budističkom konceptu Mare (velikog opsenara) ili Kastanedinim Letačima, nego judeo-hrišćanskom Satani.

Da li je Kroli savladao Horonzona i prešao Bezdan?

Tvrdnja Alistera Krolija da je u alžirskoj pustinji 1909. godine uspešno prešao Bezdan, porazio Horonzona i postao Majstor Hrama, jedna je od najkontroverznijih tačaka u modernom okultizmu. Kritičari, među kojima su razni okultisti i kabalisti, ezoterijski istoričari, pa čak i Krolijevi bivši učenici (poput Izraela Regardija), iznose argumente da je Kroli zapravo izgubio tu bitku. Oni tvrde da ga je Horonzon te decembarske noći u pustinji trajno zaposeo i rasparčao, a da je ostatak njegovog života bio samo žalosna manifestacija tog poraza. Ta vrsta kritičara jesu od onog tipa koji se ne bave samim ritualom, već primenjuju klasičnu biblijsku maksimu: Po plodovima njihovim poznaćete ih. Ako mag uspešno prođe Bezdan i nadvlada Horonzona, njegov ego se rastvara, a on postaje čisti kanal za božansku volju, stabilan i imun na ličnu važnost. Krolijev život nakon 1909. godine pokazuje potpuno suprotne tendencije.

Pre 1909. godine, Kroli je bio ekscentrični, genijalni istraživač. Nakon pustinje, njegov ego se nije rastvorio; umesto toga, doživeo je kosmičku inflaciju. Počeo je sebe da identifikuje kao Veliku Zver 666, proroka Novog Eona, praktično živog boga na zemlji. Sa stanovišta kabale, to je školski primer opsednutosti Da'atom. Horonzon deluje tako što magu ulije iluziju da je on sâm Bog, zaključavajući ga u večnu zamku duhovne sujete. Imajući na umu to da je Horonzon sila entropije i rasipanja, pogledajmo Krolijev život nakon operacije u Alžiru. Potpuno je izgubio kontrolu nad finansijama i nasledstvom, završivši u bankrotu. Njegovi magijski redovi (A.'.A.'. i O.T.O.) neretko su se nalazili u unutrašnjim sukobima, parnicama i šizmama. U međuvremenu, Kroli je postao teški zavisnik od heroina i kokaina, nesposoban da ovlada sopstvenom telesnom hemijom. Ljudi oko njega su stradali, njegove Skerletne žene (ljubavnice) su završavale u ludnicama, izvršavale samoubistva ili tonule u alkoholizam. Povodom toga, kritičari se logično pitaju: ako je on ovladao gospodarom haosa (Horonzonom), zašto je njegov sopstveni život postao oličenje rušilačkog haosa? Izrael Regardije je primetio da je Kroli postao rob sopstvenog briljantnog intelekta, upravo onog alata kojim Horonzon manipuliše.

Dakle, u nekom objektivnom smislu ne možemo imati materijalni dokaz da li je ili nije Kroli prešao Bezdan, jer je prelazak Bezdana isključivo unutrašnji događaj. Međutim, u epistemološkom i magijskom smislu, odgovor zavisi od toga iz koje optike posmatramo pojam uspeha. Krolijevi branioci tvrde da zapadnjaci pogrešno shvataju prosvetljenje kroz prizmu istočnjačke smirenosti (Buda koji sedi u miru). Za telemitu, prelazak Bezdana ne znači da mag postaje svetac koji živi u pećini, već da njegova sudbina dobija kosmičke razmere. Krolijev haotičan život, zavisnost i pad bili su, prema njima, organski otpad uništenog ljudskog nosioca (njegovog tela i uma) koji više nije mogao da izdrži ogroman napon božanske energije koja je kroz njega tekla. Po Kroliju mag ne popravlja svoje ljudske mane prelaskom Bezdana; on ih samo ostavlja iza sebe kao ljušturu.

Ako primenimo kriterijume energetske ekonomije, besprekornosti i ukidanja lične istorije, onako kako je to Kastaneda opisivao, Kroli je očigledno pao na ispitu. On je napravio kardinalnu grešku o kojoj je Don Huan pominjao: fascinacija vizuelnim efektima i ličnom moći. On je želeo dramu, želeo je krv golubova, želeo je rvanje u pesku i želeo je titulu Majstora Hrama. Horonzon mu je pružio upravo tu dramu i nahranio njegov ego tom titulom, dok ga je suštinski ostavio zarobljenog u sopstvenom mitu. U tom smislu, mogli bismo reći da prelazak Bezdana ne ostavlja za sobom tragove paranoje, zavisnosti i uništenih ljudskih života već donosi savršenu, tihu stabilnost bića koje je postalo niko da bi moglo da bude sve. Kroli je do kraja ostao previše neko, previše Alister Kroli, da bi Horonzon propustio priliku da ga zadrži u svom ogledalu.

Moj stav povodom ove krolijevske horonzonovske dileme jeste da bi Krolijev slučaj trebalo posmatrati izvan crno-bele optike. Povodom toga padaju mi na pamet mnogi sveti jurodivi, ljudi koji su poludeli nakon što su doživeli prosvetljenje: ludošću Hrista radi i indijski koncept avadhuta (onih koji su toliko pijani od božanskog da spolja deluju potpuno ludo, nefunkcionalno i izgubljeno u materijalnom svetu). Kada u jednačinu ubacimo Knjigu Tota (The Book of Thoth), koju je Kroli završio pred sam kraj života (izdata 1944. godine), moje gledište na ovu dilemu dobija određenu težinu. Ta knjiga nije proizvod dementnog uma ili razorene ljudske olupine, već jedna izuzetno precizna, matematički briljantna sinteza zapadne misli koja zahteva veliki nivo intelektualne discipline i fokusa. U tom smislu je moj stav, da je Kroli istovremeno i uspeo i nije uspeo, zapravo najbliži objektivnoj istini.

Da bismo razumeli kako neko može napisati tako briljantnu knjigu kao što je Knjiga Tota i osmisliti šitav špil sasvim originalnih tarot karata dok istovremeno pati od teške zavisnosti, ludila i megalomanije, moramo se vratiti na Daskalosovu ili Štajnerovu podelu čoveka. Krolijeva svest se nakon 1909. godine praktično podelila na dva nivoa. Prvi nivo je noetski (viši intelektualni) nivo. Krolijev genijalni aparat za mapiranje simbola, kabale i geometrije svesti ostao je netaknut, pa čak i dodatno izoštren. On je uspeo da dotakne najviše sfere svesti i odatle, informatičkim jezikog rečeno, povuče podatke. Zato su njegovi kasni teorijski radovi remek-dela. Taj deo uma je prošao kroz Bezdan. Sa druge strane, njegov psihovezni (emocionalni i ego) nivo doživeo je neuspeh. Ljudska ljuštura, lični ego sa svojim traumama iz viktorijanskog detinjstva, sujetom i potrebom za šokiranjem javnosti, nije izdržao napon te energije. Taj deo je ostao zarobljen u trouglu sa Horonzonom. Kroli je postao žrtva sopstvene provodljivosti: bio je savršen provodnik za kosmičke formule, ali je žica (njegov ljudski karakter) izgorela pod tim naponom.

Ja sam njegovu sudbinu shvatio kao večno rvanje sa Horonzonom. Kroli nije bio klasično zaposednut demonom tako da izgubi razum i balavi u uglu sobe. On je ostao u stanju trajne, dinamičke borbe. Bio je lucidan iako je ponekad zaista bio i lud, ali to ludilo nije bilo neprekidno stanje. Svaki put kada bi seo da piše nešto smisleno i duboko on bi primorao tu silu haosa da se poređa u savršeni kosmički red. Ali čim bi spustio pero, Horonzon bi ponovo preuzimao primat kroz telesnu bol, zavisnost i paranoju. Njegov život nakon 1909. bio je neprekidna, iscrpljujuća runda meča koji je počeo u alžirskoj pustinji. U indijskoj tradiciji, kada se svest stopi sa kosmičkim okeanom, povratak u perspektivu ljudskog tela je traumatičan. Telo i ego često ne znaju kako da procesuiraju to iskustvo, pa se ponašaju ekscentrično. Kroli je morao da razbije staroensku, licemernu matricu morala da bi doneo formulu radikalne slobode i odgovornosti (Novi Eon). Da bi to uradio, on je morao da postane društveni izopštenik, neka vrsta mračnog jurodivog proroka. On je namerno uništavao sopstvenu reputaciju, delujući kao otrov koji društvo mora da proguta da bi se probudilo. To znači da genijalnost i patologija mogu živeti u istoj prostoriji. Kroli je dokaz da čovek može biti istovremeno i kosmički kanal i duboko neurotična osoba. 

Dva epiloga: Alister Kroli i Karlos Kastaneda

Ako Krolijevu sudbinu posmatramo kroz tu optiku dvosmislenog uspeha i večnog rvanja, onda se sudbina Karlosa Kastanede mapira na potpuno isti način, sa sablasnom preciznošću. Kastaneda je, baš kao i Kroli, doživeo cepanje svesti na dva dela: precizan uvid u energetsku fiziku s jedne strane, i potpuni slom ljudskog karaktera pod teretom lične važnosti s druge. Ako uporedimo njihove pozne faze, vidimo da su obojica pali na istom mestu, ali su iza sebe ostavili tekstove koji i dalje funkcionišu nezavisno od njihovog ljudskog posrnuća.

Kao što Kroli pred kraj života piše Knjigu Tota, tako i Kastaneda u svojoj poznoj fazi (tokom devedesetih) piše knjigu Aktivna strana beskraja (The Active Side of Infinity). Ta knjiga sadrži neke od najdubljih, najhladnijih i najčistijih uvida o Letačima, energetskom uslovljavanju čovečanstva i strukturi svesti. To je tekst koji piše trezveni vidovnjak, a ne vođa kulta. Ali u isto vreme, u fizičkoj stvarnosti, Kastaneda osniva preduzeće Cleargreen i pretvara magijske pokrete u komercijalni proizvod (tenzegritet), naplaćujući skupe seminare. Takođe, okružuje se haremskom strukturom žena kojima naređuje da se ofarbaju u plavo i izbrišu ličnu istoriju, dok on sam očigledno ne uspeva da izbriše sopstvenu sujetu. Umirući od raka jetre, on pokazuje paničan strah od smrti i gnev prema sledbenicima, što je potpuna karikatura Don Huanovog ratnika kome smrt sedi na levom ramenu kao savetnik i donosi mu mir. To je potpuno isti fenomen kao kod Krolija: provodnik je izgoreo, ali je prenos podataka uspeo.

Kastaneda je u svojim knjigama sam sebi prorekao sudbinu kroz koncept malog tiranina (Pinche Tirano). Don Huan ga je učio da ratnik treba da traži male tiranine (okrutne ljude na pozicijama moći) kako bi preko njih topio svoj ego i trenirao besprekornost. Međutim, kada je Don Huan otišao, Kastaneda je ostao sam u modernom svetu, bez korektiva. Postao je planetarna zvezda, okružen hiljadama ljudi koji su u njemu videli novog mesiju. Umesto da pronađe malog tiranina koji će ga držati trezvenim, Kastaneda je podlegao iskušenju i sam postao mali tiranin za svoj unutrašnji krug. Ušao je u rvanje sa sopstvenim konceptom Letača (uma predatora) i, na nivou svakodnevnog života, izgubio. Letač mu je napumpao ranije iskazanu opasku Don Huana o njemu kao jedinstvenom Nagualu (zbog njegove specifične energetske strukture, kako ga je ovaj opazio u stanju viđenja), ali koji ima pravo da upravlja tuđim životima i sudbinama. Primeri Alistera Krolija i Karlosa Ksstanede pokazuju koliko je ljudska priroda tragično slaba kada se suoči sa ogromnim prilivom moći i pažnje. Retko ko prolazi taj test (ukoliko uopšte prođe), bez ozbiljnih ožiljaka ili delimičnog ludila. Na ovim primerima jasnije uviđamo suštinsku prirodu arhidemona pod imenom Horonzon.