Valkire (1993) - iz zbirke Crni nemis

Frank Howell

Klanjamo se delima svemira! 

Klanjamo se delima Zemlje! 

Klanjamo se lepoti ženama od leda…

U glečerima izvajane prkose Suncu, 

ljubavi prkose. 

Ni tužne, ni srećne, 

nemih pogleda one stoje i prkose.

Ponekad čujemo njihovu hladnoću. 

Ljubimo lednu vrelinu njihovih bedara. 

Ponekad, one su ništa; 

ponekad, one su sve.

Oni vladaju za Njih. 

One vladaju za Nas. 

Mi vladamo za Ništa, 

u ime Ništa, jer Mi jesmo Ništa.

Iznenada Nebo potamni. 

Vode dubina uznesoše se put treptave noćne sfere. 

Oblaci se razbežaše uplašeni. 

Svod i Zemlja urušiše se u Podzemlje.

Gudeja (1995) - iz zbirke Crni nemis

žrvnju greha proroka Gudeje

Devojke smerne, devojke raskalašne, sagoreše u jutarnjim snovima. Gudeja je spoznao pohotu.

Umoran, sagledao je svu nemerljivost teskobe univerzuma. Gudeja je rekao: Tišina mi treba, tišina koju po glasu poznam.

Zagledani u daljine i dubine, graditelji sveta ostadoše bez daha. Gudeja je rekao: Ovaj svet je nevelik.

Dovoljna je Reč, spasonosna i celishodna. Gudeja je rekao: U odsudnom času – tišina.

Što su zidine i kule više rasle, ljudi su bivali sve udaljeniji… Gudeja je rekao: Zemlja predaka! Uvek se vraćamo njoj.

Šta su obožavali naši stari? U šta su verovali? Gudeja je rekao: Obožavali su Neviđeno.

U njegovoj Knjizi, bezvremenoj i čudnovatoj, Gudeja je zapisao: Prianjajući uz tuđu misao, postaješ deo nečije igre. Položivši glavu pod mač Naram Sina – pobednika, sačuvao je ne samo život, već i svoju onovremenost. Gudeja je rekao: U igrama velikim, u igrama malim, ulog je glava, dobitak ništa. U igrama velikim, u igrama malim, dokaz je moći, moć je ništa.

Istinski ljudi poštuju kanone – robovi su! Ostali su lažni. Gudeja je rekao: Slobodni ljudi ne postoje. Kada to postanu – odu!

Kako su srećni psi, život im je besprekorno pseći. Gudeja je rekao: Kako su ljudi nesrećni. Život im je besprekorno ljudski. Ljudska prednost samo je varka.

Jedan pesnik je rekao: Pevam, da bih se jednom sreo sa svojom pesmom i rekao – KAKVA PESMA, KAKAV PESNIK! Gudeja je rekao: Dobar moral stvara se u poštenim bordelima.

Želeo je. Gudeja je rekao: Odriči se ili robuj smerno.

Voleo je devojku zelenih lednih ponora. Gudeja je rekao: Samoća duhovna dar je nebeski.

Kakve slatke reči. Mlada princeza odlazi, sveštenik ostaje na kolenima. Gudeja je rekao: Moja ženka izvire iz mene samog.

Bio je spreman da ostavi sve i pođe sa njom. Gudeja je rekao: Žene ispraćaju muževe, vraćaju se deca.

Obgrlio je njena kolena, udahnuo njenu kosu… Gudeja je rekao: U sećanjima trenutak traje koliko i snovi besmrtnika.

Njene oči prekrile su daljine. Valjali su se u snegu. Gudeja je rekao: Vernoj ženi se uvek vraćaš. Verna žena je žena koja te rađa.

Opčinjeni pesnik jednom reče: Osveži moju večnost vrenjem tvog zelenog duha. Gudeja je rekao: Moć devica je u njihovim snovima.

Zaljubićeš se u snu kada otkriješ tajnu. Tajne su svete, čuva ih žena. Gudeja je rekao: Žene se rado zaljubljuju u bogove.

Koračao je uzdasima i dodirima po telu nebeske tvari boginje zvezdanog svoda. Vezivao je poljupce po ćelijama u kojima žive isposnici gluvih, obnevidelih požuda. Gudeja je rekao: Boginje su uvek plodili podvižnici staza Užasa.

Usplahireno, stajaše koplje, čvrsto pobodeno o krvavu zemlju. Gde pade, ne pogodi nikog. Gudeja je rekao: Jutro se nazire u daljini. Vraćamo se Zemlji Predaka.

Zašto si napustio stazu tražitelja Istine? Gudeja je rekao: Ako postoji Istina, onda je Istina Laž. Ako postoji Laž, onda je Laž Istina.

Da li je život ishodište ili izvor? Gudeja je rekao: Život, to su slike u sećanju.

Da li je život radost ili patnja? Gudeja je rekao: Život je igralište Boga-Deteta u tri oblika.

Da li je smrt sigil naših bića? Gudeja je rekao: Smrt je sigil poroka.

Da li je prirodno biti večan? Gudeja je rekao: Život bez smrti je ideja neumnika, misao koja ubija – koliko onog koji je misli, tako i one koje on dotakne.

Na kraju, na samom kraju, kao što Smrt biva samo treptaj od sada, kao što je Ljubav tek korak od Ništa, Gudeja i sam na treptaj i na korak od nepoznatog tajanstva njegovog životnog stremljenja, poslednje izusti: Ono što vidim, ono je čega nema. Svet se rastače kada pogled ostane sam.

Zvezda želje

Zvezda želje

Sa visina, iz dubina, iz daljina,

sa nebesa i pukotina stena,

sa pučine majčinskog mora...

Zvezdo želje,

zvezdo budnih sanja i beskrajne čežnje,

tebe prizivam, 

tvoj jedini sin, telo tvog tela, duša tvoje duše, duh tvoga duha.

Moja je želja i tvoja.

Kraljice neba,

ti koja si rodila svet i sve bogove,

ti koja si sama bezdan.

 

Tvoj miris, dah, dodir,

tvoja meka zvezdana koža i ljupki zov.

Tvoje milo lice okovano u večnost.

Tvoja volja koja drži svet.

Tvoj pogled koji dopire iz tajanstva.

Tvoja ljubav koja sjaji iz tame.

Tvoje svetlo iznad svetlosti.

 

Moje su usne stanište tvojih poljubaca.

Neka se sveti razgrnuće tvojih božanskih udova!

Neka tvoja rosa kaplje po meni!

Neka me svetlost oblije i učini da budem prkos životu i smrti!

 

Posadi me u svoje krilo i pripij me na grudi.

Obavij se sva oko mene i prožmi me sobom.

Ti, koja si izvan krugova i u krugovima,

koja si uvek ista i stalno neka druga,

koja si moja snaga i moć.

Neka tvoj beskraj zavapi moje ime i ispuni svoju prazninu.

U tvom oku da budem večno.

U tvom poljupcu da budem jedan i jedini.

 

Medena zmijo, moje su reči, reči želje.

Neka put moj bude ravan i prav,

da me blagosiljaju Sunce i mesec, Nebo i Zemlja,

i sve planete i zvezde, neznane i znane,

da me blagosiljaju svi bogovi i duhovi,

mrtvi i živi,

neumrli i lutalice,

stari, novi i oni koji će doći,

oni koji jesu i oni koji nisu, 

i oni koji i jesu i nisu,

oni u vremenu i oni izvan vremena,

oni u prostoru, međuprostoru i van prostora,

oni u zakonu, oni van zakona i iznad zakona,

oni dobri i oni zli,

kraljevi i sluge,

anđeli i demoni,

zmije i zmajevi,

vitezovi i probisveti,

sveci i zlikovci,

oni vatreni, vazdušni, vodeni, zemljani i oni u duhu,

oni u meni i oni izvan mene,

oni pre mene i oni posle mene.

 

Neka niko i ništa ne staje na moj put.

Neka se volji mojoj i putu mojem sve povinuje!

Abrahadabra!

Pogled sa jalovog brda (1995) - iz zbirke Crni nemis

The Black Man NYARLATHOTEP, Jens Heimdahl

proroku Gudeji

Oblaci se rastvoriše. Videsmo lažno oko neveštog boga; znak pitanja kako stoji nad prolazom iz postojanja u nepostojanje.

Veliko Nebesko Dete izranja iz tame i luči ništavila. Crne kukuljice zaplesaše ples nitkova i podzemlja. Zemlja podiže ruke i zaustavi raspolućeni duh da ne postane Jedno koje će označiti neprirodan kraj; Kraj koji je Početak: prirodan, neprirodan... Pogled reče: Još nije vreme da Početak počne. Dok teče vreme, nije vreme.

Zli dečak trese jalovo brdo iznad grada. Zatreptaše gradski duhovi. Polip pusti pohotne pipke od grobnice do semena. Zli dečak peva zlu pesmu. Ruke iskaču iz trave. Krvava magla natapa devojačke snove.

Zla deca pletu niti oko prošlosti i budućnosti. U pupku Velikog Nebeskog Deteta plutaju njihove duše. Oni su volja Stvaranja i Razaranja; budućnosti u prošlosti, prošlost u budućnosti.

Ne zovite imena čiju tajnu ne znate! Ne slovite ono što ne voli slova. Ne ljubite ni bližnje, ni one daleke. Ne možete izljubiti čitav svet, mnoštvo predivno rugobnih lica.

Neka svaka prikaza, biće ili misao, osećanje ili želja, budu lestvice ka Gore, ka Dole. Neznano je stubište kojim se penjete, spuštate... Vaši prsti tanki poput igli, vaše strpljenje obod beskraja...

Zlo uvek dolazi, jer uvek je tu. Njegovi snovi, njegova java, kružna su putanja. Krugovi stvaraju krugove. Krugovi sužavaju krugove. Stari krugovi bivaju Tačka koja od prošlosti vodi u nevremenost. Novi krugovi bivaju korone što od budućnosti vode u zagrljaj starim krugovima.

Zla deca! Iza njih ne ostaje ni Dobro, ni Zlo. Ostaje porod od Ništa.

Smeh! Vragovi se smeju i kada spavaju. Najveći vrag ustaje samo kada mu utrobu probadaju mačevi gneva; gneva koja je očaj i smeh, ravnodušnost na jalovom brdu. Kada se probudi vražji car, probudiće se svi oni koje ne znamo, uz škripu davnina koje će tek doći.

Veliko Nebesko Dete tada biće čovek – stopalima ispod bezdanskog grotla i kovitlaca đavoljeg đubreta, i glavom iznad Božanske Kuće. Čovek će reći: „Iz Ništa dolazim u Ništa idem!“ Zla deca u Njegovom pupku, tada već ljudi, iz Ništa dolazeći, u Ništa će ući. Zaklopiće se Zvezdana Knjiga. Pisar će utonuti, kao i svi, kao i sve, kao i Ništa, u Ništa. Unezveren, trgnuće se Početak, svestan da zaista kasni.

Crna stvorenja sa Suncem na čelu, isukanih mačeva, iz zemlje iskaču. Gnevna su što kopamo rupe koje postaju rane. Rane, bude se u noći i plaču. Oblaci bacaju kamenje. Mesec postaje žena. Komad nebeske svetlosti nosimo u utrobama. Ljigava stvorenja izlaze iz rana. Plač rana postaje smeh skrnavitelja.

Zemlja više nije Devica koja rađa. U njenu prljavu postelju sada dolaze oni čiji je poljupci čine jalovom, čije je seme beživotno i crno.

Ustajte gresi i zablude! Pokuljajte u srca i glave ljudskih ljuštura. Ispunite im snove prizorima pogreba svega što beše njihova svetlost. Neka trulež oplete mrežu oko njihovih sudbina. Neka svaki trenutak da bude kobna zagonetka.

Prerezani vratovi i trbusi! Živi skeleti u gomilama! Čovek kao Grozota! Ispunite time Posudu Svetlosti i uspite je u matericu devičanstva. Vaše seme neka jalovo teče na jalovom mestu, niz grla bludnica! Uzećete telo! Uzećete dušu! Uzimaćete, davaćete... Svaka vaša milost biće pozajmica koja se ne može vratiti, staza koja velikodušno vodi u ropstvo. Budite lihvari! Budite kentauri!

Budućnost je osovina oko koje teče Nevremeno. Zlo dolazi sa Severa i ide Jugu...

Dočekali smo stranca obavijenog besom. Pokazujemo mu Grad, udišemo isparenja. Zvuci pomešani sa smradom. Devojke kože boje Meseca. Koliko još zločina da počinimo ne bi li naša dobrota postala cenjena!?

Senke sa podočnjacima tumaraju podrumima, potkrovljima... Svaki senoviti ugao, neosvetljeni hodnik, ulaz, prolaz, svetilište je Vrebanja. Istrajavamo, čekamo. Smrznuto kamenje otima nam toplinu iz stopala. Sneg prekriva naše prehlađene misli. Mrak pucketa. Svaka prilika, prilika je Prilike koja skrivena čeka u zasedi od strasti.

Neka svako biće postane stvar. Neka stvar postane biće. Naše slike nemo da posmatramo i smejemo se od srca u kojima nema duše.

Popalimo domove udobnih misli. Otmimo novo meso za roblje nam i služinčad. Svaku reč da obljubimo pre nego li sa voljenim legne. Prima noctis! Kliču silovane kćeri Zemlje. Prima noctis! Raduju se Gospodari. Sva se nepravda naslađuje. Sva se tama meškolji.

Donesite još droga! Napastvujte još dece, i zarazite! Upropastite još devica da umesto dece rađaju pošasti; gnusobe da rađaju! Spržite život! Zaledite duh! Neka ništa ne ostane do pustinje peska i leda, otrova i čađi. Tada će svet ugledati lepotu naših užasnih lica, golotinju dobrote.

U Sumpornom Moru, zapevaće Revolucionari Katastrofe Marseljezu Kraja. Veliki Vuk sa Severa poješće Sunce. Iz dubina svemirskih Voda doplivaće Crnilo da ugasi zvezde putokaze. Poslednji faraon leći će u vaseljensku grobnicu. Oko sa vrha piramide usnuće svoju smrt.

Umreće anđeli! Umreće vragovi! Umreće svo vreme sveta. Umreće Zemlja – bela od otrova. Umreće Vazduh – crn od zlobe i niskosti. Umreće Voda – mutna od sluzi bluda i bolesti. Umreće Vatra – masna od grozote koju izgara. Pocrkaće kao psi Gospodari četiri strana sveta, četvorostrukog Kraljevstva... Srušiće se Stražarske Kule svemira. Srušiće se Carstvo Božje i Kraljevstvo Vraga. Srušiće se Drvo sveta, života i Smrti – velika arena kosmičke Igre. Srušiće se Lik čoveka. Srušeni, pojaćemo himnu Revolucije. Obnaženih grudi, Sloboda će pokazati svoje pravo lice. Užasnuti, pogledaćemo. Zadivljeni, oslepećemo.

Vreme je užas koji gmiže i guta. Ustani, o Bezimeno! Dozivaju Te uzvišeni neumnici. Dozivaju Te ludačke košulje, krstovi Spasitelja i Probisveta. Dozivaju Te smrdljivi proroci, njihove raspomamljene strasti proroštva. Dozivaju Te aveti postojanja i nepostojanja, izdajnici svetlosti i tame, nevidnici, jeretici prirode, presedani, pobačaji, deca ništavnosti...

Reči utihnuše. Pogled se spusti do bezdana. Ispod, iznad, gore, dole, ničeg nema...

Noćas senke grizu svaki spokoj. Lopov, Pas, Tihi Ubica i Bahati Div, haraju javom noćobdija. Snove talasa Polip užasa i gnusnosti.

Kralj senki noću otima decu. Vraća ih izjutra bez kapi mašte. Bleda su dečja lica. Na vratu radosti stoji dvostruki ubod.

Gmaz zariva zube u trbušine tirana. Tirani nužde po ulicama. Grad zaudara na ustajali porok. Mračnim četvrtima haraju jednooke prikaze. Prevaranti izlaze iz šahtova.

Ljudi se pretvaraju u crevne gliste. Gliste bivaju prepolovljene oštrim štiklama veselih dama. Štikle gnječe larve u čmarovima tirana punih larvi i nesažvakanog izmeta. Uznemiravaju gamad.

Postajemo velike muve. Polažemo jaja u otežala creva vrlih očeva. Slećemo na veliko govnište. Opija nas toplina puna rajskih crva, ugojenih. Gle! Izmet crva ima crve! Crvi na izmetu crva su proćelave masne glavudže legionara vrlog očinstva. Nasađene na smrdljive mešine, grokću Odu Slobodi.

Groktanje Velike Nebeske Svinje označava kraj ere čistote izmeta. Budućnost korača topotom velikog krda, čiji se stomaci vuku zemljom. Zemlja, puna leševa zadovoljstva, jalovo bludi sa kljovama velikog krda. Grokću žreci Napretka. Grokće bolest u žlezdama. Grokću natekli mozgovi, nabrekli i mlohavi udovi.

Sa nebesa spuštaju se creva. Žohari dižu crkve spasiteljima ljudi i žohara koji im nastanjuju duše i glođu životnu svetlost. Blede crevne gliste jezde vazduhom. Otvorenih ustiju, deca naduvenih stomaka, čekaju njihov pad.

Žreci Napretka trljaju svoja međunožja gubicama gladnih, po brazdama bluda, predgrađima. Riju njuške i papci po izmrcvarenim telima ikona prošlosti. Dečja usta gutaju dlakavo seme tirana i žreca. Ližu krv sa prerezanih vratova svojih roditelja. Halapljiva prasad!

Devojčice zajahuju ukočene mrtvace. Proroci avangarde najavljuju novu, neviđenu pornografiju. Deca glođu meso nerođenih stvorova.

Na smetlištu pobačenih izroda igraju se deca budućnosti, nova divlja plemena. Siluju nesrećnike – blizance spojenih trupova. Oni prave sveti hlebac luči od otklonjenih tumora iz operacionih sala. Otvaraju lobanje rođenima bez mozga. Piju tu tečnost iz njihovih glava. To je sveta voda hidrocefala! Voda Moći i Vizije Proroka, Luč Ekstaze, čarobno Ulje - da mlohavo nabrekne, da staro i izopačeno postane mlado i još izopačenije. Magija!

Podajte kćeri uličnim psima. Ljubite rane pošasti. Nuždite po porodu. Svaka nejač ima da se čereči. Sve zdravo da oboli i uvene.

Idu Truli, Beživotni i Grozni – Sveto Trojstvo Crkve Svete Gnusnosti. Idu Neumrli, Užasni i Mračni! Ide izmet koji proždire. Idu Buka, Vrtlog i Krešteći Vetar.

Besneće oluje uskovitlanih taloga bezdanskog grotla. Neće se znati kada je san, kada je java. Neće se znati putokazi i strane sveta. Neće se znati noć i dan, već samo bledi, bolesni suton. Svaka bolest i propadanje štovaće se kao najveća svetinja. To će biti religija oblaka sa severozapada.

Tada, na obodu sveta stajaće upražnjen tron. Na njemu, kao gavran, stajaće Pogled. Pogled će reći: „Život je pustinja kojom teče zatrovana reka.“

Lagaš / Kula čekanja (1995) - poema iz zbirke Crni nemis

Thomas Francis Dicksee

boginji Al-Lat

U velikoj kući pohlepnici nestaju. Zaboravljeni u smrti, večito žive. Na balkonu svetlosti pobednik stoji. Gleda najsjajnije nebeske kćeri. Svaka imenovana je njegova.

Ne budi pohlepan. Ne poželi one koje imena nemaju. Na naprslom kipu, pljuvačka sumnje. Svi bogovi su lažni, goli kamen!

Ugledah senku. Vrata. Kroz Njene oči gledamo. Pitanja se roje. Slastan smo zalogaj gorčini. Samlevene duše.

Iz prevare dolazi strah, iz strepnje i vekovne griže nemirnog sna. „Hoće li naše gnusne tajne biti otkrivene?“ – Pitala su se dvanaestorica, na sablasnom skupu mimo zakona Vremena, natapajući besane noći griže savesti slanim znojem greha koji pecka oči. Mislili su ako izbrišu pismena nestaće jeresi sećanja. Neka crv nužnosti toka Vremena izjede sve što nas uznemirava na našem svetskom putu Moći. Avaj! Prevarili su se.

Drame na pozornici božanskog teatra, odigrane jednom, zanavek plamte i nanovo opčinjavaju mameći suze, osmehe i aplauz. Ostavljene su baklje, otškrinuta vrata tajnih hodnika, izgubljeni ključevi.

Oni najskriveniji napravili su čudesnu promaju među ostrvima Istorije. Tajni kovači povesti i svesti, od same tvari tajanstva svoje tajanstvenosti, skovali su ogrlicu sa dvanaest karika, od kojih svaka krije po jednu milenarnu tajnu. Nazvali su je „Ogrlicom dvanaest strašnih pismena Neumrlih“ i njome vezali brzoplete reči, same vetrove sna. Dvanaest pismena činiše dvanaest poglavlja njihove Zavetne Knjige, i svako slovo beše jedno Ime: neizgovoreno, neumrlo, zapečaćeno Ime…

Knjiga odiše slutnjom, prozirnom, mutnom… Njene oči su jaspis. Njen strah je neizmeran. Njen Beskraj je pustinja Praznine. Nekada davno umrla je tajno, iskravši se svojim ljubavnicima i čuvarima, velikim tajnim majstorima plesnjivih podzemnih biblioteka, koji čuvaše svakog vraga, svaku objavu brižljivo…

Zaneseni vatrenim uranjanjem u mesečeve vode njenih iluzija, ljubavnici i čuvari utonuše u kristalni san – san u crnom. U snu videše da je nema, ali joj se otrovne stranice vuku nestvarnim životom ostavljajući pustoš guste tmine za sobom.

Stojeći pred dverima Prognane i Skrivene Sfere, lupkam prstima po koricama Knjige. Polako je otvaram, dozivajući njeno dvanaestruko Ime. Iz tišine nepostojanja, iz leda zaborava, grobnice luči… Naslućujem slike Prokletstva, likove Neumrlih. Dvanaestruko tajanstvo!

Svaki otkucaj mog srca lagano osluškuje potmuli huk bezdanskog Užasa. Iz dubina, daleko iza svih zvezda i svake svetlosti.... Osluškujem. Užas dolazi iz mukle tame Vode, iz rupa u Zemlji, sa zavijajućim Vetrom oluja, iz promaja u metrou, iza tutnjajućih mašina, po gradskim pasažima. Krešteći vetar iskonskog Haosa. Užas dolazi iz Ognja ljudskih i prirodnih Uništenja.

Poželeh gledati očima Boginje. Tako snažno želeo sam to maglovito tajanstvo, titanski breg čiji se vrh ukaza i opčini me. Rekla je: „Pripadajući meni, pripadaš onome čemu žudim. Žudeći za mnom žudiš moju žudnju.“

Možda bi bilo bolje da nikada nisam video, slutio, želeo, osetio… Kakav li će mi se Užas i kakva Lepota ukazati onda kada se sve dveri otvore a plameni vetar zasikće kao zmija? Šta li će ostati od mene onda kada pred mojim pogledom puknu horizonti koji uništavaju i stvaraju istovremeno?

Šta kada ugledam te volšebne prizore velikog Kosmičkog Tkača čiji vaskoliki Užas i neopisivu Lepotu odaju i skrivaju te beskrajno duboke zelene oči moje sablasne Sestre koja me doziva i ledeno ljubi sa one strane ogledala Sopstva? Šta li će ostati od mene, o predivna i užasna Boginjo?

Nekada davno, jedan silni čovek izgubio je bitku sa Tobom i ostao bez desetine nebeskog poseda. Drugi, zauvek je ostao zarobljen u ziguratu sa dvanaest odaja dvanaestrukog prokletstva. Treći, postao je bog sveta u kome je našao kosmičku samoću, lišen i kapi Tebe. Četvrti, peti,…, dvanaesti. Nosim li ja Krunu Prokletstva, strašni sigil Gnusnosti, broj Trinaest? Ili sam Vitez, zagledan u Nevidljivo Sunce…

Dražesna moć opsene nije u njenim slobodama, već u njenim zabranama. Nisam Prorok. Arhanđeo Zapada ćuti. Ćuti arhanđeo Istoka, ali oblaci koji sa severozapada idu na jugoistok, odaju tajnu Vremena, tajnu Istorije, tajnu Svesti.

Zvuci polako gube moć. Rika Pakla biva nesnosno zujanje insekta. Osećam kako moje biće lagano tone u nebesko blato.

Koraci. Moji koraci. Čiji bi bili po usamljenim i pustim sferama Prokletstva? Ispred ogledala skrećem pogled. Moja pojava šokantna je za razum. Iza leđa mog odraza u ogledalu nešto se kreće…

Tišina. Njeni prsti upiru u moj lik. Usne podrhtavaju. Iz Tišine pojavljuje se prikaz naličja odraza mog lika. Govori: „Ubili ste je. Okovali ste je u avet dvanaestoglave čamotinje. Ti… Ti si smešan. Poput brbljive, šarene ptice povijenog kljuna, čamiš na balkonu velikog zigurata Prokletstva. Kavez sudbine, komične, tragične…“

Nema više Igre po kristalnim vrtovima okamenjenih osećanja nadomak obala Srebrne reke, koja izvire duboko u Bezdanu, protiče svim sferama, a onda ponire nazad. Posebnost Igre, posebnost lepote vrha titanskog brega, deo je mog vidika, moje moći da vidim zatomljeni sjaj.

Neki prepredeni Očevi mogli su svojim Sinovima oprostiti ma kakav greh, jeres ili zaveru, ali ne i diranje u zabran Nje. Ona je teret na krhkim leđima bednika. Za zločince noć bez sna. Ljubav za kraljeve, ili samo razjeden kip božanstva urušenog grada.

Crni nemis (1995)

korica moje zbirke Crni nemis

Posvećeno liturgiji Dead Can Dance / Enigma of the Absolute

Zagrli Mesec i pusti da ti kažem ono što do sada nisam znala. Krvave misli paraju moje strasti i slast užitka u sebi samoj. Svitanja bez svetla, sumrak bez ljupkosti večeri. Tamu pretvaram u krv i krv pretvaram u tamu. Šta smo mogli biti, i šta smo bili, goleti suve, zmije u spletu, pod oklopom neba, u silinama krasa.

Pustila sam senku devičanskog jecaja, ponoćni oganj nad promrzlom zemljom. Posle mene smrt je igra. Od tvoje treperave luči stvoriću zanos za neutaživu tminu. Grleći Mesec, grlim našu čežnju, kamenjar i Sunce nad belinom stena nepostojanja, koje prkose okeanu sve ljubavi sveta.

Ja sam anđeo sivih voda ponora. Promrzle prste grejem na vatri tvog života. Od te majušne topline načinićeš nit premošćavanja nepremostivog. Budi lagan i hrabar nad ponorom, budi tih, budi nežan… Ako se opasno zanjišeš, potraži moje promrzle prste.

Zavoleo si sve šta te čini mrtvim, da bi bio živ sećajući se mene. Srešćeš me tamo gde ni ne slutiš, tamo gde ništa ne znaš, kada te ne bude bilo…

Mesec je tamo gde je žena. Zemlja je tamo gde nam se korenje prepliće. Pokorio si me. Doneću ti smrt. I beživotna ja sam jedra. Ljubav je mrtvački ten. Trepavicama utihni žamor boja i svetlosti. Dodirni moje mrtvo Ime.

Rađam decu koja krvave Mesec. Grizem te sudbom ponornicom. Moja je radost strahovlada bola. Nad lešinom Vremena uzjahujem suton. Idu zastave, idu zidine! Hram moj, samoća je.

U ljusci od nestvarne ljubavi sačuvala sam malo tame za tebe. Presahla sam životna vrela neumnim željama sanjivih i tužnih. Ostavila sam setan miris u tvojim uspomenama.

Kako je divan zalazak sećanja, utvara zvuka u pustinji bez i zrna života. Ne ljubi me ako za smrću ne čezneš. Ne sanjaj me ako ti ne prija miris krvi. Ne, ja nisam tako tamna. Ja sam tek iskričava noć, smiraj vatri i početak zime, ponoćni mraz, uzglavlje ćutnje, u ledeno nebo odapet vidik.

Otrov za tvoje meso, nektar sam maštarija. Ispij me, kao što dragulj ispija boje. Dođi, pored mene legni. Tiho mi otpevaj pesmu nihilskih mehana. Blažena nek su umiranja naša. Blaženi nek su oni koji nisu.

Spojivši telo od Tame i telo od Svetla, stvorila sam nešto gipko i Crveno. Neka je blažen poljubac tišine u ložnici tajnih posvećenja naše nestvarne Ljubavi. Neka su blaženi naši trudovi podnošenja razdvojenosti. Neka je blažena naša volja konačnog i beskonačnog susreta.

Seti se! Ja sam ona koja je oduvek bila tu, koju si zaboravio, a zaborav stvorio je ponor. Neka je i sam Oganj Dubina tek garež pred nogama ognja naše čežnje.

Ja sam Bezumnica britkih sablji milih podsećanja da se iza mrtvila i voda, iza uzvišenosti i slepila bahatog silništva i greha, nalazi tajna toplina i dragost koja te čeka.

Varka je to što vidiš i osećaš kao Boginju, ali ono što se krije iza maske skučenosti tvog vidika, postojanije je od onoga što za tebe stvarnost jeste. Tvoje želje tragične su i plitke, kao što je viđenje tvoje neveliko te ne vidi svu dražesnost svemirskih oblina Boginje Prostora i Praznine. Ti Boginju vidiš kao ženu, ali Ona nije žena. Žena je oblutak od Boginje, slabašna prikaza užasavajućeg vidika Oblina.

Stremi, voli, nameravaj me svakog trenutka i podaću ti se. Podaću se tebi, bedniče, prosjače, kukavice! Ko si ti da me dozivaš, da Bezimeno uobličavaš i sloviš? Mogu da te prožderem i smrvim kada god to hoću, i da te ponovo oživim i ostavim te da truliš.

Tako smešan i posran, usuđuješ se da me dozivaš i prepoznaješ na licima hanuma od blata. Zar ti da otkrivaš moja tajanstva, slepče!? Zar zaista veruješ da ćeš me ljubiti u mom punom sjaju, obavijen gustom i neprobojnom tamom moga bića koje i JESTE i NIJE? Toliko si jadan i nikakav da ću te sa užitkom mučiti. Zaludnost tvoja zaista je veličanstvena.

Zajaši vetar od leda i zanjiši uzdahom Severa. Strgni slutnje sa otpalog lica. Budi ono što nikada nisi bio: čedan u nizijama, po močvarama i zalivima. Budi baklja po šumama i pustinjama, muk usred lomljenja sveta, brundanje Užasnog pred ljupkošću poniranja u kakve jame i brazde, strahote i čari… Ovo je zemlja sabatskih dodira i ushićenja, vino istine i pijanstva.

Učini me plodnom! Razdeviči sav raskoš ovih oblina iskonskim lažima. Gipko je moje telo za tvoje paučinaste niti od čelika, za tvoje poniranje u neznano. Izazivam te bedrima devojaka, plahom rosom jutarnjeg vraćanja iz pokožice noći. Izazivam te njihanjem ognjenih pramenova, slikama obnaženih voda izbezumljenosti i željom da ti se podam pred licem totema predaka, u presahlom svetilištu davno iščezlih satira.

Uzmi me! Vezana sam i čekam te. Uzmi me, pred nogama mi se prospi. Ležim na oltaru tvog bezumlja. Ja sam krv tvojih mitova, izgubljena bajka o junošama strmoglavih klisura. Uzmi me i čućeš topot skitskih konja. Videćeš davnašnje jurte, opsade gradova, garež iza crvenih perčina u naletu gladi poput tvoje.

Uzori padine! Uzori jalovinu! Plodi me, bodi. Uzori vizije i snove. Rodiću ti svet i nad njim bogove. Ljubim unutrašnju stranu tvojih butina, osunčane pašnjake iznad kojih stoji obelisk. Jarostan i pun krvi, bridi ka nebesima uzdignut; čeka da se spustim iz opojnog grotla bezdana – boginja svemirske gladi.

Sakrila sam nemir u samoću čija je ljuštura smaragdno tkivo. Podigla sam zamak beščašća od ushićenih pogleda smernih žena.

Hraniš se trunčicama moje zlataste kože. Prija ti moj prkos tvojim smešnim strastima. Prija ti moja sestrinska hladnoća koja osvetljava i zatamnjuje tvoje zahuktale pohode na moje osunčane uvale. 

Ruke ti se tresu, drhti telo. Tvojim nebesima paraju munje Opskurnog i Nepoznatog. Zar sam toliko užasna? Zar sam toliko želja – „vrhunski objekat žudnje“? Zar je ljubav toliko smrt? Zar je život toliko ludost?

Oduvek sam volela tvoj bledunjav pogled, mutno obličje lunarnog života. Dala sam mu Zaborav i Smrt, otrovan ubod, dok je ispijao žamor ludila od preterane želje. Suviše sam slepa i tužna da bih bila živa. Suviše sam opsena da bih bila nešto jedro, toplo i meko u tvojoj postelji, i suviše mračna da bih dočekala jutro.

Povredi me! Povredi me bar jednom, iznenadno i silno. Nabodi me, proburazi! Nabodi me na ugarak izveštačene nade, fantomske žudnje. Zabij mi žarač istrošenih želja dok tvoja sveža jutarnja brada kosi moje zvezdane pašnjake. Posadi seme pakosti u čeljusti mog seksualnog zverstva. Sve reči sakrij u meni, i sve slučajnosti sudbine zarad umiranja svojom voljom od tuđe ruke!

Neka ponori zablistaju setni. Visovi neka potamne, umišljeni, gladni. Odvažna i smela, lažem, ne bih li ti zmijom bila. Lažem, da ne budem živa. Nerođena i neumrla, najveća sam tajna muškosti i svesti.

Ja sam sablast koja oslikava punoću i istinitost tvoje sablasnosti. Sve drugo što sam ja, a što ti ne vidiš i ne znaš, sablast je punoće i istinitosti neke mnogo veće sablasnosti. Moje telo ogledalo je sveta i svakog ko se u mene zagleda. Moje telo je moja duša.

Ovo je tvoj put. Na tom putu ti ćeš umreti. Mogla bih te zavoleti tako snažno da ti se rasprši duša. Mogla bih ti isisati svu luč života kroz svaki otvor na tvom telu, kroz rupe tvoje svesti. Mogla bih ti pokloniti nebo, graviru mojih večnih sećanja.

Ljubiš me da ne znaš šta ljubiš, koga ljubiš, a ljubavi nigde nema. Kao ljušture prokletnika, tvoji prazni poljupci truju atmosferu.

Ne gubi veru. Pratiću te ma koliko zaludan bio, Sine moj. Ja sam tvoja Jedina i Svakolika, užas koji te opčinjava, telo mašte, tvoji lepljivi snovi. Ja sam Božanska Sukuba, a ti si tek još jedna žrtva u nizu krvi, semena i snova.

Tako si mi smešan i drag, ispljuvak ljudskosti. Mogla bih da te zaslepim neviđenošću mojih oblina od svetlosti i tame, da te pritisnem butinama, divlje ugušim grudima, da te progutam halapljivim usnama, mesnatim jezikom zvezdane beštije. Mogla bih iznenada da iskočim pred tebe i odnesem te kao vihor. Mogla bih da se narugam tvom bednom znojavom međunožju. Mogla bih da te prigrlim ili napustim zauvek, u okove da te bacim ili u zlatni kavez moje čudovišne strasti.

Ljubi me, šta god ja bila! Ako propadneš, propao si i pre nego što si se usudio da postojiš. Ako uspeš, uspeo si oduvek, samo to nisi znao. Ako ništa, onda ništa. Ako sve, onda sve. Ako samo nešto, onda samo nešto.

Ovo je moj svet i ja odlučujem ko će u njemu biti uljez, ko moj gost, a koga neće tu ni biti. Ti najbolje budi ništa, jer to je jedino šta ti možeš odabrati, a da to ne bude moj izbor, moja presuda za tebe. Budi ništa i biću ti naklonjena.

Ulazimo u crnu kocku. Na kapiji uma stoje ishitrene misli. Reci i desiće se. Ja sam okean koji spaja i razdvaja, devičansko raspeće sna o moći, jalovost večnosti, plodnost trenutka.

Samo reci i želja će zakoračiti u sećanje. Ja sam nepokretnost u brzini, obod kruga, sunovrat nad ponorom, uzdizanje nad uzvišenošću.

Moje ime je Strah. Moja priroda je Strast. Ja sam vidilac u tami, boginja mrtvih imena, voštana srž gradova-bogova, nedorečen treptaj prošlih daljina, dah zime u pustinji, žar leta u glečerima. Ja sam hetera tvojih maštanja, koja su moja maštanja. Ispovest ispovednika, ja sam nevinost bludnice, iskrenost rodoskrnavljenja, ljubav prognana od ljudskih životinja.

Ako rodim čudovište, ako utroba moja izbaci užas, biće to žrtveni dar đavolima nestvarne ljubavi.

Ljubi te Stvoriteljica snošaja i smrti od snošaja! Ljubi te strašilo vatre. Zrnevlje strasti po meni prospi. Ubod i jecaj! Uzdah i moć! Dodir i patnja u iščekivanju utrnuća. Tvoja ljubljena Sva! Tvoja verna Ništa! Smrt nas ljubavlju veže. Kada osetimo mržnju, stene će pucati.

Naše ruke na satanskoj lobanji. Naše misli u njenim ustima. Naše oči u njenim dupljama. Groteskno jedno! Ritual počinje. Mesec i Venera! Ratnica i Domina. Užas i vrebanje. Sunce i zločin! Vodeni zraci. Crna kocka na polju odbeglih snova.

Jedan zamah voljom. Jedan pokret namerom. Jedna glava odsečena pada u glib. Demon pohote seda na tron. Kraj manifestacije.

Komentar:

Zaplakala je skliznuvši mi niz kolena. Snevač raspolućenog uma zapisao je: „Najjača je ljubav, ljubav koje nema.“ U tananoj samoći nakrive alhemijske sobe, radio je vredno, istkavši već podosta od nikad dovršenog plavog i zlatnog veza Nemogućeg.

Akondo / Moć mračne opsene (1994) - poema iz zbirke Crni nemis

Imperatoru Komodu i gradu Ulpijani

Stajao je ispod obeliska, posmatrajući svetlost koja je inkvizitorski kuljala na trg. Očekivao je i znao, njegov put počinje, sada kada su svi spremni da ga prate i milosluže.

Iz utrobe grada na mali trg dolepršaše Polifeme, Hermijade, Azirovine, Pleoktile, Ginevere, Placije, Zenone, Ugrifame, Liozoktile, Ifigenije, Domicijane, Sindae, Sare, Prefencije, Adonae, Huliofere, Heroneje, Uzolofije, Kriste, Arsemide, Fulgifeme, Agapine... Nigde ne beše Lizistrate.

Devojke sa srebrnim velovima započeše mistični ples AKONDA, ples dozivanja mračne opsene u čast početka puta. Svaki početak je i kraj.

Velovi su leteli u krug, velovi tamni i srebrni. Fanfare, čuo je fanfare, možda ipak lovačke rogove. Koga love? Love velove metalne, teške! Gola tela devojaka trče. Duše njihove trče.

Moć mračne opsene nije varka. Moć je vlast, vlast je želja, želja je stradanje, stradanje je uzdizanje, uzdizanje je božansko, bog je moć.

Ruke! Ruke gole do ramena. Ruke bele i nešto tamnije. Okolo, okolo! Vrte se! Prsti mali i dugi svuda po njemu. Velovi olovni paraju mu kožu. Adonaj! To su bogovi, ruke koje lete, tela laka i pokretna, tela gusta. Bogovi!

Užareni pogledi, grozničavi, pohotni, opsceni, mračni, blede prikaze. Svetlucaju srebrni velovi. Ljudi se pokreću i dive se, klanjaju se. Kome? Knjizi? Knjizi, tebi, moćan si. Preživi, ne beži! Koža na tvome licu, devojačka bela koža, nevina. Prljav si, prljav si! Pokunji se!

Živeo! Slava Bogu našem! Slava Svevišnjem! Kliču ti, zar ne čuješ? Prljav si! Prljav si! Srebrni velovi u tišini prolaze. U njima devojke mile. Želim ih. Ti si gospodar. Uzmi!

Devojke svojstvene u redu, pognute glave. Velovi srebrni više ne lete. Leže u prljavim barama. Stopala im prljava, duše nečiste i zlobne. Uzmi ih! Devojke mile, uzmi! Bes! Beži! Daleko od svega... Bogovi, smilujte se!

Živeo Svevišnji! Svevišnji naš, koji stojiš na nebesima. Ceo svet je tvoj. Svetlelo ime tvoje! Svetlelo delo tvoje! Svetlelo... Živeo!

Tela njihova sparušena i tvrda. Kosti njihove izjedene. Iz očiju vire crvi, iz usta izlaze debele, sive pijavice. Kosa retka na belim, mrtvačkim lobanjama. Iskežene vilice i ravnodušne očne šupljine. Gladne, žedne, strane, za vek vekova, zauvek!

Pogledaj tvoje srebrne velove, okreću se. Luda je ta igra. Veština i smeh, mladost i nadahnuće, život i zloba, svetlost mutnog neba. Sivo je more neznanja, strasti i vrline. Ha! Uživaj u magičnom plesu AKONDA. Gospodo, moć mračne opsene! Viči! Publika viče. Živeo Svevišnji! Živela moć opsene!

Stado moje milo...

Bože, spasi mi dete zarobljeno. Nevernici Bože, nevernici!

Praštaj ženo!

Bože, samo da prohodam, postaću ti sluškinja verna!

Praštaj!

Bože, moram da je imam! Preljuba, pa šta!

Uzmi sine!

Bože, uzmi svog slugu. Nemam hrabrosti da ti se predam.

Nemoj, živi!

Bože, želim novac. Daj mi novac ili prestajem da verujem.

Imaćeš!

Bože, imam samo ćerke, sina mi daj! Zavetujem ti ga!

Pravo veruj!

Bože, slep sam i neumeren. Odvrati me od greha.

Pravo veruj!

Bože, poharaj naše neprijatelje. Nisu ti zavetovani!

Poštuj me!

Bože, uzmi od mene moje blago! Želim da budem pustinjak, kako bih ti bio bliži.

Kreni!

Bože, sačuvaj moje ime u tvom oku!

Spašen si... 

Spuštaj zavesu! Aplauz. 

Devojke prilaze pomalo ukočeno. Vole taj preludijum. Smejulje se i pokazuju. Čekaš ih. Spreman si. Pokazuju na gomilu strgnutih srebrnih velova. Igraju li se? Ćutite. One govore. Tela govore, duše ćute. Duše su male i nebitne. Osećaš miris lavandi i procvalih orhideja. Klišei, nesređeni klišei. Igraju. Pokazuju na nebo i zemlju. Čarobnice, veštice, veštice...

Krugovi opisani prstima po gornjoj i donjoj slobodi. Posle svega: „Kako je gore, tako je i dole“ ili „Ne odriči se Zemlje, jer ćeš dosezanjem svetlosti okusiti mrak“.

Telesa oko njega, obla, meka, pohotna. Promiču, želi da ih dodirne, ne sme. Veštice nude mu. Hoće. Predstave nema, a životi ostaju. Jeftine reči.

Bubnjevi obigravaju istočnjačke ritmove. Sa neba se spuštaju beskrajne žute rese koje se tresu u ritmu igre AKONDO. Ne može da diše od resa. Lepe se. Mirišu na sveži jasmin i neraspremljeni krevet.

Tela se probijaju, masna tela. Ruke klize po nabubrelim bradavicama. Koloplet znakova i boja. Rese se skupljaju, a tela ostaju. Vlažna noć, mračna. Bubnjevi muklo zvuče. U mraku se belasaju gola bedra.

Obična i mračna rupa otkriva Lizistratu. Oči blude po kamenu. Smernost i želja. Devojke joj srećne trče u susret. Poskakuju, veseli žamor.

Šta je to AKONDO? Tama otkriva Lizistratino telo, suvo i žuto i velike plave oči, pune praznine. Reč, destruktivna reč, užas! Bubnjevi počeše da tvore jednu reč, prvo tiho pa glasnije i glasnije, još glasnije: AKONDO! AKONDO! AKONDO! AKONDO!

Reč ga ponese. Gledao je nebo, tamno bez zvezda. Praznina. Okretao se sve brže. AKONDO! AKONDO!

Osećao je hiljade ruku po sebi. Hladne ruke. AKONDO! AKONDO!

Senke. Ruke koje ga vuku ka slobodi gornjoj i ruke koje ga vuku ka slobodi donjoj. AKONDO! AKONDO!

Osećao je bol, neograničenu bol od reči. Destruktivna reč. AKONDO! AKONDO! AKONDO!

Užas, bol, smrt, rađanje, put... Obeznanjen, klonu u Lizistratino krilo. Milovala ga je po upalom obrazu i rekla: AKONDO je AREC!