Pogled na ezoteriju, mitologiju, istoriju, imaginaciju, ideologiju, kroz eseje, priče i poeziju
Podrška
Saturday, December 30, 2017
O đavolu
Wednesday, December 20, 2017
O duhovnom iskustvu i radu na sebi
„To je iluzija, a istina je da sopstvenim snagama čovek ne bi umeo da prevaziđe samog sebe, da je bilo koji pozitivan ishod u tom polju uslovljen prisutnošću i delanjem realne sile jednog drugog reda, a ne individualne sile. I možemo kategorički da tvrdimo da u tom smislu postoje samo tri moguća slučaja.“ Julius Evola, Zajahati tigra, Ukronija, Beograd, 2017, str 205.
Tuesday, December 19, 2017
Ideološki univerzalizam - drugi deo
U pojedincu, inicijatoru i nosiocu žive ideje, leži ogromna odgovornost za njenu primenu i institucionalizaciju, odnosno za posledice njenog oslobađanja i „puštanja“ u svet. Posledice su nepredvidive, često i kontraproduktivne. Svaka ideja u izvedenom obliku je manje ili više osvajačka, netolerantna, prozelitistička, jer teži izgradnji sveta, tj društvenih odnosa, kulturnih i psiholoških obrazaca, na način koji žreci date ideje smatraju svrsishodnim, ispravnim, a sve to u skladu sa njihovim verovanjima (ili sujeverjem) i interesima. Oni uzimaju u obzir mogućnost i perspektivu anti-ideje, što predstavlja izvor straha žreca preovlađujuće ideje povodom naslućujuće opasnosti izopačenja, odnosno opasnosti trijumfalizma predstavnika „sila tame“. To znači gubitak društvene moći i svih pratećih privilegija stožera i žreca zvanične ideologije u korist stožera i žreca onih koji ih osporavaju, često sa „jeretičnih“ pozicija. Otud, njihovim delovanjem, izvedena ideja teži potpunom prihvatanju, zahteva besprekornu odanost. Sve to uzrokuje autoritarna tumačenja u društvenom i političkom smislu. Ideja neminovno biva izopačena i pretvorena u vlastitu suprotnost, dok njeni žreci i stožeri neprimetno postaju suprotnosti početnih pretpostavki i uslova. Oni bivaju predstavnici istih sila tame. Strah stvara đavola, a đavo, jednom stvoren, neminovno dolazi po svoje.
U kontekstu hrišćanstva, Antihrist baš kao i Hrist, takođe ima univerzalističke ambicije. Njegova terminologija i način delovanja nisu bitno drugačiji. Idu istim putem, ali im je smer suprotan. Ako je Hrist govorio o ljubavi, govoriće i Antihrist, a u ime te ljubavi širiće svoju vlast koja je sve samo ne ljubav. U ime mira povešće rat protiv rata. Biće to hegemonski mir, jedno prikriveno stanje rata, tajni džihad protiv onih koji se opiru uklapanju u univerzalističke institucije i odnose, protiv neprijatelja države, nacije, vere, demokratije, komunizma, otvorenog ili verskog društva. To je rat protiv samog sebe. On će ubijati ne bi li sprečio druge da ubijaju, jer osim njega niko drugi nema pravo da ubije, ili da ubije bez njegove dozvole. U ime mira, u ime ljubavi, bratstva, slobode, jednakosti, čovečnosti. Sa stanovišta jedne ideje (tj sa tačke gledišta njenih stožera i žreca) sve druge ideje spram nje mogu stajati u vazalnom odnosu, prilagođene njoj – ideji vodilji, ili mogu jednostavno nestati, odnosno biti bačene na smetlište istorije, u muzej istrošenih i prevaziđenih ideja i njihovih tumačenja, odnosno institucionalizacija. Nema tu mesta nikakvom miroljubivom suživotu, jer moć teži unifikaciji, prvo u rukama elite, pa užeg kruga unutar nje, a naposletku u rukama jednog čoveka. Sve što izlazi iz domena i logike jednog pogleda na svet, utemeljenog na jednoj univerzalnoj ideji, smatraće se izrazom ludila, nestvarnim i neprihvatljivim, u filozofiji pogrešnim, a u politici neprijateljskim.
Objavljena ideja, posebno ona mesijanska i univerzalistička, ima svoj auditorijum, gradi sebi svojstvenu tradiciju, institucije, društvene odnose, fantazmagorične konstrukcije, sferu uticaja, dajući tako svoj doprinos opštem nasleđu čovečanstva. Svaka ideja ima tendenciju, oličenu u volji njenih stožera i žreca, inicijatora i proroka, da proširi svoj pečat u kulturi, svoju teritoriju, svoje stado, da se širi po svim parametrima, da sfera njenog uticaja bude što veća, dublja, ako ne i jedina, koja bi potpunim obuhvatanjem neke zajednice, društva ili čitavog čovečanstva završila i zapečatila istoriju. Potpuni trijumf neke ideje, kraj istorije, njenim stožerima i žrecima donosi apsolutnu moć, a ideji postvarenje (i izopačenost). Kraj istorije u tom smislu jeste trijumf jedne svetske totalitarne socijalne i kulturne iluzije, iluzije ekonomije, ljudskih potreba, politike, prava i pravde, etike, morala, logike, sintakse, obrazovanja, nauke. Kraj istorije je, na ovaj ili onaj način pobeda i potpuna vlast jednog boga, odnosno univerzalnog, globalnog, kosmičkog boga. Nasuprot tome bogu, postoje potisnuti, zatomljeni bogovi, prognani bogovi, zaboravljeni i prokaženi.[2]
Ipak, potpuni trijumf jedne ideje, kraj istorije, ma koliko to naoko izgledalo apsurdno ili smešno, čak i jedna osoba može da spreči ukoliko u sebi gaji neku drugu ideju, čime nadilazi bipolarnost vladajuće perspektive te nagoveštava novu i drugačiju ideju bipolarnosti, a time i nastavak istorijskog procesa oličenog u sukobu ideja i ideala. Pojava neke druge ideje, makar njen nosilac bio samo jedan čovek, sprečilo bi postvarenje hegemonske izopačene ideje čiji je nosilac čitavo čovečanstvo. Takav odnos infinitivnu brojčanu vrednost – mnoštvo čovečanstva – postavlja u inferioran položaj spram suprotstavljajuće infinitezimalne perspektive – jednog čoveka, čije postojanje kao nosioca drugačije ideje negira transgeneracijske napore i veru velikog broja ljudi. Iz te perspektive jedan je superiorniji od mnoštva. On ima iskustvo ideje dok oni imaju manje-više određenu ili neodređenu projekciju – ideal. Takođe, on se nalazi u poziciji da razbije, odnosno da načne univerzalističko opšte jedinstvo mnoštva time što će prokrčiti put svojoj ideji. Živa, neinstitucionalizovana ideja, iako percipirana od strane samo jedne osobe, samom tom činjenicom poriče svojevrsni apsolut jedne ideje (koja se u međuvremenu negde zagubila) čije je carstvo beskrajnost miliona i milijardi umova, miliona knjiga, hiljade hramova, mnoštvo žrtava poklonika i protivnika, prošlosti, sadašnjosti... Ali šta je sa budućnošću? Ključeve kapija budućnosti u svojim rukama drži onaj ko neguje neku drugačiju ideju.
Izlazak neke ideje iz domena percipiranja i tumačenja pojedinca, njena objava, povlači za sobom – u slučaju njenog uspešnog društvenog prihvatanja – institucionalizaciju, čime ideja (odnosno njen socijalnopsihološki derivat) podleže zakonitostima dekadencije. Ideja proizašla iz uma koji ju je prvobitno odnegovao, prihvaćena od drugih, više nije ista. U drugim umovima ona ima drugačiji smisao, drugačiji značaj, zato što nije deo iskustva drugih ljudi. Ukoliko bi više ljudi delilo istu ideju, tj. imalo isto iskustvo, te ukoliko bi iznašli načina da do tog iskustva dovedu i neke druge ljude, bez da čitavu stvar mistifikuju i profanizuju, to bi u dovoljnoj meri bio preduslov za napredak njihovog kulta, a što bi dovelo do značajnog smanjenja učinka dekadencijskih sila na ljudsko preduzeće pokrenuto datom idejom. Svaki prozelitizam i svako institucionalno širenje neke ideje, ma koliko to ekonomski, politički ili ideološki bilo delotvorno, u suštini je pogrešno, degenerativno, dekadentno, s obzirom da je reč o jednom sekularnom procesu, a u ime vere i njene metafizičke ideje. Takvo delovanje spada u domen politike. Svaki javni nastup, svako propagiranje jeste deo opsežnog političkog arsenala. Politička hidra učinila je tragičnom sudbinu preduzeća velikih inicijatora istorije, verskih genija, filozofa, heroja, proroka i pionira.
Čovečanstvo se našlo tragično zapleteno u mreže istorijskih, institucionalnih i političkih posledica idejnih vizija koje su iznedrili mnogi inicijatori. Geniji i njihove prateće nuspojave, čine glavne motore istorijskih procesa koji sve brže jure ka kraju istorije, ka utopiji, ka ostvarenju Projekta, ka katastrofi. Zar nije praktičnije projektovati veštački kraj istorije, veštačku katastrofu (koja jeste katastrofa, ali sa zadrškom), nego se iznenada suočiti sa pravim krajem istorije koji nam neće ostaviti mnogo alternativa? Pristajanje uz neku ideju podrazumeva i spremnost onoga ko to čini, za preuzimanjem određene odgovornosti za posledice tog izbora. To samo navodi na oprez prilikom susretanja sa nekim simbolom, iskazom, sistemom iskaza, ili sa određenim pogledom na svet. Mi nikada ne možemo biti sigurni u krajnje posledice naših izbora. Možemo samo da verujemo u naše odluke i da u tu veru bude uložen naš goli život. To znači da svaka odluka košta života, bilo u slučaju da je ispravna ili ne.
[1]„Ko god, šta god i gde god da postanemo, Keter će nas odvesti do te tačke jer to je sama tačka našeg bića u svakom mogućem smislu i ona je odmah i krajnje uvek ispred nas. Ako budemo naučili tajnu održavanja naših trenutnih i krajnjih tačaka u jednoj liniji, moći ćemo bezbedno da preplivamo Beskrajni okean. Dok smo u Malkutu, Keter treba da je tačno iznad nas jer on je Jedna zvezda prema kojoj se navodimo i ako zaplovljavamo ka NIČEMU.” Vilijam G. Grej, Stepenice svetlosti, Esoteria, Beograd, 2007, str 217. Dalje, Grej piše: „Svastika je pripisivana Keteru i prirodno smo u iskušenju da mislimo o njoj kao o rotirajućem krstu moći, krećućem bljesku munje, okrećućem dinamu i sličnome... Tačka Ketera je Večna raskrsnica Sadašnjosti u čitavom Vremenu ili beskrajno mala lokacija sveprisutne Ovdašnjosti u celom Prostoru.” Isto, str 202.
[2] Povodom toga, pozovimo u pomoć Ničea: „Narod koji još veruje u sebe samog ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on poštuje uslove pomoću kojih je nadmoćan, svoje vrline, - svoje osećanje moći on projektuje u neko biće kojem može da zahvali za svoje unutrašnje zadovoljstvo… kada narod nestaje, kada oseća da konačno opada njegova vera u budućnost, nada u slobodu, kada mu podjarmljivanje kao prva korisnost i vrline podjarmljenih prodiru u svest, tada i njegov bog mora da se, isto tako, preobrazi. Sada on postaje pritvorica, plašljiv, smeran, poziva se na „duševni spokoj“, na odustajanje od mržnje, na blagost, čak na „ljubav“, prema prijatelju i neprijatelju. Stalno morališe, gamiže po šupljini svake privatne vrline, postaje bog za svakog, privatna osoba, kosmopolit… Nekada je on predstavljao jedan narod, snagu naroda, sve ono što je u duši naroda agresivno, i žedno moći: sada je on pak čisto dobri bog… U stvari, nema druge alternative za bogove: ili su volja za moć – i dotle će postojati dok su narodni bogovi – ili pak nemoć na moći – i tada nužno postaju dobri…” Niče, „Antihrist“, paragraf 16. Odličan opis involucije jevrejskog boga u boga hrišćanstva. U paragrafu 25, Niče je konkretniji: „U iskonu, pre svega u vreme Kraljeva, i Izrael se odnosio prema svim stvarima ispravno, to jest prirodno. Njegov Jehova bio je izraz svesti o moći, zadovoljstva sa sobom, nade u sebe: od njega se očekivala pobeda i spas, preko njega se uzdalo da priroda pruža ono što je narodu potrebno – pre svega kišu. Jehova je bog Izraela i sledstveno bog pravednosti logika svakog naroda koji je moćan i na tome gradi svoju čistu svest.“
Monday, December 18, 2017
Kabalistički mehanizam volje
Dixitque Deus: Fiat lux. Et facta est lux.
Kako
saznajemo u trećem stihu „Knjige postanja“, Tvorac je prvo rekao „neka bude
svetlost“ i svetlost je postala. Svetlost je nastala kao izraz čiste misli,
odnosno njenog ovaploćenja u Reči koja je u suštini izraz volje Tvorca.
Hebrejski izraz za reč je „amar“ i piše se sa kao alef-mem-reš (vrednost 241).
To je niz koji označava elemente Vazduha i Vode u kombinaciji sa Suncem. U
kabalističkom tumačenju, prva sefira na dijagramu Drveta života - Keter (kruna)
jeste izvor volje, odnosno misli i reči, izvor projekcije. Primenjeno na
ljudsko telo, Keter se nalazi u oblasti iznad glave i u neku ruku jeste kruna.
U praktičnom smislu možemo ga locirati i u predelu tzv trećeg oka. Otud, kada
izvodimo kabalistički krst, mi osvešćujemo i tako napredujemo u spoznaji naše
istinske volje, a koja se razlikuje od naše svakodnevne volje, odnosno onog šta
uobičajeno smatramo voljom, budući da je ta volja tek (zamućeni) odraz istinske
volje.
U
Krolijevoj maksimi: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom“, uočavamo trodelnu
strukturu istinske volje u ljudskom biću. Ljubav je izraz volje
projektovane iz Ketera u sferu Tifareta (iz trećeg oka u srce, iz sfere prvog
pokretača u solarnu sferu), dok je zakon projekcija iz Tifareta u Jesod
(iz srca u oblast genitalne sfere, iz solarne u lunarnu sferu). Dakle, jasno se
uočava hijerarhija u strukturi koja ima svoj izraz u srednjem stubu dijagrama
Drveta života. Staza gimel (kamila) predstavlja put projekcije volje iz Ketera
u Tifaret. To je čista misao čiji je prijem u sferi Tifareta podržan stazama
zain (mač) iz sfere Binah (razumevanje) i he (prozor) iz sfere Hokmah
(mudrost). Gimel, kao lunarno slovo, jeste lučonoša, odnosno posrednik ili
nosač odražaja primarne svetlosti, reči, misli, volje. Gimel izvire iz trećeg
oka i uliva se pravo u srce. Zain izvire iz desne hemisfere glave, a he iz
leve, pružajući tako potporu svesti u procesu prihvatanja čiste misli koja
dopire iz suštine bića. Zain je mač analize, procesa razumevanja, dedukcije,
dok he predstavlja moć sinteze i indukcije. Zain i he su podrška gimelu, da bi
Tifaret mogao prihvatiti i spoznati ono što dopire iz izvora bića. Stoga,
osvešćivanjem oblasti Tifareta, čovek postaje svestan svoje istinske volje.
Zakon o kome govorim ima svoj fokus u sferi Jesod (temelj) iz koje se
posredstvom staze tau vrši delovanje na materijalnom planu (primena zakona).
Preko gimela Keter deluje na Tifaret. Preko sameha Tifaret deluje na Jesod koji
putem tau deluje na poslednji sefirot Malkut, koji označava svet materijalnog
postojanja. Staza sameh jeste put daljeg prenošenja volje od solarnog Tifareta
ka lunarnom Jesodu. Taj prenos je podržan od strane staze reš (glava, lice)
koja se iz Merkurove sfere Hod (sjaj) uliva u Jesod, kao i iz Venerine sfere
Necah (pobeda), odakle dolazi staza cadi (udica). Što je zain za Tifaret, to je
reš za Jesod. Isto tako, što je he za Tifaret to je cadi za Jesod. Pomenuo sam
zamućeno stanje tipične ljudske volje, odnosno da volja tipičnog primerka
ljudskog bića predstavlja iskrivljeni odraz njegove istinske volje koja izvire
iz Ketera. Razlog tome je ontološko stanje čovečanstva koje se u bibliji
pominje kao pad, odnosno kao posledica izgona iz rajskog vrta. Taj izgon
omogućio je uzurpaciju ljudske svesti od strane klipotskih sila. Kao proizvod
toga imamo opštu zamućenost sjaja sefirotskih emanacija u čoveku. Svaki sefirot
Drveta života ima svoj klipot. I ako ih prevedemo u pojmove ljudskog karaktera
dobićemo sledeće atribucije:
1.
Keter / Kruna - klipot: Blizanci Boga uzrokuju dvoličnost ili podelu ličnosti;
2.
Hokmah / Mudrost - klipot: Ometači uzrokuju neznanje;
3.
Binah / Razumevanje - klipot: Prikrivači uzrokuju zbunjenost;
4.
Hesed / Blagost - klipot: Udarači uzrokuju okrutnost;
5.
Geburah / Strogost - klipot: Plamteći uzrokuju nasilje;
6.
Tifaret / Lepota - klipot: Konfliktni uzrokuju nesklad;
7.
Necah / Pobeda - klipot: Gavranovi raspršivanja uzrokuju mržnju;
8.
Hod / Sjaj - klipot: Lažni optuživač uzrokuje ludilo;
9.
Jesod / Temelj - klipot: Bestidni magarac uzrokuje nemoć;
10.
Malkut / Kraljevstvo - klipot: Lilit žena noći uzrokuje opsesiju;