O đavolu

Giger

Džefri Berton Rasel u knjizi „Princ tame“, na jednom mestu govori o tome kako đavo nije predmet interesovanja nauke (dok ljudska verovanja o njemu jesu), budući da je on neuhvatljiv naučnim instrumentima, te neuklopljiv u njen metod. Kao takav, đavo za modernu nauku ne postoji. Pa zašto bi se onda moderna nauka uopšte bavila nepostojećim stvarima koje su predmet magijskog i religijskog (nenaučnog) pogleda na svet, a uz to još i ne donose profit? To su nekompatibilni pogledi. Čak i ukoliko bi naučnici izveli nekakvo zazivanje đavola, i on im se tom prilikom zaista i ukaže, tako da ga oni stvarno vide i mernim instrumentima registruju, to nipošto nije dokaz da đavo postoji. Da mu urade sve moguće testove te izvrše bezbroj ogleda nad njim, čak i nakon seansi kod psihologa, psihijatara, pa čak i sam đavo da prizna da je đavo – ni to ne bi bio dokaz. Da je neko biće zaista đavo, ma koliko to biće bilo spektakularno te imalo zaista čudnovata svojstva, metodima savremene nauke taj zaključak ne bi mogli izvesti. Nauka bi nesumnjivo bila u stanju da ustanovi mnoga svojstva i specifičnosti tog bića, ali ga sigurno ne bi tretirala u smislu koji podrazumeva religijski pogled na svet po kojem Đavo postoji. Kada bi nauka priznala da se pred njom zaista nalazi đavo, ona bi jednostavno negirala samu sebe jer bi time dokazala ispravnost religijskog nazora protiv kojeg je ona usmerena i sa kojim nije podudarna. Oni koji obezbeđuju finansiranje nauke i kojima je stalo do njenog razvoja (ne mislim samo na naučnike), takvim jednim priznanjem bi izgubili od legitimiteta. Takvo otkriće i priznanje bi ozbiljno udarilo na temelje aktuelnog društvenog i civilizacijskog sistema vrednosti. Otkriće i prepoznavanje đavola kao takvog imalo bi nesagledive ideološke i političke posledice. To nedvosmisleno ukazuje na jadno stanje današnje nauke koja je nastala redukcijom i specijalizacijom fokusa nekadašnje Filozofije, opšte mudrosti.[1]

 

Danas, kapital, kome se naučnik stavio na raspolaganje, štiti jedino vlasnike kapitala a naučnike taman koliko su mu oni potrebni, dok je svet prinuđen da se od plodova te nauke štiti kako god zna i ume. Ekonomski, a samim tim politički i ideološki sistem zavise od ustaljenih ljudskih navika. Društveni odnosi takođe zavise od ustaljenih ljudskih navika. Promenom ili razbijanjem osnovne matrice obrazaca svakodnevnog proizvođenja tih navika, menja se ekonomski, politički i ideološki sistem, a samim tim i priroda društvenih odnosa na kojima počiva legitimitet i legalitet nečije moći. Bili bi to sasvim čvrsti razlozi da se eventualno otkriće đavola zataška, ili da mu se da neko prihvatljivo značenje, npr. Transhumanistički iskorak, genetska mutacija, izgubljena karika u lancu humanoidne evolucije, vanzemaljski oblik života, android, ugrožena retka vrsta, farsa itd. Dakle, u opticaju je sve izuzev onog čije bi spektakularno otkriće izazvalo političke i idejne posledice, makar to značilo i pakt sa đavolom. Verujem da đavola oko toga ne bi trebalo mnogo ubeđivati.

---

[1] „Stanje u kojem se nalazi današnja svetovna nauka je očigledno više nego loše. Mag, naučnik prohujalih vremena, bio je mudriji od svog današnjeg kolege. Mag je zakrilio svoje učenje da bi zaštitio ne samo sebe već i svet oko sebe.“

Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str 13.

O duhovnom iskustvu i radu na sebi

Ovaj tekst objavljen je u mojoj knjizi "Mistični okultizam" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Često sam viđao po forumima i društvenim mrežama gunđanja mnogih ljudi o tome kako niko ne piše o svojim iskustvima dok je radio na sebi, vežbao, meditirao, praktikovao nekakav magijski rad itd. Nikako nisam mogao razumeti zašto je to uopšte nekome bitno. Ukoliko imaš sopstvenih iskustava šta će ti značiti čitanje o tuđim iskustvima? Ukoliko ih pak nemaš, čitanje o tuđim iskustvima ni na koji način neće doprineti tvom iskustvu. To je kao kada bismo izvlačili zaključke o sebi slušajući ili čitajući o tome šta drugi ljudi sanjaju. Iskustvo je veoma subjektivna stvar. To očekivanje podseća me na postupak svedočenja kod neoprotestantskih denominacija, kada pojedini vernici javno, pred punom crkvom, svedoče o tome kako se Sveti duh umešao u njihove grešne živote, kako im je Bog ispunio neku molitvu, izvukao ih iz kakve nevolje, doveo ih do određene spoznaje i slično. Onda oni, vidno potreseni vlastitim svedočenjem, puste koju suzu, glas im zadrhti, publici takođe. Često oni slabiji koji svedoče krenu da kolabiraju, ljudi iz prednjih redova istrčavaju i pridržavaju ih, daju im vode, brišu im znoj sa čela i doslovno ih pridržavaju da do kraja posvedoče o svom iskustvu uplitanja Boga u njihove male bogougodne živote. Verujem da mnogima ovo zvuči smešno, ali u istom nivou su smešna i očekivanja onih koji bi da čitaju o tuđim iskustvima u želji da iz toga izvuku neke pouke ili prosto dožive uzbuđenje te nađu ohrabrenje da i sami svojim trudom nekako dožive isto ili slično. Sve je ovo samo povod da iznesem neke, za opšte standarde, drugačije tvrdnje i povrh svega iznesem jedno lično iskustvo. 

Hajde krenimo prvo od iskustva. Bio sam u tinejdžerskim godinama kada mi se iz čista mira, na sred ulice, jednog mirnog letnjeg poslepodneva, bez ikakvog vidljivog ili razumnog razloga, desilo nešto neobično. Sa još trojicom prijatelja krenuo sam u laganu šetnju, kada smo na jednom trgu za trenutak zastali zaneseni žarom naše rasprave. Iznenada sam prekinuo razgovor i uperio prst ka Suncu, koje je, spremajući se za zalazak, već poprimalo crvenkastu boju i gubilo na žestini. Sećam se da sam primetio kako se na sunčevom disku dešava nešto veoma neobično i zapanjujuće. Za trenutak smo sva četvorica zastali zagledavši se u neobičnu pojavu. Međutim, povodom toga je nastao jedan problem. Iako je sve to trajalo par trenutaka, moji drugari su nakon toga ispričali neverovatne priče u pogledu tog jedinstvenog solarnog dešavanja, kojeg u objektivnom smislu zasigurno nije ni bilo, ali se odigralo u našoj svesti. Nisam više bio siguran da li njihova mašta dodaje sve te detalje, ali ono što je bilo čudno jeste da su sva trojica opisivali različita dešavanja. Ono što je bilo još zanimljivije, jeste da se ja ničega nisam sećao. Od tada je prošlo više od trideset godina, ali ja i dalje nemam nikakvo sećanje šta sam zaista video iako sam upravo ja bio taj koji je prvi primetio nešto neobično. Naravno, tokom godina, mnogo toga vezano za solarnu prirodu isplivavalo je u mojoj svesti i u snovima, mada i dalje ostaje činjenica da je taj deo mog iskustva još uvek ostao skriven od moje svakodnevne svesti.

Opisani događaj predstavlja jedan od prelomnih trenutaka u mom životu, pa ipak nije bio izazvan nekim mojim radom na sebi, verovanjima, praksama, identifikacijama, opredeljenjima bilo koje vrste. To se desilo samo od sebe bez ikakvog vidljivog razloga. Dakle, iz ovog mog iskustva nema nikakve praktične koristi za bilo koga ko se bavi nečim duhovnim ili magijskim. Nema te vežbe, meditacije, rituala ili magijske tehnike kojom neko može dovesti sebe u takvu situaciju, a i zbog čega bi to učinio? U priloženom iskustvu nema ničeg glamuroznog, prosvetljujućeg, nikakvih anđela i demona, nikakvih duhova, bogova, mističnih simbola i prikaza. Jednostavno, tih par trenutaka, bio sam potpuno oduzet i obuzet nekakvom silom koju, eto, mogu povezati sa sunčevom prirodom. Naravno, nakon toga, u godinama koje su sledile, dešavalo se u mojoj svesti mnogo toga u vezi sa Suncem, ali sve to mogu nekako opisati, mogu se jasno setiti. Međutim, inicijalni trenutak i dalje stoji pomračen svetlošću. Kakve zaključke iz ovog kratkog svedočanstva možemo izvući? Kada sam ovo davno ispričao jednom starijem okultisti on je odmah pretpostavio da me je obuzeo solarni duh, da je to bila inicijacija itd. Takvo tumačenje je, jasno, godilo mom mladalačkom duhu, podilazilo mom neobuzdanom egu, učvršćujući me u verovanju da sam ja nekakav adept odabran od strane tajnih majstora ili nevidljivih duhovnih solarnih hijerarhija skrivenih u samoj svetlosti Sunca. Iz ove perspektive uviđam da je sve to pogrešno, jer vreme je osporilo takve zablude. U međuvremenu, pojavila su se druga obuzimanja i oduzetosti, od strane Meseca, pojedinih zvezda, oblaka, mora, pa i same Zemlje, i sve to kako na javi tako i u snu. Solarna obuzetost bila je uvod u kasnija dešavanja i iskustva. Pa ipak ništa od toga nije tako potpuno zbrisalo ili saželo moju svest kao žestina dodira solarne prirode. Kao da sam upao u nekakvu privremenu i sunčevim duhom uzrokovanu katatoniju.

Kasnije sam shvatio da je mnogo ljudi u svom životu imalo slična, manje ili više radikalna iskustva. Uostalom, o tome je pisao i Karlos Kastaneda, tvrdeći kroz usta Don Huana, da nagual poziva svakog od nas, ali retko ko se odazove tom pozivu. Nebitno kako ćemo nazvati to nešto, ja sam tog trenutka odlučio da se odazovem tom pozivu. Upravo je u toj mojoj odluci sadržano ono što je od suštinske važnosti za svakog ko ovo čita. Setite se, je li i vas duh pozvao na ovaj ili onaj način? Ukoliko jeste, pa da li ste se odazvali? Ukoliko ste se odazvali kako ste to učinili? Jeste li čekali naredne dodire i pozive ili ste se brzopleto upleli u nekakva učenja, pseudookultna i kvazimistična udruženja i grupe, verujući da vas je nešto drmnulo iz dremeža svakodnevne svesti, eto samo da bi ste postali član nekog kulta, grupe, sekte ili možda osnovali nešto svoje? To je u ovome veoma bitno, jer ukoliko ste osetili dodir sile iza pojavnog sveta, sve što je trebalo da uradite jeste da donesete čvrstu odluku, celim svojim bićem, da ćete biti budni u iščekivanju sledećeg dodira, pa makar taj dodir više nikada ne došao. Da ste tako uradili, umesto što ste čitali recimo Alistera Krolija ili nekog svamija, te odlučili da se priključite kakvoj grupaciji koja za sebe tvrdi kako se nalazi baš na liniji onog što vam se dopalo, ne biste u međuvremenu izgubili silne godine i spucali svoj život manje više ni u šta. Ne kažem da ne treba čitati. Naravno da treba. Um valja kultivisati, i to iz različitih uglova, pa i specijalizovati se u nekom određenom pravcu, ali donositi dalekosežne odluke o priključenju određenoj magijskoj struji, astralnom lancu, pokretu, kultu, religiji, na osnovu ličnog senzibiliteta je pogrešno i neretko katastrofalno. Nije to vrsta piva ili slatkiša pa odlučujete na osnovu toga kako vam nešto prija nepcima. Dakle, sve što treba da učinite jeste da osluškujete i iščekujete nove dodire duha, da se tako izrazim, onda kada vas je jednom već dotakao na takav način da je to uzdrmalo vaše biće. Ukoliko vam se tako nešto nije desilo, ne znači da se neće desiti, a ukoliko vam se već desi nikakav rad na sebi vam neće biti ni od kakve koristi u tom smislu. Naravno, vi možete vežbati jogu, tai-či, kung fu, astralnu projekciju, meditaciju, prikoniti se veri i molitvama, izučavati ji đing, astrologiju, kabalu ili tarot, ali ne da to bude vaš put, ono čemu ćete se predati, nego da vam bude od koristi poput kakvog štapa dok hodate. Suprotno od svega toga, vaš put je skriven jednom tananom koprenom i prosto žudi da se spoji sa vašim stopalima, a vaše je da budete spremni kada nastupe oni sudbonosni trenuci podizanja te koprene. Pozvaću se sada na ono što je rekao Julius Evola, a što se uklapa u moju nameru iznesenu u ovom poglavlju. Evola je odbacio ideju da svako ko želi može postati inicijant svojim sopstvenim snagama, putem raznoraznih vežbi i praksi. Povodom toga on kaže:

„To je iluzija, a istina je da sopstvenim snagama čovek ne bi umeo da prevaziđe samog sebe, da je bilo koji pozitivan ishod u tom polju uslovljen prisutnošću i delanjem realne sile jednog drugog reda, a ne individualne sile. I možemo kategorički da tvrdimo da u tom smislu postoje samo tri moguća slučaja.“ Julius Evola, Zajahati tigra, Ukronija, Beograd, 2017, str 205.

Ovde bih skraćeno parafrazirao Evolu. Prvi slučaj je kada neko prirodno, po rođenju obdaren i obeležen drugačijom silom, što je veoma izuzetno. Drugi slučaj je kada se ta drugačija sila pojavi u situacijama trauma, dubokih kriza ili u nekom drugom trenutku te probije svakodnevnu barijeru svesti. Treći slučaj je kada neko biva odabran putem delovanja predstavnika neke utemeljene, trajne i moćne inicijacijske organizacije ili loze, odnosno kada na čoveka deluje neko upućen kao majstor. Očigledno je da prvi slučaj jeste zaista redak i izuzetan. Drugi slučaj je isto tako redak, jer se ljudi manje-više opiru zovu te sile i trude se da potisnu i saniraju svaku takvu provalu. Odnosno, kako to češće biva kod takvih slučajeva, upravo onako kako sam gore opisao, takvi odu u pogrešnom pravcu, sledeći svoj senzibilitet, gubeći vreme u pogrešnom društvu radeći nepotrebne stvari na pogrešan način. Treći slučaj je možda ređi nego drugi, jer ma koliko ljudi pripadalo raznim mističnim i okultnim redovima i bratstvima, pitanje njihovog kredibiliteta nije bez osnove. Većina njih je falsifikat ili izraz (samo)obmana.

Tokom života upoznao sam mnogo ljudi iz oblasti ezoterijskog i okultnog, ali gotovo da nisam nikoga sreo ko je samostalnim radom i vežbanjem po programu kakve grupe ili organizacije postigao nešto značajno. Ko zna, neko možda jeste, ali ja o tome ne mogu da posvedočim, osim nekoliko uzgrednih slučajeva prirodne obdarenosti. Da, može se mnogo toga postići radom i vežbom, biti vitalniji, razviti neke psihičke moći, naučiti neku veštinu, kao što to možemo i u profanom svetu, ali u domenu metafizičkih ciljeva dubinskog bića čoveka većina toga je neupotrebljivo. Sada kada smo rasvetlili kako stvari stoje postavlja se pitanje zašto bi se neko uopšte trudio i radio vežbe i prakse opisane u ovoj knjizi? Na to pitanje odgovor nemam, već bih umesto toga i sam postavio pitanje i protivrečio samom sebi: zašto onda uopšte živimo? Povodom toga parafrazirao bih Karlosa Kastanedu: naše je da u svom radu, traganju i delovanju budemo besprekorni, sve uradimo najbolje što umemo, ako ništa više, povećaćemo opseg naše budnosti, a time i stvoriti nekakve šanse za naš preobražaj.

Ideološki univerzalizam - drugi deo

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" čiju elektronsku verziju možete skinuti OVDE

Pokretač neke ideje uvek je pojedinac, izuzetan pojedinac, pojedinac kao prorok, verovesnik, odabrani, logos, avatar, mesija. Taj pojedinac stoji kao količinski inferiorna suprotnost mnogobrojnog pasivnog, nevidećeg čovečanstva (ne samo u datom trenutku, nego i u budućnosti). Kao takav on je pokretač i nadahnjivač velikog mora ljudi u okviru jednog ili više naroda. Isus nije bio rezervisan isključivo za Jevreje, Muhamed samo za Arape, Buda za Induse (bolje je prošao kod naroda tzv Žute rase) i sl. Čak i nacionalni proroci ne igraju ulogu vezanu samo za narod kojem su reči proroka i duhovnog pregalnika prvenstveno bile namenjene. Tako su izuzetni ljudi, usled sve veće međukulturne dinamike i saobraćaja, postali figure u opštečovečanskim razmerama. To su ljudi sa idejom, geniji u punom smislu reči, heroji napretka u svesnosti, pokretači ogromnih društvenih i istorijskih procesa, na čijoj su harizmi izgrađeni složeni i obimni društveni odnosi i institucije, a što na ljudskom nivou oslikava drevnu mitsku istinu o infinitezimalnom kao pokretaču infinitivnog, o prvom pokretaču demijurgu kao tački, odnosno beskrajno maloj osovini oko koje se okreće beskrajna sfera univerzuma. Upravo je to suština uporišne tačke na šemi kabalističkog dijagrama Drveta života, nazvane Keter (Kruna), kao prve sefire oko koje se vrti celokupna emanacija. Keter je beskrajni trenutak sada, odnosno središte kruga.[1] U istoriji verski genije igra ulogu Ketera i svojevrsnog istorijskog demijurga.
 
U pojedincu, inicijatoru i nosiocu žive ideje, leži ogromna odgovornost za njenu primenu i institucionalizaciju, odnosno za posledice njenog oslobađanja i „puštanja“ u svet. Posledice su nepredvidive, često i kontraproduktivne. Svaka ideja u izvedenom obliku je manje ili više osvajačka, netolerantna, prozelitistička, jer teži izgradnji sveta, tj društvenih odnosa, kulturnih i psiholoških obrazaca, na način koji žreci date ideje smatraju svrsishodnim, ispravnim, a sve to u skladu sa njihovim verovanjima (ili sujeverjem) i interesima. Oni uzimaju u obzir mogućnost i perspektivu anti-ideje, što predstavlja izvor straha žreca preovlađujuće ideje povodom naslućujuće opasnosti izopačenja, odnosno opasnosti trijumfalizma predstavnika „sila tame“. To znači gubitak društvene moći i svih pratećih privilegija stožera i žreca zvanične ideologije u korist stožera i žreca onih koji ih osporavaju, često sa „jeretičnih“ pozicija. Otud, njihovim delovanjem, izvedena ideja teži potpunom prihvatanju, zahteva besprekornu odanost. Sve to uzrokuje autoritarna tumačenja u društvenom i političkom smislu. Ideja neminovno biva izopačena i pretvorena u vlastitu suprotnost, dok njeni žreci i stožeri neprimetno postaju suprotnosti početnih pretpostavki i uslova. Oni bivaju predstavnici istih sila tame. Strah stvara đavola, a đavo, jednom stvoren, neminovno dolazi po svoje.
 
U kontekstu hrišćanstva, Antihrist baš kao i Hrist, takođe ima univerzalističke ambicije. Njegova terminologija i način delovanja nisu bitno drugačiji. Idu istim putem, ali im je smer suprotan. Ako je Hrist govorio o ljubavi, govoriće i Antihrist, a u ime te ljubavi širiće svoju vlast koja je sve samo ne ljubav. U ime mira povešće rat protiv rata. Biće to hegemonski mir, jedno prikriveno stanje rata, tajni džihad protiv onih koji se opiru uklapanju u univerzalističke institucije i odnose, protiv neprijatelja države, nacije, vere, demokratije, komunizma, otvorenog ili verskog društva. To je rat protiv samog sebe. On će ubijati ne bi li sprečio druge da ubijaju, jer osim njega niko drugi nema pravo da ubije, ili da ubije bez njegove dozvole. U ime mira, u ime ljubavi, bratstva, slobode, jednakosti, čovečnosti. Sa stanovišta jedne ideje (tj sa tačke gledišta njenih stožera i žreca) sve druge ideje spram nje mogu stajati u vazalnom odnosu, prilagođene njoj – ideji vodilji, ili mogu jednostavno nestati, odnosno biti bačene na smetlište istorije, u muzej istrošenih i prevaziđenih ideja i njihovih tumačenja, odnosno institucionalizacija. Nema tu mesta nikakvom miroljubivom suživotu, jer moć teži unifikaciji, prvo u rukama elite, pa užeg kruga unutar nje, a naposletku u rukama jednog čoveka. Sve što izlazi iz domena i logike jednog pogleda na svet, utemeljenog na jednoj univerzalnoj ideji, smatraće se izrazom ludila, nestvarnim i neprihvatljivim, u filozofiji pogrešnim, a u politici neprijateljskim.
 
Objavljena ideja, posebno ona mesijanska i univerzalistička, ima svoj auditorijum, gradi sebi svojstvenu tradiciju, institucije, društvene odnose, fantazmagorične konstrukcije, sferu uticaja, dajući tako svoj doprinos opštem nasleđu čovečanstva. Svaka ideja ima tendenciju, oličenu u volji njenih stožera i žreca, inicijatora i proroka, da proširi svoj pečat u kulturi, svoju teritoriju, svoje stado, da se širi po svim parametrima, da sfera njenog uticaja bude što veća, dublja, ako ne i jedina, koja bi potpunim obuhvatanjem neke zajednice, društva ili čitavog čovečanstva završila i zapečatila istoriju. Potpuni trijumf neke ideje, kraj istorije, njenim stožerima i žrecima donosi apsolutnu moć, a ideji postvarenje (i izopačenost). Kraj istorije u tom smislu jeste trijumf jedne svetske totalitarne socijalne i kulturne iluzije, iluzije ekonomije, ljudskih potreba, politike, prava i pravde, etike, morala, logike, sintakse, obrazovanja, nauke. Kraj istorije je, na ovaj ili onaj način pobeda i potpuna vlast jednog boga, odnosno univerzalnog, globalnog, kosmičkog boga. Nasuprot tome bogu, postoje potisnuti, zatomljeni bogovi, prognani bogovi, zaboravljeni i prokaženi.[2]
 
Ipak, potpuni trijumf jedne ideje, kraj istorije, ma koliko to naoko izgledalo apsurdno ili smešno, čak i jedna osoba može da spreči ukoliko u sebi gaji neku drugu ideju, čime nadilazi bipolarnost vladajuće perspektive te nagoveštava novu i drugačiju ideju bipolarnosti, a time i nastavak istorijskog procesa oličenog u sukobu ideja i ideala. Pojava neke druge ideje, makar njen nosilac bio samo jedan čovek, sprečilo bi postvarenje hegemonske izopačene ideje čiji je nosilac čitavo čovečanstvo. Takav odnos infinitivnu brojčanu vrednost – mnoštvo čovečanstva – postavlja u inferioran položaj spram suprotstavljajuće infinitezimalne perspektive – jednog čoveka, čije postojanje kao nosioca drugačije ideje negira transgeneracijske napore i veru velikog broja ljudi. Iz te perspektive jedan je superiorniji od mnoštva. On ima iskustvo ideje dok oni imaju manje-više određenu ili neodređenu projekciju – ideal. Takođe, on se nalazi u poziciji da razbije, odnosno da načne univerzalističko opšte jedinstvo mnoštva time što će prokrčiti put svojoj ideji. Živa, neinstitucionalizovana ideja, iako percipirana od strane samo jedne osobe, samom tom činjenicom poriče svojevrsni apsolut jedne ideje (koja se u međuvremenu negde zagubila) čije je carstvo beskrajnost miliona i milijardi umova, miliona knjiga, hiljade hramova, mnoštvo žrtava poklonika i protivnika, prošlosti, sadašnjosti... Ali šta je sa budućnošću? Ključeve kapija budućnosti u svojim rukama drži onaj ko neguje neku drugačiju ideju.
 
Izlazak neke ideje iz domena percipiranja i tumačenja pojedinca, njena objava, povlači za sobom – u slučaju njenog uspešnog društvenog prihvatanja – institucionalizaciju, čime ideja (odnosno njen socijalnopsihološki derivat) podleže zakonitostima dekadencije. Ideja proizašla iz uma koji ju je prvobitno odnegovao, prihvaćena od drugih, više nije ista. U drugim umovima ona ima drugačiji smisao, drugačiji značaj, zato što nije deo iskustva drugih ljudi. Ukoliko bi više ljudi delilo istu ideju, tj. imalo isto iskustvo, te ukoliko bi iznašli načina da do tog iskustva dovedu i neke druge ljude, bez da čitavu stvar mistifikuju i profanizuju, to bi u dovoljnoj meri bio preduslov za napredak njihovog kulta, a što bi dovelo do značajnog smanjenja učinka dekadencijskih sila na ljudsko preduzeće pokrenuto datom idejom. Svaki prozelitizam i svako institucionalno širenje neke ideje, ma koliko to ekonomski, politički ili ideološki bilo delotvorno, u suštini je pogrešno, degenerativno, dekadentno, s obzirom da je reč o jednom sekularnom procesu, a u ime vere i njene metafizičke ideje. Takvo delovanje spada u domen politike. Svaki javni nastup, svako propagiranje jeste deo opsežnog političkog arsenala. Politička hidra učinila je tragičnom sudbinu preduzeća velikih inicijatora istorije, verskih genija, filozofa, heroja, proroka i pionira.
 
Čovečanstvo se našlo tragično zapleteno u mreže istorijskih, institucionalnih i političkih posledica idejnih vizija koje su iznedrili mnogi inicijatori. Geniji i njihove prateće nuspojave, čine glavne motore istorijskih procesa koji sve brže jure ka kraju istorije, ka utopiji, ka ostvarenju Projekta, ka katastrofi. Zar nije praktičnije projektovati veštački kraj istorije, veštačku katastrofu (koja jeste katastrofa, ali sa zadrškom), nego se iznenada suočiti sa pravim krajem istorije koji nam neće ostaviti mnogo alternativa? Pristajanje uz neku ideju podrazumeva i spremnost onoga ko to čini, za preuzimanjem određene odgovornosti za posledice tog izbora. To samo navodi na oprez prilikom susretanja sa nekim simbolom, iskazom, sistemom iskaza, ili sa određenim pogledom na svet. Mi nikada ne možemo biti sigurni u krajnje posledice naših izbora. Možemo samo da verujemo u naše odluke i da u tu veru bude uložen naš goli život. To znači da svaka odluka košta života, bilo u slučaju da je ispravna ili ne.

---

[1]„Ko god, šta god i gde god da postanemo, Keter će nas odvesti do te tačke jer to je sama tačka našeg bića u svakom mogućem smislu i ona je odmah i krajnje uvek ispred nas. Ako budemo naučili tajnu održavanja naših trenutnih i krajnjih tačaka u jednoj liniji, moći ćemo bezbedno da preplivamo Beskrajni okean. Dok smo u Malkutu, Keter treba da je tačno iznad nas jer on je Jedna zvezda prema kojoj se navodimo i ako zaplovljavamo ka NIČEMU.” Vilijam G. Grej, Stepenice svetlosti, Esoteria, Beograd, 2007, str 217. Dalje, Grej piše: „Svastika je pripisivana Keteru i prirodno smo u iskušenju da mislimo o njoj kao o rotirajućem krstu moći, krećućem bljesku munje, okrećućem dinamu i sličnome... Tačka Ketera je Večna raskrsnica Sadašnjosti u čitavom Vremenu ili beskrajno mala lokacija sveprisutne Ovdašnjosti u celom Prostoru.” Isto, str 202.
[2] Povodom toga, pozovimo u pomoć Ničea: „Narod koji još veruje u sebe samog ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on poštuje uslove pomoću kojih je nadmoćan, svoje vrline, - svoje osećanje moći on projektuje u neko biće kojem može da zahvali za svoje unutrašnje zadovoljstvo… kada narod nestaje, kada oseća da konačno opada njegova vera u budućnost, nada u slobodu, kada mu podjarmljivanje kao prva korisnost i vrline podjarmljenih prodiru u svest, tada i njegov bog mora da se, isto tako, preobrazi. Sada on postaje pritvorica, plašljiv, smeran, poziva se na „duševni spokoj“, na odustajanje od mržnje, na blagost, čak na „ljubav“, prema prijatelju i neprijatelju. Stalno morališe, gamiže po šupljini svake privatne vrline, postaje bog za svakog, privatna osoba, kosmopolit… Nekada je on predstavljao jedan narod, snagu naroda, sve ono što je u duši naroda agresivno, i žedno moći: sada je on pak čisto dobri bog… U stvari, nema druge alternative za bogove: ili su volja za moć – i dotle će postojati dok su narodni bogovi – ili pak nemoć na moći – i tada nužno postaju dobri…” Niče, „Antihrist“, paragraf 16. Odličan opis involucije jevrejskog boga u boga hrišćanstva. U paragrafu 25, Niče je konkretniji: „U iskonu, pre svega u vreme Kraljeva, i Izrael se odnosio prema svim stvarima ispravno, to jest prirodno. Njegov Jehova bio je izraz svesti o moći, zadovoljstva sa sobom, nade u sebe: od njega se očekivala pobeda i spas, preko njega se uzdalo da priroda pruža ono što je narodu potrebno – pre svega kišu. Jehova je bog Izraela i sledstveno bog pravednosti logika svakog naroda koji je moćan i na tome gradi svoju čistu svest.“

Kabalistički mehanizam volje

Dixitque Deus: Fiat lux. Et facta est lux.

Ovaj tekst objavljen je u mojoj knjizi "Mistični okultizam" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa 

Kako saznajemo u trećem stihu „Knjige postanja“, Tvorac je prvo rekao „neka bude svetlost“ i svetlost je postala. Svetlost je nastala kao izraz čiste misli, odnosno njenog ovaploćenja u Reči koja je u suštini izraz volje Tvorca. Hebrejski izraz za reč je „amar“ i piše se sa kao alef-mem-reš (vrednost 241). To je niz koji označava elemente Vazduha i Vode u kombinaciji sa Suncem. U kabalističkom tumačenju, prva sefira na dijagramu Drveta života - Keter (kruna) jeste izvor volje, odnosno misli i reči, izvor projekcije. Primenjeno na ljudsko telo, Keter se nalazi u oblasti iznad glave i u neku ruku jeste kruna. U praktičnom smislu možemo ga locirati i u predelu tzv trećeg oka. Otud, kada izvodimo kabalistički krst, mi osvešćujemo i tako napredujemo u spoznaji naše istinske volje, a koja se razlikuje od naše svakodnevne volje, odnosno onog šta uobičajeno smatramo voljom, budući da je ta volja tek (zamućeni) odraz istinske volje.

U Krolijevoj maksimi: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom“, uočavamo trodelnu strukturu istinske volje u ljudskom biću. Ljubav je izraz volje projektovane iz Ketera u sferu Tifareta (iz trećeg oka u srce, iz sfere prvog pokretača u solarnu sferu), dok je zakon projekcija iz Tifareta u Jesod (iz srca u oblast genitalne sfere, iz solarne u lunarnu sferu). Dakle, jasno se uočava hijerarhija u strukturi koja ima svoj izraz u srednjem stubu dijagrama Drveta života. Staza gimel (kamila) predstavlja put projekcije volje iz Ketera u Tifaret. To je čista misao čiji je prijem u sferi Tifareta podržan stazama zain (mač) iz sfere Binah (razumevanje) i he (prozor) iz sfere Hokmah (mudrost). Gimel, kao lunarno slovo, jeste lučonoša, odnosno posrednik ili nosač odražaja primarne svetlosti, reči, misli, volje. Gimel izvire iz trećeg oka i uliva se pravo u srce. Zain izvire iz desne hemisfere glave, a he iz leve, pružajući tako potporu svesti u procesu prihvatanja čiste misli koja dopire iz suštine bića. Zain je mač analize, procesa razumevanja, dedukcije, dok he predstavlja moć sinteze i indukcije. Zain i he su podrška gimelu, da bi Tifaret mogao prihvatiti i spoznati ono što dopire iz izvora bića. Stoga, osvešćivanjem oblasti Tifareta, čovek postaje svestan svoje istinske volje. Zakon o kome govorim ima svoj fokus u sferi Jesod (temelj) iz koje se posredstvom staze tau vrši delovanje na materijalnom planu (primena zakona). Preko gimela Keter deluje na Tifaret. Preko sameha Tifaret deluje na Jesod koji putem tau deluje na poslednji sefirot Malkut, koji označava svet materijalnog postojanja. Staza sameh jeste put daljeg prenošenja volje od solarnog Tifareta ka lunarnom Jesodu. Taj prenos je podržan od strane staze reš (glava, lice) koja se iz Merkurove sfere Hod (sjaj) uliva u Jesod, kao i iz Venerine sfere Necah (pobeda), odakle dolazi staza cadi (udica). Što je zain za Tifaret, to je reš za Jesod. Isto tako, što je he za Tifaret to je cadi za Jesod. Pomenuo sam zamućeno stanje tipične ljudske volje, odnosno da volja tipičnog primerka ljudskog bića predstavlja iskrivljeni odraz njegove istinske volje koja izvire iz Ketera. Razlog tome je ontološko stanje čovečanstva koje se u bibliji pominje kao pad, odnosno kao posledica izgona iz rajskog vrta. Taj izgon omogućio je uzurpaciju ljudske svesti od strane klipotskih sila. Kao proizvod toga imamo opštu zamućenost sjaja sefirotskih emanacija u čoveku. Svaki sefirot Drveta života ima svoj klipot. I ako ih prevedemo u pojmove ljudskog karaktera dobićemo sledeće atribucije:

1. Keter / Kruna - klipot: Blizanci Boga uzrokuju dvoličnost ili podelu ličnosti;

2. Hokmah / Mudrost - klipot: Ometači uzrokuju neznanje;

3. Binah / Razumevanje - klipot: Prikrivači uzrokuju zbunjenost;

4. Hesed / Blagost - klipot: Udarači uzrokuju okrutnost;

5. Geburah / Strogost - klipot: Plamteći uzrokuju nasilje;

6. Tifaret / Lepota - klipot: Konfliktni uzrokuju nesklad;

7. Necah / Pobeda - klipot: Gavranovi raspršivanja uzrokuju mržnju;

8. Hod / Sjaj - klipot: Lažni optuživač uzrokuje ludilo;

9. Jesod / Temelj - klipot: Bestidni magarac uzrokuje nemoć;

10. Malkut / Kraljevstvo - klipot: Lilit žena noći uzrokuje opsesiju;

Tek kada sagledamo ovaj spisak i uporedimo ga sa stazama koje povezuju sefirote, možemo uvideti negativne aspekte ili klipotski karakter svake od tih staza, odnosno odgovarajućih tarot arkana. Tako je recimo klipotična staza gimel (Prvosveštenica) izraz spoja dvoličnosti i nesklada, a što može dovesti do šizofreničnog cepanja ličnosti. Staza pe (Kula), povezujući Necah i Hod u klipotskom smislu povezuje mržnju i ludilo itd. U zavisnosti od toga koliko je neka klipotična tendencija izražena u karakteru nečije ličnosti vidimo u kakvom je stanju nečija svest, odnosno koliko je nečista nečija suptilna energetska struktura te koliko je data ličnost daleko od spoznaje istinske volje.