Inicijacija, kontrainicijacija i Zlatno doba

Ukratko, inicijacija je obredno izazivanje promene u svesti pojedinca radi održavanja tradicionalno ustanovljene linije posvećenja. U odnosu na tako određenu inicijaciju, kontrainicijacija bi podrazumevala takođe izazivanje promene u svesti nekog pojedinca, ali sa ciljem uzurpacije tradicionalno ustanovljene linije posvećenja, odnosno njenog profanisanja ili ustanovljavanja neke nove linije koja nema utemeljenja u tradicionalnom iako može koristiti njene sadržaje. Isto tako, kontrainicijacijska nit može tvoriti poseban niz posvećenja, odnosno, može zaličiti na tradicijom ustanovljene puteve posvećenja, ali da u suštini ne odražava tradicionalne ciljeve. U krajnjoj liniji, pod kontrainicijacijskim delovanjem možemo smatrati i one podražavajuće oblike posvećenja koji ostaju bez očekivanih posledica. Dublje posmatrano, inicijacijska i kontrainicijacijska delovanja mogu se odnositi ne samo na pojedince u nekoj zajednici nego i na neke opšte okvire koji se tiču širih zajednica te vremenskih epoha.

Da bih osvetlio datu temu pozvaću se na dva mita. Prvi je mit o cikličnoj smeni velikih vremenskih epoha koji je osoben za mnoge kulture i tradicije. Nama najbliži grčki mit govori o pet eona neodređenog trajanja koja se sukcesivno smenjuju, te pet naraštaja čovečanstva koja su živela pod različitim zakonima i prilikama. Nakon aktuelnog gvozdenog doba, odnosno petog doba u nizu, stanje čovečanstva i uopšte života na Zemlji, opet će potpasti pod zakonitosti prvog razdoblja, odnosno stvari će se naći na početku obišavši pun krug. Reč je o jednoj velikoj revoluciji, dugotrajnom obrtanju kosmičkog točka, odnosno o nelinearnom konceptu (trans)istorije. Sa druge strane, nama najbliži linearni mit o promeni, gde je promena jedinstvena, neponovljiva i trajna, gde nema više vraćanja na ono što je nekada bilo, jeste eshatološki novozavetni mit o ishodištu sveta i čovečanstva. Svaka promena koja označava prelazak na drugačiji nivo, bilo u linearnom ili cikličnom modalitetu vremena, posledica je određenog događaja, odnosno inicijacije ili kontrainicijacije, uvođenja ili izvođenja.

Inicijacija je povezana sa smrću, odnosno smera ka nekom obliku njenog prevazilaženja i ostvarivanja veze sa onim što stoji iza njenih kapija. Bez prisustva smrti, i u odnosu prema njoj, nema inicijacije, budući da je smrt uporedna tačka u odnosu na koju se ostvaruje ciljana promena. Numerički, promena je broj Dva. Povodom toga zamislimo dva točka spojena prenosnim kaišem po ugledu na malu tarot arkanu Dvojka diskova. Astrološki, to je Jupiter u Jarcu. Jupiter je Zevs, a Jarac je kamen. Analogija je stoga sasvim jasna, jer je Zevs preživeo susret sa Hronosovim čeljustima pretvorivši se u kamen, što predstavlja inicijacijsku alegoriju. To je slika promene koja u sebi sadrži i ideju o smrti i nadilaženju iste. 

Inicijacija podrazumeva, između ostalog, umiranje starog i rađanje novog čoveka, još za njegovog života. Inicijacijsko delovanje je pokretač tog procesa. Otud je njena priroda demijurška, da pokrene mehanizam promene. Do jednog trenutka čovek nešto oseća, misli, sluti, ali nema jasnu predstavu kroz šta mu se dešava jer je predinicijacijska inkubacija period teskobe iz koje se izlazi jedino kroz vratnicu inicijacije. Potom na scenu stupa nosilac inicijacije, iznenada se umešavši u dotadašnji tok života kandidata, bez najave iako možda očekivan, prizvan mada nepozvan, gotovo sam od sebe. Inicijator, ma ko to bio, ma šta bio, jeste nosilac neodoljive harizme. Otud inicijator može biti drugo ljudsko biće, nekakav duh, ili božanstvo.

Ako prenebregnemo plemenske pubertetske inicijacije i slične događaje od značaja u tradicionalnom životu te se usredsredimo na misterijske ili mistične inicijacije, uviđamo da takva posvećenja mogu nastupiti bilo kako i bilo kad, a inicijator može biti bilo ko, pa čak i životinja. Ponekad se u toj ulozi pojavljuje neki bog u obliku određene životinje, bilo da dolazi u snu ili na javi. No, kada je inicijator čovek, ili grupa ljudi, stvari podležu nekim pravilima i mentalitetu inicijatora, jer je reč o nekoj ukorenjenoj tradiciji koja ima određena svojstva. Tokom inicijacije, inicijator stavlja kandidata na određeno iskušenje. To nije samo simboličko iskušenje ili promena, već pokretanje obuhvatnog toka događaja na čijem kraju imamo stvarnu promenu. U tom smislu inicijacija je poticaj, smisleni upliv u nečiju sudbinu u cilju izazivanja njene promene, odnosno ispunjenja. Od tog trenutka vreme dobija drugačiji značaj. To je vreme laganog nastupanja promene svesti i njenog drugačijeg fokusa.

U optici učenja o cikličnoj promeni, možemo pretpostaviti da inicijacija, kao proces tradicije, nije bila svojstvena Zlatnom dobu prvobitnog naraštaja čovečanstva. U linearnom, biblijskom smislu nepovratnog protoka vremena, bilo je to vreme boravka prvog ljudskog para u rajskom vrtu. Doba nevinosti je i doba neposrednog odnosa sa božanstvom „licem u lice“, u stanju odsustva promene. Bilo je to vreme koje odgovara planetarnoj prirodi Saturna koja ukazuje na večni protok i kruženje, nešto tekuće a istovremeno i okamenjeno, kristalno, stabilno. Zato je mlinski točak idealna alegorija takvog stanja svesti. 

Biblijska legenda o padu čoveka posredstvom zmije, odnosno izgon iz rajskog vrta, ukazuje na inicijacijsku prirodu zmije. Zmija je u tom pogledu oruđe božanskog proviđenja, ne samo ona iz rajskog vrta, nego i štap-zmija u rukama Mojsija (i njegovog brata Arona), kao donosioca Jahveovog zakona izabranom narodu čime je on zapravo imao ulogu inicijatora jedne zajednice. U hermetizmu imamo primer samog Hermesa čiji je simbol kaducej, zmijski štap, instrument inicijatora i iscelitelja. Zmija sama po sebi ima mnogo značenja, ali ona je u suštini fenomen lunarne prirode, jer je Mesec onaj koji inicira, pa je stoga Mesec u obliku zmije nosilac inicijacije. Tako imamo poklapanje analogijskog niza Mesec - zmija - inicijacija - smrt, jer Mesec je, kako primećuje Mirča Elijade, onaj ko je prvi umro. Mesec kao fenomen koji simbolizuje dualnost, takođe je i izvor kontrainicijacije, odnosno istovremeno radi za i protiv. Legenda o izgonu iz rajskog vrta ukazuje na pad ljudskih bića pod vlast lunarnih sila i ciklusa, pod vlast života i smrti, umiranja i rađanja. To je pad u fatalnost zemaljskog života, čime su postavljeni i uslovi za izlazak iz tog stanja, odnosno iz točka sudbine, a uslove, naravno, ne može ispuniti svako. Tako dolazimo do božjih odabranika, do odabranih pojedinaca, grupa, krvnih loza ili čitavih naroda.

Kako inicijacija predstavlja uvođenje subjekta u određenu tajnu, u početak drugačijeg bitisanja, novog kvaliteta, tako kontrainicijacija, oponašajući isto to, predstavlja izvođenje subjekta iz inicijacijskog modaliteta i svrhe tradicije. Kontrainicijacija nije nužno svesno i voljno poricanje tradicije, već se dešava kako zbog određenog istorijskog zamora tradicijskog mehanizma, a čiji su uzroci mnogostruki, tako i zbog gubitka kontinuiteta u naslednom nizu. U istorijski nama bliskom i opipljivom obliku, kontrainicijaciju možemo smestiti u okvire evropske civilizacije, počev od renesanse, tokom koje su inicijacijski simboli preuređeni u svrhu proizvođenja novih alegorija čija je navodna jedinstvenost predstavljala temelje jednog novog svetonazora koji je u suštini dekadentan i sinkretički te u neku ruku isprofanisan. Upravo je profanizacija obeležje kontrainicijacije. U prethodnim epohama ništa nije moglo procureti izvan uskog kruga upućenih i posvećenih. Danas „tajne rituale“ možemo skinuti sa interneta. Svi javni manifesti i objave nečeg što je oduvek pripadalo tajnom svetilištu ukazuje na kontrainicijacijsko poreklo. Prava tajna doktrina je iščezla sa evropskog kontinenta ustupivši mesto čitavoj lepezi „tajnih doktrina“. Sa tom lepezom pokrenuta je svojevrsna inflacija tajnih društava. U toj tajanstvenosti postoji sistem. 

Kao što inicijacija predstavlja institucionalizovanu misteriju, tako je kontrainicijacija, kao simulakrum misterije, zapravo konspiracija, odnosno institucionalizovana konspiracija. Otud ona iskače iz tradicionalnog okvira delovanja tajnog posvećeničkog društva, u strukturu sa izraženom ideološkom komponentom. Ona cilja da ostavi trag u širem društvenom okviru i da izazove određene promene u skladu sa ideološkom, a ne više eshatološkom projekcijom. To je put egzoterizma a ne ezoterizma. Posledično, kontrainicijacijska udruživanja su sklona međusobnoj podeli, raspri, intrigama, unutrašnjoj borbi, šizmi, te naposletku krivotvorenju nečeg što je već samo po sebi falsifikat, a što je sasvim prirodna posledica temeljnog nedostatka legitimiteta i autentičnosti.

„Adepti“ kontrainicijacije primerom vlastitog samoponištavanja i poništavanjem drugih, teže da potaknu ne samo čitavu ljudsku vrstu na samoponištenje, nego i da na paradoksalan način ukinu univerzum, a stvarnost zamene virtuelnim. Ništenjem svake prirodne, istorijske, duhovne ili genetske autentičnosti i ekskluzivnosti, kontrainicijacija teži da svojim delovanjima i planovima obuhvati sve i svakoga, da premreži svet i uvek iznova piše istoriju u skladu sa manirima nekih „novih čitanja“ prošlosti. To je ono što akteri kontrainicijacije smeraju  čovečanstvu, obuzeti izopačenim snom o moći, snom koji je po svojoj suštini lunarni odraz zarobljen između magičnih ogledala u lavirintima i katakombama opskurnog, podsvesnog i okultnog. To je vizija mračnog sveta ogledala koja u beskraj odražavaju bledunjavu svetlost iz samo jednog izvora, iz jednog opskurnog kandila u večnoj noći. Večiti suton, večiti zapad, metanisanje nad zjapećim dverima Amente, Hada, Šeola, kao jedinom mestu gde poreklo i svest nemaju nikakvog smisla. Majstori kontrainicijacije poništavaju svojevrsnu istorijsku solarizaciju i apolonizaciju prizivanjem neartikulisanih i nekanalisanih htonskih oblika psihe i kulture prevaziđenih epoha te njihovo uvođenje u opšti tok (meinstriming). Reafirmisanjem htonskog teži se ka opštem obuhvatu.

Tragedija čovečanstva leži u tome što su se na Zemlji, nakon izlaska iz rajskog vrta, odnosno prestanka Zlatnog doba, stekli uslovi za proboj i uspon nosilaca lunarne svesti ili telurske svesti elementala. Padom čoveka na Zemlju je stigla smrt. Blistavo Zlatno doba zamenilo je turobno Srebrno, a ovo Bronzano itd. Direktna krvna linija omogućuje i prenos sećanja, jer krv je sećanje i sećanje je krv. Linija koja potiče nakon prekida tradicijske linije, nije linija obnove, nego linija imitacije, linija nasilja, uzurpacije i kontrainicijacije, linija koja za svog kultnog pretka uzima ne božanski izvor, nego njegovu karikaturu, njegov simulakrum, reziduu ili neki drugi oblik supstitucije.

Čovek je dodelio imena životinjama tako što je njihove slike video na noćnom nebu, u zvezdama. Stvorene su u ljudskoj mašti tako što je prvobitni čovek zamišljenim linijama povezivao zvezde rasute po noćnom nebu i tako stvarao oblike. Čim bi u mašti stvorio takvu sliku on bi nadenuo ime na nebu zamišljenom biću i ono bi se ovaplotilo. Ova ideja, koja se može pročitati na stranicama Blavackine knjige Antropogeneza (prvi tom Tajne doktrine), odavno je strana ljudima te udaljena svetlosnim godinama ne samo od profanog uma današnjice, nego i od uma dogmatskih egzoteričnih pobornika monoteističkih učenja. Ovakva ideja dopire od promišljanja Zlatnog doba, u bibliji opisanog scenama rajskog vrta. Taj detalj pomenut je u Postanju, 2:19 i predstavlja izobličeni odjek jedne drevne istine, rekao bih pre sećanja, na stanje prvobitne harmonije ranih dana ljudskog bitisanja na Zemlji kada ljudsko nije bilo odeljeno od božanskog. Čovek je, dakle, mogao učestvovati u stvaranju. 

U tragediji i užasima našeg vremena mi savršeno možemo odraziti suprotnost koja se smešta na krajnjim tačkama vremenskog spektra. Stanje radosti i jedinstva otud možemo videti na početku i možemo ga postulirati na kraju bitisanja čovečanstva na Zemlji. Na našim jezicima usklici JUHU, JUPI, OPA, IJU-JU, IHA-HA, OHO-HO itd, izrazi su radosti, dok je recimo URA izraz ekstaze. Živite uz „ju-hu“, umirite sa „ura“. Valkire su naše sestre. Valhala je naša domovina. Mi smo ratnici. Mi smo vitezovi. Učinimo od ovog paklenog (raz)bojišta stubište naše nebeske slave. Parametri su odavno postavljeni.

U Božanskoj revoluciji katastrofe izneo sam gledište po kome je prvobitno čovečanstvo bilo solarnog porekla te živelo u nekom neodređenom vremenu u prošlosti kada je Severni pol stajao na mestu bliže današnjem ekvatoru. Tada je Sunce doslovno sjajilo iznad središnje tačke Zemljinog obrtanja pa je otud ta oblast bila predeo večne svetlosti iz koje su se ljudska bića neposredno ispoljavala upravo u tom središtu preko jednog vrha na kružnom arktičkom ostrvu (Arktogeja). Znam koliko današnjem umu ovakva izjava može delovati sumanuto jer za takvu tvrdnju ne postoje nikakvi dokazi. Pa ipak, prihvatite to kao jednu fantastičnu ideju, zamislite tu sliku, ostavite u umu mogućnost upravo takve prošlosti. Kako se spuštamo iz te krajnje severne tačke večne svetlosti ka jugu tako se menja i položaj Sunca koje kruži visoko na nebu ne zalazeći nikad. Kada zađemo na dubok jug, primetićemo da Sunce kruži nisko po horizontu te da biva sve hladnije. Ukoliko bismo napredovali dalje, zašli bismo u carstvo večitog sumraka jer bi Sunce bilo neposredno ispod horizonta. Sa svakim narednim korakom obreli bismo se u carstvu večite zime i tame gde Sunce nikada ne sija, na onoj strani Zemlje koja se nikada ne okreće prema izvoru toplote i svetlosti.

To je bilo prvobitno solarno doba čovečanstva i sveopšteg života kada je ljudima sa Zemlje izgledalo da je ona ravna i doslovno u središtu svemira. Potom se desila nagla promena koja je izazvala veliku katastrofu, lomljenje ose sveta, kada se Zemlja preokrenula i našla u položaju u kakvom je sada. Tada je nastupilo veliko lunarno doba jer se ljudi (odnosno ljudska esencija) više nisu pojavljivali na Zemlji neposredno iz Sunca nego posredstvom Meseca. Tako su ljudi postali podložni vremenskim ciklusima, rađanju i umiranju. Zavladalo je doba Velike Majke, da bi čovečanstvo tek odnedavno započelo put solarizacije čije je poreklo zapravo lunarno, od Meseca stvoreno te otud sklono promeni, rastu, razvoju, opadanju, kvarenju te konačno propasti. U fazi propasti aktuelizuju se iskvareni odrazi starijih lunarnih arhetipova, a njihovo oživljavanje, nalik nekromantijskoj reanimaciji, upravo imamo prilike da sagledamo i iskusimo.

Nefilimi i dva tipa inicijacije

„Kad su se ljudi namnožili na zemlji i kad su im se rodile kćeri, sinovi Božji videvši kako su ljudske kćeri lepe, uzimali su ih sebi za žene, sve koje su izabrali. Tada je Gospod rekao: „Neće se moj Duh doveka sporiti sa čovekom, jer je on samo telo. Neka mu još sto dvadeset godina.” U to vreme, a i kasnije, bilo je divova, kad su sinovi Božji dolazili kćerima ljudskim a one su im rađale decu. Bili su to silni, znameniti ljudi, koji su živeli u staro doba. Gospod je video da čovek čini veliko zlo na zemlji i da je svaka misao njegovog srca uvek usmerena ka zlu. Tada je Gospod zažalio što je načinio čoveka na zemlji, i ražalostio se u srcu. I Gospod je rekao: „Zbrisaću s lica zemlje ljude koje sam stvorio, i ljude i stoku i sve životinje što se miču i stvorenja koja lete po nebesima, jer sam zažalio što sam ih načinio.” Ali Noje je našao milost u Gospodnjim očima.“ Postanje, 6:1-8.

Biblijski narativ i potonja tumačenja dovela su do uobličavanja čvrsto uvrežene predstave o satanskoj pobuni palih anđela, kao i o njihovom subverzivnom delovanju spram čovečanstva. Preciznije, nije reč o palim anđelima, nego o onima koji su sišli, odnosno sinovima bogova (Beni Elohim). U kabalističkim šemama Beni Elohim su anđeoski red nivoa jeciraha u merkurovskoj sefiri Hod. Posledica njihovog „silaska“ i „mešanja“ sa ženama je stvaranje Nefilima, tirana, odnosno divova, Giborim, za koje neki veruju da su ostavili svoj materijalni izraz u onome što se zove megalitska kultura. U biblijskom kontekstu, Nefilimi su na neki način smešteni u istorijski okvir, posebno iz razloga što se ponovo pominju u starozavetnom tekstu u Brojevima 13:33. Tu je opisano kako su potomci Nefilima viđeni u Kananu u Mojsijevo vreme i nazvani su sinovi Anaka, odnosno Anakiti (anak, odnosno ogrlica ili lanac). Otud je Kanan smatran njihovom domovinom. Ali, među mnogim istoričarima postoji mišljenje koje govori u prilog sumerskog porekla njihovog mita oličenog u sedam mudraca ili heroja iz pretpotopskog perioda pod nazivom Apkalu ili Abgal. Ponekad su oni opisivani kao ljudi-ribe te povezani sa akvatičkim motivima i bogovima.

Nefilimi su bili ljudi od autoriteta, znameniti, poput vladara, mudraca ili heroja. Pa kako se to onda premetnulo u ideju njihovog zatiranja od strane Boga? O tome se ništa ne kaže u biblijskom tekstu, ali ima nečeg kod Enoha. Navodno, Giborimi su se osilili, postali su destruktivni i njihovo ponašanje je pretilo da uništi ne samo ljudski rod, nego i sav živi svet na Zemlji. Nosioci višeg poretka su morali da reaguju. Pisci biblijskog Petoknjižja, ali i nekih ranijih uzora, okarakterisali su staru religiju kao idolatrijsku i u neku ruku demonsku. Otud ideja da su tu demonsku religiju nadahnuli nekakvi pobunjeni i pali anđeli iz reda Beni Elohima. Ideja o Nefilima ima svoju paralelu u mnogim religijama tokom istorije. Deca začeta na svetim orgijama smatrana su decom bogova. Ta deca imaju ljudske majke ali su im očevi bogovi ili duhovi. Takođe, ta deca imaju posebna, magijska svojstva, od njih se biraju budući vračevi. Takva praksa je, razume se, u očima biblijskih autora nečuvena blasfemija i kosi se sa njihovom doktrinom, ali ostaje činjenica da vračeva ima kako dobroćudnih tako i onih izopačenih. „Knjiga Enohova“ pominje brojku od 200 tih sinova bogova koji su sišli, te imenuje njihove vođe. Svaki od njih donosio je neko znanje i ljudski rod podučavao nečemu. Tako je recimo Azazel podučavao ljude metalurgiji (kovači - alhemičari). Azazel je učio ljude izradi metalnog oruđa i oružja, kozmetici, obradi dragog kamenja, spravljanju i upotrebi boja. Revolucionarno! Time se lik Azazela, opisanog kod Enoha dobrim delom može poistovetiti sa Prometejom. Drugi anđeli su ljudima preneli znanja o astronomiji, magiji, kretanju Meseca, upotrebi biljaka itd. Sve je to drastično promenilo stanje ljudi na Zemlji.

Nisu sinovi bogova, oni koji su sišli, bili zli i nečisti, pre nego što su to učinili, nego nakon što su se ovaplotili i uprljali mešajući se sa Evinim ćerkama. Oni su neke Evine ćerke uveli u lunarno-stelarnu formulu. To je dovelo do stvaranja moćnog naraštaja među ljudima, odnosno nečeg što bismo mogli nazvati Mesečevom decom. Evine ćerke jesu žene, ali ukoliko obuhvatimo tim imenom jednu posebnu magijsku struju, to bi onda njen naziv dobio posebnu konotaciju: Evine ćerke! To su, kako kaže Karolj Kerenji, Kćeri Sunca. Ova teza opovrgava uvreženi stav da je lunarno-stelarni kult ženski, a solarni muški. Evine ćerke, odnosno Kćeri Sunca to nekako opovrgavaju, ali je u kontekstu ove postavke istina da one vrše posvećenje muškaraca. U političkom smislu, one daju obredni magijski legitimitet kraljevima (muškarcima). Piter Grej je u knjizi „Lucifer: Princeps“ odlično uočio da, ukoliko tekst biblijskog Postanja okultno tumačimo, možemo govoriti o postojanju dva oblika magijske inicijacije:

1) Zmija - Eva - Adam, koja je, uslovno rečeno, muško posvećenje. To je put zmije, tet, ima prirodu znaka Lava i predstavlja solarno načelo (Vatra). U tarotu je ta priroda pripisana karti Strast / Snaga. Ovom linijom nastalo je ljudsko potomstvo i kasnije muški posvećenici;

2) Anđeli - Žene (Evine ćerke), koja predstavlja žensku inicijaciju. To je put ribe, nun, i ima prirodu znaka Škorpije te predstavlja lunarno-zvezdano načelo (Voda). U tarotu je ta priroda pripisana karti Smrt. Ovom linijom nastali su Nefilimi-Giborimi. Oni su posledica ili svrha seksualnog odnosa Evinih kćeri sa duhovima-učiteljima iz reda Beni Elohima;

Dolorosa de la Cruz

Vratimo se sada na pomenutog Kerenjija, na koga se pozivam u kontekstu solarnog (zmijskog) posvećenja. Po njemu, otelovljenje zmaja, u vidu simbola Sunca, nije toliko daleko od grčke solarne mitologije.

„Na jednom mestu Euripid Helija naziva zmijom, koja je rođena u vatri, i to onom reči koja naglašava pogled zmije, i fonetska osnova reči zmaj prisutna je u svim zapadnim jezicima. Helijeva unuka, Medeja, na poklon od dede dobija prave zmajevske dvokolice, sa upregnutim krilatim zmajevima!“ Karolj Kerenji, Kćeri Sunca, Gradac, Čačak, 1994, str. 14.

Kerenji naglašava da je u pramediteranskoj kulturi, umesto konja, bik bio povezan sa Suncem. U tom kontekstu on ističe da se u Odiseji govori o Helijevim govedima. Bog Sunca je imao svoja sveta stada na ostrvu Trinakiji, koje je bilo čuvena Hadova kapija, ali je i sam Had imao slična stada. Po Kerenjiju, nije bez osnove Sunčevu kapiju smatrati Hadovim ulazom. U ovom smislu valja naglasiti simboličku podudarnost simbola Sunca i Zemlje, odnosno Podzemlja. To je mesto gde se sreću krug sa tačkom u središtu i krst. Kerenji naglašava da Helije svetli živima i besmrtnicima a ne mrtvima te da je njegova priroda da ubire ljudske živote po principu zamene za jedno njegovo pojedeno goveče. I ako ovo povežemo sa mitološkom činjenicom da je Helije kroz podzemni svet putovao, ne u barci, nego u krčagu, aluzije na novoenski krolijevski koncept crvene boginje Babalon, odnosno Skerletne Žene i njenog pehara, ne mogu biti jasnije. Ono što Babalon povezuje sa zmijom i zmijskom inicijacijom jeste njena atribucija sa hebrejskim slovom tet i znakom Lava, te položajem njene staze na Drvetu života generičke kabale zapadnog okultizma, gde ona spaja Levi i Desni stub. Helijev noćni krčag, kao pehar, predstavlja beskraj vodenog elementa, kojeg je Kerenji uporedio sa Okeanom. Taj dvojac Helije i Okean, podseća na temeljnu postavku krolijevske mitologije i kosmogonije: Nuit  i Hadit. Kerenji se poziva na Heraklita koji tvrdi da Helije i Okean nikada ne skreću sa svoga puta te jamče jedinstvo i zakonitost sveta. Titanska priroda Helija jeste upravo ono što su njegova deca nasledila. On je u mitologiji poznat kao otac veštica i čarobnjaka. Njegove kćeri su čuvena čarobnica Kirka, zatim Pasifaja - veštičja kraljica Krita, potom Aeks - gorgona nimfa, ali i Telkini - čarobnjaci sa Rodosa itd.

Žene, bilo da su posvećene putem zmije ili sinova bogova, deluju na način koji je opisao Grej: kao glumice, sveštenice, proročice, veštice ili kurtizane. Upravo ovo poslednje, ukazuje na prastari kult svetih hetera (prostitutki). Kao posvećenice sinova bogova, one imaju seksualnu magijsku moć nad duhovima. Kao posvećenice zmije, one imaju sličnu moć nad muškarcima. Ta predstava stoji u korenu one o biblijskoj Velikoj Bludnici, jer je upravo ta Bludnica izvor legitimiteta kraljeva i njihove moći. Kerenji podseća kako je upravo Kirka ta koja Odiseju otkriva put u podzemlje te ukazuje da heterstvo (poput sirena), ima veze sa smrtno-podzemnim. Možda tu uopšte nije reč o dva posebna načina ženskog posvećenja, nego je možda reč o fazama jednog puta, jer se te uloge mešaju, kao što se mešaju ljubav i rat, odnosno život i smrt, kao dvostruka uloga velikih boginja.

Za trenutak obratimo pažnju na još jednu snažnu paralelu koja povezuje vešticu Medeju, ženu vođe Agronauta Jasona sa nečim nama poznatim. Medejino poreklo je solarno, budući da je ona Helijeva unuka i Kirkina bratanica. Po legendi, Medeja je svoju decu skrivala u Herinom vrtu čim bi se ona rodila. Navodno, ona je verovala da će deca na taj način postati besmrtna. Ovo je povezano sa svetkovinom po kojoj je četrnaestoro mladića i devojaka u Herinom vrtu moralo da provede u progonstvu godinu dana, ili da bude žrtvovano, što ima paralelu i u mitu o žrtvovanju atinskih mladića i devojaka Minotauru u kritskom Lavirintu. Minotaur (sazvežđe Bika), čije je pravo ime Asterion (Zvezdani), takođe je Helijev unuk. Drugi solarni lik te priče je Arijadna, takođe Helijeva unuka. Motiv skrivanja dece je hronosovski, jer ako tim činom ona mogu dosegnuti besmrtnost, znači da tako izbegavaju Hronosove, odnosno čeljusti vremena. Cena za to je da ne iskuse život. Hronos kao bog vremena povezan je sa zlatnim dobom, ali i sa kamenom. Dete je u tom smislu skriveni kamen alhemičara (kamen besmrtnosti), što je okultni motiv velike arkane Sunce. To je solarni, odnosno kamen mudrosti, univerzalni lek, cilj alhemijskog rada. Medeja je alhemičarka. Nije li alhemija bila jedno od umeća kojoj su sinovi bogova, odnosno, konkretno Azazel, podučavali ljude? Vidimo snažno solarno prisustvo u ovim mitskim pričama oko kojih se pletu niti temeljnih inicijacija kraljeva-bogova i država.

Giborimi su moćni preci, prastari oboženi i obožavani heroji, sveti mrtvi. Oni su drevni kraljevi božanskog porekla koji su svoje mitsko mesto našli u zvezdama. Naime, sazvežđe saobrazno njihovoj prirodi je Orion. Prevod naziva ovog sazvežđa u semitskim jezicima jeste div. Astronomski, sazvežđe Orion se zimi uzdiže na istoku dok Škorpija pada ispod zapadnog horizonta. Škorpiju je poslala boginja Gaja da ubije diva Oriona jer je ovaj pretio da će pobiti sve zverinje na zemlji. Taj detalj podseća na kaznu koju je biblijski bog odredio Nefilima-Giborima zbog njihovog sličnog ponašanja. U apokrifnoj „Enohovoj knjizi“, 10:13, piše da je bog odredio arhanđela Gabrijela da uništi potomke sinova bogova na Zemlji, odnosno Nefilime. U atribucijama generičke okultne kabale, Gabrijel je arhanđeo Zapada. Njegov astrološki glif je orao koji se odnosi na znak Škorpije. Pojava simbolizma škorpije na ovom mestu je posve u skladu sa opaskom koju je Grej izneo o dva puta posvećenja čarobnica - zmijski (solarni, lavlji) i onaj posredstvom sinova bogova (lunarno-stelarni, škorpionski). Ubijanje Nefilima od strane entiteta povezanog sa moćima škorpije ukazuje na obrednu ljudsku žrtvu, odnosno žrtvovanje odabranih, Mesečeve dece, a što je povezano i sa drevnim običajima kraljeubistva.

Posledično, solarna, zmijska inicijacija je uzrok pada čoveka, odnosno izgona Adama i Eve iz rajskog vrta. Lunarno-stelarna inicijacija je uzrok potopa i uništenja prvog čovečanstva. Zmijska inicijacija je starija, dok tzv Posmatrači ili sinovi bogova, kao očevi Nefilima, dolaze kasnije. Inicijacija od strane Zmije je osnovna, a ona od strane Posmatrača čini njenu nadgradnju. U kontekstu istorijskog vremena, možemo potvrditi i treću inicijaciju, tj onu koja potiče od duhova Nefilima a koja dopire do nas putem tzv grimoara. U „Knjizi Enohovoj“ 15:8-12, opisano je da su duhovi ubijenih Nefilima postali opaki demoni koji bitišu u podzemlju. Tako uočavamo opadajuću gradaciju posvećenja: Zmija - Anđeli - Nefilimi (duhovi moćnih preminulih). Motiv o duhovima moćnih predaka ili preminulih šamana je drevan i široko rasprostranjen u raznim kulturama. Kontrainicijacija svoje utemeljenje nalazi upravo u ovoj trećoj inicijaciji, budući da ne poseduje ključeve zmijske i anđeoske inicijacije. Međutim, nefilimska inicijacija, u današnjem obliku nudi samo spoljne ključeve, što rad njenih posvećenika čini nepotpunim a njihov preobražaj nedovršenim.

Marc Potts

Neoatlantizam i kontrainicijacija

Uzroke propasti nekog poretka, sistema ili jake ličnosti, preduzeća, organizacije, društvene moći, države, nacije, imperije, trebalo bi tražiti u periodu njene najveće moći i ekspanzije. Slabost nekog tela ogleda se u trenutku njegovog širenja. Tada svaka pora biva vidljiva, a pora u jednom trenutku može narasti u pukotinu a ova u smrtnu ranu. Naravno, tipično ljudsko gledište, zaslepljeno trenutačnom moći datog subjekta, propušta da u imaginaciji vidi puteve koji vode ka fatalnim ishodima. To je normalno jer ljudi obožavaju moć, čak i kad ih ova ugnjetava. Moć, kada je živa i aktivna, čini se neranjiva i večna. Moć na čijim plećima počiva moderni svet je atlantske prirode. Ovaj izraz možemo shvatiti dvojako, u smislu transatlantskih sila evropskog kolonijalizma i potonjeg amerikanizma, ili u smislu mitološke Atlantide i titana Atlasa. Vratiću se na ovaj mitski kurs, ali hajde prvo da razmotrimo opšta mesta modernog sveta.

Nekonzumerizam je prvi praktični korak ka pobuni. Živeti izvan većine potrošačkih tokova jeste početak tog puta, odnosno pobune protiv modernog sveta, budući da je uperena protiv njegove osnove. U tradicionalnom smislu revolucija označava delovanje ka narušavanju kosmičkog poretka koji je ustanovljen božanskom voljom. Pobuna protiv društvenog poretka ili poretka zajednice tada biva nešto satansko, protiv-kosmično, a ne samo čin ili delovanje upereno protiv nečije vlasti. Da je u pitanju samo to, ne sviđa nam se ovaj vladar, slab je i ne poseduje vladarsku mudrost, onda tu nipošto ne bi bilo ni govora o revoluciji. Na položaj svrgnutog vladara došao bi drugi, ali se suštinski ništa ne bi promenilo jer za takvom promenom nema potrebe. Buna se diže protiv nemoćnog ili tiranskog vladara jer je ovaj svojom slabošću ili arogancijom ugrozio stabilnost zajednice i kosmosa! U takvim okvirima buna je zapravo reakcionarna i cilja ka održanju postojećeg poretka. Revolucija, po definiciji, podrazumeva suštinsku promenu, a ta promena je kosmička budući da zadire u svetonazor. Narušavanje božanski legitimisanog poretka ruši i odnose unutar društva i unutar užih zajednica, uspostavljenih na datom kosmičkom poretku.

Revolucija koja je dovela do stvaranja modernog sveta, zamišljena je kao konačna i neporeciva, projektovana u stilu svojevrsnog kraja istorije. Ta hronocentrična predstava u temelju je mentaliteta modernosti. Modernost za svagda i neopozivo ukida predmoderni poredak i nudi revoluciju koja teče. U takvoj iskrivljenoj i suženoj materijalističkoj dijalektici svaka revolucija je podražavanje, oblik masovne histerije čiji je suštinski cilj proširenje granica konzumerizma. Konzumerizam je izraz koji ukazuje na proždiranje, fokusiranost na usta, brbljanje i ždranje, što izaziva snažnu asocijaciju na predstave o đavolu koji u Paklu proždire grešnike, o Saturnu-vremenu koji proždire svoju rođenu decu, ili o Lilit, koja takođe guta i proždire. Tako i konzumerizam proždire prirodu, resurse, bogatstva, te naposletku i samog sebe, odnosno konzumenta.

Jedan poseban tip promene i razvoja je time trasiran i povodom toga svaka futuristička misao obično ide u dva pravca: prvi je optimistički i projektuje neverovatan razvoj i napredak, a drugi simulira krah i pad u varvarstvo ili u totalitarizam. Treća opcija se ne nazire, ali umesto nje postoji mnoštvo pseudotradicionalističkih inicijativa koje zagovaraju određenu retradicionalizaciju, ali i dalje u koordinatama modernosti. U tako dvoopcionom sistemu odigravaju se male i dramatične lokalne ili globalne pobune čvrsto utemeljene u modernosti, a čije pogonsko gorivo predstavlja osećaj neispunjenosti i nezadovoljenosti. U datim okvirima pobune su, kako to primećuje Piter Grej u knjizi „Lucifer: Princeps“, postale marketinška oruđa stvorena da eksploatišu razvojne faze seksualnog buđenja i deferencijacije današnjih tinejdžera kojima moderno društvo više ne obezbeđuje inicijacijski obred preobražaja iz detinjstva u odraslu osobu. Po njemu, to je deo promišljene strategije za stvaranje potrošača te za potkopavanje pogona socijalnog i seksualnog nezadovoljstva, usmeravanjem tek stasalih generacija u pravcu potrošnje i lojalnosti određenim brendovima. Strateški skrojene i usmeravane pobune nemaju za zadatak da ciljane mete (a to su mladi) osposobe za samostalno mišljenje koje bi posledično dovelo u pitanje vrednosti korporativne države koja je stožer konzumerizma i tzv potrošačkog društva. 

Konzumerizam je sredstvo stvaranja produženog detinjstva i održavanja infantilnosti, čime se vrši svojsvrsno štrojenje čitavih generacija (da upotrebim i dodatne pogane grčko-latinske izraze: invalidacija, amnezija, anestezija, kastracija). Dakle, umesto obreda prelaska u narednu fazu života moderna omladina se gura ka pobuni koja predstavlja pseudo-obred za (kvazi)odrastanje. To je kontrainicijacijska formula trajne infantilizacije i masovne proizvodnje emotivno-kognitivnih invalida. Setimo se, donedavno je omladina slana u masovnu pogibelj svetskih ratova. Simbolički, moderna pseudorevolucija može biti predstavljena na sledeći način: imamo dva stuba, jedan predstavlja pobunu a drugi pohotu. U sredini se nalazi žrtvenik na kome piše konzumerizam: za obredno proždiranje kontrainicijacijske žrtve.

Upravo u fenomenu kastracije čitavih generacija ogleda se težina mitološkog prtljaga modernog sveta koji je potisnuvši mitsko, magijsko i religijsko, stvorio pretpostavke za njihovo izbijanje u izopačenom vidu. Otud smatram da je iznalaženje načina života koji se ne može smatrati konzumerističkim, oblik samozaštite (ili zaštite novih pokoljenja) od masovnog škopljenja. Potrošnja je temelj modernog kosmičkog i društvenog poretka, glavno načelo društvenih, kao i odnosa unutar užih zajednica ili grupa. Kada neko ne troši ili umanjeno učestvuje u reproduktivnom lancu opšte potrošnje, taj remeti kosmičke temelje. Nacrt tih temelja lepo je opisan u Apokalipsi. U doktrini predstavljenoj u poslednjoj glavi biblije, Solarna Žena je Devica (prima materia). U novoj doktrini, onoj Krolijevoj, ona je Bludnica (otpad). U dobu Vodolije privući će se  dosta demonskih sila u naš svet i biće stvoreno mnogo toksičnog i svakolikog otpada.

Aktuelni istorijski period, označen vladavinom moderne civilizacije, odnosno pseudocivilizacije, označio bih kao svojevrsni neoatlantizam. Kada kažem „atlantizam“ ne mislim na savremena geopolitička značenja tog pojma nego mitološka. U Otkrovenju 13:1 opisuje se kako iz mora izlazi zver sa deset rogova i sedam glava. Rogovi su joj ukrašeni sa deset kruna. I dalje u 17:12 kaže se da tih deset rogova predstavljaju deset kraljeva, sa kojima paralelu možemo naći u legendi o deset kraljeva Atlantide (Platon, Kritija, 114b), a čija imena su: Atlas, Gadeiros (ili Eumolos), Amferes, Euaimon, Mneseos, Autohton, Elasipos, Mestor, Azaes, Diaprepres. Ono što je značajno jeste, da su, po Platonu, tih deset kraljeva sinovi boga Posejdona i smrtne žene Kleito te da su rađani u parovima. Prvi među kraljevima bio je Atlas, koji na prvi pogled nema nikakve veze sa onim Atlasom koji je predvodio pobunu Titana protiv Olimpa, ali je sama ideja pobune indikativna za našu. 

Platonova legenda o Atlantidi i njenih deset kraljeva čiji eho nalazimo i u Otkrovenju, zapravo ima starije mitološke uzore. Deset je često broj mitskih predaka ili pokoljenja u predanjima raznih naroda. Haldejski pisac Berosus pobrojao je deset pretpotopskih kraljeva koji su vladali fantastično dugo. Srpska epska poezija vezana za kosovski boj sa Turcima pominje devetoro braće Jugovića i njihovog oca desetog starog Jug Bogdana. U Indiji imamo devet Brahmadika, kojih sa samim Brahmom, ima deset, nazvanih deset očeva. Iranska tradicija pominje vladavinu deset drevnih kraljeva takođe. Kinezi pominju deset careva božanske prirode na početku istorije. Sličnih predstava imamo i kod Germana, Arapa i mnogih drugih naroda. Setimo se, deset je sefira kabalističkog Drveta života, kao što ima deset članova Pitagorinog tetraktisa.

Ko su, dakle, ta desetorica? Usudio bih se reći kako oni predstavljaju simbolički i brojčani izraz svetih, moćnih i drevnih predaka. Piter Grej iznosi jednu zanimljivu opasku, precizno ocenjujući duh modernog doba. On kaže da su današnji ljudi svoje drevne i moćne pretke, heroje i božanske kraljeve koji su u mitu našli svoje mesto među zvezdama, vulgarno i scijentistički (posve u skladu sa savremenom tehnološkom vizurom) poistovetili sa vanzemaljcima. Na to bih dodao jeretičnu pomisao da nema ničeg na nebu čega prethodno nije bilo na Zemlji. Tako se u modernom dobu, kao kakav izobličeni odjek, vraćaju u profanom i krajnje vulgarnom obliku drevne mitološke predstave. U tom smislu naše vreme zaista predstavlja senilno varvarstvo, jedan arogantan zaborav koji pamti samo obrise u koje trpa svoje pojednostavljene hronocentrične koncepte i shvatanja. Tako dolazimo do svojevrsnog neoatlantizma, koji oživljava drevne istine u izopačenom vidu i to proglašava nečim novim. Nije slučajno što je upravo atlantski basen kolevka geografsko i geopolitičko središte modernog sveta. Na pučinama i u talasima okeana naš svet postavlja svoje temelje tvoreći jedno nemerljivo nerazumevanje i opštu zbrku pod zastavom nakaradnog i nasilnog povezivanja rasutog čovečanstva. U tom smislu, očitava se suština kontrainicijacije kao iniciranje dijalektičkog materijalizma koji cilja isključivo ka konzumerizmu i pretvaranju aspiranta posvećenja u potrošača uvijajući svoju nameru u vrle reči bratstva, jednakosti, ekološke svesti i društvene pravde.

Red i Haos

Ekstaza je ludilo. Nadahnuće je smrt. Kreativnost je psihoza. To su tri velike tarot arkane. Ekstaza kao ludilo je karta Luda. Božansko nadahnuće je karta Smrt. Kreativnost kao psihoza je karta Opsenar. U sva tri slučaja imamo odvajanje ili otuđenje od stvarnosti te ulazak u neku drugu stvarnost: ludila, smrti, psihoze. Dakle: Luda, Smrt, Opsenar. Ludilo i smrt prate čarobnjaka opsenara. Ekstaza i nadahnuće prate kreativnost. Ekstaza, nadahnuće i kreativnost temelji su kulture i ljudskog sveta koji poznajemo kroz istoriju. Mnogo toga što je čovek stvorio nastalo je na temelju te trijade. Čovek nadahnut božanskim nadilazi smrt, vidi iza nje, gleda kroz ponor vremena. Karta Smrt, po okultnim atribucijama, astrološki pripada vodenom znaku Škorpije, ali dublje od toga, voda koja pruža viziju je praiskonska Boginja čija su svojstva pehar, čarobni napitak, odraz, opojno piće, mudrost. Ta smrtonosna, životvorna i nadsmrtna voda hrani ekstazu, ali može odvesti i u ludilo, može potaknuti stvaralaštvo i genijalnost, ali može od tragaoca stvoriti psihotičnog čoveka. To je moć Boginje. Ona preobražava, prevodi iz jednog stanja u drugo, iz nesvesnog u svesno, iz nekulture u kulturu. Povodom toga, setimo se šta je pisao Erih Nojman: 

„Pošto obuzetost umnogome pretpostavlja ukidanje normalne dnevne svesti, Velika Boginja noći, kao vladarka nesvesnog, nije samo boginja otrova i opojnih napitaka, nego i letargije i sna. Njena sveštenica prvobitno je darovateljka inkubacije, sna isceljenja, preobražaja i buđenja; njeno uplitanje neophodno je tamo gde opštenje sa silama zahteva oslobađanje od tela u ekstazi ili u snu.“ Erih Nojman, Velika majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 356.

Racionalizacija, vladavina Razuma, kao imperativ našeg vremena, podriva stvaralačku dimenziju nesvesnog, sekući veze sa božanskim izvorom. Vladavina Razuma vodi u nekulturu jer sputava komunikaciju sa nesvesnim. Erih Nojman ističe sposobnost transpersonalnog nesvesnog da stvara kulturu i obogaćuje svest pojedinca i grupe. To nam otkriva da se u korenu kulture i stvaralaštva nalazi magija, jer u početku beše reč, a reč je formula, bajalica, glasovno uobličenje volje. Iz pozadine naziremo trojstvo: Voda, Mesec, Žena, čiji je jedan od upečatljivih tarot simbola karta Prvosveštenica. Ona sedi na vratima inicijacije te uliva magijsku moć u dela stvaralaštva, dela umetnička, magijska, graditeljska, muška dela, vršeći pretvaranje sirove psihičke energije u nektar kojim se poji onaj koji stvara. Lik Čarobnice koja posađena na tron, sedi na vratima inicijacije, jeste mesečev lik, budući da je proces inicijacije lunarne prirode. Bez njenog uticaja stvaralaštvo ne bi bilo moguće, nikakvo uobličenje ili prelaz iz apstraktnog u konkretno i obrnuto. Ekstaza, nadahnuće i kreativnost nisu proizvod haosa, nego su haos, mrak i neznanje posledica njihovog odsustva a što se ispoljava kao ludilo, smrt i psihotičnost. Ekstaza, nadahnuće i kreativnost stariji su od njihovih ništećih suprotnosti. Nije pojava višeg reda nastala evolucijom iz nižeg, nego je niža pojava nastala kvarenjem one koja je viša, savršenija. U uslovima velike iskvarenosti, profanizacije i izopačenja, ovo su svojstva lečenja, delimičnog ispravljanja nereda.

Red iz Haosa: Ordo ab Chao. Tako glasi moto masonerije, odnosno izraz koji označava preobražaj iz profanog, iz stanja neobrađenog kamena u stanje glačanog ili kubnog kamena, što se postiže putem niza inicijacija. Ovo na jedan način jeste tačno, i jeste biblijski tačno, ali u kosmičkom i kosmogonijskom smislu to je neodrživa tvrdnja, s obzirom da red ne nastaje iz haosa. Ako obratimo pažnju na kabalistički dijagram Drveta života, primetićemo da se iznad vrhovne sefire Keter, nalaze tri vela: ain, ain sof i ain sof aur. Suštinski, svet nastaje iz beskrajne svetlosti. Na početku nije tama nad bezdanom, nije haos nego svetlost. Haos nastaje iz reda, kvarenjem reda, a ne red iz haosa. Red jednostavno pripada višem ontološkom nivou. Jedna od temeljnih ideja iz moje knjige Božanska revolucija katastrofe jeste da naš svet nije univerzum reda nego univerzum haosa u kome je poredak u funkciji nereda kao krajnjeg ishodišta. Ovo je antinaučna i antireligijska misao po kojoj Bog stvara red iz haosa. Pa ipak, to zavisi od tačke gledišta. Sa stajališta revolucije Bog stvara red nižeg nivoa po uzoru na viši red koji predstavlja samu božansku prirodu. Taj stvoreni red sačinjen je, uslovno rečeno, od svetlosti i senke, od odraza ain sofa, koji fokusiran u keteru, projektuje red kroz klipote, odnosno kroz haos. Svet haosa, ljuštura, odnosno klipota, potpuno je odvojen od beskrajne svetlosti ain sofa koja sama po sebi predstavlja načelo reda. Mešanjem ove dve tvari ispoljava se univerzum, a koji po samoj svojoj prirodi, teži rastakanju na sastavne elemente. Posledično, svaka stvar u tom univerzumu teži istom.

Razumljivo je da je profani čovek poput neobrađenog kamena koji biva istesan inicijacijom. Uzimamo neznalicu i pretvaramo ga u čoveka od znanja. To ima smisla u uslovima posebnog ezoterijskog rada, ali od toga ne možemo načiniti opšte načelo, a upravo je to uopštavanje posledica iskrivljavanja i profanizacije misterija. Ne možemo uzeti divljaka i od njega načiniti civilizovanog čoveka. To je apsurdno, jer „divljak“ nije necivilizovan i nekulturan. Ne, volšebni prosvetitelji površno razumeju, previđaju i potcenjuju tradiciju i kulturu tog divljaka i njegovu autentičnost. Kultivisanjem prirode, ljudi iz haosa netaknute divljine, stvaraju civilizovani i kulturni ambijent. Ali, sa tačke gledišta životinjskog i biljnog sveta, kao i tzv divljaka, to pretvaranje haosa u red je ništa više nego arogantno nasilje jedne vrste nad živim svetom, odnosno jedne nihilističke (ne)kulture nad tradicionalnim kulturama. Zapravo, čovek iz prirodnog reda stvara društveni haos, jer veruje da je on izvor reda, da je svet njemu dat da sa njime čini šta god mu se prohte tvoreći nekakav izmaštani red.

Formula red iz haosa jeste uslovna, budući da pretpostavlja prirodni nered, nekultivisani prostor koji civilizacijski genij uređuje i kultiviše, odnosno razgoni mrak i neznanje neiniciranog, koji posvećenjem biva uveden iz tame u svetlost.  Jevanđelje po Jovanu počinje sledećim rečima: „U početku beše Reč Božija, i ta Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ova beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postalo bez nje. U njoj beše život, i život beše svetlost za ljude. I svetlost svetli u tami, i tama je ne prihvati.“  Dakle, sve postaje iz Reči, jer Reč je prva modifikacija beskrajne svetlosti. Materijalni poredak nije red, nego sistem privremenih konfiguracija koje se menjaju i rastaču. Ako bismo rekli da je svet nastao iz haosa, to znači prihvatanje jednog gledišta koja nas vodi ka tome da je, kako kaže Mirča Elijade, iskonsko samo po sebi prikazano kao izvor negativnih tvorevina. Obično se pod iskonskim podrazumeva tama i haos nikako red višeg poretka koji stoji van vremena.

Oponašajući božanska načela stvaranja kakva su opisana u bibliji, ali i u mitovima paganskih naroda, elita modernog sveta usuđuje se da prisvoji drevnu inicijacijsku maksimu kao vlastito načelo delovanja. Umesto da iz haosa stvaraju red, oni iz reda višeg nivoa stvaraju relativni red omeđen klimavim ljudskim kriterijumima, vršeći dodatno uneređivanje. Oni koji posežu za revolucijama, za Saturnovim energijama, rušeći prethodno uspostavljen nered, koji je ipak na višem nivou reda od kasnijeg revolucionarnog poretka, deluju kontrainicijacijski. Nered koji u sebi sadrži više reda nastao je na temeljima prethodnog nereda koji je bio uređeniji od svog naslednika, i sve tako do trenutka u prošlosti kada je na Zemlji vladao najviši mogući red, koji se iz epohe u epohu, uz kratkotrajne uspone i dugotrajne padove, sve više krunio, tvoreći proces istorije. Kontrainicijacijski poredak jeste kao kada bismo izgradili novi Stounhendž, potpuno istovetan kao postojeći, ali na sasvim neprikladnom mestu za takvu građevinu i stoga bez prave ili ikakve smislene svrhe.

Užasi praktičnog idealizma

Svetska oligarhija je tako temeljno izvršila rastavljanje ustaljenog sistema vrednosti i proizvodnje svakodnevnog života i standarda u tzv Zapadnom svetu, da su očajne i preplašene mase pomislile da im tzv populisti, krajnje desni ili levi pokreti, deluju kao spasonosno rešenje spram preovlađujuće i neumoljive birokratske idiokratije. Sama ta percepcija alternative od strane velikog dela naroda izraz je destruktivnog delovanja globalističke oligarhije. Očajni narod okreće se demagozima. Odgovornost za taj zaokret snosi tzv elita. Američki gradovi poput Detroita, Baltimora i Nju Orleansa, kao i veći broj manjih uništenih industrijskih gradova u unutrašnjosti SAD, izraz su raspada jedne paradigme o bogatom i srećnom Zapadu i američkom snu. Sada to sivilo i rđa polako prelaze u Evropu. To je cena proizvodnje elite koja je postala previše brojna, previše složena i previše bogata, isprepletena međusobnim odnosima već pola milenijuma. Ta elita se stalno širi, prihvata nove članove, nove slojeve i pod-slojeve, a što rezultira usložnjavanjem državnog i naddržavnog upravljačkog i administrativnog aparata i pratećih procedura.

Pogledajmo samo kakve slike u filmovima i serijama emituje Holivud, fabrika snova, artikulator ideja, vizija i vidika globalističke oligarhije. Smenjuju se prizori katastrofa, ekoloških, geoloških, bioloških i tehnoloških, uvijenih u oblande fantastike, čime zatvaraju horizont budućnosti u kostreti jednog distopijskog i apokaliptičkog postljudskog sveta. Invazije zloćudnih vanzemaljaca, beslovesnih zombija, čudovišta, očajničkog ljudskog otpada, robota itd, smenjuju se na bioskopskim, televizijskim i gedžetskim ekranima. Holivudski proroci kao da prizivaju kataklizmu, nadiranje zla i uništenje, odnosno izgon jedne optimističke slike sveta u budućnosti. I ako do nekakvog povoljnog ishoda dođe, onda to iziskuje prolaženje kroz jedno sveobuhvatno uništenje. Na platnu ljudske mašte koja se odašilje sa Zapada više nema optimističkih slika, ne postoji vera u budućnost. Opšti optimizam kraja XIX veka, nakon ratnih užasa prošlog i zastrašujućih perspektiva XX veka, ustupio je mesto opštoj zabrinutosti i pesimizmu. To je suština poruke gospodara ljudske marve. Sada više nije teško zamisliti pretvaranje evropskih gradova, jednog Malmea, Kopenhagena ili Amsterdama u Detroit, jer tako će i biti onda kada oligarhija završi sa Evropom. 

U „Praktičnom idealizmu“, godine 1925. Kalergi (Richard von Coudenhove-Kalergi) kaže:

The man of the future will be of mixed race. Today’s races and classes will gradually disappear owing to the vanishing of space, time, and prejudice. The Eurasian-Negroid race of the future, similar in its appearance to the Ancient Egyptians, will replace the diversity of peoples with a diversity of individuals.

Similar in its appearance i diversity of individuals ne idu zajedno. Gospodin Kalergi zagovara globalni komunizam. Takve idealističke vizije obično završe kao totalitarizam koji pokušava da prekroji život u skladu sa sopstvenom vizijom. Besklasno globalno društvo jednog pojavnog tipa ljudstva je užas bez premca. Možda bi neko na ovakav moj stav uzvratio pitanjem koja je moja ideja? Kako ja vidim društvo u budućnosti? Pa u kojoj budućnosti? Zašto bismo se uopšte bavili tako dugoročnim, utopističkim kalergijevskim planiranjem budućnosti, umesto da radimo na unapređenju sadašnjosti? Mi živimo sada, a ne za hiljadu godina. Svako pokoljenje bi trebalo da razmišlja o sebi, o svojim neposrednim potomcima i potomcima tih potomaka, a sve dalje neka bude briga onih koji dolaze. Zamislimo užas da je recimo pre hiljadu godina postojao nekakav Kalergi i krenuo da uređuje budućnost koja čini našu sadašnjost u skladu sa njegovim tadašnjim pogledom na svet! Istorija nas uči da vrle ideje velikih reformatora tokom prolaska vremena postaju užasi koje u praksi sprovode nitkovi. Uvek postoji neki nepoznati faktor. 

Neko bi možda pomislio da tako dalekovido razmišlja elita, te da je zbog napretka čovečanstva nužno postojanje nekakvog totalitarizma ili prosvećenog apsolutizma, ali totalitarizam bilo koje vrste sasvim je u neskladu sa slobodom, a bez slobode nema napretka, ma šta to podrazumevalo, osim ukoliko pojam slobode shvatimo u sasvim uskom smislu, kao slobodu ispoljavanja nagona, ma kakvi oni bili. A sa druge strane, u uslovima klasne i svake druge jednakosti teško je zamisliti postojanje prave, istinske, nekorumpirane, trezvene elite i nekakvog prosvećenog apsolutizma. Osim toga, kalergijevska vizija briše svaku tradiciju i kulturu. U takvom okviru ne postoji nikakav smisleni ideal, niti ima ikakve zvezde vodilje, a društveni ideal mora postojati, dok je zvezda vodilja metafizičke prirode, a ne nekakav izmaštani ovozemaljski društveni projekat. Neko bi rekao da se metafizika ne može približiti neukom narodu te da valja prosvećivati mase, što je, valjda, posao elite, koja bi u kelergijevskom, odnosno sensimonskom i kontovskom pogledu na svet zapravo bila tehnokratska. Takvo razmišljanje zaboravlja da upravo metafizika prosvećuje i usmerava neuku masu a ne vizija nekakvog nepostojećeg društva projektovanog u daleku budućnost koju dočekati nećemo, a zbog kojeg moramo žrtvovati našu današnjicu. Dimitrije Mitrinović je rekao da put slobode znači da svaka rasa mora doći do svoje suštine. To je prirodni put, ne samo za svaku rasu ili narod, nego za svakog pojedinca. Ne da nas neko određuje u skladu sa svojim ideološkim ili tehnokratskim standardima i vrednostima, nego da sami dođemo do toga ko smo, šta smo i kuda idemo.

Čitava ova rasprava ukazuje na jednu staru dilemu između individualizma i kolektivizma. Tehnokratizam prvo razlaže istorijske i tradicionalne oblike kolektivizma, svođenjem osnovne mere društvenosti na apstraktnog idealnog pojedinca, da bi onda veštački, na osnovu parametara koji predstavljajuu odraz duha vremena i tehnokratskog mentaliteta, uterivali atomizovane pojedince u na brzinu i naopako utemeljene privremene kolektivitete. Time je otvoren put u jedan beskrajni reformizam, slavljenje promena i reformi koje nemaju kraja. Utopistički globalistički tehnokratizam, kakav danas praktikuje svetska oligarhija, ima svoje veoma duboke idejne uzore utemeljene u drevnim kultovima. Taj put ima svoju jasnu istorijsku liniju, od aktuelnog Džordža Soroša, preko Kalergija, Trockog i Karla Marksa, do Adama Vajshaupta i pisaca rozenkrojcerskog proglasa „Fama Fraternitatis“, Martina Lutera, Joakima od Fjore, pa sve do Svetog Pavla i pobornika istočnjačkih kultova pozne antike, čiji se uzori gube u dubinama mediteranskog i bliskoistočnog religijsko-magijskog miljea. Naravno, ne možemo staviti znak jednakosti između jednog Soroša i apostola Pavla, ali možemo uočiti anarhističke crte u onome šta obojica propovedaju. 

Zastanimo na ovom mestu i ilustracije radi, pogledajmo kako je čuveni britanski antropolog Džejms Frejzer ocenio uticaj širenja orijentalnih kultova u Evropi:

„Religija Velike Majke, koja je sadržavala čudnu mešavinu sirovog divljaštva i duhovnih stremljenja, bila je samo jedna od mnogih sličnih istočnjačkih vera koje su se u kasnije doba paganizma raširile u Rimskoj Imperiji i koje su, napajajući evropske narode tuđinskim idealima života, postepeno potkopale celokupnu zgradu antičke civilizacije. Grčko i rimsko društvo bilo je sagrađeno na ideji o potčinjenosti pojedinca društvenoj zajednici, građanina državi; za ta društva sigurnost državne zajednice bilo je vrhovni cilj ponašanja, iznad sigurnosti pojedinca bilo na ovom ili na onom svetu. Od detinjstva zadojeni tim nesebičnim idealom, građani su posvećivali život javnoj službi i bili gotovi da ga žrtvuju radi opšteg dobra; a ako bi se ustezali od ove vrhovne žrtve, onda su osećali da čine nešto nisko, jer pretpostavljaju lični opstanak interesima svoje zemlje. Sve je ovo izmenjeno prodiranjem istočnjačkih religija, koje su učile da su opštenje duše sa bogom i njeno večno spasenje jedino ono radi čega vredi živeti; u poređenju sa tim ciljevima, napredak pa čak i postojanje države prestaju biti važni. Neminovna posledica ove sebične i nemoralne doktrine bila je ta da se vernik sve više i više povlačio iz javne službe, usredsređivao misli na sopstvena duhovna osećanja i gajio preziranje sadašnjeg života koji je smatrao samo pripremom za bolji večni život. Svetac i usamljenik, koji zaneseni ushićenom kontemplacijom neba preziru zemlju, postali su u javnom mnjenju najviši ideali čovečanstva, potiksujući stari ideal patriote i heroja koji, zaboravljajući sebe, živi radi dobra svoje zemlje i gotov je da umre za nju. Zemaljski grad izgledao je bedan i za preziranje ljudima čije su oči nazirale božiji grad u nebeskim oblacima. Tako je središte gravitacije, da se tako izrazimo, preneto s ovozemaljskog na zagrobni život, i ma šta da je onaj svet tom promenom dobio, nema sumnje da je ovaj svet njom mnogo izgubio. Nastalo je opšte raspadanje političkog organizma. Spone države i porodice bile su olabavile; sklop društva težio je ka raspadanju na sastavne elemente i otuda vraćanju u varvarstvo, jer civilizacija je moguća samo ako građani aktivno sarađuju i ako su voljni da potčine privatne interese opštem dobru. Ljudi su odbijali da brane svoju zemlju, pa čak i da se množe. U brizi da spasu sopstvenu dušu i duše ostalih, oni su bili voljni da dozvole propadanje čitavog materijalnog sveta koji su poistovetili sa principom zla.“ Džejms Frejzer, Zlatna grana, drugi tom, BIGZ, Beograd, 1992, str 18-19.

Ovako sagledavši stvari ne možemo a ne primetiti sličnost Frejzerovih ocena uticaja istočnjačkih kultova na kulturu evropskih naroda sa Ničeovim ocenama hrišćanstva kao još jednog uvezenog istočnjačkog kulta. Asocijalni karakter hrišćanstva je vremenom kanalisan i ograničen kroz moćne srednjovekovne institucije, ali je svakako preživela njegova subverzivnost na psihološkom planu. Takođe, čitajući ove Frejzerove redove ne može a da ne primetimo sličnost dekadentnog antičkog stanja duha pod uticajem istočnjačkih kultova sa situacijom kakvu imamo danas u Evropi i Severnoj Americi. Hrišćanstvo više nema tu snagu i ulogu na koje slobodno možemo primeniti Frejzerove reči, ali tu je tzv New Age, tu su razne ideologije poreklom sa levog, ali i desnog ideološkog spektra. Umesto sveštenstva kultova Velike Boginje Majke sada su prisutni oligarsi i plutokratija, globalizatori kapitala, vojnog intervencionizma, medijskog narativa, kulturnih klišea, političke korektnosti, ljudskih prava, migracija bez granica, feminizma, rasističkih teorija i ideološkog islamizma. Naravno, nigde nije moguće povući jasnu liniju razgraničenja, jer su se učenja i filozofije pomešale, kako na idejnom planu, tako i u praksi, ali osnovne crte ostale su nepromenjene od antičkih vremena do današnjih dana.

Kali - Dolorosa de la Cruz

Duhovni principi, iako apstrakni, imaju svoje nosioce u konkretnim ljudima, a ti ljudi pripadaju određenim narodima, kulturama i rasama. Otud je svaki sukob duhovnih načela izraz sukoba njihovih nosilaca. Ti principi, uslovno rečeno, imaju svoje ovozemaljsko utemeljenje u duhovnom mentalitetu konkretnih naroda. U tom smislu imamo sukob, ali i kreativno mešanje indoevropskih, mediteranskih te bliskoistočnih, afričkih, indijskih, dalekoistočnih i drugih manje rasprostranjenih duhovnih načela. Ta načela su izraz mentaliteta određenih rasa, kultura i podneblja. Oni se međusobno prožimaju i sukobljavaju. Međutim, danas aktuelni nihilizam, kao izraz ne-bića, kao ne-princip, glavni je i suštinski neprijatelj svakog autentičnog rasnog, kulturnog, etničkog, ezoterijskog i religijskog načela. On je od svih uzeo po nešto i to pretvorio u radikalno ništa. Imajući sve ovo u vidu, nema razloga da ne verujemo kako će današnji svet Evrope i Severne Amerike takođe biti uništen i zamenjen anarhijom i mrakom ne novog srednjovekovlja, jer je Srednji Vek označavao poredak, nego nove post-antike.

Rudolf Štajner je u knjizi „Misija pojedinih duša naroda“, govoreći o ezoterijskoj pozadini nastanka ljudskih rasa, na sledeći način povezao osnovne pojmove. Ego je povezan sa krvlju. Astralno telo je saobrazno nervnom sistemu i procesu mišljenja. Etarsko telo je u vezi sa žlezdama i osećanjima, dok je fizičko telo u korelaciji sa htenjem. Ljudske rasne tipove podelio je na sedam celina, te svakoj pridodao određenu planetarnu prirodu. Negroidi, posebno Hamiti kao baštinici egipatske civilizacije, pripadaju Merkuru koji na njih deluje putem žlezda i etarskog (solarnog) tela. Oni su, dakle, solarno-merkurovski tip. Malajski tip južne Azije pripada Veneri koja na njegov nervni sistem deluje putem disanja i astralnog (lunarnog) tela, što znači da su venuzijansko-lunarni. Mongoloidni narodi pripadaju Marsu koji putem krvi deluje kroz njihovo Ja. Isto što važi za Mongoloide, važi i za Semite, s tom razlikom što je kod Semita izražena i lunarna komponenta. Kavkazoidi pripadaju Jupiteru, koji na njihov nervni sistem deluje putem čula i astralnog tela. Dakle, kavkazoidi su jovialno-lunarni, dok su recimo antički Grci i Rimljani imali istaknutu i solarnu komponentu preko toga. Naposletku, imamo tzv crvenu rasu, odnosno stanovnike američkog kontinenta koji pripadaju Saturnu, a koji na njih deluje putem žlezda i etarskog tela, što ih čini solarno-saturnskim tipom ljudi. Naravno, moguće su i druge planetarne kombinacije u ljudskoj prirodi, što možda pripada izumrlim ili možda tek dolazećim tipovima čovečanstva.

Aktuelnu civilizaciju, koja se pred našim očima preobražava u globalnu i globalizujuću pseudocivilizaciju, trasirao je i stvorio matrice njene reprodukcije, evropski čovek, belac, Indoevropljanin, odnosno čovečanstvo tzv kavkaske rase, preciznije njeno zapadno krilo. Radeći to, taj čovek je bio obeležen semitskim pečatom i krstom hrišćanstva. On je u svoje pregnuće ugradio sebe i na tom poslu je i konačno došao sebi glave. Sudbina evropskog čoveka u pretpostavljenom dobu Vodolije jeste nestajanje, budući da je na sebe primio teret metafizičkog tajanstva Zapada. Od sebe je načinio Zapad, pa se tako o njegovoj civilizaciji govori kao Zapadnoj civilizaciji. Prokletstvo saturnovskih starosedelaca Amerike palo je na jovialne Evropljane. Reč je o uplivu saturnovske prirode u sudbinu Evropljana koja je u tom delu čovečanstva pobudila strast za samouništenjem, samomržnju te otvorila puteve izopačenja. Rečju, evropski ljudi su od izvornih američkih preuzeli duhovnu esenciju Zapada, što ima za posledicu sklonost ka nestajanju nakon perioda neverovatnog uspona i poleta. Nažalost, nisu preuzeli širinu duha izvornih američkih ljudi. Civilizacije američkih Indijanaca su volšebno i naglo nastajale te isto tako naglo i nestajale. Sada smo svedoci nestajanja ne samo jedne civilizacije, nego jednog tipa čovečanstva koje će se povući pred nadirućim transistorijskim procesima čije ishodište možemo samo da slutimo.

Olle Wedenmark

Sekularizam Zapadne civilizacije predstavlja najviši oblik raspadanja, stopivši se sa krajnjim oblikom hrišćanske dekadencije – protestantizmom i njegovim derivatima. Takav dekadentni sinkretizam čini osovinu aktuelnog procesa pseudocivilizacijske globalizacije tvoreći slične fantomske simulakrume vadeći ih direktno iz tela drugih civilizacijskih oblika i kultura. Prva žrtva Zapadne civilizacije bili su sami Evropljani. U prvoj polovini XX veka, istoričar Arnold Tojnbi je zapisao:

„Opadanje nije po svom poreklu tehničko već duhovno. Odričući se svoje sopstvene zapadne tradicije u umetnosti i time svodeći svoje sposobnosti na stanje ništavnosti i sterilnosti u kome se poseže za egzotičnom i primitivnom umetnošću Dahomeja i Benina, kao da je to nekakva biblijska hrana s neba u divljini, mi pred svim ljudima priznajemo da smo se lišili svog duhovnog prava stečenog rođenjem. Naše napuštanje sopstvene tradicionalne tehnike u umetnosti očigledno je posledica neke vrste duhovnog sloma naše zapadne civilizacije; a uzrok tog sloma svakako se ne može naći u fenomenu koji je samo jedan od njegovih rezultata.“ Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, celina Slom civilizacija, CID Podgorica, Službeni list SRJ Beograd, 2002, str 226.

Na drugom mestu u istom poglavlju, Tojnbi se fokusira na interpretaciju prelomnog trenutka početka opadanja civilizacija. Kritikujući zaključke Edvarda Gibona u pogledu uzroka propasti Rimskog carstva navedenog u Gibonovoj Istoriji propadanja i sloma Rimske imperije, Tojnbi kaže da su uzroci propasti Rima sadržani u helenskoj civilizaciji koju je Rim na neki način nasledio. Kao prelomni trenutak propasti helenske, a posledično i rimske civilizacije, Tojnbi navodi Peloponeski rat 431. godine p.n.e. na sličan način, razmatrajući mehanizam sloma drugih civilizacija, Tojnbi u sudbini svake civilizacije nalazi neki ključni trenutak, tačku preokreta odakle je počeo pad. Shodno tome, mi u mnogim događajima novije istorije možemo naći takve indikativne trenutke koji ukazuju na sunovrat Zapadne civilizacije, kao što su Francuska revolucija, Prvi i Drugi svetski rat. Eventualna naslednica Zapadne civilizacije nosiće u sebi samoubilački mehanizam nasleđen od civilizacije prethodnice na čijim je temeljima ova i nastala. Globalna pseudocivilizacija bi u tom pogledu predstavljala metastazu zapadnoevropske civilizacije kao što je antički Rim predstavljao metastazu helenizma.

Dimitrije Mitrinović je još 1933. godine, uočavajući trend porasta individualizma u njegovom vremenu zapisao sledeće:

„Blokovske formacije naše rase, velike krupne podele i klasifikacije, gube u važnosti i značaju dok se individualne jedinke čovečanstva javljaju svuda i dok njihova veličina, prisutnost i moć rastu, bilo da su dobre, zle ili ravnodušne.“ Dimitrije Mitrinović, Treća sila, Gradac, Čačak, 2004, str. 59.

Danas je ta težnja vidljiva širom sveta. Taj trend Mitrinović povezuje sa razvojem kulture obilja, odnosno razvojem onog što nazivamo potrošačkim društvom. Zapravo, Jupiterov duh koji je između ostalog, saobrazan izobilju, kroz evropske narode kojima je imanentan, pokretač je procesa istorijskog širenja zapadne indoevropske dijaspore čiji se današnji stadijumi nazivaju globalizacijom. Tu ekspanziju karakteriše strahovita agresivnost, ne samo fizička, tehnička i ekonomska, nego i duhovna, psihička, ideološka. Taj duh, silom jovialne prirode zakonodavca i gromovnika, uspostavio je svetsku kulturu čulnosti i stalnog preobražaja. U osvit pretpostavljenog doba Vodolije, uticaj jovialne prirode biva pomešan sa uticajem prirode Saturna, velikog promenitelja, usmrtitelja, uništitelja, ali i učitelja. Narodi koji su bili glavni nosioci jovialne prirode, prvi padaju pod udar Saturna, što se u ovom vremenu vidi kroz proces „senilnog varvarstva“, opšte senilizacije, pa i na fizičkom planu kroz demografsko starenje i izumiranje evropskih aboridžina.

Dimitrije Mitrinović

Mitrinović je dvadesetih godina XX veka rekao da je Evropa ego sveta te zapisao da je iscrpljenost Evrope „veća no što razum može da shvati“. Evropsko ponovno uspostavljanje, po Mitrinoviću, zahteva stvaralački čin i sagledavanje dublje nego što ljudska sloboda i svest mogu da pruže. Evropsko mesijanstvo je od kosmičkog i planetarnog značaja. Mitrinović kaže da je Evropa središnji kontinent sveta i središnjost ljudske vrste. Shodno tome, šira Evropa je univerzalno čovečanstvo u svojoj žiži i koncentraciji. Zapravo, po Mitrinoviću, šira Evropa je ispunjenje i svetska funkcija same Evrope. Ključni Mitrinovićev zaključak jeste da se čitavo indoevropsko čovečanstvo, a posebno ono u Americi i Australiji, kao i belo čovečanstvo Azije i Afrike, mogu osloniti samo na Evropu, posvećenu kroz glavne događaje svetske istorije. 

Sada je taj ego sveta postao starački i čangrizav. Ulazi u završnicu svoje svetske misije, jer kako Mitrinović kaže, Zapad mora da završi svoje iskupljenje pred svetom dajući svetu okvir i organizaciju, odnosno zreo razum. Moderni prorok Mitrinović rezonuje u duhu hiper-humanizma. Kao žrec tog hiper-humanizma, on ukazuje na nužnost mesijanskog nasilja nastupajuće avangarde čovečanstva. U tom pogledu Mitrinović naglašava mesijansku ulogu i vođstvo arijskog (indoevropskog) sveta čija je udarna pesnica oličena u Zapadnoj civilizaciji, a što je izraz kolonijalističkog, prevashodno britanskog mentaliteta u kome je Mitrinović radio i živeo. Savremeni (američki) vladajući rezon ide korak dalje te ističe moralnu i mesijansku prednost Zapadnog sveta, deluje u pravcu menjanja drugih, ali je pri tome arijski element zaobiđen u naglašavanju, budući da je to po današnjim merilima idoeloške multirasne i multikulturne različitosti retrogradno. Izraz „arijevski“ više nije politički korektan jer je njegova konotacija u duhu pretpostavljenog rasističkog svetonazora tzv belih suprematista. Stiče se utisak kako žreci zapadnog vođstva misle da neće moći integrisati i preumiti ostale ukoliko budu isticali i čuvali ekskluzivnost svog evropskog identiteta. Zapravo, na način kako su izvršili samoponištavanje, žreci nihilističke globalizacije prometejskog arijstva, poništavaju i druge. To naravno, izaziva otpor. Ni britanski kolonijalisti, ni nacisti, ni današnji globalisti, a ni nekadašnji komunisti, načelno nisu delovali niti deluju u pravcu ostvarenja toga da svaka rasa mora da pronađe svoju božansku suštinu, nego su hteli ugurati sveljudsku raznolikost u ideološki skrojene okvire. Nema potrebe naglašavati značaj Rimske crkve kao preteče u oblikovanju takvog pogleda na svet.

Svojim delovanjem, arijski prometeji ometaju mir i put drugih. Oni opasno ljuljaju brod zvani Čovečanstvo u težnji da ga primerom vlastitog samoponištavanja i poništavanjem drugih, potaknu na samoponištenje. Ništenjem svake autentičnosti i ekskluzivnosti, oni teže da obuhvate sve i svakoga. Simptomatično, zapadna kultura je u periodu svog svetskog širenja izmislila rasizam kako bi naglasila svoju prometejsku ulogu, dok je u periodu opadanja svoje jadno stanje pravdala multikulturalizmom i čak negiranjem postojanja rasa. Otud proročanski i sasvim aktuelno zvuče reči Osvalda Špenglera iz prve polovine XX veka, koji je rekao: 

„Gospodareći narodi bele rase nisu umeli da sačuvaju svoj rang. Danas pregovaraju, dok su juče zapovedali, a sutra će morati ugađati.“

Plan ništenja je milenaran, transistorijski i bezmalo je utkan u krv njegovih nosilaca, odnosno onih koji znaju da su uzurpatori, da su uljezi, da su drugačiji, te kao takvi teže poništenju svakog traga i svake institucije tradicionalnog i inicijacijskog, iako paradoksalno, teže da budu tradicionalni i inicijacijski. Taj patološki način delovanja, poput kakve zavere, teži da prodre u svaku tradicionalnu instituciju i očisti je od sadržaja, parazitski i temeljno, da umesto prave aristokratije održava njen simulakrum, umesto monarhije pseudomonarhiju, umesto imperije pseudoimperiju, umesto civilizacije pseudocivilizaciju, umesto tradicije pseudotradiciju, odnosno antitradiciju, a umesto inicijacije kontrainicijaciju, baš kao što su umesto hrišćanskih zajednica stvorili autoritarni i birokratski simulakrum crkve. Izmišljanjem novog oblika poništenja, oni vrše dalji proces revolucionisanja ukidajući tradicionalne institucionalne oblike koji su ionako dobrim delom obesmišljeni, anahroni i ispražnjeni od sadržaja. Revolucija je njihov kredo, a to je saturnovsko načelo. Svako ko se igra revolucije, igra se saturnovskim energijama, a te energije su u tom delatnom smislu često kanibalske. Tako je, na primer, aristokratija u njenom institucionalnom vidu, pa i sadržinski, uništena, odnosno zamenjena lažnom aristokratijom koja je primenila isto načelo sećanja, ali ne na izvorni uzor, nego na veštački simulacijski totem krvi uljeza. 

foto: Shahriar Erfanian

U tom smislu, ilustracije radi, pozvao bih se na reči Juliusa Evole:

„U Kini, Grčkoj ili u Rimu posedovanje i vršenje obreda vezanih za božansku silu rodonačelnika zapravo je definisalo plemstvo, dok plebs nije vršio obrede… Prema tome, natprirodni element ostaje u osnovi koncepta tradicionalnog plemstva kao i kod legitimnog kraljevskog dostojanstva: drevnog aristokratu nisu činili krvno nasleđe i rasni odbir, nego sveta tradicija… Dakle, u tom smislu plebejac nije bio definisan kao neko ko nema pretke; pravi princip razlikovanja ležao je u činjenici da preci plebejaca i slugu nisu „božanski preci“ (divi parentes), kao što su to preci u plemićkim lozama. Kod njih krvlju nije prenošeno nikakvo svojstvo transcendentnog karaktera niti je bilo kakav „oblik“ povezan sa strogim i tajnim predanjem upravljao njihovim životom; oni su lišeni one moći usled koje je aristokratija mogla neposredno slaviti sopstveni kult, te tako istovremeno biti sveštenička klasa.“ Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, poglavlje O prvobitnom karakteru plemstva, Gradac, Čačak-Beograd, 2010, str. 64.

To znači da plemstvo čine oni koji posredstvom krvne linije, odnosno tradicijom krvi prenesenog kulta i kontakta sa božanskim izvorom, održavaju inicijacijsku liniju. Gubitkom te linije sa jasno određenim kultnim božanskim pretkom, gubi se tradicija i inicijacijski lanac. Pokušaj onih koji su izgubili tu nit da istu ožive ponavljanjem obreda i ustanovljavanjem nekakve nove linije, nije restauracija, nego kontrainicijacijski manevar kojim teže da se legitimišu uzurpatori i uljezi, odnosno oni koji nemaju direktnu krvnu liniju, oni poreklom iz plebsa ili došavši kroz plebs. Ti koji su došli kroz plebs jesu po poreklu lunarni podljudski odrazi projektovani u ljudski materijal. Ubrzanje dekadencije čovečanstva leži u tome što su se na Zemlji stekli uslovi za proboj i uspon nosilaca podljudske i lunarne svesti. Direktna krvna linija omogućuje i prenos sećanja, jer krv je sećanje i sećanje je krv, ali sećanje potaknuto kultnom tradicijom. Prekinuta linija, odnosno linija koja potiče nakon prekida, tj ni iz čega, jeste linija nasilja, uzurpacije i kontrainicijacije, linija koja za svog kultnog pretka ne uzima božanski izvor, nego njegovu karikaturu, njegov klipot, reziduu ili neki drugi oblik zamene.

Rezultat opisanih procesa je porast individualizma na svim poljima ljudskog bitisanja. Kolektivnost u tom smislu jeste mehanička, gde je čovek šraf u mašini, cigla u zidu, koji samo odrađuje svoj deo posla i nema interesa izvan svog vidokruga. To vodi ka drastičnom sužavanju svesti u domen individualnog mišljenja, osećanja i htenja, van interesovanja za širi kontekst svog delovanja. Osim mehaničke, izdvojio bih i psihološku ad hoc kolektivnost, odnosno sklonost atomizovanih jedinki ka uspostavljanju prolaznih oblika kolektivnosti, odnosno ka ustanovljavanju privremenih stanja mase, masovnosti ili nešto trajnijih kristala mase kao jezgra masovnosti. U slučaju formiranja mehaničkih kolektiviteta imamo ispoljavanje zajedničkog razuma, a sa druge opšteg ludila. Tako se tope kolektivni identiteti čime pojedinci bivaju jače izloženi uticaju duha vremena čija je suštinska težnja poništavanje i nihilizam. Sile mraka koje već skoro dva milenijuma uništavaju pre svega Evropu, a potom i čitav svet, naterale su nosioce pravog ezoterijskog posvećenja u duboko podzemlje, obezbedivši obilje imitacija te kontinuitet matriksa svoje vlasti u novom ruhu, a to je ruho novog doba.