Isusovo poreklo i Sveti Gral

Nisam sklon verovanju u postojanje direktne Hristove krvne loze, jer je i samo postojanje njegove ličnosti upitno. Verovatno zaista jeste postojao neko nalik biblijskom Isusu, ali u krajnjoj liniji to je bez značaja budući da je njegov mit i te kako živ a što ga na neki način opredmećuje. Odnosno, postvaruje ga vera onih koji veruju u njega kao spasitelja od smrti. U tom smislu je i teorija o Svetom Gralu kao simbolu Isusove krvne loze jedna zanimljiva tema, jer možda ona ne govori toliko o Isusovoj krvnoj lozi u užem smislu, nego o mesijanskoj krvnoj lozi kao takvoj, koja vodi poreklo iz plemena Judina, odnosno od kralja Davida. Kao dokaz za tvrdnje o Isusovom potomstvu navodi se jedan detalj iz Jevanđelja po Jovanu (19:25-27, prevod Emilijan Čarnić):

„A kod Isusova krsta stajahu njegova majka, i sestra njegove majke, Marija Klopina, i Marija Magdalina. A Isus, videvši majku i kraj nje učenika koga je ljubio, reče majci: ženo, eto ti sina. Zatim reče učeniku: eto ti majke. I od onoga časa uze je učenik k sebi.“

Upravo u ovom stihu zagovornici svetogralovske loze vide snažnu indiciju o seksualnoj vezi Isusa Hrista i Marije Magdalene čije navodno potomstvo predstavlja nosioce božanske krvi. Naravno, svako ko je čitao jevanđelja nije mogao a da ne zapazi Isusov radikalno negativan stav po pitanju razmnožavanja, po čemu je potpuno odudarao od zvanične jevrejske verske doktrine koja je nalagala rađanje i stavljala prokreaciju u središte bračnog života. I mimo toga, moglo bi se reći da bi osoba takvog ranga kao Isus Hrist bila izvan takvog oblika telesne strasti. Međutim, misaonog eksperimenta radi, ukoliko pretpostavimo stvarno postojanje osnova nekakve eventualne veze seksualne prirode između Isusa i Marije Magdalene, uvidećemo da bi nosioci te božanske krvi bile upravo žene a ne muškarci. 

Dakle, po toj pretpostavci, krv Isusova bi se prenosila sa majke na ćerku, budući da je, po bibliji, i sam Isus potomak kralja Davida, mada po tom pitanju ima značajnih nedoumica, što ću pokušati malo dalje da razjasnim. Po onome šta piše u jevanđelju po Mateju, Isus je kraljevskog porekla po svom "ocu" Josifu. Prenebregnimo tu činjenicu i za trenutak zamislimo da je, umesto Josifa, Isusova majka Marija rodom iz kraljevske loze, za šta ima neke osnove u jevanđelju po Luki. I potom na tu računicu dodajmo i pretpostavljenog Isusovog potomka. U tom slučaju, u središtu ove pseudomitološke priče imali bismo ženu, odnosno kontinuirani niz žena kao žive kontejnere krvi (ideja Svetog Grala), koje nose božansku moć i ključ manifestovanja Mesije, što je i ideja fame o tajni Sionskog priorata i potonje eksploatacije te teme od strane Dena Brauna. 

Zapravo, izvesni Pjer Plantard je pedesetih godina XX veka pokrenuo tu famu tvrdnjama da je Isus bio oženjen Marijom Magdalenom, i da su imali potomstvo koje se u Srednjem veku nastavilo kroz dinastiju Merovinga (franački vladari iz 5–7. veka), jer je Marija, navodno, pobegla u tadašnju rimsku provinciju Galiju. Ona je sa sobom povela i Isusovo dete (ili decu), čiji su potomci nekoliko vekova kasnije osnovali merovinšku dinastiju. Time se sugeriše da je Sveti gral zapravo kraljevska krv, sang réal (fr. kraljevska krv), igra reči sa San Graal (Sveti gral).

Žene u pretpostavljenoj genetskoj liniji, izraženo jezikom Apokalipse, jesu sve od reda žene „ogrnute Suncem“, solarne Maje, tj Marije, (MAJA + solarno R = maRija), jer svojim porodom one učestvuju u međugeneracijskoj izgradnji drugog Hristovog dolaska. Rađanje je njihova suštinska svrha, što deluje u potpunoj suprotnosti sa ukusima današnjice, kao i sa načelima asketizma. Možda te žene mesijanske krvne loze nisu obične žene, dok imperativ rađanja nije tek izraz nekakvog patrijarhalnog viđenja uloge žene. Imajmo na umu da je rađanje takođe imperativ matrijarhata. Nema ničeg u tradicijama svih meridijana što je u suprotnosti sa imperativom rađanja, a da nije reč o asketizmu. U patrijarhatu, ako je žena nerotkinja, ona biva zamenjena drugom, plodnom ženom. U matrijarhatu je nemogućnost rađanja kraj loze.

Žensko genetsko nasleđe Isusove loze, koje takođe uvažava mogućnost njegovog kraljevskog porekla, moglo bi nas odvesti do jednog indikativnog lika, odnosno do jedne od Solomonovih brojnih žena, poznate kao kraljica od Sabe. Upravo je ona bila nositeljka jedne posebne loze i okultne struje, a što bi moglo baciti sasvim drugačije svetlo i na čitavu priču o Isusu Hristu i predstaviti ga u ključu Puta Leve ruke, iz čega bi mogle biti izvučene zanimljive teorije. Dakle, ukoliko razrađujemo tu pretpostavku, zaključujemo da je linija mesijanskog zaveštanja matrimonijalne prirode, a Mesija je otud Sin Majke a ne Oca, bez obzira što je upravo Otac „onaj koji ga posla“. To je drevna formula nasleđivanja, lunarno-stelarna i suštinski htonska, iako je mit o Isusu Hristu smešten u patrijarhalni kontekst.

Hajde sada da razmotrimo neke biblijske kontroverze Isusovog porekla. Isusov kanonski otac nije bio Josif nego Sveti Duh, a sa druge strane Isusovo kraljevsko poreklo upravo se vezuje za Josifa. Teolozi su po ovom pitanju dali nekoliko glavnih objašnjenja. Prvo od tih tumačenja je pravno (ili zakonsko) nasleđe kroz Josifa. Iako Josif nije biološki otac Isusa, on je njegov zakonski otac. Po jevrejskom pravu, usvojenik ili dete priznato od muža majke ima ista prava kao rođeni sin. Time Isus nasleđuje Davidovu lozu pravno, iako ne biološki. Odatle dolazi i česta novozavetna titula „Isus, sin Davidov“ (npr. Matej 1:1; Luka 1:27; Rimljanima 1:3). Matej 1:16: „Jakov rodi Josifa, muža Marije, od koje se rodi Isus, koji se zove Hristos.“ Dakle, Matej svesno kaže „muž Marijin“, ne „otac Isusov“, ali ipak veže Isusa za Josifovu genealogiju. Ova verzija rodoslovlja, s obzirom da se vezuje za pravni argument, bez obzira što je to pravo utemeljeno na Božjem zakonu, previđa i umanjuje tradicionalno poimanje kraljeva kao sinova bogova, budući da su oni u drevnim obrascima imali sakralnu a ne samo političku ulogu. Dakle, tu vidimo odustajanje ili izopačivanje drevne tradicije zarad zadovoljenja forme. 

Drugo objašnjenje je da Luka daje Marijino rodoslovlje, a ne Josifovo, i time Isus ima biološko Davidovo poreklo kroz majku. Luka 3:23 kaže: „I Isus, kad poče učiti, beše oko trideset godina, i beše, kako se mišljaše, sin Josifov, sin Elijev…“ Po ovom tumačenju, izraz „sin Elijev“ znači da je Elija bio Marijin otac, a Josif njegov zet (što je u semitskoj genealogiji uobičajeno, rodoslovlja se vode preko muških imena, pa se zet može navesti kao „sin“). Dakle, Isus je po majci Mariji potomak Davida, preko linije njenog oca Elija. 

Treće tumačenje, više mističko i teološko, naglašava da Isus ne mora biti Davidov potomak po telu, već po duhu i proročanstvu. Starozavetna obećanja o Mesiji iz Davidove loze (2. Samuilova 7:12–16; Isaija 11:1) shvataju se tipološki, tj. David je slika Mesije, a Isus je ispunjenje te slike. Isus je „novi David“, duhovni naslednik kraljevstva Božjeg, a ne nužno telesni potomak. 

Takođe, od važnosti za ovu raspravu je da osvetlimo i dva Isusova kanonska rodoslovlja. Prvo je rodoslovlje po Mateju (Matej 1:1–16). Matej piše kao da su njegova ciljna grupa jevrejska publika, pa otud naglašava kraljevsku, Davidovu lozu kroz Solomona, Davidovog sina i legitimne kraljeve Judeje. Rodoslovlje ide od Avrama ka Isusu (od starog ka novom). Matej daje kraljevsku lozu po Solomonu, preko Josifa, Isusovog zakonskog oca. Povodom toga, pitajmo se zašto je bitno da Isus bude Mesija po jevrejskim merilima? Odgovor glasi: zarad kontinuiteta Starog i Novog zaveta, jer hrišćanstvo bez jevrejskog prtljaga teško da bi moglo uopšte biti uobličeno i istorijski uspešno. Ne bi bilo legitimno, a ne bi se mogle ustanoviti ni prve hrišćanske zajednice, koje su, setimo se, bile sačinjene isključivo od Jevreja. Da je tako ostalo, hrišćanstvo bi u istoriju ušlo kao jedna od brojnih jevrejskih ili jevrejsko-gnostičkih sekti tog vremena i ne bi postalo kosmopolitska religija.

Drugo rodoslovlje je ono po Luki (Luka 3:23–38) koji piše za nejevrejsku publiku, pretežno za helenski ili helenizovani svet, i naglašava nadetničku univerzalnost Isusove misije. Njegovo rodoslovlje ide od Isusa ka Adamu, unazad kroz vreme. Ovde linija ide ne kroz Solomona, nego kroz Natana, drugog sina Davida. Luka daje lozu po Natanu, i mnogi tumače da to zapravo predstavlja Marijino (a ne Josifovo) poreklo. Matej pokazuje da Isus ima zakonsko pravo na Davidovo nasledstvo kao sin Josifov (po zakonu). Luka pokazuje da Isus ima prirodno poreklo iz Davidove loze kroz Mariju (po krvi). Obe linije zajedno potvrđuju: Isus je Mesija iz Davidovog doma, kako su to najavili proroci.

Dakle, ukoliko se priklonimo Matejevom rodoslovlju, onda zapadamo u nerazmrsivu kontroverzu, koju možemo glatko prevazići prihvatanjem Lukine verzije. Po Lukinoj verziji, koja nije ciljala da zadovolji cepidlačko-pravne kriterijume, ima više osnova za utemeljenje pretpostavke i o Isusovom potomstvu koje se prenosi ženskom linijom. Istovremeno, usvajanjem Lukinog rodoslovlja, izbegavamo pravni argument Isusovog kraljevskog porekla, koje ipak nije faktičko, a takođe izbegavamo da osporavamo i kanonsku činjenicu da je Isusa rodila devica. Imajmo na umu da mitologija poznaje magijsko začinjanje dece od strane duhova ili bogova bez učešća muškaraca, a je jedna sasvim zasebna tema. Zašto je uopšte važno da Isus bude kraljevskog porekla? Pa, zbog jevrejskog verovanja da Mesija dolazi iz kraljevske loze Judine, a ako nije iz te loze onda ne može biti Mesija. Osim toga, važno je i zarad kontinuiteta Starog i Novog zaveta, jer hrišćanstvo bez jevrejskog prtljaga teško da bi moglo uopšte biti uobličeno i istorijski uspešno i legitimno. Pogledajmo šta o tom kraljevskom legitimitetu nosioca hrišćanstva piše u samom tekstu Apokalipse:

I videh u desnici onoga što seđaše na prestolu knjigu, ispisanu iznutra i spolja, zapečaćenu sa sedam pečata. I videh jakog anđela kako objavljuje snažnim glasom: ko je dostojan da otvori knjigu i da otpečati njene pečate? I niko ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom, nije mogao da otvori tu knjigu niti da zagleda u nju. A ja sam mnogo plakao što se ne nađe niko dostojan da otvori knjigu niti da zagleda u nju. I jedan od starešina reče mi: ne plači; vidi, pobedio je lav iz Judina plemena, izdanak iz korena Davidova, pa može da otvori knjigu i njenih sedam pečata. 

Imajmo na umu šta ovde anđeo kaže ko je dostojan da otvori zapečaćenu nebesku knjigu: Lav iz plemena Judinog, izdanak iz korena Davidova! Dakle, Mesija, odnosno Isus mora biti kraljevskog roda, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što tako piše u kanonskom tekstu. Isus je istovremeno Lav i Jagnje. Otud i snaga u Jaganjca. Lav je svojstvo i Zveri i Jaganjca. Obožavanje Jaganjca je obožavanje Ovna u obliku Jaganjca. To je obožavanje Marsa, a Mars je snažan. Mars je jedan od temelja carstva, pa otud nije ni čudo što je marcijalni Rim naposletku prihvatio hrišćanstvo kao imperijalnu kosmopolitsku religiju. 

Sa muške strane, ključni Isusovi učenici su Petar, Jovan i Pavle. Pavle je prenosio reč. Na Petru je sazidana Crkva, ali je Jovan nosilac ezoterijske tajne hrišćanstva, pa stoga apostolska (muška) loza svetaca nije krvna nego inicijacijska, od Jovana pa do današnjih dana. Petar je izraz egzoterne Crkve i institucionalizovanog hrišćanstva. Petar je kamen, tj kamen temeljac, ali je i pitrim, odnosno otac, sveti otac, papa, patrijarh. Jovan je izraz unutrašnjeg, ezoterijskog ili mističnog hrišćanstva. U krajnjem obliku, u istorijskom iskustvu, Petar je Vatikan (ili recimo pravoslavni Vaseljenski patrijarh, ili bilo koji istočni patrijarh), a Jovan je nekakav oblik mističnog hrišćanstva, koje u jednom smislu može biti čuvar ili nosioc Svetog Grala kao unutrašnjeg božanskog semena, ili svetlo u čoveku. U tom smislu, pretpostavljeni jovanovci predstavljaju duhovnu lozu prosvetljenih. 

Ovaj tok misli, na kraju, vraća se na svoju polaznu tačku. Bez obzira na to da li je Marija Magdalena zaista delila postelju, ili samo put, sa Isusom, da li loza vodi preko Natana ili Solomona, suština nije u dokazivanju istorijske činjenice. Jer, kako sam na početku rekao, Isus Hrist je danas živ upravo kao mit, opredmećen verom miliona, a ne kao DNK zapis u nekoj evropskoj plemićkoj porodici. Teorija o matrijarhalnoj lozi stoga ne pokušava da pruži biološki dokaz za Sveti Gral. Ona pre otkriva jedan potisnuti sloj simbolike, onaj u kome žensko, lunarno i htonsko, uprkos patrijarhalnom omotaču hrišćanstva, nose ključ tajne. U tom ključu, rađanje nije samo biološka funkcija, već kosmički čin. Žena nije samo majka, već živi pehar, tj Gral, kroz koji se božanska suština prenosi sa kolena na koleno. 

Ako je nosilac loze žena, a koren seže do Kraljice od Sabe, one tajanstvene vladarke koja je Solomonu donela mudrost i blago s juga, da li to znači da mesijanska krv nije samo Davidova? Nije li moguće da u sebi nosi jednu stariju, drugu tradiciju, onu koju nazivamo Putem Leve ruke? I nije li onda Hrist, u tom ključu, više od jagnjeta žrtve? Nije li on, zapravo, konačni ishod jednog davnog saveza između Solomona i jedne okultne, solarno-lunarne struje? Na ova pitanja ne mogu dati konačan odgovor. Ali ono što nagoveštavam jeste da priča o Svetom Gralu, ma koliko bila opterećena modernim izmišljotinama i komercijalizacijom, krije u sebi zrno istine, ne one istorijske, već one dublje, arhetipske. Jer Gral na kraju ne traži onaj koji će dokazati njegovo postojanje, već onaj koji je dostojan da ga ugleda, bilo da je to Lav iz plemena Judinog, ili žena ogrnuta suncem.

Kabalistička arkana Isusa Hrista

Ovaj tekst je više pokušaj jednog, uslovno govoreći, kabalističkog tumačenja lika i dela hrišćanskog Spasitelja u osnovnim crtama. Ukoliko pažljivo čitamo Jevanđelja, primetićemo određeni broj Isusovih uloga. On je Spasitelj, Reč, Kralj Jevreja, Revolucionar, Nekromant, Egzorcista, Iscelitelj, Opskrbitelj, Učitelj, Čudotvorac, Prorok, Sin Božji, "onaj koji krštava Svetim Duhom" itd. Verovatno sam nešto izostavio. Neki od tih epiteta su simbolički a neki su praktični. Na primer, Isus kao Reč jeste, prevedeno na savremeni kod razumevanja, vibracija; vibracija je život; život je svetlo. Isus kao ispoljeni Bog jeste vibracija, a vibracija je formula, odnosno proporcija. Isus je Sin Božji je Reč je vibracija je svetlo je proporcija je život je svetlo za ljude. U pitanju je, kako se navodi u Jovanovom jevanđelju, istinita svetlost koja osvetljava svakog čoveka, odnosno životvorna vibracija prožima svakog čoveka. Dakle, pred nama je jedan slojevit fenomen. 

 

Na koji način je Isus svetlost? Pogledajmo u reč: IHVH je tetragramaton (jod-he-vau-he), odnosno četvorodelno ime nevidljivog i transcendentnog starozavetnog boga. Pogledajmo šta su uradili hrišćanski kabalisti: umetanjem slova Š, odnosno hebrejskog šin, dobijamo IHŠVH, odnosno Jehošua, (u jednoj varijanti ime Isus piše se jod-šin-vav-cadi / IŠVC). Slovo šin, koje označava zub, a po kabali, ono je vatrenog svojstva, na modelu čoveka umetnutog u pentagram, pozicionirano je u predelu glave. Slovo šin je i duh te predstavlja goluba koji se spuštao iznad Isusove glave prilikom njegovog krštenja u reci Jordan od strane Jovana Krstitelja. Jovan je svedok, on svedoči za svetlost. Dakle, Jovan Krstitelj je Božji poslanik, odnosno onaj ko je prepoznao Bogočoveka, što znači da je izvan vlasti klifota. U kabali, klifoti su ljuske tame, polomljeni ostaci prvobitnih posuda koje nisu mogle da izdrže božansku svetlost prilikom stvaranja sveta, što je posebna doktrina.

IHŠVH, ime sa Š u sredini, nije samo teološka tvrdnja već ontološka jednačina po kojoj duh ulazi u strukturu sveta kako bi je zapalio iznutra. To nije spasenje odozgo, već aktivacija svetlosti u čoveku. Vera, u tom kontekstu, nije pristanak na dogmu, već, da tako kažem, usklađivanje sa vibracijom, prihvatanje formule koja menja samu frekvenciju bića. Biti Sin Božji znači biti probuđen. Zmija na krstu, slovo Š između neba i zemlje, voda koja nosi duh, glas koji vibrira iz bezdana svetlosti, sve to čini sliku uzdizanja svesti kroz sopstvenu tamu. Hrist kao arhetip nije samo udaljena figura spasenja za one koji ostaju u klifotu, već magnet koji izvlači iskru iz posude tame i vraća je izvoru. Kabalistički rečeno, Isus je svetlost koja izvlači druge iskre svetlosti iz klifotskih posuda. 

Njegovo raspeće stoga nije poraz, već inicijacija. U tom smislu i njegovo vaskrsenje nije čudo, već zakon, a njegovo uznesenje nije odlazak, već pokazivanje puta. Zato kabalistička arkana Isusa Hrista ne govori o Isusu kao izuzetku, već kao modelu. On je obrazac onoga što svaki čovek može postati kada se u njemu zapali unutrašnja vatra duha (šin).

Svet je tama (klifot), a tama je smrt. U Jevanđelju po Jovanu piše da svet nije prepoznao svetlost, odnosno klifot ne prepoznaje ono što sadrži. Ljudi su u vlasti tame, odnosno klifota, pa otud ni oni ne prepoznaju svetlost, što rezultira odbacivanjem i neprepoznavanjem Isusa. Oni ne prepoznaju nosioca vibracije sveopšteg stvaralačkog načela, odnosno mističkog Oca.  

U stihu 10:34, po Jovanu, Isus kaže: „Zar nije pisano u vašem Zakonu: Bogovi ste?“ Po teološkim tumačenjima taj stih je povezan sa Psalmom 82:6 koji glasi: „Ja rekoh: bogovi ste i svi ste sinovi Višnjega.“ Psalm 82 govori o Božjem sudu nad onima kojima je data vlast da upravljaju i donose pravdu, ali su je zloupotrebili. U tom smislu, ono bogovi odnosi se na sudije i vođe Izraela, kojima je poverena Božja reč i autoritet. Međutim, oni nisu ispunili svoju dužnost, zbog čega Bog izriče presudu. Dakle, po teolozima, izraz bogovi ovde ne označava božansku prirodu, već ljude kojima je data odgovornost da deluju u ime Boga.  

Sveti Atanasije Veliki (IV vek), jedan od najznačajnijih teologa, koristio je ovaj stih u odbrani Hristovog božanstva. On je ukazivao na to da ako su ljudi kojima je data Božja reč nazivani bogovima, onda je Isus, koji je istinski Sin Božji, s pravom Bog u punom smislu. Sveti Augustin (IV-V vek), tumačio je ovaj stih u kontekstu Božjeg prisustva u ljudima. On je naglašavao da izraz bogovi ste ne ukazuje na božanstvo po prirodi, već na uzvišenost koju ljudi stiču kroz zajedništvo s Bogom. Prema njemu, ljudi postaju bogovi kada primaju Božju blagodat i kada žive u skladu sa Njegovom voljom. Podsetiću, Božja blagodat je po kabali odraz jovialne sefire Hesed i svojstvena je Hristu, dok je sa suprotne strane dijagrama Drveta života marcijalni Geburah, a koji se odnosi na Zakon i zabrane, svojstven Mojsiju. 

Dalje, imamo i Svetog Jovana Zlatoustog (IV-V vek), koji je govorio o ovom stihu kao o pozivu na odgovornost. Po njegovom mišljenju, Isus je ovim rečima isticao da je Božja reč osnažila ljude, ali da su oni zloupotrebili svoju moć. Ovo je povezano sa Psalmom 82, gde su nepravedni sudije osuđeni jer nisu pravilno upravljali poverenim autoritetom. Naposletku, imamo Svetog Ćirila Aleksandrijskog (V vek), koji je ovaj stih posmatrao u vezi sa oboženjem (teozis). Po njemu, čovek nije bog po prirodi, ali može postati nalik Bogu kroz zajedništvo sa Njim. Hrist je došao da vrati čoveku izgubljeno dostojanstvo i da ga uzdigne ka božanskoj svetlosti.

Na prvi pogled, složio bih se da tu nije u pitanju božanska priroda već obavljanje dužnosti poverene od Boga. Pa ipak, pogledajte, kod Jovana 1:12, kaže se da su Sinovi Božji (beni elohim) postajali oni koji su verovali u Njegovo ime, dakle, prihvatili su vibraciju, odnosno životvornu svetlost koje to ime nosi sa sobom. Zar se ovde ne želi kazati da vera u Isusa sa sobom nosi božanski preobražaj onog ko veruje? Tj, možda ne božanski, jer Sinovi Božji možda nisu bogovi, ili poput bogova, ali svakako jesu nosioci moći i autoriteta IHŠVH, a što ih čini, ako ne bogovima, onda baš poput bogova, bogolikima, u svakom slučaju izuzetima od vlasti klifota. Ako su već Sinovi Božji otud oni imaju vlast nad duhovima i mogu činiti čudesa poput Sina Božjeg. 

Vratimo se Jovanu Krstitelju, tj. Preteči, jer je onaj ko ide ispred Hrista i poravnjava put za njega, tako što ga najavljuje. On je taj koji je Isusa krstio vodom, kada se iznad njegove glave ukazao Sveti Duh. Svrha Isusovog krštenja jeste obeležavanje, da bi se kršteni pokazao svetu, tj. tami (klifotu). Jovan Krstitelj je čuo glas Boga u trenutku kada je krstio Isusa Hrista u reci Jordan. Dok je Isus izlazio iz vode, nebesa su se otvorila, Sveti Duh je sišao na Njega u obliku goluba, a čuo se glas Boga Oca koji je rekao: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji. Ovo se tumači kao potvrda Isusovog božanstva. Glas sa neba potvrđuje da je Isus Sin Božji, što je ključna poruka hrišćanske vere. Takođe, ovaj trenutak otkriva Oca, Sina i Svetog Duha, što je očigledno pokazivanje Trojstva u Novom zavetu. Zato je krštenje Isusovo od značaja kao trenutak ispoljavanja Boga u tri oblika, pri čemu se Bog Otac ispoljio kao glas, vibracija. To je bilo razotkrivanje Boga pred Jovanom. To razotkrivanje Jovan je kasnije i doslovno platio glavom, postajući akefale, bezglavi. 

U gnosticizmu bezglavi je onaj ko se oslobodio materijalnog sveta. Time Jovan postaje prvi mučenik, ne samo u hrišćanskom, već i u gnostičkom smislu, jer njegovo odsecanje glave simbolizuje konačno oslobođenje od vlasti arhonta ovoga sveta. On više nije samo glas koji viče u pustinji; on je postao sam taj glas, oslobođen tela. Voda krštenja (mem) jeste živa voda, odnosno Duh (šin) koji piju oni koji veruju u Isusa. Ovde vidimo komplementarnost dva majčinska slova hebrejskog alfabeta, jer upravo je voda bila element neophodan za manifestaciju Trojstva prilikom Isusovog krštenja.    

 

Za Isusa je rečeno da je on Zmija jer podseća na metalnu zmiju koju je Mojsije okačio na krst a koja je imala spasonosna svojstva. Kako goluba kao izraz duha možemo predstaviti slovom šin, tako je Isus kao zmija predstavljen slovom tet, što upravo znači zmija. Otud je Isus u svojstvu mesije zapravo šin-tet, odnosno Šet. Podsetiću, Mojsije je postavio bronzanu zmiju na stub kako bi zaštitio narod od ujeda otrovnih zmija. To se pominje u Knjizi Brojeva 21:8-9. U ovom odlomku, Izraelci su se pobunili protiv Boga i Mojsija, zbog čega su bili kažnjeni otrovnim zmijama. Kada su se pokajali, Bog je rekao Mojsiju da napravi bronzanu zmiju i postavi je na stub. Navodno, taj stub je bio u obliku krsta. I svako ko bi pogledao u nju bio bi izlečen. Ovaj događaj kasnije dobija mesijansko značenje u Novom zavetu, gde Isus u Jovanu 3:14 upoređuje svoje podizanje na krst sa podizanjem zmije u pustinji: I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da bude podignut Sin Čovečiji, da svaki koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni. Teolozi su, između ostalog to protumačili da je zmija simbol greha (u Postanju), ali ovde je ona podignuta kao sredstvo spasenja, što pokazuje Božju moć da preobrazi ono što je prokletstvo u blagodat. Dakle, Bog spasava ljude, ne po njihovim delima, već kroz veru i milost.  

Na šta vas podseća ta predstava o podignutoj zmiji koja je, uzgred, sredstvo spasenja? Zmija (tet) se uzdiže uz stub (ili krst, tau), odnosno kičmu, kako bi se srela sa spasonosnim duhom (šin, vatra). Otud zaista je velika slučajnost da su okultisti slovo šin dodelili arkani XX Sud koja predstavlja podizanje mrtvih radi suđenja na Božjem sudu. Uzdizanje kundalini zmije ima za posledicu stapanje svesti sa božanskim izvorom. To podseća na obezglavljivanje. Posvećeni, po uzoru na Jovana Krstitelja, postaje akefale, tj bezglavi.

I konačno, Isus Hrist je nazvan Jagnjetom Božjim. Jagnje je žrtva, a žrtva se posvećuje činom žrtvovanja, što je u Isusovom slučaju raspeće. Krst je oruđe posvećenja i oruđe svetlosti. Otud je u okultizmu i iluminizmu znak + izraz svetlosti, tj LVX, jer sadrži sva tri oblika: L, V, X. Ta tri slova su latinska verzija troslovnog imena drevnog boga IAO. To je raspeće, uskrsnuće i uznesenje. To su tri dana za Isusov vaskrs, nakon što je raspet. U praktičnom smislu, to je način postajanja bogom, nalik bogu ili Sinom Božjim.

Ako se sve prethodno sagleda kao jedna simbolička celina, postaje jasno da Isus Hrist u kabalističkom ključu nije tek istorijska ličnost, već živi arhetip formule preobražaja. On nije samo nosilac svetlosti, već i sama operativna struktura svetlosti, zapravo put kojim se klifotska tama pretvara u životvornu vibraciju. U tom smislu, Hrist ne dolazi da zameni Zakon, već da ga preobrazi iz spoljašnje zabrane u unutrašnju dinamiku svetlosti. 

Dodatak: O poreklu formule IHŠVH u hrišćanskoj kabali 

Formula IHŠVH (יהשוה), nastala umetnutim slovom šin (ש) u Tetragram IHVH (יהוה), predstavlja jednu od najprepoznatljivijih teološko-kabalističkih konstrukcija hrišćanske renesanse. Njeno značenje je jasno hristološko: dodavanje šina, simbola vatre, duha i Logosa, transformiše neizgovorivo božansko ime u ime Inkarnacije, tj. Hrista. Mirandola (Giovanni Pico della Mirandola, 1463–1494) je bio nesumnjivo prvi veliki mislilac koji je kabalu uveo u hrišćanski filozofsko-teološki horizont. U svojim tezama i raspravama Piko tvrdi da se istina hrišćanske objave može dokazati pomoću kabalističkih metoda: gematrije, notarikona i permutacija božanskih imena. On posebno insistira na značaju imena Isusa (Ješua / Jehošua) i na ideji da se Hrist može „iščitati“ iz hebrejskog jezika same Objave. Međutim, kod Pika ne nalazimo eksplicitnu, formalizovanu upotrebu formule IHŠVH. Njegov doprinos je pre svega idejni i programski, jer on otvara vrata, ali ne gradi konačnu strukturu. 

Tu strukturu uspostavlja Rojhlin (Johannes Reuchlin, 1455–1522), koji s pravom važi za ključnu figuru hrišćanske kabale. U delima De Verbo Mirifico (1494) i naročito De Arte Cabalistica (1517), Rojhlin prvi jasno i dosledno izlaže tezu da se dodavanjem slova šin u Tetragram dobija ime Isusa, odnosno ime Boga koji se ovaplotio. Kod Rojhlina, IHŠVH nije samo simbolička dosetka, već teološko-teurgijska formula koja izražava jedinstvo transcendentnog Boga i Logosa koji silazi u svet. Šin postaje znak Hristove uloge u kosmičkom poretku, kao posrednika, središnje ose i vatre koja povezuje nebo i zemlju.

Zbog toga se može zaključiti da je Piko dela Mirandola začetnik hrišćanske kabalističke ideje, ali da je Rojhlin njen prvi pravi sistematičar. Formula IHŠVH u svom punom značenju, kakvo će kasnije preuzeti Agripa, Postel, Flad i čitava zapadna ezoterijska tradicija, potiče upravo iz Rojhlinovog rada s kraja XV i početka XVI veka. Ona predstavlja paradigmatski primer kako je kabala u hrišćanskom kontekstu preoblikovana u instrument hristološke teologije.

Arkana Obešeni čovek u tarotu

Vejtov špil

Dvanaesta velika arkana tarota je Obešeni čovek. Broj dvanaest, po Elifasu Leviju je cikličan te predstavlja broj univerzalnog verovanja. Tradicionalna imena ove arkane su još i Le Pendu, Il Penduto, L’Appeso, Il Traditore, L’Impiccato, odnosno izdajnik, obešeni. U pitanju je neko ko visi zbog izdaje. On je prikazivan kao Juda Iskariotski, izdajnik, koji u nekim špilovima ima vrećicu sa srebrnjacima, a ponegde mu ti novčići ispadaju (aluzija na onih trideset srebrnjaka zbog kojih je Juda izdao Spasitelja). Inače, ovaj detalj sa ispadanjem novčića ukazuje na gubitak, odnosno ispaštanje. To je onaj aspekt Fortune koji je u nadležnosti boginje Nemeze. U špilu Šarla VI Obešeni u rukama drži dve vreće. Druga snažna asocijacija jeste Sveti Petar, raspet naglavačke. Krst Svetog Petra, jeste obrnuti krst koji simbolizuje mučeništvo. Tu imamo paralelu sa istočnjačkim običajem padanja ničice pred Carem. Glava okrenuta u levo predstavlja izazivanje smrti, okrenuta ka desno je izazivanje života. Licem u zemlju je znak poštovanja Cara, ali i akt neodricanja od zemlje, kako nas ne bi raspršilo prisustvo božanstva. Petar je kamen na kome je sazdana Crkva. Međutim, on je fluidni kamen, kamen koji se klati, klatno, odnosno petao, simbol uskrsnuća. U alhemijskom smislu Sveti Petar drži dva ključa, jedan za rastvaranje, a drugi za zgušnjavanje. Zato su mu noge i ruke prekrštene. Dvostruki ključ mu omogućava da otključava i zaključava stvari kako na Zemlji tako i na nebesima, sve u skladu sa Hermesovim zakonom.

Marseljski špil

U Keri Jejl Viskonti Sforca špilu Obešeni je odeven u belu košulju, dok visi okačen o desnu nogu, leva mu je povijena iza desne, a za levo stopalo je okačeno sidro. Setimo se šta je Frensis Jejts govorila o sidru kao o osobenom znamenju majstora umeća pamćenja. Upravo je to mnemotehničko sidro nekako dospelo na ovu kartu. U Marseljskom špilu Obešeni je prikazan kako visi privezan za levu nogu, s tim što su vešala u marseljskoj verziji zapravo sačinjena od dva stabla koja imaju po šest zasečenih grana. Njegov položaj ukazuje na inicijacijsko pregnuće, tj inicijacijsku izolaciju, ali i na paralizu, bespomoćnost. Seli Nikols kaže da se on nalazi u zagrljaju sudbine jer nema moći da uobliči svoj život. Ona dalje ukazuje da je zasečeno drvo univerzalni materinski simbol i pominje da je telo ubijenog boga Ozirisa bilo zatvoreno u drvetu odsečenih grana, a što simbolizuje i kastraciju. U nekim špilovima iz njegovih džepova ispadaju novčići. Po Seli Nikols, ti detalji ukazuju da prilikom suočavanja sa konačnom stvarnošću (ili beskonačnošću, dodao bih), one nebitne stvari ispadaju, a nekih se uzaludno grčevito držimo, poput lika sa vrećama.

Krolijev špil

Kroli kaže da u eonu Horusa ova arkana predstavlja duhovno slepo crevo te da je u eonu Ozirisa predstavljala vrhovnu formulu posvećeništva jer, između ostalog, znači i silazak svetlosti u tamu radi iskupljenja, poniranje u vodu, krštenje, inicijacijsku smrt, formulu Umirućeg Boga, (samo)žrtvovanje, preobražaj u Amenti itd. Obešeni čovek u svojstvu klatna, podseća na časovnik, čime podseća na ljudsku ograničenost vremenom, ali i na potrebu ovladavanjem istim ne bi li posvećenik uopšte bio kadar da dovrši Veliko delo. Zato je u Krolijevoj verziji u pozadini glavnog lika ove karte postavljena rešetka velikog broja malih kvadrata koji predstavljaju tablice elementala gde su prikazana imena i pečati svih energija prirode. Otud na ovu kartu možemo gledati i kao na proces inkubacije, jer u dubokoj bezdanoj tmini vidimo zmiju koja se budi. To su zmije koje muče mesiju, ali mesija jeste zmija. Obešeni čovek je otud lik Spasitelja u inkubaciji, u Krolijevom špilu obeležen zmijom kojom je levom nogom vezan za simbol večnog života i zmijom koja obitava u dubokoj tami ispod njegove glave. Prikucan je za čudnu podlogu sa tri eksera. Ekser je značenje hebrejskog slova vav koje ima brojčanu vrednost 6. Dakle, 6-6-6. Obešeni, osim što podseća na vampira ili šišmiša koji visi naglavačke, podseća i na larvu iz koje će se izleći prelep i moćan leptir svesti ili mesijanskog poslanja. Ova karta najavljuje početak procesa preobražaja.

Keri Jejl Viskonti Sforca špil

Najdžel Džekson upućuje na Platonov opis ovaploćene duše u Timaju. Naime, ona se ostvaruje u materijalnom obliku naopako u odnosu na bitisanje u tzv duhovnom svetu. Čovek je u ovozemaljskom smislu izvrnut naopačke u odnosu na nebesko poreklo njegove duše, odnosno suštine. Još jedno značenje se pripisuje ovoj karti. Po Elifasu Leviju ova arkana je izraz ostvarenog Velikog dela. To iz razloga što položaj ruku i nogu Obešenog formira krst koji natkriljuje trougao okrenut prema dole, te ukazuje na obrnuti simbol sumpora. Veliko delo je posvećenički naziv za (samo)stvaranje. Adept svojim radom na Velikom delu zapravo oponaša proces Božjeg stvaranja, a to oponašanje jeste suštinski alhemijskog karaktera. Zato je taj izraz vezan za alhemiju jer je upravo alhemičar taj posvećeni oponašatelj Boga i sledbenik Prirode. Najbolji opis Velikog dela imamo na samom početku biblijske Knjige Postanja gde je kroz sedam dana stvaranja izložen sedmostruki proces rada. Rad na Delu je, kako kaže Fulkaneli, Postanje u malom i njegov sažetak. Možda zbog toga Obešeni visi naglavaške oponašajući bdenje zmije Logosa iznad bezdanih voda prapočetka.

Elifas Levi Obešenog naziva Prometejom te dodaje da je njegov izokrenut položaj u službi produhovljenja niže prirode. Za Zlatnu zoru, ova karta nosi naziv Duh moćnih voda, i uglavnom se označava žrtvu, kaznu, gubitak, patnju. Isto po Zlatnoj zori, hebrejski glif ove arkane je mem, jedno od tri majčinska slova koje označava upravo vodu. Takođe, ova arkana je izdaja, izopačenje, preobraćenje, vizija, refleksija. Prva aluzija ove karte jeste ona koja se odnosi na žrtvovanog boga Odina ili raspetog Isusa Hrista, naposletku, kao što sam već rekao, na legendu o naglavačke raspetom Svetom Petru ili izdajniku Judi Iskariotskom. Simbolički, to je obešeni kamen, stena na kojoj je utemeljena Crkva. Takođe, karta ukazuje na refleksiju, lik koji se ogleda u vodi, misteriju krštenja i posvećenja vodom, moć zamišljanja. Voda je svest. Uroniti u vodu znači proširiti svest. Nasuprot karti Točak sreće koja zatvara stvari u jedan proces, u jedan tok, u vrtlog ili spiralu, Obešeni ukazuje na beskrajne horizonte i bezbrojne mogućnosti.

špil Šarla VI

Naglasio bih još jednu očiglednost ove arkane, koja prirodno proizilazi iz ideje raspeća, a to je tortura. U ovom smislu reč je o inicijacijskoj torturi. Često tu vrstu mučenja sprovode duhovi ili demoni u cilju duhovnog preobražaja mučenog. Mučenje duše i tela nalikuje enormnom zagrevanju metala radi njegovog topljenja i preobražaja. Tortura je uvod u inicijacijsku smrt, kao što arkana Smrt sledi arkanu Obešenog. Mučenik tako postaje svetac. 

U negativnom značenju Obešeni čovek je zombi, vampir, narkoman, toksikoman, alkoholičar, bolesnik, invalid, umirući, narcisoidna ličnost. Ukazuje na gubitak svesti, komu, katatonično stanje, patnju, bol itd. Ukoliko karta Snaga, između ostalog, ukazuje na obred žrtvovanja, upravo je lik sledeće arkane u nizu,  Obešeni čovek, onaj koji je žrtvovan, a što osim na Hrista, ukazuje i na Dionisa, odnosno Ozirisa. Isto tako ovu kartu možemo dovesti u vezu sa samoubicama, posebno sa onima koji to čine vešanjem ili koji se utapaju u vodi. Mentalno stanje: melanholija i depresija, prepuštanje samosažaljenju i mračnim osećanjima, težnja ka samopovređivanju i samoubistvu, nesigurnost, nedostatak energije i hrabrosti. Takođe, ovde prepoznajemo zavidne i ljubomorne ličnosti, one koji istinski pate zbog sreće drugih, i koji su suštinski nesrećni i nezadovoljni sobom u svakom smislu.

tarot Žak Vivil

Trojka mačeva u tarotu

Trojka mačeva, Sola Buska tarot, XV vek

zvezda Alfa Lupi

sazvežđe Lupus (Vuk)

zapadna visina

vodeni aspekt Vage

Ova karta se odnosi na drugu dekadu Vage kojom vlada Saturn, a što u Zlatnoj zori dobija konotaciju Gospodara tuge. Prepoznajemo dve velike arkane, Pravdu i Svet (svet pravde, pravedni svet, pravo uređen svet i sl). U Picatrixu druga dekada Vage odnosi se na miran, bezbedan i udoban život, ali i na ogorčenost spram zla. Te osobine otelovljuje scena u kojoj vidimo dvojicu ljutitih i obesnih muškaraca, kao i jednog lepo odevenog koji mirno sedi na stolici. Kroli ovu kartu oslikava zloslutnim i teškim tonovima: materica haosa, tmina velikog mora. Trojka mačeva povezana je sa sazvežđem Lupus / Vuk, koje je u raznim tradicijama načelno označavalo zver. To je ona zver koju Kentaur prinosi na žrtveni oltar (sazvežđe Ara). Po mitu, vuk je postavljen na nebo u čast kentaura Kirona koji ga probada kopljem u nameri da ga žrtvuje. 

U biblijskoj interpretaciji Kentaur je Avraham a Lupus njegov sin Isak kojeg je po Božjoj zapovesti on vodio na žrtveni oltar, a koji je potom zamenjen ovnom. Osim toga, Egipćani su ovo sazvežđe označavali detetom sa prstom u ustima, što je osoben stav za Dete Horusa koji se poistovećivao sa Jagnjetom. Dakle, u pitanju je obredno žrtvovanje deteta, ili žrtvovanje Božjeg Sina, što opet stvara poveznicu sa Mesijom, odnosno Hristom: Mučen bi i zlostavljen, ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na klanje vođen bi i kao ovca nema pred onim koji je striže ne otvori usta svojih.“ Isaija, 53:7.

U krajnjoj liniji Južni krst je raspeće, zvezdana kapija Mesijinog odlaska skopčanog sa obečanjem o njegovom povratku, što ćemo istražiti u narednoj karti u nizu. U Sola Buska špilu Trojka mačeva prikazuje srce probodeno sa tri mača, simbolizam koji je preuzet u Vejtovom špilu. To može imati alhemijsku konotaciju: zlato, srebro i živa. U verskom ključu, srce probodeno sa tri mača ukazuje da Strogost Oca posreduje Sveti Duh koji se spušta na Sina u trenutku njegovog krštenja. Time Otac određuje iskupljenje čovečanstva žrtvom Sina. Kabalistički to možemo razumeti predstavom staze koja iz Geburaha vodi ka Tifaretu. Prevedeno na jezik alhemije, imamo tri načela: Nigredo, Albedo i Rubedo. Nigredo je tama greha. Albedo je belina golubice (Duh). Rubedo je krv Iskupitelja. Ishod svega toga je, naravno, spasenje predstavljeno krunom ili vencem.

Doba Vodolije i prorok Isaija

Eteilla, ključ XIX 

Ovo je vreme Zlodoblje u kome nije teško biti prorok, nije teško proricati i predviđati budućnost. Predviđajmo mračne stvari i događaje, dajmo malo mašte u svemu tome i nećemo mnogo pogrešiti. Važno je da imamo sliku i potom opišemo šta smo stvorili u mašti. Ovo je praskozorje proročanskog doba. Otud ta lakoća. Istovremeno, nije samo lako predviđati trendove nego ih je isto tako lako moguće izazivati upravo njihovim predviđanjem. Kada posmatramo budućnost mi zapravo na nju nekako utičemo. To je teorija univerzalnog magijskog agensa. Mi upravo živimo u onom dobu koje se pominje u mnogim proročanstvima. Neki od ključeva razumevanja vremena u kome živimo zapisani su u starozavetnoj knjizi proroka Isaije. U poglavlju 25, od stiha 6 nadalje čitamo:

„Jahve nad Vojskama na ovoj gori gozbu sprema svim narodima zemlje... I na ovoj gori on koprenu kida koja sve narode pokriva, zastor kojim su svi narodi zastrti. On za navek i smrt uništava. Jahve Večni, briše suze sa svačijeg lica, i sramotu svog naroda s cele zemlje skida."

Ključna reč, Jahve nad Vojskama / Jehova Cabaot je božansko ime sedme sefire kabalističkog Drveta života čija je planetarna atribucija Venera a jedan od naziva Necah (Pobeda). Veliko oslobođenje dešava se pod znakom planete čiji je astrološki glif nalik egipatskom krstu simbolu večnog života. Veliko prosvetljenje dešava se pod znakom planete čija je priroda najavljivanje svetlosti. Podsetio bih da je njena priroda ratnička koliko i plodonosna. Ko, zapravo, čini najužu stražu ovog Boga nad Vojskama? Odgovor nalazimo u Isaijinom šestom poglavlju (6:1-2), gde prorok opisuje svoju prvu, veličanstvenu viziju: 

„Video sam Gospoda gde sedi na prestolu visokom i uzvišenom... Serafimi stajahu iznad njega, svaki ih imaše šest krila...“ 

U hebrejskom etimološkom korenu, reč Saraf (שרף) označava vatrenu zmiju ili zmiju otrovnicu koja prži. Isaijin Jehova Cabaot, dakle, na svom prestolu sedi okružen krilatim, ognjenim zmijama, što ga od samog početka neraskidivo vezuje za zmijski egregor.

Rainer Kalwitz

Drugi važan izraz je gora, u hebrejskom originalu napisana kao He-Reš, odnosno har, što je piktografski izraženo kao glava na kojoj stoji ljudska figura sa podignutim rukama. U okultnom sistemu atribucija velikih arkana tarota i hebrejskih slova, slovo reš povezano je sa kartom Sunce. Sa slovom he povezana je karta Car, ali ako uvažimo intervenciju koju je u taj sistem uneo Alister Kroli, tom slovu pridružićemo kartu Zvezda. Tako ćemo dobiti drugačiju sliku: Sunce i Veneru, odnosno Veneru povrh Sunca, koja ide ispred i najavljuje zoru. Slikovni motiv tarot arkane Sunce (Prosvetljenje) iz špila čiji je autor poznati francuski okultista XVIII veka Eteja (Zan Baptist Alijet) simbolički najviše odgovara ovoj predstavi. Tu vidimo crveni pentagram na vrhu strukture masonskog obeliska (piramidalni obelisk na postolju), znak Venere koja sjaji umesto Sunca. U dnu su prikazana braća u izrazu dečje nevinosti koja se pozdravljaju bratskim pozdravom. To što su predstavljeni nagi i kao deca, ukazuje na njihovu uzvišenost i čistotu novorođenih. Sada biva jasnije da je ta petokraka zvezda u ovom kontekstu poistovećena sa piktogramom slova He. Naposletku, simbolički kompleks glave i ljudskog lika sa podignutim rukama podseća na raspeće na Golgoti, krst na lobanji, odnosno zmiju koja se uzdiže nad glavom. Ali, imajmo na umu da je ovo na okultizmu zasnovano piktografsko tumačenje Isaijinog stiha.

U tim slikama prepoznajemo proročanstvo o dolasku Mesije, onog čiji je simbol zmija, a nebeski znak Venera. Tačnost ovog uvida potvrđuje i sama hebrejska sveta matematika (gematrija): reč za zmiju, Nahaš (נחש), ima brojčanu vrednost 358. Reč za Mesiju, Mašiah (משיח), ima identičnu brojčanu vrednost: 358. Za istinskog posvećenika, Zmija i Mesija su dva lica jedne te iste kosmološke valute. To je Gospod nad Vojskama, a vojska to su zvezde (ili, u užem smislu, odabrani adepti), jer Venera je kraljica među njima. Upravo taj skriveni, gnoseološki i htonski aspekt Venere, njen silazak i donošenje svetlosti u tminu materije, Isaija zapisuje na drugom, kapitalnom mestu (14:12), koje je hrišćanska teologija drugačije protumačila: 

„Kako pade s neba, zvezdo danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju, ugnjetaču naroda?“ 

U originalu, ovde stoji Helel ben Šahar (Svetleći, sin zore), što je u latinskoj Vulgati prevedeno kao Lucifer. Kroz formu kletve ovozemaljskom kralju, prorok je zapravo zabeležio kosmičku formulu o tranzitu Zvezde Danice (Venere), koja svesno silazi u bezdan kako bi osvetlila grobnicu. Neki su u tim runama videli i to razumeli kao Isaijino nagoveštavanje dolaska Isusa Hrista, pa ipak, sada nakon 2.000 godina od zvezde nad Vitlejemom i oko 2.700 godina, koliko se procenjuje da je star Isaijin spis, uviđamo da se te reči ipak odnose na nešto drugo, svakako bliže našem vremenu. 

Šta će učiniti taj neko drugi kada se pojavi, odnosno onaj pravi? Napraviće gozbu na gori svim narodima i skinuće koprenu koja sve narode pokriva. Gora koju sam poistovetio sa lobanjom, jeste grobnica u kojoj smo iz smrti, koju životom zovemo, rođeni u život koji je neprekinuta radost postojanja: gozba o kojoj Isaija govori. Grobnica ukazuje na Saturnovu prirodu koja je na kabalističkom Drvetu života pridodata sefiri Binah (Velika Majka). Ta grobnica je i rodnica u koju ulazimo mrtvi i stari i iz koje izlazimo živi i mladi, kao braća, jer više nema koprene zbog koje smo bili odeljeni jedni od drugih i pod kojom smo mrtvovali da u život nikad ne kročimo.

Nicholas Kalmakoff

Nazovimo tog dolazećeg boga Mladoturčinom, što je sinonim za mladog i buntovnog revolucionara. Ta figura gnevnog, pobedonosnog deteta-revolucionara u potpunosti korespondira sa formulom Novog eona i marcijalnim aspektom Ra-Hoor-Khuita. Revolucija je nasilje, a on je vojskovođa, donosilac razaranja, jer je njegova priroda ognjena. Poput vuka Fenrira koji će označiti sumrak bogova gutanjem Sunca, tako će i bog Mladoturčin progutati smrt. Prevod biblije Luja Bakotića koji sam koristio nije baš precizan, jer u hebrejskom originalu je upotrebljena reč bala (Bet-Lamed-Ain), što se prevodi kao progutati. Dakle, progutaće smrt u pobedi. Pobediće smrt tako što će je progutati.

„Jahve Večni, briše suze sa svačijeg lica, i sramotu svog naroda s cele zemlje skida."

Tako kaže prorok Isaija. Jahve Večni je Adonaj Jahve; ne Jehošua, nego Adonaj. Adonaj je Jedan (Adonaj ehad) i kao takav on je lični bog. Dakle, u par rečenica, Isaija spominje Jahvea kao Cabaota i kao Adonaja. Cabaot proždire smrt u pobedi i skida koprenu, a Adonaj briše suze, odstranjuje tugu i sramotu. Sa smrću nestaju i prateća osećanja i njihove forme mentis, kao i svojevrsna metafizika patnje i stradalništva. Cabaot omogućava ljudima da vide. Adonaj donosi olakšanje i radost. To dvoje možemo porediti sa drevnim simbolom Sunca, krugom sa tačkom u središtu. Jedan od njih je tačka, drugi je krug. Jedan je snaga, drugi je tišina, ali ko je od njih tačno šta, prevazilazi moju moć razumevanja u ovom trenutku. Recimo da su to bogovi blizanci ili dvostruki bog, kakav se pojavljuje u Krolijevoj Knjizi zakona, kao Ra-Hoor-Khuit i Hoor-paar-Kraat. Naravno, pitanje je kako je te slike Isaija razumeo, ali možemo pretpostaviti da je to bilo u skladu sa duhom njegovog vremena. Iz tačke gledišta našeg vremena, te slike drugačije isijavaju. To bi trebalo vazda imati na umu. Na drugom mestu, 65:17, Isaija kaže:

„Jer ću nova ja nebesa stvoriti i novu zemlju, a šta je pre bilo, to se neće pominjati, niti će vam na um dolaziti."

A onda malo dalje u 65:24-25:

„Pre no što me zovu, odazvaću im se, pre nego što zaćute, uslišiću ih. Zajedno će vuk i jagnje pasti, lav će kao i vo travu jesti, prašina će zmiji hrana biti; neće ni nepravde niti štete biti na svoj Svetoj gori mojoj, govori Jahve."

Ovaj detalj o stvaranju novih nebesa i nove zemlje izazvao je toliko ushićenja vernih ljudi, iznova recikliran od strane harizmatičnih i mesmerizujućih propovednika. Ta ideja je našla svoju refleksiju u Jovanovom Otkrovenju, 21:1, gde je vidoviti Jovan nanovo video ono što je pre njega Isaija pominjao. U hrišćanskom mnjenju Jovanovo viđenje ima veći značaj od Isaijinog, jer sve šta je Isaija govorio razumevano je kao preteča i najava Hrista, ali su zato reči Jovanove dodatno zapečatile taj mit. To bi još i moglo biti oprošteno i podrazumevano, ali ideja da je ovde reč o nekakvom sveopštem kosmičkom premetanju, rastvaranju i ponovnom stvaranju, ne može biti ni podrazumevana niti oproštena onima koji u to veruju.

Pa o čemu je onda ovde reč? Kako smo prepoznali Božju goru kao Binah, ne smemo gubiti iz vida njen položaj na Drvetu života. Ona je deo Vrhovne Trijade te kao takva bitiše preko ponora Daat, čiji prelazak podrazumeva korenitu i nepovratnu promenu čoveka. Po jevrejskoj verskoj ideologiji samo Mesija može proći Pedesetu kapiju razumevanja, što je sinonim za sefiru Binah. To nije uspelo čak ni Mojsiju, proroku. Odjek tog shvatanja nalazi se u biblijskoj činjenici da Mojsije, postojao on ili ne, nogom nije kročio u Obećanu zemlju. Umro je na njenim vratnicama. U prevodu, ostao je u Hesedu, sefiri kojoj je pripisan Jupiter, istoj onoj u koju je Alister Kroli odbačen nakon prelaska Bezdana i boravka u Binahu tokom njegove čuvene pustinjske avanture čiji je rezultat knjiga „Vizija i glas“.

Bilo bi korisno za čitaoca da ne uzima biblijske iskaze doslovno, kao deo nekakvih stvarnih događaja, nego na isti način kao kada bi čitao recimo grčke mitove. Osnovna tema, kako biblije, tako i mitova, jeste ljudska svest. Sa stajališta ljudske svesti, prorok Isaija govori o procesu adeptstva, sve i da to nipošto nije njegova namera. Ukratko, stanje svesti ostvarenjem u sefiri Binah, da se tako izrazim, rezultira obrnutom perspektivom od one uobičajene. Tako život biva smrt, smrt postaje život, vuk i jagnje zajedno pasu, a Bog se odaziva i pre nego što biva pozvan. Paradoks! Suprotnosti bivaju poništene.

U svemu ovome posebno je znakovito ono da će „prašina hrana zmiji biti“. Ko pažljivo nije čitao Krolijevu „Viziju i glas“, neće moći da razume kako to prašina zmiji može biti hrana. Neki su taj detalj tumačili kao razvlašćivanje zmije tako da više ne može nauditi ljudskom rodu nego će se ova hraniti prašinom. Naravno, i takvo razmišljanje može biti razumevano i oprošteno, ali oni koji žele proniknuti malo dublje moraju se zapitati o kojoj je ovde zmiji reč, i što je još tajanstvenije, kakva je to prašina? Zmija se u navedenom stihu pominje zajedno sa još četiri životinje čiji je mitološki potencijal bremenit: vukom, jagnjetom, lavom i volom. Ove četiri naprasno pasu travu a zmija se hrani prašinom. To je ona ista prašina od koje je Jahve Elohim načinio čoveka (vidi Postanje, 2:7) afar, odnosno ain-peh-reš. Upravo je ta prašina ono što ostaje od posvećenika onda kada on dosegne sefiru Binah. Zmija (kao inicijatička sila i čuvar Bezdana) počistiće upravo taj pepeljasti ostatak profanog ega, tako da novorođeni adept neće imati za šta unazad da se uhvati, čime će biti sprečen da za sebe odabere propast, odnosno status Crnog brata koji je odbio da se raspline u peharu Babalon.

Karta Sud, tarot Šarla Šestog (XVI vek)

Poglavlje 63 Isaijine knjige počinje strašnim opisom Boga u krvavim haljinama:

„Ko je ono što iz Edoma ide, iz Vosora u crvenim haljinama, u krasnim haljinama, kročeći smelo u naponu snage? Ja sam to, koji sam spasenje obećao i moć imam da spasavam... U gnevu ih svome izgnah, u svojoj ih jarosti pogazih; haljine je moje krv njihova poprskala i odeću moju okrvavila... I u gnevu svome izgazih narode, i jarošću opojih ih svojom, i na zemlju krv njihovu prolih."

Kakav je ovo strašan Bog? Pominje ga i Jovan u Otkrovenju 19:11-16. Reč edom označava crveno te ukazuje na lokalitet, ali i više od toga. Edomiti jesu Feničani, ili su srodni Feničanima (možda i sa predizraelitskim Kanancima) čija je identitetska boja takođe crvena, a koji su poznati kao veliki trgovci. Reč satan u smislu protivnik, u Starom zavetu upotrebljena je u kontekstu Edomaca kao protivnika Izraelaca. Otud onaj asocijativni niz kod hrišćana: Satana = crveno = trgovina = idolopoklonstvo = sveta prostitucija = Skerletna Žena = Kurva vavilonska (jer je i Vavilon u starozavetnom mnjenju predstavljao središnje svetsko mesto idolopoklonstva, hramske prostitucije i trgovine).

Masovno gaženje naroda obeležje je našeg doba. To je način delovanja Boga osvetnika, ovaploćenje prirode marcijalne sefire Geburaha. U smislu formule preobražaja posvećenika, izgaženi narodi predstavljaju profane i nečiste, odnosno klifotske elemente unutar psihe. Nasuprot tome, izbavljeni narod predstavlja uravnotežene i pročišćene psihičke elemente za čiji ulazak Bog poziva kćer sionsku, odnosno Jerusalim (Nebeski Jerusalim, Binah) da otvori svoje kapije (Isaija, 62:10-12). Skerletna fantazmička slika upotrebljena je još na početku Isaijine knjige (1:18, 1:21):

„Dođite, pa da se sudimo, govori Jahve. Ako li su gresi vaši kao skerlet, kao sneg postaće beli; i ako su kao purpur crveni, postaće kao vuna."

„Kako li postade bludnicom verna tvrđavo?"

Osamnaesti stih jasno nagoveštava simbolizam Jagnjeta. Alister Kroli je ovu tradiciju okrenuo naglavačke shodno učenju o smeni eona koje je propovedao, načinivši od Jagnjeta simbol jednog od najopakijih kneževa tame i pripisavši bludnici (Skerletnoj Ženi), nazvanoj Babalon, sakralna svojstva. U svakom slučaju, promena boje, polaritet crveno-belo, ukazuje na preobražaj čoveka koji konačno postaje adept. On postaje čist, kataros. Odmah nakon odeljka u kome se opisuje kako će Jahve kazniti uobražene kćeri sionske, u glavi 4, stih 1, ima jedan zapanjujuć iskaz:

„I toga će dana sedam žena uhvatiti jednoga čoveka i reći će: Svoga ćemo hleba jesti, svoje ćemo haljine nositi, samo da se tvojim imenom nazovemo! Skini ti sa nas sramotu našu!"

Ovaj stih, iako se logički nadovezuje na prethodne, kao zasebna epizoda posve štrči. Simbolizam ovih reči, naoko nevažan i nekako sporedan, bremenit je arhetipskim smislom. Iz kabalističke perspektive, tih sedam žena personifikuju sedam nižih sefirota (od Heseda do Malkuta) koje su, usled čovekovog pada u linearnu svest, izgubile svoju organsku vezu sa Vrhovnom Trijadom (Binah/Gora) i sada lutaju obezglavljene, u sramoti i izolaciji. One očajnički hvataju „Jednog Čoveka“, koji je Tifaret (Sunce, kosmički Hrist, ravnoteža mikrokosmosa), zahtevajući da se nazovu njegovim imenom kako bi se kroz unutrašnje Sunce ponovo uspostavio narušeni makrokosmički balans i skinuo zastor podeljenosti. U telemitskom ključu, ovaj slikovni kompleks odjekuje kroz sedam glava Zveri na kojoj jaše Babalon, a koje teže mističnom sjedinjenju sa Jednim. Isto tako, stih 34:14, ukazuje na pojavu nekih modernih struja u okultizmu koje najavljuju buduće trendove:

„Zveri će s pustinje divlje pse sretati, jarci će se dovikivati, i aveti noćne onde se naseliti i počinka naći."

Pomenuti jarci su izraz predjahvističke izraelitske religije, što se odnosi na pustinjsko božanstvo Azazela čija je životinja jarac. Bog je naložio Mojsijevom bratu Aronu, da jednom godišnje, prilikom svetkovine Dana pomirenja, žrtvuje jednog junca i jednog jarca. Junac je posvećen bogu Izraela a jarac Azazelu. Uloga žrtvenog jarca jeste da ponese na sebe sva sagrešenja jevrejskog naroda. Tako je uobličen demonski egregor koji nosi ime nekadašnjeg božanstva koga je poštovao isti taj narod. Aveti noćne su Lilit. Mitologija Skerletne žene i Zveri izbija iz ovih kratkih proročkih crta. Ovaj izbor simptomatičnih Isaijinih iskaza završiću stihom 26:19 (što ne znači da je ovo sve):

„Da ožive mrtvi tvoji! Vaskrsnuće tela! Probudite se, radujte se, stanovnici praha! Jer je tvoja rosa, rosa svetlosti, i zemlja će sene na svet povratiti."

Vaskrsavanje tela ne bi trebalo shvatiti doslovno. Kada je reč o tumačenju snova i vizija, svako linearno i doslovno shvatanje vodi ka grešci. Mrtvi koji oživljavaju na poziv Boga, u našem vremenu su, kao što sam već napomenuo, oni koji doživljavaju koreniti i nepovratni preobražaj još za trajanja ovozemaljskog života. To je suština adeptstva. U egipatskim uzorima ovih refleksija, to se dešavalo u svetu mrtvih, gde je duša, ujedinivši se sa svojim ka, postajala samousavršeni (akhu), obezbedivši sebi mesto u večnom životu. Razumevam da je prorok Isaija, u krajnjoj liniji, opisao mehanizam mesijanske formule koja u mnogim detaljima podseća na premise doktrine Alistera Krolija.

Ipak, kao što sam već nagovestio, biti prorok ne znači i potpuno razumeti svoju viziju. Postoje različiti nivoi razumevanja. Nakon 27 vekova, nije potrebno da budemo proroci kako bismo razumeli kontekst Isaijinih proročkih vizija u odnosu na nama blisko vreme. Ne možemo sva njegova proročanstva tumačiti u ključu našeg vremena, ali svakako da je ovih nekoliko navedenih u ovom odeljku sasvim indikativno za ovu svrhu.

Bog Mladoturčin je oblik delovanja imanentnih sila univerzuma. To delovanje je u određenoj meri pojmljivo, odnosno dotiče se naše percepcije i razumevanja. Govorim o sili, koju možemo nazvati božanskom, pod kojom podrazumevam nešto što istovremeno postoji i deluje kroz našu psihu, ali i izvan nje, te obuhvata sveukupnost ne samo ljudskih bića, nego svakolikih oblika postojanja na mnoge načine povezanih sa nama. Ta sila ima svoju volju, ali je istovremeno podložna i ljudskoj volji. Ona otvara puteve ljudskoj volji, ali sa druge strane, težnje ograničene svesti ljudskih bića postavlja u strogo trasirane uslove koje bismo mogli porediti sa sudbinom.

Božanska sila u ljudskom mnjenju ima brojne oblike i načine pojavljivanja, ali nam je gotovo nedostupna na uobičajenom nivou svesti. Zato, u trenucima povišene svesnosti, koji mogu biti i uglavnom jesu privremeni, retko trajni, izuzev u slučajevima korenitog i nepovratnog preobražaja, ta sila je podložna ljudskom usmeravanju. Ponekad je dovoljno da prorok, ili neko u takvom privremenom stanju, samo vidi tokove te sile i uticaj je već ostvaren. Vreme u kome živimo jeste doba laganog povratka u stanje kada su granice između svetova i raznih nivoa bile labavije. To je suštinski preokret koji se dešava upravo sada, noseći sa sobom ne samo veliku neizvesnost i šokove, nego i sunovrat u strašnu tamu koja će progutati mnoge od nas.

Mesijanski duh i ličnost

Pretpostavimo za trenutak da je dugo očekivani Mesija, u kontekstu monoteizma, zapravo žensko ili, još čudesnije (i opscenije), androgin, što kao simbol odgovara prirodi hermetičkog Merkura. Isus Hrist i njegova preteča, njegov prorok, Jovan Krstitelj, u tradiciji hermetizma, označeni su znakom Merkura. Takođe, po analogiji a ne doslovno, Merkur je Hermes, a Hermes je Tot. Otud je Isus Merkur. Ponavljam, ne u doslovnom smislu, nego po osnovnim svojstvima, a to su oni koji donose gnozu ljudima i menjaju njihov svet. Merkurova priroda je hermafroditna, što bi značilo da je mesijanska priroda takođe hermafroditna, odnosno ima izraženu i mušku i žensku komponentu. Samim tim Mesija je neprihvatljiv pravoverju bilo kog usmerenja. Mesija je u najmanju ruku otpadnik i paćenik. O tome piše u bibliji:

„Prezren beše, odbačen od ljudi, čovek vičan patnji i bolu, kao neko od kog lice svoje svaki zaklanja. Ipak nam on patnje naše nosi i bolove naše na se uze; i mi ga za kažnjenog posmatrasmo, uniženog i od Boga pogođenog. Al’ je on za naše grehe ranjen za naše je bezakonje slomljen; kazna koja mir nam daje na njega pade i ranom njegovom mi se iscelismo.“ Isaija 53:3-5 (prevod Lujo Bakotić).

Savremeni okultista Daniel Gunter daje za ovu temu ključan navod Krolijevog Opus XX Pariskih Radova:

„U početku beše Reč, logos, koji je Merkur, i stoga bi trebalo da bude poistovećen sa Hristom. Oba su glasnici; misterije njihovog rođenja su slične; nestašluci njihovog detinjstva su slični. U „Viziji Univerzalnog Merkura“ Hermes je viđen kako se spušta na more, što se odnosi na Mariju. Raspeće predstavlja kaducej; dva lopova, dve zmije; stena u Viziji Univerzalnog Merkura je Golgota; Marija je jednostavno Maja sa solarnim R u materici... uporedi Hristovo spuštanje u pakao sa Hermesovom funkcijom vodiča mrtvih. Takođe, Hermes izvodi Euridiku, a Hrist uzdiže Jairovu kći. Za Hrista se kaže da je uskrsnuo trećeg dana, jer su planeti Merkur potrebna tri dana da ponovo postane vidljiva nakon što se odvoji sunčeve sfere... Primeti, Hrist kao Iscelitelj, i takođe njegove vlastite izjave: „Sin Čovečji dolazi kao lopov u noći“; takođe i ovaj stih „Jer kao što munja izlazi na Istoku i sija sve do Zapada, takav će biti i dolazak Sina Čovečjeg“. Primeti takođe Hristov odnos prema razmenjivačima novca, njegove česte parabole, i činjenicu da je njegov prvi učenik bio poreznik. Primeti takođe da je Merkur Prometejev izbavitelj. Jedna polovina simbola Ribe takođe je zajednička Hristu i Merkuru, ribe su svete Merkuru... Mnogi Hristovi učenici su bili ribari, a on je uvek izvodio čuda vezana uz ribu. Primeti takođe Hrista kao posrednika: „niko ne dolazi Ocu osim po Meni“, i Merkur kao Hokmah kroz koji jedino možemo prići Keteru.“ Daniel Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str. 89.

Hrist je Mesija koji pati. Povezan je sa simbolikom Ribe, vode i dubina. Zar to nisu actečki Kecalkoatl („pernata zmija“) i grčki Atlas? Obojica, poput Hrista, nose teret čitavog sveta, odnosno grehe čovečanstva. Dimitrij Mereškovski, u knjizi „Tajna Zapada“, navodeći veliku sličnost između meksičkog i grčkog božanstva, između ostalog, obraća pažnju i na sličnost njihovih imena: KecalkoATL i ATLas, gde tlao na grčkom označava patnju, a atl na jednom od jezika drevnog Meksika znači voda. Dakle, imamo vodu i patnju kao važne elemente mesijanstva. Sličnosti sa doktrinom dvanaeste arkane tarota ne mogu biti jasnije. Upravo je to onaj element čiji beskrajni mračni i zastrašujući ponor čuva ali i drži zatočenu Mesijinu dušu, koja obitavajući najniže i najdublje, pretenduje na ono najviše na drugom kraju spektra.

Kecalkoatl

U drevnom Meksiku imamo dva mesijanska lika: Uicilopoktlija i Kecalkoatla. Uicilopoktlija je rodila devica oplođena pernatom lopticom sa nebesa (sličnost sa Svetim Duhom hrišćanskog mita). On je sin majke ogrnute zmijama, njegov skiptar je zmija, okružen je zmijama, ima doboš od zmijske kože. Erih Nojman, u knjizi „Velika Majka“, kaže da se u figuri Uicilopoktlija ističe veza između Sunca, zmije i vetra i podvlači sličnost između njega i Kecalkoatla kao nosioca rađajućeg svetlosnog principa. Uicilopoktli je, kaže Nojman, kao bog-kukuruz,  ubijen, žrtvovan, pojeden i vaskrsao. I on je poput svih drugih muških božanstava svetlosti, morao umreti. Ovo ukazuje da je mesijanska formula zapravo formula umirućeg boga, dok recimo Krolijeva formula izražena „Knjigom zakona“ negira tu formulu suprotstavljajući joj formulu Deteta, kao novi oblik mesijanskog delovanja.

Kecalkoatl, kao drugi meksički mesijanski lik, nema nameru da preobražava ili spašava svet, već kroz ispaštanje preobražava samog sebe, upravo onako kako poznati jevrejski mesijanski jeretik Šabataj Cvi prolazi kroz preobražaj uz patnju u svetu zmija. Kecalkoatl takođe umire i vaskrsava, ali je, poput Merkura, donosilac kulture i znanja te je, kako kaže Nojman, on božanski zastupnik načela svetlosti i ljudskosti. Njegov simbol je spiralna kula koja se uzdiže u visinu. On je zmija sa podignutom glavom! Nojman ističe da je Kecalkoatl ujedinjujući simbol, načelo coniunctio (merkurovska priroda) sam po sebi, jer kao ptica predstavlja nebo, a kao zmija zemlju. On je svojevrsni Hrist–Lucifer te je poput Horusa, bog dva horizonta čiji je simbol Venera (Večernjača i Danica). Svi ti principi predstavljeni su simbolikom Ruže i Krsta, budući da Ruža cveta iz središta Krsta te predstavlja pobedu nad smrću, vaskrs, postignuće mikrokosmosa na Krstu elemenata. Kecalkoatl je pobeđen od strane demonskih sila, a njegov greh, pripisan Veneri, koji je doveo do uništenja raja, jeste uživanje u seksu i opojnim napicima, što asocira na konzumiranje jabuke i seksualno sagrešenje Adama i Eve. Po legendi, Kecalkoatlu su demoni podveli bludnicu Sočikecal koja je načelo krolijevske Skerletne Žene (paralela sa Adamom i Lilit).

Nojman pominje i to da se Kecalkoatl dovodi u vezu sa pernatom zmijom kao simbolom istoka, koja je aspekt vetra-ruaha-duha. Naravno, to je stvar istovetna Svetom Duhu koji će, navodno, ostati na raspolaganju ljudima sve do drugog Hristovog dolaska. Sveti Duh, odnosno „ruah hakodeš“ jeste tajanstvena božanska sila, koja je istovremeno i svojstvo duše, po tom učenju jeste jedini instrument u rukama i srcima kako Jevreja, tako i hrišćana do pojave Mesije. U kabalističkom smislu, to znači da su za ljudsku svest zatvorena dva viša nivoa od četiri: acilut i brijah, te da se ona može kretati samo između prva dva, odnosno asijaha i jeciraha. Jecirah je zapravo lokacija ruah hakodeša. Podsetimo se, po učenju kabalizma svet postoji kroz deset sefira, odnosno posuda isijavanja božanske tvoračke svetlosti, dok se tih deset sefira odražava na četiri nivoa egzistencije. Najviši je acilut, čiji je atribut element vatre, ispod njega je brijah - voda, zatim jecirah - vazduh te naposletku asijah - zemlja, odnosno materijalni svet koji je zapravo smeša svetlosti i klipota.

Kabalista Arjeh Kaplan, u knjizi „Meditacija i biblija“, govori kako je Mojsije bio uzdignut do aciluta, ali je ono što je video bilo pokriveno brijahom, odnosno, on je acilut - božansku ravan - posmatrao okularima brijaha. Zapravo, u brijahu je posmatrao odraz aciluta, jer acilut niko ne može videti i ostati živ. Po Kaplanu, prorok Jezekilj, vidilac merkave (Božjeg prestola), bio je na nižem nivou vizije od Mojsija, pa je gledao acilut prekriven svetlošću brijaha i jeciraha. Kaplan objašnjava da se posle ovoga, svetla aciluta i brijaha više uopšte nisu otkrivala. To je, po Kaplanu, značenje učenja koje kaže da se posle smrti Aheja, Zaharije i Malahije prorokovanje približilo kraju, i da je ostao samo ruah hakodeš.

Ideja o vladavini svetog duha, ima svoje milenarističke i mesijanske korene, čiji je tipičan predstavnik Joakim od Fjore (1135–1202) sa svojim učenjem o tri doba: doba Oca, predstavljeno u Starom zavetu; doba Sina (od pojave Isusa Hrista do 1260) te naposletku, doba Svetog Duha, doba slobode - od 1260. godine pa nadalje – u kojem će ljudi imati neposredan kontakt sa Bogom (što znači da je crkvena hijerarhija u tom dobu posve nepotrebna). Godinu 1260, Joakim od Fjore je uzeo kao početak novog doba Svetog Duha, na osnovu Jovanovog otkrivenja, stihovi 11:3 i 12:6, u kojima se pominje broj od 1260 dana. Na prvi pogled, reklo bi se da je reč o izrazu mističke nade ili ludila pomešanog sa neobuzdanim optimizmom, ali Joakim od Fjore je zapravo bio dalekovid, najavljujući neko novo doba medijumske i slične komunikacije ljudi sa vanzemaljskim, demonskim ili božanskim entitetima. Imajmo na umu da su se od njegovog vremena u Evropi pojavili Džon Di i Edvard Keli, Emanuel Svedenborg, Alister Kroli, Rudolf Štajner i mnogi drugi.

Mirča Elijade, u knjizi „Mit i zbilja“, ocenjujući Joakimove ideje, rekao je da su one bile u suprotnosti sa teologijom Povesti koju je prihvatila Crkva nakon svetog Avgustina. Prema vladajućoj doktrini, nakon što se kroz Crkvu dostigne savršenstvo na Zemlji, nema više mesta za obnovu u budućnosti. Jedini će odlučujući događaji biti dolazak Hrista i Poslednji Sud. Joakim od Fjore ponovo uvodi u hrišćanstvo nekadašnji mit o sveopštem obnavljanju. Elijade kaže da se tu ne radi o povremenom obnavljanju koje se može u beskonačnost ponavljati. I dalje, Joahim je treće doba zamislio kao carstvo Slobode, pod vladavinom Duha Svetoga, što podrazumeva prevladavanje istorijskog hrišćanstva, i kao posledicu, rušenje postojećih pravila i institucija. Učenje Joakima od Fjore je jedna posve iluminatska ideja. Eto klice revolucionarnog mesijanstva koje traži izlaz iz perspektive kraja istorije koji je proglasila Crkva, pečateći sobom i konzervirajući istorijski proces do dolaska Mesije.

Suštinski problem klerikalnih pozicija oduvek je bilo nepristajanje na ništa manje od čuda, iza čega se očekivano krije težnja za očuvanjem moći. Iz krajnje sebičnog razloga Crkva previđa i propušta rad na pripremi dolaska Mesije, već kako je to pokazao Dostojevski u Velikom inkvizitoru, ona ga i ne želi. Time Crkva odriče sebi pravo na prisustvo i posedovanje Svetog Duha, jer taj duh nije duh institucije, duh učauren među skutima izopačenog sveštenstva, nego pre svega duh slobode i promene. Čovečanstvo može voditi samo prosvetljena manjina koja poseduje više znanje, ezoterijsko znanje nepristupačno masama. Sa druge strane, ukoliko bi svako ljudsko biće posedovalo tu vrstu znanja, onda ne bi bilo moguće govoriti o čovečanstvu, niti o narodima, nego o čarobnjacima i misticima, o zajednici čudesnih ljudi čije međusobne odnose i poglede na svet nismo kadri da razumemo. Međutim, ono što je sigurno, u toj situaciji ne bismo mogli računati na prisustvo milijardi ljudi na ovom svetu, nego na drastično manji broj. Prosvetljenost, samim tim što je retka u masi, retka je potpuno. Masa nikako ne može biti prosvetljena, ali može biti podignuta zanosom.

Jedna od mesijanskih uloga jeste upravo opijanje mase zanosom putem opčinjavajuće harizme verskog vođe. Tako i Šabataj Cvi kao ličnost nije imao nikakav poseban kvalitet, niti je imao poseban fizički izgled, niti rečitost, obrazovanje, neku posebnu mudrost, niti je iza njega ostalo hvale vredno pisano zaveštanje ili mnoštvo mudrih izreka. Ništa od toga. Pa ipak, taj čovek je za kratko vreme zračio u delu jednog naroda i u jednom istorijskom trenutku. Možemo li slično reći i za Adolfa Hitlera? Dakle, nema pravila za mesijansko isijavanje. Harizma ne podleže zakonima razuma. Ona je sazdana od strasti i snage, a to je upravo poruka tarot arkane Snaga / Strast. U tome je tajna moći mesijanske Zmije.

Odavno je poznata analogija između predstave egipatske boginje Izide, koja u krilu drži dete Horusa, sa Devicom Marijom koja drži dete Hrista. To je zapravo slika okrunjenog Deteta-Kralja, budući da je ženska komponenta ove predstave pandan tronu. Božansko dete u krilu majke jeste slika Mesije. Njegova majka je njegov presto. Erih Nojman ističe da je Velika Majka, u svojstvu majke i gospodarice zemlje, presto po sebi. Kabalistički, presto je sefira Binah, Saturnova sfera, broj Tri. Predstava oka u trouglu ukazuje na božansko proviđenje čije je ispoljavanje trojstvo, odnosno apstraktno jedinstvo izraženo trojstvom da bi bilo pojmljivo. Ukoliko je simbol oka u trouglu obogaćen i prikazom zraka koji izbijaju iz oka, onda je reč ne samo o posmatranju nego i o delanju. Delatno načelo božanstva je stvaralačko, a ono božansko delanje u svetu, koje nije direktno stvaralačko, jeste delanje po proviđenju, kako bi Božja promisao bila ostvarena. Taj tip delanja je mesijanski. Da bi delovao Mesija seda na tron te kao Bog-Dete ili mladi bog, odnosno kralj, biva privijen na grudi Velike Majke.

Mesijanski kralj je onaj koga je Boginja Majka usvojila, privila na grudi, dajući mu time legitimitet njenog sina i vlast nad njenim silama. Po Nojmanu, nije slučajno što je najveća Boginja Majka ranih kultova nazvana imenom Izida, odnosno sedište, tron, čiji simbol ona nosi na glavi. Kralj koji zaposeda zemlju, Boginju majku, kako to Nojman primećuje, čini to sedajući na nju i doslovno. Zato je presto sedište božanstva te simbol božanskog prava kraljeva. Presto nije tek stolica nego predstavlja vrh zigurata, vrh piramide ili planine, i mesto je venčanja neba i zemlje, uranskog i htonskog. Često je u osnovi prestola posađena kocka kao simbol stabilnosti, snage i moći, odnosno grada i žene, a što predstavlja kraljevstvo, vlast nad zemljom, nad ženom, nad Majkom.

Merkur