Kabalistička arkana Isusa Hrista

Ovaj tekst je više pokušaj jednog, uslovno govoreći, kabalističkog tumačenja lika i dela hrišćanskog Spasitelja u osnovnim crtama. Ukoliko pažljivo čitamo Jevanđelja, primetićemo određeni broj Isusovih uloga. On je Spasitelj, Reč, Kralj Jevreja, Revolucionar, Nekromant, Egzorcista, Iscelitelj, Opskrbitelj, Učitelj, Čudotvorac, Prorok, Sin Božji, "onaj koji krštava Svetim Duhom" itd. Verovatno sam nešto izostavio. Neki od tih epiteta su simbolički a neki su praktični. Na primer, Isus kao Reč jeste, prevedeno na savremeni kod razumevanja, vibracija; vibracija je život; život je svetlo. Isus kao ispoljeni Bog jeste vibracija, a vibracija je formula, odnosno proporcija. Isus je Sin Božji je Reč je vibracija je svetlo je proporcija je život je svetlo za ljude. U pitanju je, kako se navodi u Jovanovom jevanđelju, istinita svetlost koja osvetljava svakog čoveka, odnosno životvorna vibracija prožima svakog čoveka. Dakle, pred nama je jedan slojevit fenomen. 

 

Na koji način je Isus svetlost? Pogledajmo u reč: IHVH je tetragramaton (jod-he-vau-he), odnosno četvorodelno ime nevidljivog i transcendentnog starozavetnog boga. Pogledajmo šta su uradili hrišćanski kabalisti: umetanjem slova Š, odnosno hebrejskog šin, dobijamo IHŠVH, odnosno Jehošua, (u jednoj varijanti ime Isus piše se jod-šin-vav-cadi / IŠVC). Slovo šin, koje označava zub, a po kabali, ono je vatrenog svojstva, na modelu čoveka umetnutog u pentagram, pozicionirano je u predelu glave. Slovo šin je i duh te predstavlja goluba koji se spuštao iznad Isusove glave prilikom njegovog krštenja u reci Jordan od strane Jovana Krstitelja. Jovan je svedok, on svedoči za svetlost. Dakle, Jovan Krstitelj je Božji poslanik, odnosno onaj ko je prepoznao Bogočoveka, što znači da je izvan vlasti klifota. U kabali, klifoti su ljuske tame, polomljeni ostaci prvobitnih posuda koje nisu mogle da izdrže božansku svetlost prilikom stvaranja sveta, što je posebna doktrina.

IHŠVH, ime sa Š u sredini, nije samo teološka tvrdnja već ontološka jednačina po kojoj duh ulazi u strukturu sveta kako bi je zapalio iznutra. To nije spasenje odozgo, već aktivacija svetlosti u čoveku. Vera, u tom kontekstu, nije pristanak na dogmu, već, da tako kažem, usklađivanje sa vibracijom, prihvatanje formule koja menja samu frekvenciju bića. Biti Sin Božji znači biti probuđen. Zmija na krstu, slovo Š između neba i zemlje, voda koja nosi duh, glas koji vibrira iz bezdana svetlosti, sve to čini sliku uzdizanja svesti kroz sopstvenu tamu. Hrist kao arhetip nije samo udaljena figura spasenja za one koji ostaju u klifotu, već magnet koji izvlači iskru iz posude tame i vraća je izvoru. Kabalistički rečeno, Isus je svetlost koja izvlači druge iskre svetlosti iz klifotskih posuda. 

Njegovo raspeće stoga nije poraz, već inicijacija. U tom smislu i njegovo vaskrsenje nije čudo, već zakon, a njegovo uznesenje nije odlazak, već pokazivanje puta. Zato kabalistička arkana Isusa Hrista ne govori o Isusu kao izuzetku, već kao modelu. On je obrazac onoga što svaki čovek može postati kada se u njemu zapali unutrašnja vatra duha (šin).

Svet je tama (klifot), a tama je smrt. U Jevanđelju po Jovanu piše da svet nije prepoznao svetlost, odnosno klifot ne prepoznaje ono što sadrži. Ljudi su u vlasti tame, odnosno klifota, pa otud ni oni ne prepoznaju svetlost, što rezultira odbacivanjem i neprepoznavanjem Isusa. Oni ne prepoznaju nosioca vibracije sveopšteg stvaralačkog načela, odnosno mističkog Oca.  

U stihu 10:34, po Jovanu, Isus kaže: „Zar nije pisano u vašem Zakonu: Bogovi ste?“ Po teološkim tumačenjima taj stih je povezan sa Psalmom 82:6 koji glasi: „Ja rekoh: bogovi ste i svi ste sinovi Višnjega.“ Psalm 82 govori o Božjem sudu nad onima kojima je data vlast da upravljaju i donose pravdu, ali su je zloupotrebili. U tom smislu, ono bogovi odnosi se na sudije i vođe Izraela, kojima je poverena Božja reč i autoritet. Međutim, oni nisu ispunili svoju dužnost, zbog čega Bog izriče presudu. Dakle, po teolozima, izraz bogovi ovde ne označava božansku prirodu, već ljude kojima je data odgovornost da deluju u ime Boga.  

Sveti Atanasije Veliki (IV vek), jedan od najznačajnijih teologa, koristio je ovaj stih u odbrani Hristovog božanstva. On je ukazivao na to da ako su ljudi kojima je data Božja reč nazivani bogovima, onda je Isus, koji je istinski Sin Božji, s pravom Bog u punom smislu. Sveti Augustin (IV-V vek), tumačio je ovaj stih u kontekstu Božjeg prisustva u ljudima. On je naglašavao da izraz bogovi ste ne ukazuje na božanstvo po prirodi, već na uzvišenost koju ljudi stiču kroz zajedništvo s Bogom. Prema njemu, ljudi postaju bogovi kada primaju Božju blagodat i kada žive u skladu sa Njegovom voljom. Podsetiću, Božja blagodat je po kabali odraz jovialne sefire Hesed i svojstvena je Hristu, dok je sa suprotne strane dijagrama Drveta života marcijalni Geburah, a koji se odnosi na Zakon i zabrane, svojstven Mojsiju. 

Dalje, imamo i Svetog Jovana Zlatoustog (IV-V vek), koji je govorio o ovom stihu kao o pozivu na odgovornost. Po njegovom mišljenju, Isus je ovim rečima isticao da je Božja reč osnažila ljude, ali da su oni zloupotrebili svoju moć. Ovo je povezano sa Psalmom 82, gde su nepravedni sudije osuđeni jer nisu pravilno upravljali poverenim autoritetom. Naposletku, imamo Svetog Ćirila Aleksandrijskog (V vek), koji je ovaj stih posmatrao u vezi sa oboženjem (teozis). Po njemu, čovek nije bog po prirodi, ali može postati nalik Bogu kroz zajedništvo sa Njim. Hrist je došao da vrati čoveku izgubljeno dostojanstvo i da ga uzdigne ka božanskoj svetlosti.

Na prvi pogled, složio bih se da tu nije u pitanju božanska priroda već obavljanje dužnosti poverene od Boga. Pa ipak, pogledajte, kod Jovana 1:12, kaže se da su Sinovi Božji (beni elohim) postajali oni koji su verovali u Njegovo ime, dakle, prihvatili su vibraciju, odnosno životvornu svetlost koje to ime nosi sa sobom. Zar se ovde ne želi kazati da vera u Isusa sa sobom nosi božanski preobražaj onog ko veruje? Tj, možda ne božanski, jer Sinovi Božji možda nisu bogovi, ili poput bogova, ali svakako jesu nosioci moći i autoriteta IHŠVH, a što ih čini, ako ne bogovima, onda baš poput bogova, bogolikima, u svakom slučaju izuzetima od vlasti klifota. Ako su već Sinovi Božji otud oni imaju vlast nad duhovima i mogu činiti čudesa poput Sina Božjeg. 

Vratimo se Jovanu Krstitelju, tj. Preteči, jer je onaj ko ide ispred Hrista i poravnjava put za njega, tako što ga najavljuje. On je taj koji je Isusa krstio vodom, kada se iznad njegove glave ukazao Sveti Duh. Svrha Isusovog krštenja jeste obeležavanje, da bi se kršteni pokazao svetu, tj. tami (klifotu). Jovan Krstitelj je čuo glas Boga u trenutku kada je krstio Isusa Hrista u reci Jordan. Dok je Isus izlazio iz vode, nebesa su se otvorila, Sveti Duh je sišao na Njega u obliku goluba, a čuo se glas Boga Oca koji je rekao: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji. Ovo se tumači kao potvrda Isusovog božanstva. Glas sa neba potvrđuje da je Isus Sin Božji, što je ključna poruka hrišćanske vere. Takođe, ovaj trenutak otkriva Oca, Sina i Svetog Duha, što je očigledno pokazivanje Trojstva u Novom zavetu. Zato je krštenje Isusovo od značaja kao trenutak ispoljavanja Boga u tri oblika, pri čemu se Bog Otac ispoljio kao glas, vibracija. To je bilo razotkrivanje Boga pred Jovanom. To razotkrivanje Jovan je kasnije i doslovno platio glavom, postajući akefale, bezglavi. 

U gnosticizmu bezglavi je onaj ko se oslobodio materijalnog sveta. Time Jovan postaje prvi mučenik, ne samo u hrišćanskom, već i u gnostičkom smislu, jer njegovo odsecanje glave simbolizuje konačno oslobođenje od vlasti arhonta ovoga sveta. On više nije samo glas koji viče u pustinji; on je postao sam taj glas, oslobođen tela. Voda krštenja (mem) jeste živa voda, odnosno Duh (šin) koji piju oni koji veruju u Isusa. Ovde vidimo komplementarnost dva majčinska slova hebrejskog alfabeta, jer upravo je voda bila element neophodan za manifestaciju Trojstva prilikom Isusovog krštenja.    

 

Za Isusa je rečeno da je on Zmija jer podseća na metalnu zmiju koju je Mojsije okačio na krst a koja je imala spasonosna svojstva. Kako goluba kao izraz duha možemo predstaviti slovom šin, tako je Isus kao zmija predstavljen slovom tet, što upravo znači zmija. Otud je Isus u svojstvu mesije zapravo šin-tet, odnosno Šet. Podsetiću, Mojsije je postavio bronzanu zmiju na stub kako bi zaštitio narod od ujeda otrovnih zmija. To se pominje u Knjizi Brojeva 21:8-9. U ovom odlomku, Izraelci su se pobunili protiv Boga i Mojsija, zbog čega su bili kažnjeni otrovnim zmijama. Kada su se pokajali, Bog je rekao Mojsiju da napravi bronzanu zmiju i postavi je na stub. Navodno, taj stub je bio u obliku krsta. I svako ko bi pogledao u nju bio bi izlečen. Ovaj događaj kasnije dobija mesijansko značenje u Novom zavetu, gde Isus u Jovanu 3:14 upoređuje svoje podizanje na krst sa podizanjem zmije u pustinji: I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da bude podignut Sin Čovečiji, da svaki koji veruje u njega ne pogine, nego da ima život večni. Teolozi su, između ostalog to protumačili da je zmija simbol greha (u Postanju), ali ovde je ona podignuta kao sredstvo spasenja, što pokazuje Božju moć da preobrazi ono što je prokletstvo u blagodat. Dakle, Bog spasava ljude, ne po njihovim delima, već kroz veru i milost.  

Na šta vas podseća ta predstava o podignutoj zmiji koja je, uzgred, sredstvo spasenja? Zmija (tet) se uzdiže uz stub (ili krst, tau), odnosno kičmu, kako bi se srela sa spasonosnim duhom (šin, vatra). Otud zaista je velika slučajnost da su okultisti slovo šin dodelili arkani XX Sud koja predstavlja podizanje mrtvih radi suđenja na Božjem sudu. Uzdizanje kundalini zmije ima za posledicu stapanje svesti sa božanskim izvorom. To podseća na obezglavljivanje. Posvećeni, po uzoru na Jovana Krstitelja, postaje akefale, tj bezglavi.

I konačno, Isus Hrist je nazvan Jagnjetom Božjim. Jagnje je žrtva, a žrtva se posvećuje činom žrtvovanja, što je u Isusovom slučaju raspeće. Krst je oruđe posvećenja i oruđe svetlosti. Otud je u okultizmu i iluminizmu znak + izraz svetlosti, tj LVX, jer sadrži sva tri oblika: L, V, X. Ta tri slova su latinska verzija troslovnog imena drevnog boga IAO. To je raspeće, uskrsnuće i uznesenje. To su tri dana za Isusov vaskrs, nakon što je raspet. U praktičnom smislu, to je način postajanja bogom, nalik bogu ili Sinom Božjim.

Ako se sve prethodno sagleda kao jedna simbolička celina, postaje jasno da Isus Hrist u kabalističkom ključu nije tek istorijska ličnost, već živi arhetip formule preobražaja. On nije samo nosilac svetlosti, već i sama operativna struktura svetlosti, zapravo put kojim se klifotska tama pretvara u životvornu vibraciju. U tom smislu, Hrist ne dolazi da zameni Zakon, već da ga preobrazi iz spoljašnje zabrane u unutrašnju dinamiku svetlosti. 

Dodatak: O poreklu formule IHŠVH u hrišćanskoj kabali 

Formula IHŠVH (יהשוה), nastala umetnutim slovom šin (ש) u Tetragram IHVH (יהוה), predstavlja jednu od najprepoznatljivijih teološko-kabalističkih konstrukcija hrišćanske renesanse. Njeno značenje je jasno hristološko: dodavanje šina, simbola vatre, duha i Logosa, transformiše neizgovorivo božansko ime u ime Inkarnacije, tj. Hrista. Mirandola (Giovanni Pico della Mirandola, 1463–1494) je bio nesumnjivo prvi veliki mislilac koji je kabalu uveo u hrišćanski filozofsko-teološki horizont. U svojim tezama i raspravama Piko tvrdi da se istina hrišćanske objave može dokazati pomoću kabalističkih metoda: gematrije, notarikona i permutacija božanskih imena. On posebno insistira na značaju imena Isusa (Ješua / Jehošua) i na ideji da se Hrist može „iščitati“ iz hebrejskog jezika same Objave. Međutim, kod Pika ne nalazimo eksplicitnu, formalizovanu upotrebu formule IHŠVH. Njegov doprinos je pre svega idejni i programski, jer on otvara vrata, ali ne gradi konačnu strukturu. 

Tu strukturu uspostavlja Rojhlin (Johannes Reuchlin, 1455–1522), koji s pravom važi za ključnu figuru hrišćanske kabale. U delima De Verbo Mirifico (1494) i naročito De Arte Cabalistica (1517), Rojhlin prvi jasno i dosledno izlaže tezu da se dodavanjem slova šin u Tetragram dobija ime Isusa, odnosno ime Boga koji se ovaplotio. Kod Rojhlina, IHŠVH nije samo simbolička dosetka, već teološko-teurgijska formula koja izražava jedinstvo transcendentnog Boga i Logosa koji silazi u svet. Šin postaje znak Hristove uloge u kosmičkom poretku, kao posrednika, središnje ose i vatre koja povezuje nebo i zemlju.

Zbog toga se može zaključiti da je Piko dela Mirandola začetnik hrišćanske kabalističke ideje, ali da je Rojhlin njen prvi pravi sistematičar. Formula IHŠVH u svom punom značenju, kakvo će kasnije preuzeti Agripa, Postel, Flad i čitava zapadna ezoterijska tradicija, potiče upravo iz Rojhlinovog rada s kraja XV i početka XVI veka. Ona predstavlja paradigmatski primer kako je kabala u hrišćanskom kontekstu preoblikovana u instrument hristološke teologije.

Bogovi, duhovi i magijski identitet

Magijski identitet je temelj legitimisanja maga u svetu duhova i magijskih sila. To je posebno obeležje po kome nas magijske sile prepoznaju i priznaju, i na osnovu kojeg imamo određeni autoritet da zapovedamo, zahtevamo i pravo da se pozivamo na neku višu instancu. U temelju magijskog identiteta i svega onog što se na osnovu njega postiže, stoji magijska moć samog čoveka. Magijski identitet se obično izražava nekim imenom, znakom ili obeležjem, bilo da su oni osmišljeni od samog maga, bilo da ih je nekako on sam otkrio, ili ih je možda dobio od drugog maga, odnosno od kakvog moćnog duha i božanstva. Magijski identitet je poput lične karte za kretanje magijskim svetom i magijsko delovanje. Kada nas neki duh priupita da se predstavimo, kao što i mi to od njega iziskujemo, nećemo reći svoje svetovno ime i prezime. Nećemo se predstaviti onako kako se predstavljamo ljudima. U tom smislu moramo imati svoje magijsko ime kojim se predstavljamo duhovima. U svetu okultnog to nema nikakav značaj. Jedini značaj imaju naša moć i na osnovu nje izgrađen magijski identitet. Uz ime, simbol ili obeležje, koje čini estetsko-zvučni nosač identiteta, uvek ide i magijski zavet. Svaki zavet jeste neki oblik inicijacije. Nije svaki zavet isti. Nije jednake snage. Kakva moć u čoveka takav je i njegov zavet, pa samim tim i njegovo magijsko ime, obeležje ili znak. Te stvari određuju opseg nečijeg magijskog delovanja i znanja. 

U bibliji je poznat Kainov znak kao primer obeleženosti koja se nalazi u suštini magijskog identiteta osobe poznate pod tim imenom. Taj primer jasno ukazuje na određeni inicijacijski tip. Kain je bio zemljoradnik i prinosio je žrtve bogu od onog čime je raspolagao, čemu je bio vičan i čime se bavio. Njegov brat Avelj bio je stočar i takođe je prinosio žrtve bogu u skladu sa svojim poslom. Naravno, priča kaže da je bog više cenio roštilj od pekarskih proizvoda, pa je zavidni Kain u magnovenju ljubomornog besa prolio bratovljevu krv te zbog toga bio proklet od strane samog boga te fizički obeležen posebnim znakom. Pa ipak, ne možemo ne primetiti, zabeleženo je da su zemljoradničke kulture neretko praktikovale prinošenje ljudskih žrtava. Kasnije je to postalo neprihvatljivo. Povodom toga setimo se filmskog serijala Deca kukuruza. Duh žita često traži da ljudska krv bude prolivena po usevima kako bi žito obilato rodilo. To je jedan, reklo bi se, na užas onih osetljivih, sasvim razuman magijski čin, jer je Kain postupao u skladu sa običajima svojih predaka. 

U grčkoj mitologiji boginja Demetra bila je nadležna za zemljoradnju. Njen otac je titanski kralj Hronos (Saturn), čiji je simbol srp te ukazuje na faktor vremena i vremenske cikluse koji se nalaze u temelju poljoprivredne delatnosti. Demetrina majka je titanka Rea, majka bogova, boginja ženske plodnosti i rađanja. Njene svete životinje su svinja i zmija. Njeno ime ukazuje na pokret, tok, stalno kretanje poput vodenog toka ili krvi. Ona sama ćerka je Urana (neba) i Gaje (zemlje). Dakle, imamo žensku liniju Gaja – Rea – Demetra. Hronos i Rea potiču od istih roditelja. Sama ta činjenica ukazuje na incestuoznu magijsku moć drevnih kraljevskih formula kada je vladar smatran pre svega magijskim pa tek onda političkim bićem. Demetra je u mitologiji poznata kao majka Persefone koju je oteo bog podzemlja Had. Sve ove mitološke činjenice ukazuju na veze poljoprivredne delatnosti sa moćnim htonskim božanstvima i duhovima. 

Da bi ljude naučili poljoprivrednim umećem ili da bi im uopšte dozvolili da se na nekoj teritoriji bezbedno nasele i uspešno se bave proizvodnjom hrane, duhovi koji su obitavali na tom mestu ili u blizini, istakli su jednostavne ali stroge zahteve. Svako nepoštovanje tih zahteva imalo bi za posledicu najezdu štetočina, sušu, grad ili kakvu drugu nedaću. Obredno prinošenje ljudskih žrtava, pre svega članova same zajednice, očito je bio jedan od takvih uslova. O razlozima za iznošenje ovakvih zahteva od strane prirodnih sila mogu samo da nagađam. Sa druge strane, popularni Hermes, između ostalog, bio je i bog stočara. Njegov simbol bio je štap, baš kao i u Mojsija, nomadskog vođe. Stočari, budući nomadi, nisu zavisili samo od jednog mesta, pa su, ukoliko im se duh nekog mesta ne dopadne, jednostavno mogli da odu dalje.

Sada dolazimo do suštine, a to su mesta na kojima obitavaju pojave poznate kao bogovi ili duhovi. Mojsije se na Sinaju sreo sa tamošnjim strašnim i prekim bogom sa kojim je postigao savez a koji je obavezao čitav njegov narod dokle god postoji. Mi danas, pod uticajem mnogih teoloških i mističnih pogleda na svet boga shvatamo kao apsolut, kao nešto sveprisutno, u nama i izvan nas. U paganska vremena nije bilo tako. Postojali su neodređeni apstraktni nedelatni bogovi, poput bogova neba, zemlje uopšteno, nekih zvezda i slično, ali mnogi bogovi su imali konkretna sveta mesta na kojima su se ukazivali i gde su obitavali. Uglavnom su ta mesta bila po planinama, pećinama, kod izvora, u jezerima, klancima, po šumskim lokacijama, kod određenih stena, šupljina, čudnih geoloških oblika, po pustinjama itd. Ponekad bi ljudi upravo na tim mestima podigli svetilišta ili bi na nekim unapred određenim mestima podigli hramove te u njih naknadno prizvali određene epifanije. Mojsijev bog sa sinajske gore je poput svakog drugog duha koji obitava na nekoj planini. Taj moćni gorski sinajski duh je u sprezi sa ličnom moći samog Mojsija, stvorio savez koji opstaje i danas. Dakle, može se reći kako je taj bog i dalje živ. Mnogi duhovi prirode od kojih su ljudi načinili svoje bogove, u međuvremenu su izgubili svoje štovaoce. Jesu li samim tim sa lica zemlje nestali ti bogovi / duhovi? Istina, neki narodi su od svojih lokalnih bogova načinili apsolutne, kosmotvoračke bogove, ali to je već druga tema.

Kako to bogovi mogu nestati sa lica zemlje? I šta su oni uopšte? Jednom sam došao do spoznaje da su bogovi formule. Iako je to ispravna spoznaja, ona nije potpuna. Bogovi su mnogo više od formula. Oni su nedokučivi. Običan duh izvora je takođe nedokučiv. To su bića, pojave, koja postoje u nekakvoj ravni, nama nedostupnoj, i pojavljuju se na određenim mestima. Tako nas mitologija obaveštava da je Zevs odrastao na jednoj planini ostrva Krit. Afrodita je sa Kipra. Na toj kritskoj planini još od praistorije ljudima je bilo poznato da tamo obitava nekakav duh od koga su kasnije načinili Zevsa. No, gde je taj Zevs sada? Je li još uvek na toj planini? Kažu da se kasnije preselio na Olimp. Je li ga neko video tamo? Da bismo odgonetnuli ova pitanja moramo se prisetiti kako je Karlos Kastaneda opisivao svoje dogodovštine sa fiktivnim ili ne, starim Indijancem kojeg je zvao Don Huan. Indijanac je vodio Karlosa po raznim mestima u Meksiku gde se ovaj susretao sa određenim duhovima, bićima, entitetima, nazvali mi to kako god. To je mogao učiniti u stanjima svesti potaknutim određenim magijskim radnjama samog Don Huana ili pod dejstvom psihoaktivnih supstanci. Obaška što nas Kastanedine knjige podsećaju na stare šamanske istine da duhovi obitavaju i u tim tzv biljkama moći (ili gljivama) a ne samo na nekim fizičkim lokacijama. Dakle, da bismo otkrili gde je Zevs ovih dana i da li je Jahve i dalje na sinajskoj gori, potrebno je da odemo na te lokacije i primenimo šamanske postupke. Možda ćemo otkriti nešto a možda nećemo otkriti ništa. Možda ćemo naići na neke druge duhove, a možda upravo na Zevsa ili Jahvea, pa ipak čak i kada bismo povodom toga imali spektakularna iskustva to opet ne bi moglo da nam pruži zadovoljavajuće odgovore. Takva je priroda bogova.

Čovek čije sam mišljenje vazda cenio jednom prilikom i je rekao da onda kada nestane njihovih poklonika bogovi se „spakuju i odu“. Na pitanje gde oni tačno odu nisam dobio jasan odgovor. Navodno, oni odu u njihov apstraktni svet. Jednostavno se povuku u nedostupnost. Više se ne javljaju na telefon. Ovo pitanje mi se često vraćalo posebno kada bih se susretao sa savremenim okultistima i neopaganima kako prizivaju drevne bogove koji više nemaju kultni i religijsko-magijski kontinuitet. Kako nakon dva milenijuma prizivati Demetru ili Afroditu? Čak je i pre dva milenijuma to bilo teško budući da smo već tada mogli govoriti o zaboravu i degradiranim oblicima prvobitnih kultova. Jedini način da ostvarimo vezu sa prirodom, sa tim drevnim bogovima / duhovima, jeste da odemo na mesta gde se oni u mitovima pojavljuju i pokušamo da ih nađemo, pod uslovom da se ne stropoštamo niz neku liticu ili nas rastrgnu divlje zveri. Ne može se obnoviti paganstvo ili povezati sa nečim drevnim ukoliko se ne povežemo sa mestima moći i sklopimo nove saveze sa tim istim ili možda nekim drugim duhovima. I šta ukoliko nam se ne dopadnu njihovi uslovi? Verujem da se većini današnjih ljudi, pod uslovom da su uopšte sposobni da fizički dosegnu te lokacije moći, ono što bi dobili od tamošnjeg duha, ukoliko uopšte prežive takav susret, nimalo ne bi dopalo. Ako prizivamo čitajući tekstove iz nekakvih preživelih grčkih magijskih papira ili čega već požutelog i starog, hoće li to privući moć neophodnu da od nje stvorimo nešto odgovarajuće? Sumnjam. Potrebno je otići u divljinu, daleko od ljudskih naselja i tamo zazvati određene sile. Hoće li kakva sibila izaći iz kumanske pećine i blagosloviti svitak magijskih bajalica koje joj nosimo? Možda i hoće, jer i ona sama se više ne seća kad joj je poslednji put pristupio neko sa takvim zahtevom. Jao onom ko pun sebe umesto svitka sa pravim rečima donese hartiju sa glupostima!  

U knjizi „Slike i simboli“, Mirča Elijade je pisao da u susretu sa mitom čovek dolazi u dodir sa svetim i sa stvarnošću, čime se na neki način prevazilazi ono svetovno, tj istorijski položaj aktuelnog trenutka. Po Elijadeu, svaki čovek je neznalica, zato što poistovećuje sebe i stvarnost sa vlastitom situacijom. Neznanje je, kaže Elijade, ono pogrešno poistovećivanje stvarnosti sa onim što se svakom od nas čini da sam jeste ili da sam poseduje. Otud mit (i sa njime skopčan ritual), po Elijadeu, reaktuelizuje Veliko Vreme i tako prenosi slušaoce ili čitaoce, barem u uobrazilji, u nadljudsku i nadistorijsku ravan. To je osnova za približavanje onoj stvarnosti koja nam je nedostupna sa stajališta u našoj svakodnevnoj, uobičajenoj, svetovnoj individualnoj egzistenciji. Istina, to je osnova, ali neki su, nagutavši se mitova, uobrazili kako je to dovoljno te da je potrebno samo oživeti ili osmisliti nekakve obredne radnje i eto mi već živimo obnovljenu drevnu tradiciju ili magijsku struju. Evo ga bog Set, evo ga Pan! Nije dovoljan naš zanos. Potrebno je da ne budemo budale. Mi smo pacijenti koje Elijade opisuje, oni koji poistovećuju stvarnost sa vlastitom situacijom. To je zapravo definicija budala.

Šta je sa aktuelnim živućim religijama? Imaju li one moć i odakle ona dolazi? Naravno da imaju određenu moć jer u pitanju su dugotrajni magijski egregori ili magijski lanci. Njihova moć potiče iz ponavljajućih vekovnih grupnih obreda i štovanja određenih predmeta moći: relikvija, mošti svetaca itd. Lično sam se uverio u postojanje i snagu tog egregora boraveći u manastiru Dečani na Kosovu. Moć tog mesta počiva na moštima svetog Stefana Dečanskog i na neprekidnom osmovekovnom liturgijskom pojanju i fokusu tamošnjeg monaškog bratstva. Sličnu moć poseduju i sufijski redovi. Ovde govorim isključivo o moći a ne o istinitosti verske dogme. Potpuno je nevažno kako se zove i koja su tumačenja toga u šta oni veruju. Jedino što je važno jeste šta oni rade i kako se ophode sa onim što poseduju.

Dodatak

Na ovom mestu, pozvaću se na knjigu poznatog američkog okultiste Lon Mila Di Keta (Lon Milo DuQuette) pod nazivom „Pileća kabala“. Kako Lon Milo (ili Majlo) piše svake godine desetog dana Tišri (10. oktobar), na Dan pomirenja, prvosveštenik Izraela bi tri puta išao poseban odeljak Hrama poznat kao najsvetije mesto i tamo posipao zavetni kovčeg krvlju. Oko noge mu je bilo vezano dugo pleteno uže. Drugi kraj užeta držali su drugi sveštenici koji su se nalazili van te prostorije. Prilikom svoje treće posete prostoriji u kojoj se nalazio kovčeg, dok je mnoštvo vernika stajalo van hrama i pravilo veliku buku, prvosveštenik bi stavio ruke direktno na kovčeg i izgovorao ime Boga, dok je ognjeno božanstvo otkrivalo sebe u oblaku i munjama iznad poklopca kovčega. Lon Majlo dalje kaže da se ovaj obred nije mnogo razlikovao od onog koji su praktikovali egipatski i vavilonski sveštenici. I oni su takođe jednom ili dvaput godišnje ulazili u njihovo svetilište nad svetilištima i nudili molitve i prinose pred svetim statuama ili drugim svetim predmetima. Ono što je činilo tu ceremoniju kod Izraelita malo drugačijom, imalo je veze sa tim užetom koje je bilo vezano oko noge glavnog sveštenika. To je urađeno, kako Lon Majlo objašnjava, iz razloga koji je, iako možda nije odmah očigledan, u vezi sa pravilnim izgovorom imena boga IHVH. Zašto je konopac uopšte bio potreban u svemu tome? Da bi sveštenici mogli izvući glavnog sveštenika, jer je ovaj boraveći u prisustvu zavetnog kovčega, bio u životnoj opasnosti. Prostor u kome je bio smešten kovčeg, onda kada bi prvosveštenik odradio svoje, punio se dimom, vatrom, nešto je pucalo pa se dešavalo da izvuku mrtvog ili ugljenisanog prvosveštenika. Onaj ko bi preživeo dobijao bi na značaju.

Lon Majlo u pomenutoj knjizi podseća nas na verovanja i mentalitet ljudi tog vremena. Vojske su tada u borbu nosile statue i obredne predmete svojih bogova. Kad jedna strana dobije bitku, njihov bog se smatrao superiornijim od boga gubitničke strane. Vrlo često, prva stvar koju bi pobeđena vojska uradila posle pregrupisanja bila je da ukrade pobedničkog boga i uposli ga da radi za njih. Prva knjiga Samuilova kaže da se to dogodilo sa zavetnim kovčegom. Filistejci su ga ukrali, ali su ga kasnije vratili, jer su mnogi od njih stradali nestručno rukujući njime. Kovčeg je bio pravougaona kutija u kojoj su se nalazila magična dobra iz egzodusa: Aronov štap koji je činio sva ona čuda u Egiptu; lonac sa manom, nebeskom hranom koja je nikla kao pečurka na jutarnjoj rosi i hranila decu egzodusa u divljini; posuda sa tečnošću koja se naziva ulje za pomazanje, i što je najvažnije, kamene tablice Mojsijevih Zakona. Kovčeg je bio smrtonosno oružje i Izraelci su se tako ponašali prema njemu. Držali su ga umotanim u tkaninu i kožu, a ljudi koji su ga nosili, oblačili su posebnu odeću i obuću. To nije uvek pomagalo. Biblija nam govori da je ljude koji su slučajno dodirnuli kovčeg ili mu samo prišli previše blizu, pogodila munja ili progutala vatra. Lon Majlo pretpostavlja da je Solomonov hram sagrađen više kao kavez za taj opasni i ćudljivi kovčeg. Deo Hrama, poznat kao Svetinja nad svetinjama, u kojoj je kovčeg počivao, sagrađena je kao savršena kocka, trideset stopa dugačka, trideset stopa široka, trideset stopa visoka. Pod, zidovi i plafon su bili obloženi čistim zlatom, zakovani zlatnim ekserima. Ponekad bi kovčeg izbacio toliko dima, da su sveštenici Hrama morali da pobegnu i nisu mogli da obavljaju svoje rutinske dužnosti.

Lon Majlo izvodi zaključak da je drvena kutija (sa dvostrukom oblogom od zlata i zatvorena zlatnom pločom), u kojoj se nalaze lonci misteriozne supstance, teške ploče i šipke potopljene u tiganj tečnosti, po svoj prilici bila ogromna i veoma nestabilna baterija. Dva heruvima na poklopcu služili su kao anoda i katoda, a iskra ili plamteće prisustvo Boga sumanuto je skakala između vrhova dva visoko provodna zlatna krila. Setimo se da su održive baterije pronađene u egipatskim grobnicama ovog perioda, ali i u Mesopotamiji. Lon Majlo piše kako je siguran da ako prostudirate biblijski opis kovčega i njegovog smrtonosnog ponašanja, nećete naći ništa nedosledno sa performansama jednog primitivnog električnog uređaja. Možemo samo zamisliti kakav je utisak ostavljalo delovanje jednog takvog uređaja. Kada bi glavni izraelitski sveštenik položio obe ruke na tu strašnu napravu, njegovo telo bi preusmerilo struju koja se obično stvarala između heruvimskih krila i za jedan spektakularan trenutak moći IHVH je doslovno boravio u njegovom zgrčenom telu. Ako bi preživeo događaj, piše Lon Majlo, najverovatnije bi se preobrazio u nekakvog svetog čoveka, koji pokazuje isto poslušno ponašanje i mističnu nedokučivost pacijenata savremene šok terapije. I pretpostavljam da je i on bio prilično interesantan za razgovor pun duhovnih uvida i dubokih poruka od Boga. Jevreji više nemaju kovčeg, nemaju Hram, ne primaju neposredna uputstva od IHVH-a, pa ipak njihov egregor i dalje postoji. Muslimani imaju kamen u Ćabi, a hrišćani mnoštvo relikvija i svetih mesta. Sistem se održava i opstaje kroz vekove, ali mi ne možemo znati dokle će trajati i hoće li jednoga dana, kada nestane njegovog sveštenstva, kulta i vernika, taj čudljivi avrahamski bog i sam nestati ustupivši mesto nekim drugim bogovima ili ko zna čemu. 

...

I opet dolazimo do pitanja magijskog identiteta, odnosno obeleženosti. Da bi se neko pozvao na nešto, da bi nekog ili nešto sa autoritetom dozvao, taj mora imati legitimitet. Ko si ti da se tako drsko pojaviš na ovom mestu i dozivaš ime nekog boga? To može samo neko ko poseduje moć, zvao se on Mojsije, Muhamed ili Alister Kroli. Upravo je Kroli bio taj koji je na neki način oživeo nešto drevno egipatsko ali u novom ruhu. To možda nije to, ali formula jeste ta. Kako je to moguće? Pa bio je odabran na osnovu nekih ličnih svojstava. Možda su ga drevni predmeti u kairskom muzeju strpljivo čekali impregnirani određenom moći koja je čuvala jednu specifičnu nameru.

 

Kabalistički izvori tarota

Priču o kabalističkim izvorima tarota produbićemo razmatranjem značaja broja pedeset. Upravo u tom broju, kao i u načinu kako su pojmovi prikazani, moguće je povući paralelu između Mantenja tarokija i kabalističke šeme Pedeset kapija Binaha (Razumevanja) kako ih je zabeležio Atanasijus Kirher. Ova lista kapija predstavlja klasifikaciju znanja koje proizilaze iz sefire Binah a koje posvećenik kabale mora proći ne bi li došao do trideset i dve staze Mudrosti (10 sefirota i 22 staze koje ih povezuju). Po legendi, i sam Mojsije je prošao njih 49, ali nikada nije ušao u pedesetu. Ovo podseća na biblijsku činjenicu da Mojsije nikada nogom nije kročio u obećanu zemlju, nego je umro i bio sahranjen izvan nje a grob njegov ostao je skriven do kraja vremena. Takođe, broj 49 ukazuje na apstraktnost broja 50. Slično je i sa kartom pod brojem 50 u Mantenja tarokiju, kao i sa Ludom u klasičnom tarotu. U sistemima sa po 50 članova poslednji broj predstavlja kulminaciju ili izlaz iz šeme 7 x 7, dok u sistemu velikih arkana to je 3 x 7. Šema kapija Binaha takođe se sastoji od 5 dekada, a to su elementi, razvoj, čovečanstvo, sfere i anđeoski svet.

Elementi: 1. Haos, prva materija; 2. Bezoblična praznina; 3. Bezdan; 4. Poreklo elemenata; 5. Zemlja; 6. Voda; 7. Vazduh; 8. Vatra; 9. Diferencijacija kvaliteta; 10. Mešanje i kombinacije;

Razvoj: 11. Minerali; 12. Pojava biljnog načela; 13. Seme klija i vlaži; 14. Biljke i drveće; 15, Plodovi; 16. Niži životinjski oblici; 17. Insekti i reptili; 18. Ribe i vodeni kičmenjaci; 19. Ptice; 20. Četvoronošci;

Čovečanstvo: 21. Čovek; 22. Ljudsko telo; 23. Ljudska duša; 24. Adam i Eva; 25. Čovek kao mikrokosmos; 26. Pet čula; 27. Pet moći duše; 28. Adam Kadmon; 29. Anđeoska bića; 30. Čovek u obličju Boga;

Sfere: 31. Mesec; 32. Merkur; 33. Venera; 34. Sunce; 35. Mars; 36. Jupiter; 37. Saturn; 38: Nebeski svod; 39. Prvi pokretač; 40. Nebesa;

Anđeoski svet: 41. Išim / Sinovi Vatre; 42. Ofanim / Točkovi; 43. Aralim / Prestoli; 44. Hasmalim / Vlasti ili Gospodstva; 45. Serafim / Sile; 46. Malahim / Moći; 47. Elohim / Načela; 48. Beni Elohim / Anđeli; 49. Kerubim / Arhanđeli; 50. Ain Sof / Bog;

Peta dekada, odnosno hijerarhije anđeoskih redova, različito su poređane u zavisnosti od izvora. Redosled koji je usvojilo hrišćanstvo potiče od Pseudo-Dionizija Areopagite iz V veka i ima sledeći poredak (počev od najviših): 

1. Serafim (Plameni, šestokrili čuvari Božjeg prestola, simboli svetlosti) – „Jezekilj“ 1:5 i „Isaija“ 6:1; 

2. Kerubim ili Heruvim (čuvari Raja, svetlosti i zvezda, predstavljeni sa četiri figure: Čovek, Bik, Lav i Orao, figure koje se pojavljuju u tarotu) – „Postanje“ 3:24; 

3. Aralim ili Ofanim, odnosno Prestoli (ognjeni kovitlaci nalik točkovima, simboli pravde i autoriteta) – „Kološanima“ 16; 

4. Hasmalim, odnosno Vlasti ili Gospodstva, upravljaju nižim redovima); 

5. Sile; 

6. Moći (anđeli ratnici); 

7. Načela, nose krunu i žezlo; 

8. Arhanđeli; 

9. Anđeli.

Kirherova klasifikacija je zapravo varijacija i njegova adaptacija kabalističkog poimanja makrokosmosa i mikrokosmosa. Po Menli Palmer Holu u kabali postoji učenje da je čovekovo telo obavijeno jajolikim mehurastim prelivanjem u duginim bojama, koje se zove auričko jaje. To jaje možemo nazvati kauzalnom sferom ljudskog bića. Ona ima isti odnos prema čovekovom fizičkom telu kao velovi ain sofa prema stvorenim svetovima, odnosno emanacijama izraženim sefirama. Kako Hol dalje tumači, kao što su ti svetovi sazdani od latentnih moći unutar kosmičkog jajeta, tako je i sve što je čovek koristio u svim svojim inkarnacijama proizašlo iz latentnih moći unutar njegovog auričkog jajeta. Stoga proizilazi da ljudsko biće nikada ne izlazi iz tog jajeta jer ono ostaje čak i nakon smrti. 

Holov prikaz može zgodno poslužiti za razumevanje kabalističke šeme četvorodelnog sveta. Zamislimo da se ljudsko biće, kao mikrokosmos, sastoji od,  za oko nevidljive sfere, u okviru koje se odvija njegovo bitisanje, po ugledu na makrokosmos. Unutar te sfere, poput slojeva glavice luka, ili prstenova, nalaze se podsfere, odnosno prstenovi koji okružuju one uže sfere i tako sve do materijalnog nivoa. Kako se ide ka centru tih sfera koje prožimaju jedna drugu, tako se povećava gustina tvari. Tih sfera ukupno ima 40, a okružene su sa tri spoljašnje sfere koje se u dijagramu Drveta života nalaze iznad prve sefire. Tri spoljašnje sfere su Ain Sof Aur (Bezgranična svetlost), Ain Sof (Bezgranično) i Ain (ništavilo, čisti duh). Unutrašnje sfere zapravo čine četiri dekade sefirota koje su podeljene na osnovne nivoe (4 x 10), a što predstavlja egzistenciju strukture Drveta života koje ima deset sefirota na četiri plana postojanja:

1. Acilut: bezgranični svet Božjih imena gde se moći Boga najčistije manifestuju i otud ta dekada sadrži deset božanskih imena koja ukazuju na određena svojstva najvišeg bića. Tih deset zračenja se ne spušta u niže svetove i ne uzima oblik, ali se odražava na supstancama nižih sfera. Zračenja se tog sveta reflektuju u drugom, ili Brijatičkom svetu. Pošto odraz uvek gubi nešto od sjaja prvobitnog izvora, tako u Brijatičkom svetu deset zračenja gubi deo svojih moći i čistote. Takva refleksija je poput reflektovanog uzora, ali je manja i bleđa.

2. Brijah: arhanđeoski svet stvaranja. Tu je reč o, kako Hol kaže, deset velikih duhova, božanskih stvorenja koja pomažu u uspostavljanju reda i inteligencije u univerzumu. Ti veliki duhovi su zapravo arhanđeli čija je dužnost da se ispolje deset moći velikih Božjih imena Boga koje postoje u Acilutu. Sve stvari koje se ovaploćuju u nižim svetovima, isprva postoje u neopipljivim prstenovima gornjih sfera, tako da je stvaranje, kako objašnjava Hol, proces izrade opipljivosti neopipljivog, putem proširenja neopipljivog na različite vibratorne nivoe. 

3. Jecirah: hijerarhijski svet oblikovanja, tzv horovi Jeciraha, anđeoske hijerarhije. Deset sfera Brijaha, mada su same refleksije, ogledaju se prema dole u trećem, ili Jeciratskom svetu gde su još ograničeniji u svom izrazu i postaju, kako Hol kaže, duhovni i nevidljivi zodijak, koji postoji iza vidljivih grupa sazvežđa.

4. Asijah: elementarni svet supstanci. Iz Jeciraha svetlost deset sfera se reflektuje u svet Asijaha, najniži od četiri sveta. Deset sfera prvobitnog i najvišeg Aciluta ovde preuzima na sebe oblike fizičke materije, a rezultat je zvezdani sistem. Svet Asijaha, ili elementarni svet materije, jeste onaj u koji se spustilo čovečanstvo u vreme Adamovog pada. Sve duhovne snage gornjih svetova, kad se sudare sa elementima donjeg sveta, iskrivljuju se i izopačuju, što ima za posledicu, kako tumači Menli Palmer Hol, pojavu demonskih hijerarhija koje korespondiraju sa dobrim duhovima u svakom od viših svetova.

Podsetiću, viši svetovi nalaze ka obodu zamišljene kosmičke sfere, dok su niži smešteni u njenom središtu. Tako se stvara perspektiva u kojoj je duhovno i božansko prikazano kao infinitivno, a materijalno (i klipotsko) infinitezimalno. U tom smislu, da se izrazim sholastički, sav pakao može stati na dlanu jedne ruke. Kabalisti su svakom osnovnom nivou dodelili po jedno slovo sadržano u Božjem Imenu (Tetragramaton). Ta slova su jod za Acilut, he za Brijah, vau za Jecirah i ponovo he za Asijah. Svet Asijaha je pomešan sa tzv klipotima ili kelipama, koje predstavljaju ljušture, odnosno izlomljene delove neuspelih ili neostvarenih prstenova. Ako sefirote zamislimo kao posude, onda bi klipoti predstavljali razbijene posude. Klipoti su u neku ruku izraz kosmogonijskih abortusa i često su tretirani kao područje demonskog prisustva. 

Na tu temu Menli Palmer Hol kaže da se u Asijahu nalaze se demoni i zavodnici. I oni sami su refleksije deset velikih sfera Aciluta, ali zbog iskrivljavanja slike nastalog od bazičnih supstanci Asijaha na kojima se reflektuju, oni postaju zla stvorenja. Njih kabalisti nazivaju ljušture, odnosno klipoti, ili kelipe. Postoji deset hijerarhija tih demona, koje odgovaraju svakoj od deset hijerarhija dobrih duhova od kojih je sastavljen Jeciratski svet. Osim njih, imamo i deset Arhidemona, koji odgovaraju svakom od deset Arhanđela u Brijahu. U tom smislu kabalisti su razvili i šemu anti-drveta, odnosno klipotsku verziju dijagrama Drveta života. To drvo jeste mračni ili obrnuti oblik Drveta života. U pitanju su senke viših sefira. Te senke su sile koje sabijaju božansku svetlost i tako skrivaju prisustvo Boga kako bi omogućile postojanje fizičkog sveta. To znači da klipoti imaju dve uporedne uloge: da prikriju svetlost i da dozvole razvoj materijalnog sveta, sve dok se taj svet potpuno ne preokrene, ispravi i spoji sa višim autoritetom. Kao aspekti suprotstavljeni božanskim emanacijama, klipoti se smatraju mračnim, demonskim svetovima, koji su ljušture blistavih, spoljašnjih svetova. Dakle, to su sile, koje samom svojom prirodom, ne dopuštaju duhovnoj suštini našeg sveta da se spoji sa korenskim uzrocima. Pošto se bića u nižim svetovima smatraju ljušturama ispunjenim određenom količinom iskvarenih duhovnih sila i funkcija, često se nazivaju demonima, mada postoje okultisti koji prave razliku između demona kao bića nekadašnjih paganskih božanstava, i klipota kao slepih sila.  

Taj drugačiji pogled na klipote možemo pronaći kod Daniela Guntera koji kaže da su klipoti prazne kore ili ljuske Drveta života. Poistovećivanje demona sa klipotima je, po Gunteru, zaostalo praznoverje koje bi trebalo proterati na gomilu otpada srednjovekovnog neznanja. On kaže da je takvo poistovećivanje preživelo sve do današnjih dana zahvaljujući strahu od mraka pomešanim sa iskrivljenom doktrinom primitivnih teologa i spiritualista. Ovakav uprošćen koncept klipota, kaže Gunter, nije svojstven lurijanskoj kabali kojoj savremeni okultizam mnogo duguje, niti je svojstven Krolijevoj doktrini. Svet klipota je, kaže Gunter, naprosto profani svet, budalasti svet, svet stare sive zemlje. Klipoti su, po Gunteru, aspekti neuravnoteženog Drveta života koji stoje u suprotnosti sa karakteristikama uravnoteženog Drveta. To je, kaže Gunter, podela umesto jedinstva, mistifikacija i neznanje umesto mudrosti i razumevanja, odnosno nemilosrdan svet sklon nasilju, haosu, mržnji, ludilu, nestabilnosti i opsesiji. 

U Gunterovoj knjizi „Inicijacija u Eon Deteta“ prikazana je šema Drveta života sa klipotskim atribucijama iz koje čitamo sledeće: 1. Keter je dvoličnost; 2. Hokmah je neznanje; 3. Binah je konfuzija; 4. Hesed je okrutnost; 5. Geburah je nasilje; 6. Tifaret je nesklad; 7. Necah je mržnja; 8. Hod je ludilo; 9. Jesod je nemoć; 10. Malkut je opsesija. Broj 1 u šemi kabalističkog Drveta života odnosi se na prvu emanaciju, odnosno sefiru Keter (Božja kruna); broj 2 je Hokmah (Božja mudrost); broj 3 je Binah (Božji um / razumevanje); broj 4 je Hesed (Božja milost); broj 5 je Geburah (Božja moć / strogost); broj 6 je Tifaret (Božje saosećanje / lepota); broj 7 je Necah (Božja večnost / pobeda); broj 8 je Hod (Božje veličanstvo / slava); broj 9 je Jesod (osnova / temelj); broj 10 je Malkut (Božje kraljevstvo).

To je standardna struktura Drveta, odnosno oblik koji se ustalio među hrišćanskim kabalistima i potonjim okultistima. Kasnija okultistička shvatanja su ovu kabalističku šemu povezala sa strukturom malih arkana tarota. Raspored sefira oblikuje dijagram Drveta života, a koji se zapravo sastoji od tri trijade i jedne izdvojene sefire (Malkut) na dnu. Takođe, na dijagramu imamo tri kolone, odnosno tri stuba: desni predstavlja milost, aktivno i muško načelo, te se obično predstavlja crnom bojom; levi stub je srebrni ili sivi, ženski, pasivan i predstavlja moć. Srednji stub je izraz usklađenosti levog i desnog te na neki način izražava Božju volju. Osim tri uspravna stuba imamo i tri vodoravna grupisanja sefira. Tako tri najviše sefire: Keter, Hokmah i Binah predstavljaju Božji duh, tri središnje sefire: Hesed, Geburah i Tifaret označavaju Božju dušu, dok tri donje sefire: Necah, Hod i Jesod predstavljaju Božju volju. Takva trostepena struktura ispoljava se u četiri faze koje sam prethodno pomenuo kao četiri kabalističke dimenzije, odnosno sveta. Za kraj ovog odeljka razmotrimo neke detalje porekla učenja o četiri kabalističke dimenzije. Kod „Isaije“, 43:7, čitamo sledeće: 

„Svakoga ko se mojim imenom zove i koga sam stvorio na svoju slavu, koga sam sazdao i koga sam načinio.“ 

Ovde imamo četiri ključne reči. Prva podvučena reč: imenom, odnosi se na acilut (šin-mem, šem). Druga podvučena reč: stvorio, odnosi se na brijah (bet-reš-alef, bara). Treća podvučena reč, sazdao, odnosi se na jecirah (jod-cadi-reš, jacar). Četvrta podvučena reč, načinio, odnosi se na asijah (ain-šin-he, ašah). I konačno, za one koji stvaralački razmišljaju, teško je ne primetiti potencijal pete reči koja nije podvučena a veoma je indikativna za magijsko delovanje, a to je slava, (kaf-bet-vav-dalet, kabod). Kabod, tj Božja slava obasjava onog ko Božje ime nosi, koga je Bog stvorio, sazdao i načinio. Šem je donji desni ugao pentagrama; bara je gornji desni ugao; kabod je ugao na vrhu; jacar je gornji levi ugao; ašah je donji levi. Tako dobijamo pentagram stvaranja kao zanimljivu temu za kabalističku meditaciju. Geršom Šolem je objasnio da kabalističko načelo četiri ispoljavanja ima svoju paralelu u doktrini četiri Adama. Prvi Adam, kao čovek aciluta jeste Adam Kadmon (vidi „Jezekilj“, 1:26-27), od koga potiču sva stvorenja, kako zemaljska, tako i ona nebeska. Drugi Adam je onaj stvoren šestog dana stvaranja sveta i odnosi se na brijah. Taj Adam je nevin i još uvek nije bio doveden u iskušenje. To iskušenje dešava se u rajskom vrtu u kome boravi treći, odnosno Adam jeciraha, tj uobličavanja, koji je podeljen na muško i žensko. I konačno, Adam asijaha je onaj koji je izgnan iz vrta te postao podložan smrti. 

Uporedni prikaz pet dekada kabalističke kosmogonije:

1. Acilut je Ehejeh; Brijah je Metatron; Jecirah je Hajot ha Kadoš; Asijah je Rašit ha Galgalim (Primum mobile, vatrena magla kao početak materijalnog svemira); Klipot je Taumijel (dvojnik Boga): Satana i Moloh; 

2. Acilut je Jahve; Brijah je Racijel; Jecirah je Ofanim; Asijah je Mazlot (sfera fiksnih zvezda); Klipot je Hagidiel (ometači): Adam Belijal;

3. Acilut je Jahve Elohim; Brijah je Cafkijel; Jecirah je Aralim; Asijah je Šabataj (Saturn); Klipot je Satarijel (prikrivači Boga): Lucifuge;

4. Acilut je El, Brijah je Cadkijel; Jecirah je Hasmalim; Asijah je Cadik (Jupiter); Klipot je Gamhikot (remetioci stvari): Astarot;

5. Acilut je Elohim Gibor; Brijah je Samael; Jecirah je Serafim; Asijah je Madim (Mars); Klipot je Golab (spaljivači): Asmodej;

6. Acilut je Eloah Vedot; Brijah je Mihael; Jecirah je Malahim; Asijah je Šemeš (Sunce); Klipot je Togarini (svađalice): Belfegor;

7. Acilut je Jahve Cabaot; Brijah je Hanijel; Jecirah je Elohim; Asijah je Nogah (Venera); Klipot: Harab Serap (gavran deobe): Baal Hanan;

8. Acilut je Elohim Cabaot; Brijah je Rafael; Jecirah je Beni Elohim; Asijah je Kokab (Merkur); Klipot je Samael (zavađač): Adramelek;

9. Acilut je Šadaj El Haj; Brijah je Gabrijel; Jecirah je Heruvim (anđeli); Asijah je Levanah (Mesec); Klipot je Gamalijel (opsceni): Lilit;

10. Acilut je Adonaj Melek; Brijah je Sandalfon; Jecirah je Išim; Asijah je Olam jesodot (sfera elemenata); Klipot je Nahemot (nečisti): Nahema;

Mesijanska zmija - drugi deo

Emil Melmoth

Svojstvo nečistoće i raskalašnosti Skerletne Žene ima svoj odraz i u jeretičkom mesijanskom jevrejskom pokretu na prostorima Osmanskog carstva u sedamnaestom veku čija je ključna figura bio kontroverzni Šabataj Cvi. U njegovom naglašenom antinomizmu, namernom kršenju strogih jevrejskih verskih propisa i zapovesti, vidimo ovaploćenje babalonskog svojstva raskalašnosti i kurvarluka. Piter Levenda je u knjizi The Dark Lord ukazao na vezu između tantrizma i skrivenih aspekata jevrejskog misticizma, a koji se ispoljio u šabatajskom pokretu i njegovim derivacijama. Opisujući vezu između tantrizma i jevrejskog misticizma, Levenda je upotrebio izraz cross-fertilization. Pomenuta nečistoća ukazuje na drevno i atavističko poreklo, jer je ono što je proglašeno nečistim zapravo inkriminisani sadržaj pređašnjih religijskih oblika. 

Povodom toga, Kenet Grant, u knjizi „Alister Kroli i skriveni bog“ kaže da je jedan od glavnih božanskih oblika, smatran svetim u najranijim kultovima, bila svinja, žrtvovana Tifonu, mračnom gospodaru tzv Drakonijanske tradicije. Kasnije je svinja smatrana nečistom, između ostalog i zato što je bila poznata kao jedina životinja koja jede ljudski izmet. Interesantno je, primećuje Grant, da su Jevreji svinju odbacili kao nečistu kada su sa obožavanja stelarnog El Šadaja (Al Šejtana) prešli na obožavanje paternalističkog i solarnog Jehove. Izvorno, svinja je bila znak najveće svetinje, vezano za doktrinu koja obuhvata apsorbovanje supstanci koje su neprosvećeni izbegavali kao gadne, što one jesu u svom nepreporođenom ili nesakramentalnom obliku. Kada se očiste i za služenje Boginji posvete, kaže Grant, one predstavljaju valjanu pomoć u buđenju Vatrene Zmije, odnosno kundalini.

Šabataj Cvi

Geršom Šolem je Šabataja Cvija okarakterisao kao bolesnog čoveka, opisavši ga kao manično-depresivnog, što znači da se manjak njegove mentalne uravnoteženosti ispoljavao kroz naizmenične napade najdublje utučenosti i neobuzdane živosti i preterane radosti. Periodi duboke melanholije kod njega su se stalno smenjivali sa grčevima maničnog poleta, oduševljenja i euforije, između kojih su se umetali trenuci normalnijeg stanja duha. Šabatajev revolucionarni mesijanski stil, sklonost kršenju pravila, uneo je pometnju u ustaljenu normiranu zajednicu na način sličan onome kako je Isus Hrist prodrmao i suštinski doveo u opasnost jevrejski identitet i način života svog vremena. I Isusova pojava je u svojoj suštini bila antinomična, kršeći pravila koja u Isusovoj interpretaciji doživljavaju korenit preobražaj. Otud nije ni čudo što su Jevreji u velikoj većini odbacili kako Isusa Hrista, tako i Šabataja Cvija šesnaest vekova kasnije, jer su obojica predstavljala opasnost po tradicionalno utemeljen način funkcionisanja verskog života koji se nalazi u korenu jevrejstva. Jevreji će u većini slučajeva uvek odbacivati svakog mesijanskog poslanika s obzirom da pojava Mesije u suštini znači prekid sa istorijski potvrđenom i utemeljenom tradicionalnom religijskom praksom, njenim normama i tumačenjima. Geršom Šolem opisuje tako shvaćeno delovanje Mesije, iz perspektive starog poretka, kao podrivački, jer on nastupa u svojoj mesijanskoj slobodi i ostvaruje novi zakon. Budući da Mesija potkopava stari poredak, otuda svi njegovi postupci protivreče tradicionalnim vrednostima. U tom smislu Mesija je agens subverzije. Zato su mesijanski pokreti u suštini revolucionarni, subverzivni i uopšteno govoreći, predstavljaju izraz ženskog načela, budući da deluju ka preobražaju postojećeg stanja.

Šabatajev savremenik, prorok i kako bi se to danas reklo – propagandista, Natan iz Gaze, vidovnjak, čovek koji je navodno pronašao Šabataja i ubedio ga u njegovo mesijansko poslanje, jer ga je kao takvog video u svojoj viziji, dao je dobar opis njegove pojave, o čemu piše Geršom Šolem. On ističe demonski i erotski karakter iskušenja koja su spopadala Šabataja Cvija, kako to izveštava Natan iz Gaze, odnosno Šabatajev Jovan Krstitelj i apostol Pavle u jednoj ličnosti. Dakle, Natan je u Šabataju prepoznao Mesijinu dušu koja obitava na strašnom mestu. To je koren Šabatajevog mesijanskog ludila. Mesija se manifestovao kao Šabataj, a Natan ga je u viziji otkrio. Mesijina duša boravi negde drugde, u ambisu mračnih sila, zatočena u najcrnjoj tamnici na dnu bezdana: 

„Mučen bi i zlostavljen, ali usta svoja ne otvori, kao jagnje se na klanje vodi...“ Isaija 53:7. 

Mračne sile su, imajmo to u vidu, čuvari kapija svetlosti čiji su ključevi ljubav. Međutim, ono što Natan nije rekao jeste da je Mesijina duša još uvek u fazi inkubacije, što je i razlog izostanka njegove pojave u punoći izražaja. Otud je Šabataj Cvi zapravo mesijanska projekcija, tj projekcija Mesijine duše koja iz paklenog zatočeništva nagoveštava svoje još uvek nesavršeno prisustvo.

Natan od Gaze

Šolem kaže da je Natan smatrao tragičan lik starozavetnog Jova kao prototip Šabatajevog mesijanstva, zato što se, po Natanu, Jov nalazio u vlasti klipota. Zato su u pravu i oni koji tvrde da je Šabataj lažni Mesija, ali i oni koji veruju da je on zaista pravi. Njegova ličnost je obilovala velikim protivrečnostima. Šolem kaže da je po učenosti bio u rangu običnog učenjaka, ni po čemu izuzetnog, ali ono što je kod njega bilo vanserijsko jesu njegova isijavanja tokom faza posebne nadahnutosti. Šolem ističe njegov dar snažne sugestivnosti na druge ljude. U stanjim prosvetljenosti on je bio živući arhetip paradoksa svetog grešnika, čime ga prepoznajemo kao primer arhetipa prikazanom na tarot karti Luda. U stanjima povišene svesti, Šabataj je mogao videti put svetske obnove posredstvom namerne povrede svetih zakona koje propisuje Tora.

Šabatajeva emocionalna strana bila je jače izražena. Moglo bi se reći da je umeo da se na fascinantan način prenemaže, što je bilo u korenu njegove čudne harizme. Za tu harizmu postoji kabalističko objašnjenje. Naime, Mesijini koreni nalaze se u najvišem svetlu, onom ain sofu koje u prikazima Drveta života kao beskonačno trostruko svetlo stoji iznad samog Drveta. To svetlo je sama Božja priroda predstavljena matematičkom Nulom koja prethodi Jedinici. Geršom Šolem, obrazlažući Natanove ideje o prirodi i položaju Mesijine duše kaže da je u početku kosmičkog procesa ain sof svoju svetlost uvukao u samog sebe čime je nastao iskonski prostor u njegovom središtu gde se svi svetovi rađaju. Taj iskonski prostor ispunjen je bezobličnim ali materijalnim silama, klipotima. Kosmostvaranje se, objašnjava Šolem, sastoji od davanja oblika tim bezobličnim silama, da bi se one pretvorile u nešto. Sve dotle iskonski prostor, a naročito njegov „niži“ deo, kaže Šolem, biće tvrđava tame i zla. Zato se dubini velikog bezdana nalazi boravište demonskih sila. Napomenuo bih da je ideja o božanskom povlačenju kako bi svet bio stvoren potiče od velikog kabaliste Isaka Lurije iz XVI veka. 

Na poreklo klipota ukazuju početni stihovi iz biblijskog Postanja 1:1-2: 

„U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ 

Tu su ključne reči tohu i košek. Tohu se piše tau-he-vav, označava nešto pusto, bezoblično, haotično. Često se navodi zajedno sa nastavkom ve-bohu, kao tohu ve-bohu (vav-bet-he-vav). Zajedno to su nered i praznina, pusto i prazno te zvuče poput imena kakvih demona. Tohu ve-bohu je izraz haotičnog i prastarog ambijenta koji prethodi pojavi oblika, ali i dolazi na kraju kao ishodište rastvaranja oblika. U psihičkom smislu to je izraz ludila. Košek označava tamu i piše se kao het-šin-kap. U bibliji kralja Džejmsa to je thick darkness. Izraz košek pominje se i Drugoj knjizi Mojsijevoj, Izlazak 10:22, što je Lujo Bakotić preveo kao: 

„Mojsije pruži ruku svoju k nebu i nasta gusta magla po svoj zemlji egipatskoj za tri dana.“ 

O prirodi te tame se može raspravljati, ali imajmo na umu njenu dvostrukost, da iz nje nastane svetlo, ali i da večno ostane tama. Iz razloga nedokučive Božje premudrosti ili zato što joj je baš takva volja, duša Mesije je pala upravo u te najcrnje klipotske dubine bezdana.

Šolem piše da od početka procesa stvaranja Mesijina duša boravi u dubinama bezdana, zatočena u klipotsku tamnicu te naglašava kako zajedno sa tom najsvetijom dušom, na dnu ponora obitavaju „zmije“, koje je muče i pokušavaju da je zavedu. Među tim zmijama, Mesijina duša figuriše kao sveta zmija jer, podseća Šolem, hebrejska reč za zmiju, nahaš, ima istu brojčanu vrednost kao reč za mesiju, mašijah. I dalje, Šolem kaže da se duša Mesije oslobađa svojih okova onom brzinom kojom svetski proces „tikuna“ odvaja dobro od zla u dubini iskonskog prostora. Tikun je mističan pojam Isaka Lurije kojim je označen proces popravljanja ili podizanja sveta, što podrazumeva odvajanje čestica božanske svetlosti od ljuštura klipota. Kada se okonča proces usavršavanja, na kojem Mesijina duša radi u svojoj „tamnici“ i za koji se bori sa klipotskim zmijama, tada će ona izaći iz tamnice i prikazati se svetu u zemaljskom ovaploćenju. To će se dogoditi tek okončanjem opšteg tikuna.

Klipotske bezdanske zmije, kako Šolem navodi Natana, sve vreme teže da zavedu Mesijinu dušu, a kad god se on trudio da iz tih zmija izvuče veliku svetost, one bi uspele da ga savladaju u času kada ga napusti prosvetljenje. Time su, po Natanu, zmije pokazivale da im je moć jednaka moći solarne sefire Tifaret (Lepota), kojom je predstavljen istinski Bog. Po Natanu, božanska Šehina se spustila u Egipat, koji je predstavljen kao demonsko i mračno carstvo u kome se obožavaju klipotske sile, a čiji su žreci zapravo crni magovi. Šehina to čini da bi prikupila otpale iskre Božje svetlosti, a što po ugledu na nju čini i sam Mesija na kraju vremena kada kreće na svoj najteži put u carstvo tame da bi izvršio svoje poslanje. Po toj doktrini zlo će nestati a iskupljenje će se proširiti na spoljašnji svet tek kada Mesija stigne na odredište. Njegovo otpadništvo je ispunjenje najtežeg dela mesijanske misije, jer iskupljenje sadrži paradoks koji se ispoljava tek kada se dogodi u ovozemaljskoj stvarnosti.  

Biblijska epizoda sa Mojsijem i zmijama asocira na šabatajsku poziciju o Mesiji kao Zmiji u borbi sa klipotskim zmijama. Naime, otrovne zmije koje srditi Bog šalje na odabrani narod (koji u trenucima očajanja gunđa na tog Boga), ujedaju i ubijaju ljude, a Mojsije, opet po uputstvima dobijenim od istog tog Boga, pravi veštačku ali čudesnu zmiju koja iste te ljude spašava od otrovnih zmija (Brojevi 21:6-9). Znači li ovo da mi zaista smemo i možemo da manipulišemo slepim klipotskim silama samo ukoliko je naš pogled potpuno usmeren na (zmijski) Krst Spasitelja? Možemo sići i u sam Pakao, uvek imajući na umu spasonosnu formulu svete mesijanske zmije koja nas čini imunim od fatalnih ujeda. Možemo poput mesijanskog Raspućina bez posledica ispiti čašu otrovnog vina jer je naša svest fokusirana na krstasti ključ večnog života. On će umeti da popijenu čašu otrova sprovede kroz svoje telo na način koji će ga neutralisati ili barem ublažiti štetu. To možemo, ali samo ako pripadamo adeptima, jer unošenje otrova, kaže Kenet Grant, dovodi čoveka u neposrednu vezu sa demonskim svetovima i nižim elementalima. To sve ukazuje na prirodu čiji simbol predstavlja geomantijska figura Cauda Draconis, odnosno Zmajev rep, u obliku slova Y naopako postavljenog. To su sile okrenute ka dole koje su, po Kenetu Grantu, nabijene otrovnim vibracijama i mogu se koristiti za operacije materijalizacije ili rastakanja, a sa smrtonosnim dejstvom u aktivnostima crne magije. To je svojstvo Škorpije. Nasuprot tome postoji i drugi vid zmijske prirode predstavljen simbolom Zmajeve glave, tj. Caput Draconis, (slovo Y), čije je svojstvo nektar. To je ona podignuta glava mikrokosmičke zmije koja uranja u beskrajni nebeski okean simbolizovan boginjom Nuit. Tako je i duša Mesije raspeta između te dve zmijske krajnosti te je poput žene iz čije jedne dojke curi otrov, a iz druge nektar. Povodom rečenog o otrovima, ukazao bih na dva stiha iz „Knjige zakona“:

„Ja sam Zmija koja daje Znanje i Užitak i sjajnu uzvišenost, i pobuđuje ljudska srca pijanstvom. Da bi me obožavali uzmite vina i čudne droge o kojima ću kazati mom proroku, i budite opijeni od toga! One vam uopšte neće nauditi. To je laž, ta besmislica protiv sopstva. Izlaganje nevinosti je laž. Budi snažan, o čoveče! Strastan, uživaj u svim čulnim stvarima i zanosu: ne boj se da će te bilo koji Bog zbog toga odbaciti.“ (2:22);
„Ja sam tajna Zmija sklupčana pred skok: u mojoj sklupčanosti je radost. Ako podignem glavu ja i moja Nuit su jedno. Ako spustim glavu, i izbacim otrov, tada je to naslada zemlje, i ja i zemlja smo jedno.“ (2:26);

Kenet Grant navodi predavanje Džeralda Masija „Čovek u potrazi za svojom dušom tokom 50.000 godina i kako ju je pronašao“, gde se kaže da je Afrika prapostojbina zmijske mudrosti. Naime, zmija se tamo koristila da bi se kod osetljivih izazvalo abnormalno stanje. Po afričkim tradicijama, žena u sebi poseduje, a u dodiru sa zmijom proizvodi – mahnitost, što dalje vodi ka transu opsednutosti. Zmija, kaže Grant, fascinantnošću svoga izgleda, strahom od njenog dodira i korišćenjem jezika, izaziva u medijima stanje transa (zmijska obamrlost). Medijumi u tom stanju, nadahnuti duhovima, postaju vidoviti, predskazuju i proriču. Zmija je, odnosno duh / bog koji ona ovaploćuje, sama birala svog proroka i tumača čijim je posredstvom postajala otkrovitelj natprirodnog znanja. Pošto je zmija simbol istovetan sa falusom, koji je, po Kroliju, „fiziološka osnova Nad-duše“, biva jasnija suština zmijskog zavođenja Eve i „pada u greh“ prvobitnog ljudskog para.

Na jednom mestu u „Velikoj Majci“, Erih Nojman pominje divovske grifone sa repom škorpije kao životinje Velike Boginje iz Tel Halafa, koja obuhvata kako donji svet, tako i tamna noćna nebesa. On pominje reljef na kome se vide grifoni prikazani kao pobednici nad lavovima, solarnim životinjama. Taj motiv uveliko podseća na situaciju patnje Mesijine duše, božanskog lava mučenog od strane klipotskih sila, ali takođe podseća i na detalj mučenja grešnika iz Apokalipse 9:7-11:

„Ti skakavci behu kao konji spremljeni za boj. Na glavama njihovim behu kao krune od zlata, a lica im behu kao lica čovečja. Imahu kose kao kose ženske, a zubi njihovi behu kao u lavova. Imahu oklope kao oklope gvozdene, i šum krila njihovih beše kao praska kola sa mnogim konjima koji trče u boj. Imahu repove kao skorpije, i žalce, i u repovima svojim imahu silu da ude ljudima pet meseci. I imahu nad sobom kao kralja anđela bezdana, kome je ime jevrejski Abadon, a grčki Apolion.“

Ime Abadon izvedeno je iz hebrejskog korena alef-bet-dalet, što znači uništitelj. Može se odnositi ne samo na ime entiteta, nego i na lokaciju (Knjiga o Jovu, 31:12). Po proročanstvu, svi oni koji na čelu ne budu imali božanski znak (tau krst, ili egipatski ank) biće mučeni od strane ovih strašnih klipotskih sila bezdana.
Pred budućim jevrejskim Mesijom stoji izazov da savlada čitav jevrejski narod, da na čudesan način nadjača njegove tvrdokorne i ortodoksne verske vođe, što do sada nikome nije pošlo za rukom, pa ni Isusu Hristu koji je, sudeći po izveštajima jevanđelista, činio nesvakidašnja čudesa. Tek kada nekome pođe za rukom da na svoju stranu preobrati glavninu jevrejstva, za njega se može reći da je pravi Mesija, odnosno da se kroz njega ispoljila mesijanska priroda.

Baš kao i u slučaju prvobitnog greha zbog kojeg je prvi ljudski par izbačen iz rajskog vrta, Eva je ta, odnosno žena, prva koja je pala pod uticaj zmije sa drveta spoznaje dobra i zla, odnosno drveta znanja (gnoze). Žena je bila ta koja je prouzrokovala katastrofalna dešavanja: prvo izgon iz raja a potom i uništenje pokoljenja čovečanstva koje je bilo izmešano sa nefilima. I u naše vreme, kada se oblaci raznih katastrofa gomilaju na horizontima vremena, ženski element biće taj koji će svojom prijemčivošću poslužiti kao okidač velike promene. Kao što i sam biblijski tekst ukazuje, bez uloge žene, bez uloge njene prirode, nikakve promene i ostvarenja Božjeg plana za čovečanstvo ne bi bilo. Otud je žena subjekat ali i sredstvo uzdizanja i pada. Tako će biti opet. Na delu je povratak magije, magijskih sila, imaginacije, povratak fantazmičkog, medijumski kanalisanog, povratak sanjačkog, onog davno potisnutog i zaboravljenog. Karlos Kastaneda, navodeći reči Don Huana, u knjizi „Drugi krug moći“, kaže da je žena u magijskom smislu bolja od muškarca jer ona ne mora skakati u ambis. Ona ima svoje puteve. Ona menstruira te tada, sudeći po Don Huanu, postaje nešto drugo. Muškarac to ne može.